ŽARKO PETKOVIĆ REZIMIRA SVOJE GODINE U KANADI

I DALJE NAS BUDI ĐOKOVIĆ

Moj sin Marko i danas sluša našu muziku i naše pesme. Osim toga, on više,
ali i mi svi, redovno pratimo sportske događaje u Srbiji. Kada igra Đoković,
Janković, Ivanović i drugi, mi ustajemo u tri-četiri sata ujutru i gledamo...

Žarko Petković, rođen 7. 2. 1936. godine u selu Brani Do - Trebinje, danas živi u
Fonthillu (Canada) 25 km od Nijagarinih
vodopada. Grad mu, očito, odgovara. Kaže da je
“veoma lep, čist i miran”. Pored kuće je bašta u
kojoj prlja ruke i pročišćava dušu. Oženjen je
Evom, koja je umirovljena nastavnica, inače,
rođena u Mađarskoj. Ima kćerku Milicu, koja je
magistar komunikacija, i sina Marka koji je
magistrirao političke nauke.

Žarko dobro pamti svoje mlade dane. Ne samo

zato što je osjetio strah i glad u toku Drugog
svjetskog rata, niti zato što je stajao na zgarištu
svoje kuće uz svoga oca Mirka (Mija) Petkovića i
majku Milicu, rođenu Aćimović...
Te prve slike ga ne napuštaju možda i zato što su
počeli da ga dočekuju problemi čim je napustio
svoje selo u brdima između Trebinja i Bileće...
- Osnovnu školu završio sam 1948. godine. U prvi
razred niže Gimnazije u Trebinju pošao sam u
septembru 1948. godine. Stanovao sam u
internatu. Već u novembru sam dobio zapaljenje
pluća pa sam duže vremena bio u bolnici. Otac mi nije dozvolio da te godine
nastavim školu. Tako, opet sam se upisao 1949. i završio prvi razred niže gimnazije
1950. Iste godine preselio sam u Bačku gde je moj pokojni otac imao kuću i parcelu
koju je dobio kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu.

Drugi, treći i četvrti razred niže gimnazije Žarko je završio u Bačkoj Topoli a peti u
Beogradu. Ali, ni tu nije bio kraj seobama. Šesti, sedmi i osmi razred gimnazije
završio je u Subotici, a onda počeo da studira pravo u Beogradu. Nakon fakulteta,
odslužio je vojsku, i zaposlio se kao pravnik na poljoprvrednom dobru "Pobeda" kod
Bačke Topole. Nešto kasnije, prešao je da radi u Opštinu Bačka Topola i to kao
referent za normativnu djelatnost.

Danas, rad u opštini Žarko povezuje sa jednim konfliktom i dubokim razočarenjem...

- Došao sam u sukob sa tadašnjim rukovodstvom zbog Statuta Opštine i drugih
normativnih akata. Prema zakonu o radnim organizacijama, samo radnici radne
zajednice donose svoje normativne akte, a rukovodstvo je donelo protivzakonitu
odluku da statut i druge normativne akte (Pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka i
Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta) donesu ljudi koji nisu živeli niti radili na
području opštine. Njima je debelo plaćeno iz fonda zajedničke potrošnje opštine što
je po zakonu nedopustivo. Ja sam vrlo energično ustao protiv toga i na sastanku
radne zajednice glasno zahtevao da svi koji nisu članovi radne zajednice napuste
sednicu. Tu su bili i sekretar Komiteta i tri magistra koji su pravili te normativne
akte. Ja sam posle toga pozivan na odgovornost. Iskoristio sam godišnji odmor i 26.
juna 1966. došao u posetu kod sestara u
NOĆ KAD Kanadu. Ubrzo sam pročitao u novinama o
USTAJEMO smeni najviših državnih rukovodilaca u
RANIJE Jugoslaviji. Tada sam odlučio da ostanem u
Kanadi i da počnem ispočetka...
- U kući više govorimo engleski
- kaže Žarko - osim kada imamo Početak u Kanadi nije bio ni lak ni
posete onih koji ne govore jednostavan. Pošto nije znao engleski jezik,
engleski. Moja žena dosta Žarko je tretiran kao nekvalifikovani radnik.
razume srpski ali se ustručava Paralelno, radio je u nekoliko fabrika i učio
da govori, naročito u mom engleski. Konačno, kad je položio ispit iz
prisustvu. Kada su deca bila engleskog jezika, upisao se na Univerzitet u
mala mi smo imali dogovor da Windsoru Ontario...
žena sa njima govori mađarski a - Bio sam prvi student koji je uspeo da dobije
ja srpski, tako da nauče sa specijalni status. Pošto nisu priznavali diplome
engleskim tri jezika. Pravnog fakulteta u Beogradu, nisam mogao
Pošto smo oboje radili, ona nije da se direktno upišem na postdiplomske
mogla da ostane kod kuće duže studije ali sam uspeo da dobijem taj specijalni
od dve godine, morali smo decu status studenta. To je, u stvari, značilo da,
voditi u zabavište. Kako deca posle jedne godine, ukoliko položim sve ispite
nisu znala dobro engleski, iz sa prosečnom ocenom od 80 posto biću
zabavišta stalno su zvali jer primljen na postdiplomske studije.
deca plaču i ne mogu da se sa
njima sporazumeju. Tada smo Žarko se baš morao potruditi jer je bio prisiljen
prestali da sa decom govorimo i da sve ispite položi sa ocjenom kakva je u
srpski i mađarski. Jugoslaviji bila “osmica”. Slijedeći korak,
- Danas, i Milica i Marko dosta dakle, bila je magistratura. Pred sobom imao
razumeju i srpski i mađarski. je dvije mogućnosti: prvu - da kao student u
Marko bolje govori jer se više toku dvogodišnjeg programa uzima i sa
druži sa Srbima, nego sa nadprosječnom ocjenom položi sve predviđene
Kanađanima. On sluša našu premete pa da poslije napiše i odbrani
muziku i naše pesme. Osim magistarsku tezu, a drugi - da odabere i
toga, on više, ali i mi svi, uspješno položi jedan ili dva predmeta više
redovno pratimo sportske nego što je predviđeno u prvom slučaju, ali
događaje u Srbiji. Kada igra bez magistarske teze. Žarko je izabrao ovaj
Đoković, Janković, Ivanović i drugi način i u maju 1970. godine magistrirao
drugi, mi ustajemo u tri-četiri sociologiju i kriminologiju. Da to sve nije bilo
sata ujutru i gledamo. rutinski i prosječno, govori i činjenica da je,
nakon magistrature, odmah postavljen za
vanrednog predavača na istom fakultetu. Već naredne godine (1971/72) dobio je
stipendiju za doktorski studij u Torontu...
- Završio sam prvu godinu koju je obavezno provesti na fakultetu a posle toga čovek
može da radi na naučno-istraživačkom delu i da piše disertaciju. Ja sam se vratio na
fakultet u Windsor i radio kao vanredni profesor. Zapustio sam doktorat i posvetio se
predavanju. Pored Univerziteta u Windsoru, predavao sam na Brock University u St.
Catharins. Dva letnja semestra sam predavao na Nipissing University u North Bay.
Poslednje 22 godine bio sam redovni profesor na Niagara College u Wellandu
Ontario.

Od doktorata Žarko je odustao iz finansijskih razloga..

- Stipendijom, koju sam dobio od fakulteta, nisam mogao da pokrijem ni polovinu
troškova tako da sam bio prinuđen da radim. Pošto mi je posao ponuđen na fakultetu
u Windsoru oko 350 km udaljenom od Toronta, taj sam posao prihvatio u nadi da ću
moći, pored posla, da radim i na doktoratu. Posao je zahtevao mnogo više vremena
nego što sam očekivao tako da sam doktorat zapostavio.

Na univerzitetu, Žarko je predavao Uvod u sociologiju, Sociologiju društvenih

organizacija, Sociologiju društvene stratifikacije, Sociološke teorije, Sociologiju
društvenih devijantnosti, Sociologiju prava i Kriminologiju. Koliko je polje njegovog
naučnog interesa bilo široko, govori i činjenica da je jedno vrijeme predavao
psihologiju i filozofiju.
Pošto su pripreme za ova predavanja zahtijevale puno rada, doktorat je bio u
drugom planu. Žarko danas kaže da su mu u tom periodu studije već bile dosadile.
Ipak, iako je dosta bio angažovan na univerzitetu, u tom periodu desetak puta je
obilazio stari kraj...
- Posećivao sam familiju u Njegoševu, prijatelje u Novom Sadu, Beogradu i u drugim
mestima. Svaki put sam bio i na moru. U Trebinju sam poslednji put bio pre dve
godine ali kratko jer sam bio u Igalu. Zbivanja tamo veoma me interesuju ali, u isto
vreme, i rastužuju. Kada sam došao u Kanadu o Jugoslaviji sam uglavnom imao bolje
mišljenje nego danas. Najviše mi je smetala protekcija, korupcija i nezakonitost. Ali i
toga je bilo u daleko manjoj meri nego danas. Po mom mišljenju, danas je tamo
daleko teža situacija nego pre. Veliki broj mladih napušta zemlju jer tamo ne vidi
dobru budućnost. Raspad Jugoslavije nije doneo očekivani boljitak. Tajkuni i političari
su opljačkali zemlju i prodali nacionalna bogatstva za svoje interese. Svi mi to dobro
znamo. Danas nije teško biti informisan. Internet, televizija, radio i novine! Osim
toga, u Kanadi se družim sa sunarodnicima više nego sa drugima jer imamo više
zajedničkih interesovanja i navika.

Inače, Žarko kaže da je jaku nostalgiju osjećao u prvih deset godina...

- Tada sam ozbiljno razmišljao da se vratim, ali posle svake posete sve sam bio
nezadovoljniji stanjem u otadžbini. Tada sam nekakvu utehu nalazio u čestim
sastancima sa zemljacima ovde. Često se dešavalo da podignem slušalicu da
odgovorim na telefonski poziv a sa druge strane čujem samo izvornu pesmu iz
Hercegovine i ništa drugo.
Tada, ostavim telefon, sednem u kola i vozim 50 km da se pridružim Gojku i Boriši
Kapor i Momčilu Vukoju u Hamiltonu. Tu nastavimo da pevamo do kasno u noć. Kada
sam bio u poseti u Trebinju sedamdesetih godina i sedeo ispred kuće Ćapina, čujem
gangu nedaleko pa sam domaćina upitao šta se to radi i ko to peva? Objasnili su mi
da Milovan Vukoje pravi kuću i da ima društvo koje mu pomaže. Uzeo sam litru
rakije i otišao do te kuće. Čestitao sam im posao i zamolio ih da nastave sa pesmom.
I ja sam im se pridružio vrlo rado.

Žarko je odmalena počeo da pjeva gange. Kaže da je imitirao one koji su tada važili
kao najbolji pjevači (Drago Petković, Žarko Anđelić, Jovo Ateljević, Rade Dučić itd).
Dosta gangi upamtio je u tim godinama, a mnoge je i kasnije naučio.
- Kada sam jedne godine došao u Hercegovinu upoznao sam jednu grupu momaka iz
Mirilovića.To su bila tri brata: Krsto, Slobodan, i Boro Kapor i njihov rođak Gojčilo
Kapor. Oni su toliko dobro pevali u jednoj kafani u Bileći pa sam ih pozvao na
proslavu na Ublima. Sedeli smo za stolom i pevali nekoliko sati. Ja sam radosno sve
častio i sve pesme snimio na mali magnetfon.

Pitao sam ga, naravno, kako gangu u Kanadi prihvata okolina?

- Ima puno slučajeva u Kanadi kada je policija dolazila da nas stišava jer pevamo
previše glasno pa komšije ne mogu da spavaju. Možda je najinteresantnija anegdota
sa gangama kada se Risto Ćuk ženio u Torontu. Mi smo bili pozvani na tu svadbu.
Risto Ćuk je sin Stevana i Mile Ćuk. On je rođen u Kanadi. Vrlo slabo je govorio
srpski. Ženio je Kanađanku italijanskog porekla. Svadba je bila u jednom luksuznom
hotelu u Torontu. Većina zvanica su bili Italijani u frakovima. Ipak, nekoliko
Hercegovaca iz okoline Trebinja i Bileće reši da zapeva “Tekla voda na valove”.
Prethodno sam pitao Ristovu majku da nam to dozvoli pošto Ristov otac nije bio živ
nekoliko godina. Ona je meni ovako odgovorila: "Bogami, moj Žarko, ja ne znam jer
se u ovom hotelu nikada prije nije ženio ni jedan Srbin. Ovde je sve velika gospoda
pa možda neće voljeti. Pitaj ti Rista pa šta on kaže".
Ja odem kod Rista i njemu kažem: "Risto, ti si Hercegovac pa dozvoli da zapevamo
jednu gangu?!". On mi je rekao da možemo da pevamo koliko god hoćemo. Idući
prema grupi koja me čekala (Jovo Pravica, Mato Trklja, Mišo Marić), ja sam iz sveg
glasa započeo pesmu a drugi su prihvatili. Nastala je uzbuna jer su Italijani mislili da
je neka opasnost pa su se oko nas skupili i pitali šta se događa. Objasnili smo im da
je to običaj iz kraja iz kog mladoženja potiče. Oni su želeli da nam se pridruže pa je
pesma prešla u galamu...

Žarko je naučio da u svom životu ne računa na previše susretljivosti. I u mladim

danima, okolina mu nije uvijek bila naklonjena. To kao sociolog (bio je i član
Kanadskog i Američkog udruženja sociologa i kriminologa), kasnije je mogao detaljno
da analizira.
- Kao dete iskusio sam dosta neprijatnosti dolaskom sa sela u grad. Gradska deca su
ismejavala moje opanke i odelo od sukna. Kada sam preselio u Bačku, deca su
ismejavala moje ijekavsko narečje. Bio sam najbolji đak i sportista u školi u Bačkoj
Topoli. Možda iz inata, samo da drugima dokažem da nisam gori od njih.

I kad je napustio Topolu, desilo se isto...

- Da, kada sam došao u Beograd, ponovo sam ismejavan kao provincijalac i lala jer
sam već bio prešao na ekavski sa bačvanskim naglaskom. Iz Beograda sam prešao u
Suboticu gde ponovo nisam bio prihvaćen. Uvek sam samo svojom upornošću
prevazilazio teškoće. Kada sam studirao u Beogradu, imao sam jako izgrađenu
ličnost pa mi više nije smetalo ako bi neko negativno komentarisao moje ponašanje.
Ja sam svesno i uporno učio lepo i pristojno ponašanje tako da sam znao kako treba
da se ponašam i u najotmenijem društvu. Kada sam došao u Kanadu, zbog neznanja
enleskog, najviše mi je smetalo kada su neki mislili da sam glup. I to sam prebrodio
upornošću i u rekordnom vremenu položio engleski, upisao fakultet, magistrirao i
dobio posao na fakultetu.

Zbog svega što ga je pratilo kroz život, Žarko vispreno govori i o tome kako sredina
utiče na čovjeka...
- I kada čovek promeni sredinu nema šanse da pobegne od sebe. Svakako da svaka
nova sredina zahteva prilagođavanje i spoznaju drugačijih mogućnosti, ali, ako čovek
sebe ne upozna do svoje tridesete, neće ni kasnije. Naravno da čovek mora da
nastavi da uči celog svog života i da stiče nova iskustva, ali, po mom mišljenju, to je
samo nadgradnja na stabilnim osnovama koje su utemeljene odranije. Osnovne
principe čovek ne menja lako bez obzira na promenu sredine. Za mene su pravda,
istina, poštenje i dobronamjernost konstantne vrednosti bez obzira gde živeo.
Pitao sam ga kako njegova okolina u Kanadi prihvata takav vrijednosni sistem...
- Kako ko... Ja se najviše družim sa ljudima iz Hercegovine. To su ljudi koji su u
Kanadu došli skoro u isto vreme kao i ja. Ima i onih koji su došli kasnije. Oni imaju
vrlo slične vrednosti kao i ja. Mi se često sastajemo na svadbama, slavama i drugim
prilikama. Mali je broj Kanađana sa kojima imam prisnije odnose. Mi smo uglavnom
dva različita sveta. Generalno u ovom delu sveta pare i materijalna dobra su glavna
merila najvažnijih vrednosti. Usvojena je krilatica: "Ako si pametan zašto nisi
bogat?!" Ko je pošten taj se doživljava kao naivan, a ko je pravičan taj je idealista,
utopista. Ovakvo razmišljanje je prisutnije kod mlađe generacije, rjeđe kod onih koji
su vaspitani u "staromodnom" načinu razmišljanja. Ovde nije retkost da ljudi koji
DIJASPORA SA VIŠE FILIJALA

- Srpska dijaspora u Kanadi je vrlo razjedinjena, još uvek ima dosta preživelih organizacija koje sve vuku na različite
strane. Većina intelektualaca neće da se uključuje u bilo kakve aktivnosti jer nailazi na otpor starih prevaziđenih formi
organizovanja i razmišljanja. To je veoma kompleksno pitanje i za to bi bilo potrebno mnogo vremena i prostora da se
razjasni. Po mom mišljenju problem je u tome što od samog početka dolaska Srba u Kanadu nije postojalo ni jedno
udruženje koje se sistematski i organizovano bavilo prihvatanjem novodošlih. Ako je neko imao nekoga od rodbine da
mu pomogne da se snađe, to je rađeno pojedinačno i neorganizovano - kaže Žarko naglašavajući da je “Dobročinstvo”,
koga je on član od njegovog osnivanja, organizovano sa ciljem prikupljanja materijalne pomoći nastradalim osobama u
toku poslednjeg rata.

Otud, kada je dolazio u Trebinje, Žarko je sa sobom vukao kofer pun lijekova...
- Tada je prikupljana i novčana pomoć i upućivana u Trebinje, Nevesinje i druga mesta sa namenom da se kupe
medicinski instrumenti ili oprema za bolnice. Vremenom, “Dobročinstvo” se više bavi organizovanjem zabava na kojima
učestvuju guslari, pesnici itd. Prihod od tih aktivnosti se deli u dobrotvorne svrhe. Ja sam zadovoljan takvim radom.
Problem je u tome što to neki smatraju lokalizmom pa imamo udruženja Kordunaša, Ličana, Vojvođana, i da ne
nabrajam sve. To još više razjedinjuje i onako razjedinjenu dijasporu.
- Vrlo kompleksno pitanje je - kaže nam Žarko - kako unaprediti odnose sa starim krajem? Ja mislim da bi trebalo prve-
nstveno ovamo dijasporu organizovati i ujediniti bez obzira na regionalne i druge mnogobrojne razlike. To je, po mom
mišljenju, veoma teško jer su razlike toliko ukorenjene i pogoduju individualnim ambicijama do te mere da je nerealno
očekivati da se pojedinci odreknu svojih ukorenjenih navika. Bilo bi dobro kada bi se usvojili zajednički ciljevi i kada bi
postojala samo jedna organizacija sa više filijala koje bi sve delovale u istom smeru.

stanuju u susednim stanovima ili kuća uz kuću, ne znaju jedni druge pa tako
godinama prolaze jedni pored drugih bez pozdrava. Mi stupamo u kontakt sa svima
pa, ako naiđemo na neprihvatanje, i mi se povlačimo i ponašamo kako nismo navikli.
Moja deca imaju malo problema jer to doživljavaju kao neprirodno.

Naravno, u takvom okruženju, vaspitanje djece bilo je više nego delikatno. Ali,
Žarko i njegova supruga Eva nisu dozvolili da sve ide na taj “novi način”...
- Mi smo ih, na primjer, vaspitali da se svim komšijama učtivo javljaju. Starije osobe
to cene i čestitaju nam što smo decu naučili da se tako ponašaju. Kada sam se
oženio, dogovarao sam se sa svojom ženom o svemu pa i o vaspitanju dece. U
sistemu vrednosti žena i ja nismo imali značajnih razlika. Ja sam uvek iznad svega
cenio iskrenost u ljudskim odnosima. To sam prenosio i na decu u svakodnevnim
razgovorima i primerima. Uvek sam im govorio kako treba ceniti i poštovati starije i
kako treba nastojati da čovek savesno i pošteno radi sve što radi. Ništa lepo i dobro
ne dolazi automatski, nego trudom treba postići ono što čovek želi.

OVO nije formula koje se drži većina naših ljudi u Kanadi. Stvari su mnogo složenije
nego ranije...
- Identitet naših ljudi ovamo je veoma raznolik. Unuci i praunuci starije imigracije,
mada sa malim razlikama, dosta se razlikuju od nas koji smo došli posle pedesetih
godina. Mi se opet razlikujemo od najnovije imigracije posle devedesetih godina.
Pored tih razlika, značajne su razlike u obrazovanju a i u razlozima dolaska u
Kanadu.

Zato, ni Kanadu svi ne prihvataju na isti način. Žarko, na primjer, kaže da ovu
zemlju nikad nije prihvatio kao svoju domovinu “u smislu tradicije, kulture, emocija i
psihosocijalne nadgradnje”.
- Kanadu sam prihvatio racionalno kao zemlju boljih mogućnosti i udobnosti. Ipak, u
Kanadi se pomalo osećam kao ni na nebu ni na zemlji a kada dođem u stari kraj
imam osećaj da ni tamo ne pripadam kao pre. Moja deca su dosta dobro prilagođena
situaciji. Nisu potpuno Kanađani jer vole Hercegovinu i naše običaje. Možda se to
dobro razume iz primera kada Kanada igra protiv Srbije mi navijamo za Srbiju. To je
taj psihološki osećaj pripadnosti.

Iako ne podvlači crtu, jer mu život i dalje nudi izazove, Žarko ipak može da napravi
životni rezime koga mnogi sa ove strane “bare” samo priželjkuju...
- Vrlo sam zadovoljan sobom i svojom familijom. U Kanadi sam postigao dosta
imajući u vidu da sam u tridesetoj godini počeo ispočetka. Imao sam dosta teškoća u
prvim godinama, dok sam radio kao fizički radnik. Bilo je vrlo teško studirati i
predavati na tuđem jeziku. Odluka da napustim Jugoslaviju i da dođem u Kanadu, na
žalost, pokazala se dobra. Ja bih bio mnogo srećniji da je stanje u Jugoslaviji bilo
drugačije i da je danas drugačije nego što jeste. Ne zbog mene lično, nego zbog
miliona ljudi koji tamo žive i miliona ljudi koji su Jugoslaviju napustili kao i ja.

Pod krovom porodice Petković u onom “lepom, mirnom i čistom” Fonthillu teku novi
događaji...
Žarkova kćerka Milica sada predaje komunikacije na Niagara College a Marko se
priprema da studira pravo jer sa političkim naukama ne može da nađe posla. Pošto
je usput završio i trenersku školu, trenutno radi kao trener tenisa da bi zaradio neki
dolar za studije.
Inače, Žarko je, od samog osnivanja, član udruženja koga on kratko zove
“Dobročinstvo”. Nešto više vremena provodi uz knjigu, jer voli da čita, ili uz
šahovsku tablu, jer voli šah a član je i Srpskog šahovskog kluba...
Ljeti, najljepše trenutke provodi u svojoj bašti u kojoj gaji paradaiz, papriku, maline,
kupine... i hercegovački raštan.
Ima dosta poznanika i prijatelja. Iako je u penziji, ono što mu nedostaje, uz izvjesne
zdravstvene probleme, trenutno je samo vrijeme...

Nedjeljko MARIĆ