*A.P.

ehov Kad je neko sre an

Sa elezni ke stanice Balagoje polazi putni ki voz. U jednom vagonu druge klase za pu a e drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su ba malo as ne to jeli pa sad, nasloniv i glave na naslone od divana, poku avaju da zaspe. Ti ina. Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mr av ovek u crvenkastom e iru i u modernom kaputu koji je mnogo podse ao na operetske i ilvernove korespondente. Taj ovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, mire i, dugo posmatra sedi ta. - Ne, i ovo nije onaj! mrmlja on. avo bi ga znao ta je to! To je prosto u asno! Ne, nije onaj! Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje: - Ivane Aleksejevi u! Otkud vi? Jeste li vi to? Mr avi dugajlija, Ivan Aleksejevi , zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznav i ga, veselo pljesnu rukama. - Ha! Petre Petrovi u! veli on. Koliko je vode Volgom proteklo otkako se nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom. - Pa jeste li mi ivo-zdravo? - Pa dobro je. Samo, evo vidite u emu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne mogu nikako da ga nadjem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije! Dugajlija Ivan Aleksejevi klati se i kiko e se. - De ava se to esto! nastavlja on. Malo as sam, posle drugog zvona, bio iza ao da popijem jedan konjak. Naravno popijem. E, mislim ja, po to je idu a stanica jo daleko, kako bi bilo da popijem jo jednu. I dok sam ja tako pio i mislio, a ono i tre e zvono... Ja, kao lud, potr im i usko im u prv vagon koji sam video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek? - Ama vi ste ba sasvim... veseli govori Petar Petrovi . Sedajte! Izvol te sesti! - Jok, jok!... Idem, brate, da tra im svoj vagon! Zbogom! - Ama vi ete se, kako je mrak, jo i oma i sa platforme. Sedite, brate, a kad dodjemo na stanicu, vi ete na i svoj vagon. Sedite! Ivan Aleksejevi uzdi e i neodlu no seda prema Petru Petrovi u. Vidi se da je uzbudjen, pa se kre e kao po iglama. - Kuda putujete? pita Petar Petrovi . - Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem. Poslu ila me sre e, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, rodjeni moj, videli kadgod sre ne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsre niji ovek na ovome svetu! Da! I vi ni ta ne vidite na mome licu? - To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo... - Mora biti da mi je lice u asno glupo! Eh, ba mi je krivo to nema ogledala, da pogledam svoju nju kolizaciju! Ose am, brate, da postajem idiot. asna re ! Haha... ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?

- Vi? Pa zar ste se o enili? - Danas, sokole moj! Ven ao se, pa pravo na stanicu! Po inju estitanja i obi na pitanja. - Pazi ti njega!... smeje se Petar Petrovi . A zato li ste se vi tako fino nagizdali! - Da-a... Radi potpune iluzije sam se ak i naparfimisao. Sasvim sam vam se zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno ose anje, ne ega onako... djavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodu nosti, ili tako ne to. Otkako sam se rodio, jo se nisam tako sjajno ose ao! Tu Ivan Aleksejevi zatvara o i i klima glavom. - Stra no sam sre an govori on. Eto, i vi sami razmislite. Sad u vam oti i u svoj vagon. Tamo na divan i u, kraj prozora, sedi stvor bo iji koji vam je, tako re i, svim svojim bi em predan. Znate li, blondina sa nosi em... s prsti ima... Du ica moja! Andjele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampion i ! Filoksero du e moje! A no ica! Gospode! Njena no ica nije kao to su na e no urde, nego ne to minijaturno, arobno... alegori no! Prosto da uzme i pojede tu no icu! Eh, ama vi ni ta ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni be ari i ni ta vi e! Evo, kad se o enite, onda ete se setiti! Gde li je sad, re i ete, Ivan Aleksejevi ? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me ve s nestrpljenjem eka... sa osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prsti a, za podvalj i ... Ivan Aleksejevi klima glavom i klati se od sre nog smeha. - Pa onda nasloni svoju tikvu na njeno ramence i hvata je oko struka. A unaokolo, znate li, ti ina... poeti an polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio. Petre Petrovi u, dopustite da vas zagrlim! - Drage volje. Prijatelji se uz op ti smeh putnika grle, i sre an novobra nik nastavlja: - A radi ve eg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi ve e iluzije, ode do bifea da iskapi dve-tri a ice. Ovde u glavi i u grudima de ava mi se ne to to ni u bajkama ne e na i. Ja sam ovek sitan, ni tavan, a ini mi se da sam najednom postao bezgrani an... Ceo svet sobom obuhvatam! Putnici, gledaju i na napitog, sre nog mlado enju, i sami se zaraze njegovom veselo u, pa ve i ne ose aju dreme . Mesto jednog slu aoca, oko Ivana Aleksejevi a se o as pojavi e petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuva kom oko sebe, ma e rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju. - Glavno je, gospodo, to manje misliti! Do djavola sa svima tim analizama... Ako ti se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofira : da li je to kodljivo ili nije... Sve su te filozofije i psihologije luk i voda! Kroz vagon prolazi kondukter. - Dragi moj prijatelju obra a mu se mlado enja kad budete prolazili kroz vagon br. 209, a vi nadjite tamo damu u sivom e iru sa belom pticom, pa joj recite da sam ja ovde! - Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219! - Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: mu vam je zdrav i itav! Ivan Aleksejevi najednom se hvata za glavu i je i: - Mu ... Dama... Je li to odavno? Mu ... Ha-ha... Tebe treba tu i, a ti mu ! Ah,

idiot ino! A ona! Ju e je jo bila devoj ica... pupoljak... Prosto ne mogu da verujem! - Danas je ak nekako udnovato videti sre nog oveka govori jedan putnik. Pre e videti belu vranu. - Da, a ko je kriv? govori Ivan Aleksejevi tegle i svoje duge noge sa vrlo iljastim kapnama. Ako vi niste sre ni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi mislili? ovek je sam kova svoje sre e. Za elite samo, pa ete biti sre ni, ali vi ne ete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sre e. - Eto sad! Kako to? - Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da ovek u izvesno vreme svoga ivota voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne slu ate prirodu, sve ne to ekate. Dalje... U zakonu je re eno da normalni individuum mora da stupi u brak... Bez braka nema sre e. Ako je do lo pravo i zgodno vreme, a ti se eni, ne odugovla i... Ali vi se ne enite, nego mudrujete i sve ne to ekate! Zatim je u Svetom pismu re eno da vino veseli srce ove ije... Ako ti je dobro, pa ho e da ti bude jo bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij ne to. Glavno je da ne mudruje , nego udari u ablon! Jer ablon vam je velika stvar! - Vi ka ete da je ovek kova svoje sre e. Kakav je on, dovraga, maj in kova kad je dovoljan jedan bolestan zub ili zla ta ta, pa da mu sva njegova sre a strmoglavce poleti? Sve zavisi od slu aja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali... - Koje ta - protestvuje mlado enja. Katastrofe se de avaju samo jedanput u godini. Ne bojim se ja nikakvih slu ajeva, stoga to ti slu ajevi nemaju razloga da se dogadjaju. Retki slu ajevi! Nek idu oni do djavola! Prosto ne u o njima ni da govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, ve prilazimo nekoj postaji. - A kuda vi putujete? pita Petar Petrovi . U Moskvu, ili nekud ju nije? - Ala potrefiste? Kako u ja to, putuju i na sever, dospeti nekuda ju nije? - Pa Moskva nije na severu? - Znam, samo to mi sad putujemo u Petrograd! govori Ivan Aleksejevi . - Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo! - To jest, kako to u Moskvu? - udi se mlado enja. - udnovato... A za gde ste vi uzeli kartu? - Za Petrograd. - Onda vam estitam! Vi ste pogre ili voz. Prolazi pola minuta utanja. Mlado enja se di e i tupo prelazi o ima dru tvo. - Da, da obja njava Petar Petrovi . U Balagom ste usko ili u drugi voz... Vi ste, znate, posle konjaka upali u kontra voz. Ivan Aleksejevi bledi, hvata se za glavu i po inje brzo da kora a po vagonu. - Ah, to sam idiot ina! planu on kao otrovan. Ah, neka me, nitkova, djavoli po deru! No pa ta sad da radim? Pa u onom vozu mi je ena! Ona je tamo sama, eka, mu i se. Mlado enja pade na divan i je i se, kao da mu je neko na ulj stao. - Ja sam nesre an ovek! je i on. Pa ta da radim? ta? - No, no... te e ga putnici. Nije to ni ta... Telegrafi ite va oj eni, a sami sedite u brzi voz. Pa ete je tako sti i.

- Brzi voz pla e mlado enja, kova svoje sre e . A gde su mi pare za brzi voz? Sve su mi pare kod ene! Pro aptav i ne to izmedju sebe, smeju i se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju sre nog oveka potrebnom sumom... Neuspeh Ilija Sergeji Peplov i ena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su udno i eljno oslu kivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, de avala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova k i Nata enjka i u itelj gradjanske kole upkin. - Trza! aputao je Peplov, drhte i od nestrpljenja i taru i ruke. Pazi sad, Petrovna, im po nu da govore o ose anjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa emo u i da ih blagoslovimo... Zate i emo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenaru iv... Posle nam ne uma e, pa makar nas i sudu tu io. A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor: - Ostavite vi va karakter govorio je upkin, pale i ibicu o svoje karirane pantalone. Nikakavih pisama ja vama pisao nisam! - Gle te, molim vas! Mislite ja ne poznajem va rukopis! kikotala se devojka, afektirano i potcikuju i i svaki as pogledaju i u ogledalo. Odmah sam poznala! I kako ste udni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pi ete svra ijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rdjavo pi ete? - Hm!... To ni ta ne zna i. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se u enik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kle i... A i ta mi je opet rukopis! Ni tavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj ovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis. - Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom po la. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao! - Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako elite. - A o emu vi mo ete pisati? - O ljubavi... o ose anjima... o va im o ima... Pamet da vam se pomeri kad pro itate... Kao ki a ete plakati! A ako vam napi em poeti ne stihove, onda ete mi, valjda, dozvoliti ru icu da vam poljubim? - Vrlo va no!... Mo ete ako ete i sad da poljubite. upkin podsko i pa, izbe iv i o i, prionu uz puna ku ru icu koja je mirisala na sapun od jaja. - Skidaj ikonu u urba se Peplov, munuv i rukom svoju enu, pobledeo od uzbudjenja i zakop avaju i se. - Pa ni sekunde ne oklevaju i, Peplov irom otvori vrata. - Deco... promrmlja on, di u i ruke put neba i pla ljivo mirkaju i. Gospod e vas blagosloviti, deco moja... ivite... plodite se... mno ite se... - I... i ja vas blagosiljam... prozbori majka, pla u i od sre e. Sre ni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! obrati se ona upkinu. Pa volite moju k er, uvajte mi je... upkin zinu od iznenadjenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni re i da progovori. - Ukeba e me! Sputa e me! pomisli on, sav pretrnuo od straha. Klopka se

sklopila. Iz te ko e nikud! I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da ka e: Evo, uzmite je pobedjen sam! - Bla... blagosiljam... nastavi tata, pa se i on zaplaka. Nata enjka, dete moje... stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna... Ali tu roditelj najednom prestade da pla e, a lice mu se sve iskrivi od besa. - Krljo jedna! re e on eni ljutito. Glupa glavo! Kakva ti je to ikona? - Ej, naopako i u zao as! ta se desilo? Nastavnik krasnopisa boja ljivo di e o i i vide da je spasen: onako u urbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca La e njikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znaju i ta da rade i ta da ka u. Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa strugnu...

Debeli i mr avi

Na stanici Nikolajevske eleznice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mr av. Debeli tek to be e ru ao u stani nom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele vi nje. Mirisao je na heres i fler d oran . A mr avi tek to be e iza ao iz vagona sav pretrpan koferima, zave ljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na unku i crnu kafu. Iza ledja mu je virila mr ava ena duga ke brade njegova supruga, i visoki gimnazist mirkavog oka njegov sin. - Porfirije! viknu debeli kad ugleda mr avog. Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, ove e, nismo videli! - Gospode! za udi se mr avi. Mi a! Dru e moj! Otkud ti? Prijatelji se triput poljubi e i pogleda e jedan drugog o ima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenadjeni. - Dragi moj! po e mr avi posle poljubaca. Ko bi se tome nadao! E ba si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao to si i pre bio! Isti onaj kico i miri ljavko! Ah, bo e moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se o enio? Ja sam ve o enjen, kao to vidi ... Ovo je moja ena. Lujza, rodjena Vancenbah... luteranka... A ovo mi je sin, Natanailo, djak tre eg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstava! Zajedno smo u ili gimnaziju. Natanailo malo promisli pa skide kapu. - Gimnaziju smo zajedno u ili! nastavi mr avi. Se a se kako su te zadirkivali? Zvali su te Herostrat zato to si dja ku knji icu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, to sam voleo da spletkarim. Ho... ho. ta e , deca! Ne boj se, Natanja! Pridji mu bli e... A ovo je moja ena, rodjena Vancenbah... luteranka. Natanailo malo promisli pa se sakri iza o evih ledja. - Pa kako mi ivi , prijatelju? zapita debeli, ushi eno gledaju i druga. Gde slu i , dokle si dogurao? - Slu im, dragi moj! Ve dve godine sam u osmoj grupi i imam orden Satnislava . Plata slaba... ali ta se mo e. ena daje asove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odli ne tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako

neko uzme deset i vi e, njemu, naravno i jevtinije. ivi se nekako. Slu io sam, zna , u ministrastvu, a sad sam ovamo preme ten za efa odseka u istom odeljenju... Ovde u slu iti. A kako ti? Mo da si ve i dr avni savetnik? A? - Ne, dragi moj, teraj jo vi e re e debeli ja sam dogurao ve do tajnog... Dve zvezde imam. Mr avi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u irok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i o iju vrcaju iskre. On se zgr i, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zave ljaji i kutije se takodje zgr i e... Duga ka enina brada jo vi e se izdu i. Natanailo stade mirno i zakop a dugmad svog injela... - Ja, va e prevashodstvo... Vrlo mi je drago! Drug, mo e se re i, iz detinjstva, i najednom postali takva veli ina! Hi-hi-hi... - Ta okani se! namr ti se debeli. emu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstava... i emu titulisanje! - Ali, zaboga... ta vi to... po e se kikotati mr avi, i jo se vi e zgr i... Milostiva pa nja va eg prevashodstva... kao neka ivotvorna voda... Evo, ovo je, va e prevashodstvo, moj sin Natanailo... ena Lujza, luteranka, donekle... Debeli htede ne to da odgovori, da oponira, ali na licu mr avog bilo je toliko strahopo tovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smu i... On okrenu glavu od mr avog i pru i mu ruku. Mr avi ste e tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: Hi-hi-hi . ena se nasme i. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu. Sve troje su bili prijatno zaprepa eni.

Skupoceni pas

Poru nik Dubov, ne vi e tako mlad ratnik i dobrovoljac i Knaps sede i piju. - Prekrasan pas! veli Dubov pokazuju i Knapsu svoju keru u Milku. Izvanredno pseto! Pogledajte joj samo nju ku! Pa sama nju ka koliko vredi! Kad bi se ovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za nju ku dao dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ni ta ne razumete... - Razumem, ali.. - Pa to je seter, istokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljuju i, a pronicljivost... njuh! Bo e, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je jo bila tene? Sto rubalja! Divno pseto! Nevaljalice! Milka! Glupa o, Milka! Dodji ovamo, dodji ovamo... psetance, psi u moj... Dubov privu e sebi Milku i poljubi je medju u i. Na o i mu navre e suze. - Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojni e nijedan. Pa ti me voli , zar ne, Milka? Voli ? Ne, mar napolje viknu najednom poru nik. Prljavim apama pa pravo meni na mundir ho e ! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za tene! Pa, valjda, imao sam i za ta! teta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Ba zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga ivota ete mi biti zahvalni! No ako ba niste pri novcu, izvolite, da u vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Plja kajte!

- Ne, golubi u... uzdahnu Knaps. Da je va a Milka mu kog pola, onda bih je mo da i kupio, a ovako... - Milka nije mu kog pola? zaprepasti se poru nik. Knapse, ta ta vam je? Milka nije mu kog... pola? Ha-ha! Pa onda ta je ona po va em mi ljenju? Kuja? Ha-ha! E, de ko i po! On jo ne razlikuje kera od kuje! - Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... nadje se uvredjen Knaps. Naravno da je kuja! - Mo da ete re i jo da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A jo ste, eto, i tehni ki zavr ili! Ne, du o moja, to je pravi, istokrvni ker! Osim toga, takav e svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije mu kog pola! Ha-ha! - Oprostite, Mihaile Ivanovi u, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To ak i vredja... - No, ne treba, djavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama ovek ne mo e dokazati! Jo malo pa ete re i da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka! Posilni donese jo konjaka. Prijatelji nasu e po jednu a u i zamisli e se. Prodje tako pola sata u utanju. - Pa neka je i enskog pola... prekinu poru nik utanje, mrko gledaju i u bocu. udna mi uda! Pa to je za vas i bolje! Done e vam tenad, a svako tene to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako e rado od vas kupiti. Ne znam ta vam se toliko svidjaju kerovi! Keru e su hiljadu puta bolje. enski pol je i zahvalniji i privr eniji... No kad se ve toliko bojite enskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset pet. - Ne, golubi u... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni novca. - Mogli ste mi to i ranije re i. Milka, gubi se odavde! Posilni donese kajganu. Prijatelji se lati e jela i utke o isti e tanjir. - Valjan ste vi momak, Knapse, po ten... re e poru nik bri u i usne. ao mi je da vas tako pustim, neka ga djavo nosi... Znate ta? Uzmite psa zabadava! - Pa kud u s njim, golubi u? re e Knaps i uzdahnu. I ko e kod mene oko njega da se bak e? - No, ako ne treba ne treba... djavo nek vas nosi! Ako ne ete, i ne treba... Kuda ete? Sedite! Prote u i se, Knaps ustade i dohvati kapu. - Vreme je, zbogom... re e zevaju i. - Pa pri ekajte, otprati u vas. Dubov i Knaps se obuko e i izadjo e napolje. Prvih sto koraka i li su ute i. - Ne znate li kome bih mogao dati pseto? re e poru nik. Nemate li, mo da, takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije potrebno! - Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici? Sve do Knapsovog stana prijatelji vi e ne progovori e ni re i. Tek kad Knaps stisnu poru niku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se naka lja i nekako neodlu no progovori: - Ne znate, primaju li ovda nji strvoderi pse ili ne?

- Bi e da primaju... Ne mogu pouzdano re i. - Posla u sutra po Vahramejevu... Neka ide do djavola! Neka joj ko u oderu... Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo to je sebe zagadila, nego je ju e u kuhinji i sve meso po drala, g-g-gadura... pa da je jo neka dobra pasmina, a ovako, djavo bi ga znao ta je, me avina d ukele i svinje. Laku no ! - Zbogom! re e Knaps. Kapija se zalupi, i poru nik ostade sam.

Konjsko prezime

Penzionisanog generalmajora Buldjejeva zaboleo je zub. Ispirao general usta votkom i konjakom, stavljao na bolestan zub zift od duvana, opijum, trepentin i petrolej, utrljavao u obraz jod, stavljao u u i vatu natopljenu alkoholom, ali je sve bilo uzalud, i povrh toga izazivalo je gadjenje. Do ao je doktor, pro a kao po zubu, prepisao kinin, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde. General, opet, nije pristao da vadi zub. Svi uku ani, ene, deca, posluga, ak i pomo ni kuvar Pe ka, imali su svoje predloge ta treba raditi. Nadzornik imanja generala Buldjejeva, Ivan Jevseji , stigao je s predlogom da se pristupi le enju pomo u vra anja. - Ovde, u na em srezu, Va e blagorodstvo re e pre deset godina slu io je tro arinac Jakov Vasilji . On je le io zube vra anjem, i to prvoklasno. Ponekad se samo okrene prema prozoru, promrmlja ne to, zapljune i bol nestane kao rukom odnesen! Imao je magi nu mo ... - I gde je on sada? - E pa, posle su ga otpustili sa tro arine, sad ivi kod ta te u Saratovu. Samo od zuba i ivi. Kad god nekog zaboli zub, taj odlazi kod njega da se le i. Me tanima iz Saratova poma e kod svoje ku e, a ako je bolesnik iz druge varo i, onda poma e i telegrafski. Uputite mu depe u, Va e blagorodstvo, ka ete samo, takva i takva stvar, raba Bo jeg Alekseja zaboleo zub, molim da mu pomognete. A pare za le enje po aljite mu po tom. - To su gluposti! Koje ta! - A vi poku ajte, Va e blagorodstvo! Ne mo e se re i da ne voli rakiju, ne ivi sa enom, nego sa nekom vabicom, nevaljalac jedan, ali se mo e re i da je pravi udotvorac! - Po alji, Aljo a po e da ga moli generalica. Ti ne veruje u vrad bine, ali ja imam iskustva s tim. ak i ako ne veruje , to da ne po alje ? Ne mo e ni ta da izgubi . - Dobro, hajde pristade Buldjejev. Sada bih poslao telegram i crnom djavolu, a nekmoli nekom tro arincu... Uh! Jedva stojim! Gde ti taj tvoj tro arinac stanuje? Kome da pi emo? General sede za sto i lati se pera. - Njega u Saratovu svako pa e zna re e nadzornik. Izvolite napisati, Va e blagorodstvo, dakle, ovako: u varo Saratov, njenom blagorodstvu gospodinu Jakovu Vasilji u... Vasilji u... - Da?

- Vasilji u... Jakovu Vasilji u... uh, kako mu ono be e prezime!... Vasilji u... Dodjavola!... na vrh mi jezika... A malopre kad sam dolazio ovamo, znao sam... Dozvolite... Ivan Jevseji se zagleda u tavanicu i po e da mrda usnama. Buldjejev i generalica su nestrpljivo o ekivali. - ta bi? Misli malo br e! - drebnjikov? - Nije ni to. ekajte... Kobiletin... Bedevijan... Kulencev... - To je pse e prezime, a ne konjsko. drep ik? - Ne, nije drep ik... Konjskoj... Konjevi ... drebin... Ama nije! - Pa kako misli da mu pi em? Seti se, zaboga! - Odmah. Atov... Kobilkin... Kula ev... - Kula njikov? zapita generalica. -Ne, nije ni to. Upregin... Nije, nije. Zaboravih! - Pa to si dolazio da predla e , djavo te odneo, kad si zaboravio! naljuti se general. Napolje odavde! Ivan Jevseji izadje, a general se uhvati za obraz i po e hodati kroz sobe. - Oh, Bo e moj! jaukao je. Aoj, majko mila! Uh, ni ta pod milim Bogom ne vidim! Nadzornik izadje u ba tu, zagleda se u nebo i po e da pretura po glavi tro arin evo prezime: - drebjakov... drepkovski... drebenko... Ne, ne, nije! Kljusev... Konjevod... Ragin... Kobiljanski... Malo kasnije pozva e ga da udje. - Seti li se, za ime sveta? upita general. - Nikako ne mogu, Va e blagorodstvo. - Mo da je Konjavski? Da nije Ja in? Svi uku ani odreda po e e da pogadjaju prezime. Pominjali su sve uzraste, rase i vrste konja, nisu izostavili ni grivu, ni kopite, ni amove... Po ku i, ba ti, de joj sobi i kuhinji partali su ljudi uzdu i popreko, e kali se po glavi i dose ali se prezimena. Nadzornika su svako malo zvali u ku u. - Ergelin? pitali su. Kopitar? Ajgirski? - Ne, nije ni to odgovorio bi Ivan Jevseji , pogledao uvis i nastavio glasno da misli. Arumov... Pastuhin... Zelenkov... Kobilj... - Tata! povika e iz de je sobe. Trojkin! Uzde ki! Celo imanje se uznemirilo. Nestrpljiv i napa en, general obe a pet rubalja onome ko se seti prezimena, tako da je uskoro Ivana Jevseji a u stopu pratila itava bulumenta. - Alatov! govorili su. Galopin! Konju arski! Ve se bilo smrklo, ali prezime nikako da pogode. Najposle legnu da spavaju, a da nisu poslali depe u. General nije oka sklopio celu no , hodao je s kraja na kraj sobe i huktao. Kad je izbilo dva po pono i, iza ao je iz ku e i pokucao nadzorniku na prozor:

- Da nije Paripovi ? zapita pla nim glasom. - Ne, nije Paripovi , gospodine generale odgovori Ivan Jevseji i uzdahnu kao krivac. - Pa onda mora da prezime i nije konjsko, nego neko druk ije! - asna re , Va e blagorodstvo, konjsko prezime... To bar dobro pamtim. - Pa kako si, majkovi u, tako zaboravan... Meni je, ini mi se, to prezime sada va nije od svega na svetu. Koliko se samo namu ih! Ujutru general ponovo posla po lekara. - Neka ga vadi! odlu io je. Vi e ne mogu da izdr im... Stigao je doktor i izuvadio bolestan zub. Bol smesta uminu i general se smiri. Kad je po zavr enom poslu bio ispla en, doktor sede u ko ije i podje ku i. Iza kapije, u polju, susrete Ivana Jevseji a. Nadzornik je stajao kraj puta, piljio u svoje noge i o ne emu duboko razmi ljao. Sude i po nabranom elu i izrazu o iju, ne to je napregnuto i tegobno preturao po glavi. - Ridjanov... Vranski... mrmljao je sebi u bradu. Mamuzin... - Ivane Jevseji u! doviknu mu lekar. Ho e li da mi proda , sokole, pet vre a zobi? Nude mi i moji seljaci zob, ali je previ e rdjava... Ivan Jevseji tupo pogleda doktora, nekako se divlja ki osmehnu i, ne odgovoriv i ni re i, pljesnu rukama, pa jurnu na imanje kao da ga je pojurio besan pas. - Setio sam se, gospodine generale! povika radosno nekim tudjim glasom dok je utr avao u generalov kabinet. Setio sam se, Bog dao zdravlja doktoru! Zobov! Zobov! Zobov je prezime tro arinca! Zobov, gospodine generale! Po aljite depe u Zobovu! - Evo ti na! re e general prezrivo i poturi mu pod nos dva ipka. Ne treba mi vi e tvoje konjsko prezime! Evo ti na!

ala

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nadjenjki, koja me dr i ispod ruke, hvata se srebrnasto inje poo kosi na slepoo nicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od na ih nogu pa do same zemlje pru a se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom ojom. - Da se spustimo dole, Nade da Petrovna? molim ja. Samo jedanput! Verujte mi, osta emo itavi i nepovredjeni. Ali Nadjenjka se pla i. Sav prostor od njenih malih kalja a do kraja ledenog brega izgleda joj kao stra na, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da di e kad gleda dole, im je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali ta e biti ako reskira da se surva u provaliju! Umre e, polude e. - Preklinjem vas! ka em ja. Ne treba se pla iti! Znajte, to je malodu nost, kukavi luk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh iba u lice, huk e, zvi di u u ima, se e bolno, tipa od gneva, ho e da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da di emo. Izgleda da nas je sam djavo zagrlio kand ama i uz huku vu e u

pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, jo trenut samo i izgleda mi kao da emo propasti. - Ja vas volim, Nadja! ka em ja poluglasno. Sanke po inju sve lak e i lak e da klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu vi e tako stra ni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nadjenjka nije ni iva ni mrtva. Ona je bleda, jedva di e... Ja joj poma em da ustane. - Ni za ta na svetu drugi put ne smem ka e ona gledaju i me krupnim o ima. Ona me hvata pod ruku i mi dugo etamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one re i izre ene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, asti, ivota, sre e, pitanje veoma zna ajno, najzna ajnije na svetu. Nadjenjka nestrpljivo, tu no, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, eka, ne u li ja otpo eti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno ne to da ka e, o ne emu da pita, ali ona ne nalazi re i, njoj je nezgodno, stra no, smeta radost... - Znate ta? ka e ona ne gledaju i u mene. - ta? pitam ja. - Hajte jo jednom... da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet sme tam bledu, uzdrhtalu Nadjenjku u sanke, opet letimo u stra nu provaliju, opet hu i vetar i stru u saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhu nije lete, ja govorim poluglasno: - Ja vas volim, Nadjenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nadjenjka baca pogled na breg, niz koji tek to se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prislu kuje moj glas, ravnodu an i nimalo strastan, i sva, sva, ak muf i kapulja a njena, sva njena pojava izra ava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: - U emu je stvar? Ko je izgovorio one re i? On, ili mi se samo pri inilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devoj ica ne odgovara na pitanja, tu ti se, gotova je da zapla e. - Da nije vreme da idemo ku i? pitam ja. - A meni... meni se dopada ovo sankanje ka e ona crvene i. Kako bi bilo jo jedanput? Njoj se dopada ovo sankanje, medjutim, sedaju i u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva di e od straha, drhti. Mi se spu tamo tre i put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, ka ljem i kad sti emo do sredine brega, uspevam da procedim: - Ja vas volim, Nadjenjka! I zagonetka ostaje zagonetka! Nadjenjka uti, o ne emu razmi lja... Ja je ispra am sa sankanja ku i, ona se stara da ide lak e, usporava korak i stalno eka da li u joj re i one re i. I ja vidim kako pati njena du a, kako se ona savladjuje da ne ka e: - Nije mogu e da ih je izgovarao vetar! A ja ne u da to vetar izgovara! Sutradan ujutru dobijam cedulju: Ako podjete danas na sankanje, svratite do mene. N. I od tada ja i Nadjenjka po injemo svakog dana da idemo na sankanje i, spu taju i se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste re i: - Ja vas volim, Nadjenjka!

Ubrzo Nadjenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne mo e da ivi bez nje. Dodu e, sletati sa brega isto tako je u asno kao i pre, ali sad ve strah i opasnost pridaju naro itu dra re ima ljubavi, re ima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i mu e du u. Pri injava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, ve svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da bude pijan. Jednom u podne odoh na sankanje sam; pome an u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nadjenjka, kako me tra i o ima... Zatim se boja ljivo penje stepenicama... Stra no joj je da ide samo, o, kako je stra no! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubili te, ali ide, ide ne osvr u i se, odlu no. Ona je, po svoj prilici, odlu ila da poku a: da li e se uti one zanosne, slatke re i, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara o i i, pra taju i se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... Z-z-z-z... zvrlje saonice. uje li Nadjenjka one re i, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemo na. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li uje ne to ili ne. Strah, dok se spu tala dole, oduzeo joj je sposobnost da slu a, da razlikuje zvuke, da shvata... Ali dolazi i prole ni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Na ledeni breg se mra i, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nadjenjka nema gde vi e da uje one re i, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne uje, a ja se spremam u Petrograd... na du e, mo da zauvek. Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u ba tici, a od dvori ta, u kome stanuje Nadjenjka, ta ba tica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim iljcima... Jo je prili no hladno, na djubretu ima jo snega, drve e je mrtvo, ali ve miri e na prole e i, spremaju i se na po inak, ivo grak u gra ci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz upljinu. Ja vidim kako Nadjenjka izlazi na stepenice i upravlja tu an, o ajni ki pogled u nebo... Prole ni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice... On je podse a na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slu ala one etiri re i, i lice joj postaje alosno, alosno, niz obraze e pote i suza... I sirota devoj ica pru a obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese jo jednom one re i. I ja, sa ekav i vetar, izgovaram poluglasno: - Ja vas volim, Nadja! Bo e moj, ta li se zbiva sa Nadjenjkom! Ona kli e, sme ka se celim licem i pru a ruke u susret vetru, radosna, sre na, neobi no divna. A ja idem da se pakujem... Davno je to bilo. Sad je Nadjenjka ve udata; udali su je, ili je sama po la... svejedno, za sekretara plemi kog masalnog fonda i sad ve ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad i li na sankanje i kako je vetar donosio do nje re i ja vas volim, Nadjenjka, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsre nija, najne nija i najlep a uspomena u ivotu... I meni sad, kad sam postao stariji, nije vi e jasno za to sam izgovarao one re i, za to sam se alio...

Knjiga albi

Le i ta knjiga u specijalno za nju napravljenom pultu na elezni koj stanici. Klju od pulta nalazi se kod stani nog andarma, ali u stvari, nikakav klju i nije potreban, jer je pult uvek otvoren. Otvorite samo knjigu pa itajte: Po tovani gospodine! Probao sam perce! Ispod toga nacrtana nekakva nju ka duga kog nosa i s rogovima. Ispod nju ke je neko napisao: Ti si slika ja- portre, Ti si stoka, a ja ne, Ja sam tvoja nju ka. A dole: Pribli avaju i se ovoj stanici i posmatraju i prirodu kroz prozor, odleteo mi je e ir. I. Jarmonkin! Ko je pisao, ne znam, A ja, budala, itam! Ostavio spomen na elnik nadle tva za uvrede Kolovrojev. Podnosim upravi stanice svoju albu na konduktera Ku kina zbog njegove grubosti odnosno moje ene. Moja ena uop te nije larmala, nego je, naprotiv, nastojala da sve bude mirno. A isto i odnosno andarma Kljatvina koji me grubo dohvatio za rame. ivim na imanju Andreja Ivanovi a I ejeva, koji zna moje vladanje. Pisar Somolu ev. Nikandrov, socijalist. Nalaze i se pod sve im utiskom nedopustivog postupka... (precrtano). Prolaze i kroz ovu stanicu, bio sam uvredjen do dna du e slede im... (precrtano). Na moje o i se desio slede i odvratan dogadjaj koji grubim bojama slika na e elezni arske prilike... (dalje je sve precrtano, osim potpisa). U enik 7-og razreda kurske gimnazije Aleksej Zudjev. U o ekivanju polaska voza posmatrao sam fizionomiju efa ove stanice i ona mi se uop te nije svidela... Javljam o tome svima. Veseli izletnik. Ja znam ko je to pisao. To je pisao M. D. Gospodo! Teljcovski je kockar. andaru a se ju e izvezla s kelnerom Kostom preko reke. elimo joj sve najbolje. Ne tuguj, aco! Prolaze i, i budu i gladan, u razmi ljanju ta bih jeo, na ovoj stanici nisam mogao dobiti posna jela. akon Duhov. Krkaj, more, ta dobije ! Ko nadje ko nu kutiju za cigarete, neka je preda na kasi Andreji Jegori u. Po to su me isterali iz slu be to sam se, tobo e, propio, izjavljujem da ste svi vi hulje i lopovi. Telegrafist Kuzmodemjanski. Neka vas vrlina krasi! Katinka, ja vas ludo volim! Molim da se u knjigu albi ne pi u stvari koje se ne ti u saobra aja. Za efa stanice Ivanov 7-mi. Ako si i sedmi, budala si!