Šure: “Brate, 'oćeš te vodim na more?

”
Ja: “'Oću, al' juče. Ti ja ličim na gejšu? Šta?”
Šure: “Stvarno dilejo, 'oćeš te vodim na more?”
Ja: “Jeste brate, pa posle da mi ga s oproštenjem zalivadiš straga. Kao vodio sam te na 
more za dž, a ni kod babe nema dž(abe), kao aj' se sad namesti, neće da boli i to. A?”
Šure: “Ma idem da vodim klince i taštu dole u stan, pa da mi praviš društvo, vraćamo 
se za dva, tri dana”.
Ja: “Pa je l' Šuki ne ide!?”
On: “Si ti blesav il' me fircaš? Pa termin joj je za par dana, šta će, u Baošićima da se 
poradja, a?”
(Opet) Ja: “Što, piša te baš boli, dete će ti dobije montenegronsku sošku i ko će ko ti 
:))). Kad idemo?”
“Plan je sledeći: Obzirom da su ti klinci već kod mene, lepo savataš ženu i u subotu 
ujutru oko pola četri dodjete k' nami. Tvoji ostanu kod Nele da joj čuvaju strah, a ti, 
ostatak mojih i ja, palimo na more. Uz Božju pomoć ih odvezemo dole, problejimo 
dva, tri dana i brišemo nazad. Ok?”
“Šta reći, uzmi me za ženu, tvoja sam...”
Subota tri sata, jutarnja. 
Zvoni jedan mobilni, posle par minuta zvoni drugi, posle par minuta zvoni treći, 
ustvari to je onaj prvi kog sam namontirao da se ponavlja na pet minuta. 
Nekako ustajem.
Iz (odličnog) trećeg puta odustajem od namere da obučem ženine farmerke koje u 
prva dva uspevam da natučem jedva do iznad kolena.
Onda zauzimam pozu poznatiju kao “sabiranje”.
To otprilike radim tako što sednem na ivicu kreveta, prekrstim ruke i oklembesim 
glavu (oči su pritom sve vreme zatvorene) i meditiram. 
Psujem i sebe i Šureta i more, i more i Šureta i sebe.
Žena, već naviknuta na moje jutarnje egzibicije (čitaj, uzaludne pokušaje da se 
prizovem k svesti) leži i vrlo zainteresovano gleda koliko će mi ovog jutra potrebno da 
profunkcionišem.
Nekako se obukoh(smo), ranac u ruke i pravac 45. Blok.
Pored “buvljaka” me zaustavi saobraćajac.
“Dobro veče”,
“Dobro veče”.
“Dokumenta molim”. 
Dado' mu (ne, dadu mu, nego dado' mu).
“Je l' znate kol'ko ste vozili?”
“Pojma nemam”.
“Šezdeset i sedam kilometara na sat”.
“E jes', šezdeset šest kilometara i četr'es dva metra na sat. Pa je l' toliki deficit sa 
ovima što voze ko ludaci, pa ovih mojih sedam preko dozvoljenog na sat ne mogu da 
se tolerišu?”
Kratko se osmehnu pa reče:
“I to što kažeš, 'ajde briši”.
E do klinca, nisam ni krenuo iz Beograda a ovi me već zaustavljaju. 
Maler.
“Šabane, je l' silaziš?”
“E bato aj' se popni gore da pijemo kafu ovi moji još nisu poustajali”.
“Popnem ja tebe na.... Pa što si mi rek'o da ustajem u tri i da žurim k'o ludak. Aj 
stavljaj, stavim ti ga baš”.
Njegovih pola četri je bilo toliko precizno, da smo krenuli tek u pet.
To ti je valjda onih srpskih akademskih sat i po.
Onda je usledio dosadniji deo puta. 
Ibarska magistrala, Pevac, Lipovačka šuma, Meljak, (Šuki zove da proveri dokle smo 
stigli) “4 vetra”, Stepojevac, “piš” pauza na OMV­u, Ljig, (zove Šuki da proveri dokle 
smo stigli)  Rudnik, Gornji Milanovac, u Preljini desno, (da proveri gde smo stigli 
Šuki zove) Čačak, prelepa Ovčar Banja, “piš” pauza, Požega, (Šuki) Užice, uzbrdo 
prema Čajetini, i pre iste desno ka Kremni (Šuki).
“Ne mogu da se setim ko mi je pričao da ovde ima fantastične jagnjetine”, pokaza 
Šure na restoran “Pego” sa leve strane, odmah nakon “IMR­a” i onih silosa.
“Od ovih mojih jagnjetinu niko ne jede, da sad ne svraćamo džabe, nego ćemo u 
povratku da napravimo malu degustaciju :) ”.
Nedugo zatim prodjosmo Kremnu i bi mi malo žao što ne svratismo do kuće Tarabića, 
eto čisto da zadovoljim znatiželju.
Onda je usledio deo lošeg puta ­ obilaznice oko nekog tunela koji kako mi Šure reče 
rade već pitaj Boga koliko dugo.
Posle par kilometara sa glavnog puta skrenusmo desno negde uzbrdo i ispred nas se 
ukazaše prelepe kućice od drveta (evo je Šuki ponovo).
“E, ovo je Mećavnik. Ovo ti je taj Kusturicin, ili Kusturičin kako već hoćeš 
Drvengrad”.
Gledam i ne verujem.
Znači, čovek je stvarno genije. 
Prvo sama ideja, da od ove nedodjije (ne bi bilo pristojno da kažem vukojebine) neko 
napravi jedno ovako lepo mesto, je genijalna. 
Doduše “nedodjija” je jedan od najlepših predela Srbije, a samo naselje je smešteno 
na vrhu brda tako da pogled puca na sve četri strane sveta.
Zatim način na koji je sve to uradjeno počev od drvenih staza napravljenih od 
železničkih pragova, starovremenski gradjenih drvenih kuća, sadržaja koji se u tim 
istim kućama nudi (galerije, bioskop, bazen, poslastičarnica, restoran, prodavnica 
narodne radinosti itd.), prelepe crkvice uradjene od drveta i u drvetu, pa sve do 
organizacije gorske službe i više nego ljubaznog osoblja je genijalan.
Ne bih da rastežem sa daljim opisivanjem ovog prelepog mesta jer bi se to proteglo u 
nedogled.
Znači prošetali smo, klinci su u poslastičarnici klopali kolače, jer im je već bilo i 
pomalo dosadno da šetaju obzirom da su ovde dolazili već nekoliko puta, ja sam za to 
vreme posetio crkvicu, još malo nahranio oči, i krenuli smo dalje.
Pred granicom sa Republikom Srpskom nam cura iz gorske službe naplati neku 
simboličnu ekološku taksu od 50 kinti za prolaz kroz Mokru Goru.
Na granici, ništa posebno, prodjosmo i našu i njihovu kontrolu neverovatno brzo.
Kako smo prešli u Republiku Srpsku tako je nešto ispod kola počelo da lupa k'o da se 
auspuh otkačio.
“E, do k.....”, pomislih.
Šta ću, sagnem se ispod kola, pokušavam da vidim šta lupa, ali sve na svom mestu, 
ništa, s oproštenjem, ne visi.
Počešah se po glavi, ništa mi nije jasno.
Auto nov, “Oktavija” ni godinu dana stara.
Šure krete polako napred, a ovo i dalje melje.
Na scenu stupa gospodja tašta (lekar po struci), i konstatuje da čudan zvuk dolazi iz 
zadnjeg desnog točka.
“'De ti dizalica?”
“Na dnu gepeka”
“E, opet do k.....”
Vadi sve napolje.
Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da 
povadimo napolje.
Po redu, olabavih točkove, podigoh “Oktaviju”, skinuh točak.
Gledam, sve je na svom mestu.
Češem se onim prljavim rukama ponovo po glavi, pokušavajući da shvatim šta “krlja”.
Prepipavam inače vruć disk, i sasvim slučajno napipam kamenčić koji se zaglavio 
izmedju diska i njegove zaštitne obloge (!?).
Uopšte mi nije jasno kako je tu dospeo.
Iškaprkah ga jedva nekako, i čudnog, glupavog zvuka nestade.
Uz osmeh i ne mogu da vam opišem kakvo olakšanje namontirah sve na svoje mesto.
Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da vratimo 
nazad. 
Pravac more.
Višegrad, Ustiprača, enklava Goražde (tu je Šure usporio da ne omastimo tefter nekog 
revnosnog BiH federalca), Srbinje (ex Foča), Tjentište.
Prolazimo kroz mesto, spomen park nekoj davnoprošloj bitci iz nekih ne tako 
davnoprošlih vremena. 
U gospodji tašti, a i nama dvojici, valjda od onog planinskog vazduha, proradi 
Yugonostalgija pa stadosmo da popijemo po fuka u obližnjem restoranu.
“Pomalo je tužno, kada ostariš...” se tiho čuje iz nekog malog radio uredjaja na šanku, 
i to mi se skroz uklapa u celokupni prizor.
Nekada je sve ovo bilo lepo uredjeno izletište, medjutim, talenat Balkanaca da sve 
razjebu (da prostite) je i ovde došao do izražaja.
Sadašnji vlasnik (ko god to bio) je pokušao da uz malo farbe, kreča i nove drvenarije 
bar malo vrati nekadašnji sjaj ovom odmaralištu, ali ne baš uspešno. 
Ispod terase restorana se nazire zgrada (rekoše mi da je to nekakav bazen) u stanju 
blagog raspada.
Za vreme ovog kratkog kafe predaha, trudio sam se da ne gledam oronule zgrade već 
da uživam u prirodi koja je stvarno doživljaj za sebe.
Jebeš ga, što više misliš na to šta bi bilo kad bi bilo, i šta smo sve mogli samo da smo 
imali malo više pameti, to se više bedačiš, a ja krenuo na more i bole me baš za to šta 
bi bilo da je bilo.
Šuki ponovo zove.
Ne znam zašto al' stičem utisak kao da je i nismo ostavili u Beogradu, kao da je ovde 
sa nama :) .
Popismo fuka, i krenusmo dalje.
Opet neka obilaznica.
Jebo te, ne mogu da verujem da smo toliki slepci (govorim o svima nama sa ovih 
prostora) da ne možemo jedan najobičniji put da popravimo.
Srce ti ljubim, švajcarci probijaju tunel kroz Alpe, a ovi naši se  natežu i slepače za 
malo asfalta, betona i jebem li ga čega već.
Idemo dalje prema Gacku. 
Na svakom koraku se, po tome što je sve manje trave i drveća a sve više kamenčuga, 
vidi da se približavamo moru.
Gacko.
Nikad u životu ružniji grad nisam video.
Čoveče, pojma nemam kakvo im je ovo postrojenje u centru, ali u najmanju ruku 
izgleda kao nuklearka iz Simpsonovih.
Pretpostavljam da je u pitanju neka termoelektrana jer se oko nas prostire smrad 
identičan onom u Vreocima kod Lazarevca.
Prvo što mi je prošlo kroz glavu je kako ovi ljudi ovde uopšte i udišu ovaj žut vazduh.
Navika valjda, šta li. 
Kako se približavamo Bileći, radar detektor sve dosadnije zvrči. 
“Sistem alert, pa sistem alert”, a radara nigde na vidiku.
Zašto zvrči to samo on zna, valjda detektuje signale vojnih radara, šte li.
A Bileća ništa posebno. 
Krš k'o krš. 
Jedino što popravlja inače loš utisak je jezero i lep restoran na obali istog.
U letu podnosimo Šukici izveštaj o stanju na putevima i nastavljamo dalje.
Dolazimo u Trebinje. 
Prva asocijacija je “Trebinje, Trebinje kad me vidiš .... me”, al' nikako da se setim reči 
koja nedostaje, i iz kog to filma beše.
Za razliku od Bileće i Gackog Trebinje je, za mene koji prvi put prolazim ovuda, 
iznenadjujuće lep grad. 
Na stranu to što je veći, bogatiji u pogledu lokala, raznoraznih radnji, kafića, što ima 
prelepe od kamena zidane kuće, Trebinje ima neuporedivo više zelenila (tu 
prvenstveno mislim na drveće), a i čistiji je po svakom parametru.
Čak je i reka koja protiče kroz grad na prvi pogled čista, i dobar deo obale joj je od 
zidanog kamena.
Evo i sad mi je žao što ne prošetasmo malo kroz grad, ali je valjda sam osećaj da smo 
blizu mora i Baošića presudio da se ne zaustavljamo.
Na izlazu iz grada umesto desno ka Dubrovniku, odvojismo se levo ka Montenegru i 
Montenegronima.
Terbinjci su ga malo tu s oproštenjem uprskali jer im je izlaz iz grada u dužini od neka 
dva, tri kilometra širok taman toliko da jedva dva skutera mogu bezbedno da se 
mimoidju.
Onda sledi novi, četri trake široki put i tako sve do granice.
Šuki ne zove već dobrih petnaest minuta i počinje pomalo da me zabrinjava.
Na granici Republike Srpske nas nisu ni pogledali, već ljubazno mahnuli rukom da 
prodjemo dalje.
Dolazimo do Montenegronske granice.
Prvi put ulazim u materinu im.
Bez ljutnje, ali ako im je jezik maternji, pretpostavljam da im je i država materina. 
U neka sretnija vremena, dok sam dolazio u onu našu Crnu Goru, nije bilo ni rampe ni 
carinika, a ni namrgodjene policije.
I mogu da vam kažem da se zbog toga nekako baš ružno osećam i žalim što sam 
uopšte i polazio ovamo.
Opet valjda neka nostalgija govori iz mene a nikako mržnja prema bilo kome ovde.
Na svim prelazima dosad smo prošli bez gužve, a ovde ćemo koliko vidim morati da 
čekamo.
Prilazi nam ljubazna devojka i traži deset evreja za kako reče “ekološku taksu”.
Pade mi na pamet onaj vic “Zašto je Montenegro ekološka država?” koji vam neću 
ispričati da mi ne nakarikaju da širim nacionalnu mržnju.
“Je li lepotice”, progovorih “a hoćemo li kad predjemo onu tamo rampu osetiti 
prijatan miris zelene jabuke ili ovih deset šarenih dadosmo 'nako, za džaba?” 
Samo mi se blago osmehnula i dala nam “ekološku” nalepnicu.
Montenegronski policajac, mrkog pogleda, odvaja sa strane dva vozila bosanskih 
tablica jer nemaju nalepnicu “BiH”.
Ozbiljan prekršaj, nema šta.
Ulaze mu u Montenegro bez oznake sopstvene države na zadnjem delu vozila, eeej.
Po njegovom pogledu bih rekao, prekršaj čak i u rangu sa švercom oružja ili opojnih 
droga.
Dok čekamo da im član po član objasni težinu njihovog propusta i da im “uzme 
meru”, izadjoh iz kola i iz gepeka uzeh laptop da prebacim neke slike sa “Canon­a”.
Vraćam se u kola, prebacujem slike, gospodin revnosni u “monteniger stajl” noga pred 
nogu, prilazi Šuretu, uzima pasoše i zagleda ih k'o ono klinci kad zagledaju “stikere”.
K'o velim, možda mu se neka naša soška svidi pa da je džoramo sa nekom njegovom.
“Je li sve u redu?”
“Trebalo bi da jeste”, odgovori Šure.
“Nalepnice?”
“Imamo”.
“A što ti ovaj nije vezan”
“Pa sad je, dok ste kontrolisali onu dvojicu, izlazio napolje da uzme laptop da prebaci 
neke slike”, brani me Šure.
Sagnu se prema meni i reče:
“Kazna vi je trides' evra”.
“Ha, ha, ha, ma 'de brate trideset. Odakle mi. Pa naopako da me okreneš može 
eventualno oko ili zub da mi ispadnu. Ja tri'es evra nisam vid'o ni na televiziji”, i baš 
se onako od srca nasmejem.
“E... A kako si krenuo na more bez para?”
“Kakvo bre moje more bato. Idem šuraku da pravim društvo, klince i taštu da 
ostavimo dole i brišemo nazad u Srbiju. On mi je ova dva dana glavni sponzor”.
“Onda će on platit”.
“On ti ne može nikako “platit” jer nije on napravio prekršaj nego ja. Nego il' me hapsi 
pa da odležim tih tri'es evra il' nas puštaj vidi kolk'a ti je kolona iza nas, a ja ću da ti 
zauzvrat ispričam jedan dobar vic”.
“E, udri. Ako ti je dobar pustit ću vas”.
“Pita Montenegronac Srbina: 
“Je li mrčo, dje ćeš ovog ljeta na more?” 
“U Tursku”, odgovara mu Srbin. 
“E !? A što jadan?”
“Prvo, jeftiniji su od vas, drugo ljubazniji su od vas, a treće duže smo sa njima bili u 
zajednici nego sa vama”.
Revnosni se ni nasmejao nije, samo pruži pasoše i reče:
“Dobar ti je taj. 'Ajd idite, i veži se. Nijesu ti odje svi 'vako ljubazni ka je”
Do klinca, ako si ti ljubazan kakvi li su “ojde” onda ostali, pomislim, a Šure udari po 
gasu da ne lanem još nešto glupo pa da me stvarno i 'apse i mlate.  
“Jesi lud konju jedan, mislio sam da će da nas zajebava do večeras”.
“Pa šta imaš ti sa njim? Kunem ti se ne bi' mu iz principa dao trideset evra taman 
ležao mesec dana u zatvoru. Da nisam celim putem bio vezan, pa u redu, ovako da mi 
na pravdi Boga uzme pare, e neće”.
Naplatna rampa.
Uzeše nam tri evra za putarinu.
A ja nešto razmišljam, dadosmo deset evra za čist vazduh, tri evra za putarinu, koliko 
li će tek vodu, obzirom da su u deficitu sa istom, da nam naplate ?
Zove Šuki, a Šure joj raportira dogadjaje sa granice.
Idemo kroz Montenegro.
Miris zelene jabuke se još uvek nigde ne oseća, ali ja i dalje strpljivo čekam.
Prolazimo kroz prelepe predele. 
Krš levo, krš desno, žbun levo, žbun desno, krš levo, krš desno, nigde drveta.
Milina jedna za pogledati, mislim ko voli krš i zmije i kamen i od sunca sprženu travu.
Scena k'o iz filma “Pobešnjeli Makso”.
Nedugo zatim, ispred nas se ukaza more.
E, to je totalno druga priča.
Koliko god mi onaj krš bio ružan, toliko me more uvek ostavi bez daha.
Prosto ne znam šta mi je toliko privlačno i magično u svom ovom plavetnilu.
Prostranstvo pretpostavljam, a verovatno i podsvesna želja za nepoznatim i avanturom.
Doduše prvi put posle ne znam koliko vremena sam u poziciji da me neko drugi vozi i 
da opušteno razgledam okolinu, pa je valjda i zbog toga celokupan utisak još jači.
Serpentine, ulazimo u Meljine, kružni tok levo, Šuki zove, Zelenika, Kumbor, 
Djenovići i najzad Baošići.
Skrećemo sa magistrale desno prema moru.
Ne znam, nisam baš impresioniran onim što vidim. 
Mislim, more je tu, ali mi nekako nedostaje širina i onaj dobropoznati pogled na 
pučinu.
Ovde toga nema jer je preko puta Baošića brdo, i naselje (Krašići mislim) tako da 
imam utisak kao da sam na nekom malo većem jezeru, jebi ga.
Provukosmo se nekako kroz preuzane ulice, i Šure uparkira auto u dvorište zgrade uz 
puno muke jer je vlasnik susednog placa stavio neki “da komšiji crkne krava” stubić u 
“svoje” (jebalo ga to njegovo “svoje”) od koga niko normalno ne može da se okrene i 
uparkira.
Mislio sam, bre, da su primorci emancipovaniji od ovih naših okolobeogradskih 
strndžova, ali sam očigledno pogrešio.
Strndžov je strndžov i to ti je.
Elem, nismo se ni raspakovali, već pravolinijski otišli u prodavnicu.
Mogu da vam kažem da su cene manje više iste k'o u Beogradu, pa mi prosto nije 
jasno da li su oni pojeftinili u odnosu na nas, ili smo mi poskupeli u odnosu na 
(logično) njih.
Šuki je zvala. 
Postajem dosadan sa Šuki, i to više neću da spominjem, nego vi posle svaka tri, četri 
pročitana reda, blago meni, ubacite po jedno “Šuki je zvala”.
Krkali smo ko da nam je, daleko bilo poslednje, a onda smo Šure i ja šetnjom pokušali 
da potrošimo višak kalorija.
Jedino što smo potrošili bilo je nešto evrića u obližnjem kafiću “Zippo”.
“One man band” lik je “lenjim glasom” nevešto pokušavao da skine već pomalo 
stereotipne zvuke Georgijeva, Saše Kovačevića, Ćetkovića i sličnih im, pa je možda i 
to bio razlog što je slobodnih mesta u “Zippo­u” bilo na pretek.
Pamtim neke “morske dane” kada si preko dana morao da rezervišeš mesto u kafiću ili 
restoranu, ili da dodješ ranije i zauzmeš mesto ako nećeš da stojiš celo veče. 
Sad, ili su se vremena promenila pa se više ne ide po kafićima i restoranima, što je 
malo verovatno, ili ima previše kafića i restorana, što je takodje malo verovatno, ili 
jednostavno Montenegro nema onoliko turista koliko ih je imala Crna Gora.
Ne znam.
Ustvari znam, samo neću da kažem.
Šuki je zvala, dnevni izveštaj je podnešen.
Otišli smo na spavanje.
Prc, nema ništa od spavanja. 
Ispod same terase stana večeras otvaraju nov kafić i gostuje im neki “Cvaj men bend”.
Trs, trs, bam, tras, trs, trs, bam, tras i tako sve do jedan po ponoći.
U jedan prestaše.
Zaspasmo.
Jutro.
Plaža, i na plaži ja. 
Beo za opkladu. 
“Bele noge a prsti k'o diirkeee”, došlo mi da zapevam, al' neću da brukam Šureta.
Gledam onu vodu i zatrčao bi' se k'o nekad al' me stra' presećiće me, pa se polako 
ušunjah u istu.
Ostarilo se, prijatelji, ostarilo.
Prošlo je ravno osam godina otkako nisam bio na moru.
Taksista, gospodin čovek, pun para rekli bi neki, a ja opet jednostavno kažem: “Prošlo 
je osam godina otkako nisam bio na moru”.
Voda k'o voda.
Slana i posle par minuta prijatno topla ali dosta prljavija nego na otvorenom moru.
“Zašto?”, pitam Šureta dok iz usta izbacujem vodu u vidu fontane, a on mi uz osmeh 
odgovara:
“Je l' vidiš ova naselja oko Boke i ove kuće u njima?”
“Vidim”.
“A je l' ih ima onako podosta?”
“Pa, ima”.
“A šta misliš gde završava sadržaj njihovih WC šolja”, reče opet uz osmeh.
Bljak.
Da sam gadljiv, verovatno bih bljuvao, ovako sam se i ja kiselo osmehnuo jer mi je to 
jedino i preostalo.
Onda sam otišao pod tuš, ali uz savet da ne pijem vodu jer je tehnička i nije za piće k'o 
ona naša, savska.
Kad rekoh savska, u Adi Romanliji se (zbog prljave vode rekao bih) nisam kupao još 
od detinjstva, medjutim u poredjenju sa ovom barom, Ada je k'o planinski potok.
Ostatak dana smo blejali naokolo po Baošićima, i baškarili se na terasi stana, koja je 
jedina ostavila pozitivan utisak na mene.
Pogled na more, stalno prisutni povetarac i to što je skrivena od sunca te prosto teraju 
da je ne napuštaš bez preke potrebe.
Pivo remi, jamb, pivo, jamb, remi i tako do uveče.
Veče.
Šure ode u “Ribarsku zadrugu” da se nadje sa nekim prijateljima, a ja pravac na plažu.
Odavno imam taj neki blesavi trip da kad sam na moru uveče sedim na plaži i bar sat 
vremena blejim u nebo.
Nekada, keve mi moje, u nekim sada već davnim morskim noćima, znao sam da 
ostavim jednu curu (letnju šemu) u jednom, a drugu (balavac, šta ćeš) u drugom 
kafiću i da odem na plažu da odblejim tih sat vremena u samoći.
To mi je bio (mislim na blejanje) i još uvek je najbolji način da se kompletno 
“resetujem”. 
Da, nisam vam rekao, totalno sam se razočarao u plaže. 
To što valja, zauzeli su lokalni privatnici sa ležaljkama koje naplaćuju ne znam koliko 
i baš me zabole, a ovo ostalo je sve nešto usko da ne možeš pošteno ni peškir da 
staviš.
Zbog nemogućnosti da se na tako malom prostoru “resetujem”, odšetah do mola i 
sedoh na sredinu istog pored onog čeličnog klinca za koji se vezuju brodovi (pojma 
nemam kako se zove, stoga ću ga zvati jednostavno “klinac”).
Noć je bila topla i vedra. 
“Zvezde padalice” su se maltene nizale jedna za drugom i prosto mi nije jasno kako u 
Beogradu nikada ni jednu da vidim.
Uživam.
Posle nekih pola sata na desetak metara od mene, na susedni “klinac” seda 
korpulentnija gospodja­djica srednjih godina.
U mraku sam i ne vidi me.
Čujem je kako kašlje, okrećem glavu ka njoj  i vidim kako se malko pridiže sa 
“klinca”.
Kašalj, ma koliko se trudila, nije uspeo da nadjača koncert za trubu u b­moll­u koji  je 
dopirao iz pravca njene zadnjice.
Ma, kakav koncert za trubu, ovo više zvuči kao rika ranjenog grizlija.
“Čoveče, kako je krenula otprdeće celu Betovenovu devetu”, pomislim i počnem da se 
kao nenormalan smejem.
Znači, skoro se nisam tako smejao, a ona je opušteno pogledala ka meni, verovatno 
shvativši da nije sama, a onda se još opuštenije okrenula na drugu stranu.
E, pokvari mi i idilu i blejanje u zvezde, ali neka, nije mi žao.
Malo mi je bilo neprijatno što sam se onoliko smejao kada sam posle par minuta 
krenuo u “Zippo” i prošao kraj nje, ali njeno meditiranje na “klincu” i blaženi osmeh 
ništa, pa ni ja, nije moglo poremetiti.
Posle par popijenih pića i prijatnog razgovora sa ljubaznom konobaricom, mladom , 
simpatičnom “gastarbajterkom” iz Smedereva, prošetasmo obalom (ne 
“gastarbajterka” i ja, nego Šure i ja da ne bude zabune) skoro do Bijele, pa nazad do 
Djenovića.
“Je li bato, je l' ovde svake godine ovako pusto? Pogledaj bre ovu poslastičarnicu. 
Prazna, nikoga ni na terasi nema”, rekoh.
“Ne znam, nikad nije bilo ovako. Prošlih godina je šetalište bilo puno. Stvarno ne 
znam o čemu se radi”, odgovori Šure.
Ja bih po logici stvari, zbog praznih lokala trebao da likujem iz “tražili ste eto vam” 
razloga, ali obzirom da znam, ustvari sećam se da je za SCG zajednicu Herceg Novi 
glasao ZA, nekako mi je ovih meštana žao. 
Sa druge strane, isto tako znam da su meštani iz drugih delova priobalnog pojasa 
(Tivat, Kotor, Budva, Bar i naravno Ulcinj) glasali za samostalnu državu, tako da se 
nadam da će im sezona podbaciti kao nikada dosad.
Ne, ne mešam babe i žabe, kako to verovatno neki od vas misle, nego jednostavno i 
krajnje ljudski osećam da su me Montenegrini izdali i da treba da ih stigne zasluženi 
bojkot.
Besan sam bre, i evo iz ove sad pozicije kažem, da me Šure nije vodio dole, da mu 
pravim društvo, nikad im ne bi' otiš'o.
Z' inat.
Ovo govorim kao neko ko dobro zna i ko je Njegoš, i zna sve bitke nekada bratskih 
naroda  i neko ko zna da mu je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore na čelu sa 
serdar Jankom Vukotićem na Mojkovcu spasila pradedove i kompletnu srpsku vojsku 
u povlačenju ka Krfu, i neko ko i danas voli Crnogorce, a Montenegrine stavi baš na 
mesto namenjeno za staviti ih.
Ovo isto govorim i kao neko čiji su roditelji odvajali para i para za obnovu 
zemljotresom porušene Crne Gore, i nisu žalili ni dinara iako nikakve privilegije 
prilikom letovanja kao donatori nisu imali, ni oni, a ni hiljade ostalih iz Srbije.
Ovo isto govorim kao neko ko je svestan koliko medju Montenegrinima ima onih koji 
su fakultete završavali po Beogradu i imali sve privilegije nauštrb studenata iz Srbije.
Ovo govorim kao neko kome su na granici uzeli deset evra (ne lično meni nego 
Šuretu) za čist Montenegronski vazduh sa mirisom zelene jabuke koga ni u najavi nije 
bilo, i besan sam bre što i mi njima na ulasku u Srbiju ne naplaćujemo neku, pa 
recimo, seksološku taksu kad nas već fircaju ovako glupave, da nas bar ne fircaju za 
džabe.
Srce ti ljubim, kako me nostalgija otera u digresiju.
Izvinjavam se, nadam se da se neće ponoviti.
Znači, posle šetnje otišli smo na spavanje.
U nedostatku prostora, i da se ne bi' ponovo kočio po foteljama, pomalo nevoljno 
prihvatih ideju da sa Šuretom spavam na bračnom krevetu.
Šta ga znam, ceo dan oči pogubih na plaži gledajući neke fine, preplanule gospodjice 
kako se protežu po plaži, pa me strah da se ne zaigram u snu i da ga nadjačam, daleko 
bilo.
Možda bi mu se i svidelo, pa kako da ga se posle otresem.
S druge strane, i ja sam se dobro pripremio, i za svaki slučaj preko boskerica obuk'o 
bermude, i vez'o “mrtvi” čvor.
Jutro.
Čvor još uvek stoji na mestu.
Kakvo olakšanje.
Šure spava, a ja ga blago dva tri puta pljesnuh po zadnjici, taman da ga probudim.
“Ih, kako bi te slavili u Zabeli. Najlepša bi im devojčica bio, ha,ha,ha”.
“Jezik pregriz'o životinjo jedna. Šta me budiš?”, progovori kroz poluzatvorene oči.
“Izvini brate, tako sam navik'o sa ženom, pa kad si je već noćas menjao, što ne bi i 
ujutru, ha,ha”...
Posle popijene kafe, odosmo u prodavnicu da klincima i gospodji tašti kupimo zalihe 
vode i ostalih potrepština, da ne tegle sami.
Deset sati, pozdravismo se sa svima, i pravac kući.
Baošići, Djenovići, Kumbor, Zelenika, Meljine, serpentine.
Na jednom od ispusta na serpentinama,kod neke betonjerke, Šure na par trenutaka 
zaustavi auto da napravim par snimaka zaliva i da se pozdravim sa plavetnilom.
Nastavismo dalje.
Aj ponovo tri evrića za putarinu, pa na granicu.
Ispred nas svega dva automobila, tako da nismo baš dugo čekali, a sa suprotne strane 
katastrofa.
Lenjivac premaskiran u uniformu montenegronskog policajca sedi u hladu preko puta 
kućice, vozila mu polako prilaze, on im uzima dokumenta i bleji u njih pokušavajuću 
da izgleda ozbiljno i profesionalno..
Eeej ozbiljna je to država. 
Ekološko ­ demokratski – proevropska. 
Nije zajebancija.
Da ga pita čovek: “Dobro magarče, 'ajde časti ti (ahaa), kaži šta to gledaš”, ne bi znao 
da odgovori.
Razumeo bih svu tu zajebanciju da su za ovaj tvoj Montenegro potrebne vize pa da to 
gledaš, ili da proveravaš podatke preko bilo kakvog sistema, ili bar da kontrolišeš 
prtljažnike (kakvi prtljažnici, ne bi taj odvojio zadnjicu od stolice ni pod pretnjom 
oružjem), ovako ne razumem.
Zajebavaš narod koji (doduše u sve manjem broju) dolazi da svoj novac troši u tvojoj 
državi.
Novac od koga ti lenjivče (žali Bože) primaš platu.
Izlazimo iz Montenegra.
“Brate ja ovo moram da slikam”, rekoh Šuretu i izvadih fotoaparat.
Posle dve fotografije (negde od sredine kolone) počeh da snimam jer jedino tako 
mogu da objektivno zabeležim ovu sprdačinu.
Snimih kolonu do kraja, a Šure crče od smeha što se toliko nerviram i psujem.
Ništa, putujemo dalje.
Trebinje, Bileća, Gacko, Tjentište, Srbinje redjaju se mesta jedno za drugim.
Nivo kafe u krvi se smanjio na već pomalo problematičan nivo, pa zverasmo okolo u 
nadi da ćemo naći pristojnu kafanu.
Sada smo već u  Federaciji BiH.
Šure vozi na granici dozvoljenog.
Ulazimo u Osanicu.
Ono sranje (da me izvinite) od radar detektora ćuti, ali Šure na vreme spazi radar 
fiksiran na postolju pored patrolnih kola pa prikoči.
Kratko ošišani “Federalac” mahnu glavom levo desno, k'o da kaže ovaj put ste se 
provukli.
Kroz otvoren prozor, po navici i ne razmišljajući, izbacujem ruku sa tri visoko 
uzdignuta prsta u nameri da pozdravim i bez trunke namere da provociram.
Pandurka, koja je u vreme kad smo naišli sedela na mestu vozača, je očigledno to 
“snimila” i kao oparena ustade sa sedišta (valjda u nameri da nas zaustavi).
Na sreću, zakasnila je jer u tom momentu prošišasmo pored njih. 
Sa leve strane na jednoj od kuća velikim slovima neko je napisao:
“Teci Drino, teci i pričaj...”
'Leba ti ljubim, ko zna koliko ih je ovde pobijeno i pušteno niz Drinu, a ja ih još 
jebavam sa tri prsta.
Pa ne, da su nas zaustavili, 'ajd što bi nas tukli k'o volove, nego bi nas i fircali pride.
Ne bi bilo šanse da dokažem da nisam provocirao, nego da sam po navici pozdravio.
“Ti bre nisi normalan, konju jedan”, reče Šure.
“Ma boli te dupe”, uskurčio se kao ja, “ne staješ do Srbije, ili bar Republike Srpske, a 
posle kom opanci, kom obojci, ha,ha,ha”.
“Jebi se bre baš”.
“Šalim se bre brate, uopšte nisam imao nameru da provociram. Zablesavio sam se”.
“Ma jeste, da te ne znam još bi ti i poverovao”.
Čoveče, ni on mi nije verovao da nisam namerno, šta bih tek od plavaca mogao da 
očekujem.
U Ustiprači (to je već Republika Srpska) stadosmo da popijemo kafu.
Kaže meni onaj moj buzdovan od Šureta: 
“Mogli smo i u Goraždu da kafenišemo, nego se ti nešto ustežeš k'o strina”.
“Vidi, ne radi se tu o tome da l' sam strina ili ne. Znaš, mnogo mi se više svidja kada 
pijem kafu i ne razmišljam da li mi je neko u najboljem slučaju pljunuo u istu, a da ti 
ne pričam o varijacijama na temu, recimo ricinusu i koječemu drugom. Ovde sam 
medju svojima pa o tome i ne razmišljam”.
Popismo kafu i hajd' dalje.
Višegrad.
“Brate, 'ajde stani da pretrčimo “Na drini ćupriju”, rekoh.
“I da znaš da hoću. Ne znam koliko puta sam prolazio ovuda i uvek nekako nemam 
vremena, žurim”.
Mogu da vam kažem da je lep osećaj prošetati po mostu koji toliko “pamti”.
Stali smo na sred mosta da se slikamo, a meni ne da djavo mira pa sedoh na samu 
ivicu.
“Ne zajebavaj se budalo, silazi dole”, viče Šure.
“Slikaj bre, ako ovo popusti pod ovih mojih sto kila ti ćeš biti kriv jer trnjezgaš 
(oklevati ­ na jeziku moje pok. babe)”.
I slikao je, dvaput.
“Pogledaj sad, životinjo, gde si sedeo” reče Šure i zadrma onu ogradu, a ona se 
zaljulja  k'o klimav zub.
“Šta 'oćeš, je l' vidiš da nije pala”, kurčim se ja kao, a sve gledam dole u Drinu i 
merkam koliko je visoko, “nego, 'ajde leba ti da predjemo na drugu stranu, nešto mi 
tako došlo. Čisto da mogu da kažem da sam pregazio ćupriju”.
Predjipali smo tamo, pa nazad, i onda krenusmo dalje.
Granicu Republike Srpske i Srbije prodjosmo maltene bez zaustavljanja.
Mokra Gora, Kremna, restoran “Pego”...
“Brate, ovako dobru jagnjetinu nisam skoro jeo”, rekoh pokušavajući da dodjem do 
vazduha.
Šure se i ne trudi da mi odgovori, nego samo klima glavom i žvaće, i žvaće, i žvaće.
“Udavićeš se ludače, polako, neće to niko da ti otme”.
I dalje klima glavom, samo ovaj put uz blaženi osmeh, i žvaće, i žvaće, i žvaće.
Nedugo zatim ušli smo u fazu u literaturi poznatiju kao “preživanje”.
“Jednoga dana... kada budem imao mnogo para... otvoriću jednu baš ovakvu drumsku 
kafanu u nekoj nedodjiji, sa najukusnijom jagnjetinom, vrućim lepinjama, sisatom 
šankericom i najboljim točenim pivom na svetu. A tebe ću Šure da zaposlim kao 
glavnog kuvara.”
“Ne bi se ti od takve kafane 'leba najeo. Pola jagnjetine bi' pojeo ja dok spremam, a 
pola ti pre nego izneseš gostima, ha,ha,ha”, progovori Šure i rastera mi snove.
Dodje vreme da se i sa “Pegom” rastanemo.
Odatle, pa sve do kuće sam ja vozio, i ništa nam se više pametno, a ni zanimljivo nije 
desilo.
Šuki je za sve ovo vreme zvala jedno trista šezdeset pet puta, i usput se naljutila na 
mene jer sam je zbog toga najstrašnije isprozivao, i kad smo došli kući htela je da me 
omlati, al' sam bio brži pa sam junački utek'o...

E, da rezimiramo:
­ Obavezno posetite Mećavnik.
­ Čudan zvuk ispod vaših kola, nije uvek znak za paniku, verovatno je neka glupost u 
pitanju.
­ Spremite deset ekoloških evrića ako hoćete da udišete čist Montenegronski vazduh 
(bez mirisa zelene jabuke).
­ Pripremite se za čekanje na ulazak u Montenegro, kontrola im je ponekad i više nego 
revnosna.
­ Na zadnju stranu vozila zalepite “SER”, i nikako ne odvezujte pojas da vas onaj 
Montenegronski “Veselin” ne razveseli sa tri'es' evra po tamburi.
­ Ne gutajte i ne “grgoćite” zalivsku vodu, ima bljakavo ­ čudan ukus (provereno).
­ Ne očekujte previše od bokokotorskih plaža, razočaraćete se (ja bar jesam).
­ Ako vam se desi da u Federaciji BiH prekoračite brzinu a oni vam progledaju kroz 
prste, nikako ih u znak zahvalnosti ne pozdravljajte sa tri prsta (čini mi se da su 
alergični na to).
­ U Višegradu nikako ne sedajte na ogradu na sredini mosta, kamen desno. Rasklimao 
sam ga i samo što se ne skomata u Drinu.
­ Razmislite gde ćete i da l' popiti kafu. Načini pripremanja iste variraju od oblasti do 
oblasti.
­ Jagnjetina, sveža salata i vrele lepinje kod “Pega” ­ vrlo poželjno.
­ Ako na more idete sa šurakom, a Šuki ostavljate kod kuće, OBAVEZNO joj 
onesposobite i mobilni i fiksni telefon. Ovo vam je najpotrebniji savet, verujte mi na 
reč (najeb'o sam ako pročita)

P.S. Kao Srbin imam samo još jedno da kažem: 
Ne dajte se braćo Crnogorci, a vi Montenegroni, daleko vam lepa kuća, stavim vas baš 
na mesto predvidjeno za staviti vas (kao što već negde napisah)...
S poštovanjem,
vaš Taksista