DAMIR SMILJANI Filozofski fakultet, Novi Sad

ANTI-FILOZOFIJA ILI META-FILOZOFIJA? IMPLIKACIJE VITGENTAJNOVOG STAVA PREMA FILOZOFIJI

Saetak: U sledeem lanku e se diskutovati implikacije Vitgentajnovog stava prema filozofiji. Razmatrae se pitanje da li je njegov stav samo negativan i povlai li negaciju filozofije za sobom ili iz njega sledi pogled na filozofiju koji u njoj vidi samostalnu teoretsku aktivnost. Na kraju se, polazei od diskusije paragrafa 121 iz Filozofskih istraivanja, razmatra mogunost da se pregledno prikazivanje jezikih igara u filozofiji kao zadatak dodeli metafilozofiji kao zasebnoj disciplini koja izbegava identifikaciju sa filozofskim stanovitima. Kljune rei: Vitgentajn, Tractatus, Filozofska istraivanja, redukcionizam, minimalizam, kritika jezika, filozofske jezike igre, pregledan prikaz, metafilozofija U sledeem lanku e se diskutovati implikacije Vitgentajnovog stava prema filozofiji. Razmatrae se pitanje da li je njegov stav samo negativan i povlai li negaciju filozofije za sobom ili iz njega sledi pogled na filozofiju koji u njoj vidi samostalnu teoretsku aktivnost. Na kraju se, polazei od diskusije paragrafa 121 iz Filozofskih istraivanja, razmatra mogunost da se pregledno prikazivanje jezikih igara u filozofiji kao zadatak dodeli metafilozofiji kao zasebnoj disciplini koja izbegava identifikaciju sa filozofskim stanovitima.

I UVODNA RE
Kako god se postavili prema Ludvigu Vitgentajnu da li ga odobravali ili osporavali moramo priznati da je njegovo delo ostavilo dubok trag u modernoj filozofiji. Pa iako sebe nije video u ulozi nekog reformatora filozofije, on je barem indirektno imao udela u transformaciji filozofije 1 (K.-O. Apel) u dvadesetom veku. Sa njim se u savremenoj filozofiji ustalio jedan metod filozofiranja koji svoju orijentaciju ne trai u ontolokom prikazu stvarnosti, ve koji svoj sistematski akcenat stavlja na detaljnu analizu jezikih problema. Moderna analitika filozofija je nezamisliva bez Vitgentajna, a njegov uticaj nije ogranien samo na tu struju savremene filozofske misli. Ono to Vitgentajna ini posebno atraktivnim je njegov nekonvencionalni nain razmiljanja koji se odrekao zahteva za (naknadnom) sistematizacijom iskazanog, jedan stil miljenja kome je pre stalo da ukae na probleme, nego da ih rei a iznad svega toga njegov pokuaj radikalne kritike jezika. Kada je re o odreenju filozofije kod Vitgentajna, u vidu se mora imati injenica da je ono obino samo implicitno, da se deava uzgred, da nije glavni predmet njegovog miljenja. Ali koliko god to paradoksalno zvualo, moe se rei da je upravo injenica da Vitgentajn izbegava patetian govor o sutini filozofije deo odgovora na pitanje kako valja poimati filozofiju. Transformacija da se jo jednom posluim onim Apelovim terminom se ovde ne promilja, ve konkretno (i doslovno) sprovodi u delo. Meutim, uzimajui u obzir opteprihvaenu podelu Vitgentajnovog opusa na formalno-logiku analizu jezika u Logiko-filozofskoj raspravi (Vitgentajn I) i pragmatiku analizu jezikih igara i njihovih pravila u Filozofskim istraivanjima (Vitgentajn II), za pretpostaviti je da to metodoloko preorijentisanje nije ostalo bez posledica po njegov stav prema filozofiji, pa posebno treba razmotriti eventualne diference izmeu ranijeg i kasnijeg shvatanja uloge i potencijala filozofije. U narednom e

se ukratko prikazati kako se ovaj mislilac postavlja prema samoj filozofiji: prvo u Logiko-filozofskoj raspravi (II), a zatim u Filozofskim istraivanjima (III), da bi se na osnovu prikazanog pokuao odrediti zadatak jedne discipline koja bi se iskljuivo bavila strukturom filozofskog miljenja (IV). Videemo na koji nain se pomou Vitgentajna moemo postaviti prema filozofiji: sa izvesnom distancom prema njoj, ali potujui njen integritet.

II POIMANJE FILOZOFIJE U TRACTATUS-U

Na koji nain Tractatus logico-philosophicus (1921) odreuje sutinu i zadatak filozofije? Dvojako: redukcionistiki i minimalistiki. Redukcionistikim shvatanjem filozofije se moe smatrati ono koje ne priznaje filozofiju kao samostalnu disciplinu miljenja, ve je vidi asimilovanu od strane nekih drugih (ve ustaljenih, etabliranih) disciplina. Klasian primer za to je srednjevekovna redukcija filozofije na teologiju, a u novije vreme to je prilagoavanje filozofije eksplanatornim i drugim zahtevima prirodnih nauka. Vitgentajn I je na poslednjem stanovitu. U mnogome se njegov stav prema filozofiji podudara sa onim koji su zastupali Rudolf Karnap, Moric lik i drugi pozitivisti: filozofija je samo onda od koristi, ako teoretski primat prepusti prirodnim naukama i njihovim metodama. Filozofija je mogua samo kao appendix metodologiji prirodnih nauka ili, pak, sma ini tu metodologiju. Kao ilustracija takvog stava neka poslui upravo citat iz samog Tractatus-a: Ispravna metoda filozofije bila bi zapravo ova: ne rei nita, nego ono to se moe rei, dakle stavove prirodne nauke dakle neto to nema nikakve veze s filozofijom i zatim uvijek kada bi netko drugi htio rei neto metafiziko pokazati mu da nije dao nikakvo znaenje izvjesnim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bila bi nezadovoljavajua za drugoga on ne bi imao osjeaj da ga uimo filozofiju ali ona bi bila jedina strogo ispravna (6.53) 2. Jasno je iz ovog citata protiv ega je uperena asimilacija filozofije od strane prirodnih nauka protiv metafizike kao klasine forme filozofskog promiljanja problema. Hijerarhija, koja odatle sledi, sasvim je transparentna: filozofija moe biti ili iznad ili ispod prirodnih nauka, ali nikako na istoj ravni sa njima 3. Smisao filozofije se vidi u eliminaciji (metafizikog) besmisla i iskljuivom priznavanju suvislog sklopa stavova u okviru (prirodnih) nauka. Sama filozofska metoda, ovako redukovana, nije nita drugo do (doslovno) reductio [metaphysicae] ad absurdum. Da se smisao filozofije ne dobija samo iz ovakvog dvostrukog4 negativnog odreenja pokazuje Vitgentajnov stav po kom je filozofija kritika jezika5. Takvo (pozitivno) odreenje filozofije karakteristino je danas za itavu analitiku filozofiju, a kako je ve gore napomenuto upravo je Vitgentajn svojim nainom reavanja (ili bolje rei: preispitivanja) filozofskih problema doprineo da se u okviru savremene filozofije ustali jeziko-kritika metoda. Jedno opirnije odreenje filozofije on daje neto kasnije: Svrha je filozofije logiko razjanjavanje misli. | Filozofija nije teorija, nego aktivnost6 (4.112). Ovo mesto je simptomatino za stav ranog Vitgentajna prema filozofiji. Naime, pokazuje se na neki nain nesamostalnost filozofije ona nema sopstvene probleme7, ve ih nalazi ili pak preuzima iz prirodnih nauka. Ne postoje filozofski stavovi kao takvi, samo interpretacija (suvislih) naunih stavova (u Filozofskim istraivanjima e ovima pridoi i stavovi svakodnevnog jezika). Filozofija dobija status granine discipline, one koja ograniava sporno podruje prirodnih nauka (4.113); tavie, ona pravi granicu izmeu mislivog i nemislivog, u smo nemislivo unosi diferencu pokazujui ono to se d misliti (4.114). Ona se treba rukovoditi idejom jasnoe kao merodavnom, jer samo ono to se jasno moe izgovoriti moe da dobije predikat suvislog, sve ono to je nejasno formulisano treba pak iskljuiti iz domena suvislog (filozofskog) govora. Poto se jasno prikazivanje (sopstvenih) misli moe smatrati minimalnim uslovom koji filozofija valja zadovoljiti kako bi se konstituisala kao disciplina miljenja, ovakvo poimanje filozofije, kako ga pored onog isto negativnog moemo nai u Tractatus-u, moemo smatrati minimalistikim. Po Vitgentajnu onaj uslov nije samo nuan, ve je i dovoljan, da bi neku aktivnost mogli smatrati filozofskom. Mogao bi se stei utisak da je Vitgentajnova rana filozofija filozofija bez onog filozofskog. Ipak smatram da je ono filozofsko na njoj upravo to forsiranje privativnog (sutinskog nedostatka smisla). Da se sutina stvarnosti ne moe

izraziti filozofskim jezikom nije nefilozofski, ve filozofski stav, jer se polazi od toga da ona uopte ima sutinu o kojoj se na neki nain moe suvislo govoriti. No nije li i besmisao deo stvarnosti, a kao takav suvislo opisiv?8 Naravno, Vitgentajn ne odbacuje mogunost jedne suvisle filozofije; naprotiv, time to postulira jednakost forme stvarnosti i logike forme (jezika) on logici (jednoj filozofskoj disciplini!) daje primat u odnosu na druge discipline to je odlika onog filozofskog pravca koji se obino naziva logicizmom (pored Vitgentajna kao predstavnici se mogu navesti Bolcano, Frege, Rasl). Ali ve time to insistira na identitetu dveju formi on hipostazira logiki momenat, zastupa tezu o logikom karakteru stvarnosti a to je jedna filozofska teza, na kraju ak i hipostaza.9 Svaki filozofski pravac, tako i logicizam, preteruje tako to jednoj vrsti objanjavajuih kategorija daje veu vrednost u odnosu na druge. Tako je i stav da je filozofija samo interpretacija (naunih) iskaza hiperbolikog karaktera: iako se ini da filozofiji daje manje od onoga to joj ako nita drugo, onda po nekom istorijskom pravu pripada, on, naprotiv, tvrdi vie od toga, odreuje je jednostrano, izostavljajui druge aspekte filozofiranja koji su iz druge perspektive relevantni za njegovo odreenje (npr. davanje argumenata, sistematizovanje stavova ili znanja i sl.). Sline hipostaze su i tvrdnje drugih filozofa, npr. one da je filozofija nauka, da se ona moe nauiti, da je istinita samo kao sistem itd. Filozofija je uvek hiper-filozofija takoe i ona pozitivistika.

III POIMANJE FILOZOFIJE U FILOZOFSKIM ISTRAIVANJIMA

Shodno ve napomenutom pragmatikom obrtu u Vitgentajnovoj poznoj filozofiji, za oekivati je da te promene nee ostati bez posledica po njegov stav prema filozofiji. Istina, platforma koja odreuje taj stav se ni u Filozofskim istraivanjima (1953) nije promenila: refleksija jezika, njegovih mogunosti i granica, i dalje je glavna tema Vitgentajnovih razmiljanja. Svakako, domen interesa je sa formalno-sintaktike ravni proiren na pragmatiku ravan; ne radi se vie prevashodno o formalno-logikoj rekonstrukciji strukturnog sklopa stavova i njihovih referentnih objekata (stanja stvari), nego se akcenat pomera na analizu svakodnevnog govora, odnosno jezika, na kontekst u kom se tek moe razumeti smisao tzv. jezikih igara, iako se ne zapostavlja ni vie formalni problem pravila tih igara, naina na koji one funkcioniu. Samim tim i filozofija dobija nove zadatke. Da uopte moe da dobije nove zadatke znai da se ne ograniava na pomonu disciplinu prirodnih nauka, da se njena uloga ne vidi samo u interpretaciji naunih stavova. tavie, filozofija ima posla sa svojevrsnim problemima (Reavaju se problemi (odstranjuju tekoe), a ne jedan problem10 ( 133)), a mogue je vie reenja tih problema: Ne postoji jedan filosofski metod, ali ima, dakako, metoda, u neku ruku razliitih terapija 11. Vitgentajn ovde zastupa autonomiju filozofskog istraivanja (naravno, cum grano salis), takoe i metodoloki pluralizam u specifinom smislu (terapeutski koncept metode). Da li to znai da se njegov stav prema filozofiji radikalno promenio? Neki stavovi iz Filozofskih istraivanja imaju slinosti sa onim iz Tractatus-a, gde preovlauje skepticizam kad je u pitanju ocena mogunosti filozofije da pomogne u reavanju problema. Tako npr. u paragrafu 124 stoji: Filosofija ni na koji nain ne sme da se uplie u aktuelnu upotrebu jezika; ona na kraju moe, dakle, samo da je opie. | Jer ona ne moe ni da je zasnuje. | Ona ostavlja sve kako jeste.12 (Posebno ovaj stav navee Herberta Markuzea na estoku kritiku Vitgentajna u oveku jedne dimenzije13). Domen filozofije se ograniava na deskriptivne zadatke: Mora da se odstrani svako objanjenje, a na mesto njega moe da se pojavi samo opisivanje. 14 ( 109). Ili se njena misija vidi u svoenju metafizike upotrebe rei na svakodnevnu (upor. 116). Aktivnost filozofiranja nije produktivna, ve reproduktivna: Posao filosofa je prikupljanje uspomena u jednom odreenom cilju.15 ( 127). ini se da su i ovde uinci filozofiranja relativno skromni, odnosno minimalni: Rezultati filosofije su otkrivanje kakve iste besmislice i guka koje su izrasle razumu kad je juriao na granice jezika. Te guke nam doputaju da

uvidimo vrednost onog otkria.16 ( 119). Vitgentajn se tako pita: Odakle ovo razmatranje dobija svoj znaaj, budui da izgleda da ono samo razara sve zanimljivo, tj. sve veliko i znaajno?17 ( 118). Na osnovu ovih zapaanja mogao bi se stei utisak da u Filozofskim istraivanjima nema pomaka u odnosu na njegovo ranije delo, samim tim da ne moe biti rei o nekim radikalnim promenama u poimanju filozofije kod poznog Vitgentajna. Pa ako razlike i nisu radikalne, one se ipak naziru, kao to je ve naznaeno u uvodnom pasusu ovog odeljka. Filozofija svoje pozitivno odreenje prima iz jedne paradoksalne situacije: poto je eliminisana skrivenost sutine stvari od nas, od koje je polazila metafizika u svojim istraivanjima stvari, ostala je svakodnevnost naeg ophoenja sa stvarima kao ono samorazumljivo ali sada upravo ta samorazumljivost postaje problematina: Oni aspekti stvari koji su za nas najvaniji prikriveni su jednostavnou i svakodnevnou. (To ne moemo da primetimo zato to nam je uvek pred oima). ovek uopte ne uoava prave osnove svoga istraivanja. Sem ako to nije jednom uoio. A to znai: ono to smo jednom videli, a najupadljivije je i najjae, ne uoavamo vie.18 ( 129). Ovaj paragraf je kljuan za odreenje (pozitivnog) zadatka filozofije, odnosno iz ovde skiciranog opteg problema nazire se njegovo reenje. Filozofija postaje onom disciplinom koja upravo preispituje ono to se razume po sebi, ona ga tematizuje i problematizuje. Ono to nam je najprisnije najvie se skriva pred nama. Na neki nain ovde je u obzir uzeta mistina dimenzija stvarnosti, o kojoj je Vitgentajn govorio u Tractatusu kao o onom to ostaje posle kritike destrukcije metafizike i rekonstrukcije logike jezika: da se neto uopte pokazuje kao takvo zasluuje nae uenje, ne oblik ili forma u kom se ono pokazuje 19. Upravo ono ime se zavravaju razmatranja u Logiko-filozofskoj raspravi, postaje u Filozofskim istraivanjima samim polazitem filozofske refleksije, tako da bi, bez obzira na metodski ili tematski uslovljene razlike, moglo biti govora o svojevrsnom kontinuitetu unutar Vitgentajnovog opusa, umesto da se postulira dubok hijat izmeu rane i pozne faze njegove filozofije, kako se to obino ini u sekundarnoj literaturi. Jedinstvo unutar Vitgentajnove filozofije je smo moda ostalo neotkriveno. Kao jedan od zadataka koji se postavlja pred filozofiju, koja je da se tako kae u Filozofskim istraivanjima dobila svoju drugu ansu, jeste obezbeivanje preglednosti, da se stekne pregled tzv. familijarnih slinosti (uz jezike igre jedan od kljunih pojmova Vitgentajna II). Javlja se potreba za preglednim prikazom: Glavni izvor naeg nerazumevanja je to to nama upotreba naih rei nije pregledna. Naoj gramatici nedostaje preglednost. Posredstvom preglednog prikaza omogueno je razumevanje koje se sastoji upravo u tome da se sagledaju veze. Otuda znaaj nalaenja i pronalaska srednjih lanova.20 ( 122). Drugim reima: Pregledno se prikazuje familija naina upotrebe jedne rei. To znai da se ne izlazi na kraj sa jednom vrstom iskaza, ve da se vie njih mora posmatrati, moda neke ak i izmisliti.21. Ovo poslednje je potrebno zbog jednostranosti metoda kojima se u filozofiji prikazuju stanja stvari, to Vitgentajn ilustruje na primeru egzemplifikacije: Glavni uzrok filosofskih bolesti jednostrana dijeta: miljenje se ishranjuje samo jednom vrstom primera.22 ( 593); (Tome treba dodati da je pravo udo ako se filozofi uopte slue primerima.). Mogua terapija filozofije od takve jednostranosti bi se stoga sastojala u proirenju vidika ukljuivanjem specifinih razlika meu posmatranim stvarima, odnosno stanjima stvari. Tako terapeutski prilaz filozofiji, koji predlae Vitgentajn, ne treba svesti samo na obezbeivanje preglednosti [bersichtlichkeit], ve i transparentnosti [Durchsichtigkeit] prikazivanja. U tom smislu se iz Vitgentajnovog stava prema filozofiji, onako kako ga zastupa u Filozofskim istraivanjima, moe izvui pozitivna metodoloka preporuka koja bi odista mogla biti od koristi za samu delatnost filozofa ukoliko bi se prihvatila, filozofski jezik bi postao jasniji, a time bi se olakalo i razumevanje filozofskih misli.

IV PREGLEDAN PRIKAZ FILOZOFSKIH JEZIKIH IGARA KAO ZADATAK METAFILOZOFIJE

Kratak prikaz Vitgentajnovih misli o sutini filozofije, njenim (eventualnim) mogunostima i granicama, doneo je na videlo ambivalentnost njegovog stava prema filozofiji: s jedne strane (pre svega u Logiko-filozofskoj raspravi) radikalnu skepsu u domete filozofije, u njenu samostalnost, a s druge strane uverenje da se filozofija moe izboriti sa potekoama koje postavlja svakodnevni jezik, i po cenu zadobijanja guka (upor. Filozofska istraivanja, 119), kao i da moe pomoi muvi da izae iz muvolovke (upor. isto, 309), kako to na jednom mestu slikovito kae. Ukoliko bismo hteli pretpostaviti da bez obzira na uobiajene interpretacije izmeu rane i pozne faze njegovog filozofiranja postoji (prikriveni) kontinuitet, mogli bismo rei da Vitgentajn zastupa pragmatistiko shvatanje filozofije, dakle, da je poima kao aktivnost (samo)kritike refleksije jezika (drugim reima: kritike refleksije sopstvenog jezika i jezika uopte) koju ne treba na silu sistematizovati, jer to od nje pravi vetaku konstrukciju koja ne moe zadovoljiti prosenim naunim merilima. Vitgentajn kao anti-sistematian mislilac je protiv filozofskog sistema kao forme prikazivanja filozofskih misli, jer u sistemu se misli obino moraju ujednaavati kako bi se odrala arhitektonika sistema. Umesto toga, Vitgentajn se zalae za neumorno (iz)nalaenje sve finijih razlika, za ustanovljavanje familijarnih slinosti meu razmatranim stanjima stvari, a time se dobija jedna (!) metoda koju bi trebalo konsekventno primenjivati u filozofiji23. Zanimljivo bi bilo pitanje da li se takva metoda konceptualne diferencijacije (ako bi joj se mogao dati takav naziv) moe primeniti i na samu filozofiju. Nije li ona neophodna upravo u jednoj tako nepreglednoj disciplini kao to je filozofija? Jedan spoljanji pregled filozofije daje, istina, istorija filozofije, ali to nije dovoljno, osim ako se ne poistovete istorijski proces i razvoj filozofske misli u sistematskom pogledu (kao npr. kod Hegela u vidu istorije duha). Iz istorijske perspektive, razvoj filozofske misli se pokazuje kao viedimenzionalan sled teorija koje se nalaze u meusobnim odnosima (nadovezivanja, asimilacije, negacije, transformacije itd.), a takav proces se onda na razliite naine moe rekonstruisati (podela na istorijske faze, problemska orijentacija, istorija kola ili pravaca itd.). Ali ako bi se i dalje insistiralo na pogledu filozofije kao integrativne discipline, onda bi se daleko stroije moralo pristupiti problemu adekvatnog opisa filozofije. Prikaz unutranjeg sklopa koji povezuje ak i meusobno suprotstavljene pozicije morao bi se prepustiti jednoj sistematskoj disciplini koja bi apstrahovala od istorijskog aspekta, poto ovaj osim ako se ne pribegne nekoj teleolokoj konstrukciji ne moe da bude merodavan za odreenje onog sklopa (naravno, ne radi se o tome da se istorija filozofije kao vid prikazivanja filozofije zameni onom drugom disciplinom, ve da se njom dopuni). Zasad se nije etablirao naziv takve discipline, to i ne udi, poto se u savremenoj filozofiji (osim sporadinih pokuaja) nije jo ustalila ni dovoljno jaka svest za potrebom izgradnje te discipline. Kao mogui kandidati za njen naziv bi se eventualno ponudile dosad upotrebljavane kovanice kao: logika filozofije24, uenje o redu [Ordnungslehre]25, sistematologija26, uenje o misaonim formama [Denkformenlehre]27. Ja bih predloio pojam metafilozofija koji se neto ee upotrebljava (barem u anglosaksonskoj filozofiji), mada i on ostaje provizoran. Metafilozofija bi bila ona disciplina koja daje opis filozofije, a da se pri tom ne identifikuje sa filozofskim stanovitima. Na taj nain bi bila izbegnuta mogunost da se sa odreene take gledita daje sud o vrednosti filozofskih teorija. Ona bi, dakle, trebalo da bude koncipirana kao vrednosno neutralna disciplina. To znai da njen zadatak ne bi trebalo da lei u odreenju istinitosti neke filozofske pozicije, u razmatranju pitanja u kojoj meri ova odgovara stvarnosti, jer nju i ne interesuje kakva je, u sutini, stvarnost. Poto prilaz stvarnosti imamo samo posredno, upravo preko filozofskih pozicija, a kako ne postoji kriterijum koji bi jednoznano odredio kada je predmet adekvatno odreen, ono to preostaje je sagledavanje dosad zauzetih pozicija naspram razmatranog predmeta. Uporeivanjem tih pozicija i razmatranjem sloenih odnosa meu njima (meusobnog iskljuivanja, asimilacije, povezivanja jedne pozicije sa drugom kako bi se prevazila trea, itd.) dobija se uvid u jednu sloenu konstelaciju predmeta, pozicija i okolnosti koja sainjava matricu filozofskog miljenja. Radi se, dakle, o zauzimanju jedne druge ravni miljenja, ne one miljenja o nekom predmetu, ve ravni miljenja o tom miljenju ili, preciznije, o mislima koje su izraene o onom predmetu (misli kao produkt predmetnog miljenja). Mogla bi se napraviti analogija sa objekt- i meta-jezikom: dok onaj prvi imenuje stvari, ovaj drugi referie na jeziki izraz (npr.

Sve to jeste je u sebi ili u neem drugom i Stav Sve to jeste je u sebi ili u neem drugom je aksiomatskog karaktera nisu samo razliiti stavovi, ve su kao stavovi razliiti stavovi radi se o formalno razliitim stavovima28). Filozofija se odnosi na odreenu stvar, a metafilozofija na samu filozofiju, a da pri tom apstrahuje od pitanja da li je stvar u (odreenoj) filozofiji prikazana onako kako treba. Meutim, zanimljivo je da je upravo Vitgentajn osporio mogunost jedne takve meta-discipline. Naime, on na jednom mestu u Filozofskim istraivanjima izriito iskljuuje takvu mogunost: Moglo bi se misliti: ako filosofija govori o upotrebi rei filosofija, morala bi da postoji neka filosofija drugog reda. Ali nije ba tako, nego odgovara sluaju pravopisa, koji se bavi i reju pravopis, a ne postaje zato drugog reda. 29 ( 121). Ono to Vitgentajn ovde naziva filozofijom drugog reda moglo bi se smatrati onim emu sam dao naziv metafilozofija. Da li ovaj Vitgentajnov stav treba prihvatiti? Kako bismo odgovorili to pitanje, akcenat se mora staviti na dve stvari koje su kljune za njegov argument: govor filozofije o upotrebi rei filozofija i poreenje filozofije sa pravopisom. Kao prvo, svakako da nema smisla jednu filozofiju koja na odreen nain govori o rei filozofija smatrati filozofijom drugog reda, poto njenu upotrebu te rei ne moraju deliti predstavnici drugih filozofskih pozicija a filozofija drugog reda bi upotrebu iste te rei morala opisati na nain koji je prihvatljiv za sve pozicije. Tako se moe i mora rei da, iako naizgled ima veze sa filozofijom (kao to to sugerie sm naziv), metafilozofija sama nije filozofija, barem ne jedna vrsta filozofije. Kao drugo, pravopis se slui optim pravilima pisane rei koja vae bez izuzetka za jedan jezik, a u filozofiji nisu etablirana pravila po kojima se treba upotrebiti neka re. To posebno vai za re filozofija, to potvruje mnotvo znaenja sa kojima se ona konotira upravo u okviru filozofije. Filozofi se razilaze i po tome ta smatraju sutinom filozofije. Tako bi jedan ortograf za re pravopis mogao rei da se na dva naina valjano razdvaja na kraju reda (pra-vopis ili pravo-pis, a ne recimo pr-avopis ili pravop-is); ali ako neki filozof pod reju filozofija podrazumeva metafiziko uenje o bivstvu, to nee prihvatiti onaj ko smatra da je filozofija u sutini kritika jezika. Drugim reima, upotreba rei filozofija je specifina i zato njena refleksija treba da bude zadatak jedne discipline kao to je metafilozofija, s tim to se ona razlikuje od same filozofije, pa otuda ne moe biti jednostavno neka filozofija drugog reda30. Iako Vitgentajn ne prihvata izriito ideju metafilozofije, ona bez obzira na to moe imati koristi od njegovog naina filozofiranja. Nolens volens, on je konceptima jezike igre [Sprachspiel] i preglednog prikaza [bersichtliche Darstellung] otvorio dva polja metafilozofske opservacije: pitanje kako da se rekonstruie agonalni diskurs filozofije i kako da se dobije pregled filozofskih pozicija. Filozofski diskurs je u svojoj biti agonalan, a to znai da se odvija u zauzimanju i odbrani pozicija, odnosno, napadu na suprotne pozicije. Radi se o svojevrsnim jezikim igrama koje imaju svoja pravila, a zanimljivo je da se primena tih pravila (ili ak njihovo krenje) odvija na nain koji je interesantan kako za logiku i teoriju argumentacije, tako i za retoriku31. S druge strane, oko svakog filozofskog problema kao arita filozofskog diskursa se formiraju tematska polja na kojima se zauzimaju razliita stanovita o tim problemima. Sa jedne take gledita se odreena stanovita mogu povezati, sa neke druge ona se moraju razdvojiti. U svakom sluaju, postavlja se sloen zadatak relacioniranja filozofskih pozicija, u smislu ustanovljavanja kako odnosa tih pozicija prema stvari koja je predmet rasprave, tako i njihovih meusobnih odnosa. I jedno i drugo spada u domen metafilozofije: analiza filozofskih jezikih igara i davanje sinoptikog prikaza pozicija na diskurzivnom polju filozofije. Moglo bi se rei da je metafilozofija u tom smislu jedna strateka disciplina, jer ona se bavi strategijama kojima se filozofi slue kako bi odbranili svoju poziciju od prigovora svojih protivnika i pridobili naklonost onih koji se jo nisu pozicionirali na odreenom tematskom polju. Metafilozofija, naravno, ne odreuje pravila 32 jezikih igara na polju metafilozofije, ve samo opisuje kako se filozofi, raspravljajui meu sobom, pridravaju tih pravila ili kako ih kre. Radi se o neobinoj upotrebi pravila: naime, filozofi ih upotrebljavaju nesvesno. Tako to mora biti, jer ako bi bili svesni tih pravila, razotkrili bi sopstvenu strategiju, pokazalo bi se da argumenti koji su dati u prilog nekoj tezi nemaju svoj osnov toliko u stvari, koliko u elji da se ouva sopstveno stanovite po svaku cenu. Sve to me ne opovrgne, ini me jaim to je duboko uverenje svakog filozofa, koje se u filozofiji upravo ne diskutuje. U tom

smislu bi metafilozofija zaista mogla imati slinosti sa metapsihologijom, onako kako je ovu zamislio Zigmund Frojd ona bi pojanjavala ono nesvesno filozofije. Mada bi se moglo uiniti da je destruktivan, karakter metafilozofije je (re)konstruktivan, u dvostrukom smislu: njena kritika filozofije je konstruktivna, ona eli pomoi da filozofija bolje shvati sebe, svoje prednosti i nedostatke, svoje mogunosti i granice, jer samo na tom putu je mogua njena regeneracija u vidu novih misaonih formi; ali metafilozofija takoe ima udela u (re)konstrukciji moguih (filozofskih) slika sveta tako to otvara spektar moguih stajalita preko kojih se moemo postaviti naspram neke stvari, nekog razmatranog problema, a time razlae idealni konstrukt celovite slike sveta u mnotvo alternativnih pogleda na svet 33, koji subjektu miljenja stoje na raspolaganju, ostavljajui otvorenom mogunost da se odlui za jedan od njih ili eventualno suspenduje odluku (ovo poslednje bi bio sluaj skeptika a na drugoj ravni: samog metafilozofa). Ostaje nimalo lako pitanje da li je sama odluka ili pak njena suspenzija racionalno motivisana. Iz kog razloga se neko opredeljuje za materijalizam, a neko drugi za idealizam, iako se i za jedno i za drugo stanovite mogu navesti podjednako jaki argumenti? Zato obino ne trijumfuje skeptika ravnodunost? ta je to to nas naposletku nagoni da pokaemo angaman i zauzmemo stav? Odgovor na ova pitanja mogao bi nas dovesti do drugaijeg uvida u ustrojstvo filozofske racionalnosti. Kao to se vidi iz ovih preliminarnih napomena, program metafilozofije je radikalan, on se tie strukture filozofskog miljenja koja jo uvek nije dovoljno razjanjena.

V ZAKLJUNA RE
Primer Vitgentajnovog stava prema filozofiji pokazuje da naizgled kritiko poimanje sme filozofije ne mora rezultirati njenom negacijom. Naprotiv, kao posledica takvog stava moe se javiti potreba za jednim distanciranim pogledom na filozofiju koji bi mogao rasvetliti strukturu filozofskog miljenja koja izmie pogledu samih filozofa, a iji neutralan opis bi doprineo boljem sagledavanju spoznajnih mogunosti filozofije. Distanca prema filozofiji, tanije: prema odreenim filozofskim pozicijama, je neophodna, kako bi se ona uopte adekvatno prikazala, a to znai kao agonalno-pozicionalni diskurs. Pregled jezikih igara na polju filozofije i prikaz pravila njihove (strateke) upotrebe treba prepustiti metafilozofiji kao zasebnoj disciplini. Time se filozofija oslobaa pritiska da objasni raskorak izmeu pronalaska apsolutno istinitog stanovita (jednog ideala) i mnotva filozofskih pozicija (njenog faktikog stanja) i onda moe nastaviti sa istraivanjem problema na nain koji joj je primeren. Isto tako se metafilozofiji ne moe prebaciti ignorancija naspram istine, jer njen zadatak uopte nije odreivanje ove poslednje, a nije ni procenjivanje istinitosti odreene pozicije. Ovom raspodelom kompetencija filozofija govori o stvarnosti, metafilozofija o filozofskom miljenju stvara se teren na kom e se jednom moi uspostaviti takva diskurzivna formacija koja e, uzimajui u obzir rezultate kako filozofske konstrukcije stvarnosti, tako i metafilozofske rekonstrukcije filozofije, usaglasiti zahteve za vaenjem filozofskih pozicija i metafilozofsku potrebu za preglednou ime e se obezbediti sigurnija orijentacija u svetu miljenja. Uloga (meta-)filozofskih istraivanja u duhu Vitgentajna na putu ka takvoj koncepciji bi se mogla uporediti sa onom lestvi o kojima je govorio na kraju Logiko-filozofske rasprave: kad ispune svoju funkciju, moraju se odbaciti34. Parafrazirajui Vitgentajna mogli bismo stoga rei: Reenje problema filozofije e se primetiti na nestanku tog problema 35. DAMIR SMILJANI Faculty of Philosophy, Novi Sad

ANTI-PHILOSOPHY OR META-PHILOSOPHY? ON THE IMPLICATIONS OF WITTGENSTEINS ATTITUDE TOWARDS PHILOSOPHY

Abstract: The following article is devoted to the implications of Wittgensteins attitude towards philosophy. I will examine the question whether his attitude is only negative, with the annihilation of philosophy as its logical consequence, or whether on the basis of this attitude a look at philosophy can be taken that would show that it makes sense to determine philosophy as a theoretical activity sui generis. Last but not least, proceeding from paragraph 121 from the Philosophical Investigations, I will consider the possibility of leaving the task of gaining a synoptic view of philosophical language-games to metaphilosophy as a specific discipline that avoids the identification with any philosophical standpoint. Keywords: Wittgenstein, Tractatus, Philosophical Investigations, Reductionism, Minimalism, Critique of Language, Philosophical Language-Games, Synoptic View, Metaphilosophy 1.Upor. Apelovu interpetaciju u: Karl-Otto Apel, Transformacija filozofije, Sarajevo 1980. 2.Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo 1987, str. 189. (U zagradi posle citata se navodi broj stava.) 3.Upor. isto, str. 73 (4.111). 4.Dvostruko u sledeem smislu: (1) Filozofija nije nauka. (2) Zadatak filozofije lei u eliminaciji besmislenih stavova (ukljuujui i
sopstvene).

5.Upor. isto, str. 61 (4.0031). 6.Isto, str. 73. (Crta unutar citata ukazuje na to da su stavovi razdvojeni pasusom.) 7.Ako ih i ima, oni nemaju smisla. Veina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu lani, nego besmisleni.
Zato na pitanja ove vrste uope ne moemo odgovoriti, nego moemo samo utvrditi njihovu besmislenost. Veina pitanja i stavova filozof poiva na tome to mi ne razumijemo logiku naeg jezika. | (...) | I zato nije udnovato to najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi. (Isto, str. 61 4.003.) Ovo je, naravno, vrlo diskutabilno.

8.Tako je i jedna bajka suvisla pria, iako joj nita (ili skoro nita) u stvarnosti ne odgovara. Uzeta kao celina, ona je fiktivna, ali
suvislost joj obezbeuje interna (narativna) konzistentnost. Ako se, pak, kae da je deo ili veina pripovedanih sekvenci koncipirana po analogiji sa stvarnou, a ova logiki ureena, dakle, da oni stavovi bajke imaju smisla koji se mogu razumeti zahvaljujui razumevanju analognih procesa u onoj pravoj stvarnosti, ostaje kao problem da se odredi tzv. tertium comparationis, ono to tek omoguuje analogiju realnog i fiktivnog. Pitanje je da li ga treba traiti u logici ili negde drugde.

9.Naravno da Vitgentajn nije toliko naivan da previdi problem hipostaziranja onog logikog. To ve u Tractatus-u pokazuju upravo
njegove napomene o mistinom, da se neto (svet) pokazuje kao takvo. Upor. 6.522. A kraj njegove rasprave, kada (na skoro samoironian nain) preispituje sopstvenu metodu time to smatra da onaj ko je pravilno upotrebi nije reio nijedan od pravih problema, onih problema koje postavlja sm ivot (6.54), pokazuje da je svestan preteranosti sopstvenih zahteva.

10.Ludvig Vitgentajn, Filosofska istraivanja, Beograd 1969, str. 89. (U zagradi se navodi broj paragrafa.) 11.Isto. 12.Isto, str. 88. (Prevod prve i druge reenice je lake korigovan.) 13.Upor. Herbert Marcuse, ovjek jedne dimenzije. Rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog drutva, Sarajevo 1989, posebno str.
162187 (Trijumf pozitivnog miljenja: jednodimenzionalna filozofija).

14.Ludvig Vitgentajn, Filosofska istraivanja, str. 85. 15.Isto, str. 88. 16.Isto, str. 87. 17.Isto. 18.Isto, str. 89. 19.Nije mistino kako je svijet, nego da on jest. (Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, str. 187 6.44.) 20.Ludvig Vitgentajn, Filosofska istraivanja, str. 87. 21.Richard Raatzsch [Rihard R], Wittgensteins Philosophieren ber das Philosophieren: Die Paragraphen 89 bis 133 ...
[Vitgentajnovo filozofiranje o filozofiranju: Paragrafi 89 do 133 ...], u: Eike von Savigny [Ajke fon Savinji] (ed.), Ludwig Wittgenstein, Philosophische Untersuchungen (Klassiker Auslegen) [Edicija izlaganja klasika], Berlin 1998, 7196, ovde: 92. [Citat preveo autor, D. S.]

22.Ludvig Vitgentajn, Filosofska istraivanja, str. 189. 23.Da se ta potreba za sve suptilnijim razlikama moe smatrati ak i duktusom Vitgentajnovog filozofiranja moe se zakljuiti i iz
jednog razgovora koji je Vitgentajn imao sa jednim poznanikom jeseni 1948. godine, a gde je bila re o istoriji filozofije. Naime, na pitanje sagovornika ta misli o Hegelu Vitgentajn je navodno odgovorio: Ne, sa Hegelom ne bih mogao nita zapoeti. ini mi se da Hegel uvek eli rei da su stvari, koje razliito izgledaju, u sutini iste, dok je meni stalo do toga da pokaem da su stvari, koje izgledaju iste, u sutini razliite. (Upor. Rush Rhees [Ra Rz] (ed.), Recollections of Wittgenstein [Seanje na Vitgentajna], Oxford 1984, citirano prema nemakom izdanju: Rush Rhees (Hrsg.), Wittgenstein: Portrts und Gesprche [Vitgentajn: Portreti i razgovori], Frankfurt am Main 1992, str. 217.)

24.Taj pojam je koristio neokantovac Lask. Upor. Emil Lask, Die Logik der Philosophie und die Kategorienlehre. Eine Studie ber den
Herrschaftsbereich der logischen Form [Logika filozofije i uenje o kategorijama. Studija o podruju vladavine logike forme], Tbingen 1993. Neto vie o problematici logike filozofije se moe nai u radu autora: Damir Smiljani, Die Bedeutung des Widerspruchs fr eine Logik der Philosophie [Znaaj protivrenosti za logiku filozofije], u: ARHE 09 (2008), str. 137160.

25.Nemaki izraz Ordnungslehre je kao ekvivalent pojmu logike koristio neovitalista Hans Dri. Upor. Hans Driesch, Ordnungslehre.
Ein System des nichtmetaphysischen Teiles der Philosophie, mit besonderer Bercksichtigung der Lehre vom Werden [Uenje o redu. Sistem nemetafizikog dela filozofije, sa posebnim osvrtom na uenje o bivanju], Jena 1912.

26.Ovakvo poimanje dotine discipline nalazimo kod filozofa i psihologa Karla Grsa odn. filozofa i matematiara Franca Krenera.
Upor. Karl Groos, Der Aufbau der Systeme. Eine formale Einfhrung in die Philosophie [Izgradnja sistema. Formalni uvod u filozofiju], Leipzig 1924, zatim Franz Krner, Die Anarchie der philosophischen Systeme [Anarhija filozofskih sistema], Graz 1970 (prvo izdanje 1929).

27.Vrlo minucioznu studiju o formama filozofskog miljenja napisao je filozof i fiziar Hans Lajzegang. Upor. Hans Leisegang,
Denkformen [Misaone forme], Berlin 1951. Upor. takoe na primeru Hegelovog miljenja Damir Smiljani, Lajzegangova interpretacija misaone forme kod Hegela, u: ARHE 05-06 (2006), str. 177191.

28.Da se radi o sasvim razliitim iskazima, pokazuje njihova referencija: prvi (spinozistiki) iskaz je (opti) stav o ustrojstvu
bivstvujueg koji se moe osporiti sa neke druge take gledita (recimo one koja tvrdi individualnost sveg bivstvujueg, njegovu nesadranost u neem drugom), a drugi je stav o karakteru samog iskaza koji apstrahuje od njegove (ne)istinitosti, a sa takvom karakterizacijom e se verovatno sloiti kako oni koji iskaz smatraju istinitim, tako i oni koji ga smatraju neistinitim ili barem problematinim.

29.Ludvig Vitgentajn, Filosofska istraivanja, str. 87. 30.Samo tzv. samorefleksivna varijanta metafilozofije bi se mogla na taj nain poimati, gde bi se rezultati filozofskog i metafilozofskog
miljenja razlikovali po stepenu refleksije (refleksija prvog reda: stav o predmetu; refleksija drugog reda: stav o istom predmetnom stavu pod uslovom da su i prva i druga refleksija refleksija istog mislioca). Govor o samorefleksivnoj metafilozofiji pored eliminativne i dijalektike se moe nai u sledeoj publikaciji: Dimitrios Markis, Protophilosophie. Zur Rekonstruktion der philosophischen Sprache [Protofilozofija. Rekonstrukcija filozofskog jezika], Frankfurt am Main 1980. Zanimljivo je da Markis Vitgentajna (izmeu ostalog, pored Frojda) ubraja u predstavnike tzv. eliminativne struje u metafilozofiji po kojoj filozofiju treba razotkriti kao produkt iluzije.

31.Jedan pokuaj takve rekonstrukcije filozofskih jezikih igara dao je openhauer u svojoj Eristikoj dijalektici. Upor. Artur
openhauer, Eristika dijalektika, Novi Sad 2007.

32.Pojam pravila nije neproblematian, poto pretpostavlja saglasnost onih koji e se drati tih pravila radi se o arbitrarnom pojmu. A
u filozofiji ne postoji (idealna) situacija u kojoj bi dolo do donoenja zajednike odluke da se prihvate odreena pravila, tavie, filozofskim argumentima se moe ak i osporiti mogunost jedne takve odluke. S druge strane, na pravila se filozofi pozivaju obino onda, ako smatraju da ih drugi kre dakle, rekurs na njih je negativno motivisan i deo sopstvene strategije. Tako su npr. pozitivisti prebacivali metafiziarima da su se prilikom formulisanja svojih filozofema ogreili o pravila suvislog govora. Pri tom su prevideli arbitraran karakter svog stava pravila koja oni prihvataju, ne moraju prihvatiti anti-pozitivisti. Moglo bi se stoga rei da je situacija filozofije po pitanju postavljanja prema pravilima diskursa paradoksalna: u filozofiji je pravilo da se pravila ne moraju prihvatiti.

33.Upravo se ovde otvara prostor za primenu Vitgentajnovog pojma tzv. familijarnih slinosti. Jer pokazuje se da izmeu navodno
sasvim suprotstavljenih filozofskih pozicija postoji mogunost varijacije predmetnog miljenja, a metafilozofija pronalaskom srednjih lanova (upor. 122 Filozofskih istraivanja) moe sama doprineti kompletiranju itave serije misaonih mogunosti koja se d razviti prilikom obrade nekog problema. Na osnovu toga se moe zakljuiti da je metafilozofija takoe i inventivna disciplina.

34.Upor. jo jednom Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, str. 189 (6.54). 35.Upor. isto (6.521).