Ljubia oki - Bibere

LICA: PRIPOVEDA MAJKA BIBERE DOBRIA, njegov drug SVADIA, njegov drug STOGODAN, starac iz sela CARICA DIVNA, njena ki VITEZ STRAHA PRINC KUKAVIKI ZVEZDAN, naunik na dvoru GRDILO, ugledni dvoranin TUNJO, njegov sluga STRAAR Dvorani, princeze Dogaa se u vreme kada su postojale ale. PRIVOVEDA: Bilo je to nekad, u davna vremena. Zivela je tada jedna dobra ena u kolibi maloj na ivici sela. Da dobije sina to je arko htela. Neka bude beo ili poput crnca, makar manji i od biberovog zrnca, satno da je kraj nje, da ima svog sina. To joj bee elja najvea, jedina. I jednoga dana tako se i zbilo: dobila je dete crnokoso, milo, pa radosti njenoj nije bilo kraja. Koliba je njena blistala od sjaja. Ono to je htela mada bee stekla, ipak jedna rana srce joj je pekla: njenoga jedinca Bibere su zvali, zato to je bio isuvie mali, a to je za majku bila alost jaka da sin bude manji od svojih vrnjaka. Zato ipak nije ivela u srei: elela je arko da poraste vei. Prolazile tako godine i dani. Sva su deca rasla ko kruke na grani. postali mladii. Al gle sudbe klete: samo je Bibere ostao jo dete. Da li je kasnije porastao vei? ta je sa njim bilo? To e bajka rei.

I IN Dvorite Biberetove kue. Bibere i Svadia se mauju, a Dobria sudi. I SCENA BIBERE, SVADIA, DOBRIA SVADIA: (Napada.) Poloi oruje! BIBERE: (Prelazi u protivnapad.) A sad neto kai? DOBRIA: (Podie ruku Biberetu, kao boksau posle pobede.) Ta si pobedio. SVADIA: Neu, to ne vai! Ja sam se sapleo. BIBERE: A ti bolje gledaj. SVADIA: Hajde jo jedanput! (Uzima ma.) DOBRIA: (Svadii.) Ne, borbu mu predaj. Bibere je od svih najvetiji maem. SVADIA: Ja mu ne priznajem. DOBRIA: Pokori se jaem. SVADIA: Neu! BIBERE: Hoe opet da pokaem delom? SVADIA: Dobro. Al ti priznaj: bolje gaam strelom. BIBERE: Hajdemo da prvo oprobamo sreu! SVADIA: Pobediu. BIBERE: Ne znam. SVADIA: Kaem ti. BIBERE: Videu. DOBRIA: (Natee luk da bi namaknuo kanap; ne uspeva u tome.) Mislim da od ovog nema goreg luka! BIBERE: Daj meni da probam! SVADIA: (Uzima od Dobrie luk. Biberetu.) Slaba ti je ruka. Pogledajte sada kako e to ii, jer ovo je neto, ovo su miii! (Razmetljivo pokazuje miie. Proba da zategne luk ne ide.) DOBRIA: Teiko se savija. SVADIA: Kakvo je to drvo! BIBERE: Moe da se hvali, al uradi prvo. (Uzme luk, sedne na njega i nategne ga.)

DOBRIA: ta znai kada se um i snaga sloe. SVADIA: Ih, udna mi uda, tako svako moe! DOBRIA: Prvd u da gaam! BIBERE: ta emo za metu? SVADIA: Hajde da gaamo fazane u letu! BIBERE: Pa pogodi oblak; on pukne i tada odjedanput pone kiica da pada. (Bibere i Dobria se smeju.) SVADIA: (Pretei.) To mi se ti ruga? DOBRIA: Hajde, svau mani! Jer, prvo i prvo: gde su ti fazani? SVADIA: Gde su?... Nije vano... Gde su? Pa u umi. Ali takve ale ne trpim, razumi! (Biberetu) Jo si ti pilence to viri iz ljuske. Tebe se ne plae kokoke ni guske. BIBERE: Moda je to tano. Al drugovi nai vrlo dobro znaju ko se koga plai. SVADIA: Da ne misli moda da te se ja bojim? Tebe e strah biti dokle god postojim. DOBRIA: Ili prestanite s tim brbljanjem ludim il se potucite, a ja u da sudim. SVADIA: Spreman sam za tuu. DOBRIA: Stvoren si od zlobe. SVADIA: Ja u s jednom rukom a ti e sa obe. BIBERE: Dobro, nek ti bude. DOBRIA: Znaj, i tebe krivim. BIBERE: Kad je njemu drago ja se ne protivim. (Uhvate se ukotac. Bibere veto obori Svadiu.) SVADIA: Ovako ne vai. (Hoe da nastavi borbu.) BIBERE: Gde e? Ruke k sebi! SVADIA: Hvata ma brzinu. BIBERE: Polako, ne grebi! DOBRIA: Prestanite! Evo, dolazi ti mama! (Bibere puta Svadiu.) SVADIA: Jo nije preien raun meu nama. (Svadia i Dobria odlaze. Dolazi Majka.)

II SCENA MAJKA, BIBERE MAJKA: ta je: opet bilo? (Bibere uti.) Hajde, prui ruku! Ti zna da je runo kad se deca tuku. (Gleda ogrebotinu.) Treba da razume: jai su od tebe. Vidi kako taj zna dobro da ogrebe. BIBERE: I on, isto tako, dobio je svoje. MAJKA: Runo je kad svae me vama postoje. BIBERE: Njegova je pakost za sve ovo kriva: neprestano, preti, uvek izaziva. Rekao je opet ono to i jue: da e jednom rukom mene da istue. Pokazao sam mu da nije ba tako. MAJKA: Ubudue, sine, uini ovako: ako neko pone da te pretnjom goni. zamoli ga lepo da se s puta skloni. Ako nee, nego eljan borbe prie, najbolje e biti da se zaobie, jer i sam uvia svaa emu vodi. Nemoj ovo vie da ti se dogodi. BIBERE: Mislio sam borba da je nain bolji. Al dobro, po tvojoj neka bude volji. MAJKA: I da te me ekam, doi to pre kui. BIBERE: Nita se ne brini, neu se potui. (Majka odlazi. Nalazi Stogodan.) III SCENA STOGODAN, BIBERE STOGODAN: Zdravo! BIBERE: Zdravo, deko! STOGODAN: Hajde, prii dedi! (Skida torbu s ramena).

Ima ovde voa. Uzmi pa pojedi. BIBERE: Zato mi donosi? Bata ti je mala. Treba.. STOGODAN: Ne govori! BIBERE: Dobro, deko. Hvala. (Uzme jabuku, zagleda je.) O STOGODAN: ta eka? Zagrizi! BIBERE: Ne bih ovog puta. Prosto im je ao. Tako je sva uta, kao da je zlatna. STOGODAN: Nisu zlatne moje. Al ima i takvih, i zlatne postoje. BIBERE: A gde? STOGODAN: U priama. BIBERE: Deko! STOGODAN: ta je edo? BIBERE: Od tih piia neku da l bi pripovedo? STOGODAN: Bih rado, al slabo seanje me slui. BIBERE: Gde zapne - izmisli pa dalje produi. STOGODAN: (Zamisli se.) Znam jednu, al tunu. BIBERE: Ne zna smenu neku? STOGODAN: Ne znam. Nee valjda suze da poteku? BIBERE: Nee suze, samo ao e mi biti. STOGODAN: Ako i zaplae, ne mora ih kriti.... Carevina jedna bee ko vrt cvetni. Podanici njeni bogati i sretni: radili su vredno, bili vini znanju, iveli veselo i u blagostanju. A car, da ne priam, imao je svega. Da si tada neto iveo kod njega! Ali od itavog basnoslovnog blaga njemu, ipak, bee ponajvie draga jedna voka: udna, neobina, retka. Pre bi se reio itavog imetka nego to bi dao da nju neko srui. BIBERE: Zato? STOGODAN: Budi strpljav i naulji ui. Evo ta nju tako neobinom ini:

na njoj rode uvek, jednom u godini, dve zlatne jabuke. Kada ona cveta to je pravo slavlje. Ali jednog leta... BIBERE: Znam, jabuku jednu ukrao je neko! STOGODAN: (Razoarano.) Ti zna priu? BIBERE: Ne znam. Priaj dalje, deko. STOGODAN: Da, ukrao. A car u grudi se busa. Voa strae svoje vojnike drmusa - niko nita ne zna. Da umanje muku, reie bar drugu da spasu jabuku: oruana straa pod vokom je stala. Kad, u pola noi, pojavi se - ala! Svi se razbeae - strah im kosti trese! Tako je i drugu mogla da odnese. Nesreni car svisnu od tuge, i jedi pa carica tuna tron carski nasledi. Ve je izgledalo: carstvo e da padne. Ala je traila od carice jadne jabuke od zlata. Al gde da se stvore? udovite sve je postajalo gore: pretilo je da e arom svoje vatire u prah i pepeo ceo grad da satre. Odluie: mesto jabuke od zlata da pre svake zore bude ali data po jedna devojka. To je bio danak. BIBERE: Carica je na to dala svoj pristanak?! STOGODAN: Morala je ali devojke da alje. BIBERE: Deko, priaj brzo! ta je bilo dalje? STOGODAN: Odlazile tako sve jedna po jedna. Nesrea carici bee oigledna tek ikad su poele da idu princeze. Carica je esto drhtala od jeze pri pomisli da e u dduu sredu i njena ki mila da bude na redu. BIBERE: A kraj, deko? ta se desilo na kraju? STOGODAN: Nema kraja. Te e nesree da traju sve dok se ne nae neki junak jai da ubije alu. BIBERE: I ki cara znai nastradae?

STOGODAN: Ako carica do srede odvanog junaka nekog ne dovede. Samo - kako? Stvar je isuvie smela. BIBERE: Pa zar nema ljudi za junaka dela? STOGODAN: Retki su kada se o ivotu radi. BIBERE: Ali ako alu neko iznenadi na spavanju? - moe da joj padne glava. STOGODAN: Kako moe, kada u jezeru spava. Lukava je ona, svoju glavu pazi. Daj mi tap - bez njega teko starost gazi. (Bibere mu dodaje tap.) BIBERE: A da li je ala ba toliko jaka? STOGODAN: Da vidi i nije za pravog junaka. (Stogodan odlazi. Bibere za jedan trenutak ostaje zamiljen. Uzima ma.) IV SCENA BIBERE, sam BIBERE: (Mau.) Udarci e opet oiveti tvoji, jer mam teka borba uskoro ipredstoji. Zato nek se jave tvoje snage drevne, neka ti otrica novim arom sevine. (Vadi ma iz korica.) Ja znam, moga oca sluio si verno, pomagao si mu uvek, neizmerno, sve do asa ivot kada njegov minu. Budi tako veran i njegovom irinu. (Poljubi ma, vraa ga u korice i pripasuje. Uzima tobolac sa strelama i luk.) A sa vama, strele, i sa tobom, lue, moe i najvee zlo da se potue. (Dolaze Svadia i Dobria.) V SCENA SVADIA, DOBRIA, BIBERE

SVADIA: (Sa zavojem preko oka.) Doi malo. BIBERE: Preti? SVADIA: Naravno da pretim. Zbog ovoga moram da ti se osvetim. (Pokazuje na zavoj.) BIBERE: Pa zar sam te zbilja lupio u oko? SVADIA: Jo kako! Za ovo platie estoko. BIBERE: Izvini, molim te! SVADIA: Nita ti ne vredi. Molba te od ovog nee da potedi. (Preti pesnicom.) DOBRIA: Kako toj izgleda? ta ti taj ma znai ? SVADIA: Kad je sam sa sobom onda se, junai. BIBERE: Idem sad na megdan da izaem, ali DOBRIA: ta ti to govori? (Svadii.) On se valjda ali? SVADIA: Ne ali se, samo uveao meru: izazi na megdan sigurno - guteru. DOBRIA: Je l istina? Reci da jo jedmom ujem. BIBERE: Boriu se s alom. DOBRIA: To d ne verujem. SVADIA: Zato ne veruje? Vidi da je spreman. Od njegove snage nastradae neman. Straan je on junak, ume da se tue. Mogao bi alu za rep da povue. BIBERE: Samo se ti rugaj, ne ljutim se zato. DOBRIA: Kako si uopte pomislio na to? Kud ala odjednom na um da ti padne? BIBERE: Zato to smrt nosi za devojke jadne. (Dobria i Svadia se u udu pogledaju.) Malopre sam priu sluao od dede o adaji stranoj to devojke jede i skoro iz oka suza mi se ote. Svakog dana one stradaju sirote a nikoga nema ko e da ih brani. Proli su do sada ve toliki dani svi ute i ali svoje keri nude. Ja u da ih branim pa ma ta da bude! SVADIA: Ti e da ih brani?! To me na smeh tera!

Mali si ko biber, laki si od pera. Kako da ne moe toga da se seti? Ja malo; da dunem... (Pune ustima.) ... ti e da odleti. A ali je samo dovoljno da kine pa da te poisti. Kad poraste, sine, onda bi nekoga mogao i spasti. Samo, ti nikada nee ni porasti. DOBRIA: Sluaj, to suvie uvredljivo zvui! BIBERE: (Odmahne rukom, Dobrii.) Pusti! Mojoj majci pozdrav isporui. Reci joj, imolim te, da mi teko pada bez pozdrava njenog to odlazim sada. DOBRIA: Javi joj se. BIBERE: Ne smem. Odlazim to bre, jer me njene suze mogu da zadre. DOBRIA: Dobro, rei u joj. BIBERE: Onda, ostaj zdravo! (Pozdravlja se.) DOBRIA: Sreno! Al se plaim, da ti kaem pravo. (Bibere se osmehne, odlazi.) SVADIA: (Vie za njim.) Ti je mesto mene golicaj za apu! Dovedi je posle ivu - na kanapu! VI SCENA DOBRIA, SVADIA SVADIA: (Skida zavoj sa oka, koji mu vie nije potreban.) Da nisam video, verovao ne bi! On nije pametan! On nije pri sebi! DOBRIA: uti! SVADIA: Pa da li to na pametnog lii da ozbiljno shvati sve to je u prii. Vratie se odmah. Ta rnu ala vredi! DOBRIA: Istunita pria moda je po sredi. I moda on sada ide pravoj oneti. SVADIA: (Uozbilji se, poee se po temenu.) To mi nije bilo ni na kraj pameti!

(Obojica zabrinuto posmatraju u pravcu kuda je otiao Bibere.) PRIPOVEDA: Glas po celom selu za tili as pue: Poao Bibere s alom da se tue! Od velikog uda krstile se babe a starcima noge drhtale su slabe. Majci, u tom asu, svako bee odan: svi su je teili. A deda Stogodan? Suze su mu lile kao kine kapi: Jadna li je glava kad pamet izlapi! priao je sebi uvek iz poetka i upao bradu - a ve beseretka. I tako su oni osetljivi, meki, plakali, drhtali. Pa ipak su neki sauvali hrabrost i prisustvo duha. Mada je sve dolo naglo, iznebuha, odluie brzo: naimo ga smesta! U poteru poe, sigurno, njih - dvesta. I do prvog mraka, ba dan kada minu, sve su pretraili, celu okolinu, al od Bibereta ni traga ni glasa pa se pomirie da mu nema spasa. Za to vreme on je odmakao drumom, proao kroz polje. Kad bee pred umom, zastade odjednom, jer ga nemir tae: Da li da se vratim? Znam, sad mama plae. Kao da je vidim. I tu suzu njenu. Da se vratim? Moram. I ve se okrenu, ali nesto noge kao da mu sveza: uj, ako se vrati, umree princeza! Ova ga misao najedanput tre. Pogleda na umu i krenu jo bre. Dok je prolazio, ivotinje mnoge od uda, od straha skoie na noge. Lav pretei riknu: ta sad ovo znai? Al mu jedan zei odmah protumai: To Bibere ide na dvoboj sa alom! Pustite ga onda. Sa takvom budalom aliti se nije proguna lav zeki i opet zadrema. Ipak se, poneki, ohrabrie malo pa sidose na put. Zei, ga, od milja, povue za kaput. Veverica jedna mahnula mu repom. eva ga pozdravi svojom pesmom lepom. Medved mu ponudi sae puno meda. Umiljata srna nemo ga pogleda. Detli ga pozdravi kuckanjem po kori. Osmehom Bibere njima odgovori pa opet, iurei, pode svome cilju. Zec ga je pratio skoro celu milju. A za to se vreme u carstvu dalekom deavalo ovo, kao u snu nekom stranom: stazom, koja na jezero vodi, ila je princeza. Ako se dogodi da Bibere moida zakasni, ne stigne a drugi se junak ne nade da digne svoj ma na adaju? Il od svakog maa ako ona bude vetija i jaa? -ta e onda biti s junacima naim? Ne znam, videemo. Pomalo se plaim. II IN Na obali jezera. Dopire tutna pesma, koja postaje sve jaa: Na srce nam tuga pala: rtvu trai strana ala. Nema nikog da nas brani od adaje, od nemani.Dolaze: Carica, Divna, Strah, Kukaviki, Zvezdan, princeze,

dvorani. I SCENA CARICA, DIVNA, STRAH, KUKAVIKI, ZVEZDAN, PRINCEZE, DVORANI CARICA: O, alosti strane! Zar od ale klete da nastrada moje najmilije dete? Hou li od koga uti hrabre glase? Ima li junaka kerku da mi spase? O, gde ste heroji? Vae rei britke zvonile su otro dok ne bee bitke, a u kobnom asu, kad se neman stremi da mi otme kerku, ostajete nemi! STRAH: Evo, ja bih smeo da se latim maa ali ta mi vredi kad je ala jaa! Jer kada se bije repati i kusi, onda taj bez repa uvek nagrabusi. CARICA: Od gorine teke srce mi se stee kad te takvog vidim, plaijivi vitee. KUKAVIKI: Nema tog junaka s alom da se tue. Niko nije voljan njen gnev da navue. CARICA: Dobro, ako ovde nema hrabrih ljudi, ako je strah svima zaledio grudi, ako nema nikog da se s alom meri, ja ostajem, ovde pored moje keri. DIVNA: Ne, to ne sme, majko! CARICA: Oprobau snagu. Ako ne zatitim svoju kerku dragu, pa tako izgubim zadnji zraak nade, nek i mene ala smrvi u komade. DIVNA: Ostavi me samu. CARICA: Ja znam da si jaka, al biu kraj tebe, kad nema junaka GRDILO: (Iza kulisa.) Jo ima junaka, ako niste znali! (Reakcija svih: Oooo! Dolaze Grdilo i Tunjo.) II SCENA

GRDILO, TUNJO, preanji GRDILO: Ja sam spreman da se usprotivim ali. (Reakcija prisutnih: Oooo!) CARICA: O, je li istina?! Ja ve tugu blaim. GRDILO: Istina je. Samo, od carice traim sveano, pred svima, da mi da re svoju: ako stranu alu pobedim u boju, pa jednom zauvek proe ova jeza, da e se za mene udati princeza. CARICA: Neka tako bude - re polaem asnu, ruku moje keri i zahvalnost glasnu nek dobije onaj koji alu svlada (Aplauz prisutnih.) ZVEZDAN: (Pokazuje na peani sat koji dri u ruci.) Treba da se to pre vratite do grada, jer se ve polako blie strani asi. CARICA: (Divni) Plae. Tvoje lice vrela suza kvasi. Nikad mi jo nije tako teko bilo. Ipak ima nade: braoi te Grdilo. GRDILO: Do poslednjeg daha! CARICA: Sad obrii suze, jer te hrabri vitez u zatitu uze. GRDILO: Ako je ne spasem i ja u se potom zanavek rastati sa svojim ivotom. CARICA: Hrabar si, zato me greje nada neka. Ako sreno proe - tebe kruna eka! (Grdilo se pokloni.) STRAH: (GRDILU.) Ta vaa odlunost dostojna je hvale. KUKAVIKI: Pazite se dobro, jer tu nema ale. STRAH: Ala vam je kao kua na dva sprata. KUKAVIKI: A sem toga veto plamenom barata. STRAH: Ako pomo treba, re vam moja tvrda, mi ekamo spremni... STRAH, KUKAVIKI:... iza onih brda. CARICA: Ostani sa sreom. Znam da nije lako al bie sve dobro. Govorim ti tako mada moju nadu opet slutnja menja. Zbogom, keri moja! DIVNA: Majko, dovienja!

(Carica i pratnja odlaze.) III SCENA DIVNA, GRDILO, TUNJO, ZVEZDAN ZVEZDAN: Javie se ala kad pesak istoi, zato mora dobro da otvori oi. (Daje mu peani sat.) GRDILO: (Odbija.) ta e mi to! ZVEZDAN: Dobro. Sad moram da odem. (Pokloni se Divni. Odlazi.) GRDILO: (Za njim.) Ja u i bez toga alu da probodem. (Razmilja nekoliko trenutaka. Vie za Zvezdanom, koji je ve otiao.) Zvezdane!... Zvezdane! Moram da te vratim. (Zvezdan se vraa.) Ipak to nek stoji, dosadu da skratim. ZVEZDAN: Kako hoe. Uzmi. (Daje mu sat. Pokazuje na Tunja.) A ta ovaj eka? Bolje neka borbu gleda iz daleka. GRDILO: Tunjo, verni sluga, sa mnom e da bude. ZVEZDAN: Zar e neku korist imati od lude? GRDILO: Ne govori tako. On me verno sIui. Zato ne doputam da ga iko rui. ZVEZDAN: Sa njim e imati samo brigu veu. GRDILO: Ne brini se nita. ZVEZDAN: elim svaku sreu. (Odlazi) IV SCENA GRDILO, DIVNA, TUNJO GRDILO: (Za sebe.) Moram dobro rnesto nai ovoj spravi. (Gleda oko sebe.) Najbolje e biti ovde da se stavi. (Postavi sat i gleda nekoliko trenutaka kako pesak toi. Divni.) Dosta je itih suza! Prestani sa plaern! Ja u alu svojim da probodem maem. Zna, ula si sama: bie moja ena. Sa lica ti zrai radost neskrivena. DIVNA: Odlazi odavde. Nek me ala zdrobi. Ja neu da dvim kraj tebe, u zlobi. GRDILO: Ne odlazim nikud. Ja te moram spasti. A posle u hiti gospodar na vlasti.

Slomiu ti krila kao gordoj ptici. Tvoj lik e da bude prema mojoj slici. (Tunju.) Javie mi pesak kad istoi dole. Bolje sedi, noge da te ne zabole. (Tunjo sedne i netremice gleda u peani sat. Grdilo ide ka dnu - pred jezero.) Zato te jo nema, guteru bez repa! Tvoj zalogaj slatki, careva ki lepa, ve te eka ovde, brke da osladi. Izai na megdan. ta tu vazdan radi? (Tunju.) Koliko jo ima? (Tunjo meri i poto je nem, pokazuje - tri prsta.) Jo ne puta glasa? Al znaj ovog puta da ti nema spasa. Kada je ubijem, imau vlast punu doi u na presto i dobiu krunu. I tad, car Grdilo vladae nad svima! (Zafijue vetar.) ta je ovo sada? Koliko jo ima? (Tunjo pokazuje - dva i po prsta.) Blii se as borbe. I vreme se kvari ne sluti na dobro. Ali ta to mari: moja hrabrost mora priznanje da istekne. U odlunom asu zar da se poklekne? (Zafijue jo jae.) Koliko jo ima? Zar dva prsta svega?! (Drhti mu ma.) Ma ja se ne bojim, jer nemam zbog ega. Glavu sam, istina, stavio u torbu. Ipak, moram hrabro da izdrim borbu. (Opet zafijue.) Al ako poginem? ta mi na um pada! Ala moe sasvim da me raskomada nikad ona nije sita ljudskog mesa. Bolje da se sklonim ispred njenog besa, jer mogu tu ludost i glavom da platim. (Divni.) Kada ma naotrim ja u da se vratim; pa na elik otri kad se snaga sloi, nastradae ala - teko njenoj koi! (Odlazi trei; Tunjo za njim. Divna plae.) V SCENA

BIBERE, DIVNA BIBERE: (Dolazi, spazi Divnu.) Gle, to neko jeca! ta vas na pla goni? DIVNA: Ne pitaj me. to pre odavde se skloni. BIBERE: Da se sklonim?! Zato? DIVNA: Idi, jo si dete. Ovde je opasno. BIBERE: to vi ne idete? DIVNA: Meni nema spasa. BIBERE: A ko vam to preti? DIVNA: Bolje me ne pitaj. Ja moram umreti. BIBERE: Govorite sa mnom kao s drugom znanim. Ako pomo treba - ja u da vas branim. DIVNA: Hrabar si, al, snaga nedostaje tebi: tvoja pomo menj koristila ne bi. BIBERE: Kaite mi ipak ta vas tako plai, to ste sami, gde su prijatelji vai. DIVNA: U ovom jezeru ivi ala kleta jad za celo carstvo. Godina je peta kako svakog dana po devojku ite ta svirepa neman, strano udovite. ute jadni ljudi, obuzeti stravom. Ve devojke mnoge platile su glavom. I meni e ivot uskoro da svene: sad se javlja ala a red je na mene. BIBERE: Ja nju ba i traim. DIVNA: To jo nije bilo! Prii blie. Glavu stavi mi na krilo. (Bibere klekne pored nje i stavi joj glavu na krilo.) Kako se ti zove ? BIBERE: Bibere. DIVNA: Gle, uda! Zato to si mali - sigurno otuda? BIBERE: A vi tako? DIVNA: Divna. BIBERE: Va kum ima dara: dao vam je ime to vam odgovara. (Zafijue. Divna se trgne.) Pevajte!

DIVNA: Ne mogu. BIBERE: Kog se pesma takne, tome e sa srca odmah bol da lakne. DIVNA: (Bojaljivo pone da peva.) Pred alom drhti ceo grad. Teki se svili dani. Najednom doe junak mlad od ale da nas brani. (Seva, fijue vetar.) Odluno na nju trgnu ma, mada je mnogo vea. Tako zauvek proe pla i opet sinu srea... (Uz sevanje i snaan zviduk vetra, pojavljuje se ala. Divna, koja je primeti, zanemi od straha.) BIBERE: Znai da ise junak osvetio ali? ta je posle biio? Zbog ega ste stali? (Pogleda Divnu. Vidi njeno preplaeno lice. Prati njen pogled i primeti alu. Skoi, izvue ma, krene prema njoj. Divna vrisne.) VI SCENA ALA, BIBERE, DIVNA BIBERE: (Povlai se ispred ale.) E, nee... (Smeh ale.) DIVNA: Bibere, pazi! BIBERE: (Povlai se.) Nee, vala!... (Ala ga rani u ruku.) DIVNA: Oh, gotov je! BIBERE: Ruka! DIVNA: (Pokrije lice rukama.) Pojee ga ala! BIBERE: (Uzima ma u drugu ruku) Sad se uvaj! (Napada, ala se brani.) A sad?... Ne pomau zubi... Evo ti jo jednom!... DIVNA: Glavu joj odrubi! BIBERE: U redu! Gledajte: ve joj glava

pada!... (Zamahuje maem.) Jednom... dvaput... tri put... levo... desno... Sada! (Probada alu.) VII SCENA BIBERE, DIVNA DIVNA: (Potri u susret Biberetu.) Bibere! BIBERE: Divna! (Zagrle se.) DIVNA: Spaseni smo! Cudno: do pre nekog trena nada mi je bila sasvim izgubljena ve poslednje zbogom od raajke sam ula a sad me odjednom srea obasula! (Vidi kako Bibere zavija ranjenu ruku.) Da Id je opasno? BIBERE: Ne, krv je ve stala. Sada je sve dobro kad je mrtva ala. DIVNA: Trai mojoj majci to god ti je drago: nee ti odbiti ni najvee blago. BIBERE: To to meni treba ne moe mi dati. DIVNA: A ta bi ti hteo, moe li se znati? BIBERE: Ostavimo elje, za to nije zgoda. Najvie me vaa raduje sloboda. DIVNA: Tvoje hrabro delo mora da se plati. Hoe, moda, strela da ti se pozlati? Ili e odelo od tigrove koe? Trai sve sto eli. Sve mi majka moe. BIBERE: Imam jednu elju, koju nosim dugo: elim da porastem. DIVNA: Poeli to drugo. Znam, hteo bi snagu za jo vee stvari. Ta e elja sama da ti se ostvari. A sad uzmi neto to e da te sea na trenutak ovaj kad je dola srea. BIBERE: Da, uzeu. DIVNA: A ta? BIBERE: Nita osim roga. (Prilazi ali.) DIVNA: Uzmi neto drugo, ta ima od toga.

BIBERE: Hvala. DIVNA: Uzmi neto, samo radi reda. uvaj se! BIBERE: Mrtva je, vie ne ujeda. (Uzima rog ale.) Ovo e mi biti uspomena draga. DIVNA: Zna li u emu je bila njena snaga? BIBERE: Ja mislim u srcu da joj snaga lei. Sada u da vidim. (Prilazi ali.) DIVNA: Ne diraj je!... Bei! BIBERE: Jo vas plai? DIVNA: Ba me tvoja hrabrost divi. Zar ne misli da bi mogla da oivi? BIBERE: Ne brinite. (Donosi srce ale: veliko, crno.) DIVNA: Ne bi verovao niko da joj srce moe biti ovoliko! BIBERE: To je glavni krivac za zloine klete. Vi mu presudite. (Daje Divni srce - ona ustukne.) ta je? Zar ne smete? DIVNA: Ti mu sudi. BIBERE: Dobro, bie kazna stroga. (Srcu.) uj presudu moju: za nedela mnoga to si poinilo nad rtvama svojim, kojima ne mogu broja da izbrojim, i za druge grehe to na tebi lee, zasluuje kaznu teu od najtee. Da ti milost pruim - to mi nije stalo jer ni ti za milost nikad nisi znalo, ve si uteralo svima strah u kosti. Zato e te strola, za ikaznu, probosti. (Divni.) Odluite sada da l presuda vredi. DIVNA: Suvie je krivo, neka se ne tedi. (Bibere stavlja srce na stenu, uzima luk i strelu i probada ga. Uz udesan efekat pretvara se u mladia.) BIBERE: O, pa to je ona krila moju mladost! ime sam toliiku zasluio radost?! DIVNA: ta se zbiva?! BIBERE: Svima sloboda se raa.

to bee u ropstvu sad se oslobaa. (Iz jezera iziaze devojke i igraju oko Bibereta i Divne igru zahvalnosti i radosti.) DIVNA: Tri zvuci!... Ta gra!... Svetlost koja zrai! Kako moe sve to da se protumai? A deak se onaj u mladia menja?! Sve je udno! Drhtim sva od uzbuenja. BIBERE: Sve je tako lepo i tu nema uda: naao sam mladost pa je to otuda. DIVNA: Mladost?! Zato vam je sada sudba alje? BIBERE: Bezmerno sam srean - (ne pitajte dalje) DIVNA: Bezmerno ste... ne znam, moda hrabri... lepi. Nemam rei koja moe da potkrepi ovaj udni nemir to oseam sada. BIBERE: Proi e vas brzo. DIVNA: Bojim se - nikada. BIBERE: Pre nego to odem hteo bih vam rei: vi ste glavni uzrok ovoj mojoj srei. (Pokloni se, pode.) DIVNA: Kuda ete? BIBERE: urim svome rodnom selu. DIVNA: Vi ste bili hrabri i junak na delu. Zato ne svratite najpre do mog doma? BIBERE: Na pozivu hvala, urim se veoma. DIVNA: Ali... da vas vidi... znate... moja mati. BIBERE: urim. (Poe.) DIVNA: elim uvek da vas srea prati. BIBERE: (Zastane, okrene se.) Divna! DIVNA: Bibere! BIBERE: Hteo bih... hteo bih neto da vas molim: rastanak u teko moi da prebolim. Poimo zajedno u kraj gde su moji. Neka nas od sada nita ne razdvoji. (Divna mu prua ruke.) Va pristanak snage daje mi jo vee. Od sviju radosti vi ste kruna sree. DIVNA: Bibere! BIBERE: Divna!

DIVNA: Moram prvo majci ovu vest da nosim. BIBERE: Poi emo skupa, ja u da vas prosim. DIVNA: A gde vam je prsten? BIBERE: Dobie ga mlada. Idem da ga to pre donesem iz grada. DIVNA: I ja u sa vama. BIBERE: Sam u stii bre u tranju noge mene bolje dre. Vi poite kui. Nek vam majka sazna da je alu stigla zasluena kazna, da ste u ivotu, sreni... i sve drugo. U gradu se neu zadrati dugo. (Brzo polazi; vraa se.) Skoro zaboravih: gde emo se nai? DIVNA: Ispred dvora. BIBERE: Dvora?!.. DIVNA: Da, ja u izai. BIBERE: ta ete vi tamo? DIVNA: Zato s tolko ara? Pa mora na dvoru da je ki vladara. BIBERE: Vi... careva kerka?! Zalud radost mnoga! DIVNA: Kako? Zar me manje volite zbog toga? BIBERE: Ne, ni imalo manje. Al ivim u strahu da vas majka nee dati siromahu. DIVNA: Ne brinite za to, jer je rekla mati da e me za moga spasioca dati. BIBERE: Je li to istina? DIVNA: Istina je prava. BIBERE: A ki? DIVNA: Ki se uvek majci pokorava. (Nasloni glavu na grudi Bibcreta.) BIBERE: Sad u mome srcu opet sunce greje! DIVNA: Znate l gde je dvorac? BIBERE: (Presrean.) Pronaiu gde je. (Mahne joj rukom i odlazi trei. Divna mu otpozdravi. Onda se naglo trgne, jer dolaze Grdilo i Tunjo. Oni oprezno dolaze sa isukanim maevima. Spaze ubijenu alu. U tom trenutku ih Divna uplai, jer vikne: Ala! Oni od straha popadaju. Divna se smeje.)

VIII SCENA GRDILO, DIVNA, TUNJO GRDILO: Ha, gutaru jadni svrio si svoje. Moda meki znaci ivota postoje (Oprezno prilazi.) Ja sam ti se sasvim primakao blizu, pa ak tvoji zubi neka me ugrizu. Pomakni se malo, zato si se stegla? Tebi nema spasa, papke si otegla. (Uveri se da je mrtva. Grdilo i Tunjo ponu da je probadaju maevima.) DIVNA: To tvoje junatvo sada malo znai: kad je mrtva moe svak da se junai. GRDILO: Moda ti jo ne zna da se hvalim s pravom: od mog maa ona platila je; glavom. DIVNA: (Zasmeje se.) Zar da ti verujem kraj svoja dva oka! GRDILO: Nemoj da veruje, ja imam svedoka. (Pokae na Tunja.) DIVNA: Ti se samo ali? GRDILO: Istinu ti kaem. Ja u to carici lako da dokaem. (Otkida glavu ale.) Odneu joj najpre ovu glavu. Potom zakleu se! pred njom au i ivotom, pa e verovati - a to mi je vano. DIVNA: Doznae od mene da se kune lano. GRDILO: (Hvata se za ma, pretei.) Ti e da joj kae? DIVNA: Naravno da hou. A sem toga ima jo jednu tekou. GRDILO: Za sve je tekoe moja ruka jaka. DIVNA: Pozvala sam na dvor pravoga junaka. GRDILO: to se toga tie nemam ta da brinem: tom junaku glavu lako u da skinem. DIVNA: Jesi li pri sebi?! GRDILO: Plai se? To vredi! Ljubav meu vama da nije po sredi? DIVNA: Da izvri zloin zar si ti u stanju?! GRDILO: Zato ne? DIVNA: (Potri.) Bibere!...

GRDILO: (Uhvati je za ruku.) Ovo primi k znanju: mora majci rei rei to mi gode, inae - tvom dragom glava e da ode. DIVNA: (Istrgne se, potri.) Bibere!... Bibere!... GRDILO: (Stigne je, uhvati.) Ne vii toliko! Njega nema ovde - ne uje te niko. Zar ne vidi sreu koja ti se prua time to e mene dobiti za mua! (Grohot njegov mea se se plaem Divne.) III IN Carska dvorana I SCENA CARICA, KUKAVIKI, STRAH KUKAVIKI: Brinete. Znan, srce sad vas keri vue. Al to moe da vas potpuno utue. STRAH: Bie sve u redu - srea nije retka. Ne stvarajte alost jo pre zavretka. KUKAVIKI: Jak je i Grdilo, mnogo tota ume. U boj maem on se odlino razume. Stisnue on alu meu ono stenje. STRAH: Vau kerku eka sigurno spasenje. Zato, mesto brige to vam duu dira, poite u sobu da naete mira. CARICA: Ona mi je blago, sunce, radost, srea, cveti na mog cara koja me podsea. Ako mi se vie nikada ne vrati, ako mi ne doe ovaj bol da skrati, nego glasnik vesti donese mi crne, onda e i meni ivot da utrne. STRAH: Vae tune rei i meni bol ine. Ipak mrano nebo ima i vedrine. KUKAVIKI: Princeza e doi - to mi srce kae. Zato patnje vae neka se ublae.

STRAH: Oduvek ste bili i suvie skloni da primate k srcu... (Spolja se uja zvona, klicanje.) CARICA: Idu!... To su oni! STRAH: (Pogleda kroz prozor.) Odista! KUKAVIKI: (Strahu.) Grdilu ovek da se divi: ne verovah nikad da e stii ivi. (Uz agor dolaze: Divna, Grdilo, Tunjo, princeze i dvorani.) II SCENA DIVNA, GRDILO, TUNJO, CARICA, KUKAVIKI, STRAH, PRINCEZE, DVORANI CARICA: (Zagrli Divnu.) edo moje! Jo te obuzima strava: oseam kako ti ruka podrhtava; i lice ti bledo, srce jako kuca, u oima, vidim, jo ti strah svetluca. Bie sad sve dobro, edo moje zlatno: nesrea je prola, prola nepovratno. Zato tvojim licem neka osmeh zrai. DIVNA: Umorna sam, majko. Sad me san privlai. CARICA: Dan je bio teak - da ne moe gori! Otidi u sobu, dobro se odmori. (Poljubi je. Divna. odlazi. Grdilo daje. znak Tunju, koji otvara torbu u kojoj se nalazi glava ale.) III SCENA Preanji, bez DIVNE SVI: Ooo! CARICA: To je ta ala krv to namje pila? GRDILO: To je ta. CARICA: Strana je! STRAH: Grdilo je sila! (Carica odlikujc Grdila. Aplauz) CARICA: Ispriaj nam sada kako je stvar takla. GRDILO: I ja bih rekao Divna to je rekla: umoran sam.

CARICA: Evo, moj vitee lepi: uzmi zlatni pehar, vinom se potkrepi. (Sluga mu prua pehar. Grdilo pije.) Ispi jo jedanput. GRDILO: (Ponovo ispija iz pehara.) Ovo mi ba godi! CARICA: Igra e jo balje da vas razonodi. (Lupi rukama.) Od radosti neka ceo dvor zazvei. GRDILO: Da li ostajete i dalje pri rei? CARICA: Ali, pa da, inaravno, moja re je jaka: vrlo rado primam za zeta - junaka. GRDILO: Oh, mojoj radosti prosto nema kraja! STRAH: A sada menuet: ringe-ringe... SVI:...raja! (Muzika svira. Poinje igra.) I PRINCEZA: (Kroz igru.) U grudima vaam hrabro srce plamti. I DVORANIN: Talkvoga junaka canstvo jo ne pamti. II PRINCEZA: Vaa slika bie na svakome zidu. II DVORANIN: Molio bih da me imate u vidu. III PRINCEZA: arobni ste! GRDILO: I vi! III PRINCEZA: Ma nemojte rei! STRAH: Da 1 ste za preferans? Budite nam trei. (Kraj igre. Aplauz.) KUKAVIKI: A sad ujmo! GRDILO: Bolje priu do odloim. CARICA: Priaj sada. GRDILO: Dobro, moram da se sloim. Ovako je bilo: ja, Divna i Tunja sedimo, ekamo. Najedanput munja strano sevnu, skoro oslepeh od bljeska. Da li iz jezera, il moda iz peska, to e videh dobro, pojavi se - ala! Da ste tamo bili, pamet bi vam stala. Takvo udovite jo ne vide niko: na njoj - sedam glava! SVI: Sedam?! GRDILO: Bas toliko. Iz jedne joj bije plamen - itav metar, iz druge zavija ko led hladan vetar, iz tree nekakav otrovan gas baca,

iz etrvrite glave jezikom palaca... SVI: Iz pete? GRDILO: Iz pete... isto vetar duva, a dve preostale za rezervu uva. I sad, ta e biti! Mi stojimo nemi a ona se pravo na Divnu ustremi. Mene poe neto na borbu da goni. Brzo viknuh Tunju princezu da skloni, pa istoga asa ruka mi ma tre. Ala jurnu k meni. Ja, to mogoh bre, u stranu se sklonih, pa skoih sa boka. Tad nastade borba jeziva, estoka. Tu sam izdrao njenu pretnju svaku: ona otrov baca a ja - na nos aku; ona vetrom bije - ja ga maem seem; ona vattru sipa - malo se opeem, al ja je za uzvrat dobro bocnem maem. Zatim je pribegla jednom sredstvu jaem: stala je na jedan poveliki kamen, Utiala vetar, ugasila plamen; poe da me gleda - sjale su joj oi i meni, odjednom, ruka se ukoi. Hou da je maknem ali ne, ne mogu a ona sve blie. Hteo bih bar nogu da pruim - ne ide. Ve prealih glavu. Ali toga asa prouta kroz travu zmija. SVI: Zmija?! GRDILO: Zmija. STRAH: Zar jo i ta beda? GRDILO: Ma, ona me spasla. Ala se, izgleda, plai zmija, poto - im taj uanj zau odmah se okrenu. I tad, mome mau as odluni doe. Imao sam sreu. Poskidam joj glave: prvu drugu, treu... (Iznenada ulazi Bibere. Straar pokuava da ga zadri.) IV SCENA

BIBERE, STRAAR, CARICA, GRDILO, STRAH, KUKAVIKI, DVORANI, PRINCEZE BIBERE: Moj pozdrav, svetlosti! STRAZAR: Ulazi na srilu! CARICA: Koga trai? BIBERE: Traim vau kerku milu. CARICA: A zato? BIBERE: Ja elim da mi bude ena. SVI: Ooo! CARICA: Gle! GRDILO: E, ovo je drskost neuvena! Bei odmah, jer ma poee da radi. (Hvata se za ma.) BIBERE: (Odgovori istom merom.) Al i moj ma moe da vas iznenadi. CARICA: Priekaj, Grdilo! Moju kerku prosi? BIBERE: Da. CARICA: A da li ti za to kakav razlog nosi? BIBERE: Najvei je irazlog to to mi je draga. CARICA: To nije dovoljno. BIBERE: Dobro. Moja snaga svladala je alu. Je l to razlog jai? CARICA: Bez dokaza tvrdnja ta nita ne znai. GRDILO: Ali otkud moe dokaz da vam prui kad se, oigledno, neistinom slui. BIBERE: Vama dokaz treba? Evo vam: rog ale! (Vadi rog.) GRDILO: Zar ti misli da smo zasta budale? Zar to rog adajin? Lude od nas pravi. STRAH: Ukrao ga volu. KUKAVIKI: Ili nekoj kravi. CARICA: Videemo odmah da li je u pravu. Nek smesta donesu adajinu glavu! (Tunjo prinosi torbu sa glavom ale.) STRAH: (Pogleda u torbu.) udno! Nema roga! KUKAVIKI: (Stavlja rog na njegovo mesto.) Mera mu je ista! CARICA: ta kae, Grdilo?

GRDILO: (Zbunjen.) udno je, zaista. Samo jo jedanput da se setiro svega. (eta, mrmlja za sebe, mae rukama, sea se) Pa da, sad znam otkud ovaj rog kod njega. (Lupi se rukom po elu.) Ih, kako sam tako neoprezan bio! Posle skrane borbe, kad sam je ubio, pooh na jezero da sperem krv s maa. Divna poe da se umije. Od plaa! njeno lepo lice me bee ba isto. A i Tunjo s nama poao je isto. Za to vreme on se priunjao kradom pa je rog uzeo. Hoe mojim radom a mojim herojstvom ti slavu da stie. E, to nee biti! (Trgne ma.) CARICA: Prestani da vie! ta ti kae na to? Reci sasvim mirno. BIBERE: Sve je neistina. Lae bezobzirno. GRDILO: Hoe da uuti?! BIBERE: Same lai rea. GRDILO: Vi mu doputate da me tako vrea? CARICA: Ja hou istinu. Zato ljutnju mani. BIBERE: Kunem se: istina na mojoj je strani. GRDILO: Hoete istinu? Pa dobro, ba neka. Ja dokaza imam kod ovog oveka. (Dovlai Tunja.) On je bio svedok - misliim to zna svako. Istinu od njega doznaete lako. (Tunju, irokim gestovima.) Objasnie naem velianstvu: prvo da sam se ja s aliom borio i hrvo i da je od moga probodena maa; drugo - da se ovaj nametljivac paa na dvoru, a tamo - ne vide ga niko; tree... Ali bie dovoljno tolilko. (Pantomimska scena u kojoj Tunjo, ponavljajui skoro u potpunosti Grdilove pokrete, opisuje ono to mu je malopre reeno.) Istina je, valjda, sad potpuno znana. CARICA: Donekle. Ba nije sasvim pouzdana, jer Tunjo je... smeten.

GRDILO: Bolje rei... luda, pa ste prema njemu oprezra otuda; Da l je Zvezdan luda? ARICA: ta ti na um pada! GRDILO: Ako nije luda, zovnite ga tada. On poslednji sa mnom na jezeru bee onda, kad svi sramnu odluku donee da pobegnu. CARICA: Zvezdan neka doe smesta! (Dvoranin ponavlja cariinu naredbu, okrenut u pravcu odakle e nai Zvezdan.) GRDILO: Bie svedok moga iskrenog protesta. CARICA: Ako tako bude onda sve se menja: verovau sasvim, nema dvoumljenja. (Dolazi Zvezdan.) V SCENA ZVEZDAN, preanji ZVEZDAN: (Pokloni se Carici. Spazi Grdila.) iv si! Znai, ala platiila je skupo za nedela svoja. Dok su drugi glupo pobegli u strahu, on prkosno stade na poprite. Bravo! (Aplauz.) Ti nas ne izdade. Hrabar je to momak, jak ko udar groma i za nae carstvo zasluan veoma. Takav junak uvek nek vam je pri ruci. Kao da jo gledam: poslednji trenuci, ala tek to nije izala iz vode a on mirno stoji, spreman daj probode udovite strano. Takvu hrabrost volim: naputen od sviju, sam sa maem golim. CARICA: (Pokazuje na Bibereta.) Da l taj tamo bee? I da li zna ko je? ZVEZDAN: Nikada ga oi ne videe moje. GRDILO: Moda velianstvo jo dokaza trai? KUKAVIKI: (Pokazuje na Bibereta.) Njegove su sada oigledne lai. CARICA: Da, sad je sve jasno.

GRDILO: (Biberetu.) uje, bedno tene! BIBERE: Dosad sam sluao, sad vi ujte mene. GRDILO: Opet smilja neto, al to ti ne vredi. STRAH: (Carici.) Novih lagarija neka nas potedi. CARICA: (Straaru.) Vodi ga! BIBERE: Carice, najlepe vas molim: pozovite kerku. CARICA: Neu da dozvolim nikome, dok spava, da u sobu kroi. BIBERE: Meni e u prilog Divna da svedoi. SVI: Divna!! CARICA: (Iznenaeno.) Zna joj ime?! BIBERE: Sama mi ga ree. Njene tvrdnje mislim da su ponajpree. ZVEZDAN: (Carici, koja se, zamislila.) Da, treba je zvati, da ne bude spora. GRDILO: Ali... ZVEZDAN: Bolje uti, bie ti potpora. CARICA: Samo da zna jedno: ako moja Divna tom tvome tvrenju ostane protivna, tebe eka kazna i to vrlo stroga. BIBERE: Ja se ni najmanje ne plaim zbog toga. ZVEZDAN: Ne budi siguran. BIBERE: U nju imam veru. KUKAVIKI: Buditi princezu! Ti bas nema meru. BIBERE: ao mi je jako, al ja nisam krivac. ZVEZDAN: ta e ako kae da si ti laljivac? BIBERE: Nee, jer nju misli istinite vode. ZVEZDAN: Ipak, ako kae? BIBERE: Nek mi glava ode. (Dolazi Divna.) VI SCENA DIVNA, CARICA, BIBERE, GRDILO, STRAH, KUKAVIKI, TUNJO, ZVEZDAN, STRAAR, DVORANI, PRINCEZE DIVNA: (Radosno.) Bibere! (Ustukne, jer vidi da je kraj njega Tunjo, koji je spreman da potegne ma. Pored nje je Grdilo, koji je pretei gleda. Niko te pretnje ne primeuje jer su svi usredsreeni na to ta e Divna da kae.)

CARICA: uj, edo, tu je spor posredi: ovaj mladi hoe sve nas da ubedi da je oo pobednik. Tu sve nije isto, jer Grdilo tvrdi za sebe to isto. Ispriaj nam zato kako je to bilo: ko je stvarno junak - da l on il Grdilo? (Pauza. Divna se reava, ali kad vidi da u sluaju otkrivanja istine ne hi izbegla Grdilovoj osveti, odlui.) DIVNA: Ne videe nita moje oi plane. Grdilove tvrdnje moda su i tane. (Reakcija: Ooo!) BIBERE: Divna?! CARICA: Dobro, mila, u sobu se vrati. (Pomiluje je.) Opet onaj vedri osmejak povrati. (Poljubi je, Divna odlazi.) VII SCENA Preanji, bez DIVNE GRDILO: ta kaete sada? CARICA: Daj mi svoju ruku. (Stavlja mu prsten. Pokazuje na Bibereta.) ta u s njim? GRDILO: Recite neka ga istuku. ZVEZDAN: Danas smo svi sreni, neka mu se prata. On e sam u sebi taj greh da ispata. CARICA: Da mu oprostimo? GRDILO: Zar oprotaj - njemu?! Nije ga dostojan. On je krivac svemu. Ipak, dobro, milost nad mrnjom je jaa: nek poljubi samo korice mog maa pa to moe bre neka s dvora zbrie, da ga maje oi ne primete vie. CARICA: (Biberetu.) Hajde! STRAH: Poljubi mu! KUKAVIKI: Ma, prisloni usne! (Bibere mirno stoji.) Nee! GRDILO: (Besno trgne ma.) Drski stvore, krv tvoja nek pljusne!

(Jurne na Bibereta.) CARICA: (Zadrava ga.) ekaj, nemoj tako, to ve nije asno: ne brani se, vidi! GRDILO: (Odloi ma.) Vrea me uasno. CARICA: (Biberetu.) Sluaj ti, tvoj prestup postaje sve tei. Jo dma slobodu, zato to pre bei. GRDILO: Ne, sad milost moe jedino da stekne ako na kolena tu preda mnom klekne. STRAH: Pristani, jer vidi da ozbiljno preti. (Bibere uti.) KUKAVIKI: Nee! GRDILO: To se vie ne moe podneti. (Sa isukanim maem dodiruje Bibereta.) Da ma prljam tobom zaista je teta. (Carici.) Taj koji je smeo mene da kleveta u okovu tekom neka grehe kaje. ZVEZDAN: Mislim... no, svejedno. CARICA: Hajde reci: ta je? ZVEZDAN: Po vitekom redu takva su se dela reavala uvek pomou duela. KUKAVIKI: To je divno! CARICA: Kako? Zar da bude tue?! ZVEZDAN: Takve borbe samo potenju nas ue. Taj mladi je krivac. Dobro su nam znane rei, kojim htede sve nas da obmane. Pa ipak, Grdilo ne sme da mu preti okovima tekim. Neka mu se sveti u dvoboju mukom - tako junak ini, il nek mu oprosti. GRDILO: Ja sam toj vrlini vie sklon: sve pratam. KUKAVIKI: Zar uvrede one? GRDILO: Samo neka mi ga to pre s vida sklone. KUKAVIKI: Rei e se da ste oprostiili stoga to ste se plaili maa njegovoga. STRAH: A pobednilk ale zar sme da se boji. KUKAVIKI: (Pokazuje na Bibereta.)

Gledajte ga, jedva na nogama stoji. STRAH: Osveta u sebi zadovoljstvo skriva. CARICA: Ne, milost je bolja, krv se ne proliva. (Biberetu.) On je spreman da ti spase ivot goli ako ga zamoli. BIBERE: Nek on mene moli. KUKAVIKI: (Grdilu.) Ako to otrpi, nema vee lude. GRDILO: Neka bude dvoboj! (Trgne ma.) BIBERE: (Naglo.) Dobro, neka bude! (Trgne ma. Uz veselo odobravanje, svi se sklanjaju okolo. Poinje dvoboj. U jednom trenutku, kada vidi da e biti nadvladan, Grdilo daje znak Tunju, koji napada Bibereta. Bibere odbija udarac, borei se protiv obojice.) uje, ukloni se!... uje li: me?... ZVEZDAN: (Pokuava da sprei Tunja.) Stani! (Tunjo ga odgurne i nastavlja borbu.) BIBERE: Nee... Onda mora moj ma da te rani. (Ranjava ga u ruku. Tunjo odlazi. Borba se nastavlja. U jednom trenutku Bibere obori Grdila i izbija mu ma iz ruke.) GRDILO: Ja u sve da priznam!! BIBERE: (Sa maem uprtim u Grdilove grudi.) E, tako te volim! GRDILO: Potedi mi ivot - to te samo molim. BIBERE: (Sklanja ma.) Dobro, reci. (Grdilo uti.) Sta je? Rei su ti stale. (Opet okrene ma prema njemu.) GRDILO: (Pobeeno.) Ja sam pobegao pre izlaska ale. (Reakcija svih: Ooo!) CARICA: Ti sd pobegao?! To celu stvar menja. (Biberetu.) Izvini. BIBERE: Ne traiim carskog izvinjenja. CARICA: Za uvrede volim to mnogo ne mari. Zajedno e sa mnom ti da gospodari. Dajem ti ker svoju - mu joj verni budi. BIBERE: Vaa carska svetlost suvie mi nudi - moram da odbijem. (Reakcija iznenaenja kod svih Ooo!) CARICA: Kakva je to ala?l BIBERE: Ozbilino govorim. Najlepe vam hvala. (Polazi.)

STRAH: Stani! Samo re dve sa vitezom starim. BIBERE: Odlazim. Na svemu ja vam blagodarim. (Odlazi.) VIII SCENA CARICA, GRDILO, STRAH, KUKAVIKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE CARICA: Ti si me lagao preko svake mere. Nita ne bi moglo tvoj obraz da spere. GRDILO: Ja nisam lagao! CARICA: Zalud sada prie. to se jednom kae to se ne porie. GRDILO: ujte prvo, zatim sudite po volji. U dvoboju maem ja sam junak bolji ali je on zato podmukao, lukav: povukao me je dva puta za rukav, to propisi borbe zabranjuju strogo. Sem toga, bio sam ve umoran mnogo, jer u borbi s alom sva mi snaga ode. Zato je i moglo doi do nezgode da mi ma izbije iz ruke. I tada bio sam nemoan. Greh na njega pada to me je sildo da govorim lai. CARICA: To ne moe moju ljutnju da ublai. STRAH: Znam da e carica po pravdi da sudi: sa otricom maa uprtom u grudi i ja bih, sigurno, govorio lano ako to spasava. KUKAVIKI: Da, to je ba vano. Grdilo je bio prinuen. I PRINCEZA: Jo tome dodajmo tvrenja svedoka. GRDILO: Dabome: svi su potvrdili da ja alu ubih, Njemu glavu svojim rukama odrubih. To se kunem au i vitekom sreom. Il ako elite nekom kletvom veom? CARICA: Dobro, ne kuni se. Kad razmislim zrelo, vidim da je tvoje to junako delo.

(Grdilo ustaje. Aplauz. Iznenada dolazi Divna.) IX SCENA DIVNA, preanji DIVNA: Ne veruj mu, imajko! On se krivo kune. Lae, samo da bi doao do krune. Bibere, taj mladi to je ovde bio... on me je spasao... alu je ubio. Rekla sam da ne znam. To je zato bilo jer je njemu smru pretio Grdilo. CARICA: Sve mi objasnie tvoje rei ove. Vodite ga odmah! Sa njim - u okove! GRDILO: Ja... CARICA: Ni jedne rei! GRDILO: Smilujte se meni! Svj postup ci moji bili su poteni. (Straar odvodi Grdila.) X SCENA DIVNA, CARICA, STRAH, KUKAVIKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE DIVNA: Kud Bibere ode? Govorite bre! CARICA: Vratie se odmah. (Strahu i Kukavikom.) Neka ga zadre. DIVNA: Ne, on nee hteti natrag da se vrati. Ja u poi. STRAH: Taj se va trud ne isplati, jer ne znamo gde je. KUKAVIKI: Nismo mu na tragu. STRAH: Zato samo zalud da troite snagu? DIVNA: Ja sam odluila. Ne gubite vreme! CARICA: Idem i ja. Odmah koije nek spreme! PRIPOVEDA: Koijai carski na posao pregli: u koije konje najbolje upregli est divnih belaca zapregu im ine. Svi udoe. Vozar povue dizgine. I jurnue konji hitro kao strele -

od brzine grive lepraju hele. Odjeu praporci i pucnjevi bia. Princezi se ini kao da joj pria ovaj ludi topot: Ve nam jeput krai. Mi emo ga nai!... Mi emo ga nai!... Dok se oni tako gube u daljinu iza kola vihor kovitla prainu. A Bibere nae, ta se sa njim zbiva? On smrknuto elo borama pokriva kao da ga neka telka briga brine. Srce mu je puno tuge i gorine; jo ne moe da se povrati od nda. Prolazei stazom to umom krivuda, poznanici stari opet su ga sreli. Da mu stegmt ruku svi bi oni hteli a i kako ne bi, kad je iakvu slavu stekao junatvom. Re dadoe lavu. i jo, nesigurno, zapoe svoj govor. Samo to spomenu podvig, slavu, lovor odjednom se zbuni pa stade da muca. Onda kud e - ta e, poe da kaljuca. Stvar je spasla lasta i ovoga puta: to je mogla jae ona zacvrkuta: ivelo Bibere! A ceo skup kliknu: ivelo!... ivelo! Opet ona viknu: Dole ala! Dole! - svi grme u besu. Od goleme vike borovi se tresu. Bibere osmehom odgovor im alje; pozdravi ih rukom pa nastavi dalje. Zei je, skaui, ko da je od gume, ispratio njega do ivice ume. A Ijudi u selu, izgubivi nadu, ponovo su svome prionuli radu. Katkada se samo Bibereta sete, al im odmah misli na drugo prelete. Jedino je majka, s nadom da e doi, provodila dane i besane noi mislei na sina. esto bi je zora

zatekla gde stoji budna kraj prozora, uprtog pogleda u daljinu plavu. Na staklo bi snenu naslonila glavu i na svaki korak, na um to bi ula, ona bi se odmah, drhtei, trgnula al to ne bi bio onaj korak znani. Tako su joj dugi prolazili dani. Bee jutro. Ona, u licu sva bleda i oiju tunih, umorna izgleda, stajala je. A tu, odmah kraj nje, blizu, Dobria, Svadia ute - usne grizu. IV IN Dvorite Biberetove kue. I SCENA MAJKA, DOBRIA, SVADIA DOBRIA: Nema ga. SVADIA: Ili smo do susednog sela. MAJKA: Da vas neto pitam ja sam, deco, htela: kada je poao - da li ga ko vide? (Dobria i Svadia oborili glave - potvruju.) A da li je moda rekao kud ide? DOBRIA: Rekao je.... MAJKA: A ta? SVADIA: Na polasku ree... da ide u umu drva da nasee. MAJKA: O, pa onda mora da je jo u umi! DOBRIA: (Svadii, apatom.) Kazau istinu! SVADIA: (apatom.) Plakae, razumi. MAJKA: Mora da je negde skrenuo sa puta. SVADIA: I stariji ovek u umi zaluta. MAJKA: Idem da ga trakn. Ja sam svemu kriva. Sigurno me sada po umi doziva. (Odlazi.) II SCENA

DOBRIA, SVADIA DOBRIA: ta smo) uradili! SVADIA: Nije bilo druge, jer da zna istinu svisla bi od tuge. DOBRIA: Jeste; al po umi zato da se lomi. SVADIA: ta moe!... ta misli: ko e kog da zgromi? DOBRIA: Pita za Bibereta i alu? SVADIA: Da. DOBRIA: Zna se: Bibere ne moe smrti da se spase. SVADIA: To ne mora biti. DOBRIA: Veruje u uda? SVADIA: Moda i on moe... (ini pokret rukom kao da se mauje, onda zastane pa se zamisli.) DOBRIA: A kako? Otkuda? SVADIA: Zna, ako odjednom on svu snagu skupi, mogao bi alu poteno da lupi. DOBRIA: Ma, da... ali ona odmah zgrabi, jede. SVADIA: Pa dpak, on moe neto da izvede. DOBRIA: Ih, ta moe?! Reci! SVADIA: Gledaj! (Kao - izvadi ma i zauzme borbeni stav.) Hajde, kreni! DOBRIA: Neu. SVADIA: Da probamo. Ti alu zamera. (Dobria se misli za trenutak pa pristane; saginje se i poinje borba.) SVADIA: (Kroz igru.) Pusti, alo, rogove! DOBRIA: (Kao ala.) Ja ih neu pustiti. SVADIA: (Kroz igru, pevajui.) A ja u te ubiti. (Uini pokret kao da ga probada. Dobria se izmakne.) DOBRIA: uvaj se, jer sad e glava da ti ode! SVADIA: On bei na stenu... skoi... (Preskae preko Dobrie.) ... i probode! (Uini pokret kao da ga probada. Nalazi Bibere.) III SCENA BIBERE, DOBRISA, SVADIA

BIBERE: Sta vi to radite? Kakva je to igra? (Oni su se toliko uneli u igru da na njega ne obraaju panju. Dobrii.) A ta ti predstavlja: lava ill tigra? DOBRIA: Nernoj da nam smeta. (Svadii.) ekaj malo! Stani! ta e ako ala udarac odbrani? SVADIA: Nije strano, jer nju jedan udar sklanja. (Sklanja mu ruku kojotn se. bio zatitio.) Prilika za uspeh opet nije manja. (Naglo ga probada. Dobria pokuava da se izvue.) Ma, ne moe nikud pobei od maa. BIBERE: A ko se to sprema alu da nadjaa? SVADIA: Ne znate ga - drug na. BIBERE: Sigunno je snaan? SVADIA: Pa... i nije tako, ali je odvaan. BIBERE: O! SVADIA: Vi to ne znate, mste toga svesni, kako je on straan kada se razbesni. BIBERE: O! SVADIA: Gledaj: od njega modrice su ove! (Pokazuje ruku i obraz.) BIBERE: Reci mi, molim te, kako se on zove? SVADIA: Bibere. BIBERE: Zar zbilja?! SVADIA: ta se udi tome? Da ga nisi znao? BIBERE: Pa znam ga, dabome. DOBRIA: Da ne nosi, moda, o njemu vest neku? BIBERE: Dabome da nosim. SVADIA: (Gubei strpljenje.) E, ovom oveku fali neto! Priaj! DOBRIA: (Biberetu.) Al ti misli sporo! BIBERE: A gde mu je majka? SVADIA: (U neprilici.) Vratie se skoro. BIBERE: Moram da je ekam, da uje i ona. DOBRIA I SVADIA: Ma, mi razglasimo odmah na sva zvona ue svi! Govori! DOBRIA: Je l dolo do tue? BIBERE: Dolo je.

DOBRIA I SVADIA: I?! BIBERE: ujte: sreo sam ga jue; pita me: Kud ide? U selo. De, prika, pozdravi Dobriu, uini toliko! (Namerno se okrene Svadii.) DOBRIA: To sam ja! BIBERE: Zar? DOBRIA: Jesam. BIBERE: E, dobro kad jesi. Tako ree: Pozdrav Dobrii prenesi i javi mi glava da mi vrsto stoji a da strana ala vie ne postoji. (Dobria i Svadia od radosti skoe, lupaju rukama.) A ti si... Svadia? SVADIA: Da, Svadia - mlai. BIBERE: Izgleda mi sa njim da si ti u svai? SVADIA: Pa... i nisam. (Bibere pogleda Dobriu.) DOBRIA: Nije, istina je puna. BIBERE: On je spreman s tobom da se razrauna. SVADIA: Zna, dak je tu bio, ama - ni zbog ega, tuko je on mene tuko sam ja njega. Kad je otiao bilo mi je ao. BIBERE: A zato? Zbog ega? SVADIA: Ni sam ne bih znao. Moda to je bio odvaan, i smeo. Pruiu mu ruku ako bude hteo. BIBERE: (Prihvata pruenu ruku.) Da ne primi ruku, zar postoji neko! DOBRIA: Nismo uli - gde je? SVADIA: Da li je daleko? BIBERE: Ulazi u selo moda ovog asa. (Dobria i Svadia se pogledaju u udu.) Moda e odavde na nas da nabasa. (Oni pojure na tu stranu koju im je pokazao Bibere.) A moda odavde nalazi kradom. (Pojure na suprotnu stranu.) Moda je pred vama i glavom i bradom.

(Dobria i Svadia se okreu prema Biberetu. On im se smeka. Prepoznaju ga. Nekoliko trenutaka ne mogu da se povrate.) DOBRIA: (Upirui prslom.) B... B... Biberle! SVADIA: To n... ne bi v... verovao n... niko! DOBRIA: K... k... kako da poraste?! SVADIA: Otkud o... o... ovoliko?! BIBERE: Priau vam. ta ste - uzbueni? SVADIA: V... v... vrlo. N... n... ne anogu da p... p... priam. DOBRISA: M... mene steglo g... g... grlo. BIBERE: Smirite se, ljudi bruku e da vide. DOBRIA: M... m... meni je ve bolje. SVADIA: P... p... pazi! Deda ide! DOBRIA: P... p... polako mu reci. SVADIA: T... t... te su stvari gadne. M... m... mogao bi stari od uda da p... p... padne. (Dolazi Stogodan.) IV SCENA STOGODAN, BIBERE, DOBRIA, SVADIA STOGODAN: Jo nije doao? Ima li vest kakva? (Dobria i Svadia samo klimaju glavom.) ta je ovoj deci? Zato su ovakva? BIBERE: Koga trai, deko? STOGODAN: Ne pitaj me bolje. Ima jedna briga to me mui, kolje. BIBERE: Kakva je to briga? STOGODAN: Golema i jaka. Voleo sam ovde jednoga deaka: Bibere... Bibere... - tako smo ga zvali. Pre neki dan, vie onako u ali, priu mu ispriam o ali. I ode! Rekao im: alu hoe da probode! E, pogrei nekad i ta glava seda! BIBERE: Pa ja sam ga sreo. STOGODAN: ali se, izgleda? BIBERE: Ne alim se, deko.

STOGODAN: Da li ti ta ree? BIBERE: urio je, brige imao je pree. STOGODAN: Zna li kad se vraa? BIBERE: Da, znam. DOBRIA: (Stogodanu.) Mi to znamo. SVADIA: (Biberetu.) To obavetenje mi emo da damo. Vraa se u selo moda ovog asa. (Stogodan u udu pogleda Bibereta, koji ovo potvruje.) DOBRIA: Moda e odavde na nas da nabasa. (Slogodan potri pa zastane zapanjen.) STOGODAN: O, inebesa, munje, gromovi i zvezde! To koije carske prema nama jezde! DOBRIA: Carica! SVADIA: Princeza! DOBRIA: Ve su preli reku! STOGODAN: Ovo jo ne videh u svom dugom veku! (Dolazi Divna a za njom Carica, Strah, Kukaviki, Zvezdan, princeze, dvorani.) V SCENA DIVNA, CARICA, BIBERE, DOBRIA, SVADIA, STOGODAN, STRAH, KUKAVIKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE DIVNA: Bibere! (Radosno mu priiazi. Bibere je oborio glavu.) Molim vas - nek prestane ljutnja. BIBERE: Vidim da se moja ostvarila slutnja. Sve je prolo - sada drugom cilju smeram. Znam, on je dvoranin. Ja vam ne zameram. DIVNA: Al znajte... BIBERE: Znam, vai razlozi su jasni. DIVNA: Pomozi mi, majko, ti mu sve objasni. CARICA: Ona nije kriva. BIBERE: Ja nju i ne krivim. CARICA: Ti vie i ne bi bio meu ivim da je ona rekla istinu. BIBERE: ta ujem?! CARICA: udno ti izgleda? BIBERE: U to ne verujem.

CARICA: Evo, sluaj sada kako je to bilo: pored tebe - Tunjo, pored nje - Grdilo; ruka rim na mau, u oima pretnja. Da istinu kae to je bila smetnja. BIBERE: Kako?! On je vama pretio tog asa? DIVNA: Da. BIBERE: I la je bila radi moga spasa? DIVNA: U to vam se kunem. BIBERE: Sad je sve po starom. Ja vas opet volim onim istim arom. (Zagrli Divnu.) Divna! DIVNA: Bibere! CARICA: A sad, brzo, prsten odnekle izvuci. BIBERE: Ne brinite nita, ve mi je pri ruci. (Skida prsten i slavlja ga Divni. Aplanz) DOBRIA: Dolazi ti mama! CARICA: Znam ta u da radim. Sklonite se rnao, da je iznenadim. (Divna i Bibere zaklone se iza Straha i Kukavikog. Dolazi Majka.) VI SCENA MAJKA, preanji CARICA: Oprostite, molim. Moda ete znati put do kolibice, gde stanuje mati hrabrog Bibereta. MAJKA: Oh, za ime svega! Da nemate kakvu poruku od njega? CARICA: Imam. MAJKA: Kakvu? Gde je? Da l je dobrog zdravlja? CARICA: Zato ne brinite. Svojoj majci javlja da e joj najveu ispuniti elju: venae se. SVI: Da. MAJKA: ta??? CARICA: U prvu nedelju. Pa i nju poziva na veliko slavlje. MAJKA: Al on je jo mali, slab, njegovo zdravlje... CARICA: E, kad je to bilo! To je prolost davna.

On je sada junak da mu nema ravna. (Pokazuje rukom. Strah i Kukaviki se sklone.) MAJKA: Bibere! (Potri mu u zagrljaj.) Bibere! BIBERE: Zaboravi suze. Sad nam ivot vraa ono to nam uze. SVADIA: Ovo treba negde proslaviti! CARICA: Stani! SVADIA: Zaponimo ovde? CARICA: Posle - u dvorani! (Poinje pesma i igra.) PRIPOVEDA: I dok tako ovde ova slavlja traju, ovu nau priu priveli smo kraju. Sada je na vama da svako sam sudi: ovuda su proli raztiiti ljudi; i ne samo ljudi, ve i ona mora, ona strana ala, od svakog zla gora. Da l je po zasluzi svako svoje steko - to preputam vama. Moda misli neko da sam ulepao one koje volim? Moda je i tako. Al jedno vas molim: neka se na mene ne naljuti niko. Drugi put u bolje. A za sad toliko.