You are on page 1of 165

Antonije Isakovi Tren 2 - Kazivanja eperku

Beograd (Prosveta) 1983 s. 7-214; 224-241

Kazivanja eperku
Nije strah, eperko, neemu se dobro pribliismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle - neu da se provlaim ... Postajem li eprtljanac, moda me i umor sustigao? Kao da gluvim, nou zurim u Savu, crna reka. I apnem: i u truloj voki proivi se neko vreme. Preem preko svoje palube, zapalim duvan, zguvam cigaru, jauknem u no. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim - lupi nad vodom, zakai se negde na drugoj obali, moda o vrbe. I tamo smalake, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode - kao da u njoj neto mogu da proitam. estim se, krcka daani kuerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se - da runo ne pitam? ... Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zatitni znak." Koji znak? Povelju zatitnu - pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije. Cibnem se, cibne se i Dositej. utimo, znamo se. Ko e koga izmerkati. A onda Dositej zakrii: - Svuda i na svakom mestu zatitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpiu. A mene, eperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave. - A Goli otok? - pitam Dositeja. - Otok se razie, ne ostaje veito na obrazu. Gole obue i za dnevno postojanje sebi kae: bilo, prolo. - A ta je tamo bilo? - Nije tvoje.

- A ije je? Obojica utimo, gloemo cigare po celu no. Smrdljiku svaku hoemo da savladamo, pa se gledamo, ne beimo se jedan na drugog. Hiljadu devetsto etrdeset osma, opasna godina bila. U nas opet ula PETA OFANZIVA, o opstanku se radi, tako sam oseao. Deliemo se, Sutjeska je brza i tanka reka. Svoju misao nikom ne kazujem. Rus je pred tobom, nije tiglic. Prva zemlja, za Staljina druga, i kou da oderu, malo je. Zna, eperu, sad to priam i sram me hvata zbog zablude to smo drugu otadbinu toliko voleli. Neto je u nama bilo krivo usaeno. Nismo uvek umeli svoga iskona da se drimo ... Strana alka, a hou u pravu metu. Izmigoljavamo se, ist dan dodirnuti. I onako, kao malo zatrovane ribe, izlazimo na povr reke - prvi put se neto ini: to mene i odredi. Ode skrama s oiju, uzesmo na zub NEPOGREIVOG. Drmalo je i kroz nas i kroz svet. Po cii zimi stvara se Sneko Beli, pogreiv, nepogreiv, i zamke postavlja, a ne zna uvek gde su. Kad se noga spotakla, kad je u kolenu puklo ... Prolazilo vreme i smirena luka nikla. Nikog nisam traio, sluajno sam ih sretao. U poetku su utali, svima na ustima brnjice nevidljive. Zaklopljen svet, samo te odmerava, i klate glavom kao ivotinje u kavezima. I, eperko, neki Toma, na njega prvo naiem kod svog ratnog druga Avrama Mitrinovia. Onda je Avram bio odgovorni za glavnu novinu beogradsku. Sedeli smo u prizemnoj kui, Biraninova ulica, ne znam koja je godina bila, lipu smo oseali, nikakvo kucanje nismo uli, odjednom u sobu kao da je skliznuo ovek s detetom, ne starijim od pet godina. Nema ta, odmah se videlo: otac i kerka. Iste kudrave kose, i crne oi, kupinice. Mukarac neobino preplanuo od sunca, usnica mu vie modra, kao izujedana, prekrivena skvrenim gromuljicama, irokim pegama, a pantalone se pri svakom pokretu vrte oko kukova. Podseao je na radnika dignutog s puta gde je do malopre lomio oder. I on i dete bili su u platnenoj obui. - Tomo! - kliknu moj drug Avram Mitrinovic. ovek se ukopao nasred sobe, vrsto je drao detinju ruku, osmehivao se stisnutih usana, onda je lagano upitao: - Smem li da sednem?

- Kako da ne, zato da ne ... - Ti zna odakle dolazim? Nije odmah pogodio moj ratni drug Avram Mitrinovi. Lice mu se u trenu iskrivilo, prolazio ga napad stomane kiseline, i rekao je: - Da, dobro, to se desilo. - Jue sam stigao - rekao je Toma. I moj ratni drug se setio, znoj mu izbio po vratu i elu. - A, jue. itao sam u novinama vae izjave. Dobre su. Kolektivne. Toma se vie uspravi, po usnicama izbi kudra i kao pertla-zmijica kroz obraz se probi sve do levog uva. Ostade taj nabor u obrazu neki tren, da mu krivi lice, pa nestade u crnilu koe. Izgubila se ponornica, Toma je opet bio onaj stari, stisnutih usana. - Dobre su, ostae za istoriju. Nema tu zamerke. Vano je biti ist. ist ponavljao je moj drug Avram Mitrinovi. utao sam, a onda sam, eperko, pomislio: zatitna povelja, ne zna esto ni kad se pravi ni da li je uvek zatitna. I odluih da to kaem Dositeju. - Smem li da sednem? - ponovi Toma. - Hoe li neto da popije? - Mogu kafu - zverao je uokolo i, ne znam kada je zapalio, ve je stiskao pikavac u uglu usana. - Mogu li da sednem? Moj drug Avram se ljutnu: - Sedi, i ne pitaj vie takve stvari. - Nauio sam. - Odui se. - Mogu li? - Sve se moe. Reci, kako je tamo bilo? - Pada kia, a trava ne raste - gledao je u svoju ker.

Mirovali smo trenutak-dva, kao drvene figure na ploi pripremljene za igru. I Toma ree: - Bio sam u Australiji, na naknadno darovanom odsustvu. Trajalo je neto due nego to sam mislio. I moja mala porasla, s njom mogu sada da razgovaram. Priam joj, Australija je jedno veliko ostrvo puno kengura. I kengurica nosi kenguria; njen torbak treba da je siguran ... Posmatrao sam njegove ruke, nokti mali - crni dugmii usekli se u meso. Zubi se ne vide, usta su stalno stegnuta, ulegla. U kutu usana brzo dogoreva cigara; ne pui je, isisava je, pa mi se ini da mu je na nepcima crno glave pijavice. Neupitan, kae: - Morau da namestim vilicu. Moj drug Avram Mitrinovi poe da trlja ruke, vrteo se, kripala je njegova koa, pun plod, samo to ne prsne, kliktao je: - Vodili ste debate. Sigurno su bile duge. Mogu da zamislim: estoke, i zanimljive. Vaa ubeenja vrsta, konzervativna. Boljevizujete se dokraja. A mi se preispitujemo. Stvara se prava kritika, mi nismo Andre id. Oblik smo svoje revolucije, zapoinje samouprava ... Ne znam da li su Rusi ikada to pokuali. Ostali su na tome da radnika klasa ui kolu komunizma. - im je kola, izvren je i raspored: ko u ake, ko u uitelje - rekao sam. - A kod nas je zapoelo. Polako, sve znam, moe da se i obnevidi. Ali ne treba sada crno gledati. Ne zaboravite: mi smo u trenu kada opet govorimo celom svetu. Slaem se, opreznost, da se balkanski ne pogubimo. Toma je, ne pomerajui se, gledao u nas, na obrazu se ponovo pojavi onaj zmijoliki nabor. Kerku vie pribi uza se. Osealo se: postoji nerazumevanje izmeu nas trojice. Nismo pronali najbolje otvaranje za igru u kojoj smo beli i crni pioni. - Glatko ne postoji - rekao sam. Moj drug Avram me nije uo. Zanet i crven, opet se obratio Tomi: - Spremao sam se, traio dozvolu da doem na ostrvo. Prvo su obeali, nita prostije. Onda zastade, zahtev ne ponovih. Goli otok se zakljua, i ne stigoh da vidim i to proletersko iskustvo. Kroz crnilo koe izbi kre, Toma pobele, postade vie kao prosuen; pogled mu je lutao, i kao da se ispeo na neku ledenu kocku, na zaravljen iljak - ne zna se kako je tamo dospeo, niti se nazire put kojim bi se mogao spustiti. Najgore: iz njega je izbijalo da nema nameru da silazi. Sedi provejan, strailo za sebe.

Gledao je preko nas, iako prisutan, nije nam uzimao ni gram kiseonika. U njegovoj kudravoj kosi rastao je znoj i cela glava mu postade mokra. Onaj zmijasti nabor zadrao se due nego ranije u obrazu. Od svega toga nita nije primetio moj drug Avram Mitrinovi, a ni Tomina devojica. vakala je crvenu bombonu, razvlaila je u ustima kao slatko i lepljivo testo. Moj ratni drug Avram opet je trljao ruke, zapalio lulu i upitao: - Pa, Tomo, ispriaj, kako je bilo u Australiji? - Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno. Ispio je gutljaj kafe, u kutu usana iak: rnilovao je kerku po glavi. - Nije te poznala. - Imala je samo dve godine. - Svuda s njom? - Svuda. Opuak je dogorevao, objasnio je razlog svoje posete: eli da se zaposli, razume se u opremu knjige, moli da ga Avram Mitrinovi preporui nekoj izdavakoj kui; kod nas su knjige kao cigle. - U pravu si, uiniu sve da te prime - brzo ree moj drug Avram. - Hvala - odgovori Toma. - Mogli bismo da popijemo neto estoko. To je povratak, iznova se poinje. I moj ratni drug izvue iz ormana bocu kosovske lozovae i tri aice. U sobi je poelo da tamni, sunce je zalazilo. - Zae - ree Toma. I re "zae" izgovorio je s bolom kao da sunce zauvek zalazi; i opet, kao da nismo prisutni - popeo se na onu svoju ledenu kocku, zarubljenu, a sunce se stropotalo, otilo neznano kud. I tada sam prvi put uo, meni je doapnuo: - Kad sunce postane crveni patuljak, beri kou. I zmijoliki nabor je proao kroz obraz, i kao crvi nestao pod uvom. Mnogo kasnije, eperko, razaznao sam neka znaenja. Popili smo lozovau stojei, dete je trailo da se upali svetlo, Toma je naglo rekao:

- Moramo da idemo. - Ostani jo, devojici da damo "Ne ljuti se ovee". - Ne ljuti se, ovee - ponovih, pogledah u Tomu. Promuljao je praznim ustima, ostao je nem i najzad sam uhvatio tren kad je pikavcem zapalio novu cigaru. Po zastrtom stolu devojica je bacala crnu kockicu. Moj drug Avram je uzeo ute figurice, i popio je jo jednu lozovau. Mala se radovala, u prvom bacanju izvukla je esticu, zapoela je igru. - Nisam te pitao, a tvoja ena? - Saa je sad kod mene. - A gde je bila? - U Beogradu. Postalo je lake kada se razvela. - To nisam znao. - Traili su to kao malu neophodnost. Sudski, na prvom roitu se donosila presuda. - To nisam znao - tiho ponovi moj drug Avram Mitrinovi. - Mnogo se ne zna. - Ipak se obelodani. - Nikada sve. Pre emo postati beli patuljci - i mesto mog druga Avrama bacim crnu kockicu, ispade estica. - Slonovi prolaze - ree Avram. - I stignu do svog slonovskog groblja - utvrdi Toma. U utnji popismo jo po jednu lozovau. I Toma postade siguran, njegova preplanula glava nali se krvlju i zao smeh se useli u nju. Uini mi se - samo glava na kocu. Govorio je polako: - Greka u stradanju. Nismo Mathauzen, ni iz sibirskog logora. I tu se ne moe nita popraviti. Sloismo se, i Toma naglo ode od nas. Prosto je skliznuo, bunuo nekud iz kue.

A moj drug Avram Mitrinovi zabacio je ruke na lea, priao prozoru i zagledao se u mrak. eperko, pitao sam ga o Tomi, nije se odmicao od prozora. Najzad je procedio: - Drugi put. ...I, drugi put. Drugi put. eperko, mnogo puta sam bio kod svog druga Avrama i o Tomi ovo sklopio. Njih dvojica, Avram i Toma, upoznali se u Parizu, u zimu, januara 1936. Toma je tada bio zaduen za Crvenu pomo, a moj drug Avram na proputovanju za paniju. Toma je bio veza, i poslednja tri dana neprekidno su bili zajedno. Nosili su kockaste koulje od pamuka, iroke kakete i puili crn francuski duvan. U govoru kratki, zakopani. Neki nosonja, s crnim naoarima, u Pragu je dao mom drugu Avramu eki paso na ime Jana Jedlike i vezu s Tomom u Parizu. Nije progovorio vie od tri reenice. A Toma je bio drugaiji: sav od elika, zdernut u miie, brzog pogleda lasica. Odmerio je mog druga Avrama i odmah ga pitao: - Prvi put si u Parizu? - Prvi put. - I ta bi voleo da vidi? - Sve. - ta je to sve? - Ono to moe da mi pokae. - Sutra poinjemo. I Toma ga je odveo u "Jardin des Plantes", tamo su bile dve gorile, enka i mujak. Na ulazu je moj drug Avram primetio da ga ne zanimaju ni biljke ni ivotinje. Toma nita nije odgovorio, pogledao ga je zgnjeenim oima, crnim kao kupine, meu usnama goreo mu je opuak. Pred reetkama su dugo stajali, gorile su jele banane, odsutno ih i zlo gledale. Toma je kazao: - Skoro kao ljudi. - Ali bez uma. Meni ih je ao - rekao je moj drug Avram Mitrinovi.

- Gorile ne podnose ropstvo. Ne pare se, i tako uginu. Osvete se ljudima. Oni ih ponovo love. A ovde se uspelo, gorila se oplodila, okotila crno mladune, kau - jedino u Evropi. Dobra je vlada Leona Bluma ... Pili su kafu na zastakljenim terasama, posmatrali slab sneg i svetinu raznu, i utvrivali snagu svetskog proletarijata: kada e komunisti uzeti vlast na celoj planeti? U dvehiljaditoj godini, okrugloj kao pun mesec, s maksimalnim nulama, bie svet na! Svuda, svuda, kao ono iz Velikog Oktobra: svima! svima! - Hoe li stii u Afriku? - Treba i mora. - Tamo jo nema proletarijata - rekao je moj drug Avram. - Stvorie se. Ni u Rusiji ga nije bilo mnogo. S drugima koji su dolazili iz zemlje Toma je bio kratak; svaki je bio hrt pred trku, oi sjajne, dva upaljena kandila. Nije se imalo ni vremena ni para, i zavravalo se brzo u nekom bistrou: vozna karta, javka, neto para, i zdravo, za paniju. A sada, s mojim drugom Avramom deavalo se neto drugo. Toma ga je vodio kroz Pariz s puno strpljenja i skrivene nenosti, eleo je da mu ostvari "nezaboravan dan". Odlazili su i u slikarska ateljea nepoznatih slikara, okupljao se tu mlad svet, raspravljalo o Evropi, paniji, umetnosti, i o tome ta sve oveku maina donosi. U ateljeima se na rotilju pekla plava riba, jeo ljut kus-kus i obino se doekivala zora. Upoznao je neke veane, Amerikance, Poljake, Fince, bilo ih je i iz June Amerike. Toma je govorio: - Program je tu, ne pitaj, polazimo! Jo jedan dan i za tebe e poeti ... - Glavno - uzviknuo je moj drug Avram Mitrinovi. - Potrajae to tamo. Moda emo se i nai u paniji. - Pobediemo - uzviknuo je moj drug Avram. - Na kraju emo pobediti - odgovorio je Toma. Moj ratni drug je bio uporan, ponovio je: - Mislim, u paniji. Toma se iskezio, zapravo je u kutu usana gnjeio pikavac. Njegove oikupine zacrnele se jo vie, a pojavio se red sitnih belih zuba. Blesnulo je,

usta puna seiva. Oi i taj red zbijenih zuba - jedna ista snaga. Polako je kazao: - Deko, u paniji gubimo. Privremeno, ali sigurno gubimo. - Pa zato onda idem, kog avola traim? - Trai, pa e i nai - odgovorio je Toma. Popodne na popodne, vee na vee, vaari po ulicama, jeli su krike crnog hleba, i "soupe l'oignon". Avram je u sebi esto ponavljao: "Deko, u paniji gubimo!" Svrdlala je Tomina tvrdnja; prosviralo, postao je smoav, i pod guom se smestio koturi vlage; i ispod grudi nekakva guta, luila je muninu; stvorilo se dlakavo vorite - pogan avola; gutica na guticu, mnoile se i produavale u lanac kao nevidljive bube, sve do poslednjeg prljena; u potiljku je neprekidno zvralo: "Deko, u paniji gubimo". I sve to je dalje osmatrao: ulice, mostove, spomenike, zgrade - vraalo ga je na Tominu tvrdnju. A Toma je slutio, pa je objasnio: to je samo njegovo miljenje, i nikom ga ne treba kazivati. I na to se Avram privikavao, na svog prvog trovaa koji uvek otvara oi; pogledom su se saaptavali: da ne skrnave GENERALNU LINIJU. - Pobede donose i nepotrebne osvete. A poraz, tek tada nastaje posao za prave - objanjavao je Toma. Pili su jabukovau, a Avram je mislio: Toma je zloslutnica, negde je na njemu proitao da e ostati u paniji, pa mu "kolmuje dane"; nenost je u akciji nepotrebna, Toma stalno pravi greke. eperko, obojica su bili u vremenu Velike akcije, tako se onda govorilo. Koliko je njih prolo kroz Pariz, Toma ih nije sve zapamtio. to krae - bolje, hotelska soba, vozna karta, javka za granicu, i "mnogo sree u paniji". A u sluaju mog druga Avrama Mitrinovia, Toma je popustio, ni sam nije znao ni gde ni kada. - Ima li ti brata? - pitao ga je Avram. - Imao sam ga. Udavio se u Savi. - Nije znao da pliva? - Nije dovoljno dobro znao. - Kako to "dovoljno dobro"?

- Nije znao, i gotovo. Za na posao mora se morati, i moi umeti. Avram je outao. Naglo je iznikla Bagdala, brdo vie Kruevca - zrela trava do kolena, i neko je meu kruevake skojevce doneo proverenu vest: kineski revolucionari su pred klasnim protivnikom (policijom, sudom) mogli snagom volje da zaustave sopstveno disanje; i tako su u sebi stvarali vir iz koga vie nisu izali. Umirali su ne odavi nijednu tajnu o sebi i svojim drugovima. I kruevaki skojevci su se besomuno vebali, hteli su da dokue kinesku vetinu, i nesvestica ih je obarala u zrelu travu do kolena. Avram je naglo pitao: - Vi ste se vebali? - Da. - I ti si kriv? - Nije znao dovoljno dobro. - Razumem te, ti si hteo da zna odlino. - Da, deko, puni smo malog ludila. - Crvenog? - Nije obojeno. - A sad? - Moda smo vie prosvetljeni. - Rekao si da emo u paniji izgubiti. I mirno me alje. Mene, i druge. Trebalo bi i ti da poe tamo gde se gubi. - Kod nas se direktive sluaju. Neopozivo. - Znam. Popili su ostatak jabukovae, zapalili nove goloaze, Toma je gledao u mog druga Avrama, i rekao: - Ti ima razdeljak ... - Terao si ga jo, jo malo da izdri. - Izvlaio je ruke ... - Sve sporije.

- Jasno, sve sporije. - Sava je brza, zanosi. - Bila je mnogo mutna. - Poao si za njim? - Jesam. - Ali si odocnio. Hteo si jo. Terao si ga na jo! - Da, prokleto jo! - I to je nae. I kad si poao za njim ... - Bilo je uasno mutno. Prekinuli su razgovor. Tomi su bile uarene oi, gnjecavo crnilo, vie nisu pili jabukovau. I sutradan, poslednji dan u Parizu za moga druga Avrama. Petak, januar, i sve je bilo ureeno: vozna karta, javka, da se na pansko-francusku granicu stigne u nedelju, kad se vri malogranini prelaz. Imali su zakazan ruak "Kod dva orla". Toma je rekao da e ga upoznati s devojkom Anne-Marie, ruae s njima. Ilegala, nisam se raspitivao za nju, priao mi je moj drug Avram. A lepo se oseao: ulazio je u askezu borbe, najzad prave. Nosio je iskustvo od godinu dana rada u eliji KP Beogradskog univerziteta i dve demonstracije. Samo u borbi da potraje to due, da se zabelei. Ni revolucionar u najveoj askezi nee odmah kuglu u elo. Anne-Marie nije dolazila, Toma je pogledao u sat, a moj drug Avram je pitao: - Da joj se neto nije desilo? - Nemogue - odseno je odgovorio. - Moglo se desiti. - Ipak ... - Ne. Devojke su lude. ekali su itav sat, najzad je Anne-Marie stigla: okruglo lice i mali nos. Brzo se opravdala, prosula je gomilu reenica, i neto od toga je moj drug Avram razumeo. Cigarete je puila dopola, pepeljara se pred njom brzo punila.

Za ruak je Toma poruio pevca u crnom vinu. Sedeli su na zastakljenoj terasi, pred njima etvrtast trg, prazan, bez spomenika. Sneg nje padao, i Toma se nije trudio da povede neki razgovor. Savladali su raskovanog pevca, prelo se na sireve. Zapalili su crne cigare i onda su poeli da govore o aplinovim filmovima, o smehu kao oienju, o instituciji Glupog Avgusta. Toma je rekao: "Nema drave bez poglavara ni cirkusa bez Glupog Avgusta." I pitao se: da li je neko doktorirao na Glupom Avgustu? Usahla je tema, pomenula se knjiga Na Zapadu nita novo, i zakljuilo: iz panskog graanskog rata nii e drugaiji roman, bie to odreeno klasna knjiga. Na Zapadu nita novo zrai nekakvu mlitavost. I odmah je bila izbaena parola: "Umirati - ne mlitavo!" Moj drug Avram Mitrinovi je shvatio da Anne-Marie nije samo punkt Crvene pomoi, jer su se pominjali i pasoi, vozne karte, sigurna prenoita. Razabrao je da je njen otac Hercegovac a majka Francuskinja, i da je nju to poluporeklo dovelo do Tome. Dok su ruali, Toma je bio suzdran i oprezan kao da u rukama dri dizgine ljutoj kobili. Popili su kafu, mnogi su gosti ruali, plaali svoje raune i odlazili, a drugi sa ulica nisu pristizali, bio je to deo dana kada su kafane najpraznije. I Toma je onda iz ista mira pljunuo na mali posluavnik na kome su bile donete kafe. Uledio se, ukotunio, tamni demper na njemu postao je komotan, gledao je u ukastobelu sluz; razvlaila se od metalne posudice pune eera u kockama. Toma je procedio: - Leche! Moj drug Avram Mitrinovi nije najbolje razumeo taj glagol. Ali je posumnjao gledajui Anne-Marie. Ona je briznula u rumen, njene plave oi postale su modre. I nozdrve su pupile, planuo je jarkocrven somot. Koila se glava s punicom, kao glavica crnog luka, i svaki njen prljen je bubrio - netremice je gledala u Tomu. Toma se pretvarao u gospodara zemlje, pred njim je brazilska latifundija, sedeo je zavaljen u pletenoj stolici. Njegove crne oi, zgnjeena kupina, rez belih zuba, u kutu usana iak cigare. Ponovio je: - Leche! I onda se prenuo kao iza sna, daleke i mlake omamljenosti, po obrazima su prsnule blede pege. Na licu nije bilo pohote. Za nju, Anne-Marie, Avram nije postojao: uperena je bila u Tomu, u suvu kou lica, zapravo, gledala je u pikavac cigare, kao da e je to udance probuiti.

I moj ratni drug je zakljuio: aba se ne brani od zmije, poinje voljno pokoravanje, usnice se razmiu, mali lepet, kao da moli, njeno grlo - bistrik vode, u toploj jamici se pokree jezik. Napolju promie sneg. Hvata se za staklo, nema prolaznika, lukovi zgrada dre prvi mrak. Za Tomu je Avram prisutan. Godi mu, i kotunjko raste u pletenoj stolici. Proirila se i pukla pred njim brazilska latifundija unedogled; sve je tu: do pola ela natuen trani eir s velikim obodom, prasti mulat dri palmovu granu - i beli, sitni zubi steu kubanski tompus. I moj drug Avram Mitrinovi ne podnosi Tomu, mrzi ga, i mui se kako da pokrlja ceo taj sistem: Anne-Marie, Toma i on. Opet Toma tiho nareuje: - Leche! Sva je rumenilo sparno, enka se oslobaa, primie: njen je, i sve njegovo je njeno. I postoji sa ulima i otvorima: da bi ga u sebe utisnula. Toma je smiren, u igri je elika: brata je terao da prepliva Savu. Devojka se izduila, sad je crven prut; i paperje oko uiju se kostrei; ovlaile se crvenkaste malje na vratu, ispod slepog oka udara plava ilica. Iako je izgledalo da se Toma zagledao u svodove zgrada prekoputa kockastog trga, neprekidno je odmeravao i mog druga Avrama. A koa se na Tominom licu stalno menjala i najzad se pretvorila u crnu rukavicu s rubovima. udno iskrpljeni obrazi, i flekavi, a oi opasne. Moj drug Avram se pitao: otkud takvo oko koje ne gleda, pre te bode; savreno okruglo, i stalno u vlazi, sjaktavo; neko oko iz blata? I najzad se prisetio: oi gorile. Staklena terasa je kavez, eperko, i ta je u njemu bio moj drug Avram? Govorio je neprekidno, mada je teko otklapao vilice, kao da mu je glava leala u ilovai; punio se masnom zemljom, tutkalio se. Moj drug Avram je i ubledeo, prodirao je sopstvenu krv i polako se pretvarao u zaokrugljenog stvora. Gubile se ui, nos i ruke. Stopio se u trup, zadrao se samo jedan otvor - ustaca kao u vodene ivotinje; neprekidno su pljuvale rei koje sam pamtio. Pomenuo je i ribe, zastakljene pijane tezge; lenje, skoro mrtve, priljubljene uz staklo, prodavac ih meredovom vadi i spretno ubacuje u reetkastu korpu, u kojoj ivnu, repom pranu, i u mekanim krgama osete bol od vazduha - na kantaru mere; i onda spasonosni udarac drvenog ekia u

potiljak; iskau, nabubre oi riblje; crvene, ute i modre - postanu staklaste kao u malih medvedia u izlogu Lafajet. U rukama je veliki no, za riblji stomak; najpre leti krljut, mora se postati goleat, riba se na hladno ouri, poslednji uvreeni damari nestaju, onda rez i, kao inat ubistvu, niz drvenu plou klizi tamna linija krvi - iva glista; ispadaju creva, jetra, u, ikra i beli mle mujakov; od utrobe se stvaraju dve gomilice: korisna i nekorisna; nekorisnu prodavac akom skuplja sa tezge i baca je u kantu, koja stoji izmeu njegovih debelih nogu, zapravo, gumenih izama. I kupac dobija istu ribu, i korisnu gomilicu za orbu. Kakva je gomilica na posluavniku za Anne-Marie? Nabubrila je sluz, pa se ljonula kao punoglavac u travi; odatle aba nikada iskoiti nee; sunce e sve pretvoriti u prah, u jalov polen. U zastakljenoj terasi je dim, i spolja se ini: konobari i gosti sporo klate glavom, ne pomeraju udove, sve je kao ulovljeno. A ko dri meredov? Ko e se prvi pranuti i biti baen na kantar-mera? Tek posle toga sledi drveni eki u potiljak; tup, nikako zvonak. eperko, i Avram se vraao sebi, izmuljio se odnekud. I ponovo je utvrdio: za devojku ne postoji, a za Tomu bitno postoji. Onda je ustao i poao u sporedne prostorije kafane. eperko, tako je Avram prekinuo stvorenu zamku, zapravo, iziao iz kaveza. Ni po koju cenu nije hteo da se vrati za njihov sto. Video je da su i on i ona ostali nepomereni; neka se razree. Toma ga je zvao rukom, onda i glavom. Prekinuo je svoj tren, traio je prisustvo drugog. Toma se ljutio, moj drug se nije obazirao i bez zbogom je iziao na kockasti trg. Hladno, i odnekud je mirisala lipa. Otkud u ovoj zimi, bez snega, lipa? Vetar je sa trga podizao pesak. Udahnuo je, opet miris utog lipovog cveta ... Avram Mitrinovi se vratio peice u hotel. Naglo je pao zimski sumrak, oekivao je poruku od Tome. U drvenoj pregradi niega nije bilo, samo klju od njegove sobe. Popeo se u sobu i spakovao. U depu je zveknulo nekoliko franaka, nije hteo da ih broji. Presliao se: nije gladan, ima plaen hotel za poslednju no, a nema voznu kartu, ni javku. Nije iziao iz kaveza. Prekoraao je hotelsku sobu i, u odelu, ne izuvajui cipele, celom duinom se ispruio na krevet. Gledao je u belu tavanicu i tamo otkrio muvu, okruglu mrlju - crno zrno pasulja. Iako je to jedna muica, koliko dugo spava i miruje tako? Kada se

zavila u zimski san, i kako se prikaila za tavanicu? Za tu santu leda. Za Arktik. Sovjetski Arktik. Onda je zamurio i opet ponovio: Sovjetski Arktik. Kad je otvorio oi, na tavanici vie nije bilo muve. Kree se, apnuo je. I poeo je da je trai po tavanici. Nije mogao da je pronae, uspela je da se skloni, umela je da napusti santu. Istezao se na krevetu sve dok cipelom nije dodirnuo gvozdenu ogradicu. Onda je izbrojao, u depu je bilo jedanaest franaka. I muva se pojavila, otkrio je iznad ormana. Siroti drug: la mouche qui rode. Trebalo je da se odavno pripremi i umota za zimu. Soba ju je prevarila lana jesen. Napolju bi je zima isisala, kao pauk kada je zgrabi u svoju mreu i pretvori u parence skorele hartije. Ne kae se zabadava: "ginu kao muice". La mouche qui rode - tigar sa tavanice. I Avram je apnuo: izvreban ne vreba. Protrljao je oi, za revolucionara ne postoji strah, 11 franaka je isto to i 11.000. Nee biti muica - umee da sie sa Arktika. Zazvonio je telefon, javio se Toma. - Ne spava? - pitao je. - Spremam se. - Nee da spava? - Neu. - Onda u doi. Izii, za pola sata sam pred hotelom. Ulica je bila prazna, Toma je stigao na vreme. Uli su odmah u prvi bistro. I moj drug Avram je oekivao, Toma e otpoeti neku priu. Pronali su sto blizu pei. Toma u somotskoj koulji zakopanoj do grla, pitao je: - U pet sati ima voz. Spreman si? Moj drug Avram je potvrdio glavom, i onda mu je Toma dao voznu kartu za Perpinjan i objasnio javku. Gledao ga je netremice i rekao: - Deko, u naem poslu svata, ni DJerinski nije imao nameru da bude osniva eke. - A kakvu je nameru imao?

- Kao ti, kao ja, menjati svet. Vidi, naa posla nisu deiji obru. Onaj s trobojkom. A postoji knjiga Deija bolest leviarstva. Zapamti, volimo da leviarimo. - Znam. - U redu. Od veeras se vie ne poznajemo, nita nije postojalo niti se ita desilo, niega se ne seamo. - Razumem. Popili su aj pa su poruili drugi; traili su vie limuna. Toma se nakaljao i rekao: - Na posao zahteva pokornost. I na vreme da se da. Pazi, pokornost na vreme. - rtva? - pitao je moj drug Avram. - Razume se, i rtva. Ali o tome sada ne govorimo. Re je o drugom, utuvi: pokornost dati na vreme. Pita se: kome? Prosto: starijem. Ima li neko pitanje? Moj drug Avram je neko vreme utao, izvrteo je u glavi: kockasti trg, ruak, posluavnik, "Jardin des Plantes". Otpio je dobar gutljaj aja i odgovorio: - Nemam. - Ba nita? - Nita. - Sve je jasno? - Sve. - Iako si na poetku, momak si i po - kazao je Toma, a oi, kao da su sagnjile, bile su manje sjajne. Nisu vie pili aj, moj drug Avram je oprezno pitao: - Kad se zavri rat u paniji, ako ostanem iv, voleo bih da odem u Moskvu. - Ostaje. Ne greim nikad u tome. Javi se meni. Za svakog ja predosetim. To me i unitava. Tako, kao crno krilo preko obraza, pod bradom seivo, sekira, kost na elu, iskopano oko, otkrijem i ranu na licu - sve znak do znaka. Vidim, a ljudi su itavi, ja kao delat ostajem ovde, a oni u paniju. I svi se ure, posle samo jave: kod Teruela granata odlomila glavu ili, prosto, "hrabro

poginuo". I nikad se ne prevarim. Moda samo u dva sluaja, ali su obojica ostali bez noge do kuka. Ti ostaje, tvoje lice je isto. Moj drug Avram je mislio: oi su mu umoene u topljenu smolu. - Voleo bih da odem u Moskvu - ponovio je. - Ostaje, i otii e. Tamo sam bio dve godine. - I kako je? Toma nije odmah odgovorio, poeo je da navija sat. Navijao ga je dugo i sporo, gledao u gole zidove bistroa, onda u Avrama, rekao je: - Razdeljak. Takav je imao moj brat. Prav razdeljak. - Kako je tamo? - Niemu nemoj da se udi, odmah naui sve da razume. Rusija, ti pojma nema koliko je bila zaostala. A tamo je najpre pukao tap. - Do dvehiljadite godine ceo svet e biti na - viknuo je moj drug Avram Mitrinovi. Toma je zapalio novu cigaru, opet je prelazio pogledom po golim zidovima kafane. - Unitiemo buroaziju. - Svako ugnjetavanje, deko, treba zbrisati. - I nacije, ta e nam. - Mogu i nacije. Ipak, ne treba uriti - rekao je Toma. - ta si ti? - Srbin. - Nije vano. - Pa i nije - odgovorio je Toma. - Niega se ne bojim. Neprekidno i savreno razmiljam o smrti. U meni je sat paklene maine. - A ne, sat nikako. Pre smo monasi. Zbunio se moj drug Avram, brzo je rekao:

- Popovtina. - Monah je drugo. Askeza. Sam si rekao: razmiljam o smrti. Ni monah u crnoj rizi ne plai se smrti. Celog ivota se sprema za nju. I u zanosu je, trai prosvetljenje. I da bi ga dosegao, podvizuje se. Podvinik si. Ide u paniju. Moj drug Avram Mitrinovi je mislio: neprekidno se razjanjavati, tako smo sazdani. A na kockastom trgu, nekakva Tomina utrobica na posluavniku. Opet se vebao. - Pazi, smrt ne sme da te iznenadi. Baba Roga esto s lea probui. - Znai, najpre stvoriti delo. - Moe i tako. - Ako te prestignu: otvore rupu, ne ekaju, stucaju te u prainu? - Ja te pamtim. I ti ve mti moga brata. - Od mene ljuspa, ta ima da se pamti? Negde e se prekinuti. Veni lanac ne postoji. - Ali ga uvek iznova pravimo. - Samo, ja - tu ve nisam ja. Drugi stiu iz nitavila. - Jasno, ne postoji skok za svaku igru - utvrdi Toma. - Zna, u zemlji postoje mnogi kao ja, otili bi u paniju. Ovako curka po jedan, dvojica. Ne ide se u revoluciju s voznom kartom. Trebalo bi neto ozbiljnije, preko mora, brodom. - ta, o tome se govori, u zemlji si uo? - Neto se ulo. Pominje se crnogorsko primorje. Istina, samo u krugu naih simpatizera. - To ne valja - rekao je Toma i usnom stegao pikavac. Onda je opet ponovio: - To ne valja. Popili su po jabukovau, Toma se stresao i kazao: - Savreno dobro. Mi to kao pojedinci ninmo. - Savreno dobro, to je onda Partija. - Ne onda, nego jeste - utvrdio je Toma, pogledao u sat i rekao:

- Za monaha je savreno dobro - Bog. - ta ti ... - Nita! Tek onako. - Savreno dobro, ima li ga negde jo? - Ima, to su njeni voi. - Svi? - Ne. Jedan. Uvek jedan, tu mora sve da se sadri. - Poinjem da te razumem. - Deko moj, Veliki Crkveni Oci su rekli "kroz ljubav do Boga". - Mi suprotno tome, kroz praksu. - Da. I ovo znaj: u poetku naui da trai greku. - Koju? - Greku u sebi. Budi spreman da je trai, i nai e je. - Ali, kad je traiti? - To ti ne umem rei. Odjednom rupi, meka zaigra. I tada budi u moi da je pronae, i da je prizna sa svojim dokazima. Leche! Budi lozica. Mora imati paperjaste prste i njuh za prvu kvricu. - Opet te ne razumem. - Skoro je nevidljiva, i naivna. Hou rei, beznaajna. A od te kvrge poinje promena - GENERALNE LINIJE. - Kao da si mi jasan. - Odavno je i tajfun jasan: najpre oblai, jedva vidljiv u plavoj kaci neba, i uspavljujua tiina, zanese te, svaka se bubica uje. A u naivku, u grumenu oblaka, ui elik-oko: rodie tajfun. Moj drug Avram je trljao usne, Toma ga je pitao: - Reci svoj komunizam. - Zna se.

Opet sjaktave oi gorile, i moj drug Avram je mislio: Toma me proverava, baca me kao loptu; moda me na neto navodi? - Unitenje klasa, gladi ... - U Rusiji se ve 1920. otvorio problem "vrhova" i "donjih slojeva" kroz razgovore o sindikatima. Zna li ta o tome? - Ne znam nita. - Za sada smo na vlasti samo u jednoj zemlji. Tamo se stvara iskustvo "vladanja", "ravnopravnosti". To je minus. Izvini, prekinuo sam te, teraj dalje! - Dalje, unitenje drave. - Pogodio si, probuiti doboe. - Marirala, marirala! Obavezan vetar i zvuk pesme, dizanje obojene krpe, pod kojom se gine. - Deko, naglo se ne moe, ispadamo anarhisti. - Iscepati uniforme ukraene hrastovim granicama. - Nisu od lipovih. - Dvoglavi orlovi. Beli, crni! - Obavezno dre zemlju, ceo globus. - Kandama. - Nema naivne ptice, deko! - Onda sveani raporti, topovske salve. Zna ono "stupio je na tle". Car, vladalac, s krunom, ezlom. S nekakvom palicom, s nebesa Gospod bog. - Sve je to nuno. Nekim sluajem, planeta je Veliki Kavez - ree umorno Toma. - Da se sve to pokrlja, koliko je revolucija potrebno? - Za sada, verujemo samo u jednu. - panija. - To je proba. - Ni to nije malo.

- Nije. - Ne umem da ti objasnim, u paniji u postati neto drugo. Odlazim u plava nebesa. Zna, nita ne znam o toj zemlji. Ali kad kaem panija, usta su mi puna. udim za njom. La Pasionarija. - Blago tebi, deko moj! Mokro se jutro prilepilo uz prozore bistroa. Vlasnik kioska je raspakivao pakete s novinama. Poruili su tople kroasane i kafu. I moj drug Avram je zahvalio Tomi, pomeali se dani i noi, pa mu se inilo da je dugo u Parizu. - Kavez je strana stvarica. - Da. - I treba stajati pred njim. Nee ti smetati? - Nee. - Kao ni kafana "Kod dva orla," - suvo je rekao Toma. - Nisam te pitao. - Nita ne sme da se preskae. Ne sme red da izgubi. panija je, sem ostalog, i vojska. Pevca koji se uvek prvi oglaava brzo kolju. Upamti i ovu sitnicu: mora znati kome se pokorava. A to se menja. Nije lako, videe. - Marks se ne menja. - Postoje ivi, opasniji od Marksa. Zna li ti ono, za saenje kupusa naopako? - Ne znam. - Neki starac, duhovnik, zaboravio sam mu ime. To se desilo u davna vremena, u jednom manastiru. Eto, taj starac je imao dvojicu poslunika, smerno su dolazili kod njega, vodio ih ka duhovnom savrenstvu. Izmeu ostalih posluanija koja im je davao, jednog lepog dana, ispitujui njihovu poslunost, starac im naredi, dok su radili u vrtu, da kupus sade naopako list u zemlju. Jedan e od njih dvojice rei: "Mora da je ava pogreio im nam je rekao da ovako radimo." I poe saditi kupus kako se inae sadi, dok je drugi reao kako mu je bilo zapoveeno. Kad je ava video rad, poslunog je zadrao, dok je onog drugog koji je radio kako je mislio da je bolje otpustio kao nepodesnog. Tako se zavrio njihov podvig saenja kupusa. - Razumeo sam te dobro

- E, pa sad sreno za paniju. Ponekad kupus treba saditi i naopako. Toma je od liski kifle pravio bombice i bacao ih po metalnom posluavniku. Opet je pogledao u sat, platio raun, digao se... eperko, za manje od pola sata bili su na eleznikoj stanici. I moj drug Avram je priao: Toma ga je ukao, nametao na neka jaja, uvlaio u drugo iskustvo. Rekao mu je: - Moj brat je i od tebe bio mlai. Obojicu je zasipala para. - U oblaku si. - I ti, sebe ne vidi - kazao je Toma. - Lice je lice. Izdrau - rekao je moj drug Avram. Toma je utao, para mu je izjela telo, samo crne oi gorile. I ovoga puta suze, voz je krenuo. ... eperko, Sava je odnela Tominog brata. Reke i postoje zato da nose ivo i mrtvo. I onda su njih dvojica na kraju jo utvrdili da je panija jedno vebalite. eperu, gde se sve nismo vebali. Dugo nisam video Tomu, a eleo sam u etiri oka da ga pripitam. I sretnem ga na ulici, opet je bio sa svojom devojicom. - Svuda s njom? - Svuda. - Moda nije potrebno? utao je, pikavac u ustima, nisam hteo nita okolino. - Kako je tamo bilo? Pogledao me je, ugaene oi zverke, i rekao: - Iskustvo preko svoje koe. - Zato bih hteo da se naemo. - Nali smo se.

Toma se zaklopio, sa sobom vue ericu, pronaao je svoju zatitnu povelju. - Jesi li zaposlen? - Ne jo, ne ide brzo. Pomoi e mi Avram. - A ena? - Razvod je poniten. Ona radi, i ivi se. Poinje da nam biva bolje. Zna, malo sam se posveivao porodici, dola i ona na red. I otiao je urno, njegova stegnuta lea, i kudrava kosa, jo crna. Ispao sam glup, nisam stigao da ga upitam gde stanuje, da mu uzmem broj telefona, saznam kafanu u koju navraa; nisam uhvatio nijednu zakoljicu koja ti u gradu pomae da nae traenog. ... eperko, da ti priznam, eleo sam da naem Dositeja, takav je tren nailazio, da s njim promrsim. Iako smo po neemu obrnuti, izrasli smo na istoj grani. Odem u "Moskvu", nedeljno popodne, malo sveta. Toplo leto, unutra hladovina, debeli su zidovi. Pregledam novine, u oku Dositej. Promenio se, pustio brkove. - Snaniji si sa brcima - kaem. Smeje se Dositej, vadi lulu i odgovara: - Ovo sam tebi doneo. - Pa ja cigaru puim. - Nita, puie i na lulu. Kakav si ti to amdija, bez lule. Miriljav duvan puka i komarci bee. - Navikao sam na njihovu guvu vie glave. Nisam u ikonostasu, a opet je neki venac, makar i od komaraca. - Koa ti se privikla. - Na ubode. - Razne? - Okvrgavio sam, Dositeju. Dositej se zamislio pa se onda pitao:

- Moe li se uvek izdrati teror istorije? I saznajem, prekrstario je mnoge afrike zemlje. Ne pitam ga zbog ega je bio u Africi. - Pocrneo nisi, a iznutra? Ne odgovara mi Dositej; poruismo ledenu kafu. Onda me pita: - I? Priznajem, to sam voleo kod Dositeja, samo jedno slovo i razumemo se. - Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno - odgovaram. - Zbog ega ih lovi? - Ne znam sasvim. - Zna, zna ti. Oni su prevarili - odluno ree Dositej. - Ako ima prevarenih? - Opet se vraamo na teror istorije - ree Dositej. - U stvari, pita moe li se izdrati. - Da. - Upoznaj ga dobro, i onda si teror istorije moda savladao. - Nisam siguran. - U Africi, ubio si lava? - Jesam. - Jednu si snagu unitio. - Ipak, golootoane ostavi, pusti ih drugima. Dolaze i posle nas. Rastali smo se, Dositej mi je tvrdio: uspokojiti se, i to je ponekad potrebno. U meni vrti: hou da isteram crvenog jarca. Pre smrdljivog jarca ivodarca, "iv klan - nedoklan", "iv soljen - nedosoljen", "iv peen - nedopeen". eperko, kad se najmanje nada, svue se samo od sebe, pukne brei zemlje i krene...

U vozu, zima gola, nigde snega, ispucala zemlja i vrzine se sparile. Vraam se iz Zagreba, prazan kupe, jedino prekoputa mene, zavaljen, u grombi kaputu, ljudina spava. Duva zver, lice mu ne vidim, sakrio ga irok obod eira, viri etvrtasta, jaka brada. Zaustavio se voz na otvorenoj pruzi, neka pitaljka, pa onda lokomotiva. I vetar poe, odnekud susneica, lepila se za prozore. Vagoni topli, naspram mene nepoznati mljacnu ustima. Onda se umiri, jedva sam mu disanje uo. Ispod prozora, ogrnut bundom, proe kondukter. Klatio je fenjerom, i dok sam se odluivao da otvorim prozor da bih ga upitao zato stojimo, elezniar mi zamae. U kupeu nestade svetla, neznanac se probudi, bi mi milo. Pade mu veliki eir sa lica i, dok ga je podizao, upita: - Oprostite, u nekoj smo stanici? - Ne. Na otvorenoj pruzi. - Sudar? - Ne znam. itavi smo. Preturao je po depovima, najzad pronae kutiju s cigaretama. U mraku smo jedan drugog nasluivali kao gomile. Pokretao je noge, istezao se, u njemu je kloparala mainina, iz guzice prasak. - Oprostite. To je zdravo. - U hodniku je zdravije. - Da, ali bi se neto izgubilo. Outah, kada je pripaljivao cigaru, opazih guste brkove. Povue dva-tri dima i, kao da me zagledao, bez "oprostite" i neuvredljivo, polako upita: - ta radite u ovom ivotu? - Nita. - Ratovao si? - Jesam. - Bio u revoluciji? - Tano.

- Na strani pobednika. - Na pravoj strani. - Ne seri, mi je ne odreujemo. Ima Spomenicu? - Imam. - Meni su je oduzeli. - Nemogue. Ne oduzima se. Prvi put to ujem. ta da ti oduzmu: ili si 1941. bio ili nisi. - Ne zna ti, sve moe. I cifra postane. Podvuku te, pa ostatak ponekad bude dug. Treba godine odiveti. Sve se meni izdeavalo. - I meni poneto - rekoh. Huknu grdosija i raskopa svoj grombi kaput. eperko, napolju zavija gola zima. I urlik vuka, psa. Ne bismo ga ni mogli primetiti, sive su vrzine, kao i traci, i svele su barske trave. Stojimo pred nekom zaleenom barom. U prozoru vagona, u nebu, jato avki. I kao da su prikucane, ne lete. - Mrano je, ne vidim ti ruke. Ti nisi bio tamo? - Ti si bio? - Bio. - Goli ... - Bili smo goli. U crnim gaicama, na nogama drvenjaci. Sada se nose nanule, klopoe po ulicama. Izduuju se devojke u raznobojnim drvenjacima. Susneica se pretvori u sneg. Na prozoru su se lepile pahulje i odmah nestajale. - Ne mogu more da smislim. Smrdi, zgadilo se. A kad pone da lupa u kamenu obalu, jeke, taj uzaludni tresak. Mui se voda, ljaputa, umiru mnoge ivotinje. I sad mi je u uima talas vode. Umirio se vetar, susneica se odavno pretvorila u iroku pahulju. Sve gue pada, slae se, prozor ne stie da je otopi. Opet: elezniareva pitaljka. Koga doziva u tek nastaloj pustoj belini? Odavno vie ne postoje avke u nebu. Sve je sneg, i pitaljka neprekidno. Tiho ga pitam:

- Reci, kako je tamo bilo? - Ne moe da se rekne. - Onda ispriaj. - ta e ti to? - Onako. Vukao je dim cigare, slobodno kreio noge bez straha. - Pitao si ve neke? - Jesam. - Pa? - Nau razlog, i ne govore. - lma sto razloga. - Postoji jedan - kaem. - Tano. Prevlaio je jezikom po usni i coktao kao da je pojeo batak plovke. Onda je mirno kazao: -- Ustajanje ujutro u est, gimnazija zatvorenog tipa. Zvrkne sobni, i gotovo. - Ko je sobni? - Onaj ko se istakao. Ovaj vek ima iskustvo logera. - To nije bio logor, menjali ste miljenja. - Bao, truba trubi. Mogu da te iscepaju sulundari pa postane nunik. Nikog nije zanimalo miljenje. - Kako? - Nema kako nego tako. Bili smo u kratkim pantalonama, bez matroskih bluza. - Gde ste spavali? - To je sporedno, u kamenim paviljonima. Jedan sam i sazidao. Ostrvo je usidren brod, valjda postoji kapetanski dnevnik.

- Do njega neu doi. - Dolazi do nas. - Ljudi razliito pamte. - I to je tano. Podigli smo cisternu, lepu, stesan kamen. Kraj nje si uvek mogao da nae hlada. Voda se neprekidno tedela. ...Doruak, obina popara; jedna duboka kaika, supena. Ne maze, a to i da maze. Posle doruka poinjalo je odvajanje. Stado si, nisu sve ovce iste. Onaj pod bojkotom dobija najtei posao. Kljakavi matorci odlaze u kuhinju da iste krompir, repu. Imali smo i bate, odrede se plevari. Ameriki ut pasulj, pasuljari ga iste. Glavni je zanat - tucati kamen. I nositi kamene blokove. Maca! Kratko. Nije ona maca od make, ili u prolee, od cveta, s drveta kad leti. Nego maca gvozd najtei, krivi kimu i kuk. Dii je na suncu, cepaj kamen i kou svoju, odvaljuje se pleka. Nita neobino. Nula je oko tebe, sve sama nuIa. I ti si jedna nula. Pljuje negde krv, znoj. Luevinu neku. Odvaljuje kamen nepotreban. Zanimacija je izmiljena, i nee sasvim izludeti. Sunce elik, izvrtelo guzice. Mozak omekao, klate se glave, i neprekidno zeva. Zevak u kamenoj bati. Vazduh - vru pekmez. Kako da ga die? I tuca, razbija kamen, iza tebe raste sve vea gomila, tvoje grobite. A onda, ni to ti ne daju: gomila odera se iz jednog kamenog oka pomera u drugi. Moe i u more da se sjuri, u bestragiju ... Radi bez veze. Kuca, kuca - jalove radilice. Bele ruke, lice belo - mlinari bez vodenice. Kameno brano udavie plua; sitno die, ribica si na suvom. I bije u kamen, po njegovoj ili, poluti jezgro, ume u asku da ga razbije. A onda poinje oblik da pravi, ovek si, i zeza se, mui se u kamenu, glavu neku istera, nosinu, novu ensku oblinu izvue, obilje oiju iskopa - da samo nije rad uprazno. Unutra, u kamenu, ta nema, ceo svet i svi stvorovi. I samo otkidaj, poi u njegovu nutrinu, nai e donji oblik, sam e se izneti, rasklopie se eljena koljka. I nebo moe da isklee. Pa onda pipa, trai bilo, kamenovu kucavicu, i jednim udarcem sve zdrobi. Tek stvoreni svet odlazi u oder, u kamene gomile - nikom potrebne. Sunce i znoj iznutra te izjedaju, mrve, i od tebe prave kiselinu. Na svetu si jedinstven otrov - celo bi more opoganio. Sve ti zadebljalo, a drelo je crveno gvoe. Trebalo bi ga politi i zacvralo bi. Cvre ljudi kao tek izvadeni varci. I to e biti - tucati kamen u dan jasan, uz neprekidan zvek hiljade ekia: sat se stvorio, vreme neko - stalno udaraju sekundare.

I samo zamahivati: jo jednom, i jo jednom. Nikako ne zastajati, mirovanje je opasno. U nama kao da su federi-terai. Odvali kamen beli, uti - i nae crnu ilu, senku smeu, znak neki, slovo se skamenilo. Kao zapis, poruka iz davnine - u srcu kamena su tebi darovani. I tako, neprestano nekog boga otkriva ... Kucanj pa kucanj, a u drelu piljevina stene. Opeklina, plikovi, izdrano meso, sav si usoljen - kapku vode stvoriti. um morski udara u ostrvo, drobi mu kamenu vilicu -ne ujem ekiare. Plavu reku vidi, udaviti se, to pre postati utopljenik; krean. naduven le u reci. Pao sam na svoju gomilu kamenja, i odmah udarac u slabinu. Ne zabuavaj, bando! Koliko puta na dan uje ovu izreku. Nju kazuje ovek u crnim gaama i drvenim nanulama. To je debata. Ponovo udaram. Kucam u kamen, prti. Vraa se, ujem hiljade ekia, sekundare - crne igle busola zabadaju se u mali mozak. Pod suncem smo, svi goli i iskazani. Niko nijednu pegu ne ume da sakrije. U najdaljem krugu su islednici: stoje ukrug kao stubii, slabo se pomeraju pod suncobranima. Udari i pukne recka u kamenu, u toj sredi nema kapljice. A neto zatamni kao ulje i brzo nestane kap tvoga znoja. Veruje: krv e se tvoja pretvoriti u crni liv - skamenie te zauvek. A e te rascopala, odavno ti popila mozak. Leske smo, straila prosuena. Treba samo da nas uzmu i u njive pobodu. Spazi, vodonoa je po strani, obino je sakat, i kao smrznut ui pored drvenog abria, tu je voda. Odmara se, mravko, i ponekad bulji u nas, u crnim je gaama i drvenim nanulama. Popravljen je, i sve se vie popravlja. Kaem: - Drue, daj malo vode. Najpre te ne uje, zeva. Strano ponekad ovek zeva. - Hej, drue, malo vode - ponavlja. Gleda u sat, a nema ga. Gola je ruka njegova, odavno smo svi golai. A sunce, gospode boe, moe li vee da bude! Izraslo je u veliko ostrvo na nebu, utialo se vreme, ispario je svaki vetar; pod saem postajemo ljuture prazne.

Otputa stena miru, i nju jara skrozirala. Koa dola kamena, u ustima jezik odebljao - ar je u gui. Odlazi ti glava u neko govee. Blekne. - Hej, drue, malo vode, zar ne vidi, nisam dvomotorac ... eperko, nepoznati u vozu mlatara rukama, iskaljava se, pali duvan i gasi ga, digne se pa sedne, raspukla se crna prilika, ni on ni ja ne znamo gde se nalazimo. utim nepomian, da ga niim ne prekinem, skovitlao me zanos njegove muke. Oko nas je tiho kao da nema sveta u drugim vagonima. Mrzle pahulje zasipaju prozor, uhvatila se belina. - Dvomotorac, to ti je povratnik. Brod te ponovo dovukao na ostrvo. Negde si lanuo, u nekom trenu pukla kesa u tebi: hteo si da se pronalazi. I zato su sa ostrva pred tobom utali. Niko nije hteo natrag. A ja priam, i udi se. Polako, vie e se priati. Prolazi vreme, a ti i ja smo sami u ovom mraku. Mogu da te udavim, nema potrebe, pio si i ti nesreu ... eperko, opet se uutao, zatoptao je akama i vilicama je kljocnuo udno i runo. Nigde nikoga, ni lokomotiva se vie nije ula. Probi me slaba jeza, opet zapalim i ibicu u trenu ugasim; okrenuo sam glavu, neka zna: lice me njegovo ne zanima. Samo rei, sudba njegova. eperko, moj ovek iz voza umeo je da govori. Mekan glas iz njega ogromnog, re putuje, nita hitro, u njemu je prevrelo. U leima ceo metar, jaka brada, i malo isturena, eir mu stalno prekriva pola lica. Kalje, gasi cigaru, pa iz depa zimskog kaputa izvue dve jabuke. Jednu meni, drugu sebi, i kae da su koare iz Slovenije. Grizem, brzo unitavaju nikotin. U nas ue polje. - Dovukao te brodi, izbacio ponovo na ostrvo, i postaje dvomotorac. To znai da si veito u bojkotu. Beri kou na iljak. - Stani, to mi je neko rekao. - Taj ko ti je rekao bio je na ostrvu. Sluaj, veito u bojkotu. Veita, tome se nikad vie ne veruje. Dvomotorac se tue kamenom, letvom, im stignu, u svako doba, i ko god hoe. On je obian dak s oveijim udovima. Sav je u modricama i osakaen. Izdrao je razne prelome od udaraca. Lice poploano, izuivano, nos, ui krpljeni. I tako bivstvuje na kamenu, u jari. Na dvomotorcu se svi popravljaju. On je vebalite, zver zakonom nezatiena. Obeleen je: ima crnu majicu i crvene lampase na crnim gaama. Ako majicu skine, gae ne moe ... Pojeli smo jabuke i, eperko, moj kaziva u vagonu oprui noge, nastavi priu svoju:

- Opet moli vodonou, izgore se. Disk sunca da nam proree gue. Najzad ti daje vode. Mora, da ne bi lipsao. U drvenom anku, na dnu zaklokoe. Sune u drelo, okvasilo. Kao da se mlak list u grlu zalepio. Popusti u tebi, u glavi se izbistri. Udaljeni neto od nas, stoje islednici, ozbiljni su i mirni, oni ni u emu ne uestvuju. Stalno lomi eki u rudniku bez rude, jalovinu iskopavamo. Sunce pali, izdie oko nas, opet gledam u vodonou. Njemu je lake, mnogo, ne mora da cepa kamen. I nije edan. Mrav je, bolesno pupav punoglavac. Stomak mu je pun vode. Kopile, uzima je kad hoe, im malo oedni. Puna mu je i voljka guava. Toi polako, belasa se ipka vode, iskri u drvenom anku. Pije, ivotinja, prepija se. Ako pretera, doi e na moje mesto. Za sve je stvorena zatezna mera. I vodonoa i ja znamo da smo u igrivoj igri. Kao i islednici, mada su zablenuti, ne znam u ta. ta u, opet ponavljam: - Drue, malo vode, pau. - Samo ti radi, ne prekidaj. I dobije, drelo pobere mlaku tekuinu. Frkne kao jarac na suncu. Ui se otpue i oblike kamena bolje razaznaje ... U podne nas poteraju na ruak. esto dobijamo pasulj. uti, ameriki. I pola hleba. Neko dobija ceo. S celim se pravi "cika-caka" - pukotina meu nama. Neko to moe brzo, i postaje "proitano ubre". Osmatramo se: Proitani i Neproitani. Glavom o zid, ne moe se kroz zid. Drugi prou pored zida - sve izdri oveanstvo. Svakakav je potreban. Sebe smo obeleili kao revolucionare, "naroiti kov". A oni koji su nas uvali tu su odliku zadrali za sebe. I tako, izjednaeni: mi smo tucali "kamen nikom potreban", a oni su postali uvari nai i "kamena nikom potrebnog". Izmeu nas su postojale "vodonoe". I tada sam slutio: da emo mi propasti potpuno, kao i veina uvara-islednika - a da "vodonoe" ostaju ... eperko, dugo vaem ostatak jabuke. ta je? Uzeo bi jednu jabuku? Nemam je. Moemo da popijemo. Nee. A vidi, meni je potrebno malo prepeenke. Slua, ivino dobra! Onaj neznanac u vozu utao je kao maor, brisao se velikom maramicom, eir mu je prekrivao lice, a sneg je utrpavao voz. Sve se ukoilo i uveliko je bila no. - Dugo stojimo, sigurno je sudar? - pitao me ne pomerajui veliku glavu sa naslona. - Moda i nije. - Kog avola stojimo?

- Crkne signal, pregori sijalica, voz mora da stane. - Deava se. - Deava se. - Kao da smo u zatvoru. Kupe je samica za dvojicu. Ti nisi islednik? - Nisam. - Nikad nisi bio? - Nikad. - Svejedno mi je. Promekoljio se, zakopao je dugme na zimskom kaputu. Napolju se stvorila bela pustolina. Kud se delo osoblje? Odavno se ne uje nikakva pitaljka. Moda je voz naputen. Postao uklet, iz njega odavno iscurila svetina, ostala nas dva vuka. Voz je na otvorenoj pruzi - i sudar je iz oba pravca mogu. Kaziva je sam poeo da govori: - Kad sam bio tamo, deavalo mi se: zaboravim zato sam na ostrvu. Zarobljenici iz nekog levog rata. Onda se polako povezujem, propustim kroz sebe san, iako sam u javi. Izgubi se ponekad i neto drugo od sebe i okoline svoje stvori. Istroen si u stotine komadia, u gomilu mozaika. Ko e te sastaviti da bi se raspoznao? Sve to si na kopnu ostavio, polako u zaborav. Druga pamet nastaje. Znam dobro, ponavljao sam kako se zovem i pitao se zato je to tako, mogao sam i drugi znak da ponesem. A kog dana je to bilo, ne pamti ni ime oveka, stajalo se u stroju pred ruak i jedan crni goljavko je kazao "svi smo sinovi Partije". Nastalo je uznemirenje, skinula se neka skrama; primetio sam, mnogi su proaptali "svi smo mi sinovi Partije". Ranije nisam zapazio suvanjka. Nije pogledao ta mu je upalo u porciju niti je posmatrao ikog od nas. Ko zna kako ga je i kad sunce pomerilo, pa je odjednom izbacio svoju parolu. I kao psi se zavukao u senku, ceo je ruak prouao. Izmeu nogu je drao porciju, kao sud za pronju, a ni od koga nije mogao isprositi ni zrnce ploda. Gledao je preko nas u daljine, u isto nebo, i kao da je tamo pronalazio slova s kojima se sporazumevao. Trava kosa, u licu dva oka - crne maslinke. Sjajno, neko udno oko ... eperko, prekinem kazivaa u vozu, upitam ga: - ekaj, taj se zvao Toma?

- Jeste, Toma. Otkud zna? - Pa znam, pre rata je bio u Parizu. U Moskvi. - Jeste. - Preko njega se odlazilo u paniju, bio je zaduen za Crvenu pomo. - Tano, sve je to radio. - Moj drug Avram Mitrinovi ... - Za Avrama nisam uo. Tomu si upoznao ranije? - Ne. Kada je puten, kod mog druga Avrama ... - Kojeta. Pobrkao si. Ranije si ti njega sreo. - Toma, suv i ilav, crne i sjajne oi kao u gorile. Imi ericu. - Pobrkao si. Nemogue. Toma je postojao pre Golog otoka, i jo samo na Golom otoku. kripe vagoni, zaleeni odbojnici, voz kao da hoe da krene, popucava, trzaj u mestu, napon, i ostaje zalepljen za ine. Sve se utiava, i kao da ujem: vetar isti prazne vagone, ulazi kroz otvorene prozore, vrata, zaista je svet izmileo. ovek u vozu je opet zapoinjao: - Tomina parola nas je poremetila. U tome je i naa krivica. Pogledali smo u islednike, bili su, kao i uvek, neto udaljeni od nas, zvrjali su nekud. Toga dana uasna jara, i pod njom se sve prosvetlilo: kamen i more. A i mi, iako su nam koe crne, pretopili se u beli sjaj. Po naredbi, sobne su nas stareine stalno brojale. U stroju pred kazanom izvreno je prebrojavanje, etvrto toga dana. Grubo su nas pomerali kao stoku pred utovar, s povicima "ne zevaj", "brojim, bando", "glavu dii, ne ruku". Islednici, obino udaljeni, i sa strane, zamiljeni, ovoga puta su nam se pribliili i, neto uznemireni, kao da su uestvovali u brojanju. Sve nas je utnja uhvatila, kao pokrovac. Dok jedemo, mnotvo vae, zveckaju kaike, i tada se obino izmenjaju oskudne vesti na ostrvu. Sve se tu iznosi kao na nekoj pijaci, sve to je ogromno logorsko telo pohvatalo svojim pipcima. "Glavna kapija se boji u plavo." "Od perionica je poela da se pravi severna staza." "Mita kuvar umro na spavanju." "Dobili smo etvoricu novih islednika." "Jedan je mali, i bez noge." "U ambulantu stigao aspirin."

Nita od svega toga, srkao se orbast pasulj, razabirao sam: mnogi iz mnotva ponavljaju Tominu parolu. Posmatrao sam travog goljavka. Bio je najpre kao junak, prosvetlio nas, skrozirao. A onda je svenuo, otkinuta biljka; ponaao se izgubljeno, kao osudenik. U crnim gaama, oklembeenih ruku, naslonio se na kameni zid i zagledao u belu jaru. Znamo to gledanje u sunce, kad sebe oslepljuje; skrnjuje zenicu, sunce pali ono dno. Ne trebaju ti vie oi, ne eli da gleda zemaljski ar. Obnevideo. Mnogi su pored njega prolazili, neki su mu i rukom mahali. Za njega niko nije postojao, i ko zna s kim se sve u svojoj glavi opratao, sasueni skakavac. Posle ruka nam je sledovao odmor, mogao si i knjigu da proita, Maksima Gorkog, naprimer. Ali su nas ovoga puta bez objanjenja vratili u kamenolom. Neto se desilo? Ili se deava? Nikakva promena nam ne promie: kao slepe ivotinje gledamo celim telom. Jara nas je ubijala, nije bilo vodonoa. oni e doi kasnije, s drvenim bardacima. Ostrvske vlasti su nas kanjavale. Ludilo ei nas je cepalo, usta su nam belela, bili smo mutne pameti, sve se namestilo da nas odvue u konani greh... ekii su odvaljivali, tucao se "kamen nikom potreban". Sunce je sukljalo, do mene je radio Stojan iz Kurumlije, i pitao sam ga da li ta zna o onom sabratu koji je kod cisterne izbacio parolu. Od Stojana sam saznao da se zove Toma, da je bio u Parizu, Crvena pomo, panski graanski rat. I, bio je u Moskvi. Zbog ega je dospeo na Kameno ostrvo, kakva greka - to nisam znao. Sobni stareina nas je odmah razdvojio. Na radu se nije smelo razgovarati. Poterao me na jedno uzvienje, jedva sam ga nazirao od sunca; sve oko mene bilo je treptavobelo, kao i vazduh. Na kamenom uviku radila su trojica nepoznanih. Tukli su u kamen ustro, ne gledajui jedan u drugog, nisu ni primetili da sam doao. Odmah sam ih procenio: meu njima se nako popravlja, kandiduje za vodonou, sobnog stareinu. I tu nije bilo ale, nepoznat za njih, odmerili su me strogo i poeli jo jae da zamahuju ekiima. Na uviku je stena bila trona, dizala se kamena praina i uokolo se slabo razaznavalo. Ljudi su senke, vie oblija sporih pokreta, kao da se kroz rastegljivo testo prolazi. Posle jednog sata rada, potpuno beli od kamene pleve, slueni od jare, udarali smo u kamenu masu s ubeenjem: treba smanjiti vrh breuljka.

ega nas izgorela, znoj iz nas ne izbija. Sve to izie na kou - toplota u asku pokupi. Posno smo suvi, i smrdimo na ovnove. Neki su ve leali onesveeni, kao izgubljene vree na kamenim ploama, kada su stigle vodonoe. Dobio sam sledovanje vode, i za neki tren vratio se sebi. Obrisao kamenu prainu sa usana, onih kapaka, okrepio sam se. Kada sam popio vodu i ponovo doao na uvik, naem samo dvojicu, treeg nije bilo. Slabo su otkivali kamen, i odmah mi je postalo jasno ko je u trojici bela gnjida. Upeklo, pod suncem stotinu ogledala, odbleskuju i more i kamen. Nema kie prokapljae. Uprava te, kao da si u tiganju. Drao sam eki izmeu nogu, kad mi drug do mene doapnu da je malopre od jednog vodonoe saznao Veliki Vat je pokuao bekstvo na dasci. Jasna su i razumljiva postala mnoga prebrojavanja, i to su nas odmah posle ruka bacili u kamenolom. Bio je to pokuaj da se savlada more, doe do kopna. Veliki Vat - Lepoglava, Sremska Mitrovica, Be, Pariz, panija, Prag, Moskva, govorili su da je bio i na Uralu. Priale se prie o njemu, boravio i u Aziji, pre rata je imao i neku krivicu pred Partijom, kakvu, ni to nikad nismo saznali. A video sam Velikog Vata. Visok, nos irok, crne obrve, oi sive, lice malo roavo. Glas promukao. Neto pognut, i lak u hodu. Prvi put sam ga sreo kod velike cisterne, pitao sam ga: - ta je sve ovo? - Nita, navikni se. I opet, drugi put, kod cisterne: - ta je sve ovo? - Rekao sam ti ve... Upamtio me, prvo pravilo ilegale: hiljadu lica zabeleiti, nositi u glavi. Bolje ga zagledah: u senci se sive oi pretau u crnilo; ispod leve usne jedva vidljiv oiljak. Tiho sam ga upitao: - Ko je u pravu? Zamislio se, i polako je odgovorio: - Neto mi, neto oni. Mora se verovati u preskok.

- Ne u doskok? - Najpre mora da se odlepi. - Zar to nije isto? - Doskok moe da bude i u baru. - ta je, onda, najopasnije? - pitao sam ga. - Ne preterivati, u vlasti naroito, jer i svoj pokret tako polako uvede u kavez. I brzo je otiao. Mislio sam tada: zna razna uda, i gde sve nije bio, pa kakva ga to naivnost greke dovue na Goli otok? I prvi put, kada smo polazili u kamenolom, usput sam ga pitao: - Bio si u Pragu? Potvrdno je klimnuo glavom. - U Lajpcigu? Opet je potvrdio glavom. - I kako je tamo? - Postoji biblioteka. - A kormilara Kominterne. jesi li ga ikad video? Opet je klimnuo glavom. - ta jo ima u Lajpcigu? Gledao me neko vreme pravo u oi, onda rekao: - Veliki zooloki vrt. - A ovde, kakav je ovo vrt? - Prvi ti je posao - navii se. Pa kidaj i zubima ako moe. Opet, pazi, nikako nemoj da bude sam. Zastao sam na uviku, nisam cepao kamen - na dasci je Veliki Vat i zubima kidao. Sam na dasci - zato je opet poinio greku?

Sunce se snelo blie moru, i jara je postala gua, da je grize. Razlikovao sam vodonoe, ue, kuje, pored drvenih bardaka, njihovi mlohavi trbusi su puni vode. To me je dovodilo do besa, imao sam elju da im kao insektima poupam udove i pobacam u more. Samo trbusi da ostanu, i da se tako pretvore u burage. I dalje od vodonoa, pogdegde islednik, tvoj-moj. U tom danu stravine jare i kamene prainine hteo sam da pronaem Tomu koji je presudio: svi smo sinovi Partije. I njega sam eleo da raspitam o Velikom Vatu. Tad se zauo uasan krik. Neko je udaren usred kamenoloma. Meni je potekla krv iz nosa, onda na usta. Polako postadoh blaen, niko mi vie nita nee moi. Ama ba nita, odoh u nebo. U meni se otklopila smrt, moja roena, dola da me pokupi i uznese sa ovoga sveta. Na uviku su se ona moja dvojica muila da odvale povei kamen. Najzad su uspeli, i uo sam kako govore: hoe suncem da nas ubiju. Lizao sam pa gutao svoju krv. Htedoh da upitam dvojicu do mene da li su i oni uli krik - ili se samo u mom mozgu stvorio. Krik se opet rascepi. Nisam se varao, i ona dvojica su se trgla. Meni stade krv. Jara zgusnu, skori, zaepi sve u meni, i moja usta. I smrt me odloi. Vodonoe su ustro mahale, smeno su se drmusali njihovi trbusi, pokazivali su da se spustimo dole. To nije bio njihov posao, znali smo, opet se neto desilo. Ubrzo smo uli glas sobnog stareine: - ta ekate? Zvrjite u nebo, tri soma! S glavnom bandom ide obraun. Suljnusmo se niz kameni puteljak, onda potrasmo, sunce nam udari pravo u oi. Nismo videli belog boga. - Tri, treba stii - podvikivali su sa strane. uo se huk, jeka mnoine kao jalovi udarci talasa o obalu. Ljudi stenju, ne kucaju ekii, kamenice padaju na nekog jarca. I dah oveka, i muk sladostrastan, i apatom muklim "evo ti, evo ti ga, na". Sve ee, blesavije, kamenice se u vazduhu sudaraju pre nego to padnu na tle. Grudve krcaju, prte. Sjakti jara, znojavi ovnovi smrde. Topli kamen i njegova praina pustili miru. I krv. U mojim ustima nabijena trulovina. Usirilo se. to me sunce ne rascopa? Stigli smo u glavni i luni deo kamenoloma. Na stroj je u luk postavljen, presekla ga poprena senka. Jara je treptava, u njoj iskre zrna kamena.

Najzad videh: ovek sedi priljubljen uz glatku stenu, skoro je zatrpan kamenicama. I prepoznajem ga: Toma, njega su kamenovali. Raskine se u trenu, progleda, stvorio se prozor u prainini: Tomina je glava itava, oi otvorene, pogled kao zabezeknut, ne mnogo, lice je vie mirno - nema osvete u njemu. Cela je leva ruka slobodna, i obe noge do kolena vire iz gomile kamenja. Neko pomenu krv. Iz usta bunu u dva maha mrka tekuina. Lice smireno, oi otvorene. Padam na kolena, smradna je sukrvina u nozdrvama i u ustima mojim. apem Tominu parolu. Ne otklopi se meni smrt, prola me. Ostavila me, nije htela da zavee vor. Jo sam na kolenima, krcaju orasi. Teko je, ceo vagon je na Tomi. Zurim odozgo u njega, skrcan je. Kako kamenica glavu zaobilazi? Uokolo su vodonoe, naduveni bledouti trbusi, dre ispranjene bardake, a iza njih islednici, vrlo retko postavljeni. Slabo se vide, i nita se ne razaznaje, mada jara poputa. Ni mi se izmeu sebe ne poznajemno, oblepljeni smo kamenom prainom, jara nas obnevidila. Pod maskama smo svi, i mrzimo se. Svi smo jedom otrovani, u nama je nekadanji ovek. Tomina ista glava viri kao sa kamenog postamenta. Napravili smo spomenik, samo ga odneti u park. Neko do mene kae: - Ne zevaj, bacaj kamen! Mrtav je. Savijam se, hteo bih da povratim, smrdim na creva. - Lud si, titi bandu! Ustanem, iz kamena se osea mrtvac. Sunce prelo iljak uzviice i opet se nita ne vidi. Pred nama je treptavi sjaj: i meni se ini, uvija se ovek pod kamenicama. - Mrtav je. - Nije - kaem. - Bacaj! I bacam u treptavi sjaj, u postolje - jedan kamen, drugi, trei.

Nekolicina zapoinje: o-ruk, o-ruk! ljunak je u grlu. I nita vie ne smeta, svi su prihvatili uzvik: o-ruk! Kao da nosimo neki stub, razbiemo veliku ogradu pred sobom, neprobojni zid - na vreme se savijamo, stvorili smo odreen razmak, podiemo mrka tela. jei kamenolom - krcaju kamenice. Neko se prodra "svi smo sinovi Partije". Islednici su odmah traili da se taj pronae. Nije bilo mogue, i nisu pomogle nikakve pretnje. Naa se gomila stegla, iz ruku nije leteo kamen. Postali smo jedan stvor - svemirska ivotinja pala u kamenolom. Sunce je zalo, rairila se senka i svi smo se dobro videli. U trenu bez pokreta, nas je sledio avo - oputene ruke, skoro do zemlje, kao kod majmuna, i glave pognute pred tek stvorenim uvikom. Neko je mrmljao pesmu, kao da se ulo "to su ruku naih dela". I traio sam ga, ali su svima vilice bile sklopljene, a usne je prekrivao debeo sloj kamenog praha. Pa neko peva, ko to peva, opet se pravi parola. Ne, svi su beli, zatopljenih usta, i pitam druga pored sebe da li je uo pesmu. Kae da jeste, ali ne vidi ko to peva. Rekao sam: pitaj dalje. Pitao je, i veina je ula pesmu, a vilice su svima bile zakovane... Islednici su poli prema paviljonima. Za njima vodonoe, pa mi. Neko je u hodu zapitao: ko je prvi bacio kamen? U celoj koloni muk, klopara odabrano bratstvo, drvena obua gazi po suvoj kosti. Mnogo kasnije hteo sam da saznam kako se desilo, kako je zapoelo. Neko je morao izdvojiti Tomu i baciti prvi kamen. I ljudi su zapoinjali, i nije da nisu hteli: pomuen od ei, dobio je najzad anak vode, pribliio ga ustima, kada se uo krik. Neko je ubio galeba. I kad je stigao, ve je zapoelo. Matrozu Krpi upao kameni trun u oko, prevrnuo je oni kapak, sunce je usisivalo suzu i oko postalo suvo, okotalo, kad je uo krik make - preao toak preko stvora, iskuljao vrek. Sobne stareine su se drale, izdavale se naredbe. A jara gusta, topila se, bilo je slabo vidno. Sve tako "ovamo i onamo", iz jedne svesti prebacivalo se u neku drugu svest. Osnovno, kamenovanje je ve uveliko zapoelo. A prvinu, dno poetka, ne otkriva. Ponekad pomiljam: prvina udara i ne postoji, samo stvara nesporazume - sve iz magline izlazi. Razumeti dato stanje - i poetak ne traiti. Kod paviljona zateknemo Velikog Vata. Vezan i beo od morske soli, utopac, izvaen iz kreane. Nije znao da je izvreno kamenovanje. I on je gledao preko naih glava, vie u jaru, u sunce. Pomislio sam, da nee oslepeti kao Toma? Varao sam se, Veliki Vat nas je posmatrao, jednog po jednog. Njegov se pogled teko uoavao jer su vee i trepavice bile pod debelom naslagom soli. Vie ga nikad nisam video. U meni je ostao kao sneni ovek koji se dokotrljao do Arktika. uo sam da su ga odveli u centar 102. Ne znam ta se tamo deavalo, nisam bio u centru. Ne znam, kao ni o groblju. Postojalo je usred ostrva. Ko ga je video, postao je grob. Niko nije umeo groblje da opie. Opet, neki su tvrdili

da postoje ploe s brojevima, drugi, opet, da pored brojeva stoji i po jedno latinino slovo, a mnogo kasnije se prialo da ne postoji nita, nego samo kamene ploe bez ikakvog obeleja. I centar 102, zato se tako zvao? Broj 101 postoji u tablanetu. Broj 101 je najvei broj godina robije u obrenovievskoj Srbiji kojom je osuenik mogao biti kanjen. Ali, 102 neto drugo kazuje. Moda je prva grupa zatvorenika toliko brojala? Ili je to visina kote? Moda... Ne znam ta moe biti. A za Velikog Vata se govorilo da je puten na kopno... eperko, uutao se kaziva iz voza. Brisao je suvu usnu, slabo se nakaljavao. Lokomotiva je jednako putala paru, bilo nam je toplo. Nigde nikakvog zveka. Ponekad vetar zatrese vagone i nas; oseti miris zime. I ovek poe da mre, dugo, istio je levu pa desnu nozdrvu. Onda se iskaljavao, grmelo je u njemu, akao ui, pljuvao u novine, pa ih zguvao i veliki smotuljak bacio kroz prozor. Sneg je mirisao na stravinu daljinu neba, i moj se kaziva nagnuo, navalio se na ram prozora, dopola je iziao napolje, puila se glavurda, izgledao mi je kao bik. Tada sam, eperu, mislio: sebe ne ali, ni dve pare ne daje - drvo na utrini. Zevao je, otvarao eljust hladnu no, a njegov irok jezik je skupljao pahulje. I to mu je bilo malo, pa je skidao sneg sa prozora, jeo ga. Otro je ruke o grombi kaput i dreknuo: - Hladno proisti! A i prola pria. Dobro je, ne vidimo se. Ti si pop, ume da uti. Onda je seo na klupu, zapalio duvan i opet sam poeo: -- Zna, ono pre rata, u naem pokretu, kad nekog bacimo u BOJKOT. Strana re. Osui se ovek, do jue tvoji, drugari ponu da ti okreu glavu pretvore te u mrvicu smrdljivog sira. Ti bi nekud, koprca se, ali prolaza nema, riba si u vri, nailazi na prut tvrd i gladak. Izbacili te, svi protiv jednog, gubavac si. Treba novu ulicu da nae, ali ne moe. Ne daju ti ni da se dokazuje, stub si srama. Okreu ti lea, smradov si, i pljuju pored tebe, i tebe. Ni abi nije lako da promeni bunar. Na ostrvu, bojkot je bio neto drugo. Usue se, bledilo probije tvoju crnu kou. Zalazi, more popije sunce. I dune prohladno, ve ti je lake, puina savlada uareni kotur. Kad voda zadavi jaru, dolazi povratak u paviljone ... A u bojkotu si, ima da proe kroz ibu. I svi smo je prolazili, i bili u ibi; primao si udarce, i zadavao ih. Svuda je vaio osnovni princip ostrva, u naem argou nazvan: Princip Toplog Zeca.

Opipa sebe odozdo, trska si u ritu, itav si. Oba kolena, svi zglobovi su na mestu, zubi su u vilici, i oi u eonim dupljama, i koa je itava, vrsta. A zna: neto e u ibi pui, otkinuti se. Neke je pred zalazak sunca obuzimao neobuzdan strah. Cvileli su bez svoje volje, niz jezik im se u bradu cedio sve jed. Tresla bi ih drhtavica i, pomereni sa svog dna, pogled bi zavlaili u mike. iba je od nas stvarana; dvostruki red - po sto ljudi s jedne i s druge strane. A osuda je: proi kroz taj bednik pesnica i udaraca. Nema ljutnje: u ibi si, i van ibe si - Princip Topleg Zeca radi. A ibu smo ponekad meu sobom nazivali i prolazak "kroz sanitet". Na vreme se mora i kleknuti, moe se i usrati, ali kroz ibu se mora proi. To su bile iglene ui ostrvske koje se nisu mogle mimoii. A imao si i pravo, uvek Topli Zec - ja tebi - ti meni, da kroz ibu i protri. to bre, to bolje. Budi umean sa svojim telom, skoturi se, poploaj se kao keiga, ako moe. S im, i to je opet tvoje pravo: akama. Savij se u klube, na volju ti. U majinu, ljudsko telo nije malo, ne moe ga akama oklopiti. A i aka nije gvozdena, gadno je bez prstiju. Porue te skroz, omame i oblesave. Ispumpaju udarcima, svaku koicu odvoje. Posle ibe, u koraku kripi. Biju i razvale, sve donjim udarcima: u guu, u vrh brade, i vito rebro, slabinu, pronau dalak, svale te na kamen pa udarcima usprave. Ljut si, doveden si do ivice, i svoju donju reku ne uje. Sme li da se apne, vera mi je iskomadana. Ne znae mnogo ni suze, ni znoj, ni krv. Krug sabrae je zatvoren. A posle... ...Posle si ti lan ibe, gospodar. Svest je pomraena, ispunjen si poganom snagom, ne puca samo ti, stvoren je streljaki stroj, iako rtva nema belu maramu; u majinu - radi Princip Toplog Zeca. Isisavamo mozak jedan drugome. Zna, na ostrvu je bilo raznih, s koca i konopca. I onih koji su postali komunisti u 1945-toj, izneli glavu iz okupacije, odmah u ulini miting uskoili, trudili se da postanu neophodni, obavezni za rejonski Narodni front, omladinski komitet, za mnoge uprave i redakcije - izvrdali Sremski front, kraj rata. Ali i njih je dohvatio Topli Zec. Kada rupi 1948, "ne biti uvek drugi", utalo im je u malom mozgu. Zaigrali su na prvaka i, ubeeni da pritiskaju pravu pedalu, podrae Rezoluciju Informbiroa. Kad, ono, izie na kameni post! Pa su spomeniare i predratne komuniste, kao da smo za sve krivi, sa zadovoljstvom masatili. panski borac je za njih bio posebna poslastica. I tako su nas novopeeni uili redu i pravom pravcu u komunizam.

Udaralo se u glavu najvie. uvati oi i teme, ostalo na panj. Pusti neka deru i oderu, i odseku koliko god mogu. Ue u tunel stvoren od ljudskih tela, savijeni i ve znojni, dau, da te ubije smrad ovnova; zatvorili su vidik pred tobom i svaku pukotinu neba; u crevu si nekom, migolji se kao izmet, izmeu bubotaka, pomera se prljen - udarac sa strane iscepa ui, pa vise krvave krpe. Posle ih uivaju u ambulanti. Skriti se u ibi, ma ni bubica se ne bi provukla. I leptira kupusara bi pogodili. Ostalo ti je da se savije, i zgri, i juri koliko moe bre. Tetura se, teturaju te, bilijarska lopta s mantinele na mantinelu, s pesnice na pesnicu, na guke, kotane izrasline, na sakate ruke stvorene u ibi, izrovan si, oljuten udarcima, i najzad si ist i do sopstvene bele srike doveden. Nad glavom: bando, bando! I rei mogu da ubiju, bubna opna je naeta. Ne moe opstati u ljuturi kao zrnce pirina. Udarci, znoj muki, i slana krv - morska voda, pravoda, uzbibala se oko tebe i nad tobom, i ivine si prokleto, i nikada se ne mogu zbrojati svi stiskovi koje si dobio. Izlazi iz ibe izguran udarcima. Vreo i udno odran, ponovo si raan. Islednici stoje sa strana, navikli su, neki zevaju. Kroz ibu, taj sokak ljudi, uri i nita ne pamti, ako moe. A im si u redu deo opasnog sokaka: udaraj, samilost je kanjiva; ako promai koji put, odmah te prebacuju u sledei bojkot - Topli Zec neprestano radi. Kako god da se okrene, na kocu si. A koa nam je bila tamnouta, zgnjeena. U nama trule vinje, bao! A kako te odreuju? Sobni stareina saoptava: - Radojko, sutra si u bojkotu. - Razumem. - Nikola, i ti si odreen. - uo sam. - Vukoje, odreen si za sutra. - Ama zato, oe, stareino i drue, zbog ega? - Miljane, i ti si u bojkotu. - Da nije greka?

Nema greke, mukamo se u istoj bavi. Sobni stareina odlazi, ostavlja te zabezeknutog, pa ako ima volje, preturaj po sebi, ulovi kvricu-greku u poslednjim danima. Nikada se nita ne pronalazi - Topli Zec je izveden dokraja: svi su u bojkotu, i van bojkota. Posle, za neki dan, moe da ode i na RAPORT. Sam se javlja, na tebe je red, javiti se. Tvoji drugari ve odavno odlaze, krevet do tebe, i krevet iznad tebe, onaj pored koga tuca kamen - svi su oni ve bili. Gri ramena, na koju stranu da se uvije, tvoj islednik - moj, njihov. Odaberi ispovedaonicu. Islednik je ljubazan, i ist, brada izbrijana, gleda u prozor, pronaao svoj bioskop, pa kasnije i kad te malo pogleda, iznad tvoje glave vie posmatra beli zid. I tek onako pita: - Kako si? Privikao si se? ta radi? Odgovara: - Tucam kamen, ta drugo? Nisam dobro odgovorio, kratak trzaj na licu - islednik je mali ris. utimo, neko vreme gleda u moje elo, kao da mi broji bore na licu, sabira, oduzima, zuri u moje oi, u obrve, u ui, u ruke, celog me posmatra, zabadam se u njegovu linu matematiku, i onda polako, skoro blago kae: - Ovde se ne tuca samo kamen. Odgovara brzo: - Bio sam dva puta u bojkotu. Izgubio sam tri zuba, levi lakat mi je blokiran. Nisam potrefio, moj islednik je u trenu zgaen: usta su mu puna sireta, prsla pilea u. Ponovo se stiava, nee da ga ita uzdrma, pun je strpljenja, polako govori: - Kada doe vreme, namestie nove zube. Celu vilicu, ako zatreba. Jesi li se ikad kajao? - Nisam. - Kajan, nikad nisi bio? - Nikad. - Ima i takvih ljudi. Ovde je vremena napretek. Neemo uriti.

Islednik gleda u porube na svojim pantalonama, upka ih, skida neko trunje, bled je i, kao smireni isposnik, polako pita: - Kako tvoji drugovi, ta priaju? - uti se. - Ne valja. Nikako ne valja. Vi ste ovde da priate. - Preda mnom ute. - Vidim, ti voli da ostane dugo na ostrvu. Krivice su u glavi, to da zna. Moe da ide. eperko, prekinem kazivaa u vozu, upitam ga: - Bio je mali, taj tvoj islednik? - Mali. - Ispren ovek? - Ispren. - Na desnom kaiprstu oiljak od seiva? - Tano, video sam mu oiljak. - Onako, uvek pun pouke? - Pun. - Polako te zaklapa, u svoj procep te stavlja? - U mengele. - Zvao se Dositej? - I to je tano. Pod tim imenom smo ga znali. - A meni Dositej pria da je u Africi bio, a ono kod vas. - Slagao te. - Nije voleo da lae. - Desi se. - Brz u hodu, ali spor u govoru?

- ekaj, kako brz u hodu? Dositej je bio bez jedne noge. - Kako bez noge? - Do kuka. - Onda to nije moj Dositej. - Dobro, moj Dositej je bio bez noge, tvoj ima obe. Ja pamtim mog, a ti svog. - Zanimljiva slinost - rekao sam. - Onda je mene moj Dositej, sa jednom nogom, kod vrata zaustavio i rekao: - Evo ti komad hartije pa napii. - ta? - pitao sam. - Ne zna? Ba nita ne zna? Od tvojih drugara ovde nita nisi uo? - Ne razumem vas. - Veseljak si. - ta da napiem? - Voli ti i sunce i kamen Ako ima reumu, pronaao si najbolji lek. - ta treba da napiem? - ponovio sam pitanje. - ta hoe. Poni od svoje biografije. - Ne mogu svega da se setim. - Ne mora. - Mogu da pogreim, injenice da pobrkam. - Ne mari. Ispravie se. Postupak tek zapoinje. Ima da traje. Otiao je, za sobom je zalupio vratima, naivno sam hteo da verujem: gleda me kroz kljuaonicu. Sporedna je meta u meni. Otiao je brzo, onako jednokrak, ko zna kud, moda eni da napie pismo, i njima je ovaj kamenjak teak. Sedim pred istom hartijom, i apnem: na belini ostaje trag. Dositej mi je ostavio dve cigare i ibicu.

Palim cigaru, sve mi se ini da je Dositej rekao "nisam crn ko to vele". I pre rata sam puio islednike i ostao nepomeren. Nisu mogli pre rata nita od mene da iznude. Ni najmanje priznanje, moj zapisnik je uvek ostajao beo: ime i prezime, mesto i godina roenja. I onda zautim, mastilo iz mene vie ne tee. Dobijao sam uasne batine, strugali mi cevanice, stezali glavu drvenim obruem, palili ibice ispod noktiju, zavlaili rajsnadle. Moja lea i tabani osetili su volovske ile, a za mudnu kesu vezivali su cigle. Svata sam preturio, u predratnom zatvoru. Kod mene se desila falinka mala, u nervnim zavrecima. Tupi su, oprljio ih neki avo, i slabo su osetljivi, smanjuju mi bol na pola. Mogu uase da izdrim. I kao deak sam to primeivao - poseem se, krv lope, a ruka mi samo malo bridi. Nabodem se na ekser, bagremov trn, icu - sve sam lako podnosio. Tako sam zbunjivao islednike: lipti krv iz mene - a ja nita. Za tu moju malu falinku niko nije znao, i postao sam junak ILEGALE. Sad se ponavljalo: beli komad hartije i cigarete. Nema straha u tebi, to je ono to ne valja. Ne mogu me podmititi, ne mogu sebe da pocepam na dvoje: na sever i jug. Celo sam jaje, islednie, zavisi samo kud sam se otkotrljao. Vraa se jednonogi Dositej, smeje se, iroko lice i elo malo znojno, primeuju se tri zlatne krunice u donjoj vilici. Osmotrio je moju belu hartiju, kae: - Nismo mi klasni protivnici. utim, ne mogu da se pregonim. Izvukao je tabakeru, teku i belu, moda je od srebra. Sve radi polako, i stabilno stoji na jednoj, itavoj nozi. Izvukao je cigaru, tapka njome po poklopcu, onda je pali. Nije me ponudio, sve ima svoje, upro je pogled u moju istu hartiju i opet kae: - Nismo mi klasni protivnici. Ti si u greci, u zabludi. U velikoj greci, upamti! - Upamtiu, nisam crn ko to vele - odgovaram. - Voli ti sunce i kamen. Dugo e ostati ovde! Nama nee dosaditi! Moj se Dositej dere, glava mu rujna, zreo dulek. I rairio je ruke, metalne take naslonio na sto, ume dugo da stoji na jednoj nozi. I vidim mu otvorene ake i velike ute uljeve; one nose zdepasto telo, hromog, da me tim akama iaketa, ne ja, i drvo bi uleglo. Dositej je i jednonog u naponu, ne ciba se. Izmleo je srdbu u sebi, pa se oznojio i prebledeo, prihvatio se za ivicu stola i kratko rekao: - Moe da ide.

Odlazim, kripi pero mog Dositeja, zapisuje ime i prezime moje, i taan dan i sat kad sam se prijavio. Pred paviljonom sam zaustavljen. Sobni stareina mi saoptava: - Sutra e proi kroz sanitet. - Razumem. ta ima da pitam, sobnjak je ve otiao, sigurno se uri da pronae i ostale koji su sutra u bojkotu. Na radu odvaljuje kamen, a misli na sokak ljudi. Posmatra ruke, aku svoga druga, stegnue se u stisak, u jaku pesnicu, strovalie se brod na tebe. Moji nervni zavreci su tupi, ne umeju bol kroz telo da pronesu. Ali ruka moe da se prebije, zglob rasklati, da mi ispadne puna aka zuba. Gadno je kad se odrasli tuku. Ispija jara, dobro zbrljila glavu. I svata sam u svinje pretvorio, u crne, bele i upave - sem mora ogromnog, koje se bleska i pod suncem iznutra prevre. Njega ne mogu ni u ta pretvoriti: ostaje more, debelo. Davno sam okoreo, i ispucao, barutana je u meni. Neka zae prokletnik, mogu tri zuba da priloim za proletersku istinu. Zavrio si veeru i stoji u odreenoj grupi bojkotaa. Ima nas sedmorica. Posmatram: neki mali, ut ovek, razvrcane ui, krnjetak od nosa, bivao je u bojkotu, stalno uzima vazduh, olabavljuje ceo svoj miini sastav, pa ga u trenu stee i pretvara u mali oklep. Podsea na boksera u uglu ringa, iekuje gong. Koja runda, mogu li se sve izbrojati? Vrtim se, jeza je oko uiju, znam da su modrocrvene; ogroman sam, niko me ne moe promaiti. Opet gledam oko sebe: jedan mali i suv ovek, suiav grudni ko, povijeno gudalo. Na njemu je sve preslabo, samo je crna dlaka bujna, malje po krivim nogama, na dolaktici i grudima, i brada mu je mnogo crna, i kosa uvijena, gusta ica - pravi moravski Ciganin: dubio je vrbe, pravio korita, grebena i drvene kaike. Sav se uvio u bol, preplaio, udar srca podie mu ljubiastu sisu; otpae pljosnato dugmence s mrave koe; neprekidno apue, ne razumem nijednu re, vae ih. Postrojila se iba, crne gaice, crna tela i ruke oputene do kolena; na znak pitaljke, planue i upae u seke. Isteem se, brzo u stranu mokrim. Moji tupi nervi - sejem mir, bezobzirnu sigurnost oko sebe.

Lagano se pomeramo, gurkamo, nas sedmorica. Svi isto i mislimo: na znak poetka, veto izbei, ne biti prvi. Svi u ibi su odmorni, pa i eljni - tad su udarci najjai. Kao molitvu u sebi ponavlja: ne dobiti pesnicu odozdo u guu, najopasniji udarac ibe. Izgubi dah, svale te, ostaje u redu crnaca, i posle nekog vremena izvuku to kao vreu punu koica i mesa: plavog i izoblienog. Promene nema, nee se desiti zemljotres da potopi ostrvo. Ne, sve je tu. Ne stie konjanik s naredhom: skinuti "podvez-maramu" sa oiju. Mi smo na ostrvu, i kod nas je sve sporo, i svaki je tren utvren. iba je postrojena i ini ti se - nikad dua. Primireni su, kao da su voskom zaliveni. Ne zna se ko je na Kamenom ostrvu izmislio ibu. Ko ju je uveo i od nje stvorio ritual. Ona je tu od pamtiveka, kao i kamen, kao i mi, i islednici nai, koji su uvek udaljeni kad se na ostrvu izvodi neki rad. Opet ponavljam: ne valja ni poslednji da proe kroz ibu. Islednici se tada priblie i na vidiku je svaiji rad u ljudskom sokaku. Uspevam: ulazim trei, za mnom se priprema uti ovek. akama sam pokrio oi, uvlaim glavu u ramena, skupljam se u mravojeda. I jurnem. Zapahne te kiseo znoj, da te smuti vrelina; razliite su koate pesnice, a nijedna ne promai. Prepoznaje muku zadovoljstva, jeku muki, a mi kao da smo njihove enke. Besan sam, prolazim kroz prljavu storuku-stonogu. Upao sam u ambis - utrobu strane ivotinje; ilave smrdljivi miii, hoe da te iseckaju i u govno pretvore. Posrnem, pa opet potrim, jebi se, uvam slepo oko. Odjednom kresnu tri sitne zvezde u glavi, onda mnoge. Pukla zvezdana no, u ustima krv, trzam se: da me zubi ne udave? Razvukla se arkada, na elu izrastao ablji trbuh, i na jabuici desnog obraza. Pao sam i niega se vie ne plaim, u vrelom koritu sam ouren i odran. Udarac neke noge me podigao. Gde sam, na pola ibe, ko zna? Probijam se napred, mogu, jo mogu. uvam oi, a ta ima i da gledaju. Obliven balom i sukrvicom, izleteo sam iz ibe. Utrnuo, na leima se vreo pleh uhvatio; nalepio se istucan ren, posuli kou paprikom; ne, usolili je, da veno na suncu ostane. Mrdam rukama i svim zglobovima. Imao sam sreu, pljujem usirenu krv i zube. Vidim, dobro vidim. Oficiri-islednici pribliili se ibi, jedan od njih pui na lulu i do nas dopire miris duvana kuvanog u medu. Poudno ga udiem, lepo mi je. Trgao sam se, ui mi se otpuile; i tek tad ujem gromoglasno: bando, bando! Muva se neko kroz stomak naeg saniteta. Iza mene je bio uti ovek. Izlazi, lazi, onda se uspravlja, gazi u oklopu svojih miia i, kao na

posudici, na dlanu dri svoje oko. uti ovek, jednooki kiklop, svata se iz ibe raa. Gleda preostalim okom, poinje da se saplie, ramena se gre, koraa prema meni, ape: "Uinih greku, pade aka leva, gr, stegao prokleti gr. Prevebao sam mii u ruci, nikako nisam mogao da je podignem. I neki udarac sa strane; zna, meni je u glavi puklo kao deiji balon". Lice mu je bilo sve krvavije, iz rupe je curkala ukasta sluz. Opet je aptao: "Vidi, vidi, ispalo oko." Dlan je drao irom otvoren, onda se naglo zaustavio i, kao da se njegovo lice peklo, zgrio se u suvu smokvu i daleko od sebe bacio sluzavi piljak. Kleknuo je, i kriknuo kao Toma u kamenolomu: poeo je glavom da udara o kamen. I za tren se iba zaustavi. Sretnik u njoj brzo je protra. Moda moravski Ciganin. I sve se vrati na svoje mesto: utog su odveli u bolnicu, mene u ambulantu, da se povade ostali krljomci, a iba zavri svoj posao. Sutradan, lak u donjoj vilici, odlazim u kamenolom. Nisu me odredili da plevarim; svaka se milost na ostrvu zasluuje, kao i u ivotu, mislim, na kopnu - nema tu razlike. A ja nisam umeo da se zaraujem. Bezub, polako kusam orbu. Navikava se na staraku vilicu. Prilazi mi sobni stareina i kae: - Mogao bi da ode do svog islednika. - Mogao bih - odgovaram. - Ne gubi vreme. Pored cisterne izbrojim jedanaest bojkotaa. Danas ih je - ceo fudbalski tim. Nikog od njih ne poznajem, ni s kim nisam razgovarao. I odmah je lake, moi u da udaram. Neprestano cupkaju, stoje na eravici naeg rtvenika. Sunce je polako ulazilo u more, i bakarno nas osvetlilo. Miriu more i trula morska trava, negde se prosula apoteka. Jue kroz ibu, danas u ibi - Topli Zec. Stajao sam u sredini ibe, leima okrenut kamenoj strani paviljona. Ostajem svoj, promaujem rtvu, markiram udarac. Po zavretku ibe sobnjak mi kae: - Sutra ne mora kod islednika. - Zato?

- Odredilo. U bojkotu si. U drugom bojkotu iscepaju mi oba uva, i pukne eona kost. Po leima podlivi, plave jabuke. Leim samo na trbuhu, sav kao odrani jarac. Zadre me tri dana, uiju arkade i ui. U bolnici neprekidno spava. Dremovan, posrem orbu, njorim u uzglavlje, oko mene stenje prebijena stoka. I stalno si pomeren: u svetlim si belinama i u nekom si mraku. Naizmenino pada na tebe beli i crni kamen. Nou me obuhvati tvrd san, potonem u ponornicu. Ko zna u kom polju glava izviri. Poslednjeg dana u bolnici poeh i da sanjam. Livada ravna, ista, bez krtinjaka; razgledam bolje: to je porta, ograda niska, od cigle, a gore kovano gvoe, iljci i hrastov list. Ulicom ljuljaju velika kola, kaldrma je, pa tandru. Upregnuli su jaki konji, tajerci, trapavih i upavih kopita. A na kolima ormani, stolovi i drvene klupe. Dugake, velike klupe iz sudnica i kafana. Olinjali nasloni, sedala uglaana i pocrnela od upotrebe. Kola su natovarena drvenim krom, cijuu ormani. Koija je pod kinom kabanicom, pa mu ne vidim lice, sanjam ga s lea. A ja sam bos u travi i mir me uspokojio. Onda trim, u kratkim sam pantalonama, a trava gusta kao planinska. I odjednom spazim: koija je moj otac. Mae mi biem da doem. I kola je zaustavio, a ja u porti, ukipio se, ne mogu da se pomerim. Otac se ljuti, konji ve polaze, ne moe da ih zaustavi, meni se tabani zalepili za travu. Grdi me i psuje otac, a kupio je od ive kafedije kabezu. ta vredi, ne mogu da se maknem iz porte, zarobljenik sam, a moj otac ne shvata, pomodreo je od ljutnje, na vrhu nosa mu izbila velika kaplja znoja. I lepo vidim flaicu kabeze, njome me vabi, a ja, prokleto pile, ne umem prolaz da naem, nego se zabezeknuo i lipe prebrojavam rascvetane, u mom detinjstvu ih je bilo tri, a u snu ih je sedam. Miriu, pod njima je mnogo mrtvih pela. I bolje se zagledam, nisam u kratkim pantalonama, crne su to gae na meni, i obuven sam u drvenu obuu. Ni dete vie nisam, ni onog koijaa-oca nema, samo pediter natovaren velikim kamenicama, i golemi tajerci, s noge na nogu, nekud odlaze ... ujem bolniara: - Ispavao si se, sevaj u paviljon! Doi za tri dana da skidamo kope. I tako pretrajava, ako treba i kost iz nosa izvuku, u boksera se pravog pretvori. ta je oiljak, ostane mrtav peat u koi. Seen si i stezan, probao te svako - lubenica si na vaaru. Dok unutra ne pukne. Drim se, stojim na svojim nogama, a to najvie ljuti. Trai se od nas neki drugi hod, i proe neki dan, sobnjak nad uvom zazuji: - Vreme ti je za islednika.

I javlja se sam, kuca u meni dobrovoljac - i tako se ispunjava Princip Toplog Zeca. Moj jednonogi Dositej je nepromenljiv: metalne take, bela koulja, uta dugmad, tabakera i ista vrsta cigara, "opatija". Smireno me gleda i uti. I nikad vie nije Dositej na mene digao glas. Puio je cigaru dopola, pa je rekao: - Odavno te nema. Dobro je to si doao. Skupljam se u spuvu - hobotnicu izbaenu iz mora na vreo kamen. Odgovaram: - Doao sam. Moj Dositej ume, ubedi te da si ga prevario, eli da ti tako olaka. A onda te hvata njegova tipaljka, pa se sad snalazi. Blago govori: - Odvaja se. Ne valja. I vuk usamljenik brzo propada. Sve to je samo, nesposobno je. Oputam se, i mislim: lepo je kod islednika, sedim, puim i slobodno govorim. Nema dounika, ne moe me niko douiti. Zuji propeler, hladi me struja vazduha, pijem vodu s kockom leda; pravu vodu, ne kinicu iz cisterne, polumasnu, s malim ukastim okcima. Govori se, nagaa i tvrdi: putaju uticu; pluta po vodama cisterne; crne nam se digerice skamenjuju, u crnu se pabuinu pretvaraju, i sve e nas u sredinu ostrva premestiti. Izgrizeni smo, moda luimo i sopstvenu ru, i bolest e doi da nam stomake naduje, i tako e sve svedoke utica utisnuti u sebe. - Kako to izgleda? Trglo me pitanje, ne razumem Dositeja. - Pa?! - uporan je Dositej, eka odgovor. - Od batina - odgovaram. - Izrikom tvrdim, niko od nas ovde ne tue. - Ovde, na Golom otoku, isprebijan sam. Ovde sam izgubio zube ... - Tvrdi da smo buroaske ace, pendreklije. - Proao sam dva puta kroz ibu.

- Nisi mi jasan. Moj Dositej je zauen, a i ja se udim; blenem u njega. - Objasni sebe. Islednik Dositej je stena, jedva pomera svoje take, glas mu se promenio, piskav je kao u evnuha. I dalje utim, stoka sam grdna. - To su vae samoinicijative. Vi ste ih stvorili. Imate punu slobodu ponaanja ovde na ostrvu. I one su vam samo obezbedene. Shvatam, Princip Toplog Zeca je izveden dokraja. Dositej eta, odbrojava korake, nudi me novom cigarom. Istim zvukom nabija se taka u pod, lako se prebacuje etvrtasto telo, ono je kao u nekoj praki. Gledam u propeler, Dositej se zaustavio, blago govori: - Ponavljam, to su vai obrauni. I samo vai. Ja nisam klasni protivnik, upamti. Hou da te izvuem, mora da prui ruku. Polako, razumem, dopusti da sve razumem. I stid me je malo, iskreno govorim. Ti zna da nisam kriv to si ovde. Stariji si, i da te sad ja poduavam. Nezgodno, ali se namestilo. Ni ti ni ja ne moemo od toga pobei. Prionimo onda. Napolju je sunce, ne uje se nijedan galeb. Ni more, bonaca je. - Pre rata si bio u Moskvi? - Nisam. - Bio si negde u emigraciji? - Da. - Gde? - U Pragu, Beu i Parizu. - Jesi li u to vreme poznavao Velikog Vata? - Nisam. - Gde si ga upoznao? - Ovde, na ostrvu.

- Tek ovde? - Sluao sam o njemu ranije. - Gde, i kad? - U Parizu, moda 1938. - Zato moda? - Pamtim dogaaje, ali godine teko. - ta zna o Velikom Vatu? - Ne mnogo. - Pitam te, ta zna? - Ne mnogo. Dositej me odmerava, uzima take, odlazi do zida. Onda se vraa, odlae metalne take, seda, pije hladan aj, brie usnu i kae: - Nismo se razumeli. Huknem, briem vlano elo, Dositej ponavlja. - Nismo se razumeli. Hou da te oslobodim, ovom si vremenu potreban. - Potreban? - Da, potreban. Samo, ti si na krivoj strani. ta hoe, da bude unutranji protivnik? Kome? Gledam ga, podigao je levu taku na sto, valjda me ne vara, i kaem: - Nismo mi vie nikom potrebni. Nikom. Kao ni kamen koji se tuca, nikom potreban. Dositej je stroj, ume da samelje, mirno kae: - Nisi u pravu. Vratiu se na osnovno, na tvoje odgovore "ne znam", "ne seam se". Ostajem nem, Dositej otpija hladan aj, mirka. - uti, ja u ti rei. Ti mene hoe u buroaskog islednika da pretvori. Nee u tome uspeti. Tvoj sam drug, izvui u te odavde. Iako si mator, i zalupan.

- Zalutali ovan - kaem. - Nije smeno. Potrebno je da iskija dokraja. Nita ne sakriti. Ni najmanju sitnicu. Zato kaem, pii. Lake ti je bez mene. Samo pii. - ta? - pitam tiho. - ivotopis svoj. Poni. I odlazi naglo. Ostavio je Dositej celu kutiju cigara. U meni odbrojavaju pepeljavi sati. iba je, znai, na sanitet - od poetka pa do kraja, kao i kamenovanje. A oni stoje malo udaljeni, nepodmitljivi svedoci, na pravoj su strani. U trenu mi zvrknulo: da se tako i istorija ne pravi? Propeler hladi vrelu glavu. Sedim pred belom hartijom, inat je u meni. U neto treba verovati, priznajem, mislim i na Velikog Vata. ...Ne znam, moda sam i spavao, vratio se islednik, pogledao je moju neispisanu hartiju, opet je bio strpljiv. - Poni biografijom svojom, roen od oca i matere ... - Biografija je moja. - Jeretik. Nita nije "moje" "tvoje". Mi smo redovi i sve pripada ... utim zaleen, sve pripada - pod tim se mnogo petljalo i ispetljalo, neko je postao majstor-vetak, sreko istorije. Dositej ponavlja: - "Sve pripada"", to si uio mnogo pre mene. - To je ono to ne valja - odgovaram. - Dockan si se setio. - Dockan. - Vas moramo da savladamo, a onda izlazimo na drugi vrh - utvruje Dositej. - Ako slomite neki zub? - Nema druge. Vi ste nas stvorili - mi vas. Poni, pii! - Treba sebe izvrnuti. - Tu je greka, tvoj konzervativizam.

Opet sam zanemeo. Moemo li pronai gde smo se zavadili? Ne mogu jo da napiem "roen od oca i matere ... 1907". Da ve obojica nismo van istorije koja dolazi? Vraam se u paviljon, znam ta me eka. Sutradan proem i kroz treu ibu, izgubim skoro sve zube, slome mi pet rebara i napukne leva noga. U bolnici me zadre gotovo dve nedelje ... eperko, saputnik iz voza prekide priu, nisam mu smetao, neka se pribere. Nije palio cigaru, sedeo je nem i bez pokreta kao da ne postoji. Utihnulo, pada sneg. I voz je ukoen, mrzli premaz ga ukrutio. Slabo die moj ovek, moda nee vie ni re prozboriti. I ja sam smiren, neka kucaju trenovi. ovek raskopa zimski kaput, skide ga i spusti pored sebe. Dlanovima je trljao oi, kao da se prenuo iz tekog sna, rekao je: - ta tebi sve ovo priam. Bio sam bubica, eperu, nisam umeo nita da uinim, samo sam utao i ekao. Postupio sam najmudrije, ovek se sam odmotavao. - Tebi priam, vano je, ne znamo se. A zima jede sve, i priu e izgrickati. Padaju snegovi, belina zna biti i zdravlje. ...U bolnici upoznam Nikodija, boiji bolniar. Svima je stavljao liske kiselog kupusa na lea i govorio: - Lek sam nabavio za vau kou. Istrulio kupus, ali je ponegde liska ostala zdrava. Ima snagu, kupusova kiselina izvlai vatru. A bio sam gnjecav i gnojav od batina. - Nema vie gde da vas udare - govorio je Nikodije. Iza kuhinje se nalazila izbaena kaca kiselog kupusa, nikom potrebna. I Nikodije se motao oko kace, birkao zdravije liske i donosio punu kofu u bolnicu. Nikodije je govorio: - Moja planina Gradite, visoka 817 metara, nisam kriv. Nije htelo vie da nabaca stena i zemlje, da se iznutra nabere pa da barem kao Bukulja bude. U Graditu samo lipa. Osvoji miris i elja ti je da umre na tom brdu. Poneki grab i, veruj, tri velika hrasta lunika iz Prvog srpskog ustanka. Dva su za zapis sluila. Lisica i po koji jazavac, zeca ne raunam, bilo ga je i u polju. Slavuji, tiglic, pevaice razne. U hrastovima se legao i kobac. Dole, ispod Gradita, reka Raa. Prava reka, a leti presui. Povue se, ponegde ostane neki vir kao bunar. Ima tu i ribe, lovimo je. Kotaricama. Budu kie, riba doe iz Morave. Riba sitna, i prosto je zovemo: riba. Stisne je za stomak i oas je oisti; uvalja je u projino brano, onda je baci na vreo zejtin.

Rakiju u bunaru ohladi i pod tremom veera. A sa Gradita miri lipa, i tu se ispriamo. Zna, iz mog je sela Karaore. Tako Nikodije pria i stavlja liske na rane i opekline. - Kakva reka Raa, to je potok - kae mu neko. - Nisam kriv. Jai izvor u umiu ne mogu da napravim. Ni Gradite za metar da popnem. Znam, to je moja planina, i reka moja. I tu se ne moe nita promeniti. I u mapi je zapisano: reka Raa, leva pritoka Velike Morave. Ima svoj izvor i svoj utok, to je reka, nikakav potok bezimena. - A zato si ti ovde, Nikodije? - pitali ga. Nije odmah odgovorio, stavljao je liske ispod moje leve lopatice. Kada je zavrio i upakovao tu moju levu stranu, huknuo je i rekao: - Ne znam, sluajno. Zaluta se. - Kako? - Seljaka treba svuda da bude. A ti batina mnogo dobija. Koske e ti se umekati i iskriviti, a bez vrstih se ne moe. - Kako se saviti? - pitao sam ga. - Ne mora. Dri rastojanje. I ode drugom da stavlja liske kupusa. Opet sam ga zapitao, a Nikodiju obrazi postadoe aleniji, rekao je: - Za sve razlog potrai. Ne budi lenj, potrudi se. to pre otkrije, bie ranije bez skrame u vidu. A mnogo je vano biti bez skramice. Tad ne mogu naskroz da te poklope. Polovina je ovde zbog toga. Ljudi veruju, idu u crkvu po potrebi svojoj, i iz prirode neke. Ako te skroz poklope, postane uvrnut. Kod nas je postojao Vesa bogomoljac, poznat u celom srezu. Uvek u crnoj satenskoj koulji, kao da mu je neko tih dana umro. U svakom je selu bio na litiji, stajao pred bogomoljama, pripaljivao tamjan i svee, gologlav zimi i leti, a iz levog depa virio mu bosiljak, sve ili suv, zavisilo je od godinjeg doba. Nikad nije bio bez svea, tamjana i ulja za kandilo. Brinuo o zapisima, riljao oko njih i ubrio zemlju. Popravljao je bataljene grobljanske ograde i kapije na portama. Stalno je bio u molitvi i u crkvi i u polju. Vesa je na vosak i posan pasulj mirisao, i to se nije kaluerio, razumno nama nije bilo. Satro se. U njegovoj avliji ni pevca. Ukorovila se njiva, vrata na kui nikad zakljuana. ena mu umrla, tada se, valjda, i ubogomoljio. Deca se ubrzo razila, svako na svoju stranu. Zapustilo se dvorite, pa su i psi morali da odu kojekud. Komije su uinile svoje. Upropastio je sve, tako se vladika ne postaje. I nali su ga jednog jutra, u jednom selu, nakraj sreza, pod zapisom, crnog, izgorelog ...

Hou jo neto Nikodija da pripitam, a on odmahuje rukom, ta da pria, nema se uvek vajde od razgovora, sklanja se, ne valja biti savetan. Nikodije mi sutradan opet nametao liske kupusa, i pitao me: - Znao si abru? - Znao - odgovaram. - E pa ti sad vidi. Leim potrbuke, nepomino, to due izdrati, da ne pokvarim poredak liski koje je Nikodije stavio. Od kupusovog lista je lake, bre se rane iste, zaceljuju. A kad ih zatvore kraste, ako je preko njih kupusova liska, manje svrbe. Pomenuo je abru, kod Nikodija "dabe" ne postoji. Svi su na ostrvu abru poznavali. I ne zna se kako se prezivao: abri, abrilovi, abrinovi, moda i ubrilovi, neko ga je zvao i ubra, uglavnom je ostalo abra, kratko, i da se upamti. Gotovo uvek je bio u bojkotu, popunjavao potreban broj kao talac-veita, i ne zna se kad su ga odmarali. Sigurno je za sva vremena pojeo najvie batina na Balkanu. I abra je postao kotunjak, strailce opavo. Nakrenut na desnu stranu, sakat u levu ruku - i neprekidan smej na licu. Retka kosa, skoro elav, na glavi voruga do voruge, upleli se i razni drugi izrataji; glava je tvrda kona lopta stvorena za pic-udarce, ne da misli. Nos prebijenog boksera, iskrpljeno lice, kope i konci, uiljak poklopio oiljak, ispreturali se i zalepili po obrazima, pa se kao ronata i uta krljut svuda po licu naslagali. Ploast, svud otvrdlo i izubijano meso. Nakrenut, gvirka u svakog ko proe pored njega, i alje smej. Nekad je smej glasan - mekee jarac. Ali je uglavnom smej nem - trnu pete. abra je izborio i svoje pravo: lutao je po ostrvu i u kamenolom odlazio kad je hteo. opa abra, kue naputeno; svi su ga tukli kad god su hteli, a on je trpeo, iz njega bolan pisak nije izlazio. Samo je svima slao svoj smej. Trnu pete, pa opet, svi su ga tukli. Jednom sam ga pitao: - Pa zato, abro, dokle tako, nisi ti Veliki Vat? - Treba. Barem neko. Treba. I ostao je pri svome. Ne zna se koliko je puta kroz ibu proao. Teko je govorio - i jezik mu je od batina bio izglodan.

Smeni i strani abra, malo je rei ruan. Niko ga nije saaljevao - veiti smej nije poputao. Skoro bez uiju, oelavio, glava obrijana udarcima, uglaala se, izgledao je kao zarubljen kolac. Blede peurkice - ostaci une koljke, nalepljene u vencu na glavi, sasuene i ubuale - i jedino na jari ne smrde. U vilici nije postojao nijedan kutnjak. Usnice spljotene, na vreloj plotni peene. Sve ispreturano, bez svog prirodnog reda - jedna obrva uvrh ela kao crn red zgnjeenih muva, druga se skoturila pored korena nosa u crn i velik mlade; pogana izraslina produila oko. Sav je bio u gukama, krivinama nekim. udio sam se kako ide. U stvari je abra cupkao, skakutao, hod mu bio kao u ptice. S abrom je bio zabranjen svaki govor, pa su ga ljudi obilazili kao kugu. On je postao krajnji protivnik, kod njega je svaka dlaka bila u jeresi. Proe pored abre, zastane i ve si sutradan u bojkotu. Ako ga udari pred sigurnim svedocima, vodonoama i sobnim stareinama, tad si u plusu. Nosio sam jednom dve kante argarepe, i sednem u skrivenu zavetrinu da predahnem, kad preda me bapnu abra. Spustio se s neba, nemi smej, gledao je u argarepu. Ponudim mu dve mrkve, odbi. Upitam ga opet: - abro, ovek si neki, dokle? iba se ne moe pobediti. Smej na licu, abra ree: - Svi smo mi mrtvi. Odavno mrtvaci. Kod nas ne postoji dokle. I odskakuta ptica sakata ... Opet sam ga jednom pitao: - abro, kako se preziva? - Zaboravio sam. - Ne verujem ti. A smej na licu, i ne odgovara. - abro, odakle si ti? - uporno ga pitam. - Odavde. - Nisi. Od Timoka si ti, znam te po naglasku. - Iz majine neke jesam. Ali pre, odvajkada smo svi sa Kamenog ostrva. - Nismo odvajkada.

- Razumee da smo odvajkada. I odlazio je abra sakatim skokom, malo povijen, vukao je malu i usukanu guzicu. Posle jedne veernje samokritike, abra se naglo promenio: oglasio je svoje popravljanje. Vie nije bio u bojkotu, stao je u stroj ibe. Udarao je pesnicom, krivinom lakta i kolenom svojim, i glavom, skoro svim delovima tela. Kao rakljasti pauk, pre kao rak, makazario bi rtvu; isitnio bi oveka. Pod njegovim su udarcem pucale lobanje, ispadale oi, izokretale se vilice, i lomio je svaki zglob. Mnogi su umirali. abra je postao najopasnija taka u ibi; ko nju proe, preao je Golgotu. Otiao sav u ile i guke - a nemi smej se zauvek zabio u njegovo lice. Niko vie nije smeo da ga udari, niti da mu prie, niti ma ta da ga upita. I islednici su se udaljavali, klonili se abre. Kad bi nekog svojim zahvatom udario u prolazu, ostajao bi taj nesrenik prostrt na suncu po ceo sat, i due. abra je udarao celim telom. U njegovom udarcu bila je slivena snaga celog kimenog stuba. Udarac koji odvaljuje i rascopava rtvu. Njegova aka, prsti nisu bili u obinom smislu, kako si navikao kod ljudi da vidi. To su bile izrasline, vei i manji patrljci prstiju, ogrubele kande koje su se u stisku pretvarale u gvozdeno ule. Za abru se govorilo da akom cepa drva. Obilazio sam abru i iz daljine ga kriom posmatrao, i nisam bio siguran da li me prepoznaje, ni da li se sea da je rekao "svi smo mi mrtvaci". Vreme, za nas na ostrvu, nije postojalo. Nema razlike izmeu petka i petka, niko od nas nije vremenskom granicom osuen, pa nema potrebe da broji dane. Nas popravljaju, a to traje. abra je znao sva skrovita u stenama, stare i davne i tek zapoete staze na ostrvu: lunjao je slobodno, uspeo je da zadri to pravo. Koa mu je dobila sivout sjaj, po grudima i vratu pojavile se iroke i crne pege i za abru su govorili da ga boli crna digerica. Iz njegovog paviljona su priali da abra nou esto glasno jeca, skii kao vezano zvere. Vuao se i raspinjao na leaju. Sobne stareine su ga svlaile na kameni pod, polivali ga kofom vode, a abra je cikao kao da je ulovljen u miolovku. Pljuvao je oko sebe, balio, i jednom probuen, odlazio bi napolje i ostatak noi prouao naslonjen na zid paviljona. Saekivao je zoru, sunce prosuio bi se i posle polako pojeo poparu. A onda bi odlazio, zavlaio se negde na ostrvu, a mi u kamenolom, na razbijanje kamena ... abra bi se pojavio pred vee, ispavan i nabijen snagom, i nemi smej, bronzani otisak u licu. Stao bi u red i primio veeru. Onda bi se povukao u stranu, nije voleo da ga gledaju dok jede. Kad zavri veeru, odlazi i krui oko bojkotaa, zagleda ih, uglavnom lica njihova. Imao je jedno okruglo ogledalce koje je drao u zadnjem depu crnih gaica. Pokazivao bi ga, da se

ogledaju, i vide poslednji put svoje lice. Kroz sanitet kad prou, sve e im se promeniti. Neki su stajali pred tim abrinim ogledalom kao da se fotografiu. A drugi su pljuvali u ogledalce, i abra se nimalo nije ljutio, u njegovom je licu bio samo nemi smej. Onda se vraao u stroj saniteta i zauzimao sredinu taku. Znali su svi to njegovo mesto, pa su se i pomerali. U ibi je savesno radio, kao tek podmazana maina. I abra se sve vie pretvarao u zamotuljak oveiji sa stotinu grba, voruga, u sebi i na sebi. Ranije su se koine i izrasline na njemu stvarale od batina, a sada to je on zadavao udarce. Pucala je kost pod njim, ali je i abrina pucala. Smej je ostao urezan u licu, i retko je bivao glasan. ...Jednom se abra pred ibom nije pojavio. Digla se uzbuna, da nije skonao u nekoj svojoj rupi? Brzo je abra bio otkriven, na najviem vrhu ostrva. Skinuo se go i okrenuo prema moru. Sunce se sputalo i svetlost je abru obuhvatila celog. Slabo se mogao razaznati. Neki je islednik vikao da sie sa stene, da nikog ne zanima blesava golotinja, i da moe da skae ako eli. abra je ostao nem, i sigurno mu je smej stezao lice. Niko se nije do tada popeo na taj vrh. udili smo se kako je njemu, sakatom, polo za rukom da se popne na vrh stene. Morao se lepiti puui uz stenovit zid, a moda je znao i neki nemogu, skriven put. Onda smo poeli da viemo i da ga nagovaramo: abro, ta radi gore? Bolje je i za tebe i za nas, sii. Zadrava nas, prekinuli smo veeru. abro, gotovo je! Odreen si za sledei bojkot. Vraa se na staro, bie neprekidno u bojkotu. abra je mumlao i njegova re do mene nije dopirala. Mlatio je rukama, celim telom se naginjao prema moru, nama i suncu. Izvlaio je vrat, ponekad su se i nategnute ile videle; tabani su ostajali vrsto zakovani za iljak stene. Duvao je vetar i njegov je govor odlazio od nas. More trapavo, i mesnato, u odredenom je razmaku lupalo o stenu. Islednik je nareivao da sie, ne mnogo glasno - ali smo naredbu svi uli, i abra.

Odjednom je prestao da mlati rukama, ukoio se, kao da je napregnuto oslukivao. I u trenu je nestao sa samog vrha: uhvatio ga snop sunca i ceo se abra produio u stenu. Opratao se od nas i sigurno je neto poruivao. No vetar je unitavao svaku njegovu re, udaljavao je od nas. Kasnije su neki tvrdili da su uli i razumeli, abra je izvikivao jednu jedinu re: svinje, svinje. Oigledno je na vrhu stene neto ekao. Za asak bi se primirio i sunce bi ga iskosa osvetlilo. Primireni, svi smo gledali u abru. U nekim trenovima nam je bio potpuno vidljiv. Raskreio se onako sakat i ruan, ovek-znaka, pobodena u vrh stene. abra je pronaao i odigrao igrivu igru spomenika. Zato se, valjda, i skinuo; golcat i siv, produio se u iljak kamenog brega. Sunce je tuklo i osvetljavalo svaku njegovu dlaku. I lepo se video abrin smej, ovoga puta nije bio nem. Nije meketao, nego je bio grlat, smej iz dubine slivao se sa vrha na nas i odozgu nas kropio. Ne zna se ko je prvi kleknuo. Ali su ubrzo svi kleali pred svojim spomenikom, sem islednika. I sobne stareine su kleale, kao i vodonoe bez bardaka vode. Sav ostrvski svet se pokrenuo i poeo da mrmlja, i da se nadvikuje. abro, ne ujemo te? abro, svu nau muku nosi. A kud da je nosi? Nekud. Budimo mirni, i pretvorimo se u uesa. Da nam je antena. Neto govori. Mir, mir, ljudi. Kome govori, ta vredi? Budi uho, pa e vredeti. Tiina, kad bismo imali alpinistiki ekser. Jedan ekser. I konopce. Anapurna! Anapurna!

Kilimandaro, tamo je uvek sneg. Afrika! Afrika! Lupate, traite sneg. Kako se abra popeo? Kroz brdo, znao je unutranji put. Opet abra govori, zato vetar duva naopako? Re njegovu nismo mogli da ujemo, umukli smo. Ali je dopirao smej, meketav i otar kao u mladog jarca. Izbrojao sam: stajalo je pet islednika. Mog Dositeja nije bilo. Jednog od njih prvi put sam video: visok ovek grbava nosa i visokog umnog ela, crnih brkova, iljci uvijeni ili su uvis, ka oima, pretio je abri da odmah sie i ne izigrava ludo pae. Neki je sobni stareina odmah poeo da vie abri da je odreen za sedam uzastopnih bojkota. Nekolicina je to hukom i potvrdila. Ali je veina i dalje ostala nepomerena na kamenim ploama; kleali smo ispod vrha. A onda se abra okrenuo prema islednicima, zapravo, prema onom brkajliji, levom rukom je uhvatio celo svoje golcato plodite i, malo savijen, cimao ga prema islednicima, i video se nemi smej na abrinom licu. Bio je to neuven postupak, skandal nad skandalima, svetogre. Islednici su se malo, za korak, udaljili, akama su zaklanjali oi kao da im sunce smeta pa nita ne vide. abra se sve vie savijao i cimao plodite, drao se, a smej mu nije silazio s lica. ta je islednicima govorio, nismo uli. Vetar je kao na prokletoj vrteci menjao pravac udarca i abrine su se rei nepovratno gubile. Da li je islednike psovao, proklinjao, nismo nikada saznali. Posmatrao sam ga odozdo, kleei, oveka koji je pojeo najvie batina na Balkanu. Speenko na suncu, grbonja, i krnjavko ljudski - pretvorio se u na znak. Neko je meu nama viknuo da pada kia. Bilo je vedro, sunce i mlaka jara. Iz neba bez oblaka kia. A abra se sve vie savijao, cimao, pa krutio, kao da nas je oploavao. Opet je neko utvrdio da nas abra sve zapiava, naroito islednike. Osetili smo kapljice na obrazima i elu. Moda je to more bilo, vetar je poeo u suprotnom pravcu da duva. abra je davno prestao da govori, stvarno nas je zapiavao.

Jo smo kleali, neki su se kriom i krstili; islednici su izdali otru naredbu da ga skinemo odozgo kako znamo i umemo. I kao da je trebalo neki juri napraviti. I krenulo se bauljaki; mnogi su ljubili uareni kamen pod sobom: mnotvo je pominjalo abru, a neki su kao teki bolesnici ostajali da lee na kamenim ploama. Ipak, lanac ljudi se zaustavio. Sputajui se ka moru, sunce je najzad rupilo u uvalu, uglavilo se u malu kamenu plau, ispunilo je bleskom i sjajnom jarom. Nastala je neka udna svetlost, i abra je naglo skoio u taj beli bunar, u beskraj sjajne topljavine. U nebu nije bio vie sakat, ispravio je ruke i noge, leteo je ovek. Bez naredbe, kako je ko znao i umeo, zajedno sa islednicima, dokopali smo se kamene uvale. Na najveoj ploi stene, kao da je gater stesao, i bila je bela od morske soli, leao je abra poleuke, opet sakat, iz uiju mu je isticala krv. I tada smo prvi put videli abrino lice bez smeja ... Moja lea u rupama, na njih je Nikodije stavljao liske kupusa. Duvao je vetar s mora, u vazduhu gorina i slano kao da udie mokre sise. Onda mi je Nikodije rekao: - abra nije umeo da dri rastojanje. Ni Vesa bogomoljac. A opet, bez takvih, ivot ti je sura dudinja. - A ti si, Nikodije, naao rastojanje? - pitao sam ga. - Trudim se. Zasvagda ne moe da se pronae. esto doe nova zamka, i rastojanje uvek iznova treba traiti. Tada sam sebi rekao: nisi Veliki Vat, ni abra. Ponovo se dobrovoljno javim na raport. - Nema te - tako me je doekao Dositej. Sedeo je za stolom, nisam nigde video take. Opet hladan aj, propeler, cigarom je tupkao o tabakeru, gledao me. Meso sam na panju, koliki komad da se odsee. - Tu sam, na ostrvu - opet sam stao na ulj. - Znam gde si. Ovo nije London - Dositej je bio miran, dao mi je cigaru. Vuem dim, punim svaki mehur u pluima, brljavi me nikotin. - ta govore tvoji drugovi, ta ti misli? - naglo me upita Dositej. Gutam abu, hladna krpica je u grlu, komadi leda se zalepio ispod rese. Odebljao je i jezik, ubola ga pela.

- ta govore? - ponavlja Dositej. Sve to se kae i desi na ostrvu, znaju. Moj Dositej neto drugo trai od mene. - ta misli? - opet me pita. - Da sam kriv. Pogreio sam. Pranula se riba u meni, idem dalje, kaem: - Kajem se. Islednik je smiren, lice mu je bledo-glatko jaje. - Dobro je, dobro, ali je malo. Malo. Malo je to! Poeo je hitro da eta, take su zalupale, onda se naglo zaustavio. Opet se prema prozoru zagledao, pravio mi samou. Ostajem na stolici nepomian, gledam u svoje prste i prvi put na njima otkrivam bele dlake. Ne ujem zuj propelera - naet sam. Napuklo u meni, i sad nai "rastojanje" - upro sam leima o naslon stolice. Ne bole, Nikodije ih je izleio liskama kupusa. Tvrda su i zdrava, i oiljci svrbe. - Malo priznanje za tvoj greh. Skoro nita - odsee Dositej. Moj KONKRETNI GREH - gadno je to kad ga ne zna. Dositej stoji, polako govori: - Dugo e ostati ovde. Malo puta iz sebe. A treba se pruiti. Jo si daleko od toga. Nepopravljiv si. Za tvoje dobro govorim: sve zabeleiti. Apsolutno sve, do sitnica. Tvoje nije da odabira: manje vano, vie vano. Postojimo mi, odabraemo. Islednik jo govori, dugo namotava gvozdenu nit na kalem moje glave. Smanjuje mi zenicu i svest. Ravnoduan i kiljav glas potapa me u svoje kutije, doekala ekalica raspuklinu moju. Dositej naglo prekinu svoj govor, moda u pola rei. Za njega sam muica bez glave. Odlazi, ostavlja mi istu hartiju i olovku. Olovka je strela, kao kolac je - njome u nekog avola probuiti; na njen grafitni vrak stae moj mozak. Uzimam je, gledam u njene zareze, polako je okreem, olovku-gujicu, iz duga vremena iljenu. Poeti slovo o sebi.

Nikog nema u sobi, goli zidovi, ist ut patos, i propeler uti, neko je bie u mojoj samoi. Oglaavam u sebi: hajde, pronai svoje rastojanje, svoj razmak, ako ume, ako sme ... eperko, zautao je. Beton mu u ustima. Tiina prokleta, bar lokomotiva da zazvidi. Sve crklo, ujem - sneg sporo pada. A ovek je gledao netremice u beli prozor vagona. Nijedne mrlje na staklu. I ja mu, eperko, tiho apnem: - ica gore, ica dole, poeo si da pie. - Jasno. Napisao sam. Nemam od koga da se skrivam. Potkazao sam sebe najvie. A Dositej je opet drugo traio, drugaijeg. I oko toga smo se mnogo dana akali. Oni mene, ja njih, izdrah bojkote, i jednako mi je Nikodije bio u pameti: "trai rastojanje". Zna, na ostrvu, sem bojkota, postojao je i as Kritike i Samokritike. Nije to ono kao to je bilo u ratu, trea taka dnevnog reda. Veito trea, jer, kao to zna, ovim redom je ilo: 1. Politika situacija (najee se pitalo: ta je s drugim frontom? ta je s Turskom?); 2. Organizaciono pitanje (kadrovi); 3. Kritika i samokritika; 4. Razno (eventualije). Bio je i ovakav dnevni red: 1. Politika situacija (uvek je ta taka bila na prvom mestu); 2. Organizaciono pitanje (sluaj Marka Matia); 3. Kritika i Samokritika; 4. Agitacija i propaganda (proraditi etvrtu glavu Istorije SKP(b) i knjigu Lenjinov Imperijalizam); 5. Razno. Ili, opet, ovako: 1. Politika situacija (domaa politika situacija, Ugar i Pougarje, bolnica na Petrovom polju); 2. Organizaciono pitanje (rad sa kandidatima za Partiju i sektor omladine i Skoja);

3. Kritika i Samokritika; 4. Agitacija i propaganda (spremiti bataljonske novine, i priredbu za Prvi maj; Joksim ak se zaduuje da napie ske - ideoloki ispravan, da vodi rauna, seljane privui u NOB, a drugovi borci da se nasmeju: znai, u komadu ale obavezno da budu); 5. Razno (eventualije). Peta taka "razno", "eventualije". Ako je sekretar partijske organizacije bio radnik ili seljak, petu taku je u svom notesu obeleavao kao "razno", a "eventualije" je stavljao u zagradu. Ako bi sekretar imao koji razred gimnazije, napisao bi obrnuto, davao bi prednost "eventualijama" ... Uvek je trea taka Kritika i Samokritika. Javljamo se, ne preskoi se ni mesec dana. Otkrivamo se od sitnice do krupnice. Govori stolarski radnik Svrzi: "Pored vatre je bilo mesta za dvojicu. Rairio sam se, pravio lud, kia mrzla je tukla po nama, neprekidno. Ispao sam nedrug ..." Pa Karanovi: "Pre tri dana smo proli kroz Brezovicu, crkva spaljena, u porti smo odrali etnu konferenciju. I tada outah: u tom selu molio sam jednu enu za anak mleka. Nisam ga oteo, nisam. Niti se ona uplaila. Seljanka je dala dobar anak, nije skidala kajmak. Popih ga bez vas." Onda Milan desetar: "Prilikom deobe municije, ne prijavih, sakrih sedamnaest metaka. Evo ih, ispravni su, neka ih komanda ete raspodeli. Priznajem svoju greku." Lazar Glii, snebiva se, poinje: "Pre devet dana napadali smo Gornji Vakuf. Ostao sam u zaklonu, ispod jedne obale. Zavukao sam se pod ile, ne znam ta mi je bilo. Znate me odavno, nijednu borbu ne izbegavam, ovog puta se desilo. Bio sam uveren da e metak nai moju glavu. Glupo, priznajem vam do kraja, uo sam glas. Neki glas u levom uvu, proaptao je: ne idi, noas ti metak razbija glavu. I bolela me eona kost. Morao sam da potujem taj znak. I zabih glavu u obalu. Posle sam se pomeao s vama, nije primeeno moje odsustvo. Lake mi je, iz nae ete niko nije poginuo, samo je Andrija ranjen u nogu. Krivicu svoju priznajem, pa vi sudite." I sve tako, samo digne dva prsta i dobije re. Javi se Trifun Mitrovi iz Saranova: "Kada smo preli Donje i Gornje Vukovsko, Zanogline, pa ispod Cincera zanoili, strae prema Kupresu, suvo ustako mesto, najedem se divljih malina i zaspim. Probudim se, tiina, puka pored mene, i ja iv. I odmah posle toga naie smena. Po propisu je zaustavim i predam svoje straarsko mesto. Sve ispade u redu, a u stvari nije bilo." "U selu Leskovici, smestio sam vod, kua odreena od komande ete, pri kraju sela, zgodno mesto, ispred praga veliki hrast. Kaem, dobra kua,

zidana, ceo se vod smestio u glavnu sobu, imala je patos. I ja, vodnik Jovan Bezub, spustim se u podrum po kupus. Kad tamo, ena cepa drva. Vie grane. Bilo je i panjeva, i vrna kaca kupusa. I nita vie, kua ista, i ena bez oveka. Nisam je pitao na kojoj je strani mu, na naoj ili drugoj. I kaem, zaobilazila je panjeve, enska ruka. Hteo sam da joj pomognem, da joj iscepam neko bolje drvo. I ona, mesto sekire, prui mi svoju ruku, golu do lakta. I desilo se sve tu, odmah, na granju. Posle smo zajedno izvukli glavice kiselog kupusa, dala je i komad slanine, sve to u zemljani lonac, a ceo vod je spavao. Nemam ta da dodam, uinjena greka, odreite kaznu." I redom, golai, otklapamo se, trea taka: Kritika i Samokritika. Kritiari su obino nastupali posle Samokritike - odmeravala se kazna. - Nije uvek tako bilo - rekoh. - Nije. I ti i ja dobro znamo, trei ne mora. Na ostrvu je bilo sasvim drugo. Obino uvee, posle veere i bojkota, pred spavanje, Kritika i Samokritika. Sobni stareina prozove: Petar Kosti. Izluuje se iz nas, pognute glave, i stane ispod sijalice, nasred sobe. Mi ostali stvaramo krug oko njega, i neko iz kruga kae: - Hajde, poni, ne ustei se. Petar Kosti se okrene oko sebe, zavrteo ga prvi udarac u lea. - Hajde, ne gnjavi! - Nisi Jovan Zlatousti. Odvalila amarina obraz i, naoigled svih nas, nabubri; Petar Kosti pljuje, poinje: - Ja sam izdao. Bio sam opasan ... Ispravljaju ga i krive udarci. Petar Kosti je koni dak u trening-sali. Povija se, kmei. - Malo je! - Sve je malo. - Govori! - pijun gadan. Prikriven, zamaskiran. I sada otkriven, to sam.

Klepeu udarci, zatvoren je u oboru - oplata smo mi. Skupimo se, zgruvamo ga u niticu, pa se rastvorimo u prodrljivi cvet. Daje mu se vreme da izbljuje svoje rei, jer bez njih ne vredi, ne bi postojala Kritika i Samokritika. - Beleg sam za svakog ... - Budalo, gnjida si ti ... - Radio sam protivu naeg rukovodstva. - Jedinstvenog! I dobija strahovit udarac posred ela, meu oi. Petar Kosti se jedva uspravlja, drhturi, u meduzu se pretvorio, iz ela curi krv, ape: - Zaboravio sam, sluajno. - Ne postoji sluaj, bando! - Jedinstvenog - ponavlja. - ivotinja, banda! - Priznaj, banda si - i svaki put udarac. Isparava toplota, gusto je u krugu, stvorila se izmaglica. Jedva se razaznajemo, svud crveni obrazi kao uarene i poreane cigle, i sjajne oi, utrobice neke. Ne guram se, promaim Petra Kostia. Opet ga promaim. On se bolno okrete oko svoje ose, oi su mu umrljane znojem i krvlju. I u trenu, uhvatismo jedan drugom pogled; ubeleio je moj promaaj, potuje ga; sitnicu u mnotvu udaraca ... Znam, nije to udarac manje. Saglaavam se, Petra Kostia izbavljam iz krajnje samoe prokletog kruga Kritike i Samokritike. Opet sam ga promaio, zapravo, moja ruka je primila udarac namenjen njegovoj glavi. - Bando - krii neko iz kruga. - Priznajem, banda sam poslednja ... - Bando - puklo uvo Petra Kostia. - Zato sam ovde. Kajem se ... - Svinjo! - Kajem se. Postau sveti ...

- Ruga se, banda! - Sveti ... - Sveti magarac! - Lae, nita nije dovoljno! - Ruga se! - Bando, razbij mu nos, zube! ... - I oi, ta e bandi oi ... Ukoile se za asak ruke, prestali udarci, Petar Kosti se okree oko svoje ose, govori pokvarena igraka: - Banda sam ... banda ... ekete-pekete banda svira, mene doktor vizitira, pa me pita ta mi fali, meni fali ... vama fali ... nama fali ... meni fali ... nama fali ... doktor mali ... ekser mali ... Petar Kosti poblesavio, pada ispod sijalice. Nad nama je jako svetlo, greje nam teme, i vidno je, svima igraju koice oko oiju i nozdrva. Raspaljeni, puimo se kao tek odrane svinje; nos u nos, oko u oko, u svom stvorenom krugu; ta sad, ko e se prvi pokrenuti; pored naih nogu je ovek-otpadnik; vrea i bunjite. Dohvatamo Petra Kostia - pod njim je bara; upianog, prebacujemo ga na njegov leaj. U vratima islednik zakopava tree dugme na flanelskoj koulji, rukom pokazuje da ugasimo svetlo. Posle dva dana ja sam ispod sijalice. Petar Kosti je izjavio isledniku da sam ga namerno promaivao, da je meni zahvalan, lake je podneo krug Kritike i Samokritike. I sada, oien, i u svojoj slatkoj pomuenosti - prijavljuje moj postupak. I uveren je da meni tako najbolje pomae - isteruje naistac moju zabludu. I Petar Kosti je zaradio odluujui bal - uao je u red iskreno popravljenih. Tako sam svoju glavu muio. Iako je vaio Princip Toplog Zeca, pokuavao sam da nadem "rastojanje". I, eperko, ovek se ugasi, zavue se u zimski kaput, moda je u trenu i zaspao.

Sneg je padao, utrpavao se u prozor. Ohladio se voz, trljao sam ruke, onda kolena. Nikakvog odjeka, lupe - voz je mrtav ... Moda sam i spavao; ovek prekoputa mene bio je budan, neprekidno je kaljao - mljackao, grickao plua. Sluaj udan, u Zagrebu nisam dobio avionsku kartu, preleteo bih ovaj voz, i oveka u njemu. Ne, eperu, sve to nije ono pravo. Bitno - voz je stajao. Stajao, stajao - i nastala pustinja. Voz je greda na tokovima; dugaka, "o-ruk" "o-ruk" stotinu ruku je dri, i svaka se kapija otvara. Izbljuvae nas na nekoj stanici, i otii emo u svoje pustoline. Poe da pridolazi para, kupe se brzo grejao. - Krenuemo - rekoh. - Neka se i to desi. Odjednom pitaljka, voz cimnu, poe svoj hod. Sve se u kupeu proklati, mi i nae stvari. Dugo nismo progovorili, moda smo ponovo zaspali. Voz je poeo da usporava, probudio sam se. ovek je stajao u zimskom kaputu, eir mu je bio natuen preko ela, jednim okom je posmatrao. Pitao sam ga: - A s Velikim Vatom, ta se desilo? Samo je slegnuo ramenima, voz je jo vie usporio. Uzeo je svoju konu torbu, zakopao i poslednje dugme, podigao okovratnik grombi kaputa, eir do oiju, nije hteo sa mnom da se rukuje. - A Veliki Vat? - bio sam uporan. - Ne znam. Nita ne znam - nije se okretao, akom je stezao meseastu kvaku na uskim vratima kupea. Gledao sam u njegova lea, iroka dobar metar. Neto savijen, i kroz zimski kaput se razaznavala jaka lopatica. Povremeno je upadala svetlost staninih lampiona. Bio je spreda osvetljen, nisam mu video lice. Jektao je voz, usporavala masa. Otvorio je vrata, hodnik prazan, i leden. I ne okreui se, rekao: - U Ulici 27. marta, broj 27, potrai profesora.

- Koga? - Profesora. Padao je sneg, odlazio je zimski kaput: velika lea, crni eir, crveni al je vie strao preko debele kragne nego to je titio vrat. Krupne pahulje slagale se po njemu. Odlazio je, proao pored jednog pa drugog lampiona i uao u svetinu. Neko vreme su trajali veliki tragovi stopala, pa ih je zasuo sneg. Voz je kretao, kupio uzvike i putnike. Ispod nastrenice eleznike stanice opazih tri crna slova: id. Dobro sam otvorio oi ne bih li ugledao veliki crni eir. Nisam ga spazio, iako je voz mileo. Tako se izgubio moj IDSKI OVEK ... eperko, nikad ga vie nisam pronaao. Odlazio sam u id, nije vredelo. Onoliki ovek, izgubio se ... I prolo vreme, stalno prolazi, julski dan, Beograd se ispraznio, die na krge. Mnogi se spustili na Dunav i Savu. U autobusu ujem: "Ne mogu na more, idem u Badnjevac, u Lepenicu u da se zavuem, pa ispod vrbe gledam u nebo i avke." I tako se svet razbeao na odmor, ulice se rastopile, prosmrdela smola. Od vruine, ini ti se, i trolejbusi su trapavi - sve se rasteglo u vaku. U tako jedno vreme, kad treba da sam ovde na Savi, odem u Beograd, obavljao sam neku letnju kupovinu, i svratim na pivo u "Moskvu". Sednem pred kafanu, prazna, onda je, tog leta, i poela rasprava: da li staru terazijsku esmu vratiti iz Topidera na Terazije. Otpio sam pivo, naie Dositej. Dugo se nismo videli, jedan drugom smo drmusali ruke. Odmah me je pitao: - Za ta si ti, da esma bude ovde ili ostane u Topideru? - Ja sam za Terazije. Dositej seda, poruuje pivo, ja ga sad pitam: - A ti? - Za ta je veina. Lepo je da bude i u Topideru, moe i ovde. Shvata prvo pravilo mog Dositeja: pratiti veinu. I ja mu ispriam sve to sam u vozu uo od idskog oveka.

Dositej je utao, okreilo ga. Gledao je u mene, nije me video. Pogled bez pogleda - kao da sam staklo, prozuklina neka, pre otvor bataljene bave. Nisam mogao da pogodim ta smilja, na koju se stranu sprema. Propitivao sam ga, nije vredelo. Pomislim: sledio mu se jezik. - ta kae? Ponovo sam ga pitao. - Nita. - Kako nita? - Pa nita. Kroz mene je prolo. I onda pomislih, otkrivam i njegovo drugo pravilo: prolazi kroz mene. eperu, to znai: neprobojan si. I zaista, Dositej je brzo postao onaj stari, smiren i crnout. I ree: - Nije trebalo nikoga da trai. Otklopio si ... - To sam i hteo. - Sada zaklopi - odluno ree Dositej. - A ta emo s onim drugim Dositejem? - pitao sam ga. - Neka potoji, ti ima svog. I ne moramo sebi uvek sve objasniti. To malo slepilo, koje daje predah, pa i truje, Dositej je umeo da neguje, u nadi da nam odrava ravnoteu postojanja. I tu se, verovatno, nalazilo i tree pravilo mog Doslteja. I kao da me odnekud izvlaio, rekao je: - Zna, ne treba se polutiti. Razbijen curi. - Hou da potraim Velikog Vata. - Ne treba nita vie da trai. - Moralo je da se stvori ostrvo? - im se stvorilo ... - A Princip Toplog Zeca? - Ne znam ko ga je izmislio - mirno je rekao Dositej. - Potraiu Velikog Vata.

Ustao sam, u meni se stvrdlo, zapeklo: ne gaam li u pogoenu metu? Levom rukom stezao sam naslon stolice i rekao Dositeju: - Ni u ratu se nismo uvek slagali. - Nismo. Leva pa desna greka. Ali ne moe bez mene. - Ni ti. - Tano, zato smo zajedno, stari. - Ti si krivica za jedno, ja sam krivica u rezervi. - Samo, ko to s nama radi, ko pomera pipak mere, onu strelicu na terazijama? - pitao se Dositej. - To otkroviti - rekoh odjednom. Dositej se uvue u ramena, porui jo jedno pivo, a ja se vratih na Savu. Topla julska no, neki tramvaj zvrji i cela Ada mirie, razgoliena lei pod Beogradom. Lie je Sava, stalno je hrani, ututkava, i iz ustajalih tinja niu nove vrbe ... eperko, odem u Ulicu 27. marta, traim broj 27. Proem, zavirim, ne postoji traeni broj. Zapravo, na mestu nekadanjeg broja 27 - viespratnica u gradnji. Uem u kuu broj 25a. Usko dvorite, kriva dunja i pet kanti za ubre; kod pete, baeno sandue s rupama, nekadanji golubarnik. Na ograenoj terasi dvojica deaka bacaju letei tanjir. Njih upitam za broj 27. Pozvae majku. A ona, poplavi me: - Na grad, i pesma na radiju postoji, spolja ga opravljaju, nas dvorine zanemaruju, carevi glavnim ulicama prolaze; nas preskau, ne vredi, komisije dolazile i uzimale podatke ... I zove me, eperu, da pogledam, slobodno da uem, zid je u stanu pukao, od tavanice do podnjae. S muem je u pukotinu stavljala lavore gipsa, i opet ne vredi, koava u inat u bok udara. Nekako je zaustavim i kaem: - Gospoo, nisam iz stambenog.

- A koga zastupate, iz optine ste? - Nisam nikakva vlast, onako me zanima. - oveka onako ... Da niste iz policije? - Rekao sam da ne predstavljam vlast. - Novinar, sociolog, ima i takvih: prave ankete, pa onda doktorate ... - Ne, gospoo, mene zanima broj 27. - Pa to odmah ne kaete. Trona jednospratnica, zidana pred rat, za rentu. Stanovi su imali kaljeve pei, vlasnica Darinka Krsti iz Leskovca. Umrla bez igde ikoga, i sve optini ostavila u dobrotvorne svrhe. Da se vi ne javljate kao naknadni naslednik? - Ne, gospoo. - Ne bi vam ni vredelo. Optina kad prevalja, dravni valjak proao. U dvoritu je s leve i s desne strane jo bilo po sedam stanova, znai, ukupno etrnaest. Soba, upa, kujna - soba, upa, kujna, poreani kao kavezi. Za mua, enu i dvoje dece. A bilo je porodica i sa troje, pa i etvoro dece. Postojale su jo dve zajednike letnje kuhinje. Pekla se tu paprika, ajvar, pekmez; i jedna esma u dvoritu. - Da niste poznavali nekog profesora? - Profesor, drug Valjar, stanovao je s leve strane idui od esme, u petom stanu. Neki fin svet, nikad se nisu svaali. Onda se profesor izgubio, njegova je ena objasnila da je u inostranstvu. A znali smo, postao je mermera. I pojavio se posle tri godine. Ozbiljan, kosa proseda, bela koulja, crvena mana, esto je stajao kod esme. Posle su se odselili, svi su dobili bolje stanove, optina je sruila umeze. - Kud su se odselili? - Ne znam. Onda sam imala neku svadbu u Niu, i kad sam se vratila, buldoeri su ve radili. Znate, ti stanovi su bili zidani na kant. - Kako se zvao, Valjar je nadimak? - Moda Valjarevi. eperko, u telefonskom imeniku pronaem sedamnaest Valjarevia, a nijedan nije bio profesor. Ostavim sve, utim kao sitna riba u pliaku. Nita nametljivo, polako se sve otklapa - moje je davno uverenje. I kad se ne nada.

Kupujem jabuke, piljarica ena iz Ulice 27. marta broj 25a. - Nisam znao da ste zaposleni - kaem. - Mog mua tresnuo log, odmah mu okraala noga. Morala sam u radnju, onog druga Valjara vie ne traite. - Kako? - trgnem se. - Skoio kroz prozor, pravo u betonsko dvorite. Milicija ujutro lupala na vrata, pitali su enu je li ono njen mu u dvoritu. Priaju da se ona okrenula i, kada je videla irom otvoren prozor, zakukala je. - Gde stanuje? Ni to nije znala, ali je ula: Valjareva sestra ivi u Obrenovcu, radi u apoteci. eperko, otiao sam u Obrenovac, upoznao njegovu sestru, kasnije i Valjarevu enu Jelenu. I u meni se polako sklopilo o Milanu Valjaru Valjareviu, profesoru srpskog jezika. Natrapah i na njegove karakteristike, poeu od njih. Prvu ti itam: "Drug Milan Valjar Valjarevi lan je Partije od 1933, po zanimanju je profesor. Iako je u punom smislu intelektualac (po mojoj proceni, proitao je vagon knjiga), blizak je proleteru. Pre rata su kroz njegov stan prolazili komunisti-ilegalci i panski borci. Za vreme rata, drug Valjar po direktivi Partije ne odlazi u partizane. Zadran je na ilegalnoj vezi u Beogradu (ovo je potvrdio drug Mihajlo, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju). Inae je drug Valjar dobre i blage naravi, otvorenog srca, predusretljiv. Prihvata se svakog zaduenja, ne ume da odbije nijedan posao. Postojan je. I ako mu se desi da krivo misli, ostae u svom ubeenju. Po nekim naknadno dobivenim podacima, izgleda da drug Valjar pie i pesme. Zna ruski i francuski jezik. Prevodio je Pukina i Viktora Igoa. Moe da radi u spoljnim poslovima." Karakteristiku je pisao i potpisao, ne mogu, eperko, da ti proitam ime, kao Janiije, prezime "Parli", "Piri", "Pili". Funkcija jasno stoji: instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Januar 9. 1945.

eperko, pre nego to sam saznao da je Valjar skoio u betonsko dvorite, pitao sam se: da nije to Veliki Vat? Zato me je idski ovek uputio profesoru? Sluaj i drugu karakteristiku, dobri blesavko, eperu! "Drug Milan Valjarevi, zvani Valjar, lan je KPJ od 1933. godine. Iako je stari revolucionar, nije bio o emigraciji, niti u paniji. Strpljiv i dobar drug, priljean na poslu. Zaduenja savesno ispunjava. Ali je i mlitav u ophoenju sa ljudima. Previe svakome veruje, naivina je. Suvie svakog razumeva. Sklon je nepotrebnom zapetljavanju. Previe je sebi postavljao pitanje: da li je moralo tako da bude? Tu lei koren njegove zbunjenosti. Rekao bih: drug Valjar je zauen ovek. Previe se udi. A to nije dobro za hitru revolucionarnu praksu. Opet, lino je hrabar, vrst borac, postojan i poten. Preosetljiv je. Ne da ni pega lane krivice da padne na njega. Poseduje veliko obrazovanje, i zanima ga umetnost. I odatle izlaze slabosti za njegovu revolucionarnu delatnost. Po mom ubeenju, Valjar Valjarevi je ovek - sve bi neto hteo da uini, a ne da mu se. Nikako ne uspeva." Karakteristiku je pisao Filip Filipovi, pekarski radnik, na dunosti organizacionog sekretara etvrtog rejonskog komiteta u Beogradu. Vreme kad je data karakteristika: 11. februar 1940. Njegovu sestru Vidosavu pronaem u Obrenovcu. Visoka i koata ena orlovskog nosa i sivih oiju kao elik. Orlica koluta oima neprekidno, tako te i gleda, u ravni belih tegli i apotekarske vage. I ovako je govorila: - Za mog brata mnogi se zanimali. Oduvek. Ne samo posle ove, posleratne, njegove nesree. Zastane, zakoluta oima pa ih sklopi. Onda ih iri, zvei pogled. - Kad smo bili deca, jo u brdima je sam nauio da ita i pie. Krsta potar je bio njegov prvi uitelj. Svaki trei dan je donosio potu iz grada, i pokazao bi mu poneko slovo. aru slova Valjar je urezivao u oljuteno drvo. Izmeu malog i velikog Lukavca su livade, jaki panjaci i trona zemlja crnica za krompir. Na Krnovskoj visoravni nalaze se kao porubljene ogradice - u oval poreani kamenovi. Vremenom se nabili u zemlju, pa su iz livada

virili kao istroeni kutnjaci minulih ivotinja. To su bili grobovi. U selu se nije zadrala nijedna pria o nastanku tog groblja. Zato i ko se na visoravni sahranjivao? Grobovi nisu bili ni slovenski ni hrianski; svaki je bio postavljen u pravcu sever-jug; kog su naroda, Mataruga, Vlaha, Cincara, ili onih pre njih? Krnovo je privlailo, dolazili su, moda i bauljali iz susednih uma, i kao na velikoj trpezi se molili. Iznad njih nebo duboko i plavo, od Boga stvoren hram. A vetar uvek duva, i panjaci za stoku nepregledni. Za to grobite, koliko znam, nauka se nije zanimala. Niko se radi tih grobova na Krnovo nije penjao. Ni seljaci ni mi, deca, grobove nismo dirali. eperko, opet je zautala, sklopila oi iznad male vage i, kao merilac nekog vanog odstojanja, za mene se u trenu poruila u mumiju. Naoigled je njena koa sivocrnela, stvrdnjavala se krv u njenom tkivu, umirao je i najmanji damar. Tako bi se odvajala od sveta, i tek kada bi otvorila elik-oi, kojima je prodirala sve oko sebe, znao sam da je iva. Neudavana, nikad nije raala. I verovao sam: iz nje bi izlazila kamena deca. Opet je govorila: - Nita na svetu nije jednako, pa ni grobovi. Za najveu ovalnu ogradu govorili smo "ovde je car sahranjen", "tamo carica", "ovde obini vojnici", "a tamo njihovi velikodostojnici", "moda glavni pastiri ili vrai". Sve po veliini ovala - najvei, srednji, manji, najmanji. Sasvim male ogradice nisu postojale, pa se zakljuilo da taj nekadanji narod, svoju decu i nije sahranjivao. Bio je u dobroj drubi s bogovima, na visokom Krnovu, i deca su mu sva rasla u zrele ljude, pa su tek onda umirali. Moj brat Valjar je izrazio sumnju, i kriom je govorio: "Kod svih deca umiru. Samo ovaj stari narod decu nije sahranjivao. Ostavljao ih je uz put. A na Krnovu niko nije umirao i zato im je postalo svetilite." Vidosava je murila i, kao da se budila nad vagom i belom teglom s crvenim krstom, zabacivala je glavu i opet zapoinjala: - Moj brat je jednom i celu priu iskazao. Ni najmanji trag od naseobine na visoravni nije pronaen, pa je Valjar tvrdio da se taj nekadanji narod samo povremeno na Krnovu zadravao. Ispne se u letnje doba godine, sa krdima i stadima svojim, koji naubre i popasu panjake; odre obrede i molitve; svoje mrtve, koje su uvali usoljene, napunjene peskom i mirisnim travama u konim vreama su ih nosili i dovlaili sa beskrajnih lutanja - kao mumije su sahranjivali na ploi visoravni, u blagodeti svojoj, kada su im ovce i jaganjci bili naliveni, puni tvrdoga loja, i kada su imali sira i mleka u izobilju. Zakopavali su ih u svom raju na zemljl. Tu su i decu zainjali, pravili svadbarske povorke, i devojke su prskale, kopane od mujaka svojih. Opet Vidosava zakoluta oima, opasnost neka ikne iz tih duplji pa kae:

- Moda je tako, moda nije. Kako ui u nepisanu davninu? Na visoravni smo uvali stoku, svako je umeo da zvidi, pse ovare da pokupi i stado provede. Terala sam brata da neki grob otkopamo. Valjar nije pristajao, iznenadilo me to mu se radoznalost okonava. Potovao je zabranjeno, najstariji u selu su govorili "ne diraj u grob". I odvajkada, niko ih nije otkopavao. A esto sam pod zvezdama mislila: nisu grobovi prazni. Nalazili smo ponekad kost na grobu. Meave i vetrovi riju, slee se planina, verovatno su i sitni zemljotresi, koje niko nije zabeleio, iskopali poneku kost, belela se na grobu kao krljomak mermera. Ni psi ovari je nisu uzimali. A deavalo se sutradan, kada smo stoku izgonili, da kosti nema. I obani se izmeu sebe dovikivali: "Na carevom grobu, nema je!" "Ni kod ona tri obina vojnika." "Evo kosti na doglavnikovom grobu." "Na kom?" "Onaj uz caricu. Ali nije kost jueranja." "Jue je bila lopatica, a ovo je gnjat." Ko je nou skupljao kosti, i ko ih je pomerao - noni vetar ili neka zver? Nismo odgonetali. No bio je obiaj: gde se kost nae, tu se i zakopa. Samo je golom rukom ne dodiruj. A zemlja crnica kopala se lako, obinim prljem, bez muke. U meni enski crv radi, hou grob da raskopam; svrbi, nezdr je u meni, i smiljam kako sama to da uinim, da me niko ne opazi, u tajno vreme gvirnuti u grob, u daleko dance. I jednom u podne, kada je najvea pripeka, i obani se povuku na ivice livada, u hlad, najee u osoje, poela sam da kopam; polako i plaljivo, akama i jednim gvozdom. Na moju nesreu, naie mutavi Mrko, bolno zaurla, prikupi obane. Sjatie se, a ja ogoljena i skruena nad najmanjim grobom. Bih odmah naruena, i dobih uasne batine. upali su me za kosu, rastrzali, nos zabijali u zemlju crnicu, a Valjar je postrance stajao i plakao. Celo leto mi nisu dozvolili da iziem na visoravan. I jednako me ispitivali: ko me nagovori da diram grob? Da nije neki nepoznat putnik proao, da nisam glas u umi ula, moda mi se u snu naredba iskazala?

Nije, pa nije - radoznalost iz mene iskoila. A ene su govorile da je avo u meni skriven, otkad se zna i pamti, nijedno dete nije grob na visoravni raskopavalo. I onda su babu Perku iz daleka dovukli da me raini. Klonili se seljaci i nae kue, kao da sam gubava, i Krnovo je za mene postalo nedostupno. Vreme je prolazilo, odoh i na studije, a za mnom ostade pria: podzemna je, ui vradbine, lekove i otrove da pravi. Moj brat je uvao stoku, itao knjige, sedeo na kamenu grobova. Ranije, kad sam mogla, bapnem pred njega, trgnem ga pitanjem: - ta misli? - Pesmu - odgovarao je vreo, san kao da ga izbockao. Kad se pesma misli, moe li se dodirnuti narod koji se na Krnovu sahranjivao? Na kom se visu molio, kako se suncu klanjao, koje je rei iskazivao? Moda se poneka zabila u pukotinu nekog kamena. Lutaju, rei su due, kako ih iz plavila smai, pohvatati. Pesma je kov rei; kovina koja se u male ui narodu zavue. Pamtljivu pesmu, i za svako doba - to je nekako Valjar hteo. A na Krnovu je uvek vetar. Nikada mrtvo da bude. I isto nebo nebesko isrkala bih ga, ali se to oveku ne da. Moj brat Valjar je oduvek imao u sebi suviak srca. I sve mislim da ga je taj suviak u muke i na stranputicu odvukao. Nekim korakom stane na trulo. Ne zna kad, ni kad se zbilo. Ne ume nikako da se vrati, za tobom izrastaju raskrsnice, i one najbolje zatvore put. Odavno znam, i ovde pod Beogradom sluam seljake: "ne padaj na jedne jasle". Mali si za jedne jasle, sklepae te kao bubu, mnogo je zlih oko nas, i silu vole ... Krnovo, otava vrsta bude, klizimo, suljamo se niz padine kao da je sneg, i skije stavljamo, i zaas se zbijemo u dnu vrtae. A dole je toplo, nema vetrova nikada. I nalazimo cvetove, vrste i punake, kao da si ih iz plia iskrojio. Doe zima, Krnovo naraste, nabrekne od snega, ponegde se vide zeleni vrhovi borova, rasute i prevrnute korpe po belom polju. Torovima se vuci priblie, i tuku klepala po svu no. Meava hrupi, razlomi planinu. Uskovitlana i snena, izjede sunce i usred dana no nastane. Meava iznenadi zver - a kamoli oveka.

Mnogi su blizu krnovskih kua, do samog praga dolazili, a nisu znali da im je kua pred nosem. I tu ih meava ledila, ubijala. U meavi se najee ide ukrug, pipa i nita ne moe da napipa. Prolazi pored ognjita, ako su ti nozdrve osetljive, oseti i miris dima, ali kuu ne moe da potrefi, u mrklini si, iznurava te vetar, odnosi i poslednji daak toplote iz tebe posustalog. Slede se i oi, pa su kao prilepljeni dugmii, i spas, gde ga nai? Idi, samo idi, krnovska meava u hodu oveka zaledi, pa ljudska prilika ostane kao kolac poboden usred prtine. Meava proisti nebo, planinu, i izgubi se. Skrije se negde, u rupagu, zatvori ostatak svoje snage, da bi u nekom trenu vremena opet banula. I nebesa su golcata, bez oblaka, sunce lui po snegu, stvara se pokorica, tiina je, oseti iglu borovu. I odjednom procvri ptica, udi se, iva je. Tada selo iz kua izlazi - trai smrznute. I prvi put videh golog: leden, zelenobeo i izduen, motka gadna, nekako krt u kui, na zemlji. Trljaju ga snegom, vunom, pepelom - dvojica hoe treeg u ivot da vrate. I kad iz uda izbacie smrznutu mokrinu, nepoznati progleda na jedno, upavo oko. I mene ispod mojih sitnih grudi zgrabi munina ... eperko, sklopila je ruke na vagu; dugi prsti, gledala me orlica. I zabezeknuta, stegnutih vilica i obraza, udila se: ta sve to pria i kome? Vidosava je opet crnela, dizala vee, izvlaila se iz sebe, punila belu apoteku. - I moj brat Valjar jednom se smrznuo. Jedva su ga izvukli, i sve je isto bilo: pepeo, sneg, vuna. Valjar beo, izduen, i stenju ljudi, trljaju, kripi koa, smrzlinu izbacuju. Mati nam je bila preka, uvredi te do korena dlake. A posle kod nje nastupi naglo i grdno kajanje. Sve kroz suv pla i priguen grgut koji narasta, i iz daljine se inilo - zacenila se u kikotu. Kao da vetar produva kroz moju majku - njen lelek planinu uzmuti. I nikada mi nije bilo jasno kako takav glas izvire iz njenih uskih grudi. I posle jednog kajanja, mati se moja popela na krov. Opuila se i u nae dvorite je na ivu stenu pala. Neki su tvrdili da je namerno skoila. Sused Nikola, naroito. A onda DJogo DJuranovi, koji je vraao stado sa pae tvrdio je izrikom: da se naa mati Danica uspravila na vrh kue i polako koraala usred dana kao mesear, rukama je stvarala ravnoteu na grbini krova, stigla do rogova kue i bacila se u avliju kao u vir. Mati nam je u bunilu ivela tri dana. A otac nam je propao u Prvom svetskom ratu. Doao je kui, i razboleo se. Neka austrijska patrola ga po kii gonila i tukla. Prenoio je u zatvoru, i posle je umro. Oca pamtim kao senku. ...Leti smo dolazili u Krnovo. Stric je pazio nau pustu kuu. Valjar je donosio knjige, uio je ruski, francuski, itao je Kanta i Dostojevskog.

Po ceo dan smo boravlli na visoravni, nisam dirala u nepoznate grobove. Leimo i buljimo u vrhove kratkih travki. Tako smo sklonjeni od vetra, gore su: kotur sunca, nebesa kruna i orao. Doe mi da kriim. A Valjar je aptao, priao je svoju priu o dalekoj zemlji Istoka ... Nisam onda razumevala sve vidove plemenske svesti. udan je to korov, probije i kad se ne nada. Neprestano tera i hoe da se za neto vee. Slabana je, pa se pribije kao imela. A treba biti i sam. Moi samcit da postoji i nesreu da primi. A ne - nas i Rusa sto miliona. Nismo imali oca, i stidna sam bila pred bratom. Pouavao me tiho, i hteo je pesmu, koju nije stigao da napie. A moda nije ni mogao ... Oslobodi se moj brat na visoravni i izgovara sklopljene rei. Prekinem ga: - Kako nastaje himna? I Valjar ponovo govori, crven je i snaan u licu, pa se umiri, deo je kamena na visoravni. Onda je meni i objasnio da eli samo jednu pesmu da napie, pravu. Docnije sam ga razumela, sebe je opsednuo, zarobio se. I negde se pokvario, opasna je prava pesma kad se do nje ne dolazi. Otkud zlo nailazi, kai da ti kaem. Moje i tvoje zlo, skriveno je. Mnogo je skriveno. udna je to bojica. Malo zrnce a oboji reku. I tebe celog. Pa ne moe da se spere. A zrnce bilo i nevidljivo, ne zna kad si ga progutao. Valjar nije umeo da presee, umoljao se, to mislim ja, njegova sestra. eperko, kao da se uplaila, stavila je dlanove na usta, u oima suze, celo lice u drhtavici, aptala je: - ta ja govorim? ta? ... Ponovila je to vie puta, i sedu je glavu zabacivala. - Ostala sam Valjaru duna. I pokorna mu moram vazda biti. Bio je dobar, vru hleb na gladno srce. A ja ga zapetljavam. ovek postaje opasan kad pria o drugom. Opet se, eperu, smirila, i hteo sam da je ostavim, da se povuem i zatvorim sve izmeu nas, kada je proaputala: - Davno je mene poremetio ledeni ovek, upavo oko. Svi smo pomalo ludi ... I znao sam, udarila ilovaa u vilice. Prekinula je sebe, eperko, obema rukama se oslonila na glatku plou tezge, spojila se s vagom, i sebe vie nije

htela pred drugim da izmerava. Iza njenih lea mutne tegle, raznobojni paketi, limene posude; miruju poverljivi otrovi. Oblak na licu, stresla se Vidosava, sva se pretvorila u kukast nos, oi u crne rupage. Dinarka bi tuila. Stresa se i neka druga volja u njenoj koi raste. Pale se munje; glava crnozeleni, sve trave sa visoravni iz nje e proklijati. A onda, kao da se smrzava, postaje ledena, motkasta. Iz nje mraz. Ko zna na kojoj je mei bila, neki se osmeh usekao na usni, a esti zubi su krcali, iz oiju je vejao sjaj crnila. aptala je: - Svi smo malo ludi. Svi. Bez razlike, svi. Strovalila se pogledom u moje zenice, smrzla me u asku. Njeno lice belo da belje ne moe biti. Glava je ogroman belutak, vie beleg nekog grobita. Oi joj nisam nazirao, mirkala je u tavanicu, skupljala se. Najpre joj se vratne ile zacrvenee i, bakarno-crvena, upitala je: - Ti ispituje? Dounik, pijon. Izbeila je oi, a na obrazima siva ra; iskakale su okrugle izrasline, zelenkaste, preda mnom je nicala Arapka. Hoe od sebe da se otkine i sve da razvaari po apoteci. Neprekidno je govorila: - pijoni, bez vas se ne moe. Napolje! Povlaio sam se prema izlazu i mrljavio po koju re. Ona je dohvatila debelu teglu sa police, stezala je na grudima kao sveti kamen. U uglovima usana izbi svea vala, onda pena. Sjaj vrca, dva oka su zavitlana tocila uz koren nosa. Kroz stisnute zube prolazile su rei: - Poganac. Kakav poganac. Mar napolje! Ludi ste svi vi. Svi. Rano popodne i, moja srea, niko ne ulazi u apoteku, presamien sam, jednako se klanjam, tegla ne polee iz njenih aka. Izvlaim se napolje, znam miris obrenovake pijace, i Vidosavu kao merioca ostavljam pored apotekarskih terazija. eperko, odem u Cvijievu i ne naem Valjarevu enu Jelenu. Otila u neku banju. I vraam se, pa pored Botanike bate, uem u Dorda Vaingtona i kod "Vidin-kapije" sretnem Tomu bez kerke. Uemo u kafanu, Toma ostao speenko, oice zgnjeeno crnilo, u kutu usana opuak. Poruismo vinjak, i odmah rekoh: - Valjar skoio u dvorite.

- Bio sam na sahrani. I tamo je ludeo, njemu su u nozdrve mokrili. Pravili mu topli vodoskok. - I? - I nita. - Kako nita? - pitao sam. - Ne dirati. Neka odu, u zaborav. - Ne pristajem. - Od volje ti. - A sve je ljudsko iskustvo? - To je drugo. - Bez iskaza nema ga! - rekoh. Odmahnuo je rukom, uto sirene, zvonjava: prolazili su vatrogasni teretnjaci. Puno sjajnog mesinga na njima, ueereni za paradu. Zatresla se stakla u prozorima. - Negde je poar - rekao sam. Opet je odmahnuo rukom. Onda me dugo gledao; oi kao u mrtve ovce, nepomine, tiho je pitao: - A ta ti zapravo trai? I Dositej je u pitanju slian, odgovorim: - Traim da naem. - Onda nalazi! - Naao sam tebe. - Valjara si traio. - Ti si poznavao Velikog Vata? - Nikad s njim nisam govorio. A o njemu se mnogo prialo, pola od toga ne verujem. Onda sam Tomi poneto ispriao o idskom oveku. I pitao ga:

- Da nije to Veliki Vat? - Lii. Ali dugo prianje kao ispoved nije u prirodi Velikog Vata. Pazi, svako se poklapa svojom kapom. Iskustvo se prolazi. Tako ni ti nikada nee pojmiti Goli otok. - Ti si kamenovan? - naglo sam ga upitao. Toma se nasmejao, i rekao je: - Od kamena ostaje beleg, ne moe ga skriti. - idski ovek mi je govorio o kamenovanju. - To ne razumem. Onda sam ispriao Tomi kako je, po idskom oveku, izgledalo njegovo kamenovanje. - iv sam. Koa mi je itava. Samo nemam one zube. - Kamenovani se zvao Toma, Pariz, glavno zaduenje Crvena pomo. - Sve kao ja, a opet nije. - Neka je zabuna - kaem. - Na ostrvu se nikakvo kamenovanje do mog dolaska nije desilo, ni dok sam ja bio. A abra je postojao. - Video si ga? - Mnogo puta. I kad je skoio sa stene. - A Veliki Vat? - Postojao je za mene, video ga nisam. - Hteo bih sve da saznam o njemu. idski ovek me uputio u Ulicu 27. marta broj 27. To je bio Valjar. Mislio sam da je Veliki Vat. Tomin stisnut osmeh, ik u uglu usana, polako je rekao: - Veliki Vat nikada ne bi skoio u betonsko dvorite. Naroito ako je prazno. Toma je speena zemlja, izvaen iz keramike pei, i ja neprekidno mislim na svog druga Avrama Mitrinovia i njegove prie o Tomi. Neu da mu kaem da znam: o Savi, njegovom bratu, o gorilama u botanikoj bati i kafani "Kod dva orla".

Gori Tomi pikavac meu usnama, uzima vinjak i kae: - Hteo je Valjar da napie pesmu o Velikom Vatu. Nije stigao. Pre e biti da nije mogao. Vatrogasni teretnjaci se vraaju bez buke, i olaksani. - Ugasili su poar, izbljuvali vodu ... - I ja bljujem - ree Toma. - Priamo. - Ne, bljujem. Valjar je razumevao i pratao. A u svakom oprotaju je i bu. Mlaka bu. To je tako, bila religija, ne bila. Sigurno je Valjar najvie znao o Velikom Vatu. - Poznavao ga je i pre rata? - Svakako. - A njegovo pravo ime? - Ne znam. Veliki Vat je ime iz ilegale. Imao je i druga imena, ali je on za nas bio Veliki Vat. - Odakle je? - pitao sam. - Sluao sam da mu je deda pre Prvog svetskog rata ispirao iz Peka zlato. U Poarevcu je imao nekog brata. Sve sam to uo, kao to sam uo da je organizovao trajk u Singapuru. Da je u Parizu poznavao Ho i Mina, a da su ga u Hanoju hapsili Francuzi. - Kao Velikog Vata? - Da, pod tim imenom. Izgleda da ga je u Hanoju i uzeo. Iz Indokine se prebacio u Hong Kong. Odatle u Kinu. Prialo se da je u Kini imao drugaricu i s njom sina. Onda je preao u Sovjetsku Rusiju. Na Uralu se bavio dosta dugo. - Zato dugo? - U Parizu sam sluao o nekom naem zemljaku, i da se na Uralu zadrao due nego to je trebalo. Kasnije, meu nama prozujalo da je ostao i po nekoj kazni. Kakvoj, nikada nisam saznao. - Kakav je to ovek? - sluajno sam ga upitao. - OVEK TREE INTERNACIONALE.

- To je prolo - rekao sam. - Davno prolo. - I tu je njegovo greno okce. - Verovatno. Toma ispljunu mrtav pikavac. urio je u tampariju, dao mi je svoju adresu na Banovom brdu ... eperko, ko si i ta si, goludravi? Okraale ti nogavice, virkaju ti suve noge. A nisi u nogama, u uima si. Hvataljke tvoje, kao da si suncobrane na glavu nalepio. Hteo bih re. Tvoju re da ujem. Ne mogu se s tobom sporiti - i gde to onda postojimo ... Znao sam Tominu adresu, a promicalo, nikako da stignem. I jednom, nedelja, blizu je bilo podne, ispnem se na Banovo brdo. ega julska, riba se u Savi primirila, eka vee pa da izbui povr reke. Sve crklo, u lenjo zevanje se zarobilo. A na Brdu itava varo, ulice tek proseene, svud uvladala prava linija, nigde drvceta, sve pod konac dovedeno, izbrijano, pa mi smeta; miriu beton i neka nova lepila; kao da je prosut piritus. Na prozorima sputeni plavi, uti zatitnici, i kue slepe. "Robna kua Beograd" se zavravala pred malim nekrtenim trgom. eperko, odmah pomislim: ije e ime poneti ova asfaltna trpeza? Po njoj je bilo puhara belog, jo neugaenog. Pronaem Tominu viespratnicu, svojim lukom je zatvarala deo trga. Na njenim staklenim vratima landarao je oglas: osnivali su enski koarkaki klub. I pumpa benzinska je bila u gradnji; veliki crni tank leao je potkoen pred izbetoniranom pumpom; radnici su stigli da ga dopola ofarbaju minijumom; pa je tank obuen u crveno-crn dres; nema takvog kluba u varoi. Samo to preoh preko trga, iz pobone ulice izlete momak na trkakom biciklu; izgledalo je: snano e telo prekinuti gvozdenu osu; bicikl nov, sjaktao se; jasno se uo rad lanca; kao da mu je i zuka podmazana. Mladi je na sebi imao jarkocrvenu majicu, kratke pantalone i arape bele, s crvenim opivima. Spreman za trku, podmazan, kao i njegov bicikl; na

leima je nosio broj 9. Pun snage, noni miii - hlebovi gipkog mesa, neprekidno su pumpali: gore-dole. Napravio je lagano krug i oivio ceo kraj. Nije me primetio, bio sam zaklonjen iza oglasa i pretraivao adresar. Toma je stanovao na devetom spratu, stan broj 39. eperko, devetke se namestile. Momak je pravio krugove sve bre, zavitlao se bio; noge mu radilice neiscrpne, pod njim je bicikl, perce, skrhae ga; tanki tokovi izdravaju, i uje se: mehovi uzimaju u sebe julsku egu; sve se spojilo u jedno: igra se arena stvorila; kovitlac mase jurio je ivicom trga. Sumnjam da ga je neko posmatrao, mene nije spazio, a uarene zgrade ostale su slepe; momak ne haje: sam je sa svojim biciklom; trka se u naenom krugu trga i brzinom ga sve vie smanjuje. Ostavio sam ga i popeo se do Tome. Nije ga iznenadio moj dolazak. Smiren, lagano me uvede u tek vidnu sobu; obujmi me ustajalost; sve je mirisalo na duvan: sputene zavese, neveliko kanabe, po njemu jastuci, stolice prekrivene pliom; svud se zabio nikotin, opuak. Polako se naviknem na tamninu sobe, i utvrdim - svud jedna ista slika: aneo s belim krilima. Slike su bile naslikane na hartiji, kartonu, platnu i na komadima daske; uramljene i neuramljene; poveane po zidovima ili samo naslonjene uza zid, stolice, leale su i po patosu; nisam imao gde ni da sednem. A na slici: aneo sleteo na kamenu kocku, seo; ukoio se ovekoliki leptir. Priem odkrinutom prozoru, pomerim zavesu: betonske zgrade, glomazne i sve iste, sa odreenim brojem prozora i balkona, stvarale su dubok bunar; video sam deo obima, dno bunara - trg; momak je i dalje pravio krugove; pojavi se pa nestane, sve bre i ee; kao da ih je bilo vie na trgu. Pitao sam Tomu: - Zato slika jednog istog anela? - Da bih ga naslikao. Kraj prozora bolje sam video Tomu: oslabio i provenuo, pljoska. Suvo granje, snaga mu u iku na kraju usne, u dva crna i sjajna oka; kao da su oba puna suza, ali kapljica ne kaplje. Kao to su svud bile slike, tako su svuda bile razbacane i posudice pretvorene u pepeljare; u mnogima ljuske od oraha, lenika i sasuena kora raznih plodova; neke su tacne bile pune badema, suvih ljiva i suncokretovog semena.

Navikao sam se na miris boja, terpentina i lakom natopljenog drveta. Opet se nagnem preko prozora: momak je poeo da pravi najbre krugove; bre se nije moglo; kao da je izbacivan iz ogromne prake, neprekidno je izletao u obim meni vidljivog kruga. Pitao sam Tomu: - Ti si sam? - Vie nisu mogle sa mnom. A ni ja s njima. I otile su, moja ki i moja ena. - Kud? - Ne znam. Nikoga vie ne mogu da traim. Stajao je nasred sobe, prekrtenih ruku, i onda me upitao: - U ta pogleda? - U trkaa - rekao sam. - Ostavi ga. Ponudio me da sednem na jednu stolicu bez naslona; opet neka kocka; doneo je hladnu kafu i seo na leaj. eperko, nisam se pitao: zato onaj dole pravi krugove, a Toma anele. I nije mi bilo teko to sam na stolici bez naslona; brojao sam slike i utvrdio da su mnoge nastale na otpacima nekih dasaka; rendisanih, nerendisanih; izbrojao sam trideset sedam slika; moda ih je bilo i pod krevetom. Toma je poeo neto da govori, nisam ga u poetku sluao, jednako sam mislio na onog momka - biciklistu; vrti krugove: da li ubrzava, gde mu je granica, moda je usporio, odmara se; vetak je, bicikl vozi i sa zametnutim rukama na glavi; kolenima i trupom upravlja; i kakva je to trka bez protivnika i gledalaca? Oseao sam sunce i teak miris ustajale boje, koje mora da je bilo po tim posudicama, loniima. Toma je leao na kanabetu kao uginuli slepi mi. Onda se skupio, naglo se podigao, skoro je viknuo: - Strani sud svakog iznenadi! Nisam mu odgovorio, a on se opet smirio. Pa je otklopio usta, kao da je zevnuo, poeo je polako da pria: - Davno pre rata, trgovina Janko Gudelj, bicikli-kontrai, moda prvi u apcu, dobijemo ih od ujaka, moj brat i ja. Za poloenu veliku maturu, brat za zavreni peti razred gimnazije. I da ne gnjavim, krenemo na jug, sve pored

Drine. Vie od mesec dana smo ostali na tom putu, ta nismo dodirnuli. Nikad umorni, sve se prvi put deava. No, brda ti se pomeraju, pone kia, do kostiju te uhvati zima letnja, pa se osui na suncu i skori i sa prljavtinom svojom; onda se na potocima i rekama kupamo, i istrljavamo se peskom i belutkom. Teramo svoje konje-bicikle, krpimo gume ukraj puta, peemo peurke i mlade divlje golubove, dupljae; moj brat se sjajno puzao uz stenje i suve, gole brestove, odakle je skidao i mlade grlice; od vodeniara smo kupovali projino brano, od obaua sir; pravili kaamak, zvidali "Internacionalu". Negde iza Prijepolja, zaustavili smo se kraj jednog duda. Moga brata sustigao umor. A i mene. Odmorimo se, moda smo i odspavali. Zaboravili smo da kupimo hleb, i ja se vratim u Prijepolje. Brata ostavim pod dudom. Vraam se, veliki i vru hleb, drim ga pod mikom, mirie kora, neu ga naeti bez brata. Istanjili se u novcu, ostaemo bez prebijene pare. I to nas proletersko iskustvo oduevljava. Sunce je razgrejalo svaku kost u meni, svratim na Mileevku da se umijem i napijem vode. Spustim bicikl na ljunak, vrti se toak, zaustavlja se; stavim hleb na njegove ice. Izujem sandale, zavrnem nogavice, skinem koulju, ispljuskam se, izgrgoljim u vodi. uao sam, preseklo me kod pupka, kao da je icom neko hteo da ga otvori; osetih hladnou i bol; razlikovao sam svako zrno peska. Na drugoj obali uala je ena; okrugla kolena i bele butine; guva prekrivaa i kao s toplog jastuka skliznula na zelenu travu, tako se meni uini ena. Kriom gledam: ona pere, noni joj prsti u vodi a crvene pete na belutku; u teinjavoj koulji ena se migolji, isparava; nagotu je skrila savijucima svojim i dugom kosom, crvena je i spreda pada na rasek koulje; vide se obe sise, bele i jake, drhture kao mlad sir. Smotala me drhtavica, na oprezu sam, ekam da li u u pravom trenu razumeti njen znak. Zanosi me milovanje bez dodira; oseam put i toplinu njenu. Iznutra izbockan, uplaena stoica, ne umem da mrdnem sa Mileevke. Ona sve zna, ja sam u krletki. Beli su joj zubi, nije se zakikotala; blaga je, kao i njeni obrazi i oi.

Vrat mi je ukoen, ena ui, vidi je Mileevka; i ja uim. Moja se glava izokrenu u stranu i grumen njene tamnine pomuti me skroz. Preko reke osetih: pari iz teinjave koulje, pred izvorom sam; i padoh na kolena u vlaan pesak; reku ne ujem, neto je rekla, mahnula je rukom. Ispustila je svoje pranje, koulje i krpare, moda me je tek sad prvi put ozbiljno uzimala. I uh je: - Gladan si? Zabija mi se pesak u kou; ona se blago smei; ne sipa kikot iz nje, razume: u upaljen fitilj se ne piri. Ponavlja: - Gladan si? Opet se uplaih: mene ena i ne vidi, nego moj bicikl-kontra, i hleb na njemu; razgovara sa svojim brkatim ovekom. On je na obali, sa sekirom na ramenu. Ubie me jednim udarcem, presei nadvoje; i obe e moje polovine baciti, da ih Mileevka otkotrlja u Lim. Jednako sam ukoen, i kleim; ne oseam ni sunce ni vodu; samo srce lupa kroz suvu koaru; mekana bupa odzvanja; i enino srce ujem; dobro je da glavu jo malo izokrenem. A ena tie kae: - Gladan si? Klimnem glavom, setio sam se da potvrdim. Ni ona se ne die sa obale, nego se vue na leima, laktovima se pomera, noge joj slabo razdvojene i malo otkrivene; ne vidim joj lice, samo vrh brade i belu guu. Tako me privlai, mami k sebi; u travi ostaje trag, leite njeno; ne pari se sa zemljom. Preoh Mileevku, pod njenim leima je pucalo lanjsko granje; korito ene zavlailo se u gutu, nalazilo nam skrovite. Pooh prema njoj, sada bez straha; ova ena sve zna: vatru da stvori pod kiom prokapaom, da dete bilo gde sama rodi, krov i leaj u umi da napravi, i pitu da umesi. Idem pod njen topli dah, u znojnu, mesnatu, zagriu njena kolena; slobodim se, onjak sam; koulja se gri na njenom stomaku i izviruje

meseev kotur, nee mi se izmigoljiti; zovna, vue me u gutu, i nikako ne shvatam da se njenoj volji pokoravam. Zaptiven, ne postoji vie nijedan um, i dan se u guti smraio; poklopim arite, i nesreno kratko izdrhtim na eni. Oputen, bruji reka; gledam je pravo u oi, slobodno dodirujem, ispitujem; ona se polako rastee u osmeh; mlada je, neku je godinu iznad mene; okruglasti, rujavi obrazi, kosa joj stari med; i zlataste pegice po licu pokoica zrele breskve; neprekidno me podie brdo njenog vrstog stomaka. Pa sam izmeu njenih nogu, roen od nje; ne znam zbog ega, nju stidljiva rumen naglo obli; kooperim se, opet postajem onjak; i traje, ena se poda mnom oglaava; i prvi put ujem zamuen glas, voljno predavanje; dah u dah, sve je sklopljeno, iz davnina znano. Puca iz mene, iz peta, kolena i celih lea. Kriim, hou da kaem, ali ne mogu: mnogo je lepo na ovoj zemlji; niz brzak reke odlazi mle; i ena je, najzad, poda mnom umorna. utimo, Mileevku opet ujem. ena ape, ututkava me pokretom, reima svojim; i meni mirie na nepoznato lie, na zemlju iz koje se raa; zarivam glavu u njene sise, upam svoju kosu, slatko mi je; izdran sam i lak pas, preko mene se sjurila bujica. Uvlai me sve dublje u gutik, nosi me na sebi kao svoju kuicu; neprekidno zakuen, otputa se, pa me polako drobi; snaga je u meni neprekidna, sve prolo sam zaboravio; ujedem je, miluje mi teme, svaku njenu vlagu znam, bez stida smo. I neko gore u stranama bukovim kao da vie: - Boso, Koso, Roso. ape mi u uho: - Mene zovu. Svom teinom tela je prikivam; i mislim: prosto je, i sve se brzo naui. Ona opet apnu: - Neka, lako u s njima. S kojima to lako? Sa svima. Saznao sam: ima dvoje dece, a njen ovek je daleko, gradi negde prugu ... Zaboravio sam brata, bicikl-kontra i hleb.

Preem Mileevku i sve naem na svom mestu, nedirnuto. Samo su hleb napali uti mravi; istim ga i s biciklom izlazim iz vododerine na put. Brata naem gde sam ga i ostavio: pod dudom, jeo je dudinje, ubrljao se, doao mi slinav. Ne obraam panju na njega; onda primetih da je oajan, oi mu crvene. Objasnim mu: zadrao sam se na pijaci, glupo, s Ciganima, i mekom, pao sam sa bicikla, zdrao kolena; pokazivao sam mu oderotine pune zemlje i trave; morao sam na izlasku iz varoi kod kovaa da ispravljam bandae, i sate sam tako prokucao. Brat je moj utao, gledao u stranu i jeo hleb. Nita mi nije verovao. I onda sam rekao sebi: ispriao bih mu sve samo da se nije ubrljao dudinjama. I nikad ne stigoh da mu ispriam. Kada smo se vratili sa naeg puta, krajem leta, udavio se u Savi. A tada sam bratu predloio da odemo do manastira. Kasno je, nije kasno, ta emo pod ovim dudom, nai emo bolji bivak za nas; nije daleko, raspitao sam se, sve uz reku, i da hoemo, ne moemo manastir da promaimo. Ve je dobar sumrak pao, pribliila se beda, zamutila daljina kad smo stigli pred manastir; nismo eleli da remetimo red, kalueri su se ve povukli u konak. Pojedemo hleb pored izvora i tu se napijemo vode; onda se zavuemo u manastirsko seno; zapravo, popnemo se na stog, gore napravim kao veliko gnezdo i zaspimo. Prvi se probudim, u nozdrvi suvina sena; opet udahnem, raspoluuje miris celog stoga; u nebo se uprli jasenovi i vrbe na obalama Mileevke; mislim na rujavu enu, mnogo je razbacanih kua u tim stranama; greje sunce, kupi rosu sa odela, moj brat se u snu osmehuje; uto nas neko pozva, pitao je ko smo i ta radimo gore. Probudim brata, suljnemo se niz seno pored naih bicikla. Kaluer prosede brade strogo nas je pitao: - Odakle vi ovde? - Gospodine igumane ... - Zna da sam iguman. - Pa lepo ste obueni. - A kako se zovem? utao sam, kaluer se smekao; prolazilo mi kroz glavu iz kole hagiografije i biografije, drsko rekoh:

- Otac Dositej. - uo si to u varoi. - Nita nismo uli. - Nemojte kaluera da laete. - Nemamo razloga, gospodine igumane. - I kud ste poli? - Na biciklima zemlju upoznajemo. - A ko ste vi? - DJaci. Rekli smo uglas moj brat i ja; kaluer nas rukom blagoslovi i povede u konak; i dobismo odmah mleka i hleba. Ostali smo nekoliko dana u manastiru Mileevi. Gospodin iguman je odredio aka Dositeja da nam pokae manastir. Nismo ispoljili neku radoznalost za freske, pa ni za riznicu. U neko drugo doba zanima te prolost. DJak Dositej je bio povijen, kao da je kolska ina prela ispod njegovog pupka. U koraku se ispomagao tapom, i odozdo te gledao, smejuljio se, siromaak; i nisi mogao da odredi da li ponizno, zlurado ili nesrena dobrota biju iz njega; upamtio sam iljat nos, jabuice izotrene i u belom licu ukopane graoraste oi. DJak Dositej nije mogao svaku fresku da vidi, krivio je glavu, kao da je protinje kroz neku tarabu, pa nam je objanjavao. Znao je sve napamet, gde se ta nalazi u crkvi, koja je freska na istonom, zapadnom zidu, u kom delu naosa, severnom, junom; ve je imao posluanje: za urke i manastirske kokoke; pred vee je otkupljao jaja, slagao ih u crvenu kotaricu i pokrivao je istom maramom; kao da je krio jaja, nije voleo da se zna dokle je korpa napunjena; krakat je bio ak Dositej, i u povratku kroz donje dvorite konaka mrmoljio je u zemlju, mislio sam, molitve, a on je sraunavao koliko su mu kokoke donele jaja; tuga me muila, gadio sam se Dositeja, meni je izgledalo: svaki dan iz zemlje proklijava. Za vreme ruka je sedeo u dnu astala, i tada je jedino bio uspravan, mogao sam da ga posmatram; bio je to uplaen momak, svoje graoraste oi kao da je nekud uklanjao; a nije imao gde da ih sakrije, oi su u licu; kod korena nosa; posle mi doe u pamet: on krivoijski gleda, navikao se na pogled odozdo; obuze me stid i poeh da ga gledam bez saaljenja, bez uenja. Jednom me zaustavio, u priprati mi pokazao Strani sud. Dositej je rumeneo i, kao da mi neku tajnu otkriva, polako je govorio:

- Pogledaj, na obruu duge sedi sudija. Hrist. U nebeskoj je visini, njegovom oku nita skriveno nije. Prepozna odmah lanog apostola. A kamoli druge, trgovce. I carevi dolaze pred Strani sud. - Malo ih je, Dositeju - odgovorio sam onda. - Ima ih. Ima. Svi nepravedni moraju da dou. Neko ranije, neko kasnije. Upamtih, i njegovu parolu-okosnicu docnije shvatih: "neko ranije - neko kasnije". A tada, u manastiru, nikako nisam razumeo: kako Dositej moe s mirom da nas posmatra i otkuplja jaja. Drugi kalueri nisu obraali panju na nas, kao da ne postojimo. To nas je oslobaalo, pa smo se po ceo dan kupali u Mileevki. U jednom viru uio sam brata da pliva. Vir je bio dubok, ali kratak; vir planinske reke. Pa sam pronaao razlog: u potrazi za novim virom, udaljavao sam se od brata i manastira, odlazio do mesta gde sam se sreo s rujavom enom. Niko nije dolazio da pere rublje. Lomatao sam se i po stranama; izgrebah kupinovim vreama, izlazio sam na proplanke, pred drvene kapije, prazna dvorita, pred musavu, uplaenu decu i zle pse. Postojim, i ta da pitam, koga traiti? Roso, Boso, Koso, u uima ostalo dugo, otegnuto o. Ugledam negde u strani, na njivi, dve ene i mukarca. Ceo sat hoda potroim do njih, i ispod marame opazim rujav pramen kose. Tu sam, apnem sebi. Pribliim se, nije ona ena. I ponem razgovor, kao skupljam muka i enska imena. I one, prva se zove Bosiljka, druga Kosana. Skraeno je zovu Kosa. A onu, opet, Bosa. Vratim se na obalu Mileevke. Pipam tragove, naiem na ulegnue u travi, kao da se zver tu kotila. I ujem um, eljka me unosi u gutu. Vratim se u manastir i kaem da nisam mogao da naem vir. Brat mi odgovara da sam izgreban i da bi dobro bilo da krenemo za abac. Stariji sam, mora se pokoravati, ostajemo jo neki dan u Mileevi. Vie vira gde sam ga uio da pliva bila je vodenica, i vodeniar starac Radivoje. Zvao nas je esto na veeru, pa smo po koju no u vodenici i prespavali. Voda iz jaza je prolazila kroz dugo, drveno korito; iba i pada na toak vodenice. U neko doba, starac Radivoje stavlja drvenu reetku na izlasku vode iz korita. Onda je zasunom iskljuuje iz jaza; u trenutku korito ostaje golo, bez vode, i u tamnozelenoj mahovini praaka se potona pastrmka; po telu ribe, neko je izbo, izbijaju kao krv crvene pege. Mesec istae bledilo; vidno je ljunkovito korito Mileevke; brbori prznica. Starac je kupio ribu i mrmljao:

- Lepotice, bol va ne ujem. Uzeo bi est-sedam komada, okrenuo bi se prema meni: - Za nas je dovoljno. Ostale su ribe zevale u mekanoj mahovini; skinuo je reetku, onda zasun, i voda ih je spirala, uzimala u sebe. Starac je govorio: - Tu su, ispod vodenice. Nikud nee dalje. I riba uva svoje mesto. Trudite se, nikada ne uzimajte vie nego to vam treba. A staraca je u nas malo, prekidaju nas ratovi, boletine. U vodenici gori vatra, u zemljanom loncu puka pura kao uplaeno prase. Moj brat je istio ribu na Mileevki. Zaustavi starac Radivoje vodenicu, pa se uje klepet buljine, lovi mieve oko obala. Starac ribu na vatri prosuuje; protnuo je kroz krge vrbov prut i ribu polako okree. - Hou da ih odimim. Neka povuku na suvu slaninu. Nije post, na mladom kajmaku u ih ispei. Ne miemo se od vatre; naslonjeni na vree, udiemo meljavu; starca bolje vidim pri odsjaju: koziava koa, nekad je preleao velike boginje; ali kovrde dlaka i bore ublaile oiljke opake bolesti. Sluam starca. - Vodenica je ovde odvajkada. Moda pre manastira. ivi se, vitlo ne staje, a pohare se mnoge desile. Opet, lepota ostala. Pohara, uvek je to neka okupacija. Ispekao je ribe u velikoj crnoj tavi; jeli smo ih s tvrdom purom. - Svaki je zalogaj slai od grumena eera. Saglaavamo se sa starcem, a on opet zapoinje: - Ne zna se red poharama. Pohara na poharu, i opstati bilo je pitanje srpsko. Razapnu kaluera, to nee kmeta, na gui kruni rez, ili na stomaku, raspore ga kao jagnje. Moda zato to se okrenuo prema manastiru, poklonio i prekrstio. Ko to zna, pria za priom, mnogo se i pogubi; jezik ti je i stalna skrivalica; prvo mora klju da nae pa da ti svaka voka i boja na ivopisu razumne postanu.

I sve mislim, kad su Turci ovde banuli, mora da su se uplaili. Lepote. A tada se esto i bes razvije ... Prva pohara kad su uzeli Sokolovia. DJak je tek bio, spremao se za monaha. Kau da je ve i za pevnicom bivao. I Turci su onda pokupili mlaariju ne samo iz bratstva nego i iz sela. Ovog aka Dositeja nijedna pohara nee. A i on, opet, neko seme ima. Tako je to bilo, pljaka u krvi, pohara je do dna. Ali su nam se janiari i vraali. Dopusti paa Sokolovi obnovu Peke patrijarije. Druga pohara, opasna nuda je Turke naterala, poeli su mrtve da ubijaju, uzee Savin ivot, spalie ga. Opet se vrati: nema ivog u nas koji ne zna za svetog Savu. A im ga ivi znaju, znali su ga i svi proli. Trea pohara. Broja nema. Pria iz prie, Turci opet banuli iz Male Azije, uhvatili sedam kaluera, namazali ih smolom pa zapalili; ostali se razbeali, a sva sela u zbeg. Sreni su oni koji su zaboravili re zbeg. Ima i takvih naroda. Moj brat je spavao na vreama brana, mesec je jae izgrejao, sove se vie na Mileevki nisu ule, starac je nastavljao: - esto smo bili u zbegu. I, onda, Turci su traili riznicu manastirsku, i ne naoe je. U nekom je temelju bila skrivena. U podrumu kalueri iskopali rupu, pa kamen i negaen kre, pa opet zemlja, odozgo stave kacu s kiselim kupusom. Behu strani Turci, oluje; sve polomie, spalie, i kacu su razvalili, ali riznicu nisu pronali. Tako to biva, posle svake pljake bolje se uva. Turci odoe, bi provala oblaka, vatra se sama od sebe ugasi. A moda je izgorelo sve to je moglo da gori; nije bilo hrane vatri, pa se utulila; ne mora se ni prii u svemu verovati. Moji stari su govorili: provala oblaka iscepala nebo, ugasila svaku iku, ubila vrelinu u zemlji; monasi se vratili, obnovili bratstvo, poeli i knjige da tampaju. Opet bi pohara jedna, priao je meni moj deda Radivoje. Doe odred Turaka, predvodnik im je bio mlad, mrav kapetan. Zelena dolama, alma zelena, i koa mu maslinasta, suva; kau da mu je i dlaka u bradi bila zelena. Sav u turskoj boji. Utegnut i usukan kapetan, esto se prao na Mileevki i etao njenim obalama. Strogo je drao vojsku, nije joj davao maha; njegovi suvojnici bili

ulogoreni na livadama ispod konaka. Sami su mesili hleb, a sa sobom su dovukli kace loja i meda. Volove i ovnove su pekli u topoljaku pored Mileevke. Na livadi su i klanjali, okrenuti prema Meki. Turski kapetan je govorio: "Vi ste jedna vera, mi druga. Svaka neka bude na svom." Opet su monasi bili na oprezu, kao i narod. Po obiaju, polovina je izbegla u planinu. Jo i ovo je bilo neobino. Na kraju livade, gde poinje iva stena, na uzvienju, na maloj kamenoj trpezi, bio je postavljen kavez; nevelik, moda krletka za pticu, ali uvek pokriven. uvala su ga trojica vojnika. Kapetan je strogu naredbu izdao: niko od vojnika nije smeo da se priblii kamenoj trpezi. Uvee, pre meseeva izlaska, kapetan je lino donosio hranu do kaveza. Opet na udaljenosti, pomou dugog leskovog tapa kapetan bi malo smakao dolamu sa kaveza, a na drugi leskovak, na njegov iljak, tvrdili su neki vojnici, nabijao je komad peene ovetine; dok su vojnici iz najblie kapetanove okoline tvrdili suprotno: da na kraj tapa privrava posudicu s prosom, nekim semenjem. Tako se zapetljalo: u kavezu je ptica, a moda i neka zverica. Ponekad se nou uo pisak, pre cika; uvek je smetao ubor Mileevke, pa se glas ptice-zverke nije najbolje razaznavao. Ostalo je neotkriveno ta kapetan uva, i te neobinosti monasi su se najvie plaili. Kad bi kapetan upotrebio leskov tap, bacao ga je pred sami kavez. Turci se podignu i odu iz Mileeve. Uinili su to nou, tiho i tajno, dok mesec jo nije izgrejao. Ujutru je monahe iznenadila pusta livada; ostali su po koji koi od atora, neupotrebljivi delovi samara, iskidani ulari, kaievi; tamo gde je poinjala iva stena, na uzviici, niega nije bilo; ostalo je petnaest leskovih tapova; nigde nije bilo esnaestog; po tim tapovima se i znalo da su Turci osam dana u Mileevi boravili. Govorilo se o mladom kapetanu i nagaalo o kavezu, ta je u njemu bilo skriveno. Monasi su sve tapove u gomilu sakupili i spalili ih kod ive stene. Valjda petog dana po odlasku Turaka, neki su obani tvrdili da su na Mileevki sreli Cigane ergare koji su iz reke izvukli nevelik kavez od utih ica. Cigani su otili svojim putem i kavez odneli.

Opet, ne zna se kog dana, pria je davno nastala, dani su uzimani i dodavani, neki otac Dositej, izlazei iz staje sa gvozdenim vilama da bi uzeo naramak sena za konje, kod kamenog praga umalo nijo nagazio na debelog pacova; lenj i slabo pokretan, pacov je gledao u oca Dositeja. Otac ga je odmak nabo na vile i podigao prema nebu. Izgleda da ga je i opsovao, zgaen cikom i koprcanjem; i krv je pacovska prsnula po mantiji. Otac Dositej je prao mantiju na izvoru i toga dana je ee nego obino ulazio u manastir. Kajao se i molio za oprotaj to mu je jedan pacov-satana izmamio psovku. Ubrzo je u manastiru nastao pomor. Prvo je umro otac Dositej. Harala je uma. Tada se mnogo naroda u ovoj dolini zatrlo. Nije imao ko koga da sahranjuje, ni da vue manastirska zvona. Opustela su sela. Od celog bratstva ostala su samo tri kaluera. Sve opet proe, ostade nam pria da su Turci umu doneli - da je, izgleda, bila u onom kavezu. Uvek je maska pred tobom, tako se namesti. A kad ne zna da te haraju, ne moe se ni braniti. Polako te okrue, iznutra izdrobe, pretvore u stanovnitvo bez imena, drugo ime dobije, nazovu te poljaninom, reaninom. Pazi, tad nastaju najgore pohare, one koje zatiru. I takvih ima u istoriji. Starac Radivoje bi zavrio priu, a ja sam ostajao u vodenici da spavam pored brata. esto bih se ujutru iskrao, terao bicikl niz Mileevku, stizao do mog mesta, nije bilo nijedne pralje; trava se ve ispravila, i u guti iblje, brisao se svaki trag. Da se i dalje provlaim kroz leskovu umu i ruj, zmijastim puteljcima, da sa uskih istina gledam u razbacane kue po itavoj strani i nagaam: gde je? Ona je odavde, iz ove doline. Peru rublje sedmino, ili dvaput u nedelji, tako i hleb peku, za petnaest dana, izvade i po dve furune. Vraam se do manastira, vodenice. Brat me posmatra uplaeno i nita ne zapitkuje. Mnogo sam mu zahvalan. Odlazimo u najdublji vir Mileevke i plivamo. Opet jedno vee, nahvatali smo punu kofu rakova, starac Radivoje ih je kuvao u bakrau, kad nas je upitao: - Jeste li gledali ivopis? - Onako. Pokazao nam ga ak Dositej. - Njemu nije dato da ivopis sagleda. A polako ga treba osmatrati. I nikada nemoj sve odjednom. - A ta da gledam?

- Belog anela, bie ti dosta. Doi ujutru pred njega, moe i u sumrak. Neki put, u podne. Samo stoj pa e ui u tebe. Zna on svoj posao. I nita ti vie ne moram priati, u njemu e sagledati. - I poharu Mileeve? - I poharu. - Sve? - Moda i sve - odgovarao je starac Radivoje. Po savetu starevom, poeh da odlazim u crkvu u razliito doba dana. Kada nam je ak Dositej pokazivao ivopis, nismo primetili lik Belog anela; smutila me mnoga smerna lica, duge brade i ukoeni pokreti. U ponovnom vraanju crkvi, ve sa ulaza ugledah Anela. Iz tame je u trenu zautao i spustio se na kamenu kocku. I kada sam voljno hteo da vratim tren sputanja i uma, nikada mi se vie nije ponovio. Aneo je odvajkada sedeo na kamenoj kocki. Samo sam jedanput osetio treptaj u zgrenom krilu, kao neku skupljenu snagu, ali je sve brzo utihnulo. Tako, bez brata, stojim pred Anelom. I prvo to pomislih: toliko si lep, niko te ne moe ukrasti. Siguran sam, i bez straha, pred njim; ne bojim se nijedne pohare; nepomian, Beli aneo me puni; ne otkrivam ime. Sedi na ljubiastoj kocki; odakle je prispeo? Daljine su u njemu, beskraj puteva, mnogi je svet gledao. Sa nekog juga je doao, hrani se voem, da li je ikad sklopio oi? Bos je, vise mu noge; ispod njega su pospani ratnici. Levo krilo - raskriljeno jedro na zidu, u zlatnom je oblaku, na nebeskoj vodi; kao da se opet pokrenulo, titra i nekud me zanosi. Ne mogu da mu odredim godine. Stariji je od mene. Starac Radivoje ga gleda kao sina; a video ga je i kao vrsnika svog. Hou li stii da Belog anela vidim i kao sina? Desno je krilo skupljeno, smiraj je u njemu, zadavljen pokret-let. Tako je Beli aneo dvostruk: i sedi i leti. Navikao sam se pa dolazim. Ozbiljan je Beli aneo, ne znam da li ume da prata?

Ponire u mene; da me ne oslepi davnina iz njegovih oiju? Zaklatim se pa se pobodem. Kameni je uvik u meni. I opet, kao da ga prvi put gledam: rumeno lice njegovo, i put maslinastu; zdravija je od bele koe, izdrava daljinu puta i svaki sunev zrak. Drugi put otkrijem: na krilima je doneo komad plavog neba. Plava boja na zemlji ne postoji; uvek nam se priinjava. Pitam se: iza smirenosti Belog anela ne poiva li pamet svakog vremena? utim i prebiram po glavi: iz koje je zemlje njegovo lice pozajmljeno? Zemlja je svud ista, proleterska, tako sam sebi odgovorio. I jednom, dok sam izlazio iz crkve, stresao me lik na zidu; prestravilo me prepoznatljivo u njemu; znano bucmasto lice, jedri obrazi, gua jaka, i kosa ruj. Kralj Vladislav je u desnoj ruci drao manastir. Greni otac, ktitor, ne smeje se; a znam: u vilici je zub - belutak. Potomka njegova sa reke. I ja sam neiji potomak; i vie enu ne traih po obalama Mileevke. Tako stvorih suludu tajnu; i nikom je ne kazah do sada. eperko, zautao je Toma, pikavac je ugasio palcem; pribliio se prozoru, i otkrih koliko je prosuen, koa i kost, ispreprela ga posna ila. Naglo sam pogledao kroz prozor i video: dole, na trotoaru, razlupan bicikl i, skoro nasred trga, momak lei na leima. - Pao je! - Dii e se. - Nee. Opasno je pao. I Toma prie sasvim prozoru, svet je s donjih spratova izlazio na trg. Dvojica u platnenim pantalonama podigoe biciklistu i poloie ga u hlad viespratnica. Uto zahujae kola hitne pomoi. Toma se odmae od prozora, poe prema sredini sobe, ree: - Moda mu nee nita biti. - S kim se trkao?

- Svi smo na odreenim stazama. Nisam odgovorio Tomi. Gledao je u svoje anele, onda je rekao: - Ne umem pravog da stvorim. Bitno je, postoji. - U Mileevi? - U meni. I ko zna u kome sve jo. Napustio sam ga, pikavac mu je iio usnu. Spustio sam se nekoliko stepenika, bio sam blizu osmog sprata kada sam uo kao pucanj - za mnom je Toma zakljuavao vrata. I, eperko, ode leto, kao da si neki dak napunio, vezao ga pa bacio iza sebe. Doe jesen, beogradski oktobar, pun zastavica, otkrije se i neka ploa, kola; i protutnje autobusi bratstva i jedinstva. Onomad Mika Lastar me pita: - Opet e bistu da postave? Ima novih. - Biva - kaem. - Biva - potvruje Mika Lastar i kao komiju me zove na riblju orbu. eperko, odem na Banovo brdo, otvorena "Robna kua Beograd" i benzinska pumpa toi benzin. Na staklenim vratima Tomine viespratnice, gde je bio prilepljen osnivaki plakat enskog koarkakog kluba - posmrtni list; fotografija: momak na biciklu, Slavko Slave Joksimovi, tragino poginuo na trgu. Na belini pored oaloenih, neko je obinom olovkom napisao "hitao brzinama". Popnem se na deveti sprat i, ne znam zbog ega, sumanuto zazvonim. Opet zvonim: osea, pust stan. Stojim primiren pred vratima, nauljio sam se ne bih li neki um uhvatio; jeza propuzi kroz mene; zamiljam da su prozori malo odkrinuti, pa ponovo isprekidano zvonim. Pojavi se susetka: - Traite druga Tomu? - Da nije otputovao? - Ne verujem. Otkada je ostao sam, nema odreeno vreme izlaska. Susretala sam ga i pre i posle podne. Kad ga natera nuda, po hleb, mleko i duvan. Ima vie od desetak dana kako ga nisam videla. I ba jutros, pred ogledalom se eljam, pomislih: gde je drug Toma?

- Zovnimo domara. ena posla svog malog sina i ubrzo doe koat ovek; hitro zazvoni i lupi pesnicom u Tomina vrata. Rekao je: - Odavno nije izlazio, praina je na kvaki. Idem po miliciju. Milicija je otvorila vrata, brzo, poslovno, navikli se na sluajeve; nigde nije bilo onih Tominih slika; a svuda ostale posudice pune pikavaca, kore od voa, ljuske lenika, oraha, semenki. Toma je leao ispruen na kanabetu, pikavac u uglu usana: nije se oseao nikakav zadah. Istopio se, u ravni je s leajem; nije bio ni ruan; svenula biljka, sasuen ivot. eperko, sputao sam se nogu pred nogu niz dugo stepenite i mislio: kamenovani i nekamenovani Toma. Iziao sam na trg, jo nije bio krten. Mogao bi da bude Tomin trg, kao i onog momka s biciklom. U nekom Oktobru, drugo e ime stii, tako biva. eperko, nita nema - ima sve, prosvetljeni, ponekad je za mene govorio Dositej. A stoka sam uporna, ponovo odlazim u Cvijievu. Jelena, Valjareva ena, dobro je poznavala mog ratnog druga Avrama Mitrinovia, i izmeu nas se otvori. Jelena je govorila: - Moj mu Valjar nije kriv. Oko njega se samo okolnosti splele. Okolnost ponekad postane neoboriv dokaz. Padnu stupice, zamka napred zamka odostrag. Postave se i sa strane. I, eperu, nema izvlaenja, konopac mora da se primi. - Valjar je proglaen za Velikog krivca. - Znam. Rekla je: SLABA DUA. Kad postoji slaba, morala bi postojati i jaka. Ali nikada u narodu nisam uo da se govori o JAKOJ DUI. Nego samo DUA OVEK i SLABA DUA. Opet, ja sam mislio da je Valjar: DUA OVEK. eperu, zna li se od koje je due Hrist? Jelena je govorila: - ta se izdeavalo na Kamenom ostrvu, o tome Valjar nikada nije hteo da govori. To je bila njegova nesrea i nas dve, ki i ja, dalje od nje. A kada je jednog jutra stigao, na njemu pantalone ogromne, crne izrezane sandale i majica mornarska. Suio se na konopcu, zaboravljen na nekoj palubi, i nastao smean otisak Valjara.

Tada smo stanovali u Ulici 27. marta broj 27. Nisi mogao adresu da zaboravi. Pa sam kasnije preko svoje gimnazije kao profesor dobila dvosoban stan na uburi. Valjar je odmah uzeo sobu sa ulice; naa ulica je bila jednosmerna, s velikim lipama, bez prodavnica. Postojala je samo jedna zanatska, elektriarka radnja, prekoputa naeg stana. Valjar se zavukao u sobu. Skopao se, re iz sebe nije isputao. Tri godine nikud nije izlazio, kao da se sramio, stavio sebe u izgon sopstveni. Njegova koa postala je bela, ustajala, kao kod samiara robijaa. Nije to bio neki stid, ni strah. Pomiljala sam: posredi je inat, svima trlja oi. A nije bio ni inat. Pre neki prezir. Naprosto, zgaenost, nad svima, nad sobom. Nou je aptao sebi u bradu, razabirala sam dve rei: "prljavi" i "oienje". Bolni Valjar je isterivao svoje, hteo je iljak svetlosti da domai. Slabo je jeo: prepeen hleb, aj. Stanjivao se, stapao se s bledilom zidova. Odricao se, spavao je na golim daskama, nije sluao radio, niti je itao novine. Nije ga zanimala dnevna vest Zemlje, neka se obru "saljuti" i "marineri". Njegovi bliski prijatelji Toma i Brana Vri vie puta su eleli da ga posete. Uvek ih je odbijao, kratko im je odgovarao: "Nema potrebe". Kasnije, u sobi-samici poeo je mnogo da ita i pie. A potom je rukopise cepao, spaljivao ih. Zavese je mahom drao sputene i sumnjam da je znao za smenu dana i noi. Stalno je beleio, ispuni celu svesku pa je uniti. Cepa listie, u njegovoj sobi uti, pucketa, gore rukopisi, i uje se: hripa Valjar. Nije plakao. Ponekad je meni i govorio kad mu donesem aj: "Nikoga ne mutiti svojim iskazima. Biti nitavilo, teko je, postoji." Pomiljala sam: ukrasti neku svesku, sakriti je. Valjar je nagaao svojom ponornicom, otkrivao moju tajnu elju i strogo govorio: "Sluaj, ako bi neto proitala, uzela, odmah bih se obesio. Obesio bih se nasred sobe". Bio je odluan, i tamno rumenilo za asak je oblilo njegovo lice. Stiam ga svojim mirom i kaem: - Proetaj, nebo da vidi, travu. Kao da je meketao, guvala se koa na licu, odgovarao je: - Nadisao sam se na Krnovu i ostrvu. I neba nagledao. Mogu da ga zamiljam.

Donosila sam mu knjige Jovana Cvijia, ajkanovia, Godinjicu upievu. Ponovo je poeo da ita ruske i francuske klasike. atobrijana, naroito. Ne znam kada je spavao. etao je od prozora do vrata, po nekoliko sati. Onda se primiri, mrtav. I znam, uurio se za stolom, iskezio, umotao se u ebe tako je pisao. I sad mi se ponekad priini: crna buba noicama po hartiji gazi, pravi aru. Umori me isti um, ispisivanje slova, pa zaspim. Valjar kalje, budi me. Pomeri stolicu, pone svoju robijaku etnju. Rekla sam ve da je malo jeo. Ponekad je uzimao i olju mleka, to je ve bila gozba. I kao da je prekraj uinio, stideo se sebe, postajao smeten, po tri dana ni mrvu na nepce nije stavljao. Onda je poeo suve ljive da potapa u vodu. Uzimao bi po tri ljive za obrok. Potapao je i pasulj, ostavljao ga neki dan u sudu, pa ga solio i grickao. Uopte se nije raspitivao kako nas dve ivimo. Verujem da nije znao ni vrednost novca u opticaju, ni u kom je razredu naa kerka. Ponekad je Nenu i zagledao, milovao po uima, zapravo, blago je dodirivao njenu unu koljku, tepao joj "slatke male usi". Od mene su traili da se razvedem. I mnoge su se razvodile. Objasnili su: tako se muevima najbolje pomae - moraju svoju samou dokraja da istrpe, i izdre, da bi priznali i da bi mogli poeti iznova, sa istog peska na novi trag. Inae, kao ena postaje zatitnik njegove krivice. A opet, znala sam, Valjar nije kriv. Samo okolnost jedna, pa druga. Najgore, okolnost se i domilja. Ima pravac, pa tovari na magarca. Da iupa sebi digericu, voljenog vie nema, od blata se upovi prave. Nisam ga mogla napustiti, nije u mojoj prirodi. A znala sam, jasno je meni u poetku bilo: Valjar e iileti, i iscurie. Polako, na svoj nain. Smanjili se njegovi opaaji i mnoge se mere pogubile. Ogradio se od svega, bolno se mraio, sve tee se seao, nije umeo da se ponavlja - i onda, kako da se ivi? Od svoje sobe je napravio kuu bez prozora. Ponavljam, nije hteo da govori o ostrvu. Upitam ga ponekad oprezno, ne vidi me, sklopi se u lutku. Pomenula sam, u naoj ulici je postojala jedna jedina zanatsko-elektriarska radnja. Izlog pranjav, pun uginulih leptirova i muva, slabo se ta u njemu menjalo, nedeljama je bila izloena samo jedna grejalica sa dve grejne ipke. I primetim: Valjar prestao da trai knjige. Danima ne dira sveske ni hartije po stolu. Prestao je i da eta, postao je mrtva krtica. Iako u sobi nije bilo zemlje, mirisao je na bajatu zemlju. Nije palio svetlo, prozore je zastro i

ebadima. Kroz pukotine tkanine ulazio je traak dana i satima se zadravao u uskom razrezu meu zavesama. Verovala sam da posmatra prolaznike na ulici. Vraga, avo je doao po svoje. Uem nepozvana kod njega, dobro znam, utorak je bio, moj dan sa najmanje asova u gimnaziji. Odmah kroz zube ree da budem tiha i oprezna, rukom je pokazao prema prozoru. Zahtevao je potpunu tiinu, estice u vazduhu uje, stavio je aku preko usta. I disanje se smanjilo, i srce, ako moe, neka stane. Nita ga ne razumem, preseklo me ispod grudi. U mraku, njegove oi na glinenom licu. A lice crno, sjaktavo, kao kad se furuna namae bronzom pa izglanca. Oi rastu u beli krompir, i proklijava iz njih. Neu nikako, a poinjem da drhtim. Krivo mi je, ne mogu da se smirim, sve je bez moje volje, i po vratu se znojim, pa mi hladno. Sve je to primetio Valjar, a to ne volim. Stoji u sobi kao kaljeva pe, mogao bi i da me zgazi. Ne bojim se, neu Valjara da se plaim. A on se u mestu klati kao balvan pred kojim se moli, i lice zamrznuto neumitno je u zahtevu da se tiina potuje. Na paretu hartije napie: "Ne daju mira, uhode, u izlogu je aparat za prislukivanje." Odmah odgovaram: - Valjare, to je obina grejalica. Uvre mi ruku, odvlai me u oak sobe, oseam da je lepljiv, ape na uvo: - Oduvek si bila naivna. Glupao! - Grejalica. - Pst. Okrenuta je prema mom prozoru. - Sluajno. - Nema sluaja. One dve ipke skupljaju svaki trun glasa. I onda se skoanji, oprui se na krevet. Kao u besnilu mu se ukoile vilice. Pokrijem ga. Donesem mu au vode i kocku eera. Oputa se, toplina probija iz njega; vilice se najzad olabavie, on dade znak da iziem iz sobe. Neu da pristanem - ne mrai mu se um. Sebi to stalno ponavljam, i odlazim u zanatsku radnju. Naem gazdu, neki mravko, bez levog oka. Otvoreno razgovaramo; ovek sve razume i kae mi: "Gospoo, skloniu grejalicu, samo, u izlog neto moram da stavim. Propis je - izlog ne sme da bude prazan".

Valjara zateknem, ta da kaem, gore. Ceo se otkinuo. I glava i ruke i noge su tu, ali je on samo trup. Golema trupina na krevetu. Poe nevoljno da se mie, prui mi komad hartije. udilo me to je neto napisao. Proitam: "Ne samo da me sluaju, poeli su neprekidno da fotografiu." - To su pegle - kaem. - Nita ne razume - glavu zabi u plitki krevet. aptala sam mu: - U izlogu neto mora da postoji. Ne znam da li me je uo, zagrcavao se i gust znoj ga oklopio. Pustim ga da mu se raskoe damari. Potraja to ceo sat. Onda se dogovorismo da pree u drugu sobu, koja gleda u dvorite. Razvedri se, ode tama iz mene, opet Valjar postade onaj stari, traio je knjige i neprekidno je pisao. Pii da napie. Ali, kad pie pa cepa - u neko se udo promee, a mene upa zebnja, poganu slutnju zaobilazim. Ponem oprezno, predlaem: mogao bi i da se pregleda, preiveo je mnogo, nikom se ne otvara, pa raskopava sebi svaku osnovicu; a bez svoje osnovice ni kamen ne postoji. I sadanja njegova samoa nije razumna. Sve tako, izokola, a Valjar ni da uje: bolu nema leka, bol se izboluje. Pa ako se izdri, tu si - druge nema. Nikakvu brigu ne eli, moe sam u nunik. Trai mir, i da ga niko ne savetuje, pa e svoj ostatak proiveti. Ne mogu da budem u glupom miru. Mrai se Valjar, treba traiti lek. Svuda ga traiti, po celom svetu. A kad mu pomenem lekare, pobesni, zamahne rukom. Prvi put, nikada ranije Valjar nije podizao ruku na mene. Onda naglo smalake. Povue se u dno sobe, u oak se zavue. Obe ake stavi na teme, titi glavu od treska. A znam, na ostrvu su ga gruvali u glavu, najvie. I kod Valjara poinje neiskazano seanje. Ne vajka se, naslonio se na zid, a ruke satima ostaju na glavi ... eperko, Jelena mi je u prekidima priala, a ja tebi odjednom. Sastavio sam sve sastavke, neke sigurno ispustio. I ta e, eperu, svako prede svoju svilu. Jelena je govorila:

- Nena pola u kolu. Zapitkuje, jedan zaklopac pa drugi: "Zato sunce sija, ko ga je zapalio?" "Zato zvezde ne padnu, ko ih je prikaio?" "Kad bi pale, gde bi pale?" "Zato reka ne istee kad stalno tee?" Odgovaram i neprekidno urim, moja kola, Nenina, i mukli Valjar u sobi. Geometriju svoju imam, neprekidno se na svom radnom mestu popravljam. Nemam trena da se odredim na kojoj ravni postojimo. I pod koom mi se nabio pucanj unutranji. Trim, mnoga stepenita preskaem. A Nena radoznala, ta otac po ceo dan radi, zato je zakljuan - i Valjar je pronae sa okom na kljuaonici, poe ispitivanje: "Zato viri?" "Ko te je nagovorio da viri?" "Govori, znamo za utnju." "Dolazio neko, dao ti bombonu." "Zato viri, otkada viri?" "Otkada? Otkada? To reci." "Oduvek viri." "Oduvek oca uhodi." "Greh je oca uhoditi." "Ti ne zna ta je greh." "Bube vire, gadovi vire." "Ko te podgovori?" "Gnjida mala, viri u kljuaonicu." Valjarev je glas bio kriav, hripao je: bio se zacenio kao da su mu krpe u grlu. Mui se neto; ne ujem dete, i slutim, po tri stepenika u skoku prelazim. Otvaram vrata, Valjar dri Kseniju u naruju, nagnuo se preko terase i izljuljuje dete u betonsko dvorite, pa se uzdri, valjda ga u pomrini njegovoj neka svetla proseka zaustavi. Ceptav je i iti, a dete se uaurilo, ubledelo, muri. Pomislih da je ve mrtvo.

Istrgnem Nenu, on se izgreba po licu, mene izujeda po rukama. Lice mu naglo poute. Lomio ga mutljag. Sruim mu pun lonac vode na glavu, splasnu Valjar, obalavi mi usnom ruku i zavue se u dno sobe. Nema stida u njemu, u uglu sobe se pomokri i ispogani, onda zacvile. Operem ga i ceo patos izribam. Nisam ikona, ne moe se ovako, Valjar je slaba dua. Briga me za pesmu nenapisanu, mrzak mi je taj sebiluk - po svaku se cenu ispoljiti. Ne moemo svi pod jedno zvono, zato kod Valjara stalno sve da razumem. A onda, prolaze dani, oboje se stiasmo. Valjar kao da je promenio koulju, opet je u istoj svesti. eta i ita atobrijana. Ceo ivot petlja da ne bi bio sam, a deca, ta su? Pristane najzad Valjar da se lei. I raspitam se: treba otii u Pariz profesoru Kurbeu. I poinjem: razletim se za pasoe, molim, novac pribiram, neplaeno odsustvo, da ne izgubim mesto u gimnaziji. Taman jedno zavri, drugo se otvori. Dobijem odsustvo, ekamo na pasoe. Odsustvo se poniti. Onda odjednom primismo pasoe. Odem u Banat, u oevinu, od starine svetenika porodica, nakupim jedanaest banatskih ikona. Naposletku se ispekao kola: dobijem neplaeno odsustvo za godinu dana. Odemo nas dvoje u Pariz, i u poetku se od novca koji smo imali i ikona nekako ivelo. Brzo se sve istopi, zaposlim se u jednoj omanjoj radnjici mukog rublja. Priivala sam dugmeta. Osam asova, javim se za jo dva prekovremena. Sa tim mojim radom ostali smo u Parizu skoro godinu dana. Valjaru bi neuporedivo bolje. Kasnije sam razumela: neko moe da podnese amar. Valjar, ne. Ne bol, zub da mu izbije, vilicu odvali - izdrae. Njega je unitavao in ljudskog amara. Od toga je izludeo, zato i nije govorio o Kamenom ostrvu. Onda sam je, eperko, pitao za Velikog Vata. utala je malo zanesena. Okrenula se prema prozoru, polako je puila, pa je rekla: - Pre rata je postojao Petar Vat. Njega sam poznavala. - Moda je to isto lice. - udi me taj dodatak "Veliki". Smeno, to ide uz ime vladalaca. To nikako nije u skladu s Petrom Vatom.

- Kako nije? - Pa tako ... Nije htela da objanjava. Moda smo ostali ceo sat u utnji. I onda se trgla i rekla: - Pre rata, Petar Vat nam je esto dolazio. Zadravao se kratko, i skoro celu no bi proveo u razgovoru s Valjarom. Pila se kafa, ponekad i aj. Petar Vat je obino stajao pored police s knjigama. Govorio je polako, u njegovom pristupu bilo je uvek neke ironije, a i zanosa nenametljivog. Prialo se o istoriji, knjievnosti, filozofiji, naravno, o politici najvie. Traio se Marks u Frojdu. Prednost se davala Tolstoju, Dostojevski se istiskivao. Valjar je branio Karamazove i Idiota. Govorilo se o Ajntajnu, o pozoritu Burijanovom iz Praga, o samoubistvu Ernsta Tolera, o "Srpskom knjievnom glasniku", "Peatu", o "Umetnosti i kritici". Zatim o Masarikovoj demokratiji i Gandiju. Raspredalo se o sudbini Balkana, cele Evrope, o osovini Rim-Berlin-Tokio, zapadnom parlamentarizmu. Petar Vat je umeo da govori o svojim putovanjima. Iskae se kroz anegdotu i neprimetno izvue zakljuak. Iskustvo Petra Vata se prihvatalo. Poznavao je mnoge zatvore, njihove zakone, obiaje, koje su zatvorenici i tamniari u mnogim godinama postojanja stvorili. Petar Vat je govorio: "Zatvor je otvoren sto. Ravan i beo, svaka se mrvica vidi. Robijako telo se primiri, utule ike, sve se spusti, kao da si u neku teglu uao, sasui se u haringu. elje se smire, u nekom si malom snu, u predvorju ivota. Tvrdim: u zatvoru se sporije stari. Konzervisan si, a svest radi neprekidno. Kolektivni mozak zatvora otkljuava skoro svaku bravu. Strana je to mo, i kad si na robiji, vano je biti u drubi s njim." Petar Vat je voleo da iskazuje prosta pravila - "svuda se ui, revolucionaru je svako iskustvo potrebno". Pa je na tim robijama svata i nauio: umeo je da ije kape, da kroji izme, svaku obuu; tane; bio je vet da isplete od kanapa i prua stolove, ljuljake, batenske stolice i mnoge druge predmete; razumevao se u slaganje slova, u tampu, u prelom lista i knjige; pa onda i oko elektrike, radio-veza, Morzeova azbuka; nauio je mnoge jezike. Negovao je snagu za poetak. Stotine telefona, javki i ifri drao je u glavi. Bolesno je pamtio nau biblioteku. U polici bi odmah otkrio novu knjigu. Pa onda onu koju je itao a nije je zavrio; na svoj nain je knjigu obeleavao i odmah je uzimao u ruke. I tako je Petar Vat imao svoja svratita i knjinice svud po svetu. Listao je knjige, proitavao ih, a olovku pri sebi nikada nije imao. Govorio je: "Ilegalac mora da bude ist i svako znanje da nosi u glavi: niko tu ne moe da brkne, niti da ga uzme; nestaje kad glavu skinu; a onda ti vie nita ne treba."

Imao je svoj sistem, valjda tako slepac pamti. Ne sitnicu, uvek bit zgrabi, nae odreen konopac na kome su injenice nanizane kao ostrige. I samo je izvlai iz udaljene pameti. Slep ovek mnogo vidi. Obuhvati svet na drugi nain jer nas oi varaju. Rapsodi su samo jezgru srkali. Ostane kod nas Petar Vat po nekoliko dana. Onda s lanim brkovima, bradom, ponekad i grbom lanom, poto mu Valjar nabavi kartu za Zagreb, Be, brzi voz, odlazi od nas, da nam se vrati kad se najmanje nadamo. Jednom ga nisam poznala. Zvono, neko uporno zvoni. Pogledam: jedan od onih s pokretnim tocilom, otra noeva, makaza, menja i popravlja ice na kiobranima, uz to i slep, crna krpa preko ela sakrila jedno oko. Ne otvaram vrata, preko ramena mu tocilo. Opet uporna zvonjava. Otvaram vrata, vie nije slep, bez brkova je, preda mnom je Petar Vat. I to je bio njegov najdui boravak kod nas. Moda se zadrao i mesec dana, u potpunoj ilegalnosti. Tada smo stanovali na poslednjem, osmom spratu Gavrilovieve palate. I nou bismo na terasi pili aj, pripremao ga je Vat, iskustvo iz Rusije. Sedeo je na amlici, u vratima terase, niko ga od stanara nije mogao videti. Odmereno je priao, ponekad sa setom. Shvatala sam ga: bio je stvor bez ukorenjenog mesta, porodice. Vat nije imao smisla za sitnu svojimu. A to je esto ono to tebe ini svojim - tvoj odabrani predmet: belenica, pisaljka tvoja, radni sto, stolica, demper, u koji se ukopava, tvoja pepeljara. Vat je bio ogoljen, isukan, po tome i alostan. A opet, umeo je da se spoji sa okolinom. U naoj se kui ponaao kao da je sve njegovo. Slobodno je sve upotrebljavao, pri tom nikakav red nije remetio. Kao da je tu od davnina, proiveo s nama ljudski vek. I kad sam naela njegovu samou, odgovorio je da pripada: svetskom proletarijatu. Izrazila sam sumnju u postojanje svetskog proletarijata - pa zatim, i da se njemu pripada. Petar Vat je gubio mir, tvrdoglavo je obarao moj zakljuak. Nisam se dala: im je revolucija proleterska pobedila u jednoj zemlji, prekinuo se lanac SVETSKOG PROLETARIJATA. Ukinut je na jednom prostoru, i onda su doli zahtevi: da se proleteru prve zemlje socijalizma slui bez pogovora. - Moda govori i istinu. Neemo je priznati. I prvi put uh, sa nae strane, da se istina uvek ne priznaje. Primetio je moje uznemirenje, umorno je apnuo: - Jo smo preslabi. Potrebna su neprekidna jedinstva, bez pogovora.

Srkali smo aj, pomenula sam procese u Moskvi. - Uprkos njima, uprkos. - Ti nas procesi kobno unitavaju. - Kobno - ponovio je i zagledao se u nebo zagraeno zidovima i krovovima zgrada. Polako je kazao: - Bia smo kratkog veka. Naroito kratki za eljenu promenu. Opet je uutao, nebo se neto stamnilo. Pa je opet, vie sebi, rekao: - Kad bi moglo. Kad e oveku ne biti osnovno da je radna ivotinja? To da se prebaci. Kroz tamu, samo tako, pa se onda rasvetli. - A knjiga Andre ida? - Rekao sam: kroz tamu, sopstveni mrak razumeti. I tek onda dalje. A za ida moete simpatizerima rei da njegovu knjigu u nastavcima objavljuje "Volkischer Beobachter". Dugo smo utali, pa sam rekla: - Boljevizam je rusko jakobinstvo. - Moe i tako - odgovorio je brzo Vat. - Svaki jakobinizam je kratkog veka. - I to je istina. - I revolucija nije juri na Zimski dvorac. - Istorijsko deavanje ne moemo promeniti. Ono se desilo u juriu - rekao je Vat. - Samo to deavanje smemo shvatiti? - Trudi se - rekao je Vat. Tu se otprilike zavravao na razgovor. Mnoge razloge sam tada vie oseala nego razumela. I sada kad ovo priam, naknadno mislim - ne moe se izvui iz te praosobine. A opet, priznajem: ne cenim naknadnu pamet. Memoari, zapisi - puni su naknadnog. Ta vrsta knjiga, obino posle ratova, vrca na sve strane - i nametnu se, postanu i deo istorije.

ukov belei i pamti da u l944. u Bugarskoj nijedan metak nije ispaljen na Crvenu armiju. Vrlo mu je vaan taj neispaljeni metak. A kada je Crvena armija bila 1941. u Moskvi, i neto pred Moskvom, ovde kod nas, tog leta, jeseni i zime 1941, ispalila se silna municija na konkretni faizam: nemaki, italijanski, maarski, bugarski i ustaki. Zbog toga je kod nas mnogo sela spaljeno, pojedini gradovi uniteni i itelji satrveni. A opet, nismo stvorili Lidice, niti je ukov zabeleio nau ispaljenu municiju u 1941. godini. Ne vredi samo ele-kula, 27. mart i 21. oktobar kragujevaki, lina karta za svet mora i drugim biti ispunjena. Petar Vat, i prema njemu sam nepravedna. Zadravao bi se na terasi, zaklanjao se od najviih prozora, skriveno je sunao robijaku kou, pa je i ovo govorio: "I u naem poslu postoji podela rada. Pokret je kao parobrod: pramac, bokovi broda i kapetanski most. Ne znam kako se odredi, verovatno sami: pripadam onima koji su na kljunu. Seemo more. I bokovi su neophodni, primaju vodenu masu. Samo, oni na bokovima blie su kapetanskom mostu. I popnu se na njega. Mi sa kljuna nikad natrag, na most. I kljunovi se menjaju kad otupe. Bacaju se. Dolaze drugi, hrle na pramac, primamljiv je za mlade. A opet, oni koji su na kapetanskom mostu za sebe uglavnom tvrde da su doli sa kljuna." Tako to biva, kasnije sam shvatila: ne stie se lako na zvezdu. Izvrnu te kao tvrdokrilca, pa mrkim noicama plete prema suncu. Nikako da se obrne na sopstvene noge. Oljuti se, bude na kocu pa te puste da luta po kamenoj ploi - nikog nema, ni s kim se ne sudara. Prolazi kroz mree, pukotine - i kako se onda odrediti? eperko, uutala Jelena, zamorila se. Onda je rekla: - Kameno ostrvo, izolacija je morala da postoji. Da li takva? To je ve drugo. Otresla je pepeo, pogledala me u oi i u trenu rekla: - Potroila sam svu svoju naivnu snagu, i kako onda da menjam svet? Udajem ker i moj ostatak pripae unucima. Hou pelene da perem. ute kao dukat. Izgubila sam Valjara, bio je najistiji. I od Petra Vata istiji. Valjar nije poznavao alhemiju Tree internacionale. eperko, opet je uutala, sedeli smo u predsoblju, za malim utim stolom ija je dua strana bila priljubljena uza zid, odakle se dizao irok prozor kao vidikovac na usko dvorite. U prozoru, saksije zelene loze i mukatle. U dnu dvorita, uz crnu tarabu, izrasla breskva, pala kotica s treeg, petog, ko zna kog sprata. U predsoblju police nabijene knjigama.

- Mnogo knjiga - rekao sam. - Svuda ih drimo, bukvalno svuda, i pod krevetom. Nabavljali smo ih stalnu, celog ivota. I uvek sam verovala, srediu ih, popisati, sloiti u neke tokove. Nisam stigla. A ni Valjar. Ipak smo znali gde se koja knjiga nalazi. Napokon sam shvatila da ih nikada neu srediti, kao to ih neu ni sve proitati. Onda sam je upitao: - Od toliko Valjarevih svezaka, nijednu nema? - Sve ih je spalio. Zazvonio je telefon, razgovarala je sa kerkom. Vratila se iz sobe, s malim osmehom, ve sam se podigao, pitao sam je: - Opet bih doao? - Doi. - A ko je bio najbolji Valjarev prijatelj? - Bilo ih je vie. Brana Vri, moda. - Iz Vrca? - Nema nikakve veze s Vrcem. - A gde je sada? - U Beogradu. Stanuje u Ulici 7. jula broj 15. I, eperko, odem pred zgradu broj 15, obiem je. Predratna zgrada, ulaz iz Cara Lazara, Vri je stanovao u potkrovlju, uzdizalo se kao mala kula kue. Ispod Braninog stana balkoni puni cvea, lijandera, i tri velika prozora. Sprijateljio sam se s Branom. Oran za priu, umeo je s merom da popije, u hodu je epao, levi kuk neto ugnut. eperko, i ti slaho gazi. Nisi dustabanlija. Nisi, mi smo peaki narod, uvek peadija. Usidrio si se na ovoj mojoj palubi. Gledam ti smuljena lea, smaknut si neto. Digerica ne boli, to je vano, a kad je oseti, gotovo je. I kapu ti popravljam. Navikao sam i da uvek zaspi. ...A Brana Vri je govorio glasno, nagluv jarac. Kao deko preao je Albaniju, priao mi: - Kae se, "godine donose iskustvo", meni su ga mrtvaci doneli. Ostare te mrtvi. Prolaze kroz tebe gore nego ivi. Rez - upeati se peat, ne treba crveni

vosak. I mrc se razlikuje, svako zevne na svoj nain. I pred odlazak svata se uje. Pa sam brzo saznao: svi smo mrtvi, samo se redom kopamo. U velikom povlaenju 1915. vojska je pevuila, i narod kroz sela: "Od uvika do uvika Osta Srbin bez vojnika." I tako, od svega se treba odmai. Greicu ponekad i pod nokat zavue. Kad smo stigli na peskoviti al San Giovanni di Medua, postao sam matorac. Zreo, promiljen, a deko sam bio, nepunih etrnaest godina. Velika talijanska laa breke, zaspala svinja. I nou kao da je ceo obor na moru. A meni u glavi svinjske polutke, tek ourene. Tri odaka, laa kao marama, bela i ista. amcima se prebacivalo do broda, i odmah sam procenio da sva ta tevabija vojske i zbega, koja je neprestano rasla i slivala se na obalu nee moi sva u lau. I kasnije, kao zreo ovek, prosudio sam: aav smo svet, as posla i zgulimo se u bestragiju. I Belgija je onog rata propala, pa nije sva otila u Francusku. Iako je pred sobom imala ravnicu i poneki breuljak. A mi smo preko Albanije i moti Stevana Prvovenanog preneli. Nisam bio jedini deak koji je pregazio Prokletije. I trudnih se ena zadesilo u povlaenju, pa i glumaca, i oni stigli. Posle je u Bizerti osnovano srpsko pozorite. Vukli su se i sanduci srpskog muzeja, pa arhive razne. I tada sam, kao deak, bio uveren da su zbeg i vojska krstili planinu Prokletiju, a da se planina na geografskoj karti i u narodu drukije zove ... Gledao sam: pesak izbeljen, laa bela. I znao sam, spas je stii na belo ostrvo koje breke. Imao sam dva zlatnika od oca, prote. "Upotrebi ih za najgore, u ratu zlato radi, hartija i vodeni ig - nita", tako je meni govorio moj otac. Kaem ti, kao zvere sam prispeo na morski al. Umor u meni od tabana do mozga. Slabo steem vilicama, zaboravio sam da jedem. Nebo mi je belo, pesak, laa, pa i ljudi. Sve kao okreeno. Ipak, glavica mi radi, osvrem se neprestano i, kao da sam ioda, buim plau, sa svih strana okopiram. Pipnem se, dve ute pare su u pojasu zaivene. upam konce, otvorim porub i amdiji dam jedan zlatnik. I odmah mu pokaem i drugi - dobie ga kad budem na brodu. amdija, neki brkonja iz Svilajnca. Lukav Moravac, riba, baci mi jednu limenu kutiju, kao znak raspoznavanja.

A guva na obali neopisiva, sve neko nekog trai. Izvikuju se imena i nadimci udni. Trae se zemljaci po srezovima i pukovima. Ljudi su ptice selice, pale na al. Bitu se, previjaju se sami, krate dronjave rukave, prave zaveljaje, sporo se peru, a mnogi klee - mole se, pominju zatitnike, slavu svoju. A kraj mrtvih gori svea. Jednako se udim: gde svee pronalaze? Pa poinjem da razumevam: i pare svee se uva kao poslednji metak. Takav smo ti mi svet, nek se dua za plamiak uhvati. Tutnji brod, pui se ourena svinja nasred mora. I vidim mornare preko ograde, nadodorili se, bradati i s crnim brkovima, mnogi s lulama. Tamo je jednostavna ljudska srea: ist krevet, krompir-pire koji mirie na gusto mleko. I ja ti, preko reda, s onom svojom limenom kutijom, upadnem u amac kao deo posade, nosim mazivo. A opet, na brodu, ne znam otkud, ali sam ve u svojoj etrnaestoj znao - ne treba se prejedati. Krompir-pire i malo dvopeka. Meso izbegavam. I supu izbegavam. aj pijem, slabo ga zasladim, ceo limun iscedim. I sve tako; pomalo jedem, a ee. Zavuem se u svoju ljuljaku, dremam, u lepom sam beskraju, znam da sam spasen. udim se, u meni koturi snage rastu. Jaam iz sata u sat, obruam se iznutra, i mislim na belu ensku sisu; stalno je vidim vie svoje glave, ono mrko dugme, pre je kao ruica, i zaspim, dugo spavam, i nita ne sanjam. Kad se probudim, opran sam. Zevam i proteem se kao vrsta zmija. Opet jedem malo: kuvanog pirina i aja. Vie grickam dvopek, neka zubi krune i vilice rade. Za mene su govorili: mali e umreti, ne jede, zapekao se, meso baca, dua mu je u nosu. Oko mene se mnogi prejedali, pevali pesme u dva glasa, esto se krstili, voleli su i tamjan da pale, i najvie su pominjali svetog Nikolu. I kad brod krenu, uzmutie se i mali i veliki stomak, i mozak u temenu. Skoli nas munina, kao da su trbusi puni ulja. Svi ljudi pozeleneli, pa se u trenu uvotili. Sve ti se ini, mrtvac do mrtvaca; ispadoe oi iz mravog lica, poe bljuvanje na sve strane. Riga neprekidna, ne moe creva iz sebe da izbaci, sve itko je u tebi smueno, sav si izmukan. Kao da srdobolju dobismo, u trenu se usmrde brod, posta balkanski nunik. Ispoganismo se gde stigosmo. Mornari su kofama izvlaili morsku vodu i velikim etkama istili brod, pa su u buri, na kraju, i oni digli ruke od svega. Plovili smo usrani ka naim saveznicima. Glavno, u neko naruje.

Najzad, kroz okrugle prozorie: sunce i mirna plava voda, pa se udi ko je stiao more. Neki plav dan, i ist, i krie galebovi. Posle se ulo, u onoj buri mnogi su i pomrli; bez upaljenih svea, mornari su ih niz dasku sputali u more. Francuske torpiljarke su nas pratile; mau nam mornari i mi njima maemo. Sumarena nemakih smo se bojali, retko je ko znao da pliva. Male su Morave da naue ceo srpski narod da pliva. ...A onda u Francuskoj: Vive la Serbie! I jo su govorili: Pauvres Serbes ... Ostao sam skoro dve godine u francuskoj porodici. Moji strani roditelji, od njih sam mnogo nauio, dobri su bili. Obino se posle podne palila lampa, i sa mnom je gospodin or radio domae zadatke. A madam ozet unese aj i male kolaie premazane pekmezom od ribizle. I moj otac prota je preao Albaniju i bio neko vreme u Ajau na Korzici. Preko svojih crkvenih veza prebacio me u Englesku, tako nauim i engleski jezik. U ono vreme, svake nedelje u Londonu, u Vestminsterskoj katedrali, u kapeli Svete Margarete, besede je drao srpski kaluer Dositej. Naoit, najpre pree onim crnilom iz oiju po nama, zgomila nas i potpuno utia. I pone polako, rekao bih nesigurno, jedva reenicu sklapa. I ti bi hteo da mu pomogne, sve oprosti, a on nas smireno gleda i izazov raste u njemu. Birka re, i sve mu bre dolaze, onda sve stroe, jasnije - pokulja iz njega. Ali nas je uvek na nekoj uzdi drao, i crnilo iz oiju izviralo je neprekidno. Katedrala je bila puna i Engleza, govorili su da rado sluaju besede nekog ruskog kaluera iz Sibira. Uvek Sibir i ruski kaluer, hoe-nee, teraju te da shvati: Pauvres Serbes. U Beograd se vratim tek 1925. Onda su u modi bile utolimun cipele, picaste, i gornja kapna rupiasta. Izumban violinski klju. Odela na trafte po duini i leptir-mane u jednoj boji. Osnivani su fudbalski timovi i ene su nosile eire sline lemu. Usta iscrtana debelim namazom karmina; pogled nejasan kroz crnu mreu to se sputa sa eira; na mreici krupne crne take kao pohvatani mladei. U poslastiarnicama su preovladavale londonske tangle i francuski voni kolai. Otvarane su i mnoge banke, "Srpsko-francuska" i "Prva englesko-srpska". Zaposlio sam se u "Pravdi", pisao kratke vesti: "ovek na Savi pojeo dvoja kola lubenica", "U okolini Senjskog rudnika grom ubio obanina i stado od 30 ovaca", "U Markovcu krava otelila tele sa dve glave", "Iz hrasta izrasla vinja", i sve tako.

A iz Londona se seam, imao sam ve esnaest godina, nedelja po podne, prazne ulice, izaao sam u Oksford strit, razgledam radnje. Uem u jedan slep hodnik, unutra dva izloga, puni markica, filatelija. Pregledam izlog, marke raznih oblika i boja, trougaone i jajasto okrugle, kao broevi. Ceo zemaljski ar. Najvie su predstavljeni dravnici, pa drugi znameniti ljudi, vojskovoe, pisci, moreplovci i naunici, s malim terazijama i durbinima. Onda spomenici, crkve i katedrale, mostovi i vodopadi, stare lokomotive, aeroplani i brodovi, sve je to u raznim bojama na markicama pravougaonim, kvadratastim. itave serije ptica, aplje, pa praumske ivotinje, slonovi, lavovi, tigrovi, irafe, kobre i pitoni. I Grke naem s jaganjcima i mukarce u belim suknjicama, evzone. A nas Srba nigde. Moda nas sluajno u izlogu nije bilo, a znalo se za Kolubarsku bitku i prelaz preko Albanije, i potanske marke smo odavno imali. Posustanem od gledanja, poem polako i tiho zvidim kao da mi je u ustima zovina pitaljka. U prolazu razgledam jednu knjiaru, nijedne nae knjige, ni knjige o nama. U kakvom smo bunaru, na kom dnu postojimo, sebi u bradu kaem. Muka je u meni, i strah nejasan, tuim, da me krivda ne iskrivi? Opasno je trajati nedovoljno postavljen. Nama je druga okupacija to odmah pokazala: u Danskoj dvadeset pet za jednog ubijenog Nemca, kod nas sto, mese te bez ostatka, muica si. etao sam tada Londonom, mlad i pomalo ve naet - Evropu rascepao Oktobar. Pokuljae nova, zvuna imena: Lenjin, Trocki. Nicao je strah u evropskoj buroaziji, vezuje se za Slovene. U novinama nova lica to menjaju svet. Ruske ubare, crne jaree bradice, cvikeri, nagani, i posle taanke. Meni se inilo: zapisujemo se u veliku knjigu. I 1935. preem iz "Pravde" kod "Brae Bo" za trostruku platu. DJore Bo je bio poasni vedski konzul, njegova je firma opremala visoke pei u Zenici i "Sartid" u Smederevu. Krup ga je finansirao, kasnije doe ideologija, mislim, Hitler. I mnogo da ne priam, na moje ime poe da stie pota iz Bea. Moj zadatak prost: ne otvarati koverat, im na markici vidim Wien, odmah pismo predam Valjaru. Kome je pismo Valjar dalje predavao, nijo se pitalo, stroga ilegala. Nita nije bilo sumnjivo, beli koverat, nepreporuen, firma "Braa Bo", vrhunska sigurnost. Pisma su bila veza s delom CK i Kominternom. Prema tome, bio sam ozbiljan golub pismonoa. I od Valjara sam uo da su me drugovi prozvali Golub. "ta je s Golubom?" "Da li je Golub to doneo?" "Ne javlja se Golub." Valjar mi je prenosio da drugovi neobino cene moj rad i da verovatno nisam svestan kakvu uslugu inim Partiji. "Tvoja zasluga se nikada nee zaboraviti." Koji su to drugovi bili, padala je zavesa, moj poloaj je bio tajan kao i njihov. Sebe kada utvrujem: tajnost je pre svega odreivala moju osnovicu, taman kao i Oktobar. Pod strogom izrikom direktive, nisam bio u eliji KP. Naprotiv,

kretao sam se u poslovnim i poverjivim novinarskim krugovima. Dobro sam poznavao Stanislava Krakova, direktora vladinog lista "Vreme", koji je na dnevni zahtev bivao priman kod predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. Odelo panama, eir s otrim obodom, cvet u rupici kaputa, i odlazim u Aero-klub. U Klub su dolazile devojke iz prvih beogradskih kua, na njima pravi nakit; gomile mladih industrijalaca, sinovi vlasnika tek otvorenih rudnika, banaka; sve se vrzma, i sve je odnekud prispelo, iz Pariza, Londona, Ciriha. Novinari, pesnici i diplomate. I meni se zavrtelo, demonim se: ne sanjaju da im kopam temelj, pretvoriu ih u pihtiju. Iskidau ih odozdo, rovac sam; postae bledoliki, i nee znati odakle se sue. Biti u tajni, zagraen, oblepljen drugim, neprepeznatljiv. Izvarati svet, varku i opet varku graditi - postaje rob tog zanosa, kao u ljubavi. S Valjarom se retko viam, i ni s kim vie. Sastajali smo se ispod platana u Topideru, odlazili u topidersku "Restoraciju", na krigle piva i piroke. Valjar je gledao u srebrnu kronju platana, u vrh, u ogroman splet grana koji se irio nad nama kao oktopod i zaklanjao svaku zraku sunca i pare neba. Neprekidno je preo rei; kao da se nada mnom platan skupljao i uzimao me u svoje pipke. Razumevao sam: mora se biti spreman na rtvu. Valjar je ponavljao: - Nikad ne priznati. Nikad. I jednom kad smo sedeli na klupi, u Beogradu ega, u Topideru hladovina, izmeu nas je zapoeo ovakav razgovor: - Pazi, otvore pismo, pronau. ta bi ti? - Ne bih priznao. - Stave te na muke najstranije. Isteu te, tucaju kolena. Ili te ukope, pretvore u vola ... - Opet ne priznajem. - To sad kae. Muenje treba podneti. - Izdrau. - Odkud se to zna? Pitaju te: kome si pismo davao? - Nikome. - Koliko si ih primio? - i to pitaju.

- Ne znam, bacao sam ih. Video sam da nisu za mene, sadrina bezvredna. Nisam znao za nevidljivo mastilo. - Naivno, mnogo naivno - govorio je Valjar. Neke arene ptice, male i neugledne, pile su vodu iz barice pored platana. I rupa topiderska mirna, uje se tropot kraljeve garde. - Naivno, mnogo naivno - ponavljao je Valjar. - ta drugo? - pitao sam. - Drugovi kau, opasno je. Kod tebe mora da se prekine. - Ja sam brana. - Jesi Brana, ali je ovde potrebna betonska. - Izdrau, vrst sam ovek. - Ne zna se. Nikad se ne zna ta bol moe da uini. - Pa ta da radim? - oajno sam pitao. - Treba se osigurati po svaku cenu. Posle se mnogo puta u naem ratu ulo "po svaku cenu". Prei reku "po svaku cenu", zadrati uvik "po svaku cenu", ekati u odreenom mestu, do odreenog vremena "po svaku cenu", osvojiti most, naznaeni lakat na drumu "po svaku cenu", tampati knjige, letke i premestiti ih iz mesta A u mesto B "po svaku cenu", naredbu broj 1375/43 izvriti "po svaku cenu" ... Topiderska rupa je kao izvrnuta ajkaa, mlako je i vlano u njoj, na strmim stranama miruju kasarne kao bele kutije, ne uje se nijedna truba, i pokockanim drumom se ne sputa nijedan fijaker. Opet je "mrtvo vreme", pod platanom ni ive due. To je vreme ruka, a tada smo se Valjar i ja najee sastajali, birali klupu, zapravo, hlad. U osvit jutra mlekadije koje su prerano stizale zaustavljale su svoje dvokolice s kantama mleka; pod platanom ispue "drave", natimuju vreme, da bi u odreeni sat stigli pred kapije topiderskih vila. Neto kasnije bi dva, ponekad i tri gospodina, utegnuti u kinim mantilima, prozebli, izmenjivali none izvetaje, zavirivali da li topiderska "Restoracija" radi, da bi popili ljutu i kafu. Bili su to agenti za obezbeenje dvora. Kasnije bi se pod platanom skupljali studenti i aci s knjigama i skriptama, i pod kronjom je nastajao bruj kao da je pao roj divljih pela. Neto kasnije, opori dece, njihove majke bi plele i itale bazare pod platanom. Svoje vreme su imali ljubavnici, kao i penzioneri, prodavci boze, sladoleda, onda andarmi, i

sluavke iz Slovenije. Tako bi se ispod platana, kao na nekom ringlpilu, oko ose dana, izvrteo svet. Onih nekoliko arenih ptica je odletelo, pa su se ponovo okupile oko barice kao krupne muve na baenom mesu. U topiderskoj kotlini oseala se vlaga gustog zelenja, na petoj klupi od nas elav andarm je sunao glavu. I onda sam mislio: gnjavi Valjar, mesi me u mestu, a mogli bismo da odemo na kriglu piva. Valjar se nije pomerao, oigledno je na mene ekao, i meni u trenu doe: - Nema druge nego otrovi, nabavi ga. Valjar me je pogledao, tapnuo rukom po ramenu i rekao: - Hajdemo na krigle. Zavren posao, ustali smo, onih arenih ptica nije bilo, ni onog andarma na petoj klupi od nas. Usput je Valjar rekao: - Otrov, izgleda nema druge. - Ti ga ima? - pitao sam. - Dali su ga. - Da, razumem. Onda sam dobio kapsulu i, seam se, popili smo dosta piva. Postao sam neto drugo. Ukoen i tajan osmeh se uselio u moje vilice; iz mene bije: mali gospod bog; drao sam ivot u aci kao bubu. U poetku sam kapsulu nosio u malom depetu na kaputu. Onda sam napravio depi na unutranjem delu kaia od pantalona. Kasnije, dobijem jo jednu kapsulu, mene su dobro osiguravali. Pogledam se u ogledalo, klimnem glavom, onda se nasmejem; znam ko sam, i ta mi mogu. I to inim svakog jutra kad se brijem i eljam. A kad prolazim ulicom, pogledam se u veem izlogu. U samoi se ponekad iskaem: askom u otii u nita, nepromoiva sam brana, kroz mene se nee nita izliti. I sve vie sam se udubljivao u kapsulu, moja mala dragocenost, brino sam je krio, sve sam joj bolja mesta na svom telu pronalazio. Drug koji ne ume da govori najbolji je. S njim sam nou priao, ispovedao se pred zatitnikom

svojim. Najzad sam malog delata sakrio pod pazuhom i privrstio obinim flasterom. Moja koa je bila u stalnom dodiru s tim gramom otrova, i tada sam se smirio. U meni se toio, moda i otiskivao moj daleki i nepoznati predak kada su ga ivog kao rtvu nekom bogu prinosili. To otrovno dugme nije me razaralo, naprotiv, skupilo me u iu, postadoh svetlo olovce. Zailjeni metak. Nisam postao prostak, da svakoj strasti udovoljavam. Biti rtva, to nosi isposniku slast, to niko ne moe, ti moe; lepo te zaljuljava i smeta u prostore tvoje istorije. - Velikog Vata, jesi li poznavao? - prekidao sam Branu Vria. - Ne. - A na Kamenom ostrvu? - Govorilo se o njemu, ali ga nisam upoznao. Smatralo se da niko ne moe ono to Vat sme i moe. - A ko je najbolje poznavao Velikog Vata? - Mislim, Valjar. - A Petra Vata? - Za njega nisam uo. - O Petru Vatu mi je govorila Jelena. Znala ga je pre rata. - Menjali su se nadimci. - Moda Veliki Vat ne postoji - rekoh odjednom. - Postoji, toliko se pria. - Ba zato to se pria. I onda bismo se rastajali. eperko, proe po nekoliko meseci da se ne vidimo. Jednog dana reim: odem u Ulicu 7. jula broj 15, zazvonim i osetim: Brana je doepao do vrata. Stojim i nametam se prema zastakljenoj rupici da me bolje vidi. Ne otvara vrata, uzjogunio se, jarac. Vratim se na Savu, i posle nekoliko dana Brana doe na moju kajutu. Smejulji se, pita me: - Gde si ti? - Kako gde sam?

- Pa gde si?! Misli, matori se istegao, ne vredi ga ni obilaziti. - "Todor dri govor", nisi hteo da mi otvori. Zavukao se u kulu, a ja da uznemiravam ceo sprat. - Bio sam u Matarukoj banji. - Bio si u banji, ali si onda bio iza vrata. - Lepio sam se banjskim blatom, i kuk bolje. Krivim se i lake gazim. Bez bolova. Tada zaboravlja bolest, to nije malo. Brana podie zavesice, zagleda se u Savu. Duboka jesen, nema kie, na sneg se osea. Oranice su ujutro smrznute, i sjaktave. Nareem suvog ovijeg mesa, a rakiju sam imao jo od Ljube Kvrge. Ne urimo, u neko smo vreme upakovani. I Brana je meni govorio: - Pita, kako se desilo? Prosto, jedne noi, u pono to biva, kao to se u zoru pogubljenja vre. Otegnuto zvoni zvono, hoe da se prekine, a ne prekida se. Budim se, sanjam li zvono? Ne sanjam, neto sam znojav po vratu, i odjednom neeg hou da se setim. Nebo zeleno, neko ga ljuto sunce ari, i crn lanac divljih gusaka klepee; odjednom se lanac prekinu, sam od sebe, bez pucnja; neke su ptice u vee visine poletele, dodirnule svod nebeski i pretvorile se u dralove; druge se sputale, rasla je divlja guska u leteu kuu; nigde nisu mogle da padnu; nijednog gleera na vidiku, ponor se u meni sve vie rasklapao. Mutno mi je, zanosim se, i stvarno zvono zvoni - nije nikakav san. Ko to moe da bude, nisu na mojim vratima, jesu - odavno je prola pono, tako nesrea dolazi. Ustanem, jedva naem papue. A od ptica, u mojoj glavi, ostali samo rumeni kljunovi. - Ko je? - pitam. - Otvori. - Pono je, nikog nisam zvao - kaem. - Sami smo se pozvali. Otvaraj! Otro, prgavi su. - Nemoj da razbijamo vrata, milicija je ovde.

Mene poklopio sram, zna me sprat iznad mene, i ispod. Cela kua, i ulica. ika Brana je prelazne zastavice i znaku Zrena omladini delio. Uvek u prvom redu rejonskih proslava i predsednik mnogih birakih komisija. Sue mi se usta - nemam ta da progutam, opominjem ih, grcam. Nije to nain, ovo je zgrada radnog sveta, sutra se ide rano na posao. - Daemo mi tebi radni svet, matora bitango, otvaraj! Pobunim se: - Ovo je greka, koga vi traite? - Jesi li ti Brana Vri? - Ja sam. - Onda otvaraj! Krcaju vrata, arke da popuste. Rasanio sam se, trne mi vrat, pritisak me poluti, pesnica se zavukla u potiljak. ta drugo, otvaram ne bi li se dokazao. Upadnu njih trojica. I pomislim: ponavlja se klasika; u kinim su mantilima, eiri natueni do korena nosa, i pogledi odozdo. Stresli me, ljutito kaem: - Reenje molim, pravnik sam. Oni me ne uju, opet ponavljam: - Reenje o pretresu stana. - Pazi ta hoe matorko, javnu pticu. Odgurnu me kao stvaricu, i odmah poee da pretrauju. Izvru fioke, bacaju ih na patos, izvlae knjige iz polica, svuda po stanu poee da niu gomile stvari. Moja ena, u spavaici, sklopila ruke, plae. U piami sam, jedno mi dugme otpalo, vrtim beli konac kojim je bilo priiveno. Ne mogu da se savladam, poigrava mi gua kao u guska. Smean jadov, ne mogu da se izmenim: krmeljive oi, nagomilano salo na trbuhu i kosa uvijena u vorove. I pomislio sam: kapsulu sam odavno izgubio, je li ovo naa vlast, mogla je noas banuti i neka okupacija, mala smo zemlja. Dre revolvere, crne cevke. - Sklonite pitolje - kaem.

Ne uju me, zaneti su i vreli u napetosti svojoj. Pa da, oni su lovci, upali su u jazbinu, trae jazavca. Gluvi za mene, ure, mau mi revolverom ispred nosa i tako me uklanjaju sa svojih zamiljenih puteva kroz moj stan. Brzo skidaju slike sa zidova, trae skrivena vratanca, zaviruju pod krevete, sve su ormane ispreturali, zgomilano rublje nasred sobe, muka i enska odea, dar-mar; jurnue u kuhinju, kao da ona nekud moe da pobegne; razbie jednu au. I odjednom, ne znam ta mi je, hou da pevam: "sve su kese prazne" "sve su kese prazne" Opselo me ludilo. Oni naglo otvorie staklena vrata terase, kao da tamo ui atentator; pretrauju ormanie i veliki i neupotrebljavani friider. Opet nekog avola razbie: veliku teglu za turiju. Onda izvukoe kaljae i platnene cipele, zaboravio sam da postoje. Na kraju, tri pecaka tapa: - A, pecao si ribu. - Jesam. - A gde, to pitamo? - Na Dunavu, i po kanalima. Besni Fok - odgovaram. - Tu si imao sastanke? - Ne mogu da vas sluam. Pokaite reenje. - Umemo mi da ih pravimo. Budi pametan, tu je sitnica. I sto reenja, ako ti je stalo, dobie. Opet me odguruju, brzo skidaju kofere, putne torbe, sa police iznad ulaznih vrata. - ta je ovo, gde su zakoni? - Razumee ti zakon - dreknu mlad brkat ovek, iroka burma se usekla u meso prsta. - Da te ne bih otkidao, za minut da si obuen. Neprekidno "ti"", i naredbe da se ispune: za minut, za sekund. Iz mene kontrolni ep izlete, zapevah:

"sve su kese prazne" "sve su kese prazne" - Matori ima fazon - ree neko od njih. - "Sve su kese prazne, ko e da ih napuni." Niste pronali teniske lopte kaem. Skidoe kutiju, iskoie bele, upave lopte. - Beli sport, engleski. - Engleski - ponavljam. I vidim da su zadovoljni, briu se, izduvavaju se od zahuktalosti i posla svog. Pogledam u enu, nismo imali dece, skupila se u ramena, na njoj je nova, crvena spavaica, pogledom je molim da ne plae. Stegla se, suze se slivaju, same od sebe. Obujem se i upitam: - Kuda me vodite? - Na bozu - odsee onaj brkati. - Ti si zanat izuio - kaem. Iskrljetio se na mene i zamahnuo da me udari. Njegova ruka se u trenu ukoi, smiri se. I sad tebi priam, da me je onda udario, taj moj socijaiistiki agent, iako sam imao punih pedeset godina, bacio bih se u njega, da ga zubima dohvatim bilo gde, neto bih mu odsekao. Udario bih mu dangu. ig, igosati, dobro izveden glagol. Mene bi onda pretukli, moda i ubili; rogata stoka, drznula se na vlast. Ovako, svata kroz mene proe. I cedulju na kraju dobih da nisam kriv. ta vredi, greka u poetku. Vazduh ne mogu da savaem. Poljubim enu, u vratima se okrenem, pogledam u tenis-lopte, pecake tapove; crvena spavaica, oko belog vrata ipka. Nisam tada znao da je poslednji put vidim. ena me pomilova po kosi kao da sam dete. Savijam glavu u stranu, odvode me prema liftu. Plaem, valjda me ena vie ne vidi, tako sam uhapen. U plavom sam automobilu, kripe gume, konice, snano voze. Izvode me, kesten jo nije procvetao, u ulici sam Miloa Velikog.

U hodniku zateknem sanjivog milicionera. To me smiri: u pravim sam rukama. A sve sam sumnjao, pa i nadao se: neko se egai sa mnom. Svuda kilji slaba svetlost. Vode me kroz prazne prostorije, i samo se moje potpetice uju. Za mnom se zatvaraju vrata, sputaju se neke roletne. Neprekidno utim, kao da su me uveli u bolnicu, takva je tiina, eljust mi je stisnuta. Kratko diem, poparila me uvreda: stvarno sam uhapen. Kako su smeli, na osnovu ega? Ko me je optuio? Nekome je to moralo pasti na pamet. Tome da vidim lice, mora da postoji. Ne moe biti da ne postoji. Udahnem, ubeen sam: zabuna je. Neu se s gorilama objanjavati, miriu na jake kolonjske vode. Opet sam u liftu, plaviasta svetlost kao za vreme bombardovanja. Dizalica radi beumno, ne osea se njena zuka, pa ne moe da odredi: ide li gore ili dole, sa svih strana si tamninom zatvoren. Izlazim, kratak hodnik, uguraju me u jednu sobu bez prozora - tri okrugle rupe slue kao svetlarnik, na sredini visoka stolica bez naslona; slina onima u cirkusima na kojima ukrotitelji nateruju leoparda, lava, da se uspne i ui. Beli i goli zidovi i nikakve are na njima. Nekoliko dana ostao sam u toj samici. Niti me je ko zvao, niti me je ko obilazio. Pomislio bih da su me zaboravili da nisu dva puta na dan ubacivali hranu i vodu. Radili su to neprimetno; okrenem se, i pui se porcija jela: pasulj, soivo, kuvan krompir; iri se jak miris aleve paprike; ubace i limeni sud pun vode; hrane me dobro, kao da goje prase; u nii sobe postoji klozetska olja. Ponem etnje od jednog do drugog zida, od radijatora do vrata - celu sobu pregazim i nikako da smislim zato sam tu. Nekada sam radio poverljiv posao, verovatno su otud sumnje i nastale. I sve ee u sebi ponavljam, ne mogu da se odbranim, dolazi mi u pamet, na usta, ve glasno izgovaram: ti ne zna kakvu uslugu Partiji ini, nikada se nee zaboraviti. Odavno nisam video Valjara. Rat sam proveo u zarobljenitvu, Osnabrik. Nikada nisam bio u zatvoru, ispomaem se iskustvom iz zarobljenikog logora. U tim okolnostima je vano ne postati zaputen, blato za mackanje. Tad od tebe naprave lutana kakvog ele. I zato odluujem: poinjem s vebama. Nikako ne mogu da odgonetnem emu slui stolica u praznoj sobi. Penjem se na nju kao na visoki stepenik, slui mi za gimnastiku, pravim sklekove. Na tavanici je stalno upaljena

sijalica - shvatam: mene posmatraju. Negde je skrivena rupica, u vratima, na zidu. Zato i gori tako jaka kao u operacionoj sali. Kad su me doveli, dugo nisam spavao - moda i ezdeset asova. Vie puta sam povraao, nesanica me iz korena iupala. Teme me bolelo, ini mi se da se otkidao komad po komad lobanje. Oseao sam: glava je na tanjiru i neke ruerde je otklapaju - moj se drhtavi mozak, ve siv, pui. Ko e me sve jesti? Ustajao sam, nisam hteo u san. Ne znam kad sam se svalio na patos i zaspao. Izgubio sam dan i no, svako vreme, i sat mi je u snu stao. Postadoh biljka, moi u da rastem pod svetlom sijalice. amotinja se prekida - odvode me na sasluanje. Uguraju me najzad u jednu veliku sobu i odmah osetim: tu e me uriti. I ta je prostorija bez prozora, obloena tamnim tapetom, i sve je u njoj neujno, po gumi se nekoj gazi. Sijalica ubija zenicu, sklanja glavu, savija iju. Kud da dene oi? Islednika ne vidi, samo se uje njegov glas - uzima biografske podatke. Bleti, svetlost me svukla. Oni vide svaku moju promenu, i na koju stranu dlaica stri. Naglo se oznojim, naroito po licu. Kosa mi je mokra, i kao slepac oseam - iza sijalice ih ima vie. I eka kao na nekom nianu prvo pitanje: u njemu se skoturila optuba protivu tebe. Opet glas, nije onaj koji je uzimao biografske podatke. Ispustio je kukaviije jaje: - Kad si zavrbovan? Nestalo je svetlosti i patosa ispod mojih nogu. Jedva diem, kao da me je tuak lupio u vrh brade. Bole me vratne ile, i kost ispod uva. Opet sam uspravljen, razluujem: mokra mi je koulja i glava. Ponovo su me osvestili, ujem: - Nesvestice, zatvorenika sitnica. Dobar si glumac. Iskusan, u to ne sumnjamo, samo, mi nismo pozorini svet. Kod njih izvedi svoju taku. Ovde je drugi teren. Reci nam: kad i od koga si prvi zadatak primio? Mesto i vreme, to nas zanima. Razumem ta trae, muka me zdrobila. Neu, a muva si u ai. Tako e shvatiti svaki moj jek, protest. Sve znam, i opet kriim, glas se od mene odvojio, razvija se, moda iz patosa, iz nekog zida. U poetku nita ne shvatam, ubeen sam da kolju svinju. Ispenio sam, krkljam i traim da uklone prokletu sijalicu, ne pristajem na grubu alu. Ponavljam jednu jedinu re:

- Nisam! Nisam! Nisam! Sve tako govorim, a ne znam kome, oseam da su upakovani, stegnuti i osigurani svojim injenicama. I govore: ne treba izvoditi, histerija je uvuk smena. Istina, navikli su na okorele, znaju da su uvek oblepljeni "glumom iz levog ugla". Ali su strpljivi, ne ure, zatvorsko je vreme drugaije nego ono napolju. Nikud se ne moe odocniti. I olovnu skramu, "glumu iz levog ugla", treba sljutiti. Smireno prei na stvar, kaznu e izrei sud, i posle je samo izdrati. Smiruju me, omamljen sam, i mlohav. Vodenim se. Od njih uporno zuji: shvati to pre, to je bolje, sve znaju. Imaju neoborive dokaze iz raznih izvora, proverene, i poklapaju se. I priznanje je vie meni potrebno kao oienje, a i kao bitna olakavajua okolnost na sudu. Ludim, raste neko drvo u meni. Grana se, ispunjava me drvena masa, pui u. Kriim, tresem se, iz mene iklja pena kao u padaviara. Neko iza lea polio me je mrzlom vodom, i ja odjednom kaem polako: - Koju klasu vi branite? Nestade svetlost, i mojim zenicama lake: dobro vidim tapecirane zidove i njih etvoricu. ini mi se, jednog od njih znam iz novina. - U zabludi ste - kaem. - Okoreo si u stranoj slubi. Od pre rata si okoreo. Smiren, nema truni urbe u mom glasu, kaem: - Nesporazum je neki, znate za sluaj Tuhaevskog. Neko mi nameta. Kao da me nisu uli, dogurali su etvrtast sto na sredinu sobe i naredili mi da legnem na njega. Bez ikakvog otpora, posluam. Neosetno pristajem na nasilje. U sobi je tiho, ujem neiji sat, islednici gaze na prstima. Leim na stolu, vezuju me: moju nogu za nogu stola, obmotaju je konopcem sve do kolena, pa drugu nogu, i obe ruke veu za preostale noge stola. Na moju visoku majku mislim. Pred nekom smo olujom bili, izguva se nebo, smanjie se i kue, a mati me nosi uzbrdicom. I uri, sve bre, skoro tri, a crn oblak ispunio ulicu, kao da je meu zgrade stupio brod, klizi, grebe zidove. Polomie drvored. Hladno je, mrai se odozgo, i prve kaplje poee da padaju po nama. A moja majka se zavukla pod platnenu perdu kafane

"Pariz", uspela. Zadihana i vlana kao konj u trci, grudi joj odskau, na njima je toplo, siguran sam, ujem jako srce, niz kaldrmu se sjuruje potok... Pravi sam abac na stolu, raepljen; glava je pala preko ivice, gledam u jasnobelu tavanicu, meni namenjeno bioskopsko platno; nigde nita; koja e slika iskoiti? I verujem, soba je ispod ulice, ogluvila me tiina. Znatielja je u meni: ta e uiniti, u sobi nisam primetio nikakve bieve, ile; ni stezaljke, drvene, eline; nikakve ice ni igle, rastezae "engelemengele". Na islednikovom stolu je porculanski bokal. Beo, i bokast, batenski, sa tri naslikane plave ljive. Neka e muka prispeti, gladnog pacova na stomak i pokrie ga loncem. Tako sam postavljen: lako mogu utrobu da mi izvade. Ja sam skakavac, mogu i udove da mi pokidaju i pretvore u trup. Ali znam, rano je jo: ele da budem iv. Radoznalost u meni unitava strah. Krpom mi zapue usta, ispred nosa je bokasti bokal, do tavanice se izduile tri plave ljive. I poinje: iz kljunastog otvora tanak mlaz vode curka pa se prekine, kapka po kapka u moje nozdrve. Pada seivo u dunik, zabada se, pritiska me odozdo. Mene na stolu dave. I bez reke sam u najveoj dubini vira; gue me, ubijaju obinom kapljicom vode. Kako se iskazati? Nemogue je. Sva mi koa stenje, nabubrila je u ogroman kotur, u teretnu automobilsku gumu, bez usta i grla, put krii bol. Kapljica je gvozdena kuglica, teka i vrela, razara iznutra. Ne mogu se niim ispomoi, ne gubi se lako svest, straan je ivac mozak; vrelo slika, u nizu izrojeni rojevi; malu zakoljicu spazi, i odmah smilja glavuda. Izbljuvao sam oi, cele pesnice izvukoe se iz moje glave. Rascepljen na stolu, a u meni jeka. Skotovluk je u belom bokalu sa tri ljive - sada ranke. Kasnije sam mislio: kome je na um palo, ko je prvi upotrebio ovo na stolu. Bez bieva, niko te ne mlati, i ne uri. Islednici se ne znoje, ne huku, i nije potrebno da imaju jake miice. rtva se ne dere, pomalo cvili, ona je mokar suner - prima vodu, nema naduvenih tabana, otvorenih rana, plavih podliva, ne ljuti se koa, ne otpada meso. rtva je bez oiljaka, i muenje je nedokazivo. Ne lome kost, niti je turpijaju. Ne veaju cigle o monice, nisu potrebui ni elektrini udari: jednostavno, obian bokal i voda, etvrtasti sto, etiri konopca, i to je sve.

Kome je na um dola ta reka na stolu? U toplu unutranjost oveiju samo sputaj kapljice vode, i strogo pazi na razmak. I postie se vrhunski pritisak - pod kojim se prokljuava. Spremam se da se namaem bilo kojim imalinom. Osamnaesti je vek obeleen kao vek Prosveenosti, dvadeseti bi onda mogao biti vek Nasilja. Samo ga tako jo ne ue po kolama. U dvadeset prvom, mi neemo praviti kolske programe. Za asak prestanu s bokalom, i razumem: trae priznanje koje nemam. Bio sam onda naivan, nisam shvatao, trebalo ga je odmah izmisliti. Zato trpeti teror bambadava? No opet, ne postoji bambadava. Radi sebe, do nekog trena se mora izdrati, da ne bi sav izvetrio. Da bi se kasnije mogao skupiti u kakvog-takvog oveka. Odrali su me etkama gvozdenim. Iznutra sam sav krvav, i bobiav. Rana sam razvuena, nemonu gledam u tavanicu - oni su nada mnom. Ko je klasni, kojoj praksi pripadam? Nikako ne biti uvreen i razoaran revolucionar. Ubogalji se, pa cvili. Svaki oiljak treba nositi. Budim se u samici mokar. Polivali me i osvestili. Umoran, i sebi gadan, nemam elju da se pokrenem. Ne znam da li sam se umokrio. utim, da protekne vreme. Skrivenu rupicu nisam otkrio, i ne znam kad me posmatraju. Proe neki dan, no. Opet me odvuku, sijalica razara oi, drugi je glas iza stola, i pita: zato ne priznaje, to ne vredi, niemu ne vodi. - Nemam ta da priznam - odgovaram. - Zadrava nas. I mui. Suludo, njih muim, naivni momci. Da imam snage i moi, zavrnuo bih im ije. - Nisi pred klasnim. Pred svojima si. - Neprekidno si u zabludi. Hoemo da te izvuemo iz tvoje mrane kutije. - Da, iz tvoje tamnice. Upamti, za tebe postoji jedno: priznati. - Nemam ta da priznam. - Polako; bez uzbuenja. Prvo, hoe li da prizna? Onda, drugo, videemo ta priznaje. - Lude, traite od mene...

- Uzdri se od ocene. - Vodite me na sud. - Naivno. Buroaski pravnik. Nema suda, ti to zna. Ovde ide obraun revolucije s vama okorelima. Opet znam, negde je bio obraun, ali u mom sluaju nije. I kaem: - Ostajem revolucionar. Ne moete mi nita. U to se ne upisuje, niti kome daje. Postane, ili nikada ne moe da postane. - I mi tako mislimo. Zavrio se razgovor. Proteem se u svom telu neprimetno, gasi se sijalica, u oima pitomo, vidim drugu etvoricu, na stolu je porculanski bokal sa tri ljive. Bez rei, raskreuju me i vezuju za etvrtasti sto. - Nee? - pita me neko od njih. - Nemam ta - odgovaram. Dave struno, polako. U glavi mi je: "hoe mi u flau" - "nee mi u flau", "hoe-nee kobila da kree". Kree - usmrdeo sam se na etvrtastom stolu. Izletela je izmetina krvava. Verujem da mi mozak kulja na ui. Najzad izgubim svest. U sobi sam na patosu raspet, i sve mi se ini: jedna noga je dosegnula jedno oe, druga drugo, i ruke su se iz ramena iupale; ne mogu da se skupim, i ponovo se pitam: ko je smislio reku na stolu? Vetina je to siromaha, niske produktivuosti. Nisu potrebne gramofonske ploe, niti ikakvi priguivai, samo se trai paljiva ruka, i da voda curka s prekidima u nozdrve, da bi se svest due odrala. Muka se mora pamtiti, za zaspalog ne postoji. Onda su me jednoga dana odveli u drugu sobu, prozor sa sitnim reetkama, mleno staklo kao u ludnici. Odnekud oseam miris tek odlepljenog flastera i kapljice joda. Nema bokala, pupavog naivka sa tri ljive ranke i kljunastim otvorom - porculansku pae. Na stolu je nekoliko istih listova hartije i olovka. I samo jedan islednik, osut sitnim bubuljicama, saaljivo me posmatra. Smeka se, i nije zlurad. Mora da uasno izgledam: sigurno su mi po licu fleke iskoile, brada vie ne svrbi. Kesa sam; kesiasti obrazi, vrat, sve visi i trombavo je, svuda se nabila starost. I prekrila me prljava ekinja. Matoru magare stoji kraj stola - ak na

popravnom ispitu; mnogo tota je i slomljeno u meni - zjapi strava: kud se denuti? Moda sam trag samoga sebe. Ujedem se za ruku ne bih li se osetio. A kotur muke u stomaku stoji. Naposletku utvrujem: to je ona krpetina u ustima, vonj ustajale pljuvake, pre uegle ljudske masnoe; i trula vlakna su stalno na zubima. esto pljujem u jednu jedinu, ve ispljuvanu maramicu, koja se zadesila u mom kaputu. Smaknut sam, sve je na meni veliko, i landara. Kao da sam odelo kupio na rasprodaji, za bagatelu. Liim na Ciganina iz Velike Plane, ne onog koji kalauzi po vaarima volove, nego sitnuak, koji od ena otkupljuje guije perje. Nisam u mukoj nego u enskoj trgovini, u kojoj se svaki sitni krije. Islednik govori: - Ima hartiju, pa pii sve to zna o sebi i drugima. Odoh u bioskop. Nisam ga dobro uo. Iza stola je velika kada: i udim se ta e ona ovde, i ko se tu kupa. Onda otkrivam da je ona bez prikljunih cevi, neupotrebljiva, i da tu lei kao ubijena krmaa. Islednik je sve primetio i ponavlja: - Ima hartiju, pii. Ja odoh u bioskop. - Danas je nedelja - radosno utvrujem. - Pa? Ne ide se samo nedeljom u bioskop. - A moja ena? - Ne brlni: zna da si na sigurnom mestu. - eleo bih s njom da se vidim. - Pod istragom si. - Onda bih uzeo advokata - kaem. - Treba biti iskren. Sve je onda reeno. - Ja sam u zatvoru - kaem. Islednik ne odgovara, odlazi i ne zakljuava vrata. U sobi je mutna svetlost, ni u prozoru ne mogu da se pogledam. Polako pipam lice, vrat, nos naroito, i oi - ne saznajem svoj izgled. Pukne jedna pa druga brana, koliko ih je u meni ostalo? Preem ceo krug po sobi, hteo bih na vrata, zatvorena su. Nisam uo klju, i shvatam: kao u cirkusu, puno je pregrada i veto te prebacuju iz jednog odeljka kaveza u drugi odeljak, i samo se neujno zasuni sputaju, i zver je sa jednog na drugo vebalite prebaena. I u ovoj novoj sobi ukrotitelji su skriveni, moda

reavaju ukrtene rei, sastavljaju dravnu reprezentaciju u fudbalu, trae centarfora - golgetera koji bi sjedinio u sebi Piolu i Sindelara. Nema takvog igraa. Piju kafu, ukrotitelji se isteu. Poseduju beskrajno strpljenje i ilave miie. I opet me posmatraju kroz neku rupicu, zamueno staklo, meni nevidljivo. Izuavaju me kao glodara svih moguih temelja - dobio sam odrednicu. A ja sam matorko, iz zaleta teko preskaem visinu od jednog metra, prljavouta spodoba, pogrbljena, i gae mi uutele, kao i nokti, i po koi svud izbila iroka i crna pega. Istroen, krunim se kao okovi u staroj kui - nikad da poisti. I odjednom pomislim: mogu me udaviti i mrtvog obesiti. Pucali su iz topa; nema smisla, za vrapca je dovoljna praka. Opet ponavljam: sve mogu, i u kobasicu da me pretvore. Tako se igram zabluda, izmiljam razloge i druge tokove. Sedam za sto. ta da piem? Ostaje bela hartija. Grickam donju usnu... Vratio se islednik, stoji ispred mene, ne budi me. Dremovan, priseam se: gde sam i u kojoj sobi. U prisustvu drugog oveka, mnogo smrdim. Ubuao, isparava iz mene, pretvoren sam u zver. I kaem: - Okupao bih se. Islednik uti, zanima ga hartija na stolu. Ostala je bela, trebalo je da slaem slova. Lud sam, i znam: svako ima svoj tren. Onda nisam znao ta initi: kako sopstveni dak mesa i kostiju prenositi. Gledao me i dalje mladi islednik, kao da smo na velikoj kamenoj ploi - neki mi, neka maka. - Okolnost, ne mogu da je promenim. Nijedno pismo nisam otvorio, to je bio vrhovni tabu izmeu Valjara i mene. Svako sam predao nedirnuto. A koliko ih je stiglo iz Bea, zaista ne znam. - Dobro, nas zanima tvoj odnos s Valjarom. - Prijateljski. - To pii. Pismen si. Mrzi me, i neu nita da piem. Opet me odvode na etvrtasti sto. Nervi se skupili i naselili jedan vrak na glavi. Neka pukne bolesni fiek pod korom lobanje. U toj sam guti ceo - poinjem da mislim na samoubistvo. Sluao sam: obesio se o prozor, radijator. Kod mene su prozori ukovani. A kako se ovek obesi o radijator kada je to gvoance nisko? Kod nas se u narodu veaju na tavanu o gredu, i pod koem, gde se sue ovije koe.

Napolju, obino o divlju kruku; u vonjaku, o jabuku. Retko o hrast, iako je to najjae drvo. Pljujem sukrvicu, onda krv. Ne plaim se niega, i nije mi gadna: moja je, i rujna. Kad bi kapljica vode razbila plua, da umrem. Ne stie veliki dobitak; leim na patosu mokar; dovukli su me, i nisam se na stolu onesvestio, moje se telo uilavilo, utavilo, u sebi raam ruj. Kada bi bol muke razorio glavu. Opet se izgubim, pa se ponovo na patosu prebiram. Spuva sam, neka ivina, praelija lepljiva; iz mene e prestati da curi, skoreu se sav - balega u suno leto. Zapravo sam plovak, niti da poem gore niti postoji snaga da me odvue dole. Onda zapoinje rujni vrtirep, sve iskri, elik se pravi - u trenu sam svetlozaran, raistila se u lobanji svest, i prvo: mrtvac iz Albanije. Stvarci, nekadanji beli deak, vrsnik moj, naslonjen na drvo. Lep, i aka mu je porculan, i nokti isti. Ispred deka su dva crna ugarka, belezi vatre, i sneg pomalo uuteo, sleen. Zaspao je, preko obraza debela crta grafita trepavice. Ostavili ga uspavanog, nema smisla. Probuditi ga pa zajedno u San Giovanni di Medua. Zaustavio sam se, moj deko je hladniji od leda. Ostavio sam ga u smetu, na belom prestolu. l moda deak jo postoji na fotografiji u malom medaljonu, uva ga neka baka-sestra. Ne znam mu ime, i nemogue je spojiti belog deaka iz moje svesti sa onima koji uvaju njegovu krtenicu. A sreo sam ga, i upamtio u njegovom poslednjem trenu... Stario sam, deko je ostao nepromenljiv, na belom prestolu, nekome gospodari. Nije se spustio na more, u brod. Ostao gore, beo. Dae u meni ivotinja, rasprskava se novi roj i prolazi svetina, ene uvek ire ruke, amci, amdije, dete trai oca, ujem piskav glas, bui pod sivom korom mog velikog mozga. I sad se pitam: da li je dete, te noi, na alu albanskom nalo oca, da li ga je moglo uopte nai, i gde je sad to dete - sve me to uzbuuje, razdire - jer ako postoji, sada vie nije dete. Polutim se, otpada od mene, brinem, ne znam koju brigu. Izuo sam cipele, hladim noge, pa mi je lepo, a u radijatoru angrlja. Kasno je prolee, i toplo je, valjda ne pune vodu, nee vie grejati. angrlja upornije, diem se sa patosa - i tamo gde cev prolazi kroz zid u drugu sobu, kroz tek stvoren uski otvor, provuena je ica. Priem i povuem icu, neko je ispusti, i ujem glas: - Ko si? - Brana Vri - odgovaram. - Zato si tu? - glas je malo nesiguran.

- Kad bih znao. A ti? - Ja sam iz Novog Sada, bio sam na visokom poloaju. Ne boj se, ovo e proi. ujem, dobro se dri. Ima li vezu spolja? - Kakvu vezu? - Pa spolja. Napii ta hoe. - Nemam na emu, i kome? - Treba nekog obavestiti. - Na emu da piem? - Nita ne zna. Uzmi icu koju sam ti provukao, otcepi koulju, pa komad krpe stavi na dno porcije, i icom pii preko nje ta hoe. Kada bude gotov, provuci je, ja u za to vreme rupu proiriti. Kome da piem? I Valjar je u stradanju. Odluim da se javim Jakovu Steviu, u to vreme je bio rektor. "Jakove, mue u zatvoru, trae priznanje, koje nemam, ovako se ne vodi idejna borba. Brana Vri." Sutradan na sasluanju: - Otkada ti zna Jakova Stevia? - Jo pre rata sam sluao... - Ne pitamo to. Nego, kada si ga ti lino upoznao? - U zarobljenitvu. Osnabrik. - Bili ste u istoj baraci? - Krevet do kreveta. - Koliko dugo? - Skoro dve godine. - Postali ste prijatelji. - Da. - O emu ste razgovarali? - O svaemu.

- Nita nam nisi kazao, ubre. - Ispriali smo jedan drugom proli rat, ovaj rat, prelazak preko Albanije... - Sve to preskaemo. Jesi li govorio o svom radu kod "Brae Bo"? - Ne. - Zato? - Smatrao sam da o tome ne treba govoriti. U mom sluaju Nemci ne bi potovali enevski ugovor o zarobljenicima. - Nisi imao poverenja u Jakova Stevia? - Nisam hteo da ga optereujem. - Dobro. A to nama ne napie sve o svom radu? - Rekao sam u emu se "moj rad" sastojao. Bio sam prosto punkt, siguran i vaan. I nita vie, prolazilo je preko mene. - A idejne borbe, kako se vode? Preko novina i knjiga? Pa mi smo tampali sva ta vaa Pisma. I Rezoluciju. A vi nae odgovore ne smete. - Otkud su to moja Pisma. Isto mislim to i vi - tako odgovorim. ...Budim se u samici ispljuvan. Neka je vlaga po meni, otekao sam; ogromna utroba, i poklopci se negde pogubili. Produvalo me - uplja sviraljka. Sklupao sam se u crevo i samo sam na dodir iv. Izgubio sam mo da se podignem, koraknem. Bez elja sam. I samo jedna mala guta topline, ne mogu da odredim u kom se delu mog tela smestila - tera me na poetak. Polako se otvaraju vrata, ulazi mladi islednik. On nijednom nije drao bokal sa tri plave ljive. Naslonio se na zid, prekrstio ruke, ne pui i dugo me gleda, s tugom; i onda pita: - to ne priznaje? - Nemam ta - apnem. - Gubi glavu. - Kako u? - pitam. - Snai se. - Nema se kud - priznajem.

- Nema. Znam, napukao sam, nije me dabe voda naduvala. Neu vie da me dave, neka idu svi, za kog sedog dedu da me oderu. Ne mogu vie da gledam u bokal sa tri plave ljive. Zavuem se u oak sobe i skupljen uim - MAJMUN DJOKA. Nemam jo zategnutu icu pa da se akrobatski prevrnem. Drim presavijenu belu hartiju na kolenu i gloem olovku. Poeti: prvi namaz, prva aka blata. Sebe izbradvati u runo drvo. Ispisujem prvu reenicu: "Skupljao sam imena oficira i fabrika." Stegnuta je moja vilica, i vrat ukoen, i koa na licu se isuila. Ve sam neki mrtvac, ne umem sebi nita da apnem. Oputam se, brzo piem: "Merio sam koracima duinu mostova i ubeleavao od ega su sagraeni: gvozdeni, betonski, drveni." Ostajem u oku sobe, i ne primeujem, vrata su se otvorila. Mogao bih nekud da jurnem, bilo kud. MAJMUN DJOKA ne moe nikud da jurne, islednik sa mojih kolena uzima ispisanu hartiju. Onda sam otiao do glavnog zida i kao ovca dugo lizao njegovu belinu. Sutradan su mi saoptili: - S tobom vie ne petljamo. aljemo te na Goli otok. Tamo se obelodani. I na ostrvu pun kantar: tri godine i sedam meseci. Smislim osvetu: sebi, i drugima. Postanem nem. Ne izustih nijednu re. Plaio sam se da u snu ne progovorim. Imao sam tvrd san, na oca, protu Jeremiju. Jezik svrbi - kao dlan, kao taban. Tapkam njime, otvrdnuo i trapav u ustima. Trai svoje eljanje, hoe da se postavi na brzak u ustima, da svirne glas i re sklopi. Vrpolji se ne bi li lanuo, psi na lancu. Jezik se zaborava plai. Ponekad, kada sam sam, u vetar, u talase mora kriknem, progovorim, iskaem po koju re. Vidim: usta dre sve glasove jezika mog. I onda s novom voljom utim, zapuen, teram varalicu do kraja. Navikli su na moju mutavost. I svetina s kojom sam kamen tucao i oni koji su nas isleivali - poeli su zamke da mi postavljaju. udna i opasna igra. Sve sam ih izdrao, ne prevarih se nijednom. Tako nisam popravljao druge, niti se, opet, znalo do koje sam mere ja popravljen. Islednici su ubrzo prestali da me pozivaju, za mene se nije moglo

tvrditi da sam "neto" rekao. Bio sam van rei. Kroz ibu sam prolazio, ali se i to smanji. Tako sam s nekom levom pameu izigrao Princip Toplog Zeca. Stigao sam u Beograd mesec dana posle sahrane moje ene. Otiao sam na njen grob, odneo cvee, zapalio sveu. I dugo sam ostao, namuila mi se ena. Plaha je bila, ljutiava do nepravednosti. Ali je nju bes brzo prolazio. S mojom enom sam lep vek proveo. Iako nismo raali. ena postane deo tebe. I kada me je na vratima pomilovala, ni u deliu nisam pomislio da je to nae poslednje vienje. Udisao sam rastopljeni tamjan, okolo krstovi, Rua Jovani, Hristivoje Avramovi, Milo Zmajevi, Maroje Glii. I neki vrapci avrljaju oko grobova. Srean sam, mogu da plaem, i mislim kako bih mojoj eni ispriao ceo taj svoj ivotopis od tri godine i sedam meseci. Bio sam bez sredstava, pa odluim da odem u Aranelovac, ocu. Tada sam imao pune pedeset etiri godine, moj otac osamdeset etiri. Prota u penziji, sadio je krompir i bavio se oko pela. Imao je uvalicu na Venacu, nekadanje papratite, seme je nabavljao sa Golije, iz sela Koritnika. I s jeseni bi se u avliju dogonilo est vrnih kola krompira. Nikada ga nije prodavao, mlaim svetenicima je slao na poklon po dak krompira; krtola planinska za svaku upotrebu, naroito za post. Moj otac je postio sto devedeset dva dana u godini, i jeo se raani hleb, meen u kui. Pazi, ovek se upoznaje kad sedne na kou, ti njemu, on tebi - ispretaemo se. Doem u Aranelovac, otac je imao kuu ispod Bukulje. Morao sam ma kakvu pomo da potraim, bio sam bezmalo na ulici. Uvek je otac - otac, a sin - sin. Uveo me u gostinsku sobu, sa ormana mirie staro slatko: ruino, od oraia, groa malage, i od ljiva, ute se kao ilibari, i naduvene su, punjene bademom; i slatko od lubenica, i od kupina sa Bukulje. Ponudi me duvanom, rakijom, i odmah zatrai da mu sve od poetka ispriam. I otac Jeremija sede na stolicu s naslonom. Stara stolica, pradedova, uglaana od upotrebe, prekrivena volovskom koom. Velika je stolica, ututkana sa dva do tri vezena jastueta. Zametnuo se starac, a ispred njega je vinjev sto, lakovan, s tankim noicama. Na stolu je buket utog i suvog smilja. I staklo ljute rakije, osea se ispeena ljiva. Na sredini je velika pepeljara od livenog stakla tamnoljubiaste boje, i tu je od mog pamtiveka. Mati ue, unese kafu pa se povue. A ja ispriam proti ta je iba, odnosno sanitet, i ta je znaio Princip Toplog Zeca.

Kasna jesen je bila, i kia od Bukulje padala, i oluk je angrljao pun debelih vrabaca. Oseala se hladna vlaga, na Venacu je moda osneilo. Meni je toplo bilo, zagrevala me rakija, puio sam na vinjevu mutiklu. Otac pogladi bradu pa je zamrsi, vorovi dlaka se stvore; onda ih razmrsuje, i peni se iva repina, kovitla svoju guvu. Sluao me, nije se u telu pomerao. Ruke ponekad spusti na sto, znan je meni prsten s crnim kamenom. Oevi nokti jaki, zaseeni. Ui se nalivaju krvlju, i vrat, a oi sjaje, kovane su. Pa na ocu potom sve postane belo: vrat, ui i obrazi. U mermeru je stesan, vreme ga postavilo da zanavek sedi na drvenoj stolici prekrivenoj volovskom koom. Bio je vo jak, i zeljast, nigde se koa nije prosenila. Gori kandilo ispod svetog Nikole, otac iz stakla kane na dlan kaplju ljute pa je palcem utrlja. Onda aku prinosi nosu, polako udie. Uutim, mnogo sam ispriao sa Kamenog ostrva. Otac se nakaljuje, smiren je, tiho nareuje: - Kazuj dalje. A ja sebe odmotavam, u meni telegrafske trake. Uutimo, srknem rakiju. Prota uhvati bradu, pa kao da je povesmo vune, naini jedan namot oko ake. Pitao me polako: - A ti, kada si komunista postao? Ponem sebe da objanjavam: moda u Londonu, kada je poeo Oktobar, kad su se u novinama pojavile prve slike Lenjina i Trockog. - Ba onda? - Pa tako, zatrepereo sam onda. - Ni slutio nisam - zgranu se moj otac, u vinjevu mutiklu polako je zavlaio cigaru, da joj rub ne povredi. Napolju se kia pretvorila u lapavicu; u oluku je bilo mirno, vrapci se zavukli na tavan. Oputalo sa ormana staro slatko, i suvo smilje. Otac je odjednom rekao: - I privuklo te, magnet Crveni. - Menjamo svet - odgovorio sam. - Ko nije hteo da ga promeni. - Istorija nam naredila ponaanje.

- Zla ste istorija - mirno je odgovorio prota. Izbuljio sam se, hteo sam mu rei: da je popina malovaroka; odavuo je u abru, i van tokova, i da osnovno ne razume. Ali sam outao, doao sam prebijen, i da ga molim. Otac je gladio bradu i pogledom me nametao na stolici. I polako, bez gneva je pitao: - Kod "Brae Bo", kada si radio za komuniste, bilo je vrlo vano? - Da, osobito vano - odgovorio sam. Praznom vinjevom mutiklom tupkao je po stolu; oi kao oprane, pod velikim elom; na obrazima nekoliko utih pega smrtovnica. Opet je pitao: - Jesi li pomislio, zato si sve to mogao da uini? - Hteo sam. - Ti si hteo... - Moja volja. Otac se grohotom nasmejao, drhtao je, i brada mu je odskakala. A grohot kao da nije izlazio iz njegovih usta nego se slivao odozgo, sa tavanice, grlen i zvonak, starcu neprilian. Videli se beli, jaki kutnjaci kao komadi venakog mermera zabijeni u crvenu vilicu. Oi nalivene suzama smehuljicama, obrisao ih je istom maramom. Uutao je, usna je utonula u bradu, a njegov je smej odjekivao pa se stiavao, na mahove opet izvirao iz jednog pa drugog zida; protutnjao je sa ormana, uvukao se u uto smilje, u staklo ljute i odbegao na tavanicu, u prozore, iz mojih uiju, na vrh Bukulje. Smutio me oev smeh. Strogo je rekao: - Ti hteo, vano je da si mogao. A mogao si to sam te u Parizu i Londonu kolovao, to sam u banji prota, i imao etiri kue i zemlju, zato si mogao. - Moje ubeenje... - Ostavi tvoj govor. Da si bio potanski inovnik, ua, ta bi od te svoje volje mogao? Da rasturi po koji letak. Na due, mogao si da se bavi prosveivanjem, osnovao bi itaonicu, trezvenjaku druinu, sportski klub, s namerom da gurate vau politiku. ta drugo, u ratu da baci poneku bombu, to si mogao, a ne da radi kod "Brae Bo". - U pravu si, oe.

Smirilo ga moje priznanje, otac je izgledao kao kamena erkva. Ramenom je zaklanjao deo zida i dedinu sliku. Napolju je prestala svaka padavina, sa Bukulje se uli psi, runo su lajali. Otac je paljivo nalio rakiju u nae dve aice. Ruka se njegova meni pribliila, osetio sam je: mirisala je na bosiljak, na amovinu iz konica. Pitao me polako: - Reci ti meni, jesi li ist? - Kako? - Prema tvojima? - Rekao sam ti istinu. - Traim je od tebe. - Rekao sam je. - Ti se mene ne boji? - Ne. - Treba se svog oca i pribojavati. - Razumem, opet greim, oe. - Rekao si celu istinu? - Celu. - Znai, nevin. - Nevin. Moj otac pogleda u ikonu, prekrsti se. Na Bukulji su estoko kevtali psi, oglasi se jedna pa druga lovaka puka. Gonili su lisicu. Bukulja je uvek za mene: plast sena, mokar i malo zdenut nakrivo. Otac je podigao belu ruku, video se prsten i crni kamen, kao da presudu ree: - Tako ti je i trebalo. Prvo si izdao mene, oca. Prebledeo je u licu, zapuili se krvni sudovi, sav obeljen, kao i duga brada. U kreu se kuvao. Samo oi zvrje, dva komadia uglja ukucana u snenog oveka. Staklina je otac i sa nekog lednika je siao, istog - nepomerljiv je, kao da se na planinu oslonio.

A onda je dolazio nekoj drugoj svesti, poeo je da crveni, nalivao se snagom i bolom, irile se nozdrve, i u njima se videla crvena mreica; zaudo, nije povisio glas kada je rekao: - Izvarao si me. Branio sam te od svake guobolje. Opet je zautao, i nije gledao u mene, vie u glavni prozor sobe. Zavesa je odozgo ukoso padala i skrivala vidik. Ipak, video se deo Bukulje, neto osneene. Lovci se nisu uli, kao ni njihovi psi: moda su lisicu ubili i smirili zloin u sebi. A moda su se lovci prebacili na drugu stranu Bukulje, u dalji progon. Otac je aputao, ponavljao je da sam ga prevario. Opet je obmotavao bradu oko ake, kao da je hteo da je iupa, pa se zaustavljao, posmatrao me celog kao svoju promaenu i beznaajnu tvorevinu. kripao je: - Ne alim te. Udahnuo je miris rakije iz koe dlana, ponovio: - Ne alim te. Kosa ti se proredila vie nego meni. Gadan si, sav si bolestan. Prebijan kao divlje kue. Ako! Od svojih batine; znaju gde udaraju. Rasklatili te i sklopili u niticu. - Nemoj, oe. - Pogubio si zube, muka si baba. Nisi sakat, a kao da si sakat. I sedi ukrivo. I gleda ukrivo. ta ti moe da zapone? Bolje da si tamo ostao, bar bi neka uspomena bio. - Ne sme tako... - Smem. - Jedini sam tvoj sin. - Ja sam ti otac jedini. - Za sebe se nisam borio. - Nisi umeo - rekao je tvrdo prota. - Hteli smo da menjamo... - Da menjate. Pa tebe su ni kriva ni duna promenili. Niste vi umeli ni svojoj klasi da sluite. Vi ovde. Majka Rusija. Idite bestraga s tuim majkama! - Nisam to govorio.

- Pa zato si na ostrvu bio? - Greka. - Znam ja vae greke. Mrvio me, nisam mu se suprotstavljao. Nisam smeo, moda ni hteo; ubijao me, i kao da sam u tome uivao - neka me otac razori. Vraao sam se poetku, u mlako isparenje odlazio. Sa Bukulje su se uli psi, lutalice planinske su zlokobno zavijale. Psi stvoreni od vukova sa Rudnika. Povijam se i u plavom dimu se kezim. Upuujem neki osmeh ocu. Razlikovao sam: ikonu, kandilo. Ali me smutilo: as je otac u ikoni, as je ikona u stolici. uto smilje je nepomino, kao deo sunevog kruga na stolu. I ljubiasta pepeljara - stvrdnute zrele perunike iskrljetile se na mene. Proaputao sam: - Hteo sam svetu bolje. - Da bi se uinilo, treba ga znati. - Poznajem ga - rekoh. Opet grohot-smej, ovoga puta brada mu se nije tresla, bila je vrsta kao slap bele smole iz glave. Smej je dolazio iz jedva otvorenih usta, punio sobu; zvekom se zatopie moje ui. Mala je kutija sobe za smej, prsnuemo u njoj. I mraz je dolazio spolja, sa Bukulje; ui su me bolele, otac je govorio: - Misli, ljudi su dobri. oveku je lake, prostije, biti zao. Kao i kua, srui je, as posla. Zlu ne treba dugo vreme, i mali je procep dovoljan. Ja sam svetenik, uo sam mnogu vrisku: u smrti, kad se venava i raa. Pop je na kolenu ivota. Koliko sam njih u svom veku ispovedio, sagledao ih pred sudnji as: ta su mi sve rekli. Ima i dobrog sveta, spremnog na rtvu. Samo su u grdnoj manjini. Zlih, sa lanim istravanjem, mnogo je vie. I nadbiju, i poredak stvari nameste. - To smo hteli da prekinemo. - Hteli. Iskidali ste poneto. ile cure. uvaj se, nemoj da si primer za ugled. I bez suprotnog dokaza, nesreno ae. Ostao si veiti osnovac, u drugom si krugu, tu se ne odluuje. Nita ne dolazi na svoje mesto. Inae, idi u pronju. Ni za to nisi spreman, glupo si stradao. Ko iz tih nunika da te izvadi? Zna, ti smrdi na kiselinu ljudsku. Uuta otac, otpi rakiju, miran je, bie surov. Opet polako govori: - Mnogo svinja, i svaka rika. I zemlju ispod tabana. I kud taban da dene? Ne pogaa se uvek rupa. Trai je, pa i roeni prst prebije. Bol do zvezde. I

bude dockan. Pazi dobro, dockan, i ne moe vie druge da stigne. Odmakli su. Mi neemo umeti vie ni dobre srpske sireve da pravimo. Mati unese narezan raani hleb. Suv, i neomren. I punu posudu suvih ljiva i oiene mrezge oraha. Grickam koru hleba, u ustima drim celu suvu ljivu, onda kutnjacima sameljem mrezgu i sve progutam kao udan zalogaj pekmeza. Opet me otao odmerava, i kae: - Jednom si hteo na vrh kruke i ja te istuem. Odem na sahranu, a ti se popeo. Inat u tebi. A na ta si se sada popeo? - Pao sam, oe. - Odavno. Ne mogu ti oprostiti. - Pao sam. Tada se ruka prua, barem po tvojoj veri. - Zavarao si me mnogo, kuda si me to odvukao? - Nisam, valjda, oe? - Jesi. Sitna buva, kako se istrebiti? Opasno si me prevario, zapetljao. Ne vidim povratak. Sve se ustremilo, odron se svuda pravi. Zna, kocku mermera iz Venaca izvue, ali je treba postaviti. Inae mermer klizi, ma koliku istoriju imao. I mene si upljuvao, otrov se posejao, ja zavravam svoj vek. Mislio sam, uhvatio me svetenik u svoje znake, kolac levi pa desni, gornji i donji, skida me i eonu kost mi vadi; ubija me u slepo oko, u levu komoru srca, obesmiljuje me dokraja. I kaem mu: - Oe, postoji ti, ali sam i ja postojao. - Znam, znam. Nije hteo vie da govori, odlutao je u neku setu, opet sam ga voleo. U sebi sam ponavljao: otac - sin. I onda sam prasnuo u smeh. Protu nita nije zbunilo. Pustio me. Moj smej je bio hihtav, tanak. I trajao je; shvatio sam da ga ne mogu zaustaviti. Odvojio se zamotuljak smeha. Nikako da se smanji i isprazni. Naprotiv, ceo sam bio smej. Rastakao sam se i znojio. Voda je isticala iz mene, nisam se plaio, topio sam se; klizila je niz vrat i prsa; tresao sam se jarei, i uz uiju je curilo, tako sam oseao i hteo: postau mlaka i mutna barica na stolici - vratiu se ocu. Smej je izlazio, tanjila se sitasta kost u meni, smanjivali se gnjatovi, nestajali zglobovi, nisu bili potrebni, pretvarao sam se u patuljka, i nazirao oca belog, na volovskoj koi.

A onda se uo lave onih pasa sa Bukulje. Blizu, kao da su upali u oevo dvorite. Kidisali su, skiali, rastrzavali najzad uhvaenu rtvu, meni nepoznatu; lisicu, zeca, moda oevog pevca. Siktav lave, na pseim zubima sam pretpostavio komadie koe, dlaku i krv unitenog. I psi su zaustavili moj smej. Osetio sam da sam ukoen i leden. Nikako nisam bio mokar. I odmah posumnjah, moda se nisam ni smejao, nego se sve meni uinilo, hteo sam u neemu s ocem da se izravnam. Rekao sam: - Ti si moj otac. Ne mogu te promeniti. - A ti nisi otac. - Jalovu sam enu imao. - ut si, iscurela plodina na tarabi. Negde su te okaili. - U oiljcima sam. - Nosi ih. utao sam: da li se braniti od dobrote koja od majke dolazi? Ona nije prisutna, ali je na vratima, spljotila se u senku i ne die. Otac govori: - Za dug ivot si bio namenjen. Od majke i mene dobro si seme dobio. I kolovan, i na dobroj imovini postavljen. Predak, i tvoj i moj, zna se odavno. Sve si zguvao. - Oe... - Ne uzimaj me u usta. Prota je goropad: nee me. Govori u bradu i ne trudi se da ga razumem. Ni ja vie ne hvatam njegove rei. Pokazuje mi rukom da iziem iz sobe. Sve smo obavili. Sin, i mrtvaja ponekad presui. Ustao sam, u izgon. Razumeo sam re izgon - nju je otac stalno ponavljao. Negde u zoru napustim Aranelovac. Retko se oevima kae ono to treba; i naknadno se uvek setimo. Sa ocem se nisam ni pozdravio, vie ga nisam video... Majku u mraku, meu nekim stvarima, poljubim; za nju, nisam kriv. Osetio sam i tada: sigurno pamti kada me je iz svog izvorita ispustila, tren prve

moje dreke, valjda i otud strpljenje da razume svaki moj blesavluk u ivotu poinjen. Iziao sam, bockavo jutro, Bukulja tamna i debela kao zimski kaput. Tiina, nema onih pasa, nijedno se stablo ne pomera. Kuda? Na elezniku stanicu. Bez krajcare, putovau kao slepi putnik. Zavukao sam ruku u dep i naao zguvane novanice. Uvek majka. S tom gomilicom sam poeo. Otac je dodirnuo devedeset sedmu godinu ivota. Imao je elju da se popne na stotku pa da se rastane s ovim svetom. Bio je blizu, jedan ga grip odnese... eperko, Brana naglo ustade, odmahnu rukom, natue eir, ispod oiju se stvorie potkovice ljubiaste koe; i brzo izie iz moje kajute. Odmah sutradan odoh u Ulicu 7. jula broj 15. eperko, posmatrao sam ga u izguvanom odelu, dugmence pod guom na koulji nikad nije zakopavao. I udio se njegovoj spremnoj dobroti da se drugi razume; bio je kao panj u umi, ali jo sa ilama. Skuvao je aj, paljivo ga sipao u poreane olje, onda je rekao: - Sa ostrva ceduljka ne postoji; nee je nai, arhiva je u glavama. Tamo si bio, i kriv si. Sram se veliki stvorio. Zamislio se, gledao je u prozor, otpio aj i rekao: - Nisi bio na Kamenom ostrvu, i nee sve saznati. A i da si bio, svako ima svoju kau. I misli: tako je i nikako drugaije, a kaa koja sve obuhvata - ne postoji. - A Veliki Vat? - pitao sam. - ini mi se da nije morao da stigne na ostrvo. A zbog neega je ipak dospeo. Mene je pritisla osiguravajua greka. Nisam traio objanjenje za OSIGURAVAJUU GREKU, odmah sam ga pitao: - Kad se ona poini? Brana je levom akom trljao teme i mirkao, znak da razmilja. Pa je rekao: - Zna, mi smo u rehabilitacijama. I to je ovo vreme. Ne upadaj u rehabilitovane. Za to treba umee, ne malo. A mene je ulovila mala rehabilitacija - iv sam. Pokazau ti neto.

Iz ormana je izvukao presavijenu hartiju, i prepisao sam, eperu, ovakav dokument: ... eperko, potvrda je izdata, nije sitnica. I tako, Brana Vri je nalivao lipov aj, blaeni usamljenik. Pitao sam ga: - A Veliki Vat, je li iziao s Kamenog ostrva? - Jeste, uo sam da su ga viali. Poeo je da obilazi male crkve. - Znai, zavrava - rekao sam. - Ko to zna. Veliki Vat je imao posla s Kominternom. Pripadao je eleznim kadrovima iz VELIKE KOVANICE. - Kormilari. - To nije umeo, bio je u neemu podreen. Uvek u zanosu tetreba. A dobar lovac gaa odozdo, u grudi, gde su perca najsitnija. Vat je uao u jednosmernu ulicu. I nije mogao natrag. Sada sve nije vano, jedu nas i artroze. Staro gvoe u otpad. - Pokupi se pa se pretopi u nov elik. - Kod ljudi to ne ide. Samo u drugom krugu se svet obnavlja. Uvek smo nastavak. Kao u trske uvlake, jedna na drugu. Pili smo lipov aj, njegova srebrna kosa, vee, brkovi. Dobar kao toplo mleko u zimsko jutro. Rekao je: - Kameno ostrvo je moralo da postoji, ali ne na takav nain. - To sam ve uo. Meni je ao - kaem. - Meni je krivo. Treba izii iz oklopa. Informbiro - bajato razmiljanje, u konzervi si VELIKE DRAVE. utim, pomiljam da odem. Brana je po drugi put skuvao lipov aj. Neprimetno je vukao levu nogu po utim ploicama kuhinje. Seo je na stolicu bez naslona. - Preobraavali svet, hteli smo da nam to bude zanat. - Kovanica kadrova. - I ko je kovan, kada i gde, i tu se pobrkalo.

Puio je, otpio nekoliko gutljaja pa rekao: - U nekom trenu posveti se pokretu i strpljiv si za svaki samar, u neprekidnom si zanosu. A kad sve pogleda, nedovoljno postavljeni. U sebi smo razvili kontrolne konice. - A Veliki Vat? Smekao se, rezao je limun u debele krike. - Ilegalac u kui nalee na ensko, nepisan zakon. Brana je lovakim noem isekao crni hleb. Onda je otvorio pekmez od ipaka; polako smo jeli i otpijali aj; odjednom je rekao: - Valjareva ki je ki Velikog Vata. Neko sam vreme drao u visini nosa komad crnog hleba sa kojeg je kapao tamnocrveni ipurak. Onda sam ga pitao: - A dokazi? - Kome trebaju dokazi? - Da bi bila istina. - Postoji prost dokaz: lii na Velikog Vata. - Rekao si da ga ne poznaje. - To ne znai da ga nisam video. Premiljao sam, onda zgnjeio cigaru u pepeljari i rekao: - Veliki Vat je izmiljotina vas, bivih zatvorenika sa ostrva. Brana Vri je odluno rekao: - Postojao je. - Uvek tako: postojao je. Tebi ga je neko pokazao, drugi drugom, neprekidan lanac. A ko ti ga je pokazao: ne zna. - Bilo je davno. - I to je pravilo: - uvek davno. Brana Vri je gledao preko moje glave.

- Ti govori, ja govorim, on govori. Mnogo se i svata prolo. Pa snovi prekinuti. Ponekad i budan odsanja. Sve se ispreturalo. Smutilo. Ipak, znaj, Veliki Vat je postojao. - A Valjar, da li je znao za svoju ker? - Ne znam. Valjaru se sve izmaklo. Onda sam Branu upitao da li je poznavao nekog iz ida koji je bio na Kamenom ostrvu. Nikog se nije seao. - Moda iz okoline ida? - Okolina ili id, isti avo. Ne, takav nije postojao. Onda sam Brani ispriao susret u vozu sa idskim ovekom. Sasluao me je slino kao i Dositej, bez upadica. Rekao je: - Sasvim tano. Ispriao si kao da si tamo bio. A opet, neto prvi put ujem. Za abru nisam znao. idski ovek po neemu lii na Velikog Vata. A onda, vidi, Vat nije bio rasprian, naroito s nepoznatim. Drao se svoje askeze. - A kerka? - Pogrei se. uo sam da Veliki Vat sada obilazi posveena mesta. - Ne verujem - rekao sam. - A vidi, ja verujem. eperko, smirio sam se u svojoj kajuti na Savi. Nikud ne izlazim, vodurina prolazi. Nou se probudim, mnogo znam, pa ne mogu san da naem. I ovi sa ostrva u mene se ukucali. Hladan mesec, vlailo je sa topola. Sava sjajna, crna mast otie. Kud u, ne odlazim Brani Vriu i nemam elje da obilazim sveta mesta. Ima ih, moj eperu, mnogo po Srbiji. Manastiri, crkve, groblja i razvaline raznih svetilita. Zapisi, udni gajevi, hrastove ume, balvani, kamene trpeze pod golim vrhovima, zatoni na jezerima i rekama, krajputai, gde se sve nije molilo. Nedelja je, i ja sa Save na Terazije. Rano poslepodne, pada sneg, kafana "Moskva" skoro prazna. Promiu pahulje, reckave i trapave. itam novine, tri stranice pune fotografija, a likovi ne odgovaraju upisanim godinama njihovog svretka. Onda oni pozdravi poslednji, koje lica sa fotografija ne mogu da prime. I kome se alju? Oko smrti je esto besmislica. I, prenu me, proitah: danas na Novom groblju, u podne, sahranjena Jelena Valjarevi. Oaloena samo ki Ksenija.

Uzmem taksi i pravo u Cvijievu ulicu. Ako je Veliki Vat u Beogradu, bio je na sahrani. Odmah se trgnem: a ako nije znao, kao ni ja? I tako, eperu, vrti se ukrug - stvara miolovku. Stignem pred kuu broj 12, uspnem se brzo uz prljavo stepenite. Zatiem poluotvorena vrata na stanu, u predsoblju Brana Vri, i odmah mu kaem: - Malopre sam proitao u novinama. Kako se to desilo? - Rak na jetri. - A da li je Vat bio? - pitao sam ga. - Ne. Nije bio. - Znai, nije u Beogradu? - Ko to zna. Ui u sobu, tamo je Ksenija. Saekau te ovde, imam neto za tebe. - ta? - Videe. Moda vie nee traiti Velikog Vata. Zbunio sam se, hteo sam jo da se raspitujem, ali me Brana pomeri prema sobi. Kseniju sam zatekao pored prozora, sedela je na pletenoj stolici s visokim naslonom, sva u crnini. Iz crnine se isticalo belo lice kao komad stvrdnutog snega. Pored nje je stajao mlad ovek i ljutio jabuku. Ostao sam u vratima sobe, neka oljuti jabuku, neka je rasee. Hteo sam da ih pustim, neka pojedu plod, pa u im prii. Primetili su me. urno koraknem, izjavim sauee. Devojka se podigla, zagasite oi; menjaju boju, u tami zida postadoe ljubiaste. Posmatram je kao deo Velikog Vata. Ona gleda kroz mene i shvata da sam neki aavi drug njenog oca. Kog, i zna li za sve svoje oeve? Stojim, ko dira ibljiku, ona kae: - Ovo je moj momak. U nedelju, ako ste slobodni, doite na venanje. Prihvatam poziv, mladi oprezno kae:

- Moemo ga odgoditi za iduu nedelju. Mislim, zbog crnine. - Venanje je zakazano pre mesec dana. Crnina se oblai i skida. Bila je okrenuta prema prozoru, u ruci je i dalje drala komad jabuke. Smeio je. Na prstima se povuem iz sobe. Predsoblje je prazno, zadravam se pred irokim prozorom, sto nepomeren. Pre neki mesec sedeo sam tu s Jelenom. U prozoru su i sad lozice i tri mukatle. Na jednoj, kao guva prljave hartije nekadanji cvet. Dvorite usko, tri kante za ubre i breskva. Sve je pokrio sneg. Zimsko vee, i sitno veje. Branu Vria nalazim dole na stepeniku, kod ulaznih vrata. ali se na kuk i levo koleno, uzimamo prvi taksi. Strpljiv sam i ekam. Brana se skupio na konom seditu, smanjio se, kao da je siretom zaliven. Pod mikom dri drvenu kutiju, umaenu irokim mrljama; ostavica za alat. I tek u 7. julu, u njegovom stanu, poto je skuvao aj, rekao mi: - Ovde su neke hartije Velikog Vata, moda i Valjareve. I odluio sam, tebi neka pripadnu. Nosi ih na Savu. Popijem aj, odem od Brane. Mrkla no, uvek nosim baterijsku lampu. I preko Ade, pregazim sneg, neto ispod kolena. Od Save bije hladnoa, zastanem pred splavom: bukti naftarica. Toplo je u mojoj kajuti, reka se uledila, zgrbila u obali, usporila svoj hod. I mili crni led ledeni. Na Adi Meici piti jato divljih gusaka. Zima krca u noi, kuda e sirotice? Smrdim na duvan, otvaram drvenu kutiju kao koljku izvaenu iz dubine. Znatielja mi oprala mozak, budan sam kao u zori. U meni zebnja, i strah... I svu no sam prebirao, proitavao dokumente. Neki su bili otkucani, a mnogi prepisani rukom. Latinicom i irilicom, pa i meanim pismom. U istoj reenici i irilska i latinina slova. I ponegde na margini W - to sam sebi i tumaio kao Veliki Vat. eperu, naao sam se na svojoj tapeciranoj klupi u kajuti. Zaspao sam nad stolom, a onda sam se u polusnu prebacio na klupicu. Spavao sam dugo, nisam bio loman, ostalo mi to iz rata partizanskog; mogao sam da spavam na pola kvadrata ma kakve suvote - zemlje, kamena, a kamoli na presvuenoj klupi. Umijem se, pojedem jabuku koaru i skuvam crnu kafu. Sreujem hartijedokumente, sav brujim, i udno se naduvam. Odluim: otii na Terazije, ponedeljak je, nai u mog Dositeja.

I ponem, eperu, da se spremam. Obrijem se, duboke cipele dobro uljem natopim - i otvorim prozor da izie vonj mukog samca. Kad ono u snegu moj Dositej, dimi lulu. I odmah mi kae: - Nema te, pa sioh na Savu, da mi se drugar nije smrzao. I, eperu, Dositej je sedeo ba tu gde ti sedi. Pili smo rakiju, ostala od Ljube Kvrge, i kaem mu: - Dositeju, ti i ja smo obrnuti. - Znam. Nijedan dinar ne postoji bez "glave" i "pisma". I ta bi hteo da bude: glava - pismo? - Ne ta bih hteo, nego ta sam. Tu se ne bira. A moda se prelivam, Dositeju - as u pismo pa u glavu. - Dobro, slaem se. A Velikog Vata nisi pronaao? - Zatvorilo se. Ono to sam hteo da ga pitam, ne pita se. A ne mogu ga ni pronai. - Umro? - pitao je Dositej. - Moda nije ni postojao. Izmiljali su ga a da nisu ni znali. Tada se najbolje izmisli. Postojao je neki Vat. Ali Veliki Vat - sumnjam. Ostao je moj Dositej zabezeknut, praznio je lulu pa je odmah punio. Palcem je nabijao duvan. - A to to si hteo da ga pita, a, ne pita se?... Rukom sam mu pokazao drvenu kutiju, do vrha punu utih listova. - Tu je. I Topli Zec? - Ovo su sigurno itali Vat i Valjar. I ko zna ko jo. itau ti, a ti pui lulu. ...eperko, onda sam Dositeju itao, kao to i tebi hou da itam, sigurno ne uzimam uvek iste listove, ko da ita sve, poneto, pa uhvati ako ume. U Krontatu je dolo do pobune. Evo prvog broja njihovih novina. ... ... eperko, vie da ne itam, dosta je. Kao i uvek, uti. Kakva si ti mazga. Drugo i ne oekujem, vano je da nisi zaspao.

I Dositej je onda utao, praznio lulu i dugo vadio nepostojei trun duvana. Pa sam mu rekao: - Probuie je. - Ne boj se za moju lulu. Svoju priuvaj! - Onu koju si mi dao, bacio sam je - viknuo sam. - Josif Visarionovi je utao. - Izgleda. - Dobro ih je gledao Soso. - Sve ih je gledao... - Kao maie. A ta je bilo s Kiseljevom? - Ne znam. I zanemeli smo. Snemoa Dositej, uteo je u licu. Nee pasti, temeljan je i zakaie se za neku svoju alku. Naglo je poela koava, turski je zazveala; upala je ledene vrbe i kajuta se uzdrmala. Sumanuto se smucala po reci, zbijala plovee sante. I po Savi poee da niu ledene grbine. - Zeleni led - rekao sam. - Krontat. Tamo je sigurno bio zelen morski led. - Led je led. Dositej je ustao, proetao kratkim korakom. Opet je postao onaj stari, oklopio se, polako je kazao: - Povukao se konac, pa se odmotalo. - Doao je Josif Visarionovi. Leva i desna greka - rekao sam. - To sam znao, a za Princip Toplog Zeca nisam znao - proaptao je Dositej. igra se okree, ne moe je jednim udarcem raspolutiti na iste polutke. - Vat i Valjar su itali. - I naitali se.

- Kako su, onda, dospeli na ostrvo? - Umoe te pa izvuku. - Ostanu votane kouljice. - Skinu se koulje, moj Dositeju! Nego, vodeni ig. Kad se stvorio, i nemoan si da ga uvek proita. - ig. Negde ostane. Ne volim to sam sve ovo uo. - Desilo se. - Bio sam gluv. - Bio si... - Nita nisam uo - Dositeju... - Dobro, postoji li naa drvena kutija? Ispod splava grunu koava, uo se pljesak limene buradi. udna vetrina, iznenada ode od nas u sremsku ravnicu da usput poobara au i trule ograde. Dositej je opet zapalio lulu i rekao: - Znai, onda je crklo. - Onda. - I povelju... - Pravim je. - Razumem. - S Vatom se zavrilo, i kuda sad? - Ti zna na koju se stranu treba okrenuti. - Znam - rekao sam. I Dositej je otiao. Bio je to njegov prvi i jedini dolazak na Savu...

eperko, poeo sam njih da traim. Izbegavali su, nee mi u flau. Uvek se razlozi namotaju. Pa onda, boravili su kratko na ostrvu, mnogi se razboleli, dobijali su druge dunosti na kopnu. Ovamo-onamo, spleo se krug. Ipak se stvori mali istac: najvie o Kamenom ostrvu zna neki Boo Krlja. Poteknem za njim, a Boo kao kroz prue promie, iz manje reke u veu, nestae u vodurini, i slaba vajda. A nauo sam da je na ostrvu bio skoro od poetka pa do njegovog rasturanja. I kad prispeh do zida, da ga sretnem - on ve umro. Imao je na Jadranu kuu, i iveo je kao vuk, samac, slino meni. Pored njegove kue pruao se nerezan, neokopavan vonjak. Koliko u leto rodi i jesen dozvoli da uzreli, Boi vie plodova nije ni trebalo; dve leje luka, jedna leja salate, kupus ratan, u krajevima blitva, u tri reda paradajz. Uglavnom je vreme provodio pod kamenim tremom. Pod nastrenicom, koja nije bila ograena s bokova, ni spreda, ni zatiena od vetrova i kose kie, gledao je u puinu. Pod tremom nije bilo ni stola ni stolice; samo jedan poljski krevet uza zid, na kome je Boo Krlja leti spavao. Obino je sedeo na krevetu-minderluku, leima je pritiskao kameni zid i udarao u gitaru, pevao je panske i ruske romanse. Krlji niko nije dolazio, sem potara Vidoja, koji mu je donosio penziju, i Ranka alice, biveg sluitelja osnovne kole, od koga je i kupio komad zemlje na obali. I jednog jutra, kada jealica obino donosio hleb i mleko, zatekao je Bou Krlju mrtvog. Bio je u sedeem poloaju, naslonjen na kameni zid kue, mrtav pogled u puinu, u krilu gitara, sve ice pokidane; ve ga bili napali mravi i druge bubice iz crvene zemlje. Po testamentu koji je pronaen i na sudu otvoren, svoju kuu na obali, batu i vonjak oko nje ostavio je preanjem vlasniku zemlje, Rankualici. I sve ovo to ti kazujem, eperu, saznao sam od Ranka, njegove ene i potara Vidoja. Boo Krlja, po svojoj elji, i to je bilo u testamentu, sahranjen je ispod kue, u kamenu, prema puini; grob ravan, ploa - odlomljena komadina iz stene, neobraena, i samo uklesana irilska slova i brojevi: Boo Krlja 1907-1974. I nita vie: ni petokrake, krsta, ni gde je roen, ni zanimanje, ni potpis oaloenog. Na moje pitanje kada i gde je upoznao Bou Krlju, alica je odgovorio: - Bilo je onda dugo leto, toplo, suno, kao i ovo. Poeo je septembar, a kao da smo bili u sredini jula. Trava, alosna ilica, skoro nestala, kamen svuda

izglavinjao, i banu ovek na moju zemlju. Odmerim ga: odeven u platneno odelo, ni mlad ni star, u njemu zrelo oveije doba. Popeo se na kameni iljak, taj ispred trema, od prirode binja, samo da podvedu konja. Izvukao se na iljku, njori u more, ono mirno, blie obali plavo, a tamo dalje, u srebro se voda pretopila. Glavu mu zaklonio slamni eir, nek isposmatra, mislio sam, sunce je imalo jo da zalazi. I polako, poe da mi smeta. Ljuti me, u buvu me pretvara, a na mom je imanju. I sunce okrvavi vodu, a ovek je i dalje stajao, imao je tamne naoare kao slepac, s debelim, kotanim okvirima. Sedeo sam na kamenu, gde sada prolazi ograda, i ovek se slabo nakrenu, pogleda me vie levim obrazom, i upita: - ija je ova uzviica ovde? - Moja - rekao sam. - Hoe li da je proda? Opet je gledao prema puini, a ja sam ustao, pribliio mu se i shvatio: ovek mirie na kamen i more. Rekao sam: - Mogu da je prodam. - Poto? Nisam mnogo razmiljao. - Pola miliona - to je bilo pre petnaest godina. I onda je okrenuo glavu prema meni, skinuo naoare, zelene oi u me. Mnogo jake i opasno zelene. Iz depa je izvukao sveanj novanica i rekao: - Izbroj! I ja sam izbrojao pola miliona. I udio se kako je pogodio cenu, i tano izvukao novac iz depa, sa dva prsta. Secnulo me ispod grudi: s kim se ovo upetljavam? Pa se ubedih, imao je u depu dva svenja novanica po pola miliona, i to ne rekoh jedan milion. Ceo, pa da budem milioner. Neznanac bi sve dao, dopalo mu se moje uzvienje. ta u, re je re, nisam da se kvari. I kao da su mu gorka usta, pitao je: - Je li tano? - Tano je. - Broj opet, nemoj da nema.

- Izbrojao sam - i za svaki sluaj opipavam nabor na depu, gomilica je tu, nee se, valjda, pretvoriti u uku. - Za prenosnu taksu, kod optine i suda, dajem ti sto hiljada. - I opet iz depa, sa dva prsta, prui mi novac, a glavu ne okree od puine, voda ga privukla. - Broj! - nareuje. - Izbrojao sam - kaem, a posle sam proverio, izvukao je ravno stotinu. Stajao sam pored njega, sunce se dobro utopilo, ispod nas je trubio brod "Ni", redovna linija, a Boo Krlja je spakovao naoare u dep. Opet zelene oi, mozak ti piju. Nemo me je celog sagledao, u strani prnue grlice, polako je kazao: - A sad, gubi se. I ne smucaj se ovuda bez poziva. Tako je to bilo, zericu ne dodajem, te jeseni je sagradio kuu. Pristup smo imali potar Vidoje i ja. Malo je jeo, posno, troio je litar ulja za dva meseca. Ribu nije lovio, nikad se nije spustio do mora. Samo ga je gledao. A voleo je ribu, donosio sam mu kad je ulovim, a on je samo baci na ar. U ovih petnaest godina, ne verujem da je vie od etiri puta otiao u varo. Tada bi kupovao sebi odeu i obuu, i sve mogue stvari za svoje gitare. eperu, alica je prestao da govori, eao je svoje debele ui, ljutile se od sunca, kao i kukast nos, uvlaio je ramena, istezao ruke, i zakljuivao: - Nemam ta vie da kaem. Takav je bio. A da sam se Boe Krlje plaio, plaio sam se. Opet, da me pita zato, ne bih ti umeo rei. Umeo je da te gleda odozgo... Seoski potar Vidoje meni je kazivao: - Svih petnaest godina donosio sam drugu Bou Krlji penziju. I nita vie, nikada pismo nije primio. Glavom garantujem. Penzija mu je bila najvea u optini. Sumnjam da je bilo i vee plate. A kolika mu je bila, neu da ti kaem. Nije mi naredio da o penziji utim, ali ja onako, svoj potarski red isterujem. Ni Ranko alica nije znao, a esto me je svraao na kafu, kafu bez eera, samo takvu pijem, i uvijao je glavicom s debelim uima ne bi li uputnicu druga Boa Krlje video - a ja ne dam, moja je torba mala drava, i ustavom je svako pismo zagarantovano, a vrednosna poiljka pogotovu. Ljudi mogu zbog hartijice i glavu da izgube, taman posla da govorim u koju kuu, kog dana i asa, koliko para donesem. Pa i sad kad je Krlja umro, neu da ti kaem, re je re, briga me za tvoj razlog. ...A nije mi krivo to je sve Ranku alici ostavio, nesretnik, pun je enske dece. A ja sam ti samac, moja penzija e me vazda pokriti.

Donesem drugu Krlji penziju, nikad je brojao nije. Pod tremom, o klinu je visila kona torbica, i samo prstom pokae. I ja celu penziju u konu torbu stavim. A meni se znalo, tutne mi u dep dve hiljade. Tako je bilo u poetku. Posle mi je davao pet hiljada, a u poslednje dve godine crvendaa - deset hiljada. Bio sam taan, i ponudio se da mu "Politiku" donosim ili neku drugu novinu, odbio je... eperko, Ranko alica mi je i ovo govorio: - Nije itao, i nije imao koga da psuje. Nou su mu dovoljne bile zvezde, a danju puina. Kao slepca, slova ga nisu zanimala. I bez radija, gluv za svet. A lepo je pevao drug Boo Krlja. Tiho, bez napora. Za sebe. uje mu glas, tui iz nekog beskraja, more njui dole stenu, i zrikavci su tu, a kamen u strani cakne. I zaspim u speenoj travi kao prase. Valjda i Boo odspava pod tremom. I vee je mlako, i opet ujem gitaru, probudio se Boo Krlja. Jednom sam mu kazao: - Mnogo si ti bio vaan drug. - Bio - i odlazio je pod kameni trem, a to je znailo da mreu s namirnicama odmah ostavim i da se izgubim. - Retko je pio kafu sa mnom - govorio je Ranko alica - i za tih petnaest godina slabo smo razgovarali, pa zato i pamtim sve to mi je ponekad kazao. Nije hteo da opravlja zube, rasklaivali su se u vilici i, naoko zdravi, ispadali su. I ja sam mu govorio: - Lei se. A Boo Krlja mi je odgovarao: - Nema leka. I ta e mi zubi. Opet je jednom Boo Krlja alici kazao: - Ima opasnih poslova. Za svaku su dravu neophodni. Ti i ne sluti kakvi su to poslovi. I Boo Krlja je odlazio pod kameni trem, a alica se hitro sputao ka moru. eperko, kazujem ti neprekidno, i pomea se kad kazujem ja, a kad drugi. Sve se mene dotaklo, pa upamti. A i tebe, eperu, iako drema. Ume da slua, pa si vean. Tek pri kraju, izlazio sam ve iz kue, kad se Ranko alica naglo uhvati za glavu. Odmah je izvukao sa gornje police iz ormana jednu zelenu, kolsku svesku, presavijenu po duini, i rekao mi:

- Ostala je od njega. Naao sam je u tremu ispod strehe; pod kamenom ploom sveska, virila je kao peruka. Dajem ti je, za nju nisam pismen. Tebe e zanimati. Iitao sam svesku, nije ilo. Ne zbog rukopisa, vie zbog precrtavanja. Inae, Boo je pisao itko, neispisanom latinicom, nauenom posle irilice. itave su stranice unitene tuem. Mesto rei ponegde nekoliko cifara i znaci: kvadrati sa slovom ili bez slova, krupna taka kao ubijena muva; iz poneke take, s desne strane, izvedene dve zapete, kraj druge take, s leve njene strane, udarene, opet, tri zapete. I sve tako, mnogo putaa i crte sa eirima kao kape u preferansu. Shvatam da je ifra, posle utvrujem: nije uvek ifra, kao da je hteo da zbunjuje, pre da ne dorekne. Ako je hteo da zbunjuje, znai, verovao je da e nekome rukopis pasti u ruke. I to to nije doricao nije samo opreznost obavetajca. Po svemu, Boo Krlja je bio uveren da e se njegova sveska itati. eperu, navikli smo, oko nas su uvek znaci. Svuda su, zato i promiljamo; otklopi jedan pa drugi; kao da znakovi uviru, a ipak lanac sloi; i prekine se ponekad, a ti pred obron, klisurinu padne. Ne da se, ilavi te misao, jednako hoe o sebi istine da sklapa. Pa kad nestane u crnu zemlju, dolaze drugi, potonji sklapaju. Vano je sauvati znake, ne mora ih sve zabeleiti; ponekad je dovoljno da ih upamti, i usmeno prenese. Ovde na Savi neprekidno domiljam. Svilena sam buba, konac isputam, namotavam ga na tebe. Zlatan, moda nepoderiv? Bolje ovo drugo. Ne boj se, eperko, neu te uguiti. Uporno si ti magare, svaku si kaldrmu gazio. Mnogo si strpljiv, pa si i skriveno jak. U belenici Boe Krlje postoje datumi, godine, i dan je neki oznaen. Ali, kada je pisana - vreme nije zabeleeno. Nema nikakvog potpisa, i Krljino ime retko se pominje. Ipak, kad sam svesku proitao, razumeo sam da je nastala pod tremom. Meutim, u svesci su nalepljeni listovi sa tekstovima iskucanim pisaom mainom. Ranko alica je izrikom tvrdio: da Boo Krlja nije imao niti je ostavio ikakvu pisau mainu. Paljivo sam zagledao nalepljene listove i otkrio da su tekstovi pisani razliitim mainama. Znai, tekstovi su nastali u razna vremena, i neki su oznaeni kao "Beleka 1", "Beleka 2" i "Beleka 3". Da li ih je sve pisao Boo Krlja ili neko njemu podreen? Jedno je sigurno, "Beleku 1" napisao je Boo Krlja, ostale je sauvao, zapravo zalepio u svesku. Pretpostavljam, kada bi se umorio od gitare, Boo je ustajao sa minderluka i uzimao zelenu svesku; beleio je i precrtavao; pojedine listove je nekim otraem paljivo isekao; mnoge redove su izgrickali poljski mievi; a onda se i vlaga, kina kap zavukla, i slova plaljiva, u mrlje otila - bila nekad tu re.

U zelenoj svesci nijedne masne mrlje; ni traga od prstiju; nijednog podvrnutog lista, nemaju one ui kao kod neurednih aka. Na prvom listu jedna jedina reenica. "Pronai lanac kojim si zarobljen." Ostali deo teksta je tuem uniten. Pa i druga je stranica pola crnilom premazana. Onda poinje: "Prva instrukcija: linu zabeleku ne praviti. Nikad. Nastavak instrukcije, koliko pamtim: ako se neto i zapie, u kasu. Vie nema kase, ja sam kasa. To je moja prva pukotina. Sreom, postoji tu. Iscepati list, jo bolje - sve u gomilu pepela. Nada vara. Ne biti prevaren, prvo pravilo Slube. I dren raste u tebi. Ne pripadati sebi nego Klasi, Partiji, i s tom lozinkom umreti. I opet, dren raste u tebi. A neopoziva za nas, "istorijska nunost" davala nam je neverovatnu snagu. Druga e generacija rei: nita posebno - ne pripadati sebi. Ili obratno, odlunije: ne sme se ne pripadati sebi. Spremani za rtvu, naueni na rtvu. I nastanio se prvi krivi fiek u glavi. A u ratu, umirui, pozdravljala se nepostojea drugarica devojka, i postojea Partija..." "... Na Obilievom vencu, u rano prolee 1948, po podne, bez kucanja, u moju kancelariju ue drug J.P. i pokaza mi jednu informaciju od dve reenice: u Rumuniji su poeli da skidaju Maralove slike; ova vest jo nije proverena, ali zasluuje da bude zabeleena. eleo sam da drug J.P. ostane to due kod mene, ponudio sam ga kafom. Pogledao me neuobiajeno strogo i odmah iziao. Priao sam irom otvorenim prozorima, iz nekih udaljenih ulica ula se pesma. Popodne, po celom Beogradu radile su frontovske brigade. U Slubi je bilo zabeleeno: reakcija ga krstila kao "naivni rad". "Naivni rad", na red je dolazila industrija - ta e ona progutati. I sebi, i kome sve neemo iskidati creva; svako naselje hoe fabriku.

Vratio sam se za sto i na istom tabaku crvenom olovkom napisao: U Rumuniji skidaju slike. Iza toga, zna se koje. Nabiti se strpljenjem - tek treba izdrati. Neko vreme sam gledao u ono to sam napisao, onda sam taj list spalio. Jo dok je u mojoj sobi bio drug J.P., neprekidno sam mislio na trijumfalni put: Sofija, Bukuret, Budimpeta, Prag, Varava. Bio sam tada u obezbeenju. ta je milion ljudi - opipljivo videh na doecima. Cvee, i toliki se svet smeje. Ruke podignute, mau, grlati glasovi, u uima pljesak, sve cvee Varave i okoline strpano je na ulice naeg prolaska. Obezbeenje! Masa koja nas je pozdravljala, ona nas je obezbeivala. Radost, tutanj, oduevljenje gomile, zanosi klik miliona. Lelujav sam, oamuen, kroz moje ile pijanstvo. Postajem samouveren, ohol. Gde smo se to popeli - mi, iskrivljeni, sa Balkana! U Slubi opominju: uvek obema nogama na zemlji, bez vrtoglavice. U razgovoru s njihovim Slubama (kroz Poljsku, Maarsku), sve nam govore. I svaki na zahtev ispunjavaju, ispada kao da su i oni deo nae zemlje. Svi bi da se veu za nas, mnogo vie nego to moemo da izdrimo. I ujemo kako govore: Blago vama, imate rukovodstvo iz Revolucije. Branimo se: Imate ga i vi. He, skoro su svi uvezeni. Ne trudimo se da ih razumemo. Mada pominju krila i moljce. Sapeti, boje se izvoznika; i ne trpe ga; skriveno, ali to uvek naznae. Tolika otvorenost, i zazorno postaje. Kod nas odgovorni zakljuuju: na put uvruje zemlje Narodnih demokratija; svravamo i veliki posao za Ruse; njima e se sve to dopasti.

I onda sam oseao, neto nije potaman. Ali nisam imao ni snage ni uma da napravim informaciju. Spreavala me je i moja unutranja "istorijska nunost". U ah-polje velike table Josifa Visarionovia nismo se dobro uklapali. Otkriveni i naznaeni kao suvie samostalni skakai, nismo bili aci za ugled. A bili smo ubeeni da jesmo. Naroito posle prvog sastanka Informacionog biroa u Varavi, kada smo kritikovali KP Italije i KP Francuske. Za sebe smo uzeli pravo da smo najjaa, najsigurnija taka oslonca. No, Josif Visarionovi je hteo drugo. Kod Hruova u referatu stoji "Mrdnuu malim prstom, i bie gotovo". Ispostavilo se da nije vredeo mali prst; ni veliki, morao je da pokrene itavu ruku. Pa nita, ostadosmo na svom. Istina, morali smo da progutamo veliku jabuku. Gutati... progutati i stomak ne procepiti. Vano je svariti, to 33 smo ** e 170639." eperko, sledee dve stranice iz zelene sveske paljivo su iseene. Onda opet sledi itak rukopis Boe Krlje. "U svojim pismima Centralnom komitetu Komunistike partije Jugoslavije, aprila i maja 1948, Staljin je celom svojom snagom hteo da smrska, uini beznaajnim svaki na doprinos, posebno KPJ u Drugom svetskom ratu. Osnovno: ne priznati bilo kakvo postojanje revolucije kod nas. Na sve to tvrdnja-uvreda da u Drugom svetskom ratu ne uinismo nita vie nego to su uinili bugarski i maarski partizani. Za ogromnu veinu Jugoslovena to bi i postade osnovni razlog da se u leto 1948. izjasne protiv Staljina. Rusi su poeli brodovima niz Dunav da sputaju kutije pune broura sa svojim Pismima i Rezolucijom Informbiroa. U prvo vreme smo se drali principa: da je to rasprava izmeu partija. Ali kada su preko svojih brodova Rusi krenuli u "takvu javnost" - odtampali smo njihova pisma i nae odgovore u stotinu hiljada primeraka. Stvori se prvi znak da dobijamo bitku: smeli smo nau javnost da upoznamo sa njihovom kritikom i naim odgovorom. Dok oni nikada nisu imali hrabrosti i volje da objave nae odgovore. Potkopavala ih je sopstvena neistina. Prvi put u njegovoj moi - Staljinu je poelo da se osipa, gubio je bez nade da povrati preanje.

I jasno, da bi izbegli besmislicu, prestali su brodovima i vozovima da ubacuju svoje broure. Dovoljno smo ih mi ve bili odtampali. Dobro pamtim: paljivo sam iitavao pisma J.V.Staljina. Njegov stil je izbijao iz svakog retka: kratak, kao sa sigurnim, uvek nesumnjivim podatkom, i prostoj pameti razloan; veto bezobziran, savaot govori - pod njim su sve bitke iz Drugog svetskog rata. Iz Pisma: "Mi mislimo da je politika karijera Trockog dovoljno pouna." Ta reenica prosvrdlava; kako je smirena, dobrodrugarski izreena. Dakle, pripremaju nam: nepoznatu ruku i capin u mali mozak. U celom proleterskom svetu utvrditi: da si crna kuga. Noas sam sanjao pauka. Stegao sam ga, udno su zveknuli moji prsti; opazih da su crni, zapravo gvozdeni; porasli mi nokti nepolomljivi. Prskao je pauk kao orah, neki ljuskar iz mora; i beliasta zrnca su iz njega kuljala, jajaca buduih paukova; utozelena, kao da su puna gnoja, vrstih opnica, i klisko su pokretljiva. Izmeu prstiju kuljaju, gomilaju se u brdaca. Taman poverovah: unitio sam pauka, kad u kraju mree uh njegov hihot; poslao mi senku-brata, i prevario. Otkud u buba oveiji smeh? Pauk krsta se ne kree, itav je; vidim mu krst i tri bobe, ljubiaste perle; u tim malim skrivnicama mora da je otrov; a lepe su, zrae plavkasto, mogle bi nekom caru posluiti kao prsten. Odjednom otkrivam: neki deo svog tela sam gnjeio. Ali koji, ne saznajem. Paukovo lovno polje je razapeto preko celog kamenog trema; moja glava je na suprotnom kraju mree, pa pauka lepo vidim i, neto nie, svoj odvojen trup; i noge krakate, same se od sebe uvile kao dva isceena arava; samo da ih ene pokupe i na konopac prebace; krvi nigde, iz mene nita ne lope, na pokidanim delovima tela svud vrste i ute opne; tako sam udno razapet, zapravo raskidan, ali nemam rana; i lako e me neko ponovo sastaviti. Desna ruka, koja je u poetku gnjeila, nema ta da gnjei; i ne postoje vie ona ukasta jajaca; tri moja prsta podignuta su u prazno; nisu vie crna, koa je ljudska, a i nokti crvenkasti; kao da hou da se prekrstim; no prsti mogu samo do ela da stignu; do trupa nikako, i tako lebde nad mojim licem. Voleo bih da se vidim; prekoputa mene je pauk, i njegove tri perle sjaje - u njima se nikako ne mogu oglednuti. Napreem se da pogodim gde su mu oi; ne bih li otkrio paukovu nameru.

Pauk polako raste, sav je u sivim gomuljama, prekriven pepelitem; na sebi je mnogo spaljivao; pa bolje zagledam, sa njega se ne otire nikakav pepeo ljuspe su to neke, pre kraste, ko zna iz kakvih borbi. Izubijan je pauk, otvrdnuo, pa je moan; bobiav i hladan, nikuda ne uri. Pomera svoje izlomljene noge, kande; tare jednu o drugu, tako kasapi otre noeve; sve se to meni verovatno ini, pa utvrujem: jednim okom gledam, drugo je pritisnuto crnim tegom; dovoljno je teak i pokretom glave ne mogu da ga smaknem s lica; komandujem desnoj ruci da rastvori tri prsta, da bar teg sa oka pomere. Ruka je odvojena, beslovesna, ne razume komandu glave; a kad te tako odvoje, ruka moe sve da potpie. Moj trup je oznojen; pari se, pui, moda i kljua; onda se hladi do smrzavanja. A glava je trezvena do bola, i nee postati komad leda. Uini mi se da spazih: pauk die, trbui mu je mekan, maljav, i na njemu nekoliko bradavica; moda su to paukove sisice. Nije vie dobroudan; ispod gomuljaste brnjice sevaju tri seiva: tu su mu usta. Klac-klac, ujem zube paukove; narastao je u veliku pesnicu. A moj trup bez udova, kao neki vojniki dak, zategao se i opet se znoji. Nespretno no sigurno ide pauk i pada na moju levu sisu; opkorai je, da bi je zagrizao; bogamu, nemoan sam, a srce mi udara i sve vie oseam sopstveni protok krvi; hou da prsnem, iznutra sam sebe izvrnuo, nita ne pomae: oseam paukove sekutie i malje na njegovom trbuhu; sve je hladno i glatko kao ablja koica; vrisnuh, i trzaj kime izbaci me iz mree; tresnuo sam na kamen pored minderluka. Ujutru, pre nego to je stigao Ranko alica, otkrio sam tri modrice oko leve sise; nemam ta kome da govorim, iziao sam u hladno jutro go do pasa. Posedujem snagu da ne ujem. Pre neki dan alica hoe neto. Stvarno ga ne ujem. On u mene bulji i ponavlja. A ja opet nita. Pa da kae i da sam se zapalio, meni opet nita." Na sledeim listovima prilepljeni su iseci iskucani pisaom mainom. "Desio se sukob izmeu dve socijalistike zemlje. Prvi put u istoriji. Reformacija, luteranci u komunistikom pokretu. Pometnja je u mnogim glavama; naroito kod nas komunista; ume borovi; a smra je smra. Mnogi sebi postavljaju pitanje: da li je to mogue?

ovek sam Slube, zapaam samo stvarnu injenicu. Odgovaram: mogue je. Da, mogue je. Kasnije nastaju objanjenja. Moda je posredi kakav nesporazum? Intriga, pakleno zamiljena u obavetajnim centrima Zapada. Znamo za sluaj Tuhaevskog, Blihera. Buharin i drugovi. I pre njega. Teko smo iz sebe izbacivali ludu nadu - spor e se izgladiti. Naprotiv, negovali smo je. Izgleda, bez nje nismo mogli. U Beogradu, Rezolucija Informbiroa je bila ve objavljena, kada se na Slaviji odrao miting Petog rejona, u ast Petog kongresa KPJ. Prisustvovalo je preko 15.000 frontovaca. Poslat je pozdravni telegram Staljinu." eperko, iseak je iz novina zalepljen.