Sveti Ignjatije Brjančaninov

SLOVO O SMRTI

SMRT JE NEPOJMLJIVA ČOVJEKU

BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI

UDIO TIJELA POSLIJE SMRTI

UDIO DUŠE POSLIJE SMRTI

RAJ I NEBESA

PAKAO

RAZDVAJANjE DUŠE OD TIJELA

SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA

SMRT DUŠE

VJEČNA SMRT

ADSKE MUKE

ZRAČNA MITARSTVA

DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLJI

SMRTNI GRIJEH

STRAST

PRIPREMANJE ZA SMRT
PAMČENJE SMRTI ILI SJEČANJE NA SMRT

POZIV NA SJEČANJE I RAZMIŠLJANJE O SMRTI

TROPAR

Sveti Ignjatije Brjančaninov

SMRT JE NEPOJMLJIVA ČOVJEKU

Da se opominješ dana kada si izašao iz Misira dok si god živ.(1)

Smrt je velika tajna. Ona je - rađanje čovjeka iz zemnog vremenog života

za vječnost. U trenutku odvijanja tajne smrti, mi svlačimo sa sebe svoj grubi
omotač - tijelo, i, duševnim bićem, tananim, eternim, prelazimo u drugi
svijet, u obitelj bića istorodnih s dušom. Svijet je taj nedostupan grubim
organima tijela, kroz koje, za vrijeme našeg prebivanja na zemlji, djeluju
osjećanja, koja, inače, i pripadaju duši. Duša, kad izađe iz tijela, nevidljiva
nam je i nedostupna, kao i drugi predmeti nevidljivog svijeta. Mi u trenu
odvijanja tajanstvenog čina smrti samo opažamo ne-disanje, naglu
beživotnost tijela. Zatim ono počinje da se raspada, i mi žurimo da ga
sakrijemo u zemlju. Tamo ono postaje žrtva truleži, crva, zaborava. Tako su
umrla i zaboravljena bezbrojna ljudska pokoljenja. Što se zbivalo i zbiva s
dušom kad napusti tijelo? To nam ostaje, pri našim mogućnostima poznanja,
neizvjesno.

Skrivena je tajna - smrt. Dok svijetlost kršćanstva nije ozarila ljudski rod,
on je o besmrtnosti duše imao uglavnom grube i lažne predstave. Najveći
paganski mudraci jedino su mogli da samoumno zaključuju i nagađaju o
tome. No. Ipak je srce palog čovjeka, kao da ne bješe pomračeno i
ograničeno, istrajno opipavalo, da tako kažemo, svoju vječnost. Sva
idolopoklonička vjerovanja služe kao dokaz za to; sva ona obećavaju
čovjeku život poslije smrti, - život ili sretan ili nesretan, zavisno od
zemaljskih zasluga. Ako već za vrijeme kratkog ovdašnjeg stranstvovanja
svoje brige usredsrđujemo na to da udaljimo od sebe svaku tugu i okružimo
se svakom prijatnošću, tim prije smo dužni da se pobrinemo o svom udjelu
u vječnosti. Što smrt čini sa nama? Što duši predstoji iza predjela
materijalnog? Zar tamo nema plaće za dobro i zlo koje je čovjek činio na
zemlji voljno i nevoljno? Zar tamo nema nagrade, kad zlo na zemlji većinom
caruje i vlada, a dobro je progonjeno i strada? Neophodno, neophodno nam
je da otkrijemo tajnu smrti, i da ugledamo nevidljivu tjelesnim očima
budućnost čovjeka poslije smrti.

1. (Zak. Pon. 16, 3).

 Sveti Ignjatije Brjančaninov

BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI

Tajna smrti objašnjava nam se riječju Božjom, a posredstvom djelovanja

Svetoga Duha čini se čak dostupnom i otkrivenom osjećanjima, očišćenim i
oplemenjenim blagodaću: Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine
Božje, ne samo čovječje.(1) Smrt je - razlučenje duše od tijela, sa kojim se
sastavlja voljom Božjom, i voljom Božjom opet rastavlja. Smrt je -
razlučenje duše od tijela, što je posljedica našega pada, čime je tijelo
prestalo da bude netruležno, kako je prvobitno bilo stvoreno Tvorcem. Smrt
je - kazna besmrtnom čovjeku kojom je on unesrećen za neposlušnost Bogu.
Smrću se bolno rascijepa i razdire čovjek na dva dijela koja ga sačinjavaju, i
po smrti već nema čovjeka: posebno postoji duša njegova, a posebno tijelo
njegovo.

1. (1 Kor. 2, 10).

Sveti Ignjatije Brjančaninov

UDIO TIJELA POSLIJE SMRTI

I tijelo produžava da živi, mada znamo da se ono raspada i vraća u zemlju

iz koje je uzeto: ono produžava da živi u samom truljenju svome; ono
nastavlja da živi u raspadu, kao sjeme u zemlji, očekujući ponovo
sjedinjenje sa dušom, poslije čega će postati više nedostupno ovoj vidljivoj
smrti. Tijela posebnih izabranika Božjih, ne podliježu truljenju, jer su obilno
ispunjena blagodaću Božjom, i u samoj sjeni smrtnoj projavljuju početak
svoga slavnog uskrsnuća. Umjesto zadaha, ona odišu miomirom; umjesto da
okolinom šire smrtonosnu zarazu, ona donose iscjeljenje od svih bolesti,
ulijevaju život. Takva tijela su istovremeno mrtva i živa - mrtva po prirodi
čovječjoj, živa prisustvom u njima Svetoga Duha. Ona svjedoče u kakvom je
dostojanstvu i svetosti stvoren Bogom čovjek, a to dostojanstvo, ta svetost
vraćeni su iskupljenjem.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

UDIO DUŠE POSLIJE SMRTI

 U vrijeme, kada tijelo usni smrtnim snom, što se dešava s dušom? Riječ
Božja nam otkriva da se naše duše, po razlučenju svom od tijela, zavisno od
izraženog opredjeljenja u zemaljskom životu, prisjedinjuju ili silama dobra,
ili silama zla, Anđelima svijetlosti, ili palim anđelima. S anđelima one čine,
po svojoj prirodi, jednu vrstu bića, dijeleći se po kakvoći, slično njima, što je
posljedica slobodne volje bića, prvobitno neporočnih i svetih.

Neposredne dokaze za to nalazimo u Svetom Pismu i u spisima Svetih

Otaca. Gospod je obećao pokajanom razbojniku skoro preseljenje dušom s
križa u raj. Zaista ti kažem, rekao je On njemu, danas ćeš biti sa mnom u
raju.[1] Stradalnik, ubogi Lazar, odnesen bješe po kraju svom Anđelima do
mjesta u raju, nazvanog naručjem Abrahamovim, a kada je umro
nemilosrdni bogataš koji se veseljaše u vrijeme zemnoga života svaki dan
sjajno, bačen bijaše u pakao.[2] Duše pravednika, razlučivši se od tijela,
ozaruju se blaženstvom na nebu, u očekivanju uskrsnuća tijela, kako kazuje
tajnovidac Ivan Bogoslov;[3] u paklu, u strašnim mukama, čekaju ga
grešnici.[4] Kada zatrubi uskršnja truba, tada će raj pokazati nebožitelje radi
slavnog sjedinjenja sa svojim tijelima, koja će oživjeti od glasa Sina
Božjega,[5>] kao što je čuo taj glas Lazar koji, poslije četiri dana već bijaše
počeo da truli u grobu, i oživio je: pakao će pokazati mrtvace svoje za
Strašni sud i konačnu presudu. Po izricanju presude i po njenom izvršenju,
udvostručit će se blaženstvo pravednika, - grešnici će se vratiti u pakao,
gdje će dvostruko biti mučeni.[6] O stanju pravednika po uskrsnuću Gospod
je blagovijestio da su oni kao Anđeli Božji na nebu, ravni su Anđelima.[7]
Navješćujući o svom drugom dolasku i Strašnom sudu, Gospod je kazao da
će On tada reći pravednicima što Mu stoje s desne strane: Hodite
blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od
postanja svijeta; a grešnicima koji Mu stoje s lijeve strane reći će: Idite od
mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i anđelima
njegovim.[8>] I to je neosporno, da će plača kako pravednika, tako i
grešnika, biti sasvim različita. Pravednost Božja uzvratit će svakom čovjeku
po djelima njegovim.[9] Nije samo bezbrojno mnoštvo nebeskih obitelji, po
svjedočenju Spasitelja, no i pakao ima mnoštvo raznih tamnica i
raznovrsnog mučenja: ko je sagriješio u znanju bit će mnogo bijen, a ko je
sagriješio u neznanju bit će malo bijen.[10]

Kršćani, samo pravoslavni kršćani, koji su uz to vodili blagočestiv život na

zemlji, ili su sebe očistili od grijehova iskrenim pokajanjem, ispoviješću pred
duhovnim ocem i ispravljanjem sebe, naslijedit će zajedno sa svijetlim
Anđelima vječno blaženstvo. Suprotno njima, bezbožni, to jest u Krista
nevjerujući, zločestivi, to jest heretici i oni od pravoslavnih kršćana koji su
provodili život u grijesima, ili pali u bilo koji smrtni grijeh i nisu iscijelili sebe
pokajanjem, naslijedit će vječno mučenje zajedno sa palim anđelima.
Patrijarsi Istočno Vaseljenske Crkve u poslanici svojoj kažu: "Duše ljudi palih
u smrtne grijehe, koji na samrti ne pokazaše očajanje, nego se prije
razlučenja od ovog života pokajaše, samo ne stigoše da prinesu nikakve
plodove pokajanja, kao što su: molitve, suze, koljeno preklonjenja na
molitvenim bdijenjima, srdačna skrušenost, tješenje nevoljnih i izražavanje
vjere djelima ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve Saborna Crkva od
samog osnivanja smatra bogougodnim i blagopotrebnim - duše takvih ljudi
nizlaze u pakao i podnose kazne za grijehe koje su učinile, ne lišavajući se,
međutim, nade na olakšanje od njih. A olakšanje će dobiti oni po
beskonačnoj blagosti, molitvama svećenika i dobrotvorenjima koja se čine za
umrle, a posebno silom Beskrvne Žrtve koju pojedinačno prinosi svećenik za
rodbinu svakog kršćanina, i uopće za sve što svakodnevno prinosi Saborna i
Apostolska Crkva."[11] Strašna je smrt grešnika,[12] kaže Pismo, a za
blagočestive ona je prelazak iz meteži i vreve ovoga svijeta u nenarušivo
spokojstvo, iz neprekidnog mučenja u neprestano i beskrajno blaženstvo,
prelazak sa zemlje na nebo i sjedinjenje sa bezbrojnim mnoštvom svih ljudi.
U nenasitom sozercanju Boga i neugasivom ognju ljubavi ka Njemu odvija se
viši stepen blaženog života nebožitelja.. Prepodobni Makarije Veliki ovako
rasuđuje o tome: "Kada ishodi iz tijela duša čovječja, tada se odvija neka
velika tajna. Ako je ona bila potčinjena grijehu, onda joj prilaze čopori
demona i anđeli protivljenja i sile tame i odvode dušu u svoju oblast. Ovome
se i ne treba čuditi, kao nečem neobičnom. Ako se čovjek, još u ovom
životu, njima pokorio i potčinio, i načinio se njihovim robom: tim prije, kada
odlazi iz svijeta, biva njima zaplijenjen i porobljen. Tako je i u suprotnom
slučaju, pri dobrom ustrojstvu duše: svete Božje sluge već sada okružuju
Anđeli i čuvaju ih i prate duhovi svijetlosti. A kada iz tijela izađu, horovi
Anđela odmah prihvaćaju njihove duše, odnose ih na svoju stranu, u carstvo
svetinje, i privode ih Gospodu."[13]

Već samo to: što je dušama čovječjim predodređeno jedno mjesto

obitavališta, isto blaženstvo i ista kazna kao i anđelima, dovoljan je
pokazatelj da su duše - bića u svemu podobna anđelima. To je očigledno i iz
riječi koje je Gospod više puta navodio, govoreći da su pravedni ljudi, po
uskrsenju, slični i ravni Anđelima. Drevnim pravednicima Abrahamu, Lotu,
Jakovu i drugima, Anđeli su se javljali u ljudskom obličju, tako da oni nisu
odmah znali da su im došli bestjelesni, a ne ljudi. Po uskrsenju Kristovom,
Anđeli su se javili Ženama Mironosicama u ljudskom liku odjeveni u sjajno
bijele rize.[14] U vrijeme uznesenja Kristovog oni su se javili Apostolima
također u ljudskom obliku, odjeveni u bijelu odeždu.[15] Sveti Oci su često
viđali Anđele u blistavo sjajnim haljinama, a demone - kao crne nakazne
utvare. Gospod je, po svom uskrsenju, iznenada stao među Apostole, koji
bijahu na okupu u sobi. Apostoli su se uplašili, misleći da vide duha; no
Gospod ih je umirio, objasnivši razliku između pojave duha i Svoga javljanja
u proslavljenom tijelu. Što ste zbunjeni, rekao im je On, i zašto takve
pomisli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom;
opipajte me i vidite; jer duh nema tijela i kostiju kao što vidite da ja
imam.[16] Ovdje nije rečeno da duh nema nikakvog oblika. To je
nedovoljno: ostavljeno je da se zakljući da duhovi, to jest Anđeli i duše,
imaju oblik; rečeno je samo da oni nemaju tijela i kostiju koje je sačuvalo
tijelo Kristovo i u svom proslavljenom obliku. Svoje razumijevanje da duhovi
imaju oblik pokazali su jeruzalemski kršćani priznavši duhom priliku apostola
Petra, čudesno izbavljenog iz tamnice, pokazanu Rodi. To je anđeo
njegov,[17] rekli su oni. Sveti Makarije Veliki kaže da Anđeli imaju oblik i
izgled, isto kao što i duša ima svoj oblik i izgled i da je taj oblik, vanjski
izgled, kako Anđela, tako i duša, oblik i izgled vanjskog čovjeka u njegovom
tijelu.[18] Ovaj ugodnik Božji uči da Anđeli i duše, iako veoma lagani po
svojoj suštini, opet su, pri svoj svojoj tananosti, tijela. Oni su - tijela lagana,
eterna, kao što su, sasvim suprotno, naša zemna tijela veoma gruba i
materijalna. Grubo čovječje tijelo služi kao odežda tananom tijelu - duši. Na
oči, uši, ruke, noge koji pripadaju duši nadjeveni su odgovarajući članovi
tijela.[19] Kada se posredstvom smrti duša razdvaja od tijela, ona ga svlači,
kao haljinu. Sveti Makarije kaže da najsavršeniji među kršćanima, očišćeni i
prosvečeni Svetim Duhom, vide oblik duše, samo što takvo savršenstvo i
viđenje dostižu veoma rijetki među Svetima.[20] Ovaj veliki Otac potvrđuje
da duša onih koji se mole molitvom Duha ponekad ishodi iz tijela, naročitim,
neshvatljivim djelovanjem Svetoga Duha.[21] I u ono doba, kada je procvao
u pustinji egipatskog skita Makarije Veliki, u vijeku visokog monaškog
podvižništva, veoma rijetki među svetim inocima udostojavahu se da vide
izgled duše; tim rjeđe ovi sada. No i danas se takvi mogu naći, po velikoj
milosti Božjoj i po istinitom obećanju Gospoda Isusa Krista da će prebivati sa
vjernim učenicima Svojim do svršetka vijeka. Po ličnom svjedočenju takvog
izabranika Božjeg koji je, pri izobilnom blagodatnom djelovanju molitve,
iznenada spazio da mu je duša van tijela i da lebdi u zraku, ona je - eterno,
veoma tanano lebdeće tijelo, koje ima isti oblik našeg grubog tijela, sve
njegove udove, čak i kosu, njegov oblik lica, riječju - potpunu sličnost sa
njim. Nisu samo sile uma i srca bile uz dušu, nego su sa njom bili i svi čulni
organi: vid, sluh, dodir, u njoj je bio sav život, a tijelo je ostalo na stolici,
kao mrtvo, kao skinuta odjeća, dok se, po zapovijesti Božjoj nije vratila u
njega duša, isto tako neshvatljivo, kao što je neshvatljivo izašla iz
njega.[22] Anđeli liče na duše: imaju udove, glavu, oči, usta, trup, ruke,
noge, kosu, riječju - isto obličje koje čovjek ima u vidljivom tijelu. Ljepota
vrline i Božja blagodat sjaju na licima svetih Anđela; to je obilježje utisnuto i
na licima najčestitijih kršćana. Očajnička zloba je osobina palih anđela;
njihova lica podsjećaju na izopačena lica zločinaca i prestupnika među
ljudima. To nam otkrivaju oni koji su vidjeli Anđele svjetlosti i anđele tame.
Anđel i duša nazivaju se bestjelesnima, jer nemaju tijela kao mi; nazivaju se
duhom, kao bića tanana, potpuno se razlikujući od predmeta koji čine
materijalni svijet. Tako se nazivaju oni i običnim ljudskim jezikom, i u
Svetom Pismu, i u djelima svetih Otaca:[23] njihova materijalnost
neusporedivo je tananija od bilo kakve zemaljske stvari, nama vidljive. Kako
se nalazimo u stanju pada, mi ne vidimo duhove, ali osjećamo njihov utjecaj
na nas, ako brižljivo i blagočestivo živimo. Blagodatno, živo, misleno
osjećanje duhova je duhovno viđenje njih.[24] Vjetar, zrak, razni plinovi i
isparenja obično se nazivaju, čak i u Svetom Pismu i u djelima Otaca duhom.
Tako je Gospod usporedio djelovanje Svetoga Duha sa djelovanjem vjetra;
vjetar je na tom mjestu u Evanđelju nazvan Duhom.[25 Ali u pravom,
istinskom smislu, samo je Bog - Duh. On, kao Biće sve savršeno, potpuno se
razlikuje prirodom Svojom od prirode tvari, tako da, u poređenju sa Njim,
druga bića i ne izgledaju tanana i savršena. Nema bića istobitnih sa Bogom!
I zato, osim Boga, nema drugog bića duhovnog po suštini.[26] Bog je
duh,[27] koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom
ognjenim[28] - Bog je postao Čovjek Da bi bacio oganj[29] u srca naša
umrtvljena grijehom i zaleđena od grijeha, da bi nas kroz sjedinjenje sa
Sobom plamenom i duhom, načinio nepristupnim truleži i đavolu. Daleko su
od istinskog života i istinske duhovnosti i pali anđeli i duše odbačenih
grešnika.[30]

Buduća obitavališta duša odgovaraju njihovoj prirodi, to jest njihovoj

bestjelesnoj prirodi. Toj prirodi odgovara edem ili raj, odgovara joj i pakao.
Osim duhovne blagodati i Nebeskog carstva unutar svete duše, koje je u njoj
prisutno već ovdje, po mjeri njenog očišćenja, njoj je pripremljen predio i
obitelj, koji odgovara njenom stupnju čistoće, pošto je, milošću Božjom,
udostojena vječnoga blaženstva. Duša grešna i od Boga odbačena, ne muči
se samo svojom savješću i svojim stanjem odbačenosti, nego se zatvara u
strašnu podzemnu tamnicu, nazvanu adom, tartarom, geenom, gdje se
podvrgava ljutim mukama koje imaju razorno djelovanje na njenu eternu
prirodu. Sve je ovo rečeno u Svetom Pismu, i otkriva se Svetim Duhom, po
Njegovom odbiru i rasudi, ljudima dostojnim takvog otkrivenja, otkrivenja
duši najkorisnijeg.

Često, kada hoćemo pažljivo da osmotrimo bilo kakav predmet vidljivoga

svijeta, mi biramo sebi najpogodnije mjesto, odakle taj predmet možemo
što bolje da vidimo i razgledamo: to činimo ne zato što to iziskuje sam
predmet, već zato što nam je potrebno da se pomognemo u našoj
ograničenosti. Nikako neće biti suvišno da samima sebi nađemo
odgovarajuće misleno mjesto pri sadašnjem našem razmatranju. Mi ćemo
nepogrešivo naći to mjesto, i stacemo na njega, kada uvidimo i poznamo
nasu nistavnost usred ogromnog svemira, nistavost nasih sredstava za
sticanje poznanja, nistavnost samih poznanja, potrebu, nasusnu potrebu,
upravo za samoznanjem u Bozanstvenom Otkrovenju. Mi ne vidimo ni raj ni
pakao nasim culnim ocima; ali sta mi vidimo njima? Sta vidimo njima - ne
govorim o svetu duhova - nego o ovom opazajnom svetu, koga sa takvom
uverenoscu nazivamo vidljivim svetom? U njemu vidimo samo jedan mali
deo predmeta, nista u poredjenju s celinom. To nam dokazuje i teleskop i
mikroskop, kao i nasa cula mirisa i dodira, koja osecaju duhove, ocima
 nevidljive, i tako otkrivaju njihovo prisustvo, skriveno od pogleda. To nam
dokazuje prostranstvo koje ogranicava i otezava nas pogled, neprestano
suzavajuci horizont; to nam dokazuje neprobojnost zemlje i mnogih drugih
predmeta na njenoj povrsini; dokazuje nam ogranicenost, krajnja
ogranicenost naseg pogleda, koji nije u stanju da vidi nijedan predmet u
njegovom pravom obliku,[31] i koji ne vidi duhove zbog njihove tananosti, i
ne moze da pronikne grube predmete zbog njihove cvrstine, cak ne moze da
vidi jednu stranu predmeta, a da druga strana ili mnoge strane ne ostanu
skrivene. Sta vidimo mi u vidljivoj prirodi? - Najnistavniji njen delic! ... I
nasu priviknutost na skucenost naseg pogleda smatramo potpunim i
dovoljnim vidnim poljem. Poznanjem nase ogranicenosti, smirenim i
istinskim poznanjem, mi cemo bogobojazljivo ustremiti umni vid ka tim
predmetima, koji su skriveni od nasih grubih cula, ali nam se otkrivaju
milosrdjem i blagodacu Bozijom.

NAPOMENE:

1. Lk. 23, 43.

2. Lk. 16, 19-31.

3. Otk. 6; 10, 11.

4. Otk. 20, 13.

5. Jn. 5, 25.

6. Ps. 9, 18.

7. Mt. 20, 30; Lk. 20, 36.

8. Mt. 25, 34-41.

9. Otk. 22, 12.

10.Lk. 12, 47-48.

11.Cl. 18.

12.Ps. 18, 22.

13.Bes. 22.

14.Lk. 24, 4; Jn. 20, 12.

15.D. Ap. 1, 10.

16.Lk. 24, 38-39.

17.D. Ap. 12, 13-15.

18.Bes. 7.

19.Bes. 4, gl. 9; Slovo 5, gl. 6.

20.Bes. 7, gl. 6 i 7.

21.Slovo 6, gl. 8. Opisujuci natprirodna dejstva bozanstvene blagodati u vreme

molitve, Makarije Veliki kaze: "U tom casu se coveku cini da zajedno sa
molitvom kroz njegova usta izlazi i njegova dusa." Ocigledno je da se to
desilo samom Svetom Makariju.

22.U nasem veku, koliko je poznato piscu ovog Slova, dva inoka su se
udostojila ovog vidjenja za vreme molitve: Sibirski pustinjak, monah
Vasilisk, koji je skoncao 1825. godine, i Nikiforovski pustinjak, shimonah
Ignjatije, koji je skoncao 1852. godine. Poslednji je licno otkrio o sebi
spisatelju Slova, a sa najblizim ucenicima prvog sastavljac Slava se
udostojio saziteljstva i druzbe u Gospodu.

23.Poznato je da duhovni ljudi i duhovna dela sa potpunom tacnoscu izlazu

misao Duha, veoma cesto upoprebljavajuci rec savremenog ljudskog govora,
kao svima razumljivu, nimalo ne strahujuci kako ce se ta misao prihvatiti
ucenoscu covecijom. Tako je izgovorio Isus Navin: Stani Sunce (Is. 10, 12), i
dan ce trajati duze nego obicno: sila Bozija se pokazala duhovnom recju
Vere, osporavajuci snagu tela i sujetnu glasnost ljudske ucenosti sto
kritikuje materijalnu tacnost reci koja je izazvala natprirodni dogadjaj.
Proniknuvsi u dela Otaca, naci cemo da recju Duh, po tadasnjem njihovom
tumacenju, koje se ne tako davno izgubilo, oduvek su se oznacavali gasovi i
pare, najpre vazduh, vetar i covecije disanje. (Prepodobni Grigorije Sinait,
gl. 1, iz 15. glave o bezmolviju i o dva nacina molitve. Dobrot. c. 1.).

24.Duhovno vidjenje duhova blagodatnom cistotom uma i srca neuporedivo je

iznad vidjenja duhova telesnim ocima, ili dusevnim, kada te oci vide samo
spoljni izgled duhova. Kod ovog drugog vidjenja neopitni posmatrac skoro
uvek se izlaze ili obmani, ili dusevnoj opasnosti. Vidjenje duhovno, nasuprot
ovome, plod je blagocestivog zivota podviznika, osenjenog Bozijom
blagodacu i Bozijim blagoslovom. Ono je prepuno dusevne koristi, stoga sto
ono vidi svojstvo duhova, nacin njihovog dejstva, pa se zato cuva lukavih
duhova, kao sto je i sveti Apostol Jovan rekao: Rodjen od Boga cuva sebe, i
necastivi ga se ne dotice (1. Jn. 5, 18).

25.Vidi tumacenje blazenog Teofilakta, episkopa bugarskog, Evandjelja od

Jovana, glavu 3, stih 8. Tako i prepodobni Grigorije Sinait govori: "Duh dise
gde hoce (kaze Gospod), uzimajuci za primer duvanje prirodnog vetra".
Glava 3, iz 15. glave gore navedenog dela.

26."Bestelesnim i nevestastvenim - kaze sveti Jovan Damaskin, naziva se

andjeo u poredjenju sa nama. Jer sve, u poredjenju sa Bogom, Jedinim
nesravnjivim, pokazuje se grubo i vestastveno. Samo Jedno Bozanstvo u
strogom smislu nije vestastveno i bestelesno je." (Tacno izlaganje
Pravoslavne vere, knjiga 2, glava 3, "O Angelima"). "Po prirodi", kaze ovaj
isti Svetitelj, "bestelesan je samo Bog: Angeli pak, demoni i duse bestelesni
su po blagodati i u poredjenju sa grubom tvari". (Isto, gl. 12, "O coveku").
"Niti su premudri premudroscu svojom", kaze sveti Makarije Veliki, "niti
razumni razumom svojim uspeli da razumeju tananost duse, ili da kazu na
koji nacin ona postoji, osim oni kojima je Duhom Svetim otkriveno
razumevanje i tacno poznanje duse. Ali ti ovde razmisli, rasudi i pojmi, i
poslusaj, sta je ona? On je Bog, a ona nije Bog; On je Gospod, a ona je
sluskinja; On je Tvorac, a ona je tvar; On je Sazdatelj, a ona je sazdanje;
nema nikakve slicnosti izmedju prirode Njegove i njene." (Beseda 49, glava
4.). "Iako mi nazivamo", kaze prepodobni Kasijan Rimljanin, "mnoga bica
duhovnima, kao. sto su Angeli, Arhangeli i ostale Sile, kao i sama nasa dusa,
ili kakav je ovaj prozirni vazduh, ipak ih nikako ne bi trebalo smatrati
bestelesnima. Oni imaju odgovarajuce telo u kome postoje, mada je
neuporedivo lakse od naseg tela. Oni su tela, po misljenju Alostola koji je
rekao: Postoje tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska, i opet: Sije se tijelo
dusevno, ustaje tijelo duhovno (1. Kor. 15; 40, 44), cime se jasno pokazuje
da je bestelesan samo Jedan Bog." (Razgovori, 7, gl. 13). Prepodobnog
Kasijana uvrstila je sveta Pravoslavna Crkva medju likove svetih ugodnika
Bozijih (spomen njegov je 29. februara); dok papski sledbenici hule i
ubrajaju ga u jeretike i polu-pelagajance zato sto je on jos pocetkom 5. veka
izoblicavao Rimljane zbog odstupanja, sto je kasnije potvrdjeno na Sestom
vaseljenskom saboru, i cinjenicama je dokazivao da je hriscanstvo
neuporedivo vise razvijeno na Istoku, nego na Zapadu. Dela prepodobnog
Kasijana izdao je, uz opsirne komentare, jezuita Alard Gazej. Izdavac deli
neraspolozenje svoje sekte prema Prepodobnome, kritikujuci na mnogim
mestima njegovo sveto delo. On kritikuje i misljenje Prepodobnoga, da su
duhovi tanana tela (Razgovori 7, gl. 13, napomena 6, i Razgovor 8, gl. 12,
napomena A). Alard naziva ovo misljenje paradoksom (ucenjem novim,
cudnovatim) i nastranoscu, protivstavlja ovom misljenju misljenje, kako ga
naziva, opste-prihvaceno, da su Angeli potpuno bestelesni, potpuno duhovni,
nevestastveni. Kritika koja sama po sebi ne zasluzuje nikakve paznje! Na
zalost, i kod nas neki dele mracno i neodredjeno misljenje jezuita i zapadnih
mislilaca u pogledu bestelesnosti stvorenih duhova. Sveto Pismo i Sveti Oci
ih nazivaju besplotnim i nevestastvenim, ali tako ih nazivaju samo relativno:
u odnosu na gruba ljudska tela i na grubi materijalni svet, a niposto ne u
odnosu na Boga - jedinoga Duha. Samo je Bog - potpuno Duh. Andjeli, kako
sveti, tako i pali, podredjeni su vremenu i prostoru. Misljenje o potcinjenosti
prostoru nerazdeljivo je od misljenja o potcinjenosti obliku. Ako se odbaci
misljenje o potcinjenosti angela prostoru, treba ili sasvim odbaciti njihovo
postojanje, ili ih smatrati beskrajnima, to jest, pripisati im sveprisustvo
Bozansko. Samo dve neodredive velicine - nista i beskonacno - ne
podredjuju se nikakvoj formi; nasuprot tome, svaka odrediva velicina, ma
koliko da je velika ili mala, bezuslovno ima formu, samom svojom
 odredjenoscu. Saglasivsi se da su angeli ograniceni, neophodno je prihvatiti
da su oni, u odnosu na prostor, ograniceni formom, a prema finoci svoje
prirode, neizbezno su tela, ma kako bila tanana. Oblik ogranicenog bica
neminovno se ocrtava, tako reci, samim njegovim granicama -
konacnostima; ocrtano na takav nacin bice ima svojstven vid. Beskonacno
se ne potcinjava nikakvoj formi, jer ni u kakvom pravcu nema nikakvih
granica; iz ovog razloga ono nema nikakvog oblika. Boga niko nije video
nikad (Jn. 1, 18). Beskonacno bice ne moze da bude telo - ono je tananije
od svega tananog sto se zamisliti moze. Ono je potpuno duh. Takav je Duh -
Bice, neuporedivo ni sa kakvim sazdanim bicem; jedino bice u tacnom
smislu - je Bog. Nije samo prepodobni Kasijan bio misljenja da angeli imaju
tanana tela, nego i svi ugodnici Boziji, koji su se udostojili da vide licem u
lice Angele svetlosti i videli su andjele tame. Mnogi od njih podneli su ljute
udarce od demona (na primer Antonije Veliki); drugi, dobivsi silu od Boga,
behu izlozeni udarcima palih andjela (vidi zitije sv. Andreja, 2. oktobra, zitije
sv. mucenice Julijane, 21. decembra). Kako bi to moglo da se dogodi, ako bi
pali andjeli bili sasvim bestelesni, kako govori o njima zapadni spisatelj?
Nasuprot tome, njihovu ociglednu borbu sa Svetima jedino je i moguce
objasniti, ako se prihvati da oni imaju tanka tela. Alard govori da su
prepodobni Oci Egipatskog Skita prihvatili misljenje o tananoj telesnosti
duhova od grckog filosofa Platona (Collatio, 7. cap. 13); ali Makarije Veliki,
osnivac Skita, uverava da je poznanje o prirodi bica duse, a onda i duhova,
skriveno od premudrih ovoga sveta, a predaje se iskljucivo Svetim Duhom.
Ucenje o stvorenim duhovima, prihvaceno u Ruskoj Crkvi i u celom istocnom
Pravoslavlju, izlozeno je, mada kratko, ali veoma jasno i tacno, u
dogmatskom bogoslovlju Pravoslavne vaseljenske istocne Crkve, koje, po
odredjenju Svetog Sinoda, sluzi kao udzbenik po kome ce se upravljati u
ruskim bogoslovijama. "Oni (duhovi) - receno je u "Bogoslovlju" - su
bestelesni. Uostalom sveti Oci shvataju bestelesnost Angela u ogranicenom
smislu, odnosno da su oni bestelesni samo u poredjenju sa nama, ovestalim
u grubi telesni omotac. Sveti Jovan Damaskin kaze: bestelesnim i
nevestastvenim naziva se Angel u poredjenju sa nama. Jer svi, u poredjenju
sa Bogom, jedinim nemerljivim, izgledaju grubi i vestastveni. Jedno, samo
Bozanstvo u strogom smislu je nevestastveno. A duhovi su - nevidljivi. Ali i
kod ovog svojstva Oci se ogranicavaju: Angel, dusa, demon, kaze sveti
Damaskin, mada nemaju telesnu grubost, ipak poseduju oblik i
ogranicenost, svojstvenu svojoj prirodi. Samo je bozansko bice neopisivo,
potpuno nevidljivo, neizobrazivo i neograniceno." Gl. 97, str. 95 i 96, izd.
sedmo, 1857. god.

27.Jn. 4, 24.

28.Jev. 1, 7.

29.Lk. 12, 49.

30."Umovi nekada postojecih i demoni izgubise bestelesnost i svaku lakocu.
Svako od njih ima svoju tezinu, po odredjenju, ili dejstvu u zemaljskom telu,
sledstveno stepenu posrnulosti: buduci da i oni, slicno coveku, izgubise
angelsku blagodat, lisivsi se bozanstvenog blazenstva, u zemlji, kao i mi
nasledje imaju, postavsi vestastveni primanjem strasti, poput nekada
zivucih gresnika. I ne treba se cuditi, i nasa dusa, buduci sazdana po obrazu
Bozijem, slovesna i umna, a ne primivsi Boga, nacini se skotna i
bezosecajna, i veoma bezumna opredelivsi se da se nasladjuje vestastvom,
sto joj postade navika." (u rukopisu imstvo, to jest, primanje bilo cega izvan
svoje prirode, menjati prirodu samovoljno). Dobrot. gl. 123, cl. 1.
prepodobnog Grigorija Sinaita. Na koji se nacin bice, primanjem bilo cega
izvan sebe potcinjava dejstvu onoga sto je tudje bicu, sa ociglednoscu se
moze primetiti kod uzimanja jela i pica. Praroditelji, prestupivsi zapovest
Boziju, istog casa se potcinise dejstvu zla, primivsi ga svojevoljno, iako im
ono ne bese svojstveno.

31.Poznato je da blizi predmeti ocima izgledaju veci, a udaljeniji manji. Na ovoj

osobini nasega oka zasniva se nauka: deskriptivna ili nacrtna geometrija.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

RAJ I NEBESA

Bogovidac Mojsije, opisujuci u Knjizi postanja sveta, kaze da je u ono

vreme Gospod postavio na Istoku Vrt u Edemu,[1] gde je i smestio prvo
dvoje ljudi, rodonacelnika covecijeg plemena. I uze Gospod Bog coveka koga
sazda, i uvede u vrt edemski, da ga radi i da ga cuva.[2] Saglasno ovoj
povesti, Gospod je posvedocio, (kao sto je gore receno, da je Carstvo
nebesko ljudima pripremljeno od pocetka sveta. Praroditelji su prestupili u
raju zapovest Boziju: nakon prestupa oni su se odjednom promenili dusom i
telom, postavsi nesposobni da prebivaju u svetom raju. Tada Bog - kaze
nadahnuti Pisac Postanja - izagna coveka iz raja, i odgurnu na zemlju, i
nastani ga na njoj prema raju sladosti.[3] Reci prema raju sladosti upucuju
na zakljucak da je zemaljska priroda po svojoj lepoti slicna raju, i time palog
coveka podseca na raj. Kada ugledamo lepotu naseg izgnanstva - zemlje,
nehoticno klicemo: Evo raja! Takav je izraz upotrebljen i u Svetom Pismu o
plodonosnoj zemlji Sodomskoj do njenog preokreta: ona bese slicna raju
Bozijem.[4]. Bogovidac Mojsije opisuje raj kao prekrasni i prostrani vrt.[5]
Upravo su takvim videli raj mnogi Boziji ugodnici Novozavetne Crkve. Takav
je on i u samoj stvari: ali njegova tvarnost i priroda su tanani, odgovaraju
prirodi njegovih zitelja - duhova, i zato su nedostupni nasim culima,
ogrubelim i otupelim od pada. Kada je izgnan bio iz raja covek, koji je
prvobitno bio njegov cuvar, tada je duznost rajskog strazara prenesena na
Heruvima;[6] dusa razbojnika, koji je ispovedio na krstu Gospoda, smestena
je u raj;[7] tu su smestene duse mnogih hriscana koji su se udostojili
spasenja: time se objasnjava svojstvo rajske prirode. Sveti Makarije Veliki
govori o ljudima koji su zadobili nebesko bogatstvo: "Znaju njihovi sazitelji,
tj. duhovi Svetih i Angela, i s divljenjem govore: Veliko su bogatstvo
pridobila nasa braca na zemlji. Oni (ta zemaljska braca nebozitelja), pri
odlasku iz ovoga sveta, imajuci uz sebe Gospoda, idu sa velikom radoscu k
nebeskim ziteljima: a oni sto obitavaju s Gospodom primaju ih i odvode u
obitelji koje su im blagovremeno pripremljene (stanovi i vrtovi, na
grckom ???'???????, vrtovi - raj u mnozini) i polazu na njih dragocene i
dostojanstvene odezde."[8] Prepodobni Grigorije Sinait, pozivajuci se na one
koji su videli raj i o njemu pripovedali, govori da je to najnize nebo i da
obiluje miomirisnim vrtovima, zasadjenim Bogom; da je drvece u tim
vrtovima neprestano prekriveno cvetovima i plodovima, da usred raja tece
reka koja ga napaja i deli na cetiri rukavca.[9] Ta reka pominje se i u
Svetom Pismu; A voda, kaze ono, tecijase iz Edema napajajuci vrt, i odande
se dijeljase u cetiri rijeke.[10] Sveti prorok David takodje spominje reku
koja se nalazi nad nebesima.[11] Odrediste raja, prema Svetom Pismu, je
na istoku. U tom pravcu nalazi se raj u odnosu na zemlju. Prepodobna
Teodora je govorila kako se ona, po napustanju tela, zajedno sa Angelima
koji su je pratili, uputila da dospe do nebeskih obitelji ka istoku.[12] Veliki
ugodnik Boziji Simeon Divnogorac video je raj na istoku;[13] na istoku ga je
videla prepodobna Efrosinija Suzdaljska u divnom vidjenju svome.[14] Na
istoku se grade pravoslavni hramovi; pravoslavni hriscani se na molitvama
svojim okrecu ka istoku; tela umrlih se sahranjuju u pravcu istoka - prema
raju edemskom. Onima koji nisu sasvim zadovoljni odredistem raja na
istoku, izrecenim u Pismu, odgovoricemo recima prepodobnog Grigorija
Sinaita: "Obicaj je do sada da se o stvarima u Pismu koje stvaraju
nedoumice govori prosto i ne ljubopitljivo."[15]

Apostol Pavle bio je uznesen u raj, a zatim do trecega neba - da li u tijelu,

da li izvan tijela, ne znam, kaze on, i cuo je tamo neiskazane reci, koje
covjeku nije dopusteno govoriti.[16] Priroda raja, nebesko savrsenstvo,
izobilje blagodatnog blazenstva, toliko prevazilaze svaku lepotu i krasotu
zemaljsku, da je sveti Apostol, opisujuci vidjenje koje je imao u svetom
zanosu, upotrebio ove izraze: Sto oko ne vidje, i uho ne cu, i u srce covjeku
ne dodje, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube. A nama Bog otkri duhom
svojim."[17] U ovim recima Apostola skrivena je tuzna istina: covekov pad
je toliko dubok, da on u stanju pada vec ne moze sam po sebi da dobije
nekakvu predstavu o svom izgubljenom blazenstvu; greholjubivo njegovo
srce izgubilo je svaki osecaj za duhovno umilenje. Ali ove reci, iako pokazuju
bedno stanje palog coveka, koji i dalje prebiva u svom padu, zajedno s tim
navescuje radosnu istinu: obnovljenje Svetim Duhom onih ljudi koji su
verom i pokajanjem stupili u duhovno srodstvo Novoga Adama, Gospoda
nasega Isusa Hrista. Sveti Duh, nastanivsi se u coveka, razara u njemu
carstvo greha, unistava nevidljivu unutarnju borbu i pometnju, useljava mir
Hristov koji radja takvo duhovno blazenstvo, da srce, ushiceno njim, umire
za greh i pocinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Nastanivsi carstvo
Bozije u coveka, Duh Sveti cesto uzvodi dostojne sluge svoje u naselja
prepuna mira, u obitelji pripremljene pravednicima za njihovo vecno
blazenstvo. Mnogi od ugodnika Bozijih bili su uzneseni u raj, iz njega su
dospeli u nebo, u nebesa nad nebesima, do samog prestola Gospoda,
okruzenog plamenim Serafimima i Heruvimima. Svedocenja ocevidaca o raju
su istovetna. Tako je prepodobni Simeon Divnogorac video u raju cudesne
vrtove, video je tamo dusu praoca Adama i dusu razbojnika, prvoga od ljudi
koga je Bogocovek po iskupljenju uveo u raj.[18]

Od nama poznatih vidjenja svetih Otaca koji behu zritelji raja, veoma je
jasno i podrobno izlozeno vidjenje svetoga Andreja, jurodivog Hrista radi,
koji je natprirodno prebivao, tokom cele dve nedelje, u sozercanju
nevidljivog sveta. On je ispricao svome satajniku, jereju Nikiforu, o tom
vidjenju ovo: "Ugledao sam sebe u raju, prekrasnom i precudesnom, i
ushicujuci se duhom, razmisljao: Sta je ovo? Znam, zivim u
Konstantinopolju, no kako sam ovde dospeo - ne mogu da shvatim. Video
sam sebe obucenog u najsvetlije ruho, kao da je satkano od munje; na glavi
mi bese venac, spleten od velikih cvetova, i ja bejah opasan carskim
pojasom. Radujuci se tom savrsenstvu, diveci se umom i srcem
neiskazanom blagolepiju Bozijeg raja, isao sam po njemu pun veselja. Tamo
behu mnogi vrtovi sa visokim drvecem, ciji su se vrhovi njihali i uveseljavali
pogled, dok su njihove grane sirile obilan miomir. Jedno drvece je
neprekidno cvalo, drugo je bilo ukraseno zlatastim liscem, trece je imalo na
sebi razne plodove neiskazane lepote i prijatnosti. To drvece se ne moze
uporediti ni sa kakvim drvecem zemaljskim: jer ga je zasadila Bozija ruka, a
ne covecija. Ptica je u tim vrtovima bilo bezbrojno mnostvo: neke od njih
imale su zlatna krila, druge - bela kao sneg, a neke - raznobojno isarana;
one su sedele na granama rajskog drveca i pevale umilno; od njihovog
slatkog poja ja zaboravih na sebe - toliko je srce moje uzivalo, i cinilo mi se
da je glas njihovog pevanja dostizao cak do visine nebeske. Ti prekrasni
vrtovi behu u redovima, kao puk naspram puka. U to vreme, dok sam tuda
isao u radosti srca, ugledah veliku reku koja tece posred njih i napaja ih. Na
drugoj obali reke bese vinograd, cije su se loze, ukrasene liscem i zlatastim
grozdovima, siroko razgranale. Sa cetiri strane tihi vetrovi su donosili
miomir; od njihovog lahora pokretale su se grane i stvarale divan sum
svojim liscem."[19]

Slicno ovom pripovedala je prepodobna Teodora o rajskoj obitelji velikog

ugodnika Bozijeg Vasilija Novog, kako ona bese prepuna slave, a u njoj behu
razni zlatolisti i mnogobrojni vrtovi. Svetoj Teodori su Angeli koji su je pratili
svestrano pokazali raj. "Videla sam", govorila je ona, "prekrasna naselja i
mnogobrojne obitelji, prepune slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima
koji Ga ljube. Moji vodici pokazivali su mi posebno obitelji apostolske,
posebno prorocke, posebno mucenicke, posebno obitelji svakog cina Svetih.
Svaka obitelj bese neizrecive lepote, sirinom i duzinom, rekla bih, slicna
Carigradu, no neuporedivo lepsa, sa mnogim presvetlim, nerukotvorenim
palatama. I po svim obiteljima sirio se glas radosti i veselja duhovnog, i
mogla su se videti ozarena lica. Kad me ugledase, svi se radovahu mome
spasenju i krenuse mi u susret i grljahu me, slaveci Gospoda Koji me izbavi
od zamki vrazijih."[20]

Ponavljamo: priroda zemaljska sluzi samo kao slaba slika raja, cije su
lepote nepropadljive, neizrecivo blistave, pune svetog mira i blagodati.
Zemlja je, posle sagresenja nasih praotaca, prokleta Sazdateljem, i
neprestano odrazava to prokletstvo svojim nemirima i svojim poremecajima.
Cas se trese i guta citave gradove i sela, cas je preplavljuju njene surove
vode i odnose mnoge predele; cas se obrusavaju na nju bure i vihori, munje,
gromovi, ostavljajuci za sobom pustos. Covecanstvo koje zivi na njoj, nalazi
se u neprestanoj borbi, i pojedinacnoj i opstoj, cineci tako nepreglednu
pozornicu raznoraznog stradanja, neprekidnog mucenja, bezbrojnih grehova,
strasnih prestupa, gradjenje kule vavilonske. Dobrodetelj jedva da nalazi na
njoj tesni i zalosni zaklon. Neumoljiva i nenasita - smrt hara njome i uporno
istrebljuje ljudska pokolenja, koja zakon razmnozavanja, ustanovljen od
Tvorca ljudskom rodu, zamenjuje novim pokolenjima. I tako ce pustositi ona
i ubirati ljudske zrtve, dok sama ne pogine zajedno sa svetom koji se rusi.
Zveri, sto nastanjuju zemlju, ustase jedne protiv drugih i nepostedno
istrebljuju jedne druge. I same su stihije u nepomirljivoj mrznji i
neprestanoj borbi medju sobom. Na zemlji se sve bori, sve strada, sve tezi
uzajamnom unistenju. Kakvo surovo i neprestano rasulo! Kakvi sveopsti
zestoki sukobi! To je neprimetno ili jedva primetno onima koji stalno
ucestvuju u tome; ali iz osame i manastirske tisine to je ocevidno tudjinu,
koga je Bog nastanio prema raju sladosti, da bi neprestano uzdisao i ceznuo
za Njim.[21] Iako Bogom prokleta zemlja - nase izgnanstvo, predeo patnje,
iskusenja, zlodela, smrti, osudjena Bogom na spaljivanje,[22] ima svoje
lepote kojima se divimo: kako onda treba da izgleda raj, Bogom ugotovljen
za vecno staniste i blazenovanje onima koji Ga ljube? Sto oko plotsko ne
vide, uho plotsko ne cu, i na srce, zaneseno uzivanjem, ne dodje, ono
ugotovi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio duhom svojim.

Sveti Andrej bese uznesen ne samo u raj, nego, slicno svetom Apostolu
Pavlu, i do treceg neba. Nastavljajuci zapocetu povest o raju, on dalje kaze:
"Posle toga spopade me neki zanos, i ja osetih kako stojim iznad nebeskog
svoda. Preda mnom je isao mladic lica sjajnog kao sunce. Iduci za njim, ja
ugledah veliki i predivan krst koji je licio na dugu. Oko njega su stajali
pevaci, svetli i plamenoliki, i pevali umilnu pesmu, slaveci Gospoda Koji na
krstu raspet bese. Mladic sto me je predvodio, pridje Krstu, celiva ga, i dade
mi znak da i ja ucinim isto: ja pripadoh k svetom Krstu, sa strahom i
velikom radoscu, i svesrdno ga celivah. U tom casu ispunih se neizrecive
duhovne blagodati i takvog miomira, kakvog ni u raju nisam osetio. Prosavsi
pored Krsta, ja pogledah nanize i pod sobom ugledah bezdan - jer mi se
cinilo da idem po vazduhu - tada se uplasih i povikah mome putovodji:
Bojim se da se ne stropostam u ponor! On, okrenuvsi se ka meni, rece: "Ne
boj se, predstoji nam jos vece uspinjanje", - i pruzi mi ruku. Kada se
dohvatih za njegovu ruku - nadjosmo se iznad drugog nebeskog svoda;
tamo ugledah divne muzeve, i mir njihov, i radost njihovog slavlja,
neizrazivu covecijim jezikom. Posle toga udjosmo u cudesan plamen koji nas
nije zegao, nego samo obasjavao. Mene spopade strah, a moj putovodja mi
se opet obrati i dade mi ruku, govoreci: "Treba da se uspnemo jos vise".
Nakon ovih reci, mi se nadjosmo iznad treceg nebeskog svoda, gde sam
ugledao i cuo mnostvo Nebeskih sila koje pevaju i proslavljaju Boga.
Stadosmo tada pred zavesu blistavu kao munja pred kojom stajahu strasni
mladici visoka rasta, slicni ognjenom plamenu; lica su sijala jace od sunca, a
u rukama im bese ognjeno oruzje; svuda unaokolo sa strahom stajalo je
bezbrojno mnostvo nebeske vojske. Mladic koji me je predvodio rece mi:
"Kada se ukloni zavesa i kada ugledas Gospoda Hrista, tada se pokloni
prestolu slave Njegove." Cuvsi to, sav ustreptah i razveselih se; obuze me
tada uzas i neizreciva radost; stajao sam i gledao kada ce se ukloniti zavesa.
Nju podize neka plamena ruka, i ja ugledah Gospoda moga, kao nekada
Isaija Prorok, kako sedi na prestolu visokom i preuzvisenom, okruzen
Serafimima. Na Njemu bese porfirna odezda, a lice Mu sijase neiskazanom
svetloscu, i On s ljubavlju okrenu ka meni Svoje oci. Videvsi Gospoda, ja
padoh nicice pred Njim, poklanjajuci se presvetom i strasnom prestolu slave
Njegove. A kakvo me tada od gledanja Lica Gospodnjeg obuze blazenstvo,
nemoguce je opisati, jer se i sada, pri secanju na to vidjenje, ispunjavam
neizrecivom radoscu. Lezeci nicice pred Gospodom, sav potresen divio sam
se tolikom Njegovom milosrdju, sto je dopustio meni, gresnom i necistom
coveku, da dodjem pred Njega i vidim Bozanstvenu lepotu Njegovu. Ispunih
se umilenjem, razmisljajuci o svojoj nedostojnosti, i, posmatrajuci
velicajnost moga Vladike, ponavljah u sebi reci Isaije Proroka: Jao meni! jer
sam covek necistih usana, a udostojih se da vidim Gospoda moga ocima
svojim?[23] I cuh ja kako mi svemilostivi Tvorac moj rece precistim i
sladcajsim ustima Svojim tri Bozanstvene reci, koje toliko umilise moje srce i
rasplamsase u meni takvu ljubav ka Njemu, da sam se sav topio, kao vosak,
od dejstva duhovne topline, i nada mnom se ispuni rec Proroka Davida: srce
moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.[24] Zatim sve vojske angelske
zapevase pesmu predivnu i neiskazanu, i ja se, ne znam kako, nadjoh opet u
raju. Dodje mi misao kako ne videh Vladicicu Presvetu Bogorodicu: i gle,
ugledah nekakvog muza svetlog, kao oblak, nosi krst, prilazi mi i govori:
"Hteo si da vidis Presvetu Caricu Nebeskih Sila? Nije ona ovde. Otisla je u
mnogonapaceni svet da pomaze ljudima i utesi nevoljne. Pokazao bih ti
 Njeno svetlo obitaliste, no sada nije vreme: treba da se vratis otkuda si
dosao, posto tako zapoveda Gospod." Dok je on to govorio, meni se ucini
kako sam slatko sanjao. Probudivsi se, videh da se nalazim na istom mestu
na kome sam i ranije bio."

Iz ovog vidjenja svetoga Andreja ocigledno je da je raj zemlji najbliza

nebeska obitelj, ili prvo nebo, iznad koga se nalaze druga nebesa, opevana
pesmom duhonosnog Davida, koji ih naziva: nebesa nad nebesima.[25] U
ovim gornjim obiteljima prebivaju sada duse pravednika, prema svome
dostojanstvu; tamo ce biti nastanjeni pravednici, nakon sjedinjenja dusa
njihovih sa telima vaskrsenjem na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu i
tako ce svagda sa Gospodom biti.[26] Nad njima ce se obnoviti Spasiteljem
iskupljeno i vraceno ljudskom rodu dostojanstvo - uznosenje sa zemlje i
primanje u raj Adama. Sveta tela njihova, a ne samo duse, obnovljene i
preporodjene Bogocovekom, bice pripremljene za takvo uspinjanje i
uznosenje na nebo, kao sto je bilo i telo prvosazdanog coveka.[27] Vidjenje
Svetoga Andreja, kao i sva slicna vidjenja drugih ugodnika Bozijih, sluzi kao
dokaz i objasnjenje gorenavedenog misljenja svetog Makarija Velikog, da
Angeli i duse imaju svoj oblik i izgled, i da je taj izgled - izgled spoljasnjeg
coveka. Toliko su slicni oblik tela i oblik duse, da sveti Andrej nije jasno
shvatio da li uznesen u telu ili van tela. Navescemo njegove sopstvene reci,
koje nam prenosi svestenik Nikifor u opsirnom zivotopisu: "Ja videh sebe, -
govori sveti Andrej, kao da sam bez tela, jer ne osecah tela." Dalje Sveti
govori o odeci koja bese na njemu, pri cemu navodi delove tela. Vracajuci se
na jasniji opis svoga stanja, Sveti je rekao: "Po svoj prilici bio sam u telu, no
ne osecah tezine telesne; nisam imao nikakvih telesnih potreba citave dve
nedelje, koliko trajase umilenje. To me navodi na zakljucak da sam bio van
tela. Ne znam kako da kazem verodostojno: to zna srcevidac Bog." Sveti je
video Angele u liku svetlih muzeva i mladica. On je razgovarao sa njima.
Angel kaji ga je predvodio nekoliko puta mu je pruzio ruku; Angeli sto
stajahu pred zavesom licili su na mladice visokog rasta, strasnog izgleda, s
plamenim oruzjem u rukama. Govoreci o Angelima, navodeci njihov sastav:
lice, oci, ruke, noge, kao da se trudi da objasni samu njihovu prirodu, Sveti
je rekao da su - oni tela bestelesna, ili, prema nasem shvatanju, fluidna.
Sveti Andrej je video ustrojstvo i prirodu gornjih obitelji, sto odgovara
njihovim bestelesnim ziteljima, koja neuporedivo prevazilaze sve ono sto zna
i sto moze da zamisli telesni covek, prikovan za zemlju, neobnovljen i
neodnegovan Duhom Svetim, a stoga i nesposoban da pronikne u tajanstvo
buduceg veka.

NAPOMENE:

1. Post. 2, 8.

2. Post. 2, 1.
3. Post. 3, 23-24.

4. Post, 13, 24.

5. Post. 2, 9.

6. Post. 3, 24.

7. Lk. 23, 43.

8. Bes. 16, 8.

9. Rukopis Moldavskog Njameckog manastira kojeg je sastavljac Slova imao

kod sebe, u kome se nalazi zitije i delo prepodobnog Grigorija Sinaita, gl.
10; isto i Dobrot. c. 1.

10.Post. 2, 10.

11.Ps. 148, 4.

12.Zitije prepodobnog Vasilija Novog. Cti-Minej,26. marta.

13.Cti-Minej, 24. maja.

14.Rukopisno zitije Prepodobne.

15.Dobrot. c. 1. Glave koje su u grckom izdanju oznacene akrostihom, od

velike su koristi, gl. II.

16.1 Kor. 12; 3, 4.

17.1 Kor. 2; 9, 10.

18.Zitije prepodobnog Simeona Divnogorca, 24. maja. Cti-Minej.

19.Zitije Svetoga Andreja, Cti-Minej, 2. oktobra.

20.Zitije prepodobnog Vasilija Novog, Cti-Minej, 26. marta.

21.Sveti Petar Damaskin; O prvom razumu i o tome, kako treba misliti. Knjiga
I. Dobrot., c. 3.

22.2. Pt. 3; 7, 10.

23.Is. 6, 5.

24.Ps. 22, 14.

25.Ps. 148, 4.

26.1. Sol. 4, 17.

27. Po vaskrsenju telo ce biti duh. Prep. Makarije Veliki, Slovo 6, gl. 13.
 Sveti Ignjatije Brjančaninov

PAKAO

Ad[1] je smesten u unutrasnjosti zemlje. Bog je, izricuci presudu nad

Adamom, pri izgnanstvu njegovom iz raja, najpre pobrojao zemaljske kazne
za prestupnike rajske zapovesti, a zatim je objavio da ce tim kaznama Adam
biti podvrgnut dok se ne vrati u zemlju iz koje je uzet. Prah si, rekao mu je
Gospod, i u prah ces se vratiti.[2] Ovde nije receno kako ce on da ode u
zemlju samo telom: izrecena presuda onome koji se drznuo da ustane protiv
Boga kudikamo je strasnija nego sto izgleda na prvi pogled[3]. Pravednici
Staroga Zaveta, kao sto je ocigledno iz Svetog Pisma, oduvek su zemljinu
utrobu smatrali mestom ada. S tugom cu u grob leci za sinom svojim,[4]
govorio je sveti patrijarh Jakov, kada su mu doneli laznu vest o smrti
njegovog sina Josifa. Ostavi me, da se malo odmorim, moli Boga pravedni,
mnogostradalni Jov, nalazeci se okruzen iskusenjima sa svih strana, prije
nego otidem odakle se necu vratiti, u zemlju tamnu kao mrak i u sjen
smrtni, gdje nema promjene i gdje je vidjelo kao tama.[5]

Bogonadahnuti zakonodavac Izrailja, Mojsije, objavljujuci narodu gnev

Boziji na Koreja i njegove saucesnike, rekao je: Ako ovi umru kao sto mru
svi ljudi, i ako budu pokarani kao sto bivaju pokarani svi ljudi, nije me
poslao Gospod. Ako li sto novo ucini Gospod, i zemlja otvori usta svoja i
prozdere ih sa svijem sto je njihovo, i sicu zivi u grob... a kad izgovori rijeci
ovde, stoji dalje u Pismu, rasjede se zemlja pod njima... i sidjose zivi u
grob.[6]

Prorok David pevao je Gospodu: Milost je tvoja velika nada mnom, i

izvadio si dusu moju iz pakla najdubljega.[7]

Kada je dusu svetog Proroka Samuila dozvala zena carobnica, na molbu

cara izrailjskog Saula, kako bi se savetovao o predstojecoj borbi sa
neprijateljima, tada je carobnica, videvsi dusu, rekla: Vidjeh covjeka stara
gdje izlazi iz zemlje ogrnut plastom. Tada razumije Saul da je to Samuilo.[8]

Prorok Isaija govori satani: A ti se u pakao svrze, u dubinu grobnu.[9]

Slicno ovome govori o palom andjelu, uklonjenom od lica Bozijeg, Prorok

Jezekilj: Svalih ga u grob sa onima koji silaze u jamu; i utjesise se na
najdonjoj strani zemlje sva drveta edenska... ali ces biti oboren s drvetima
edenskim u najdonji kraj zemlje.[10] Prorok je nazvao palog andjela
Faraonom, i izjednacio ga sa rajskim drvecem; drugi andjeli koje je glavni
pali andjeo uvukao u pogibelj, takodje su nazvani edenskim drvecem, prema
njihovom stanju do pada. A to mesto ada odredjuje i Sveto Pismo Novoga
Zaveta. Objavljujuci o silasku u ad Svojom dusom i neodvojivim od nje
Bozanstvom, Bogocovek je rekao: Bice sin covjeciji u srcu zemlje tri dana i
tri noci.[11] Objasnjavajuci Spasiteljeve reci, blazeni Teofilakt Bugarski kaze
da je Gospod ispunio Svoje predskazanje "sisavsi u preispodnju zemlju do
ada." Gospod, po recima svetoga apostola Pavla Sidje u najdonja mjesta
zemlje, - sto znaci: u adske predele zemlje;[12] a po recima apostola Petra:
Sidje i propovijeda duhovima u tamnici.[13] "Obozena dusa Hristova", kaze
sveti Jovan Damaskin; "silazi u ad da obasja svetloscu one koji su pod
zemljom u tami i smrtnoj seni, kao sto je onima koji zive na zemlji zasijalo
sunce pravde."[14] U 14. oglasenoj pouci svetoga Kirila Jerusalimskog
citamo: "Gospod nas Isus Hristos u Jevandjelju je rekao: Kao sto je Jona bio
u utrobi kitovoj tri dana i tri noci; tako ce biti i sin covjeciji u srcu zemlje tri
dana i tri noci.[15] Razmatrajuci pricu o Joni, naci cemo u njoj dejstvo
veoma slicno dejstvu Isusa. Isus bi poslan da propoveda pokajanje: i Jona bi
poslan.[16] No, on je bezao, ne znajuci sta ce se zbiti, a Isus je dobrovoljno
dosao radi spasonosnog pokajanja... Jona je bio ubacen u utrobu kita: a
Isus je dobrovoljno sisao tamo gde je bio misleni kit, da bi smrt izbacila one
koje je progutala, kako je receno u Pismu: Od groba cu ih izbaviti, od smrti
cu ih sacuvati.[17] Jona se u utrobi kita molio govoreci: Zavapih u nevolji
svojoj, iz utrobe grobne povikah.[18] On je to govorio dok se jos nalazio u
kitu. No, nalazeci se u kitu, govorio je za sebe da se nalazi u grobu: jer je
bio praslika Hrista Kome je predstojalo da sidje u ad. Nesto dalje, sasvim
ocevidno, proricuci, rekao je o licu Hristovom: Bezdan me opkoli, sidjoh do
krajeva gorskih.[19] Ako je on bio u utrobi kita: kakve su onda tamo gore?
Znam to - odgovara on, ali ja sam sluzim kao slika Onoga koji ce biti
polozen u isklesani kameni grob. Nalazeci se u moru, Jona kaze: Prevojnice
zemaljske nada mnom su do vijeka,[20] jer je on predstavljao lik Hrista koji
je sisao u zemlju?[21] Na slican nacin Sveti Epifanije Kiparski nedvosmisleno
postavlja ad u unutrasnjost zemlje, opisujuci u besedi svojoj na Veliku
Subotu spasenje ljudi Bogocovekom. Mi cemo navesti ovde tu besedu u
nesto skracenom obliku. "Otkuda takva tisina na zemlji? Velika je tisina: Car
je utonuo u san. Zemlja se prestravila i zanemela: jer je Bog u telu usnuo.
Bog je usnuo i ad se uzasnuo. Bog je usnuo na kratko vreme, da bi one sto
od davnine spavaju, od Adama, vaskrsao. Sada je spasenje onima na zemlji
i onima sto su od pamtiveka pod zemljom; sada je spasenje celom svetu, i
vidljivom i nevidljivom. Sada je dvostruki dolazak Hristov, dvostruko
promisljanje, dvostruko pohodjenje ljudi: Bog silazi s neba na zemlju, a sa
zemlje pod zemlju, Vrata pakla se otvaraju, a vi, koji spavate od veka,
radujte se sada! Vi koji sedite u tami i smrtnoj seni, primite veliku svetlost:
sa robovima je Gospod, sa mrtvima je Bog, s umrlima je Zivot, sa
stanovnicima tame je svetlost, sa zarobljenima Osloboditelj, sa ziteljima
preispodnje je Onaj Koji nad nebesima obitava. Hristos je medju mrtvima:
sidjimo tamo s Njim, da poznamo tajne tih predela, da poznamo tajnu Boziju
pod zemljom, i razumemo cudesa Gospodnja; da naucimo kakvu blagovest
donosi Gospod onima u adu, a sta sa vlascu zapoveda svezanima. Izadjite, -
objavljuje - vi koji u tami boravite, i prosvetite se; izadjite i ustanite vi koji
lezite! I tebi naredjujem, Adame: ustani iz sna! Nisam te ja stvorio zato da
bi ti ostao vezan u adu: vaskrsni iz mrtvih! Ja sam - zivot coveciji i
vaskrsenje! Radi tebe je Bog tvoj postao sin tvoj - Radi tebe, ja, Gospod
tvoj, uzeh obraz sluge. Radi tebe, ja, Koji nad nebesima obitavam, sidjoh na
zemlju i pod zemlju. Ustani i izadji odatle!! Ustanite, izadjite odatle: iz tame
u vecnu svetlost, iz muka u radost! Ustanite, izadjite odatle, iz ropstva na
slobodu, iz tamnice u gornji Jerusalim, iz pod zemlje na nebo."[22]

Na svecane sluzbe Velike Subote i Svetog Vaskrsenja, Crkva, slaveci i

opevajuci spasenije ljudi Bogocovekom, Koji, postradavsi za nas, smrcu smrt
razori, smrska vrata i okove paklene, vaskrse covecanstvo u Sebi i Sobom,
sasvim jasno izrazava svoje misljenje o mestu gde se nalazi kako pakao,
tako i raj. Crkva ne pokazuje posebno interesovanje da istrazuje gde je
pakao i gde raj, vec, slaveci Gospoda, i govoreci o paklu i raju, iz
neophodnosti, iako uzgred, pokazuje svoje misljenje o mestu gde su
smesteni, govori o tome kao i opstepoznatoj stvari. Velicanstveno
pesmopojanje na jutrenje Velike Subote posle citanja sestopsalamija i velike
jektenije, zapocinje sa dva milozvucna i istovremeno blistavo poeticna
tropara, gde se u prvom opeva pogreb Gospoda, a u drugom silazak Njegov
u ad. "Blagocestivi Josif, skinuvsi sa drveta precisto telo Tvoje, uvi ga u cisto
platno, mirom ga pomaza, i polozi u grob nov." - "Kada si sisao do smrti,
Zivote besmrtni, tada si ad usmrtio blistanjem Bozanstva, i kada si umrle
vaskrsao iz pakla, sve sile nebeske dozivahu: "Zivotodavce Hriste, Boze nas,
slava Tebi". - Posle toga svi svestenosluzitelji, a u manastirima i sva bratija,
izlaze sa upaljenim svecama na sredinu hrama, zaustavljaju se pred
plastanicom, i pocinju da klicu pohvale Gospodu, odredjene Crkvenim
ustavom, sjedinjujuci ih sa stihovima 118. psalma. Od tih pohvala
izdvojicemo one u kojima se sa najvecom jasnocom napominje da se ad
nalazi u unutrasnjosti zemlje. "Sisao si pod zemlju, Svetlonosce pravde, i
mrtve podigao kao iz sna, odagnav svaku tamu sto bese u adu".[23] Ti sto
zemlju u desnici drzis, umrevsi telom, pod zemljom si sada, gde mrtve
izbavljase od paklenih stega.[24] "Na zemlju si sisao, da spases Adama, i na
zemlji ga ne nadje, Vladiko, nego cak do ada sidje, trazeci ga."[25] O radosti
njihova! O sladosti mnogih! O radosti onih kojih ad bese pun, cije dane
mracne svetloscu prosveti![26] "Voljno si sisao, Spase, pod zemlju,
umrtvljene ljude oziveo si, i uveo ih u slavu Ocevu."[27] - "Poslusav, Slove,
Oca Tvoga, cak do ada ljutog sisao si, i vaskrsao rod coveciji."[28] "Zasto si
pod zemlju, Ti Koji si rukom Svojom sazdao coveka, da podignes iz pada
sabore ljudi svesilnom moci."[29] - "Uplasi se Adam, kada je Bog hodio u
raju, a raduje se Onome Koji je sisao u ad, pre pali, a sada podignuti."[30] -
U narucju Ocevom neishodno prebivas, Milostivi, i blagovoleo si covekom da
postanes i u ad da sidjes, Hriste."[31] "Ustani, Milostivi, iz dubina adskih
izbavi nas."[32] Pod zemlju voljom sidje kao mrtav da izvedes iz zemlje na
nebesima one sto su pali, Isuse."[33] U poslednje dve pohvale Crkva
objavljuje da sav narod cuje ne samo o mestu gde se nalazi pakao, nego i o
mestu gde se nalazi raj. Ljudi su, preko svojih praotaca, svrgnuti na zemlju
iz raja: Crkva odredjuje mesto raja govoreci da su ljudi svrgnuti sa neba. - U
kanonu na jutrenje Velike subote peva se: "Da svojom slavom sve ispunis,
sisao si u najnize predele zemlje."[34] Dalje se govori da je Gospod javio
Sebe onima u adu, da: "Ad Slove, srete Te, ogorci se, sto dusa Tvoja u adu
ne osta," da ad dole stenje, da ad u srce bi ranjen primivsi Probodenog
kopljem u rebra, da Gospod sidje do najdubljih adskih sakrovista. U
Sinaksaru Velike subote cita se da na taj dan mi praznujemo pogrebenje
Gospoda i Njegov silazak u ad, da je On sisao u ad netruleznom i
Bozanstvenom Svojom dusom, razdelivsi se od tela smrcu. Upotrebljeni su
izrazi o adu, kao o dubokoj provaliji, koja je, sto je ocigledno iz cele sluzbe,
smestena pod zemljom i nalazi se unutar zemlje.[35]

Isto misljenje o mestu gde se nalazi raj i pakao vidimo i u sluzbi na sveto
Vaskrsenje: Sasvim odredjeno izrazeno je misljenje o mestu ada u irmosu 6.
pesme kanona: "Sisao si u adske predele zemlje, Hriste, i pokidao vecne
lance u kojima behu okovani." U Sinaksaru, posle 6. pesme kaze se:
"Gospode, sada iz adskih dubina prirodu coveciju izbavi, na nebesa uzvisi, i
na drevno dostojanstvo vrati netrulezno. No, sisavsi u ad, nije sve vaskrsao,
nego samo one koji behu spremni da Mu veruju. I duse svetih od postanja,
koje po nuzdi behu u adu, od ada oslobodi, i svima dade na nebesa da se
vinu." Ovde se opet drevno dostojanstvo, to jest, raj, odnosi na nebo:
"Vaskrsenjem Tvojim, Gospode, raj si nam otvorio,[36] i put ka nebu nam
obnovio."[37]

Misljenje da se ad nalazi unutar zemlje prisutno je na svim prostorima

bogosluzenja Pravoslavne crkve. Ona svuda govori o tome kao i
ospteprihvacenoj i opstepoznatoj stvari: zato se ponekad i navodi to
odrediste. No ono se moze sresti i stoga sto kao opsteprihvaceno i
opstepoznato sluzi kao jasniji dokaz i svedocanstvo. "Zavesa se pocepa",
peva Crkva, "kada su Te raspeli, Spase nas, i odvezase se mrtvi, jer pokosi
smrt, i ad se otvori, ugledavsi Te u preispodnji zemlje."[38] "Tebi Koji si
dusom dosao u utrobu zemlje, duse koje spase, ad pustase zurno, klicuci
Tvojoj sili pesmu blagodarnu."[39] "Tebe Koji si sisao do najdubljih krajeva
zemlje, i spasao coveka, pohodjenjem Tvojim njega uzvisio, mi
velicamo."[40] "Ne bojim se vise, Vladiko, povratka u zemlju, kada me Ti iz
zemlje izvede, zaboravljena."[41] "Adam nizveden bi, obmanom gurnuvsi
sebe u adski ponor: no Ti, Bog po prirodi i milostiv, sisao si na iskanje i na
plecima iznevsi ga, savaskrsao si ga."[42] "Iz najdubljeg ada izvede me
palog, blagoslovite sva dela Gospoda i proslavljajte Ga u vekove."[43] "Kad
Ti dodje do vrata adskih, Gospode, i sirom ih otvori, zarobljenik ovako
vapijase: Ko je ovaj sto nije osudjen na preispodnju zemlju, nego kao senku
razori tamnicu smrti."[44] "Zadrhta ponor pakleni danas, ad i smrt, zbog
Jednog od Trojice, zemlja se potrese, a vratnice adske, videvsi Te, uzasnuse
se."[45] - "U dubine morske dospev i tri dana u utrobi kita, nemani morske,
boravivsi, slicno drevnom Joni, zovem Te: Spase moj, izvedi me iz ada
preispodnjeg."[46] "Ne daj mi da udjem u zemlju placa, ne daj da vidim
mesto tame, Hriste moj, Slove."[47] "Nema u adu pokajanja, nema tamo
nikakve utehe: tamo je crv neuspavljivi, tamo je zemlja tamna, i sva
pomracena."[48]

Isto tako, uzgred, kao o opstepoznatoj stvari, napominje o smestistu ada

u unutrasnjnosti zemlje, sveti Jovan Lestvicnik. On savetuje podvizniku
blagocesca da se neprestano seca beskonacnih muka u paklenom ognju,
strasnih i pogubnih podzemnih mesta, strmoglavih nizina, da bi takvim
razmisljanjem i podsecanjem odvojio dusu od sladostrasca na koje se
navikla.[49] Ucenje da se ad nalazi u unutrasnjosti zemlje je ucenje
Pravoslavne crkve; u mnogim delima svetih Otaca susrece se ovo
ucenje;[50] nijedan od njih ga ne odbacuje;[51] Bozanstvena Otkrovenja
objavljena ugodnicima Bozijim ga potvrdjuju.

U prvim vremenima hriscanstva, kada je razjarena i slepa revnost

idolopoklonika da sacuvaju na zemlji idolopoklonstvo, prolivala reke nevine
hriscanske krvi, u Brusi, glavnom gradu Vitanije, pretrpeo je mucenje i
pogubljenje episkop grada, Patrikije. Mucitelj - igemon imao je obicaj da se
kupa na toplim celebnim izvorima u blizini grada,[52] gde je dotukao i
usmrtio episkopa. O tim vrelim vodama ciju je temperaturu i lekovitost
igemon pripisivao dejstvu idola koje je obozavao, sveti Patrikije je ovako
govorio: "Presvetli igemone! Ako zelis da saznas istinu o nastavku, tecenju i
toploti ovih voda, ja ti je mogu otkriti, ako me pazljivo budes saslusao.
Svako ko ispoveda sveto hriscanstvo i klanja se Jedinome istinitom Bogu
stice um ispunjen razumevanjem Bozanstvenih tajni: tako i ja, buduci sluga,
makar i gresan, mogu da objasnim istinu o ovim vodama. Bog, predvidevsi
da ce ljudi koje je stvorio progneviti Njega - Boga, Sazdatelja svega, i,
odbacivsi istinsko Bogostovanje, saciniti sebi bezdusne kumire i njima se
klanjati, ugotovio je dva mesta za preseljenje ljudi posle njihovog
zemaljskog zivota. Prvo mesto On je obasjao vecnom svetloscu i ispunio ga
izobilnim i neiskazanim dobrima; a drugo je mesto ispunio neprobojnom
tamom, neugasivim ognjem i vecnom mukom. On je prvo mesto namenio
onima koji se budu postarali da Mu blagougode ispunjavanjem Njegovih
zapovesti, a drugo, mracno, onima koji progneve Tvorca zlim zivotom svojim
i zasluze kaznu. Oni koji se budu udostojili mesta svetlog zivece besmrtnim
zivotom u neprestanoj i beskonacnoj radosti, a baceni u tamno mesto bice
muceni neprestano, beskonacno. Sazdatelj, deleci oganj od vode i svetlost
od tame, da budu odvojeni, kao sto ih je i stvorio posebno, postavio ih je na
odvojenim mestima. I nad nebeskim svodom, kao i pod zemljom, su oganj i
 voda. Voda koja je na povrsini zemlje, sabrana u odredjene celine, za
potrebe ljudi i zivotinja koji nastanjuju zemlju, vode se podizu kroz nedra
zemlje, stvaraju izvore, bunare i reke. Neke od njih koje se priblizavaju
podzemnom ognju, zagrevaju se njime i teku vrele; a one koje teku dalje od
ognja zadrzavaju prirodnu hladnocu. Na pojedinim mestima bezdna ima
toliko hladnih voda da se pretvaraju u led, s obzirom da su na velikoj
udaljenosti od ognja. Podzemni oganj ustrojen je za mucenje necastivih
dusa. Paklena voda, pretvorena u led, naziva se tartarom.[53] U tartaru se
podvrgavaju mucenju vasi bogovi i njihovi sluzitelji, kako je ispevao jedan
od vasih stihotvoraca: "Krajevi zemlje i mora nisu nista drugo, do predeli
daljni, gde se Japet i Saturn - tako se zovu vasi bogovi - ne tese ni
blistanjem sunca, niti daskom vetra." To znaci: vase bogove, zakljucane u
tartaru, ne osvetljava i ne greje Sunce, a bacene u oganj ne rashladjuje
vetar. Tartar je dublji od svih bezdni sto se nalaze pod zemljom. U to, da se
pod zemljom nalazi oganj, pripremljen gresnicima, neka te, u krajnjem
slucaju uveri onaj oganj koji se izbacuje iz utrobe zemlje na Siciliji." - Tako
je rasudjivao o podzemnom paklu sveti episkop Hristove Crkve prvih
vekova.[54]

Gorepomenuta prepodobna Teodora, posetivsi rajske obitelji, spustena

bese do paklenih dubina, gde je videla strasne, nepodnosljive muke,
pripremljene gresnicima u paklu.[55]

Vaskrsli vojnik Taksiot pricao je kako su ga zgrabili demoni bludnog

mitarstva: oni su ga spustili iz vazdusnog prostranstva nanize, na zemlju.
Zemlja se rastvorila i on je bio spusten po uskim i smradnim stepenicama do
najdaljih paklenih tamnica, gde su duse gresnika osudjene na vecnu tamu i
vecnu muku.[56]

NAPOMENE:

1. Ad, tartar (????, ????????) - grcke reci koje oznacavaju nisko, veoma
duboko mesto. Njima odgovara slovenska rec: preispodnja; Geena -
jevrejska rec, naziv duboke jaruge u blizini Jerusalima.

2. Post. 3, 19.

3. Zemlja si i u zemlju ces se vratiti. Sveta Crkva pripisuje ovu presudu

prvenstveno dusi coveka koji je zbog prestupa zapovesti Bozije osudjen na
pogreb u zemlju i telom i dusom; presuda pada svom tezinom na dusu,
koja, i po razlucenju od tela, cuva u sebi sposobnost da misli i oseca, koja,
sama, oseca na sebi dejstvo presude; a telo, po razlucenju svom od duse,
umire u potpunoj neosetljivosti. Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u
sedmu nedelju posle Vaskrsa. Sveti Atanasije Veliki u Slovu na Vaskrs kaze:
"Covecija priroda sjedinjena sa Bozanskom (u liku Spasitelja) dovela je u
trepet preispodnju. Uskliknuo je ad u sretanje Izbavitelja umrlih: Zasto Ti
 izvrces odredjenje koje si Sam izrekao u raju? Zasto ponistavas zapis
napisan i potvrdjen protiv ljudskog roda? Znam ja odrediste pravedno
dosudjeno ljudima: Zemlja si i u zemlju ces se vratiti." Opera omnia sancti
Athanasii, Tom. IV, pag. 1, 079 i I, 680.

4. Post. 37, 35.

5. Jov, 10, 20-22.

6. Broj. 16, 29-35.

7. Ps. 86, 13.

8. Prva knj. Sam. 28, 14.

9. Is. 14, 15.

10.Jezek. 31, 16 i 18.

11.Mt. 12, 40.

12.Ef. 4, 9.

13.1. Pt. 3, 19.

14.Tacno izlaganje Pravoslavne vere. Knj. 3, gl. 29.

15.Mt. 12, 40.

16.Jona, 1, 2-5.

17.Osija, 13, 14.

18.Jona, 2, 3.

19.Jona, 2, 6.

20.Jona, 2, 7.

21.Pouka 14, gl. 17 i 20.

22.Sabrane pouke; sastavila Redakcija Vaskrsnog ctenja pri Kijevskoj Duhovnoj

Akademiji. Tom I.

23.Pohvala 56. stihu 119. psalma.

24.Poh. st. 17.

25.Poh. st. 25.

26.Poh. st. 48.

27.Poh. st. 53.

28.Poh. st. 59.

29.Poh. st. 80.

30.Poh. st. 58.

31.Poh. st. 117.

32.Poh. st. 160.

33.Poh. st. 46.

34.Pesma I, trop. 3.

35.Triodion.

36.2. stihira u ponedeljak na vecernje Svetle Sedmice.

37.1. stihira u utorak na vecernje Svetle Sedmice.

38.Tropar 1. pesme 8. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa.

39.Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa.

40.Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa.

41.Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa.

42.Tropar 2. pesme 6. kanona na jutrenje u 7. nedelju posle Vaskrsa.

43.Tropar 2. pesme 8. kanona na jutrenje u nedelju Svih Svetih.

44.Vaskrsna pohvalna stihira 8. glasa.

45.Vaskrsni ikos 7. glasa.

46.Irmos 6. pesme 2. glasa.

47.Iz svakodnevne kanonske sluzbe.

48.Cin sahranjivanja svestenika.

49.Lestvica, 7. stepen: O placu koji donosi radost.

50.Sveti Atanasije Veliki nedvosmisleno tvrdi da se ad nalazi u sredistu zemlje

(gore navedeni citat, kao i poslanica Antiohu, odgovor na pitanje 19.). Istog
je misljenja i sveti Vasilije Veliki (tumacenje proroka Isaije, gl. 5, 14.). Sveti
Kiril Aleksandrijski, kako ce se posle videti, priznavao je da je ad u sredistu
zemlje; i drugi Oci ukazuju da je on tamo. Nas sunarodnik, sveti Dimitrije
Rostovski, kaze: "Na Strasnom sudu Hristos Bog nas kada bude rekao
gresnicima: - Idite od mene, prokleti, u oganj vecni! - istog ce se casa
zemlja pod njima otvoriti, kao sto se otvorila pod Korejem, Datanom i
 Avironom u Mojsijevo doba, i tada ce sve gresnike progutati ad, - potom ce
se zemlja opet zatvoriti. A gresnici ce ostati u paklu pod zemljom, cvrsto
zatvoreni, kao u gvozdene sudove iz kojih se u vekove ne moze izaci." Deo
2, pouka druga na ulazak u Jerusalim Gospoda Boga i Spasa nasega Isusa
Hrista.

51.Sveti Jovan Zlatoust kaze: "Pitas se na kakvom ce se mestu nalaziti pakao?

Verujem, izvan celog ovog sveta. Kao sto su carske tamnice i rudokopi
sasvim daleko: tako ce i pakao biti van ovog sveta. No mi treba da trazimo
ne mesto gde ce se on nalaziti, vec nacine da ga izbegnemo." (Tumacenje
poslanice Rimljanima, beseda 31. Opera omnia Chrysostomi). Misljenju da je
ad smesten u dubini zemlje nimalo se ne suprotstavlja, vec ga, naprotiv,
potvrdjuje ovo: Zar se moze naci bolji nacin da se ad sakrije od pogleda
svega sveta, nego sto je skroviste u nedrima zemlje? Iz 16. glave
Jevandjelja od Luke, stih 22. u nekim grckim izdanjima ovako glasi: Umre i
bogatas i zakopase ga u ad. I u Grckoruskoj crkvi reci Gospodnje o
bogatasu: zakopase ga imaju znacenje da je bogatas bio dusom nizveden u
ad, - tako tumaci ove reci blazeni Teofilakt. Zlatoust ne samo da odobrava
ljubopitljivost kod odredjivanja mesta ada, ne samo da ne zabranjuje
razmisljanje i ispitivanja o adu, kada ona privode strahu Bozijem i
uklanjanju od zla, nego i zavestava neprekidno udubljavanje u njih i da
neprestano treba imati pred ocima pakao ognjeni koji ceka bezakonike.
Slovo 1. Dimitriju o pokajanju. Kasnije, u vreme posle Zlatoustog, Crkva je
sasvim jasno pokazala svoje misljenje o mestu ada, objavila ga i objavljuje
Bozanstvenim pojanjem i citanjem na opstu pouku i znanje.

52.Zemljotres koji je razorio Brusu 1854. god. unistio je vrele izvore; tako je
bar bilo objavljeno u savremenim novinama.

53."Bojim se tartara, jer je udaljen od toplote", - Sveti Kiril o ishodu duse.

54.Cti-Minej, 19. maja. Sveti Patrikije je ziveo pocetkom 4. veka i postradao je

za vreme imperatora Julijana 343. godine po Hristu.

55.Vidi gore.

56. Vojnik Taksiot, iz africkog grada Kartagine, provodio je zivot u gresima.

Dogodi se da Kartaginom zavlada smrtonosna kuga. Videci kako mnogi
umiru, Taksiot dodje k sebi, pokaje se za grehove svoje i preseli se van
grada. Tamo upadne u preljubocinstvo sa zenom zemljodelca kod koga je
ziveo; uskoro ga ujede zmija, i, ne stigavsi da se pokaje, umre. Sahranili su
ga u obliznjem manastiru. Sest sati nakon pogreba, on vaskrsne i jedva
dodje k sebi cetvrtog dana. Tada sve sto mu se dogodilo po smrti on isprica,
sav u suzama, Kartagenskom arhiepiskopu, blazenom Tarasiju. (Cti-Minej,
28. marta).

Sveti Ignjatije Brjančaninov

 RAZDVAJANjE DUŠE OD TIJELA

Sam nacin izlaska duse iz tela i sve okolnosti koje prate taj cin izlozili su
sveti Oci nama na pouku i spasenje. Prepodobni Teodor Studit u Trecoj
objavi kaze: "Braco! Hocemo li zauvek ostati ovde? Ne! Ne! Jao nama,
braco! Kako je strasna tajna smrti! Kako je potrebno da uvek budemo
brizljivi, ispunjeni pokajanjem, rasudjivanjem, razmisljajuci o predstojecoj
smrti, razmisljajuci kako ce se desiti razlucenje duse od tela, kako ce doci
Angeli, da ne govorim o tome kako ce doci demoni. A doci ce i oni onima
koje privlace strasti. Zamislite, kakva ce biti muka i nevolja pri tom
strasnom prizoru kada se zacuje zapovest: "Duso, izlazi!" Tada ce ljudima
koji se razdvajaju od tela veliku pomoc, utehu, radost pruziti dobra dela i
cistota savesti. Tada ce poslusnost imati veliku slobodu; tada ce
smirenoumlje doneti veliku utehu, suze pomoc, dobra dela ce izgoniti
demone, trpljenje ce pomoci i protivnici ce se vracati bez ikakvog uspeha, - i
duse ce tada u velikoj radosti otidji zajedno s Angelima k Spasitelju. Ali ce
dusu koja se navikla ia strasti i koja je pobedjena grehom obuzeti veliki
strah: tada ce pobediti demoni, i povesti tu gresnu dusu sa sobom u
preispodnji ad, u tamu i tartar, na mucenje."

Jednom su se dva Angela javila prepodobnom Makariju Aleksandrijskom,

savremeniku i sapodvizniku Makarija Velikog, koji je obilovao darovima
Duha, i besedili s njim. U toj besedi jedan od Angela je rekao: "Osmatraj,
Makarije, na koji nacin duse, kako vernih, tako i nevernih, izlaze iz tela i
odlaze, i tako ces znati da rasudjujes o nebeskom. Kao kada zemaljski car
posalje vojnike po nekoga, a oni ga zgrabe i uhapse, bez obzira na njegovo
protivljenje, a zarobljenik porazen strahom drhti i uzasava se prisustva onih
koji ga nemilosrdno odvlace sa sobom; tako, kada se posalju Angeli da
izvedu iz tela neciju dusu, svejedno da li blagocestivog coveka ili gresnika,
ona se prenerazi od straha kada ugleda strasne i pretece Angele. Tada,
napokon, ona uvidja da joj nema nikakve koristi ni pomoci od silnog
bogatstva, poznanika i prijatelja; ona cuje i vidi suze i ridanja ljudi oko nje,
no ne moze da izgovori ni jedne reci, ni glasa da ispusti, jer nikada nije
ispoljila potrebu za saznanjem o odlasku. Nju zastrasuje neizmerno
prostranstvo puta i promena nacina zivota; uzasava se i izgleda onih u cijoj
se vlasti vec nalazi i koji za nju nemaju nikakvog osecaja ni samilosti. A
pritom nju muci zalost jer je vezana za telo; ona boluje i tuguje zbog
razdvajanja i razlucenja s njim, kao svojim prirodnim saziteljem. Njoj ne
pritice u pomoc nikakva uteha od savesti, osim saznanja koje dusa ima o
svojim dobrim delima. Na taj nacin dusa, i pre izricanja Vrhovnog Sudije,
sudi sebi savescu.[1]
 O okolnostima koje prate smrt opsirno govori sveti Kiril, patrijarh
Aleksandrijski, u spisu o ishodu duse. Iz tog spisa izdvajamo ovde kratak
odlomak: "Kakav te strah i trepet, duso, ocekuje u dan smrti! Ugledaces
strasne, divlje, zestoke, nemilosrdne i bestidne demone kao tamne nakaze,
kako stoje pred tobom. Jedan pogled na njih tezi je od bilo kakve muke.
Dusa, kada ih ugleda, postaje smucena, uznemirena, uzdrhtala, trazi da se
sakrije, hrli Bozijim Angelima. Sveti Angeli drze dusu; prolazeci s njima
vazduhom i uzvisujuci se, ona susrece mitarstva koja cuvaju put od zemlje
na nebu, zadrzavaju duse i sprecavaju ih da idu dalje. Svako mitarstvo
ispituje odredjene grehe; svaki greh, svaka strast ima svoje mitare i
mucitelje. Kakav strah, trepet i nemir ima da oseti dusa, videvsi sve to, dok
se ne izrekne konacna presuda koja je oslobadja! Bolan je, mucan, prepun
jauka neutesni cas iscekivanja. Bozanstvene Sile stoje nasuprot lica necistih
duhova, i pokazuju dobre pomisli, reci i dela koja pripadaju dusi, a ona, u
strahu i trepetu, izmedju Angela i demona koji se o njoj prepiru, ocekuje ili
svoje opravdanje i oslobodjenje, ili osudu i pogibelj. Ako je ona provodila
zivot blagocestivo i bogougodno i nacinila se dostojnom spasenja, nju ce
prihvatiti Angeli, i ona ce vec tada spokojno poci ka Bogu, imajuci za svoje
saputnike Svete Sile. Tada ce se ispuniti ono sto je receno: Nestadose tuga,
bolest i uzdisanje. Tada, oslobodivsi se od zlih, pogubnih i strasnih duhova,
ona odlazi u neiskazanu radost. Ako se, pak, pokaze da je dusa prozivela u
nemaru i bludu, tada ce se cuti najljuci glas: "Neka se ukloni gresnik, neka
ne ugleda slave Gospodnje!" Tada ce je sustici dani gneva, tuge, nevolje i
teskobe, dani tame i mraka! .. Angeli je ostavljaju, a odvode nakaze -
demoni. Oni pocinju da je tuku bez milosti i odvlace je na zemlju; ubacuju
dusu, vezanu nerazresivim uzama, u tamnu i mracnu zemlju, u preispodnje
zatvore i adske tamnice, gde su zatvorene duse svih gresnika od postanja
sveta, kako govori Jov, u zemlju tamnu i mracnu, u zemlju vecne tame, gde
nema ni svetlosti, ni zivota ljudima, no bolest vecita i tuga beskrajna i plac
neprestani i skrgut zuba neucutni i uzdasi neprekidni. Tamo se cuje
neprestano: "Avaj! Avaj!" Tamo dozivaju - i nema ko da pomogne; tamo
vapiju - i niko ih ne izbavlja. Nema nacina da se iskaze tamosnja nevolja;
nemoguce je opisati tamosnji bol kojim su obuzete tamo bacene i zakljucane
duse. Svaka usta covecija iznemognu pri pokusaju da opisu strah i trepet
kojima su izlozeni adski zatocenici: nema usta ljudskih koja su u stanju da
izraze nevolju i plac njihov: neprestano i vecno stenju, ali niko da ih
pomiluje; ispustaju duboke uzdisaje, ali ih niko ne cuje; ridaju, ali ih niko ne
izbavlja; dozivaju i biju se, no niotkuda milosti. Gde su tada pohvale ovoga
sveta? Gde je slavoljublje? Gde naslada? Gde presitost? Gde je visoko
poreklo? Gde telesna snaga? Gde lepota zenska, varljiva i pogubna? Gde je
bestidna drskost? Gde ukrasavanje raskosnom odecom? Gde je sladost
greha necista i gnusna? Gde su oni sto se mazahu mirisima i pomadama?
Gde oni sto pirovahu uz timpan i gusle? Gde je strasna vezanost za novac i
imanje i nemilosrdnost koja proistice iz toga? Gde je necovecna gordost sto
se svakog gnusa i uci se da uvazava samo sebe? Gde je pusta i sujetna
ljudska slava? Gde su priredbe i ostale zabave? Gde su hulitelji sto prazno i
nemarno zive? Gde je fina odeca i meka postelja? Gde su visoka zdanja i
siroka vrata? Gde je mudrost mudrih, glasnorecivost govornika i sujetna
ucenost? Avaj! Svi ce se smutiti, uzdrmati, kao izbezumljeni; izgubice se sva
njihova mudrost. O, braco! Zamislite kakvi treba da budemo mi koji cemo
dati odgovor o svakom postupku svome, i velikom i malom! Cak cemo za
svaku praznu rec dati odgovor Pravednom Sudiji.[2]

Saglasno ovome pricao je o svojoj koncini vojnik Taksiot: "Kada bejah na

samrti, ja ugledah nakaze kako stoje preda mnom. Izgled im bese neopisivo
strasan; dusa moja, gledajuci ih, sva se potrese. Potom ja ugledah dva
prekrasna mladica, i dusa moja polete na njihovim rukama. Odmah
krenusmo da se uspinjemo vazduhom na visinu, kao da letimo, i dostigosmo
mitarstva, odakle se nadgleda penjanje i gde se zadrzava dusa svakog
coveka. Svako mitarstvo je ispitivalo posebnu vrstu greha: jedno - laz,
drugo - zavist, trece - gordost; svaki greh ima u vazduhu svoje ispitivace. I
ja videh kako Angeli drze u kovcezicu sva moja dobra dela, izvlaceci ih,
sravnjuju ih sa mojim zlim delima. Tako prodjosmo mi mitarstva. A kada se
priblizismo nebeskim vratima, stigosmo na mitarstvo bluda. Tamo me
zaustavise i pokazase sva moja bludna dela, ucinjena od detinjstva do kraja
zivota. Angeli koji su me predvodili, rekose: "Sve telesne grehe koje si
pocinio u gradu, oprostio ti je Bog, jer si se pokajao za njih." Na to mi se
obratise moji protivnici: "No, otisavsi iz grada, na selu si zgresio sa zenom
zemljodelca tvoga." Angeli, cuvsi to, i ne nasavsi dobrog dela kojim bi mogli
da izmere moj greh, ostavise me i udaljise se. Tada me zgrabise zli duhovi, i,
muceci me udarcima, odvukose na zemlju. Zemlja se rastvori; a mene
spustise po uskim i smradnim nizinama u najdonju tamnicu ada.[3]

Veoma podrobno pricala je o koncini svojoj prepodobna Teodora, ucenica

velikog ugodnika Bozijeg, Vasilija Novog. Ovde cemo navesti njeno kazivanje
u skracenom obliku. Uceniku prepodobnog Vasilija, Grigoriju, koji ju je u
vidjenju upitao o okolnostima koje su pratile njenu smrt i onome sto je
usledilo nakon smrti, Teodora je rekla ovo: "Cedo Grigorije! O strasnoj me
stvari pitas; uzasno je i setiti se nje. Kada je nastupio cas moje smrti, ja
ugledah lica koja nikada nisam videla i cuh reci koje nikada nisam cula. I sta
da kazem? Ljute i teske nevolje o kojima nista nisam znala, snadjose me
zbog dela mojih: no molitvama i pomocu naseg zajednickog oca Vasilija, ja
se izbavih od njih. Kako da ti opisem telesne patnje, strahotu i muku koje
snalaze onoga koji umire? Kao kad bi neko, nag, upao u veliki oganj, pa
goreo, topio se, pretvarajuci se u pepeo; tako se smrtnom ranom u gorki cas
razlucenja duse i tela razara covek. Kada se moj zivot priblizi kraju i nastupi
cas razlucenja od tela, ja ugledah mnostvo djavola kako stoje oko moga
odra. Lica im behu crna kao ugalj i katran, oci kao zeravice, a pogled tako
strasan, kao i sam pakao ognjeni. Oni stadose da stvaraju vrisku i pometnju.
Jedni su vikali kao zveri i stoka, drugi lajali kao psi, treci zavijali kao vuci.
Gledajuci besno u mene pretili su mi, skrgucuci zubima, spremni da me istog
casa progutaju. Pocese da spremaju hartije i da otvaraju knjige u kojima
behu zapisana sva moja zla dela, i kao da ocekivahu nekog sudiju koji treba
da stigne. Moja uboga dusa bese obuzeta velikim strahom i trepetom. Ne
samo sto me snadjose smrtne muke, vec i taj grozni prizor besnih i strasnih
demona bese mi kao neka druga, jos zesca smrt. Ja odvracah oci svoje na
sve strane, da ne gledam njihova strasna lica i da im ne cujem glas, ali ih ne
mogoh izbeci, jer su me bili potpuno opkolili, i nikog ne bese da mi
pomogne. Kada sasvim iznemogoh, tada ugledah dva svetlosna Angela
Bozija u liku divnih mladica neobicne lepote kako idu ka meni. Lica im
sijahu, pogled njihov bese prepun ljubavi, a kose bele kao sneg sa zlatastim
odsjajem; odezda im bese poput munje, a preko grudi behu krstoliko
opasani zlatnim pojasima. Priblizivsi se mome odru, oni stadose s moje
desne strane, tiho razgovarajuci nesto medju sobom. Kada ih videh, ja se
ozarih i radosno gledah u njih; a crni djavoli ustuknuse i odstupise podalje.
Jedan od svetlonosnih mladica s gnevom im se obrati rekavsi: "O bestidni,
prokleti, mracni i zlobni neprijatelji roda ljudskog! Zasto uvek vi prvi dojurite
do onih koji umiru i vriskom svojom plasite i smucujete svaku dusu koja se
razdvaja od tela? No, nemojte se mnogo radovati, jer ovde necete naci
nista. Na ovoj je dusi Bozije milosrdje i nema vam u njoj nikakvog udela."
Kada Angel to rece, djavoli se uskomesase, nadadose silnu dreku i galamu,
pocese da iznose moja zla dela, ucinjena od mladosti, i vikahu: "Nista u njoj
nemamo, je li? A ovi gresi, ciji su? Nije li ona ucinila to i to? Tako vicuci, oni
stajahu i ocekivahu smrt. I gle, dodje smrt, ricuci kao lav, veoma strasna po
izgledu, nekako slicna coveku, ali bez mesa na telu, sastavljena samo od
golih kostiju ljudskih.[4] Donela je raznovrsna orudja za mucenje: maceve,
strele, koplja, srpove, testere, sekire, udice i mnoge druge naprave.
Ugledavsi to, moja jadna dusa uzdrhta od straha. Sveti Angeli rekose tada
smrti: "Sta oklevas? Razresi ovu dusu od tela, razresi je brzo i tiho: "ona
nema mnogo tereta grehovnog." Smrt mi pridje, uze malu sekiru i odsece mi
najpre noge, potom ruke; zatim mi drugim orudjem oduze sve clanove,
odvojivsi ih jedan od drugoga. I ja ostadoh bez ruku, nogu, citavo moje telo
se umrtvi, tako da vise ne mogah da se pokrenem. Zatim mi odsece glavu, i
ja je vise ne mogoh pomaci, tako da mi je izgledala kao tudja. Posle svega
toga, ona napravi u casi nekakav napitak i prinevsi ga mojim ustima,
primora me da ga popijem. Ta tecnost bese toliko gorka, da moja dusa ne
bese u stanju da je podnese; ona sva uzdrhta i iskoci iz tela, otrgnuvsi se od
njega nasilno. I odmah je svetlosni Angeli uzese za svoje ruke. Tada se
okrenuh i videh kako moje telo lezi mrtvo, neosetljivo i nepomicno. Kao kad
bi neko, skinuvsi svoje odelo i bacivsi ga, stajao i gledao na njega, tako sam
i ja gledala na svoje telo, cudeci se. Dok su me sveti Angeli drzali, opkolise
nas mnogi demoni, vicuci: "Ta dusa ima mnostvo grehova, ona mora da nam
odgovara!" - I pokazivahu moje grehe. A sveti Andjeli pocese da traze moja
dobra dela. Nalazili su ih, blagodacu Gospodnjom. Oni sabrase sva dobra
koja sam s pomocu Bozijom bila ucinila i spremahu se da ih stave nasuprot
mojim zlim delima. A djavoli, videvsi to, skrgutahu na mene zubima, jer su
zeleli da me odmah dograbe iz ruku angelskih i odvuku na dno pakla. U tom
casu neocekivano se tu pojavi prepodobni otac nas Vasilije i rece svetim
Angelima: "Angeli Boziji! Ova mi je dusa mnogo posluzila u starosti mojoj;
za nju sam se zato Bogu molio i Bog mi je podari." Rekavsi to, on izvadi iz
svojih nedara napunjenu crvenu kesu, - cinilo mi se da je u toj kesi bilo cisto
zlato - i, pruzivsi je Angelima, rece: "Kada budete prolazili vazdusna
mitarstva i zli dusi stanu da muce ovu dusu, vi je ovim otkupljujte od njenih
dugova. Blagodacu Bozijom, ja sam bogat. Sabrao sam veliko blago svojim
znojem i trudom i ovu kesu poklanjam dusi koja mi je posluzila." Rekavsi to,
on ode. A zli dusi dodjose u nedoumicu, zatim pocese da jadikuju i napokon
se udaljise. Utom opet dodje prepodobni Vasilije, noseci sa sobom mnoge
sasude pune cistog jeleja i skupocenog mira. I otvarajuci jedan za drugim,
on ih izlivase na mene: ja se ispunih duhovnog miomira i osetih kako se
promenih i postadoh veoma svetla. Tada prepodobni rece svetim Angelima:
"Kada s ovom dusom ispunite sve sto je potrebno, onda je odvedite u
obitavaliste koje mi je od Gospoda pripremljeno, da u njemu zivi. Rekavsi to,
on postade nevidljiv. A sveti Angeli me uzese, i mi se uputismo ka Istoku."

I u samom svetom Jevandjelju ukazano nam je da su okolnosti koje prate

coveciju smrt upravo takve kako su opisane u gorenavedenim kazivanjima
svetih Otaca. Gospod je posvedocio da su Angeli odneli dusu ubogoga Lazara
u narucje Avramovo.[5] A skrtom bogatasu, koji je mastao, posto mu je
njiva obilno rodila, o dugotrajnom zivotu na zemlji, o podizanju jos vecih
zitnica, o plotskim nasladama, Bog je rekao: Bezumnice, ove noci trazice
dusu tvoju od tebe, a ovo sto si pripremio, cije ce biti?[6] "Trazice", veli
Gospod, kako ove reci tumaci blazeni Teofilakt, zato sto nemilosrdni mitari -
andjeli strasno i nasilno cupaju dusu gresnika. Dusa pravednika ne cupa se
iz njega; nego on, radujuci se i veseleci se, predaje duh svoj Bogu i Ocu."

Iako se smrt pravednika i potpuno pokajanih gresnika sasvim, ili bar u

velikoj meri razlikuje od smrti odbacenih gresnika, ipak su strah i muka
svojstveni svakom coveku na samrti. A tako i mora da bude: jer je smrt
kazna. Bez obzira sto se kazna umanjuje pravednicima, kazna opet ostaje
kazna. Sam Bogocovek, pripremajuci se da prihvati dobrovoljnu smrt, radi
spasenja ljudskog roda, bio je u podvigu, mucio se i tugovao; kaplje znoja
Njegovog padale su na zemlju kao kaplje krvi: Tuzna je dusa moja do
smrti,[7] rekao je on Apostolima zaspalima od zalosti, no neosetljivim za
nesrecu koja se priblizava. Oce moj, ako je moguce neka me mimoidje ova
casa; ali opet ne kako ja hocu, nego kako ti[8] - tako se molio On Ocu.
Predsmrtni strah osecala je i Presveta Djeva Bogomajka pred svojim
blazenim uspenjem, iako joj je Arhangel Gavrilo navestio Njeno preseljenje
u gornje obitelji i slavu koja je tamo ceka, iako je Duh Sveti koji je izobilno u
Njoj obitavao upravljao sve zelje i sve pomisli Njene ka nebu.[9]
 Strahom i placem pripremali su sebe za smrtni cas svi Sveti: oni su
shvatali znacaj toga casa za coveka. Kada se priblizilo vece koncine
prepodobnog Agatona, on je proveo tri dana u dubokom posmatranju sebe,
ne progovarajuci ni sa kim. Tada mu se braca obratise: "Ava Agatone, gde si
sada?" "Ja predstojim na sudu Hristovom", odgovorio je on. Braca ga
upitase: "Zar se i ti, oce, bojis?" A on im odgovori: "Trudio sam se, prema
svojoj moci, da ispunjavam zapovesti Bozije, no - ja sam covek i otkuda
znam da li su moja dela bila ugodna Bogu?" Braca ga tada upitase: "Zar se ti
ne nadas na svoj zivot koji je bio saobrazan volji Bozijoj?" "Ne mogu da se
nadam", odgovorio je on, "jer jedno je sud coveciji, a drugo sud Boziji." Oni
htedose jos da ga pitaju, no on im rece: "Ucinite mi ljubav, ne govorite sada
sa mnom, jer sam zauzet." I on umre s radoscu. "Videli smo ga kako se
veseli - pricali su njegovi ucenici - kao da se susrece i pozdravlja s dragim
prijateljima." Ovaj ugodnik Boziji u svemu je strogo i postojano pazio na
sebe i govorio kako je bez brizljivog bdenja nad sobom coveku nemoguce da
dostigne uspon.[10] Takav je put ka spasenju. Svetitelji Boziji, neprestano
posmatrajuci sebe, uvek bi nalazili u sebi nove nedostatke i, nalazeci ih, sve
vise su se pogruzavali u pokajanje koje ih je cistilo i usavrsavalo za nebo.
Nasuprot tome, teska rasejanost i mnogobriznost neraskidivo su vezani s
dubokim nepoznavanjem sebe; a takvo nepoznavanje uvek je veoma gordo,
zadovoljno sobom. "Mnogi zavode sebe", kaze blazeni Teofilakt, "uzaludnom
nadom, misleci da ce dobiti Carstvo nebesko, i prisajedinjuju sebe liku onih
koji stoje na visini vrline, visoko mastajuci o sebi u srcu svome ... Mnogo je
zvanih, jer Bog priziva mnoge, cak i sve, no malo je izabranih, malo onih
koji se spasavaju, malo dostojnih izabranja Bozijeg. Prizvanje - delo je
Bozije, a izabranje i neizabranje zavisi od nas: Judejci su bili zvani, ali se
nisu pokazali izabranima, ispoljivsi neposlusnost Prizivatelju.[11]

Veliki medju svetim inocima, Arsenije, u sve dane zivota svoga, dok se
bavio rukodeljem, stavljao bi na kolena maramicu zbog suza koje su tekle iz
njegovih ociju. I on umre. Ava Pimen, Otac koji je obilovao darom duhovnog
rasudjivanja, cuvsi o njegovoj koncini, rece: "Blazeni Arsenije, ti si oplakivao
sebe tokom zemaljskog zivota! A ko sebe ovde ne oplakuje, plakace u
vecnosti. Nemoguce je izbeci placa - ili ovde voljnog, ili tamo, u mukama -
nevoljnog." O ovoj smrti cuo je Teofil, patrijarh Aleksandrijski, i rekao:
"Blazeni ava Arsenije! Ti si neprestano pamtio cas smrtni."[12]

NAPOMENE:

1. Bibliotheca veterum patrum Gallandii, T. VII, Macarii Alexandrini sermo de

excessu iustorum et peccatorum.

2. Sveti Kiril je ziveo u 5. veku i predsedavao je na Trecem Vaseljenskom

saboru. Ovde navedeno Slovo njegovo o ishodu duse. Uvrsteno je u Psaltir
sa posledovanjem. Ucenje slicno svetom Kirilu propovedao je i patrijarh
Teofil, ciji je Kiril bio srodnik i naslednik. Vidi Znamenite price.
3. Cti-Minej, 28. marta.

4. Mnogi su pred kraj zivota videli smrt. Ako nam je veci deo pojava u ovom
vidljivom svetu nepoznat, tim pre su nam nepoznate pojave u nevidljivom
svetu, narocito onima koji nisu svu svoju paznju obratili na njihovo
izucavanje, nego se za njih interesuju samo povrsno. Nije sve sto izgleda
neobicno plotskom umu covecijem i samo po sebi neobicno. Mi ne treba da
ogranicavamo svemogucstvo Bozije svojim predrasudama. Svaki covek koji
se ne trudi da stekne istinski duhovni razum, prepun je predrasuda, jer je
ispunjen povrsnim znanjem ovoga sveta - tim nasiljem u odnosu na Boga.

5. Lk. 16, 22.

6. Lk. 12, 20.

7. Mt. 26, 38.

8. Mt. 26, 39.

9. Cti-Minej, 15. avgusta.

10.Skitski Paterik.

11.Blagoves. Mt. 22, 14.

12.Skitski Paterik.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA

Utesna je povest o smrti pravednika, poucno je i dusespasonosna pricanje

o tome sa kakvom su se skrusenoscu i smirenoscu srca oni pripremali za
nju, sa kakvim su joj svetim strahom isli u susret. Nekom Ocu, zbog cistote
njegovog zivljenja, Bog nije odbijao nijednu molbu. Starac je jednom
pozeleo da vidi razlucenje od tela duse gresnika i duse pravednika. Doveden
rukom Bozijom u neki grad, on se zaustavi kod njegovih vrata, u manastiru,
gde je ziveo isposnik na glasu. U to vreme isposnik bese bolestan i
ocekivase smrt. Starac vide kako se priprema veliki broj vostanica i kandila
za isposnika, kao da je Gospod radi njega davao hleb i vodu gradu i cuvao
ga. Narod je govorio medju sobom: "Ako umre isposnik, i mi cemo smesta
izginuti." Uskoro nastupi cas njegove smrti. Starac vide adskog pristava s
ognjenim trozupcem u rukama kako nasrce na isposnika i cu glas: "Kako mi
ova dusa ni jednog casa ne pruzi pokoja: tako i ti nju istrgni bez milosti."
Adski pristav tada zabode ognjeni trozubac u srce isposnika i, posto ga je
neko vreme mucio, istrgnu mu dusu. Posle toga starac ode u grad, gde
naidje na nekog bolesnog siromaska kako lezi na ulici. Njemu bese potrebno
da ga neko posluzi, te starac provede s njim dan. Kada nastade cas njegove
smrti, starac vide kako Arhangeli Mihailo i Gavrilo sidjose za njegovu dusu.
Jedan sede s desne, a drugi s leve strane ubogoga i stadose da mole dusu
njegovu da izadje. Ona ne htede da ostavi telo, i ne izlazase. Tada Gavrilo
rece Mihailu: "Uzmimo dusu i podjimo." A Mihailo odgovori: "Nama je
Gospod zapovedio da je uzmemo bez bola, ne smemo da upotrebimo
nasilje." Odmah iza ovih reci Mihailo uzviknu gromkim glasom: "Gospode!
Sta zapovedas za ovu dusu? Ona nece da nam se povinuje i nece da izadje."
I dodje mu glas: "Evo! Ja saljem Davida sa Psaltirom i pevace Bozije
Nebeskog Jerusalima, kako bi dusa, kada cuje psalmopojanje i glasove
njihove, izasla." Oni se spustise i okruzise dusu, pevajuci himne: tada se ona
podize na ruke Mihailu, i primljena bijase s radoscu.[1] Ko da se ne zadivi
Bozijoj ljubavi i milosrdju prema rodu ljudskom? Na nesrecu, na najvecu
nesrecu, mi grubo odbacujemo sve milosti Bozije i s bezumnom
zaslepljenoscu stajemo u red slugu i poklonika neprijatelja Bozijeg i
neprijatelja naseg.

Koncina izabranika Bozijih prepuna je slave. Kada je velikom Sisoju doslo

vreme da umre, njegovo lice je zasijalo i on je rekao ocima koji su bili kod
njega: "Evo, dosao je ava Antonije." Malo je zatim pocutao, pa je dodao:
"Evo, lik prorocki je dosao." Zatim je jos vise zasijao i rekao: "Evo, dosao je
lik apostolski." I opet je dvostruko zasijalo njegovo lice; tada je poceo s
nekim da razgovara. Starci ga zamolise da im kaze s kim razgovara. A on im
rece: "Angeli su dosli da me uzmu; no ja ih molim da mi ostave jos malo
vremena radi pokajanja." Starci mu tada kazase: "Ali ti, oce, nemas potrebe
za pokajanjem." Na to im on odgovori: "Uistinu ne znam o sebi, ni da li sam
postavio pocetak pokajanju."A svi su znali da je on savrsen. Tako je govorio
istinski hriscanin, ne obaziruci se na to sto je za vreme svoga zivota
vaskrsavao mrtve jednom recju i bio ispunjen darom Svetog Duha. I jos je
vise zasijalo njegovo lice, zasijalo kao sunce. Svi se tada uplasise. A on im
rece: "Vidite - Gospod je dosao i rekao: - Prinesite mi izabrani sasud iz
pustinje." S ovim recima ava ispusti duh. Tada videse svetlost kao munju i
hram se ispuni miomirom.[2] Tako je okoncao zemaljske dane jedan od
najvecih ugodnika Bozijih.

No i gresnici koji prinese iskreno pokajanje za grehe, udostojise se milosti

Bozije. Za vreme grckog cara Mavrikija bese u Trakiji razbojnik. svirep i
zestok. Nikako nisu mogli da ga uhvate. Blazeni car, cuvsi o tome, posla
razbojniku svoj naprsni krst i naredi da mu se kaze da se ne boji: a to je
znacilo oprostaj svih njegovih zlodela, pod uslovom da se popravi.
Razbojnika to ganu, on dodje caru i pripade k njegovim nogama, pokajavsi
se za prestupe svoje. Uskoro zatim on se razbole i smestise ga u
stranoprijemnicu, gde vide u snu Strasni sud. Probudivsi se i videvsi
pogorsanje bolesti i priblizavanje kraja, on s placem pristupi molitvi i ove
reci govorase: "Vladiko, covekoljubivi Care, koji si pre mene spasao slicnog
meni razbojnika, okreni i k meni milost Svoju: primi plac moj na samrtnom
odru. Kao sto si primio one koji Ti dodjose u jedanaesti cas nista dostojno ne
ucinivsi: tako primi i moje gorke suze, ocisti me i krsti me njima. Vise od
ovog ne trazi od mene, jer ja vec nemam vremena, a zajmodavci se
priblizavaju. Ne trazi i ne ispituj: nikakvog dobra u meni neces naci;
preduhitrise me bezakonja moja, sustize me noc; bezbrojna su zlodela moja.
Kao sto si primio plac Apostola Petra, tako primi ovaj mali plac moj i izbrisi
zapise mojih pregresenja. Silom milosti Svoje ocisti grehove moje." Tako se
ispovedajuci nekoliko casova i otiruci suze maramicom, razbojnik predade
dusu. U casu njegove smrti glavni lekar stranoprijemnice video je u snu
kako su odru razbojnika prisli demoni s hartijama na kojima su bili ispisani
mnogobrojni njegovi gresi; a zatim su dva prekrasna mladica u carskom
ruhu donela vagu. Demoni su stavili u jednu casu sve sto je bilo zapisano
protiv razbojnika: ta strana je pretegnula, a suprotna njoj se podigla uvis.
Sveti Angeli se upitase: "Imamo li mi ovde stogod?" - A sta mozemo da
imamo, - rece jedan od njih - kada tek sto je deseti dan kako se on
uzdrzava od ubistva?! "Uostalom", dodadose oni, potrazimo makar kakvo
dobro." Jedan od njih nadje razbojnikovu maramicu natopljenu suzama i
rece drugome: "Zaista, ova je maramica sva mokra od njegovih suza. Da je
stavimo na drugu stranu, a sa njim je covekoljublje Bozije, i videcemo sta ce
biti?" Tek sto stavise maramicu u casu, a ona naglo pretegnu i unisti sve
zapise koji behu u drugoj casi. Angeli uskliknuse u jedan glas: "Uistinu,
pobedilo je covekoljublje Bozije!" Uzevsi dusu razbojnika, oni je povedose sa
sobom; a demoni zaridase i pobegose posramljeni. Posto usni ovaj san,
lekar podje u stranoprijemnicu, i kada pridje odru razbojnika, nadje njegovo
telo jos toplo, dok ga dusa vec bese napustila. A maramica, natopljena
suzama, bese na njegovim ocima. Saznavsi od onih koji behu s njim o
njegovom pokajanju prinesenom Bogu, lekar uze maramicu, ponese je caru i
rece: "Gospodaru! Proslavimo Boga: i pri tvojoj se vlasti spasao razbojnik."

Ipak - sasvim blagorazuman zakljucak izvodi onaj koji nam je predao ovu
povest - kudikamo je bolje blagovremeno pripremati sebe za smrt i
predusretati njen strasni cas pokajanjem.[3] Ispravno zakljucuje sveti Jovan
Lestvicnik kako zlo, kada se putem dugotrajne navike pretvori u osobinu,
postaje vec nepopravljivo.[4] "Zla navika caruje kao vlastoljubivi tiranin,
cesto i nad onima koji placu", tuzno uzvikuje ovaj isti ucitelj monaha.[5]
Ovome treba dodati da je pokajanje moguce samo pri takvom, makar i
prostom znanju pravoslavne hriscanske vere, izdvojeno od svake jeresi i
zloumlja. Oni koji usvajaju nacin misljenja o vrlinama i prihvataju pravila
zivota iz romana i drugih dusegubnih jeretickih knjiga, ne mogu da imaju
istinskog pokajanja: mnoge smrtne grehe koji vode u pakao, oni smatraju
nistavnim, oprostivim omaskama, a teske grehovne strasti - lakim i
prijatnim slabostima; oni se ne plase da im se predaju ni na samim vratima
smrti. Nepoznavanje hriscanstva - najveca je nesreca!

Gospod priziva coveka na pokajanje i spasenje do poslednjeg minuta

njegovog zivota. U tom poslednjem minutu jos su otvorene dveri milosrdja
Bozijeg svakome ko kuca na njih. Neka niko ne ocajava! Sve dok popriste ne
bude zatvoreno, podvig je delotvoran. Poslednji covekovi minuti mogu da
iskupe sav njegov zivot. U Egiptu, neka devica, po imenu Taisa, ostavsi
siroce posle roditelja, odluci da pretvori svoj dom u gostoprijemnicu za
skitske inoke. Dugo vremena je ona tako primala i docekivala oce. Napokon
se i njen imetak potrosi, i ona stade da trpi oskudicu. Sa njom se upoznase
nedobronamerni ljudi i odvratise je od vrline; ona poce da vodi rdjav zivot,
cak i razvratan. Oci, cuvsi to, veoma se rastuzise. Tada pozvase avu Jovana
Kolova i rekose mu: "Culi smo za sestru Taisu, da je posrnula. Dok imadjase
imetak, pokazivase nam svoju ljubav: pokazimo i mi sada nasu ljubav k njoj
i pomozimo joj. Potrudi se da je posetis i, po premudrosti danoj ti od Boga,
ispravi je!" Ava Jovan ode k njoj i kada je stigao, rece vratarki da javi svojoj
gospodji o njegovom dolasku. A ona mu odgovori: "Vi, monasi, pojeli ste sve
njeno imanje." Ava Jovan joj rece: "Samo je ti obavesti, a ja cu joj ostaviti
veliko blago." Starica joj to saopsti, a mlada gospodja rece: "Ti monasi
neprestano prolazeci pokraj Crvenog mora nalaze cilibar i drago kamenje;
idi, dovedi ga k meni." Ava Jovan dodje i sede kraj nje. Pogledavsi je u lice,
on saze glavu i poce gorko da place. Ona ga upita: "Avo, zasto places?" A on
joj odgovori: "Vidim kako satana igra na tvom licu, i kako onda da ne
placem? Zasto ti se Isus nije svideo, nego si se okrenula Njemu protivnim
delima?" Ona, cuvsi to, uzdrhta i zapita ga: "Oce, ima li za mene
pokajanja?" "Ima", odgovori joj on. "Odvedi me kud god zelis", rece mu ona
i, ustavsi, odmah podje za njim. Jovan, opazivsi da se ona ne dvoumi, cak ni
reci nije rekla o domu svome, udivi se. Kada stigose do pustinje, vec se
smrkavalo. On nacini za nju uzglavlje od peska, a tako i drugo, malo
podalje, za sebe. Osenivsi njen lezaj krsnim znakom, rece joj: "Ovde
spavaj!" I on, posto zavrsi svoje molitve, ode na pocinak. U ponoc Jovan se
probudi - i vidi: obrazovao se nekakav put od onog mesta gde je pocivala
Taisa, do neba; a Angeli Boziji uznose njenu dusu. On ustade i poce da je
budi, no ona vec bese skoncala. Jovan nicice pade na molitvu i cu glas:
"Jedan cas njenog pokajanja bolje je prihvacen, nego dugotrajno pokajanje
mnogih koji ne pokazuju u kajanju takvo samoodricanje."[6] "Gospode! Za
Tvoje sluge, - kaze sveti Vasilije Veliki - koji se sa telom razdvajaju i dolaze
Tebi, Bogu nasem, nema smrti, nego prelazak iz zalosti u vecno blazenstvo,
spokoj i radost."[7] Zaista, u pravom smislu razlucenje duse od tela nije
smrt; ono je - samo posledica smrti. Postoji smrt neuporedivo strasnija!
Postoji smrt - pocetak i izvor svih ljudskih patnji, i dusevnih i telesnih i
opake bolesti, koju mi iskljucivo zovemo smrcu. "Istinska smrt", kaze
prepodobni Makarije Veliki, "skrivena je unutra u srcu i kroz nju je spoljasnji
covek ziv umro. Jer ko je u tajni srca presao iz smrti u zivot, taj uistinu zivi
 u vecnosti i za njega nema umiranja. Iako se i tela takvih na neko vreme
razdvajaju sa dusom, ali, opet, ona su osvecena i ustace sa slavom. Zato mi
i nazivamo snom smrt svetih."[8]

NAPOMENE:

1. Patrologia, Vitae Patrum. Lib. VI, cap. 13.

2. Skitski Paterik.

3. Prolog, 17. oktobra.

4. Lestvica, 6. stepen.

5. Lestvica, 5. stepen.

6. Skitski Paterik.

7. Molitva na vecernje Pedesetice. Trebnik.

8. Slovo I, gl. 2, prema izdanju iz 1833. god.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

SMRT DUŠE

Rec i pojam smrt porazili su prvi put sluh i misao covekovu, pri njegovom
stupanju u raj. Medju rajskim drvecem bili su posebno upecatljivi drvo zivota
i drvo poznanja dobra i zla. Gospod, uvodeci coveka u raj, zapovedio mu je
jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s
njega ne jedi; jer u koji dan okusis s njega, smrcu ces umrijeti.[1] Ne
osvrcuci se na strasnu pretnju smrcu, covek je prestupio zapovest, i po
prestupu, istog je casa umro; smrt se istovremeno pojavila u svakom
pokretu duse i svakom delicu tela. Sveti Duh Koji obitava u coveku i
pokazuje besmrtnost duse i tela, bese tada u njihovom zivotu, no odstupi od
njih, posto narusise opstenje sa Bogom svojevoljnim odbacivanjem Bozijih
zapovesti i samim tim svojevoljnim stupanjem u jednomislije i savez sa
satanom. Sveti Grigorije, arhiepiskop Solunski, kaze: "Kao sto je odvajanje
duse od tela smrt tela, tako je i odvajanje Boga od duse smrt duse. Na ovu
smrt je ukazivao i Bog zapovescu datom u raju, kada je rekao: u koji dan
okusis sa zabranjenog drveta, smrcu ces umrijeti. Tada je umrla i dusa
Adamova, odvojivsi se neposlusnoscu od Boga; a telom je on od toga doba
poziveo do devetsto trideset godina. Ova smrt koja je postigla dusu zbog
neposlusnosti, ne samo da dusu cini nedolicnom, nego rasprostire
prokletstvo na celog coveka; a samo telo izlaze mnogim mukama, teskom
stradanju i trulezi. Tada, nakon usmrcivanja unutarnjeg coveka
neposlusnoscu, cuo je trosni Adam: Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom
ces se od nje hraniti do svojega vijeka. Trnje i korov ce ti radjati, a ti ces
jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svojega jesces hljeb, dokle se ne vratis u
zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ces se vratiti.[2]

Oznacavajuci smrt duse, sveti Jovan Bogoslov je rekao: Ima grijeh na

smrt; a ima grijeh ne na smrt.[3] On je smrtnim grehom nazvao onaj greh
koji usmrcujuci dusu potpuno odvaja coveka od Bozanstvene blagodati i cini
ga zrtvom ada, ukoliko se ne isceli delotvornim i snaznim pokajanjem, koje
je u stanju da uspostavi naruseno jedinstvo coveka sa Bogom. Takvim
pokajanjem je sveti Apostol Petar iscelio svoj smrtni greh - odricanje od
Hrista, a sveti prorok David svoja dva smrtna greha: preljubocinstvo i
ubistvo. Pokajanje za smrtni greh smatra se delotvornim kada covek,
pokajavsi se za greh i ispovedivsi ga, odstupi od njega.[4] Takvim su
pokajanjem bludnici, preljubocinci, carinici, razbojnici dostigli Nebesko
carstvo; na takvo pokajanje - na vaskrsenje iz dusevne smrti priziva Apostol
Pavle: Ustani ti koji spavas i vaskrsni iz mrtvih, i obasjace te Hristos.[5] A
ko slusa taj glas, tu duhovnu trubu koja zove na vaskrsenje duse, na
vaskrsenje vaznije za spasenje, negoli ono koje ozivljava telo, a ne ozivljava
dusu umrtvljenu grehom? Svi mi zivimo u mrtvilu, udovoljavajuci nasim
grehovnim zeljama, koje ne samo sto vojuju na dusu, no, buduci
zadovoljene, i usmrcuju je. Ukazujuci na smrt duse, na sustinsku smrt,
Spasitelj sveta je nazvao mrtvacima sve ljude koji su ziveli u vreme
Njegovog boravka na zemlji, a nisu obratili paznju na Njegovo svesveto
ucenje, neophodno za spasenje, jedino potrebno za istinski coveciji zivot:
neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace[6], rekao je On svome pratiocu koji je
trazio odobrenje da se na vreme odvoji od Gospoda i od Njegovog svetog
ucenja, kako bi sahranio svoga roditelja. Mrtvima je nazvao Gospod one
koji, iako zivi telom, behu u stvari mrtvi, buduci umrli dusom.[7] Od svih
mrtvaca oni koji ostaju udaljeni od Hrista tokom sveg zemaljskog zivota i u
takvom stanju odlaze u vecnost - nece poznati vaskrsenja, ukljucujuci citavo
vremensko razdoblje koje je dano radi tog vaskrsenja i koje je sadrzano
izmedju dva dolaska Hristova, prvog - koje se ispunilo, i drugog - koje treba
da se ispuni. A ostali mrtvaci ne ozivjese, kaze o njima tajnovidac, sveti
Jovan Bogoslov, dok se ne svrsi hiljada godina.[8]

Blazen je i svet, navescuje sin duhovnog groma,[9] onaj koji ima udjela u
prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema vlasti, nego ce biti svestenici
Bogu i Hristu, i carovace s njim hiljadu godina.[10] Hiljadu godina, prema
opsteprihvacenom tumacenju svete Crkve, ne oznacava ovde odredjeni broj
godina, vec predstavlja znatan vremenski raspon, dat milosrdjem i
dugotrpeljivoscu Bozijom, kako bi sav plod zemaljski, dostojan neba, sazreo,
i kako ne bi nijedno zrno, pogodno za gornju zitnicu, propalo. Cak kada su i
sami svetitelji Boziji mislili da su se gresi sveta prepunili, i da je zato konacni
sud Boziji neophodan, tada su culi od Boga: da pocinu jos malo vremena,
dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i brace njihove.[11] Tako je
dugotrpeljivo veliko milosrdje Bozije! "Hiljadu godina", kaze sveti Andrej,
arhiepiskop Kesarijski, "je vreme od ovaplocenja Hristovog do drugog
slavnog Njegovog dolaska... Hiljadu godina - je vreme tokom kojeg ce se
blagovestiti Jevandjelje. Nema potrebe da se doslovno razume hiljada
godina. Tako broj nema doslovno znacenje ni u recima Pesme nad
pesmama: Cuvar donese za rod tisucu srebrnika. Moj vinograd koji ja imam
preda mnom je. Neka tebi, Solomone, tisuca, i dvije stotine onima koji
cuvaju rod njegov,[12] ni u recima Gospoda Isusa Hrista: donosahu rod,
jedno po sto, a jedno po sezdeset, a jedno po trideset,[13] Punim brojem
oznacava se obilje i savrsenstvo u prinosu ploda. Tako se i ovde hiljadom
godina oznacava puno ispunjenje plodoprinosa vere,[14] za koje je dano svo
potrebno vreme; punoca vremena oznacena je recima "hiljadu godina". Na
pocetku tog hiljadugodisnjeg perioda ostvarilo se, i sada produzava da se
ostvaruje prvo, tajanstveno, sustinsko vaskrsenje mrtvih; ono ce nastaviti
da traje do kraja vremena. Zaista, zaista vam kazem: ko Moju rijec slusa i
vjeruje Onome Koji Me je poslao, ima zivot vjecni, i ne dolazi na sud, nego
je presao iz smrti u zivot.[15] Objasnjavajuci ove Spasiteljeve reci, blazeni
Teofilakt kaze: "Ko veruje u Hrista nece ici na sud, to jest u muku, nego ce
ziveti vecnim zivotom, ne izlazuci se dusevnoj i vecnoj smrti, bez obzira sto
podleze ovoj prirodnoj vremenskoj smrti." A to znacenje imaju i reci
Gospoda koje je izgovorio Marti pred vaskrsenje njenog brata Lazara: Ja
sam vaskrsenje i zivot; i svaki koji zivi i vjeruje u mene nece umrijeti
vavijek.[16] Sinovi i kceri staroga Adama, rodjeni po njegovom obrazu i na
isti nacin pali, rodjeni za vecnu smrt, verom prelaze u novog Adama i vecni
zivot. Ovaj prelazak, ovo vaskrsenje neprimetni su telesnim ocima,
nedostizni telesnom umu, ali su jasni i vidljivi dusi u kojoj se to ostvaruje.
"Kada cujes", kaze sveti Makarije Veliki, "da je Hristos, sisavsi u ad,
oslobodio tamosnje duse, ne misli kako bi to bilo daleko od ovoga sto se
ovde zbiva. Znaj: grob je - srce: tamo su zakopani i skriveni u neprobojnoj
tami tvoj um i tvoje pomisli. Gospod dolazi dusama koje Ga iz ada, to jest iz
dubine srca dozivaju i tamo naredjuje smrti da otpusti zakljucane duse koje
mole za oslobodjenje Njega koji stize da ih oslobodi. Zatim, odvalivsi teski
kamen koji lezi na dusi, otvara grob, vaskrsava uistinu umrtvljenu dusu i
izvodi je, zakljucanu u tamnici, na svetlost.[17] Prvo vaskrsenje ispunjava
se posredstvom dveju tajni: krstenja i pokajanja. Putem svetog krstenja
vaskrsava dusa iz groba neverja i bezbozja, ili iz prvorodnog greha i
sopstvenih grehova ucinjenih u bezbozju; a putem pokajanja vec verujuca
dusa vaskrsava iz smrti nanesene joj smrtnim gresima, ili nemarnim,
slastoljubivim zivotom, posle krstenja. Savrsitelj vaskrsenja je - Duh Sveti.

Vaskrsle iz dusevne smrti video je sveti Jovan Bogoslov i rekao o njima:

Vidjeh prijestole i sjedjahu na njima, i dade im se sud, i duse isjecenih za
 svjedocanstvo Isusovo i za rijec boziju, koji se ne poklonise zvijeri ni ikoni
njezinoj, i ne primise ziga na celima svojima i na ruci svojoj; i ozivljese i
carovase s Hristom hiljadu godina... ovo je prvo vaskrsenje,[18] koje se
sastoji u ozivljenju duse iz smrti verom u Gospoda Isusa Hrista, u umivanju
grehova svetim krstenjem, u zivotu prema zavestanju Hristovom i u
ociscenju pokajanjem grehova ucinjenih posle krstenja. Prestoli svetih -
njihova vlast nad strastima, nad samim demonima, nad bolestima covecijim,
nad stihijama, nad zverima, obilje su njihovih duhovnih darova. Njima je dat
sud, to jest rasudjivanje duhovno, kojim oni razoblicavaju greh, kao da nije
prikriven spoljasnjom lepotom, i odbacuju ga; njima je dat sud kojim oni
prosudjuju andjele tame koji uzimaju lik Angela i ne dopustaju im da ih
prevare. Oni se nisu poklonili zveri, ni ikoni njenoj: ni Antihristu, ni njegovim
izobraziteljima - gonicima hriscanstva sto su trazili od hriscana odrecenje od
Hrista i odbacivanje Njegovih svesvetih zapovesti. Oni nisu primili ni na celu
ni na rukama znak neprijatelja Bozijeg, no sami usvojivsi um Hristov,
postojano su ga ispoljavali i mislju i delom, ne stedeci ni krvi svoje radi
potvrdjivanja vernosti Hristu, i zato su se zacarili sa Hristom. Za njih nema
smrti! Za njih razlucenje duse od tela - da ponovimo gorenavedenu misao
Vasilija Velikog - nije smrt, nego prelazak iz tuznog zemnog stranstvovanja u
vecnu radost i spokojstvo. Smrt druga, to jest, konacna osuda na vecne
adske muke i predavanje njima, nema vlasti nad vaskrslima prvim
vaskrsenjem; vaskrsli njime bice svestenici Bogu i Hristu, i carovace s njim
hiljadu godina.[19] Ovo carovanje svestenika Bozijih u Duhu Svetom ne
moze biti prekinuto razlucenjem duse od tela: ono se razvija i utvrdjuje. I
kad se svrsi hiljada godina,[20] ispune se vremena i sazri sav slovesni plod
zemlje, - nastupice drugo vaskrsenje, vaskrsenje tela. Posle njega
udvostrucice se blazenstvo pravednika koji su blagovremeno vaskrsli prvim
vaskrsenjem; udvostrucice se posle njega i smrt odbacenih gresnika koji su
liseni prvog vaskrsenja.

NAPOMENE:

1. Post. 2, 16, 17.

2. Poslanica monahinji Kseniji svetoga Grigorija Palame, arhiepiskopa

Solunskog.

3. Jn. 5; 16, 17.

4. Misljenje prepodobnog Pimena Velikog (Skitski Paterik). Tako misle i mnogi

drugi sveti Oci, kao i sveti Tihon Voronjeski. To je i opste misljenje Crkve, a
zasnovano je na recima Spasitelja, kada je iscelio bolesnika na ovcjoj banji
Virezdi, Gospod mu je rekao: Eto postao si zdrav, vise ne grijesi da ti se sto
gore ne dogodi (Jn, 5, 14). A zeni uhvacenoj u preljubi Gospod je rekao: Ni
ja te ne osudjujem; idi, i odsada vise ne grijesi (Jn. 8, 14).

5. Efes. 5, 14.
6. Lk. 9, 10.

7. Prema objasnjenju svetoga Grigorija Palame (Poslanica monahinji Kseniji),

blazenog Teofilakta Bugarskog i drugih Svetih Otaca.

8. Apok. 20, 5.

9. Sinovima groma Gospod je nazvao dvojicu apostola: Jakova i Jovana

Zavedejeve (Mk. 3, 17).

10.Apok. 20, 6.

11.Apok. 6, II.

12.Pesm. 8; 11, 12.

13.Mt. 13, 8.

14.Tumacenje Apokalipse Svetoga Andreja.

15.Jn. 5, 24.

16.Jn. 11, 25, 26.

17.Slovo, 7, gl. 1.

18.Apok. 20; 4, 5.

19.Apok. 20, 6.

20.Apok. 20, 7.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

VJEČNA SMRT

"Iako ce u buducem veku", kaze sveti Grigorije Palama, "kada vaskrsnu

tela pravednika, vaskrsnuti zajedno sa njima tela bezakonika i gresnika,
njihovo vaskrsenje bice samo radi toga da bi se podvrgnuli drugoj smrti:
vecnoj muci, neuspavljivom crvu, skrgutu zuba, krajnjoj i neprobojnoj tami,
mracnoj i neugasivoj geeni ognjenoj. Ovako govori Prorok: A odmetnici i
grjesnici svi ce se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuce.[1] U tome se
sastoji druga smrt, kako nam saopstava Jovan u svom Otkrovenju. Da
cujemo i velikog Pavla: Jer ako zivite po tijelu, veli on, pomrijecete; ako li
duhom djela tjelesna umrtvljujete, zivjecete.[2] On ovde govori o zivotu i
smrti koji se odnose na buduci vek. Taj zivot je - blazenstvo u vecnom
carstvu; a smrt - osuda na vecne muke. Prestup zapovesti Bozije - uzrok je
svake smrti, dusevne i telesne, i one kojoj cemo biti podvrgnuti u buducem
veku, vecnoj muci. Smrt se u stvari sastoji u razlucenju duse od
Bozanstvene blagodati i u jedinstvu sa grehom. To je za razumne - smrt od
koje treba bezati; to je smrt istinska i strasna. Ona je za one koji ispravno
misle uzasnija od geene ognjene. Potrudimo se da je izbegnemo na svaki
moguci nacin! Sve odbacimo, sve ostavimo, odrecimo se od usvajanja,
delanja, zelja, od svega onoga sto nas otudjuje i razdvaja od Boga i radja u
nama takvu smrt. Ko od ove smrti strahuje i cuva se nje nece se uplasiti
priblizavanja telesne smrti, imajuci u sebi ostvaren istinski zivot, kome
telesna smrt ne moze vise nauditi."

"Kao sto je smrt duse istinska smrt, tako je i zivot duse istinski zivot.
Zivot duse je - sjedinjenje njeno sa Bogom, kao sto je zivot tela -
sjedinjenje njegovo sa dusom. Dusa je, odvojivsi se od Boga prestupanjem
zapovesti, umrla; no ispunjavanjem zapovesti, ona se opet sjedinjuje sa
Bogom i ozivotvorava tim sjedinjenjem. Otuda i govori Gospod u
Jevandjelju: Rijeci koje vam ja rekoh duh su i zivot su.[3] A to je i Petar,
poznavsi opitom, izrekao Spasitelju ovim recima: Ti imas rijeci vjecnoga
zivota.[4] No reci zivota vecnoga su reci zivota za poslusne, a za
prestupnike zapovest zivota postaje uzrokom smrti. Tako su i Apostoli bili
Hristov miomir, jednima miris zivota za zivot, a drugima miris smrti za
smrt.[5] Opet, taj zivot pripada ne samo dusi, nego i telu, omogucavajuci
mu besmrtnost vaskrsenjem. Jer on ne samo sto ga izbavlja od smrti, vec
istovremeno i od neprestanog umiranja - buduce muke. On daruje telu vecni
zivot u Hristu, bez patnje, bez bola, bez tuge, uistinu besmrtni. Kao sto je
nakon dusevne smrti, to jest posle prestupa i greha, u svoje vreme usledila
telesna smrt - sjedinjenje tela sa zemljom i pretvaranje njegovo u prah, a
nakon telesne smrti usledilo je smestanje odbacene duse u ad, tako i po
vaskrsenju duse, koje se sastoji u povratku duse Bogu, posredstvom
ispunjavanja Bozijih zapovesti, - u svoje vreme treba da se ostvari
vaskrsenje tela sjedinjenjem njegovim sa dusom, a posle vaskrsenja treba
da usledi netruleznost i vecno prebivanje sa Bogom onih koji se udostoje tog
prebivanja, ucinivsi se od plotskih duhovnima, sposobnima, slicno Angelima
Bozijim, da zive na nebu. I mi zajedno sa njima bicemo uzneseni na
oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako cemo svagda s Gospodom
biti.[6]

"Sin Boziji, postavsi covek, umro je telom: dusa Njegova razdvojila se s

telom, ali se nije razdvojila s Bozanstvom; zatim On, vaskrsnuvsi svoje telo
uzneo ga je na nebo u slavi. Tako biva i sa onima koji ovde zive po Bogu.
Razdvajajuci se sa telom, oni se ne razdvajaju sa Bogom; a po vaskrsenju
oni ce se i telom vazneti ka Bogu, odlazeci s neizrecivom radoscu tamo gde
je pre njih usao Isus, da se sa Njim ozaruje Njegovom slavom koja ce se
tada javiti.[7] Oni ce se naciniti ucesnicima ne samo vaskrsenja Gospodnjeg,
 no i vaznesenja Njegovog i svekolikog Bozanskog zivota. A toga se nece
udostojiti oni koji ovde zive po telu i koji nisu u casu ishoda svoga stupili ni
u kakvu vezu sa Bogom. Iako ce svi vaskrsnuti, opet ce svako, kaze Pismo,
u svome cinu.[8] Ko ovde duhom umrtvi prohteve telesne tamo ce ziveti
Bozanstvenim i uistinu vecnim zivotom sa Hristom: a ko ovde umrtvi duh
pohotama i strastima - avaj! Bice osudjen s pociniocem i vinovnikom zlobe, i
predan nepodnosljivom i neprestanom mucenju - drugoj i beskonacnoj
smrti"[9]

"Gde se zacela prava smrt - uzrok i razlog vremenske i vecne smrti duse i
tela? Nije li u mestu zivota? I zato je covek - avaj! - smesta bio osudjen i
izgnan iz raja Bozijeg, posto je svoj zivot ucinio smrtnim, nedolicnim za
Bozanstveni raj. Tako i suprotno, pravi zivot, uzrok besmrtnog, istinskog
zivota duse i tela, mora da ima svoj pocetak ovde, u mestu smrti. Ko se ne
stara ovde da u svojoj dusi ostvari takav zivot, neka ne zavarava sebe
laznom nadom kako ce ga dobiti tamo; neka se tamo ne uzda na
covekoljublje Bozije. Tamo je - vreme nagrade i kazne, a ne milosrdja i
covekoljublja, vreme pokazivanja jarosti, gneva i pravosudja Bozijeg, vreme
podizanja silne i pravedne ruke pokrenute za mucenje nepokornih. Jao
onome koji padne u ruke Boga zivoga! Jao onome ko tamo upozna jarost
Gospodnju, ko se ovde ne nauci strahom Bozijim poznanju sile gneva
Njegovog i ne obruci delima covekoljublja Njegovog, na sta je podareno
sadasnje vreme. Dajuci mesto pokajanju, Bog nam je dopustio zemaljski
zivot."[10]

NAPOMENE:

1. Is. 1, 28.

2. Rim. 8, 13.

3. Jn. 6, 63.

4. Jn. 6, 68.

5. 2. Kor. 2, 16.

6. 1. Sol. 4, 17.

7. Jev. 6, 20. i Rim. 8, 18.

8. 1. Kor. 15; 22, 23.

9. Jev. 10, 31.

10.Sveti Grigorije Palama: Poslanica monahinji Kseniji.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

 ADSKE MUKE

Vecne muke koje ocekuju gresnike u paklu, tako su strasne, da covek

ziveci na zemlji, ne moze da ima o njima jasnu sliku bez narocitog otkrivanja
Bozijeg. Sve nase teske bolesti i nesrece, sva najstrasnija zemna stradanja i
patnje nistavne su u poredjenju sa adskim mukama. Uzalud uzvikuju
sladostrasni epikurejci[1]: "Ne moze biti da adska muka, ukoliko ona uopste
postoji, bude tako strasna i vecna! To je nespojivo i sa milosrdjem Bozijim i
sa zdravim razumom. Covek postoji na zemlji radi nasladjivanja; on je
okruzen predmetima za uzivanje: zasto onda da se ne koristi njima? Sta je
tu lose i gresno?" Ostavljajuci ovaj poklic samovolji njegovih izumitelja i
protivnika Bozanstvenog Otkrovenja i Ucenja, sin svete Crkve, prebivajuci
na zemlji radi pokajanja, rukovodi se u svojim shvatanjima o vecnosti i
strahoti adskih muka Slovom Bozijim. Sta nije odbacilo mnogostrasno
covecije srce, kako bi se slobodnije predavalo razvratu! Ono je upotrebilo
razum za slepo orudje svojih grehovnih zelja, iako ga naziva zdravim. Radi
svoje grehovne slobode ono je odbacilo ucenje o Bogu i Njegovim
zapovestima, objavljeno na zemlji Samim Sinom Bozijim, odbacilo je
najumilnije duhovno radovanje koje izvire iz ljubavi Bozije: Zar je mudro sto
je ono odgurnulo upravu i strah koji zaustavljaju gresnika na putevima
njegovim, odbacilo ad i vecne muke? No oni postoje. Greh svake ogranicene
tvari pred njenim Tvorcem, beskonacno savrsenim, je greh beskonacni; a
takav greh zahteva beskrajnu kaznu. Kazna stvorenju za greh pred njegovim
Tvorcem treba potpuno da razgradi njegovu bivstvenost: ad sa svojim ljutim
i vecnim mukama odgovara toj potrebi neumoljive pravednosti.[2]

Sveto Pismo svuda naziva adske muke vecnima: to je ucenje postojano

propovedala i propoveda sveta Crkva. Gospod nas Isus Hristos nekoliko je
puta u svetom Jevandjelju potvrdio strasnu istinu. Predskazujuci odbacenim
gresnicima zajednicki udeo sa palim andjelima, On je objavio da ce im reci
na strasnom sudu Svome: Idite od mene prokleti u oganj vjecni koji je
pripravljen djavolu i Andjelima njegovim.[3] Po izricanju konacnog odredista
rodu covecijem, izginuli ce otici u muku vjecnu.[4] U prici o nemilosrdnom
bogatasu i ubogom Lazaru Gospod je posvedocio da je medju obiteljima
vecnog blazenstva i adskim tamnicama postavljena velika provalija i nema
prelaska iz blazenstva u muke, niti iz muka u blazenstvo.[5] Crv njihov ne
umire i oganj se adski ne gasi.[6] Preispodnje tamnice predstavljaju
cudovisno i strasno unistavanje zivota, pri cemu ostaje neunistiv. Tamo je
potpuni prekid svake delatnosti; tamo je - samo stradanje; tamo gospodari
najuzasnija od svih dusevnih bolesti - ocajanje; tamo su plac i jecaji; tamo
su lanci i okovi neraskidivi; tamo je tama neprozirna; tamo je carstvo vecite
smrti. Toliko su uzasne adske muke, da je u odnosu na njih nistavna najteza
od zemnih muka - nasilna smrt. Spasitelj sveta, ukazujuci ucenicima Svojim
na popriste mucenistva, rekao je: A kazem vama, prijateljima svojim: ne
bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu nista vise uciniti. Nego cu
vam ukazati koga da se bojite: bojte se onoga koji, posto ubije, ima vlast
baciti u pakao; da, kazem vam, onoga se bojte.[7] Gledajuci okom vere na
pripremljeno neiskazano blazenstvo vernim slugama Bozijim i isto tako
neizrecive muke koje ocekuju neverne sluge, sveti mucenici su podneli
najteze kazne koje je podigla na njih pobesnela zloba mucitelja, i bezbrojnim
patnjama i umiranjima,[8] srusili su pod svoje noge vecnu smrt. Na paklene
muke neprestano su gledali secanjem na njih sveti inoci - tajni mucenici, i
tim pamcenjem odbijali pomisli i predstave iskusivaca koje je on slikovito i
zavodljivo stvarao pred njihovom mastom izostrenom pustinjackim zivotom -
pogibeljno sladostrasce. Orudje, zavestano Gospodom, secanje na smrt i
vecne muke, koristio je prepodobni Antonije Veliki, osobito na pocetku svoga
podviga. Nocu je djavo uzimao na sebe izgled prekrasnih zena i pokazujuci
se Antoniju u tom oblicju, nastojao da pobudi u njemu grehovnu pohotu; no
Antonije se suprotstavljao djavolskim mastarijama zivim predstavljanjem
geenskog plamena, neuspavljivog crva i ostalih paklenih strahota, - ovim je
oruzjem gasio oganj sladostrasca i rusio sablaznjive prizore.[9] Samo nas
zato pobedjuju nase strasti sto zaboravljamo na kazne koje slede za njima;
samo zato smatramo teskim zemaljske nevolje sto nismo izucili adske muke.
Neki monah, podviznickog zivota, rece svetome starcu: "Moja dusa zeli
smrt." A starac mu odgovori: "Ti tako govoris jer bi hteo da izbegnes muke,
a ne znas da je buduca muka neuporedivo teza od ovdasnje." Drugi brat
upita Starca: "Zasto ja, ziveci u svojoj keliji, provodim vreme u nemaru?"
Starac mu je odgovorio: "3ato sto nisi upoznao ni ocekivanog spokojstva, ni
buduce muke. Kada bi ti znao o tome kako treba, trpeo bi i ne bi klonuo ni
onda kada bi kelija tvoja bila prepuna crva i ti stajao okruzen njima do
vrata."[10]

Gospod je, po velikoj milosti Svojoj, donekle otkrio o vecnim mukama

nekim Svojim izabranicima, radi njihovog spasenja i uzrastanja. Njihovim
prenosenjem i nase razumevanje o adskim mukama postalo je jasnije i
detaljnije. "Bejahu dva druga", kaze se u jednoj svetoj povesti, "i jedan od
njih, tronut Slovom Bozijim, ode u manastir, gde je provodio zivot u suzama
pokajanja; a drugi ostade u svetu provodeci zivot razuzdano, i naposletku,
dodje u takvu ozlojedjenost, da je poceo drsko da se podsmehuje nad
Jevandjeljem. Usred takvog zivota mirjanina postize koncina. Saznavsi za
njegovu smrt, monah pobudjen uspomenom na druzenje, stade da moli
Boga da mu otkrije zagrobni udeo umrloga. Nakon izvesnog vremena, u
lakom snu, javi se inoku njegov drug. "No, kako ti je? Je li dobro?" - upita
monah dosavsega. "Ti bi hteo da saznas o tome", stenjuci progovori umrli,
"jao meni nesrecniku! Neumorni crv me nagriza, ne da mi i nece mi dati
mira kroz svu vecnost." "Kakve je vrste to mucenje? - produzi da ispituje
monah. "To je mucenje nesnosno!" - povika umrli, "ali nema mogucnosti da
se izbegne gnev Boziji. Radi tvojih molitava sada mi je dana sloboda, i ako
zelis, pokazacu ti moje mucenje. Ti ne bi podneo, ako bih ti ja otkrio kakvo
je ono u potpunosti; no, makar delimicno, evo da vidis." Govoreci to, umrli
podize odecu svoju do kolena. O, uzasa! Cela noga bese pokrivena strasnim
crvima koji je izjedahu, a od rane je izlazio nepodnosljivi zadah, da se
monah sav potresen u tom casu probudi. No pakleni smrad napuni svu
keliju, i toliko silno, da monah u begu iskoci iz nje i zaboravi da zatvori vrata
za sobom. Smrad se sirio dalje i razli se po manastiru; sve se kelije ispunise
njime. Kako ga ni vreme nije unistilo, monasi behu prinudjeni da napuste
manastir i presele se na drugo mesto, a monah koji je video adskog
zatocenika i njegovu uzasnu muku, tokom celog svog zivota nije mogao da
se izbavi od zadaha koji se za njega bese prilepio, niti da ga ublazi bilo
kakvim mirisima.[11] Saglasno ovoj povesti svedoce i drugi podviznici
blagocesca, kojima su bile pokazane adske muke: oni nisu mogli bez uzasa
da se secaju svojih vidjenja, i u neprestanim suzama pokajanja i smirenja
trazili su da dobiju utehu - izvesnost spasenja. Tako se dogodilo sa Isihijem
Horivskim. Kad je tesko bio bolestan dusa je njegova ostavila telo ceo jedan
sat. Dosavsi k sebi, zamolio je one koji su ga okruzivali da se udalje od
njega. Zagradivsi vrata kelije, on je proveo dvanaest godina u neishodnom
zatvoru, ne progovarajuci ni sa kim ni reci, ne kusajuci nista, sem hleba i
vode; u samoci on se udubljivao u vidjenje koje je imao u vreme ishoda, i
neprestano je prolivao tihe suze. Kada se priblizilo vreme njegove smrti,
rekao je braci koja su mu dosla, posle mnogih njihovih molbi, samo ovo:
"Oprostite mi! Ko je stekao secanje na smrt, taj ne moze da sagresi."[12]

Slicno Horivskom zatvorniku, umirao je i vaskrsao zatvornik nasih otackih

Kijevskih pestera, Atanasije, koji vodjase sveti bogougodni zivot. Nakon
dugotrajne bolesti, on umre. Bratija tada pripremise njegovo telo, po
monaskom obicaju, ali pokojnik ostade nesahranjen cela dva dana, jer se
pojavise nekakve prepreke. Trece noci dogodi se bozanstveno javljanje
igumanu i on cu glas: "Covek Boziji, Atanasije, lezi dva dana nesahranjen, a
ti se ne brines o njemu." Rano izjutra iguman sa bratijom dodje do pocivseg
s namerom da predaju njegovo telo zemlji, no nadjose ga kako sedi i place.
Oni se uzasnuse kada videse da je oziveo, potom stadose da ga ispituju:
kako je on oziveo? Sta je gledao i slusao u vreme kada se odvojio od tela?
Na ovakva pitanja on je odgovarao samo ovim recima: "Spasavajte se!" A
kada su braca neodstupno trazila da im kaze radi koristi, tada im je on
zavestao poslusnost i neprestano pokajanje. Odmah zatim Atanasije se
zatvorio u pecinu iz koje nije izasao punih dvanaest godina, dan i noc
provodeci u neprestanim suzama, svaki drugi dan uzimajuci po malo hleba i
vode, i ne razgovarajuci ni sa kim za sve to vreme. Kada je nastupio cas
njegove koncine, on je ponovio sabranoj braci pouku o poslusnosti i
pokajanju, i s mirom se upokojio u Gospodu.[13]
 Predstoji strasno ocekivanje suda, govori sveti apostol Pavle, i jarost
ognja koji ce progutati protivnike. Kad neko prestupi zakon Mojsijev, po
iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko ce sada
tezu kaznu zasluziti onaj koji gazi Sina Bozijega, i krv zavjeta kojom je
osvecen za nesvetu drzi, i duha blagodati vrijedja? Jer znamo onoga koji
rece: Moja je osveta, Ja cu uzvratiti, govori Gospod. I opet: Gospod ce suditi
narodu svojemu. Strasno je pasti u ruke Boga zivoga."[14]

Prostranstvo izmedju neba i zemlje, prostranstvo kojim se odvaja Crkva

nebeska od Crkve zemaljske, obicno se naziva i u Svetom Pismu i u spisima
svetih Otaca, i uobicajenim ljudskim jezikom - vazduhom. Ostavimo
istrazivacima zemlje hemijsko ispitivanje tog vazduha, to jest gasova i
drugih tankih slojeva sto okruzuju zemlju i prostiru se od njene povrsine na
prostranstvo nepoznato i samim naucnicima: okrenimo se ispitivanju onoga
sto je od sustinske vaznosti i koristi za nase spasenje.

Sta je to - taj plavi svod koji gledamo nad sobom i nazivamo nebom? Je li
to odista - nebo? Ili je to - samo beskrajna dubina vazduha, nedogledna,
obojena plavom bojom, koja zaklanja od nas nebo? Ovo drugo je
verovatnije: svojstveno je vazduhu na velikom prostranstvu da prima za
nase oci plavicastu boju i da njome osenjuje druge predmete koji se nalaze
daleko od nas. U to svako moze da se uveri licnim opitom. Treba samo da se
svetlog suncanog dana popne na znatnu visinu i pogleda na daljinu: zeleni
sumarci, uzorana polja, zdanja, recju - sve se pokazuje ne u svojoj boji, no
sa plavicastim prelivom koji se stvara od boje vazduha sto se nalazi izmedju
nasih ociju i onih predmeta koje gledamo. Sto su ti predmeti udaljeniji to se
cine jos plavlji, napokon zajednicko plavetnilo prekriva najudaljenije
predmete, i spaja ih u jedan plavi pojas. Zalosno je ovo ocigledno
ispoljavanje nase ogranicenosti, stvorene i odrzavane u nama grehom! No
bolje je znati o tome, negoli u neznanju zavaravati sebe laznim misljenjem o
neogranicenosti znanju i vidu.

Savrseni hriscani, ocistivsi svoja cula jasno su videli nebo, i ugledali na

nebu i u vazduhu ono sto mi ne vidimo nasim grubim ocima. Tako je sveti
prvomucenik ugledao, po dejstvu Svetoga Duha, otvoreno nebo, pre svoje
mucenicke koncine, nalazeci se usred mnogobrojnih Judejaca, neprijatelja
Hrista i hriscanstva. A Stefan, kaze Sveto Pismo, pun Duha Svetoga, pogleda
na nebo i vidje slavu Boziju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu. I rece:
evo vidim nebesa otvorena i Sina Covecijega gdje stoji s desne strane
Bogu.[15] Nebo su videli i ulazak svoga ucitelja na vrata nebeska sveti
ucenici Makarija Velikog, isto kao i Stefan, posredstvom Svetoga Duha[16].
Video je i prepodobni Isidor Skitski koji je prisustvovao koncini mladog
podviznika Zaharija, lako su se otvorila vrata nebeska umirucem, i
uskliknuo: "Raduj se, sine moj Zaharije: Tebi se otvorise nebeska vrata!"
Video je, kao sto je i ranije receno, prepodobni Jovan Kolov lucezarni put od
zemlje do neba, kojim su Angeli iznosili dusu pocivse Taise[17]. Ugledala je,
dusevnim ocima, kako se nebo otvara i kako otuda silazi svetlonosni Angel,
mati starca Pajsija Njameckog, koja je neutesno tugovala zbog odlaska
njenog sina u monastvo[18]. Kada pocnu da dejstvuju cuvstva nesputana
vise padom, njihovo dejstvo se neobicno izostrava, sam krug dejstva prima
siroke razmere - prostor se za njih skracuje. Gore navedena vidjenja Svetih
su savrsen dokaz za to; no radi jos vece jasnoce treba da navedemo i druga
duhovna iskustva. Sveti Antonije Veliki, obitavajuci u jednoj od egipatskih
pustinja, nedaleko od Crvenog mora, ugledao je kako Angeli uznose na nebo
dusu prepodobnog Amona koji se podvizivao na drugom kraju Egipta, u
Nitrijskoj pustinji. Ucenici Velikog upamtili su dan i cas vidjenja, potom su
doznali od bratije koja su dosla iz Nitrije da se prepodobni Amon upokojio
upravo onoga dana i casa kada je vaznesenje njegove duse video
prepodobni Antonije Veliki. Rastojanje izmedju pustinja bilo je na trideset
dana hoda[19]. Ocigledno je da se vid hriscanina, obnovljen Svetim Duhom,
dostigavsi tako visok stepen savrsenstva, prostire daleko od domasaja
covecijeg vida u njegovom uobicajenom stanju; slicno obnovljenom vidu
dejstvuje i obnovljeni sluh. Nije bilo tesko duhonosnim ucenicima Makarija
Velikog da vide kako njegova dusa putuje po vazduhu i da cuju reci koje je
ona izgovarala u vazduhu i pri ulasku na nebeska vrata. Kada su ovome
velikom Makariju doveli zenu ciji se izgled promenio pod uticajem necistog
duha, i neki od njegovih ucenika nisu mogli da primete dejstvo djavola, koje
bese ocigledno za Velikoga, on im je tada rekao da je uzrok tome - plotsko
stanje njihovih cula, nesposobnih za gledanje duhova i njihovih
dejstava[20]. Takvo stanje za nas isto je kao tamnica i okovi.

No znatan deo ljudi ne oseca svoje ropstvo i svoje utamnicenje: oni im se

cine sasvim pogodnom slobodom. Poznanje i osecanje takvog naseg stanja -
dar je Boziji. Ovo je otkrio Sveti Duh proroku Davidu, i David je prineo od
sveg covecanstva i od svakog coveka najumilniju molitvu Bogu za
izbavljenje iz najbednijeg polozaja. Izvedi, molitvenom pesmom preklinje
on, iz tamnice dusu moju, da slavim ime tvoje.[21] Apostol Petar naziva
plotsko i dusevno stanje ljudi, makar i blagocestivih, tamnim mestom. Mesto
moze biti ne samo stvarno, no, u prenesenom znacenju, i misleno i prirodno,
kako govori Pismo: U miru (srca) mesto je njegovo (Bozije)[22]. Oni koji su
zatvoreni u tamnom mestu i zele da se izbave, treba da se rukovode, kao
svetilnikom, svestenim i svetim Pismom, dok se ne spusti na njih Sveti Duh i
ne nacini se za njih zivom knjigom bozanstvenog ucenja, uvek otvorenom i
neucutnom. Imamo najpouzdaniju prorocku rijec, i dobro cinite sto pazite na
nju, kao na svjetilnik koji svijetli u tamnom mjestu, dokle dan ne osvane i
danica se ne rodi u srcima vasim[23].

Zakljucani u tamnicu zemnog mudrovanja! Cujmo one koji su stekli u

Gospodu duhovnu slobodu, i ozarili se duhovnim razumom! Slepi od
rodjenja! Cujmo one koji su progledali kada se prst Boziji dotakao njihovih
ociju, koji ugledavsi svetlost istine, ugledase i poznase pri sijanju tog svetla,
ono sto je nevidljivo i neznano plotskim i dusevnim umovima. Rec Bozija i
Duh koji je u sadejstvu sa njom otkrivaju nam, posredstvom izabranih
sasuda svojih, da prostor izmedju neba i zemlje, sav vidljiv azurni beskraj
vazduha, podnebesje, sluzi kao staniste palim andjelima, svrgnutim s neba.
I posta rat na nebu, pripoveda veliki zritelj tajni, sveti Jovan Bogoslov.
Mihailo i Andjeli njegovi udarise na azdahu, i bi se azdaha i andjeli njezini. I
ne nadvladase, i vise im se ne nadje mjesta na nebu.[24] To svrgavanje
djavola i njime zavedenih duhova s neba, prema tumacenju svetog Andreja
Kesarijskog, usledilo je nakon prvog njihovog sagresenja, kada su oni bili
odstranjeni svetim silama iz Angelskog drustva i izbaceni iz njega, kako
govori o tome sveti prorok Jezekilj.[25] U Knjizi o Jovu pali andjeo vec se
predstavlja kao lutalica po neizmernom prostranstvu podnebesja; on je
tumarao njime, brzo ga je obisao, mucen nenasitom zlobom prema ljudskom
rodu.[26] Sveti Apostol Pavle naziva pale andjele duhovima zlobe u
podnebesju,[27] a glavu njihovu - knezom koji vlada u vazduhu.[28] Pali
Andjeli rasejani su u mnostvu po citavom prozracnom beskraju sto ga mi
vidimo nad sobom. Oni ne prestaju da smucuju sve ljudske zajednice i
svakog coveka posebno; nema zlodela niti prestupa gde oni nisu zacetnici ili
sudeonici; oni navode i uce coveka grehu svemogucim sredstvima.[29]
Suparnik vas, djavo, kaze sveti apostol Petar, kao lav ricuci hodi i trazi koga
da prozdere,[30] i za vreme naseg zemaljskog zivota, i po razlucenju duse
od tela. Kada se dusa hriscanina, ostavivsi svoje zemno zdanje, uputi
vazdusnim prostranstvom prema gornjem otacestvu, demoni je zaustavljaju,
staraju se da u njoj nadju srodstvo sa sobom, svoju grehovnost, svoj pad, i
da je svedu u ad, pripremljen djavolu i andjelima njegovim. Tako oni
dejstvuju po pravu koje su zadobili.

Bog, stvorivsi Adama i Evu, predao im je vlast na zemlji. On ih je

blagoslovio, kaze Pismo, govoreci: Radjajte se i mnozite se, i napunite
zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica
nebeskih i od svega zverinja sto se mice po zemlji.[31] Ne samo sto je
zemlja bila poverena prvim ljudima, njima je bio poveren i sam raj, koji su
oni morali da neguju i da cuvaju.[32] Oni su imali nad sobom samo jednog
Gospodara - Boga. A sta su oni pocinili u raju? Avaj! Zlosrecno slepilo! Avaj!
Slepilo i bezumlje neshvatljivo! Poslusavsi lukavi i ubistveni savet palog
andjela, oni su zbacili sa sebe blagi jaram poslusnosti Bogu, i stavili na sebe
gvozdeni jaram poslusnosti djavolu. Avaj! Praroditelji nasi prestupili su
zapovest Boziju, i poslusali savet svezlobnog neprijatelja svoga, duha
mracnog, duha bogohulnog, varljivog i laznog. Tim postupkom, po sasvim
prirodnom poretku, oni su narusili svoj odnos sa Bogom, i ne samo sto su
stupili u vezu sa djavolom, nego su i svojevoljno potcinili sebe njemu, a sa
sobom i onaj deo stvorenja koja behu sazdana za njih i nad kojima je
Bogom bila ustanovljena njihova vladavina. "Djavo, prevarivsi Adama", kaze
Makarije Veliki, "i na taj nacin zadobivsi vlast nad njim, lisio ga je svake
vlasti i postao knez ovoga sveta. U pocetku je Bog postavio coveka da vlada
svim svetom i bude gospodar svega vidljivog."[33] Nasi praroditelji izbaceni
su iz raja na zemlju, zemlja je prokleta zbog njih, i Heruvim sa plamenim
macem koji se okrece postavljen je da cuva put ka drvetu zivota.[34] Novi
drugi heruvim[35] stao je na put coveku u raju, onaj heruvim koji nije
postedeo svoje cudesno dostojanstvo, nacelnik i roditelj zla i smrti, koji je,
upavsi u propast pogibelji, odvukao tamo mnostvo andjela i sav ljudski rod.
Taj heruvim, po pravednoj kazni i odredjenju Bozijem, sa mnostvom palih
andjela, knez vazdusni, knez sveta i ovoga veka, knez i glava andjela i ljudi
koja mu se dobrovoljno pokorise, stao je na put od zemlje ka raju, i od toga
vremena do spasonosnog stradanja i zivotvorne Hristove smrti nije propustio
na tom putu nijednu ljudsku dusu razlucenu od tela. Vrata nebeska zatvorise
se ljudima zauvek. I pravednici i gresnici silazili su u ad.

Vecna vrata i putevi neprohodni otvorili su se pred Gospodom nasim

Isusom Hristom, Koji je, primivsi voljnu smrt, sisao Presvetom Svojom
Dusom i neodvojivim od nje Bozanstvom u ad, pokidao njegove lance i
vrata, oslobodio njegove zarobljenike,[36] potom Svojim vaskrslim telom
prosao podnebesko prostranstvo, nebo, nebesa nad nebesima, i stupio na
presto Bozanstva. Uzasnule su se sile tame, u pomami i slepilu svome,
videci Bogocoveka kako dolaskom Svojim unistava svu silu njihovu: u
duhovnoj radosti, u najvecem slavlju cinonacalnici svetih Angela otvorili su
pred Njim dveri.[37] Zatim je opet obuzeo uzas demone kada su ugledali
razbojnika koji se za ispovedanje Hrista uznosio za Hristom u raj: tada su
oni sa zaprepascenjem poznali silu iskupljenja.

Nedokucivom premudroscu Bozijom, nakon iskupljenja roda covecijeg

Gospodom nasim Isusom Hristom, ostavljena je coveku sloboda pri izboru
zivota i smrti, i hoce li prihvatiti Iskupitelja i iskupljenje, ili odbaciti. I mnogi,
na zalost, zaista mnogi, pozelese da ostanu u savezu sa satanom, u plenu i
ropstvu njegovom, i tako sebe otvoreno proglasise neprijateljima Spasitelja i
Njegovog Bozanstvenog ucenja. A tako i mnogi, upisavsi sebe u Njegovu
vojsku i oglasivsi sebe Njegovim slugama, narusavaju zavet vernosti Njemu
- svojim delima, javnim i tajnim, stupaju u savez sa duhovima zlobe. Svi koji
otvoreno odbacise Iskupitelja, otada predstavljaju posed satane: njihove
duse, po razlucenju s telima, silaze pravo u ad. No i hriscani, naklonjeni
grehu, nedostojni su neodloznog preseljenja iz zemnog zivota u blazenu
vecnost. Sama pravednost zahteva da se te sklonosti ka grehu, da to
izdajstvo Iskupitelja bude izmereno i ocenjeno. Neophodni su sud i rasprava,
da bi se odredio stepen skretanja ka grehu hriscanske duse, da bi se
odredilo preovladava li u njoj vecni zivot, ili vecna smrt. Stoga svaku
hriscansku dusu, po ishodu iz tela, ocekuje nepristrasni Sud Boziji, kako je
rekao sveti apostol Pavle: Ljudima je odredjeno jednom umrijeti, a potom
Sud.[38]
 Pravosudje Bozije vrsi sud nad hriscanskim dusama, koje izlaze iz svojih
tela posredstvom Andjela, kako svetih, tako i zlih. Prvi, tokom zemnog
zivota covecijeg zapisuju sva njegova dobra dela, a drugi zapisuju sve
njegove prestupe. Kada dusa hriscanina krene da uzlazi ka nebu,
rukovodjena svetim Angelima, duhovi tame je optuzuju za grehe neizbrisane
pokajanjem, kao zrtvu satane, kao zalog opstenja i jednakog vecnog udela
sa njim.

NAPOMENE:

1. Epikur, grcki filosof, tvrdio je da covek boravi na zemlji radi uzivanja i svoje
je sledbenike upucivao da mu se potpuno predaju. Da bi ostavio razvratu
ovu slobodu, on je odbacio Bice Bozije i besmrtnost covecije duse. Za sve
koji zele da razruse zakon, jer sputava njihovu zlu volju, cak i da uniste
secanje na Boga, na vrlinu, na kaznu za greh, ucenje Epikura se pokazalo
veoma pogodnim, jer je naslo mnostvo sledbenika u drevna i osobito u
novija vremena.

2. Ove odredbe o beskonacnosti adskih muka prenesene su iz poznate

matematicke teorije o beskonacnom. Ovoj teoriji mi se obracamo cesto,
kako bismo, po mogucnosti, pravilno i tacno objasnili odnos tvari prema
Tvorcu, koji je u pravom smislu neshvatljiv i nedokuciv. Za takvo objasnjenje
nijedna nauka nije sposobna, osim matematika. Samo ona, dokazujuci
nemogucnost da se beskonacno dosegne, stavlja u pravilan odnos prema
njemu sve brojeve, to jest sve oblike tvari. Vaseljena je broj i svi njeni
sastavni delovi su brojevi. Neposvecen u tajne matematike nikako ne moze
da primi misao da su sve brojevi, samo razliciti medju sobom, istovremeno
potpuno ravnopravni s drugim brojevima u odnosu prema beskonacnome.
Uzrok takve ravnopravnosti veoma je prost i jasan: on se nalazi u
beskonacnoj, prema tome neprekidnoj ravni, drugacijoj od beskonacnog ili
bilo kog drugog broja. Pomocu nepobitnih matematickih zakljucaka sasvim
je ocevidno da je pojam o broju poimanje relativno, a ne potpuno. Ovaj
pojam, odredjujuci prirodnu pripadnost ogranicenih razumnih tvari,
postavljajuci nepobitni sled uticaja pod cije dejstvo tvari dospevaju zajedno
sa stupanjem u zivot, nikako ne moze da bude svojstvo beskonacnog bica.
Beskonacno, obuhvatajuci u sebi sve brojeve, istovremeno prebiva iznad
svakog broja po svojstvu savrsenstva, nemajuci ni u cemu nikakvog
nedostatka, nepodlozno nedostatku. Prema ovome svojstvu, beskonacno,
obuhvatajuci sobom sve impresume, prebiva iznad svakog impresuma; da
nije tako, ono bi se podvrglo promenama, sto je svojstveno brojevima, i
nesvojstveno beskonacnome. Ako, pak, broj nema stvarno znacenje: onda
je sasvim prirodno da svet bude stvoren iz nicega dejstvom beskonacnoga,
koje jedino ima stvarno znacenje. Prirodno je dejstvu beskonacnoga da bude
iznad shvatanja covecijeg. Takve neoborive istine dobio je um coveciji
matematikom: njena nula, izobrazena idejom o nebivajucem, pretvara se u
broj, kada na nju dejstvuje beskonacno. Matematiku u pomoc prizivaju
prirodne nauke, prema kojima se ona odnosi kao dusa prema telu. Bez
matematike one ne mogu da postoje; one se grade i odrzavaju na njoj kao
telo na skeletu. U citavoj prirodi gospodari najstroziji matematicki proracun.
A sta nam otkrivaju prirodne nauke? To, da materiju usred koje se mi
krecemo, koju vidimo i osecamo na razlicite nacine, i dodirom, i sluhom, i
ukusom, i mirisom, - da tu materiju ne samo ne razumemo, ne shvatamo,
nego i da nam je nemoguce da je razumemo. Uspostavljena je teorija
atoma, sto bi bila mogucnost zaustavljanja i zasnivanja daljih sudova na
necemu verodostojnom. Teorija atoma ostaje relativna pretpostavka
(hipoteza). U tacnom smislu nema sustastva u prirodi: u njoj su samo
pojave. Ovom zakonu potcinjeni su i brojevi: nema broja koji ne bi mogao
da se promeni ako mu se sto doda ili oduzme; nema broja koji ne bi mogao
da se obrati u nulu. Svaki broj je pojava. Samo beskonacno postojano
prebiva nepromenljivim, ono se ne menja ni od dodavanja njemu, ni od
oduzimanja od njega. Samo beskonacno sadrzi u sebi sav zivot; samo je ono
u pravom smislu sustastvo. Ako je tako, onda je stvaranje sveta Bogom.
matematicka neophodnost i istina. Koliko je tacna ta istina, toliko je tacna i
ova istina, kako svemir, delo Uma neogranicenog, ne moze biti shvacen
ogranicenim umom covecijim. Prvu istinu otkriva ljudima, zajedno sa
naukom, Bozanstveno Pismo; na osnivanje druge istine ljudski razum nema
ni prava, niti priziva da odbacuje predanje o stvaranju sveta, koje citamo u
knjizi Postanja. To isto potvrdjuje nauka. S neba nam grmi apostol Jovan
Bogoslov: U pocetku bjese rijec i rijec bjese u Boga, i Bog bjese rijec.
Matematika odgovara sa zemlje: "Istina je, svesveta Istina! Drugacije ne
moze biti. To je svojstvo beskonacnoga: ono, samo, zivi u sebi i sobom. Ono
je - samozivot. Dejstva njegova na brojeve, ma i neizmerna bila, nemaju i
ne mogu da imaju nikakvog uticaja na obraz postojanja beskonacnog,
odvojenog od svih tvari beskonacnom razlicitoscu; Ono obitava medju
slicnosti izmedju postojanja i Postojanja. Opet grmi Bogoslov: Sve je kroz
nju postalo, i bez nje nista nije postalo sto je postalo. I opet odgovara
matematika: "Istina je, svesveta Istina! Pojave, kao i brojevi, moraju da
imaju svoj izvor, izvor nepresusni, - i taj izvor je beskonacno, a to je Bog!"
Boga niko nikad nije video, produzava da obznanjuje covecanstvu nebeski
Vesnik, i opet kao odgovor njemu izgovara matematika: "Istina je, svesveta
Istina! Sledstveno razlici kojom se razlikuje beskonacno od svakog broja,
nijedno ograniceno bice, ma kako ono bilo uzviseno, nema mogucnosti da
vidi Boga, ni telesnim vidom, ni postignucem uma!" Bog prebiva u svetosti
nepristupnoj u svakom pogledu, rekao je Apostol. Bog je objavio o Sebi u
Jevandjelju: Ja sam - zivot. Zivot je taj toliko svemoguc, da je dao
postojanje svoj tvari, koja zivi u Sustastvenom, pozajmljujuci ga iz
samozivota; i vraca zivot onim tvarima koje gube svoj zivot smrcu. Zivot
beskonacni ne moze da ne bude svemoguci. Saglasno sa naukom, sveta
Crkva ispoveda da su duse covecije i Angeli besmrtni ne po prirodi, vec po
Bozijoj blagodati. Kakav istinit sud: on je donesen u ono vreme kada je
matematika cutala o tom predmetu. Neophodno je usvojiti misao o
 beskonacnoj razlicitosti beskonacnog, i po prirodi i po svojstvima, od
brojeva, i pri sudovima o Bogu uvek imati u vidu tu razlicitost, ustanoviti je,
kako ne bismo dopali pod sudove koji prevazilaze nasu sposobnost
razumevanja, a samim tim i pod sudove koji su u osnovi nepravilni. Bez toga
desice se da se sopstvena glupost predstavlja za istinu na pogibelj svoju i na
pogibelj covecanstva. Zanesenjaci su se nacinili bezboznicima, a koji su
duboko izucili matematiku, uvek su priznavali ne samo Boga, no i
hriscanstvo, makar i ne poznavali hriscanstva kako valja. Takvi su bili Njutn i
drugi. Bilo bi pozeljno, kada bi neko od pravoslavnih hriscana, izucivsi
fundamentalne nauke, zatim temeljno izucio podviznistvo Pravoslavne crkve
i darovao covecanstvu istinsku filosofiju, osnovanu na egzaktnim znanjima,
a ne na proizvoljnim pretpostavkama. Grcki mudrac Platon zabranjivao je
bavljenje filosofijom bez prethodnog proucavanja matematike. Ispravan
pogled na stvar! Bez prethodnog izucavanja matematike i drugih nauka na
koje ona utice, i bez delatnih i blagodatnih poznanja u hriscanstvu nije
moguce u nase vreme izlaganje pravilnog filosofskog sistema. Mnogi koji
smatraju sebe vestim u filosofiji, a neupuceni u matematiku i prirodne
nauke, susrecuci u delima materijalista proizvoljne namisli i hipoteze, nikako
ne mogu da ih razlikuju od znanja koje pripada samoj nauci, niti da uzvrate
na odgovarajuci nacin i opovrgnu najbezumnije besmislice nekakvog
zanesenjaka, nego se cesto i sami ushicuju ovim odvodjenjem u zabludu,
priznajuci ga za dokazanu istinu. Jedino logika moze bez matematike; no i
logika je u sustini nerazdeljivo povezana s matematikom, i od nje moze da
pozajmljuje svojevrsnu tacnost i potpunost. Sta je silogizam? To je
algebarska jednacina. A sta je proporcija i progresija? Logicki sled
razumevanja.

3. Mt. 25, 41.

4. Mt. 25, 46.

5. Lk. 16, 26.

6. Mk. 9, 48.

7. Lk. 12; 4, 5.

8. Trebnik, redosled postrizenja u malu shimu.

9. Vita beati Antonii, Patrologia, Tom. LXIII. Isto i Cti-Minej, 17. januara.

10.Pouke prepodobnog ave Doroteja o strahu od buducih muka.

11.Pismo 6. Svetogorca. Slicno ovome u nase vreme neka starica u Gorickom

zenskom manastiru, blizu grada Kirilova Novgorodske gubernije, videla je u
snu adske muke i, u svedocanstvo istine snovidjenja, adski zlodah ostao je u
njoj celih sedam dana, ne dopustajuci joj tokom tog vremena da okusi bilo
kakve hrane. - Sveti Dimitrije Rostovski ovako opisuje adske muke: "Tamo
 ce biti trpljenje i oganj neugasivi; jer je rekao Hristos Spasitelj nas da se
oganj njihov ne gasi (Mk. 9, 44). - A tamo ce biti i ljuta zima i od te
nepodnosljive studeni gresnici ce skrgutati zubima. O tome je rekao Hristos
Spasitelj nas: Tamo ce biti plac i skrgut zuba (Lk. 13, 28)... Bice tamo i crvi
koji ce neprestano muciti, nagrizati i izjedati gresne ljude i oni nikada nece
umreti, jer je receno da crv njihov ne umire (Mk. 9, 44) ... Tamo ce biti jos i
nepodnosljivi smrad od zestokog ognja, jer je napisano: Oganj i sumpor i
ognjeni vjetar bice im dio iz case (Ps. 11, 6)... Bice tamo i velika tuga, toliko
teska, da bi, kada bi bilo moguce umreti, smrt bila docekana kao najveca
uteha, no nikada nece umreti. Jer je napisano: Trazice ljudi smrt, i nece je
naci; i zeljece da umru, i smrt ce od njih bjezati (Otk. 9, 16)... Jos ce biti
tamo i krajnja tama: jer je pisano: Svezite mu ruke i noge, pa ga bacite u
tamu najkrajnju (Mt. 22, 13); i koji u tu tamu budu baceni prebivace u njoj
vecito, i nece ugledati lica Bozijeg nikada... Bice tamo i glad, jer je rekao
Sam Hristos: Tesko vama siti sad, jer cete ogladnjeti (Lk. 6, 25)... Bice tamo
i velika zedj, jer je i Sam Hristos rekao: jer cete ozednjeti. Tamo ce biti i
velika teskoba: jer ce pakao biti pun gresnih ljudi od kojih ce se jedni
nalaziti na vrhu, drugi u sredini, a neki na samom dnu pakla. To je kao kad
neko napuni vrecicu novcicima, pa je sveze, ili kad neko napuni do vrha neki
sud ribom, pa ga zatvori: tako ce i Bog zakljucati ad kada se napuni
gresnicima, kako oni otuda ne bi izlazili.

12.Lestvica, 6. stepen.

13.Pecerski Paterik. Spomen prepodobnog Atanasija je 2. decembra.

14.Jev. 10, 27-31.

15.Dela, 7, 55-56.

16.Skitski Paterik.

17.Skitski Paterik.

18.Zitije Pajsija Njameckog, § 14.

19.Skitski Paterik.

20.Zena je bila podvrgnuta demonskom iskusenju zato sto je provela celih sest
nedelja bez pricesca svetim Hristovim Tajnama. Pri izobilnom dejstvu
Bozanstvene blagodati u prvobitnoj Crkvi i takve pogreske, koje se sada cine
beznacajnim, povlacile su za sobom kaznu Boziju, (Dela, gl. V). Skitski
Paterik.

21.Ps. 142, 7.

22.Ps. 75, 3.

23.2. Pt. 1, 19.

24.Otk. 12; 7, 8.

25.Jez. 26, 16.

26.Jev. 1, 7.

27.Efes. 6, 12.

28.Efes. 2, 2.

29.Cassiani collatio VIII. To se vidi i iz spisa mnogih drugih svetih Otaca.

30.1. Pt. 5, 8.

31.Post. 1, 28.

32.Post. 2, 15.

33.Slovo 4, gl. 3. Da vlast satane nad palim andjelima i ljudima nije njegovo
svojstvo, nego je steceno od onih koji su mu je dragovoljno predali, on je
sam posvedocio pred Spasiteljem kada mu je pokazao sva carstva ovoga
svijeta za gren oka, i rekao za njih: Tebi cu dati svu vlast ovu i slavu
njihovu, jer je meni predana i kome hocu dajem je (Lk. 4; 5, 6).

34.Post. 3, 24.

35.Prep. Kasijan smatra da je satana do pada pripadao liku Heruvima (Sol. VII,
sar. VIII). I drugi sveti Oci su saglasni da je on iz reda visih andjela.

36."Uzasnula se smrt, videvsi da je sisao u ad Neko novi, nezadrzavan

tamosnjim uzdama. Zasto ste se, ugledav Ga, preplasile vi, vratnice adske
(Jov. XXXVIII, 17)? Kakav je to neobican strah ovladao vama? Bezala je
smrt i bekstvo je pokazalo strah. Sabrali su se sveti Proroci, i zakonodavac
Mojsije, i Avraam, i Isaak, i Jakov, i David, i Samuil, i Isaija, i Krstitelj Jovan,
koji navescuje i svedoci: Jesi li ti onaj sto cg doci, ili drugoga da cekamo
(Mt. XI, 3)? Iskupljeni su svi pravednici koje je progutala smrt: jer je
propovedanome Caru valjalo da se nacini Iskupiteljem dobrih propovednika.
I, posle toga svaki je od pravednika rekao: Gdje ti je, smrti, zalac? Gdje ti
je, pakle, pobjeda (1 Kor. 15, 55)? Nas je iskupio Pobeditelj." (14.
Objavljeno Slovo Svetoga Kirila Jerusalimskog).

37.Kada je sisao Gospod Isus Hristos u ad, uplasili su se knezovi adski i

zavapili: Otvorite se vrata placevna: Dosao je car slave, Hristos. Kada je
Gospod razorio ad, i posto se, oslobodivsi iz njegovog ropstva duse
pravednika, uznosio na nebo, tada su Nebeske Sile, diveci se novom cudu,
pevale: Otvorite vrata. Jedni od njih su pevali: Ko je car slave? A drugi su
odgovarali: Gospod nad silama, ovaploceni Bog - Rec, Koji sedi na prestolu
slave, Sin Oca, prevecno jednosustni sa Ocem, Koji je sisao na zemlju,
primio covecije telo i vazneo ga sa Sobom na nebo - car slave." (Tumacenje
 uzeto iz svetih Otaca i smesteno posle trece katizme u Psaltiru s
tumacenjem, izdanje Kijevo - Pecerske lavre).

38.Jev. 9, 27.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

ZRAČNA MITARSTVA

Za mucenje dusa koje prohode vazdusno prostranstvo ustanovljeni su od

tamnih vlasti sudovi i straze u besprekornom poretku. Po slojevima
podneblja, od zemlje do samog neba, stoje pukovi strazara palih duhova.
Svaki odsek bavi se posebnim vidom greha, i muci u njemu dusu kada dusa
dospe u to nadlestvo. Vazdusne demonske straze i sudovi nazivaju se u
spisima Otaca mitarstvima, a duhovi koji u njima sluze - mitarima.

Mitarem se nazivao u vreme Hrista i u prvim vekovima hriscanske Crkve

sakupljac drzavnih poreza. Kako se ta duznost, prema jednostavnosti
drevnih obicaja, poveravala licu bez utvrdjene odgovornosti i polaganja
racuna, to su mitari dopustili sebi sva sredstva nasilja, razne oblike
prepredenosti, sitnicarenja, beskrajne zloupotrebe i necovecno otimanje. Oni
bi se obicno zaustavili kod gradskih vrata, na trznicama i drugim javnim
mestima, kako niko ne bi mogao da promakne njihovom budnom oku.
Drzanje mitara ucinilo ih je strahom i trepetom za narod. Za njega je naziv
mitar oznacavao coveka bez osecanja, bez pravila, spremnog na svaki
zlocin, na svaki najnizi postupak, koji time dise i zivi - coveka odbacenog. U
tom smislu Gospod je uporedio upornog i beznadeznog prestupnika Crkve sa
neznaboscem i mitarem.[1] Starozavetnim poklonicima istinitog Boga nista
nije bilo odvratnije od sluzenja idolima: a isto toliko im je bio mrzak i mitar.
Naziv mitar preneo se od ljudi na demone koji cuvaju put od zemlje ka
nebu, prema slicnosti duznosti koje obavljaju. Kao sinovi i poverenici lazi,
demoni ne samo sto suocavaju duse covecije sa njihovim nedelima i
gresima, nego ih optuzuju i za ono sto nikada nisu ucinili. Oni pribegavaju
izmisljanjima i lazima, sjedinjujuci klevetu sa bestidnoscu i drskoscu, kako bi
istrgnuli dusu iz ruku Angela i njome povecali bezbrojno mnostvo adskih
zatocenika.[2]

Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve.[3] Nesumnjivo je da sveti apostol

Pavle govori o njima kada objavljuje kako hriscanima predstoji borba sa
duhovima zlobe u podnebesju. Ovo ucenje susrecemo u najstarijem
crkvenom predanju i u crkvenim molitvoslovljima. Presveta Djeva,
Bogomajka, izvestena Arhangelom Gavrilom o svom bliskom prestavljenju,
prinela je sa suzama molitve Gospodu za izbavljenje Njene duse od lukavih
duhova podnebesja. Kada je nastupio sam cas Njenog casnog uspenja, kada
je sisao k Njoj Sam Sin i Bog Njen s mnostvom Angela i duhova pravednih,
Ona je, pre no sto je predala presvetu dusu svoju u svete ruke Hristove,
izgovorila u molitvi Njemu i sledece reci: "Primi sada u miru duh moj, i
ogradi me od oblasti tamne, kako me ne bi susreo nikakav pogled
satane."[4]

Sveti Atanasije Veliki, patrijarh Aleksandrijski, u zivotopisu prepodobnog

Antonija Velikog, pripoveda ovo: "Jednom on (Antonije), kada je nastupio
deveti cas, pocevsi da se moli pre jela, bese iznenada uzet Duhom, i
uznesen Angelima na visinu. Vazdusni demoni su se protivili njegovom putu:
Angeli, prepiruci se sa njima, trazili su razloge njihovom suprotstavljanju, jer
Antonije nije imao nikakvih grehova. Demoni su se starali da iznesu grehe
koje on bese ucinio od samog rodjenja; no Angeli su pregradili usta
klevetniku, rekavsi im da oni ne treba da nabrajaju njegova sagresenja od
rodjenja, koja behu izgladjena blagodacu Hristovom, nego neka pokazu, ako
mogu, grehe ucinjene posle onog vremena od kada je on stupanjem u
monastvo, posvetio sebe Bogu. Optuzujuci ga, demoni su navodili mnogo
bestidnih lazi; no kako su njihove klevete bile lisene dokaza, to se Antoniju
otvorio slobodan put. Toga casa on je dosao k sebi i video da se nalazi na
onom istom mestu na koje je stao radi molitve. Zaboravivsi na hranu,
proveo je svu noc u suzama i jecajima, razmisljajuci o mnostvu neprijatelja
covecijih, o borbi sa takvom vojskom, o mukotrpnom putu ka nebu kroz
vazduh i o recima Apostola koji je kazao: Jer nas rat nije s krvlju i tijelom,
nego s poglavarima i vlastima ispod neba[5] koji, znajuci da vazdusne vlasti
samo to i traze, o tome se staraju svim silama, naprezu se i ustremljuju
kako bi nas lisili slobodnog prolaza ka nebu, savetuje nam: Obucite se u
sveoruzje Bozije, da biste se mogli odrzati protiv lukavstva djavolskoga,[6]
da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci za nas.[7]

Sveti Jovan Zlatoust, rekavsi kako umiruci, makar bio i veliki vlastelin na
zemlji, biva obuzet smutnjom, strahom, neizvesnoscu kada ugleda strasne
sile Angleske, i protivne sile koje dolaze da razluce dusu od tela, - dodaje:
"Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomocnici, mnoga dobra
dela, veliko zastupanje Angela na putu kroz vazdusno prostranstvo. Ako
putujuci u stranu zemlju ili strani grad trazimo vodica: koliko su nam tek
potrebniji putevoditelji i pomocnici da nas provode pored nevidljivih
staresina i vlasti koje vladaju tim vazdusnim prostranstvima, sto se nazivaju
i gonicima i mitarima i skupljacima poreza!" U ime pocivsih hriscanskih
mladenaca Zlatoust ovako svedoci i bogoslovi: "Nas su sveti Angeli mirno
razlucili od tela i mi smo slobodno mimoisli poglavare i vazdusne vlasti. Imali
smo pouzdane rukovoditelje! Lukavi dusi nisu nasli ono sto su trazili; nisu
videli u nama ono sto su zeleli da vide. Ugledavsi telo neoskrvnavljeno
postideli su se, ugledavsi dusu cistu, daleko od svake zlobe, posramili su se;
ne nadjose u nama porocnih reci, i ucutase. Mi smo prosli i unistili ih; prosli
smo kroz njih i zgazili ih; "Zamka se raspade, i mi se izbavismo. Blagosloven
Gospod koji nas ne dade zubima njihovijem da nas rastrzu"[8] Kada se to
okoncalo, Angeli, nasi putevoditelji, silno su se radovali; poceli su da nas,
opravdane, ljube i da govore u veselju: "Jaganjci Boziji! Neka je blazen vas
dolazak ovde; otvorio vam se praroditeljski raj; rasireno vam je narucje
Avramovo! Primila vas je desnica Vladike; prizvao vas je Njegov glas na
desnu stranu! Blagonaklonim ocima pogledao je On na vas; u knjigu zivota
upisao je On vas. I rekli smo mi: "Gospode! Pravedni Sudijo! Lisio si nas
zemaljskih blaga, ne lisi nas nebeskih! Odvojio si nas od otaca i majki,
nemoj da nas odvojis od Svetih Tvojih. Znamenja krstenja sacuvala su se
netaknuta na nama; telo nase prinosimo Ti cisto, kao Tvoji istinski
mladenci!"[9]

Prepodobni Makarije Veliki kaze: "Slusajte kako se pod nebesima nalaze

reke zmija, usta lavova, vlasti tame, oganj goruci sto sva bica u smutnju
privodi, ne znas li da ce ovi, ako ne primis zaloga Svetoga Duha, pri ishodu
tvome iz tela zgrabiti tvoju dusu i spreciti te da se vines na nebesa."[10]

Sveti velikomucenik Evstratije, posto je pretrpeo strasne udarce i

mucenja, i nakon divnih cudesa koja je satvorio, pre izvrsenja smrtne kazne
zbog postojanog i snaznog ispovedanja Hrista, prineo je molitvu Bogu, u
kojoj je najpre uzvelicao Boga Koji je pogledao na njega i darivao mu u
vreme zemnog stradanja da pobedi nevidljivog vraga, djavola; a zatim je
presao na predstojece razlucenje duse od tela, govoreci: "Smutila se i
raslabila dusa moja pri svom ishodu iz ovog gresnog i skvernog tela, neka je
lukavi vrag ne ulovi u necem i baci u tamu zbog nevidljivih i vidljivih grehova
koje sam pocinio za vreme ovoga zivota! Vladiko! Budi milostiv meni, i neka
moja dusa ne ugleda mracna lica lukavih demona, nego neka je prihvate
Tvoji svetli i presvetli Angeli! Proslavi Ime Tvoje sveto, i silom Tvojom uzvedi
me na Bozansko Sudiste Tvoje! Kada mi se bude sudilo, neka mene,
gresnika, ne zgrabi ruka kneza tame ovoga sveta i neka me ne baci u dubinu
pakla: nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik. A ova telesna
mucenja su radosti za sluge Tvoje."

Na slican nacin i sveti velikomucenik Georgije, koji je blagodacu

Hristovom podneo sva najstrasnija mucenja, izmisljena zlobom mucitelja,
koji je pred njihovim ocima vaskrsao mrtvaca i Imenom Gospodnjim srusio
idole, kada je dosao na mesto kazne, izlio je ovakvu predsmrtnu molitvu:
"Blagosloven Gospod Bog moj Koji me ne predade celjustima lovitelja mojih i
ne dopusti da se neprijatelji moji o meni razvesele, Koji izbavi dusu moju,
kao pticu od zamki lovaca! Vladiko! I sada me uslisi: Budi kraj mene u casu
moje smrti, i izbavi dusu moju od zamki vazdusnog kneza, tog strasnog
protivnika, i njegovih necistih duhova. I ne upisi u greh onima koji su prema
meni sagresili u neznanju, no im podari Tvoj oprostaj i ljubav, da bi i oni,
poznavsi Te, primili udeo s izabranicima Tvojim u Carstvu Tvome."[11]

Veliki ugodnik Boziji, tajnovidac, sveti Nifont, episkop kiparskog grada

Konstancije, stojeci jednom na molitvi, ugledao je otvorena nebesa i
mnostvo Angela od kojih su jedni silazili na zemlju, a drugi se uspinjali
navise, uznoseci covecije duse u nebeske obitelji. Pazljivo je posmatrao taj
prizor i video - kako dva Angela streme ka visini, noseci dusu. Kada su se
priblizili bludnom mitarstvu, izasli su demoni bluda i gnevno rekli: "Ta dusa
je nasa! Kako se usudjujete da je nosite mimo nas, kada je ona nasa?!"
Angeli su upitali: "Na cemu se zasniva to vase tvrdjenje?" A besi su
odgovorili: "Do same smrti ona je gresila, prljajuci se ne samo prirodnim, no
i protivprirodnim gresima, uz to je i osudjivala bliznjega, a sto je gore od
svega, umrla je bez pokajanja: sta cete reci na to?" Angeli su uzvratili:
"Uistinu, necemo poverovati ni vama, ni ocu vasem, satani, dok ne upitamo
Angela-hranitelja ove duse." Upitani Angel-hranitelj je rekao: "Zaista,
mnogo je gresio ovaj covek, no cim se razboleo, smesta je poceo da place i
da ispoveda grehove svoje Bogu. Da li mu je Bog oprostio, o tome On
odlucuje. Njegova je vlast, neka je slava Njegovom pravednom sudu." Tada
Angeli, prezrevsi optuzbe demona, udjose na vrata nebeska. Zatim je
blazeni ugledao i drugu dusu nosenu Angelima. Demoni, dobezavsi k njima,
vikahu: "Sto nosite duse bez naseg znanja, kao i ovu, zlatoljubivu, bludnu,
svadljivu, razbojnistvu vicnu?" Angeli odgovorise: "Mi zacelo znamo da je
ona, makar i upala u sve to, ipak plakala, uzdisala, ispovedajuci se i dajuci
milostinju, pa joj je Bog podario oprostaj." Demoni rekose: "Ako je ta dusa
dostojna milosti Bozije, onda uzmite gresnike celoga sveta; mi ovde
nemamo sta da se trudimo." Tada im Angeli uzvratise: "Svi gresnici koji sa
smirenjem i suzama ispovedaju grehe svoje primaju oprostaj po milosti
Bozijoj; a onima sto umiru bez pokajanja sudice Bog." Tako posramivsi
demone, oni prodjose. Opet je video Sveti kako se uznosi dusa nekog
bogoljubivog muza, casnog, milostivog, svima omiljenog. Besi stajahu
podalje i skrgutahu na tu dusu zubima, a Boziji Angeli izlazahu kroz vrata
nebeska u susret njoj, i pozdravljajuci je, klicahu: "Slava, Tebi, Hriste Boze,
sto je nisi predao u ruke neprijatelja, nego si je izbavio od preispodnjeg
ada!" - Takodje je video blazeni Nifont kako demoni vuku neku dusu prema
paklu. To je bila dusa nekog roba koga je gospodar mucio gladju i batinama i
koji se, ne izdrzavsi mucenje, udavio, buduci nagovoren djavolom. Angel-
cuvar isao je podalje i gorko plakao; a demoni su se radovali. Tada je dosla
zapovest od Boga Angelu koji je plakao da ide u Rim, kako bi tamo preuzeo
brigu o novorodjenom detetu koga su u to vreme krstavali. - Opet je video
Sveti dusu nosenu po vazduhu Angelima, koju su oteli od njih demoni na
cetvrtom mitarstvu, i bacili je u bezdan. To je bila dusa coveka predanog
bludu, vracanju, razbojnistvu, koji je iznenada umro bez pokajanja.[12]
 Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, dostigavsi visinu hriscanskog
savrsenstva, kazujuci satajniku svome djakonu Jovanu o smrti koja mu se
blizila, i velikoj nagradi na nebu, pokazanoj mu otkrivenjem odozgo, govorio
je: "Ne znam niceg u sebi sto bi moglo da bude dostojno nebeske nagrade,
sem sto Gospod zeli da me pomiluje Svojom blagodacu. Znaj da ces i ti
uskoro biti uzet odavde, stoga se postaraj, koliko god imas snage, o dusi
svojoj, kako bi uspeo da bezbedno prodjes oblast vazdusnih duhova i
umaknes ljutoj ruci kneza tame. Zna Gospod moj da sam i ja obuzet silnom
tugom i velikim strahom, dok ne mimoidjem ta strasna mesta na kojima se
ispituju sva dela i reci covecije."[13]

Blazeni Jovan Milostivi, patrijarh Aleksandrijski, neprestano je govorio o

smrti i ishodu duse iz tela, otkako mu je o tome bio otkrio prepodobni
Simeon Stolpnik: "Kada dusa izadje iz tela", govorio je on, "i pocne da
ushodi ka nebu, susrecu je prilike demona, i podvrgavaju mnogim
mucenjima. Oni je zlostavljaju zbog lazi, klevete, jarosti, gneva,
zlopamcenja, tvrdosti, sramnih reci, neposlusnosti, podmitljivosti,
srebroljublja, pijanstva, prejedanja, osvetoljubivosti, gatanja, mrznje,
ubistva, kradje, nemilosrdnosti, bluda, preljubocinstva. Za vreme puta duse
od zemlje ka nebu, ni sami sveti Angeli ne mogu da joj pomognu: pomazu
joj jedino njeno pokajanje, njena dobra dela, a vise od svega njena
milostinja. Ako se ne pokajemo ovde zbog nekog greha, iz zaborava, tada
milostinjom mozemo da se izbavimo od nasilja demonskih mitarstava.
Braco! Znajuci to, zaplasimo se gorkog casa susreta sa surovim i
nemilosrdnim mitarima, onog casa kada cemo doci u nedoumicu kako da
odgovorimo nasim muciteljima. Ovde se pokajmo za sve grehove nase,
dajmo prema nasim mogucnostima milostinju koja moze da nas provede od
zemlje do neba i izbavi od zadrzavanja demona. Velika je njihova mrznja
prema nama, veliki nas strah ocekuje na vazduhu, velika nevolja!"[14]

Simeon Stolpnik, koji je otkrio o mitarstvima patrijarhu, bio je

Divnogorac, savremenik patrijarha, samo stariji od njega. Do nas je dosao
odlomak pouke koju je satvorio licno sveti Simeon, gde on govori o
zagrobnom udelu hriscana. U ovoj pouci prepodobni najpre otkriva da mu je
javljeno Svetim Duhom o malom broju onih koji se spasavaju, o malom
broju onih koji su zasticeni na rukama angelskim u sadasnje vreme, to jest,
u vreme zivota Ugodnika Bozijeg. Dalje on govori kako dusu neoskvrnjenu i
pravednu Angeli prihvataju sa ljubavlju, tese je, s pesmopojem uznose,
otklanjajuci demonsku silu i uzvisujuci se iznad domasaja mitarstava.
Nasuprot tome, gresna dusa ne dopusta da se vine u predele iznad vazduha:
djavo ima povod da je optuzi. On se prepire sa Angelima koji je nose,
pokazujuci njena sagresenja, zbog kojih mora njemu da pripadne, navodeci
njenu nedovoljnost u onom stepenu vrline koji je neophodan za spasenje i
za slobodan prohod kroz vazduh.[15]
 Prepodobni Jovan Raitski, u poslanici prepodobnom Jovanu Lestvicniku
napominje o vazdusnim knezovima, mocnicima ovoga sveta, duhovima
zlobe, zeleci da dusekorisne pouke Sinajskog Svetilnika rukovode inoke ka
vratima nebeskim, i sacuvaju ih od tamnih vlasti koje sprecavaju uspon ka
nebu. Sveti Jovan Lestvicnik kazuje kako su pali monasi, prinoseci duboko i
neprestano pokajanje, izmedju ostalih svojih reci, ispunjenih umilenjem i
pracenih uzdisajima, govorili i ovo: "Da li ce dusa nasa preci uzburkanu vodu
vazdusnih duhova?" Tako su govorili oni, jer jos nisu mogli da osete
izvesnost, nego su izdaleka posmatrali ono sto se desava na vazdusnim
mitarstvima.[16]

Prepodobni Isaija Otselnik u zavestanju svojim ucenicima zapovedio je

da: "svakodnevno imaju pred ocima smrt i da se brinu na koji ce nacin
napustiti telo i kako ce proci pored vlasti tame, koje ce nas docekati na
vazduhu."[17] U 17. Slovu on govori: "Pomisli, kakva je radost duse onoga
koji je predao sebe na sluzenje Bogu i koji vrsi tu sluzbu! Pri ishodu
njegovom iz ovoga sveta, dela njegova ce se truditi za njega; Angeli,
ugledavsi ga izbavljenim od vlasti tame, obradovace se zbog njega. Kada
dusa izadje iz tela, nju prate Angeli, a u susret joj idu tamne sile, zeleci da
je zadrze, i muce je, ne bi li nasli u njoj stogod svoje. Tada se Angeli ne bore
protiv neprijatelja, no dela koja je dusa ostvarila, ogradjuju je i cuvaju od
demona, ne dopustajuci im da joj se priblize. Ako pobede njena dela, tada
joj Angeli upucuju pohvalne pesme i vode je s radoscu pred lice Bozije. U
tom casu ona zaboravlja sve sto pripada zemaljskom zivotu i sve muke koje
je podnela. Brizljivo se postarajmo da za vreme ovog kratkog veka na svaki
nacin cinimo dobro i da ga sacuvamo nepovredjenim od zla, kako bismo
uspeli da se spasemo od ruku knezova tame koji nas ocekuju: oni su lukavi i
nemilosrdni. Blazen je onaj u kome se nece naci bilo sta sto njima pripada:
njegova radost, mir, veselje i venac su iznad svake mere."[18]

Neki inok, ziveci u opstezicu ave Serida, gde je u zatvoru molitveno

tihovao veliki ugodnik Boziji, starac Varsanufije, priblizivsi se koncini svojoj,
molio je ovoga svetoga Starca da ga prati po vazduhu na tom putu koji on
(umiruci inok) nije poznavao. Veliki Varsanufije mu je odgovorio: "Brate!
Predajem te Hristu, Koji je blagovoleo da umre za nas, Vladici neba i zemlje
i svega postojeceg, da On ublazi u ocima tvojim smrtni strah i ucini
slobodnim prohod tvoje duse."[19]

Prepodobni ava Dorotej, vaspitanik u monastvu ovog istog optezica ave

Serida pise u jednoj od svojih poslanica: "Kod neosetljivosti (okorelosti)
duse korisno je cesto citanje Bozanstvenog Pisma i umilnih reci bogonosnih
Otaca, secanje na Strasni sud Boziji, na ishod duse iz tela, o strasnim silama
koje treba da je sretnu, uz cije je saucesnistvo ona cinila zlo u ovom
kratkotrajnom i bednom zivotu."[20]
 Sveti Jovan Karpatijski, teseci inoke Indije koji su istovremeno trpeli silno
gonjenje od vidljivih i nevidljivih neprijatelja i priblizavali se propasti
ocajanja, ovako govori: "Ratujuci i ozledjujuci, drsko nasrce na dusu izaslu iz
tela, vrag, taj gorki i strasni klevetnik u njenim gresima. Tada bogoljubiva i
verna dusa, makar bila i ozledjena mnogim gresima, nece se ustrasiti od
nasrtaja i pretnji. Ukrepljavana Gospodom, sticena krilima radosti,
podrzavana svetim Silama, koje je poucavaju, ogradjivan svetloscu vere,
ona se sa velikom smeloscu suprotstavlja lukavom djavolu i odgovara mu: -
Sta imam ja i ti koji si tudj Bogu? Sta imam ja sa tobom, begunce s neba i
slugo zli? Ti nemas vlasti nada mnom: vlast nada mnom i nad svima pripada
Hristu, Sinu Bozijem. Pred Njim smo sagresili mi, Njemu cemo i dati
odgovor, imajuci Njegov casni krst kao zalog Njegovog milosrdja prema
nama i naseg spasenja. Rusitelju! Bezi daleko od nas: nema niceg
zajednickog izmecu tebe i slugu Hristovih! Kada dusa neustrasivo govori
ovako, djavo se daje u bekstvo i vice: Ne mogu se suprotstaviti Imenu
Hristovom! A dusa se uznosi iznad demona. ... I posle toga u radosti je
prinose Bozanstveni Angeli na mesta koja su joj odredjena prema stepenu
njenog duhovnog uzrasta."[21]

"Dusa, kada posle smrti uzleti vazduhom ka vratima nebeskim", kaze

sveti Isihije, "imajuci uz sebe i u sebi Hrista, nece se tako uplasiti
neprijatelja svojih, nego ce smelo, kao i ovde, odgovarati na vratima. Samo
da ne oslabi ona do svoga ishoda, dan i noc vapije ka Gospodu Isusu Hristu.
On ce se osvetiti za nju uskoro, po istinitom i Bozanstvenom Njegovom
obecanju, pokazanom u prici o nepravednom sudiji. Istinu vam govorim,
osvetice se i u sadasnjem zivotu i po ishodu duse iz tela. - Sustici ce nas cas
smrtni, doci ce on, i bice nemoguce da se izbegne. O, kada bi knez sveta i
vazduha, koji ce morati tada da nas susretne, nasao da su nasa bezakonja
nistavna i beznacajna i da ne moze da nas izoblici kako je namislio! U
suprotnom slucaju, zaplakacemo bezuspesno. Sluga, kaze Pismo, koji zna
volju Gospodara svojega, i ne ispuni je, bice bijen mnogo.[22] Ne vidi
svetlosti ko se rodio slep: tako i ko ne prebiva u trezvenoumlju, ne vidi
bogatstvo sijanja visnje blagodati i nece se osloboditi od lukavih i Bogu
mrskih dela, reci i pomisli. Takav, u vreme smrti, nece slobodno mimoici
tartarske knezove."[23]

Prepodobni Teognost: "Neizreciva je i neiskazana radost one duse koja se

razlucuje od tela sa izvesnoscu o svom spasenju. Ona svlaci telo, kao odecu.
U cvrstom uverenju ona prima ono sto je obrucenjem vec primljeno, bez
tuge odlaze telo, mirno izlazi iz njega ka svise poslanom za nju Angelu,
svetlom i tihom. Pracena tim Angelom, ona bez prepreka prohodi vazdusno
prostranstvo, nimalo ne uznemiravana zlim duhovima; radosno i smelo
ushodi ona, klicuci blagodarenja Bogu, i dospeva napokon na poklonjenje
Sazdatelju svome. Tamo se iskazuje o njoj opredeljenje koje nalaze da se
smesti sa ravnima njoj po vrlini gde ce sa njima prebivati do opsteg
vaskrsenja."[24] "Ako si se ti, postojano prebivajuci u cistoj molitvi koja
nevestastveno sjedinjuje s Bogom nevestastveni um, udostojio da vidis, kao
u ogledalu, blazeno stanje koje te ocekuje po okoncanju ovdasnjeg zivota,
udostojio si se toga, primivsi zalog Duha i stekavsi nebesko carstvo unutar
sebe blistavo jasnim i opredeljenim cuvstvom duse, nikako ne pristaj da se
razresavas od tela nepredupredjen navescenjem o nastupajucoj smrti. Moli
se priljezno za to i budi ispunjen dobrom nadom da ces dobiti to
objavljivanje, kada se priblizi tvoj kraj, ako je to korisno. Spremaj se svagda
za smrt, udaljujuci svaki strah; spremaj se svagda, kako bi uspeo da prodjes
vazdusno prostranstvo, da izbegnes lukave duhove, da udjes smelo i
neustrasivo u nebesko okruzenje, da se pridruzis angelskim cinovima, da
sobom umnozis lik svih izabranih i pravednih, da vidis Boga, koliko je
dostizno to vidjenje."[25] Duhovno cuvstvo, o kome govori prepodobni
Teognost, naziva se, sasvim ispravno, u Otackim spisima, izvescenjem,
prema svojstvu nesumnjive verodostojnosti. Ono nastaje nailaskom
Bozanstvene blagodati koja prima u duhovna nedra otaca pokajanog i
ometenog gresnika. Ono se javlja u dusi neocekivano, kao novi zivot, o
kome covek do tada nije mogao da stvori u sebi nikakvog pojma. Ono
oslobadja dusu od nasilja lukavih duhova i strasti, menja celog coveka,
sjedinjuje ga sa Bogom, uvodi celog coveka u cudesnu molitvu koju upucuje
ka Bogu iz coveka Duh Boziji. Sve kosti takvog coveka reci ce neiskazanim
duhovnim slavoslovljem i blagodarenjem: Gospode, Gospode, ko je kao Ti,
koji izbavljas siromaha iz ruke tlacitelja, nistega i ubogoga od onih koji ga
upropascuju? To duhovno osecanje je toliko jako, da, ispunivsi sobom
coveka, utire u njemu osecanja za sve druge stvari: ukratko receno - ono je
predvorje Carstva Bozijeg u dusi. Ko je stekao to osecanje ne zivi vise sebi,
vec Bogu,[26] okrenuvsi se svecelo k Njemu i imajuci Njega u sebi. U onima
koji su se izlozili samoobmani i demonskoj prelesti javlja se mnenje takvog
cuvstva, i razlikuje se od blagodatnog i njemu suprotnim plodovima.

"Opomeni se duso moja", dirljivo se obraca skitski inok Evagrije samome

sebi, "i pomisli, kako ces podneti iznenadno razlucenje tvoje od tela kada
strasni andjeli dodju za tebe i zgrabe te u casu koji ti ne ocekujes i u vreme
o kome ti ne znas! Kakva ces dela poslati ti na vazduh, kada stanu da te
ispituju o delima tvojim neprijatelji tvoji koji borave u vazduhu?"[27] Tako
su osecali i govorili sveti ugodnici Boziji: oni su razumeli i istrazivali dubinu
pada covecijeg; oni su razumeli i istrazivali vlast demona nad ljudima,
izniklu iz tog pada.

Zatvorenik Zadonski, Georgaje, opisuje nam dogadjaj koji se zbio skoro u

nase vreme: Arhimanrit Varsanufije (Zadonskog manastira) bio je u stanju
obamrlosti tokom tri veceri. Za to vreme on se dusom nalazio na vazdusnim
mitarstvima, podvrgavajuci se mucenjima za sve grehe ucinjene od same
mladosti, ali je cuo glas Boziji: Radi molitava Presvete Bogorodice,
svestenomucenika Mokija i stratilata Andreja, prastaju mu se gresi i daje se
vreme za pokajanje.[28]

Ucenje o mitarstvima, slicno ucenju o smestilistu raja i pakla, srece se

kao osptepoznato i opsteprihvaceno ucenje u svim krajevima bogosluzenja
Pravoslavne crkve. Ona ga objavljuje i napominje svojim cedima, kako bi
posejala u njihovim srcima dusespasonosni strah i pripremila ih za
blagouspesan prelazak iz vremenog zivota u vecni. U molbenom kanonu
Gospodu Isusu Hristu i Bozijoj Majci, koji se cita na samrti svakog
pravoslavnoga,[29] kaze se: vazdusnog kneza, nasilnika, mucitelja,
presretaca na strasnim putevima, i svih praznih reci ispitivaca udostoj me da
mimoidjem neuskraceno, odlazeci sa zemlje."[30] "Da izbegnem pukove
bestelesnih neprijatelja i vazdusne se bezdne oslobodim, i da se na nebesa
uspnem, udostoj me."[31] "Gorkog mitarstva poglavara, kneza ovoga sveta,
oteraj daleko od mene."[32] Kod kelijskog pravila, u molitvama posle
katizmi, Crkva nalaze molitveniku da izgovara ovakve prozbe: "Gospode
moj, Gospode, podari mi suze umilenja, kako bih Te njima umolio da se pre
smrti ocistim od svakoga greha: jer strasno i grozno mesto moracu da
prodjem, razlucen od tela, gde me mnostvo mracno i demoni surovi
cekaju."[33] "Usavrsi me Tvojim savrsenstvom, i tako me iz sadasnjeg
zivota izvedi, da netaknut mimoidjem nacela i vlasti tame, kako bih, Tvojom
blagodacu, i ja ugledao neiskazanu dobrotu nepristupne Tvoje slave."[34] U
molitvama pred kondacima i ikosima akatista Bozijoj Majci cita se: "O Mati
Cara neba i zemlje! Oprostaj svih mojih pregresenja isprosi, zivotu mome
podari ispravljenje, i na smrti od vazdusnih neprijatelja nesmetan
prohod."[35] "Mrtvi Tobom (Bogomajko) ozivljavaju, jer si zivot ipostasni
rodila: koji bejahu nemi pocinju da govore, gubavi se ciste, bolesni
ozdravljaju, mnostva vazdusnih duhova bivaju pobedjeni."[36] U
Osmoglasniku se upucuju sledeca moljenja Bozijoj Majci: "Na casu, Djevo,
smrti moje od ruke demonske me otrgni, i suda, i trulezi, i strasnog mucenja
i mitarstava gorkih, i kneza ljutog, i vecne osude."[37] "Precista, izbavi me
od demonskog mucenja na casu samrtnom."[38] "Na casu, Djevo, koncine
moje od ruke besovske i osude, i odgovora, i ispitivanja, i mitarstava
strasnih i kneza ljutog i ognja vecnog izbavi me"[39] "Vladicice i Mati
Izbavitelja, u casu ishoda moga, Ti stani pred mene, mucenog od vazdusnih
duhova zbog svega sto nerazumnom mislju ucinih."[40] "Kada se od
plotskog saveza dusa moja bude razdvajala, tada mi predstani, Vladicice, i
bestelesnih neprijatelja savete razori, i razmrskaj celjusti onih koji traze da
me progutaju nepostedno: kako bih netaknuto prosao vazduhom gde boravi
knez tame."[41] U "Cinu razlucenja duse od tela kada covek dugo strada",
cita se: "Sada su vec svi dani zivota moga kao dim ostali za mnom, i
pristupice Angeli, poslani od Boga, da moju bednu dusu traze
nemilosrdno."[42] "Pristupice mnostvo lukavih duhova, koji drze mnoge
zapise mojih grehova i zovu, trazeci da nepostedno pokore moju dusu."[43]
"Pomilujte me Angeli svesveti Boga Svedrzitelja i izbavite me od mitarstava
svih lukavih."[44] U Kanonu Angelu Cuvaru stoji: "Neka sram i stid pokriju
mracna i smradna lica vrazja kada se moja dusa bude razdvajala od
tela."[45] "Daj mi da te ugledam, kada dodje vreme ishoda moga, s desne
strane moje bedne duse kako stojis, pesmom odgoneci strasne
demone."[46] "Molim tebe, hranitelja moga, budi mi zastitnik i zastupnik
neoborivi, kada budem prolazio mitarstva ljutog mirodrsca."[47] U drugoj
molitvi svetitelju Nikolaju: "Na ishodu duse moje pomozi mi, bednom: umoli
Gospoda, sve tvari Sazdatelja, da me izbavi od vazdusnih mitarstava i
vecnog mucenja."[48] Prozbe o izbavljenju od vazdusnih mitarstava
sadrzane su u molitvi prepodobnom Sergeju Radonjeskom i u molitvama
drugim svetiteljima. Prepodobni Teodosije Pecerski, osetivsi krajnju
iznemoglost od bolesti, legao je na postelju i rekao: "Volja Bozija neka bude:
kako blagoizvoli o meni, tako i neka ucini. No molim Te, Vladiko moj, Isuse
Hriste, milostiv budi dusi mojoj, da je ne presretne lukavstvo protivnih
duhova, no da je prihvate Angeli Tvoji, i provodeci kroz tamna mitarstva
dovedu k svetlosti Tvoga milosrdja."[49] Svetitelj Dimitrije Rostovski molio
se: "Kada dodje strasni cas razlucenja duse moje od tela, tada je, Iskupitelju
moj, primi u ruke Tvoje i sacuvaj od svake nevolje nepovredjenu, i neka
moja dusa ne ugleda mracna lica lukavih demona, no da spasena prodje sva
mitarstva."[50]

Podroban opis mitarstava i poredak po kome oni slede jedan za drugim, u

vazdusnom bezdanu, uzecemo iz povesti prepodobne Teodore. Ona je,
ostavivsi na zemlji svoje bezdahno telo, uz rukovodjenje dva sveta Angela,
zapocela, kako smo vec videli, putovanje vazduhom prema Istoku. Kada se
uspinjala ka nebu, presreli su je tamni duhovi prvog mitarstva, na kojem se
ispituju gresi coveciji ucinjeni recju, kao sto su: praznoslovlje,
skvernoslovlje, podsmeh, vredjanja, pevanje strasnih i nedolicnih pesama i
himni, nepristojna klicanja, grohotan smeh, i tome slicno. U velikoj meri
covek ova pregresenja ne racuna ni za sta, ne kaje se za njih pred Bogom i
ne ispoveda ih duhovnom ocu. No Gospod je jasno rekao: Da ce za svaku
praznu rijec koju reku ljudi dati odgovor u dan suda. Jer ces zbog svojih
rijeci biti opravdan i zbog svojih rijeci biti osudjen.[51] I Apostol zavestava:
Nikakva rdjava rijec da ne izlazi iz usta vasih, ni sramotne ni lude rijeci ili
sale.[52] Demoni su zestoko i uporno optuzivali dusu predstavljajuci sva
njena sagresenja koja je ucinila recju od same mladosti; sveti Angeli su to
pobijali i protivstavljali gresima dobra dela koja je dusa ucinila. Na taj nacin
Teodora, iskupljena na ovom mitarstvu, pocela je da se uspinje navise i
priblizila se (drugom) mitarstvu lazi, na kojem se istrazuje svaka laz,
narusavanje zakletve, prizivanje Imena Bozijeg uzalud, neispunjavanje
zaveta danih Bogu, utaja grehova pred duhovnikom na ispovesti. Izbavivsi
se i ovde, ona je dospela na (trece) mitarstvo klevete gde se ispituje
klevetanje bliznjeg, osudjivanje, ponizavanje, sramocenje, ruganje i
podsmehivanje njemu, pri zaboravu sopstvenih sagresenja i nedostataka i
neobracanja paznje na njih. One koji su se izlozili iskusenjima ove vrste ljuti
mucitelji muce (istjazavaju) s narocitom zestinom, kao antihriste, koji
preuzimaju Hristovu ulogu i cine se sudijama i pogubiteljima bliznjih. Na
(cetvrtom) mitarstvu stomakougadjanja ispituje se prejedanje, pijanstvo,
prevremeno i tajno jedenje, jedenje bez molitve, narusavanje postova,
slastoljublje, presicivanje, pirovanje, recju - sve vrste ugadjanja stomaku.
Nakon izbavljenja od ovog mitarstva, Teodora, obodrivsi se malo, stupila je u
razgovor sa svetim Angelima i rekla im: "Cini mi se da niko zivi na zemlji ne
zna sta se desava ovde i sta ceka gresnu dusu posle smrti." Sveti Angeli su
joj uzvratili: "Zar ne govori o tome Bozanstvena rec koju svakodnevno citaju
u crkvama i propovedaju Boziji sluzitelji? No oni koji su strascu vezani za
zemnu sujetu ne obracaju paznju na Rec Boziju, smatraju za nasladu
svakodnevno prejedanje i pijanstvo, presicuju se i opijaju bez straha
Bozijeg, imajuci sebi za boga stomak, ne pomisljajuci o buducem zivotu, ne
osvrcuci se na Pismo, koje kaze: Tesko vama koji ste siti sada, jer cete
ogladnjeti.[53] Oni basnom smatraju Sveto Pismo, zive u nemaru i
prostranstvu, svakodnevno se vesele bezbrizno i piruju uz zvuke muzike i
pevanje horova, slicno bogatasu koji se pominje u Jevandjelju. Ipak, oni
medju njima koji su milostivi, koji dobro cine siromasnima i pomazu
nevoljnima, lakse ce dobiti od Boga oprostaj svojih grehova, i radi milostinje
svoje, proci ce mitarstva bezbedno. Pismo kaze: Milostinja od smrti izbavlja,
i ona ociscava svaki greh: ko tvori milostinju i pravdu ispunjava se zivota, a
koji grese neprijatelji su svoga zivota.[54] Onima koji se ne staraju da
milostinjama ociste svoje grehe, nemoguce je da izbegnu nevolje na
mitarstvima: njih otimaju mitari, i nizvode, ljuto ih muceci, u preispodnje
tamnice ada, gde ih drze u okovima do strasnog Hristovog Suda." Tako
govoreci, dostigli su do (petot) mitarstva lenosti. Tamo su sabrani svi dani i
casovi provedeni u lenosti, u nemaru za sluzenje Bogu; tamo se ispituje
unilost (camotinja), zanemarivanje crkvenih i kelijskih molitvoslovlja iz
lenosti, iz nebrige i hladnoce prema Bogu; tamo se zlostavljaju gotovani koji
zive od tudjeg rada i nece sami da se trude, kao i najamnici koji primaju
platu, ali svoju obavezu nemarno obavljaju. Za ovim mitarstvom usledilo je
(sesto) mitarstvo kradje, na kome se istrazuju sve vrste otimanja i
lopovluka, grubih i laksih, javnih i tajnih; zatim (sedmo) mitarstvo
srebroljublja i tvrdicluka; nesto dalje je (osmo) mitarstvo lihve, gde se
optuzuju zelenasi, lihvari i prisvojitelji tudjega. Jos dalje je (deveto)
mitarstvo nepravde, gde se okrivljuju nepravedne sudije, koji su se
upravljali pri sudovima pristrasnoscu ili nagradom, opravdavajuci krive i
osudjujuci nevine; ovde se otkrivaju lazne vage i merenja trgovaca i ostale
nepravde. (Deseto) je mitarstvo zavisti, na njemu se muce oni koji su se
predali toj pogubnoj strasti i njenim posledicama. Iznad je smesteno
(jedanaesto) mitarstvo gordosti, gde nadmeni dusi s prezrenjem zlostavljaju
zbog gordosti, sujete, samomnenja, umisljenosti, uznosenja, nedavanja
duznog postovanja roditeljima, duhovnim i gradjanskim vlastima,
nepokornosti i neposlusnosti njima. Gore je (dvanaesto) mitarstvo gneva i
jarosti, zatim (trinaesto) mitarstvo zlopamcenja. Po izlasku iz ovog
mitarstva, Teodora je upitala Angele: "Molim vas da mi kazete, otkuda ove
strasne vazdusne vlasti znaju sva zla dela svih ljudi koji zive po svoj zemlji,
ne samo javna, nego i tajna?" Sveti Angeli su joj odgovorili: "Svaki hriscanin
dobija od Boga na svetom Krstenju Angela-cuvara koji, nevidljivo cuvajuci
coveka danonocno ga uci svakom dobrom delu tokom citavog njegovog
zivota do samog smrtnog casa. On zapisuje sva dobra dela toga coveka, za
koja bi on mogao da dobije milost i vecnu nagradu od Gospoda u nebeskom
carstvu. Isto tako i knez tame koji zeli da uvuce sav ljudski rod u svoju
pogibelj dodeljuje coveku jednog od lukavih duhova koji svuda prati coveka,
motri na sva njegova zla dela, podstice ga smicalicama svojim i, posecujuci
mitarstva, zapisuje tamo sve covekove grehe, noseci svaki greh na
odgovarajuce mitarstvo. Eto kako su poznati vazdusnim vlastima gresi svih
ljudi po celom svetu. A kada dusa, razlucivsi se sa telom, stane da stremi ka
nebu, k Sazdatelju svome, tada je lukavi dusi ometaju u tome, optuzujuci je
njenim gresima, zapisanim kod njih. Ako dusa ima vise dobrih dela, negoli
grehova, tada oni ne mogu da je zadrze. Ako, pak, nadju u njoj vise
grehova, onda je zadrzavaju na odredjeno vreme i zakljucavaju u tamnicu
da ne vidi Boga; tamo je oni muce, dokle im sila Bozija dopusti da je muce, i
dok ta dusa ne bude iskupljena crkvenim molitvama i milostinjama bliznjih.
Ako li se dusa pokaze toliko gresna i mrska pred Bogom, da joj ne ostaje
nikakva nada na spasenje, nego je ocekuje vecna pogibelj, onda je oni istog
casa svode u bezdan, gde je i njima samima pripremljeno mesto za vecno
mucenje; oni ce je tamo drzati do drugog dolaska Hristovog, posle koga ce
se dusa sjediniti sa telom, i tada zajedno sa njim biti mucena u geeni
ognjenoj. Znaj jos i ovo, da ovim putem idu i na njemu se podvrgavaju
mucenju samo oni koji su prosveceni svetom hriscanskom verom i umiveni
svetim Krstenjem. Ovde ne dolaze idolosluzitelji, muslimani i svi tudji Bogu:
oni, iako zivi telom, vec su mrtvi, i pogrebeni su u ad dusom. Kada oni
umiru, istog casa, bez ispitivanja, demoni ih uzimaju kao deo koji njima
pripada, i nizvode u geensku propast. Posle ove besede, Teodora je dospela
na (cetrnaesto) mitarstvo ubistva, gde se istrazuju ne samo razbojnistvo i
ubistvo, vec i svaki udarac, povreda i rana. Iznad je bilo (petnaesto)
mitarstvo caranja, na kome se ispituje vracanje, bajanje, spravljanje otrova,
magija, i carobnjacko prizivanje demona. Na ovom mitarstvu nisu nasli nista
cime bi optuzili blazenu Teodoru i u jarosti su joj uzviknuli: "Doci ces ti na
bludna mitarstva, pa da vidimo hoces li ih izbeci?" Uspinjuci se jos vise, ona
je upitala svete Angele: "Zar svi hriscani prolaze ovim putem, i niko od njih
ne moze da prodje ne izlazuci se mukama i strahu?" A sveti Angeli su joj
odgovorili: "Nema drugog puta za hriscanske duse koje idu ka nebu; sve
prolaze ovuda, no ne bivaju sve tako mucene kao sto se muci dusa koja je
pala u grehe i nije se u potpunosti ispovedila za njih, stideci se duhovnog
oca i skrivajuci pred njim svoja sramna dela. Ako neko istinski ispoveda
svoje grehe, tuguje zbog njih i kaje se za ucinjeno zlo, njegovi se gresi
nevidljivo izgladjuju Bozijom miloscu, i kada dusa dodje ovde, vazdusni
mucitelji, rasirivsi svoje knjige, nista ne nalaze u njima,[55] pri cemu ne
mogu ni da je rastuze, niti uplase, i dusa s radoscu uzlazi k Prestolu
Blagodati." Tako razgovarajuci, dospeli su na (sesnaesto) bludno mitarstvo,
na kome se ispituje bludocinstvo svake vrste, to jest, bludni greh lica
nevezanih brakom; takodje se ispituje misleno mastanje, saglasnost sa
grehom, nasladjivanje grehom, sladostrasni pogledi, skverni dodiri i
doticanja. Kada je Teodora dosla na to mitarstvo, tamni dusi koji pripadaju
njemu, veoma su se zacudili kako je stigla cak do njih, i sa zestinom su je
optuzivali, narocito zbog njene neotvorenosti pred duhovnim ocem. Zatim su
dospeli na (sedamnaesto) mitarstvo preljubocinstva, na kome se istrazuju
bludni gresi lica koja ziveci u braku nisu sacuvala supruznicku vernost i
bracnu postelju neuprljanu; ovde se strasno kaznjavaju otmice i bludna
nasilja, kao i padovi u blud lica posvecenih Bogu, koja svoju cistotu obecase
Bogu, no narusise zavet. Nakon ovog je (osamnaesto) mitarstvo sodomsko,
gde se ispituju svi protivprirodni bludni gresi i rodoskrnuca. Kada su prosli
ovo mitarstvo, sveti Angeli rekose Teodori: "Videla si strasna i odvratna
bludna mitarstva! Znaj da ih retko koja dusa prodje slobodno: Sav svet lezi
u zlu sablazni i necistote, svi su ljudi slastoljubivi i greholjubivi. Misao srca
covecjega zla je od malena?[56] i jedva da ko cuva sebe od necistota
bludnih. Malo je onih koji umrtvljuju telesne pozude i malo je onih koji ova
mitarstva prolaze slobodno! Velika vecina, dosavsi ovde, gine: opaki islednici
bludnih grehova grabe duse bludnika i odvlace ih u pakao. Vlasti bludnih
mitarstava se hvale kako oni sami vise od svih ostalih mitarstava pune
pakao ognjenim rodom. Blagodari Boga, Teodora, sto si izbegla ove bludne
mucitelje molitvama tvoga oca, prepodobnog Vasilija: jer vise neces videti
straha." Posle toga oni su dosli na (devetnaesto) mitarstvo jeresi, gde se
ispituje nepravilno tumacenje Vere, sumnja o Veri, odstupanje od
Pravoslavne vere, bogohule, i tome slicna sagresenja protiv jedinoga
istinitog ispovedanja Vere. Kad prodjose ovo mitarstvo, oni se vec priblizise
vratima nebeskim; no jos su ih presreli zlobni dusi poslednjeg (dvadesetog)
mitarstva nemilosrdja, na kome se ispituju nemilosrdnost i surovost. Ako je
ko ostvario mnoge podvige, postove, bdenja, kolenopreklonjenja,
molitvoslovlja; ako je ko sacuvao cistotu devstva netaknutom i iznurio
uzdrzanjem telo, ali ako je bio nemilosrdan i zatvorio srce svoje za
bliznjega: takav se sa ovog mitarstva nizvrgava dole i zatvara u adski
bezdan na vekove. Napokon, s neiskazanom radoscu oni se priblizise
nebeskim vratima. Vrata nebeska su blistala kao kristal; iz njih se razlivalo
neopisivo sijanje, a na njima su stajali sunceobrazni mladici. Oni, ugledavsi
Prepodobnu, predvodjenu Angelima, ispunise se veseljem zbog nje, jer je,
pokrivana Bozijim milosrcem, izbegla vazdusna mitarstva, i sa velikom
ljubavlju je uvedose kroz vrata. Za vreme svog puta po mitarstvima Teodora
je zapazila da je svako mitarstvo potcinjeno posebnom knezu i da su dusi
svakog mitarstva po spoljasnjem izgledu odgovarali grehu ispitivanom na
mitarstvu.
 Veliki ugodnici Boziji, preobrazivsi se potpuno od prirode starog Adama u
prirodu Novog Adama, Gospoda nasega Isusa Hrista, u tom novom i svetom
stanju prohode casnim svojim dusama vazdusna demonska mitarstva s
neobicnom brzinom i velikom slavom. Njih uznosi na nebo Sveti Duh, Koji je
i za vreme njihovog zemnog stranstvovanja neprestano ulivao u njima zelju
da se odvoje od tela i budu sa Hristom.[57] Preleteo je, kao munja,
podnebesje Veliki Marko Traceski u roku od jednog sata.[58] Kada je nastalo
vreme koncine prepodobnog Makarija Velikog - Heruvim, buduci njegov
Andjeo cuvar, pracen mnostvom nebeske vojske, dosao je za njegovu dusu.
Sa cinovima Angela sisla su lica apostolska, prorocka, mucenicka,
svetiteljska, prepodobnih. Demoni su se zaustavili u redovima i gomilama da
gledaju uspinjanje Duhonosne duse. Ona je pocela da se uznosi. Stojeci
daleko od nje, tamni dusi sa svojih mitarstava su uzvikivali: "O, Makarije!
Kakve si se slave ti udostojio!" A smirenoumni muz im je odgovarao: "Ne! I
jos se bojim, jer ne znam ucinih li sto dobro." Zatim se hitro uspinjao ka
nebu. Sa drugih visih mitarstava opet su cicali vazdusni zlobnici: "Zaista!
Izbegao si nas, Makarije!" - "Nisam", odgovarao je on: i jos trpim u
bekstvu." Kada je on vec zakoracio na nebeska vrata, oni, ridajuci od zlobe i
zavisti, cicahu: "Uistinu! Izbegao si nas, Makarije! - On im je tada
odgovorio: "Silom Hrista moga ogradjivan, izbegao sam vase zamke."[59] -
Sa tako velikom slobodom veliki ugodnici Boziji mimoilaze vazdusne straze
tamnih vlasti, jer u zemaljskom zivotu stupaju u nepomirljivu borbu sa njima
i, osvojivsi nad njima pobedu, u dubini srca sticu savrsenu slobodu nad
grehom, postaju hramom i svetilistem Svetoga Duha koji svoju slovesnu
obitelj cini nepristupnom palom andjelu. Kao sto se vaskrsenje hriscanske
duse iz grehovne smrti odvija ovde, u vreme zemnog stranstvovanja: isto
tako tajanstveno se vrsi ovde, na zemlji, njeno mucenje od vazdusnih vlasti,
njeno porobljavanje njima, ili oslobodjenje od njih; pri prolasku kroz vazduh
ta sloboda i ropstvo samo se ispoljavaju.

NAPOMENE:

1. Mt. 18, 17.

2. Sveti Jovan Lestvicnik prica kako je neki Stefan, koji je ziveo na Sinaju i
voleo pustinju i bezmolvije, mnoge godine proveo u monaskom podvigu,
ukrasen postom i jos vise suzama, procvao i drugim blistavim vrlinama,
dostigavsi do istinskog pokajanja, dan uoci svoje smrti, dosao u ekstazu;
tada je poceo da se osvrce cas na desnu cas na levu stranu svoga odra i,
mucen nevidljivim bicima, govorio je tako da su svi prisutni mogli da cuju:
"Da, stvarno, istina! No za to sam ja postio tolike godine!" A zatim: "Ne, vi
lazete, ja to nisam ucinio!" Onda opet: "Da zaista je tako, da! Ali sam plakao
zbog toga, i predao sebe na sluzenje braci." I opet: "Ne, vi me klevecete!" A
ponekad je odgovarao: "Da, zaista je tako, i ne znam sta da kazem na to...
Ali u Boga je milost!"
Bejase to zaista grozan i strasan prizor: to nevidljivo sudjenje na kome
 nema milosti. Sto je jos strasnije, okrivljavali su ga i za ono sto nije ucinio.
Avaj! Jedan takav bezmolvnik i otselnik govorase o nekim od svojih grehova:
"Ne znam sta na to da kazem!" A proveo je u monastvu cetrdeset godina,
imao i dar suza... Gde se sakrilo tada prorocanstvo Jezekilja: Sudicu ti za
ono sto nadjem u tebi, rece Bog (Jezek. 33; 12-20)? Nista slicno tome on ne
mogade reci: zato neka je slava Jedinome Sveznajucem! A neki su pricali,
pozivajuci se u pravednosti svojih reci na Gospoda, kako je Stefan u pustinji
hranio iz svoje ruke leoparda. No on se razdvojio od tela u takvim
mukama... i ostalo je neizvesno sa kakvim se ishodom okoncao taj sud, to
mucenje (Lestvica, stepen 7.). - Nemoj me dati na volju neprijateljima
mojim; jer ustase na me lazni svjedoci; ali zloba govori sama protiv sebe
(Ps. 27, 12), tako govori Sveti Duh kroz lice duse covecije, opisujuci njenu
nevidljivu borbu sa nevidljivim neprijateljima.

3. "Casni sud Boziji nad dusama, po njihovom razlucenju od tela, zapocinje, po

ucenju pravoslavne crkve, mucenjem na mestima zvanim mitarstva, kroz
koja se one uspinju od zemlje u pratnji Angela, prohode vazdusno
prostranstvo, gde ih zli duhovi zadrzavaju i pokazuju sve grehe koje su
pocinili u zivotu." Dogmaticko bogoslovlje Pravoslavne Katolicanske Istocne
Crkve, preosvecenog Antonija, gl. 341, str. 244 i 245, izd. 7., 1857. god.

4. Cti-Minej, 15. avgusta.

5. Efes. 6, 12.

6. Efes. 6, 13.

7. Tit. 2, 8. Vita beati Antonii, caput XXXVII. Prepodobni Antonije Veliki ziveo je
u 3. veku i pocetkom 4. Sudeci po dugovremenom njegovom zivotu i
dolasku u manastir kada mu je bilo dvadeset godina, sa pouzdanoscu se
moze zakljuciti da je on napustio svet u drugoj polovini 3. veka. Ovde
opisanim ishodom duse Prepodobnoga na vazdusna mitarstva u ono vreme
kada on bese stao na molitvu, potvrdjuje se misljenje sv. Makarija Velikog,
da duse najuspesnijih u blagocestivom podvigu ponekad napustaju telo za
vreme molitve, po narocitom dejstvu Svetoga Duha.

8. Ps. 124; 7, 6.

9. Margariti, Slovo o trpljenju i blagodarenju, i o tome kako ne treba da

placemo neutesno za umrlima. Ovo Slovo cita se u sedmu nedelju po
Vaskrsu i na svakoj sahrani.

10.Bes. 16, gl. 18.

11.Sveti velikomucenici Evstratije (spomen njegov je 13. decembra) i Georgije

(spomen njegov je 23. aprila) postradali su za vreme cara Dioklecijana,
izmedju 301. i 310. godine po Hristu. Cti-Minej. Molitva svetog Evstratija
unesena je u zbornik od dvanaest psalama. Vidi Kijevo - Pecerski paterik.
12.Sveti Nifont ziveo je u drugoj polovini 3. i pocetkom 4. veka. Cti-Minej, 23.
decembra.

13.Prepodobni Simeon ziveo je u 6. veku. Cti-Minej, 21. jula.

14.Prolog, 19. decembra. Sveti Jovan Milostivi upokojio se u drugoj polovini 7.

veka, po zauzecu Aleksandrije od muslimana.

15.Prolog, 13. marta.

16.Prep. Isaija, Slovo 1.

17.Slovo 5, glava 22.

18.Prepodobni Isaija ziveo je u 6. veku.

19.Pitanje 145. Veliki Varsanufije ziveo je u 5. i 6. veku po Hristu.

20.Poslanica 1.

21.Prep. Jovan Karpatijski - Utesna glava 25.

22.Lk. 12; 47, 48.

23.Slovo Svetoga Isihija, prezvitera Jerusalimskog, O trezvenju, glava 149, 161

i 4. Dobrot., c. 2.

24.2. Filip. I, 9. - Glave 60 i 75, prema prevodu starca Pajsija. Asketsko delo
prep. Teognosta, objavljeno u Hriscanskom casopisu za 1826. god. br. XXIII.

25.Na istom mestu. Vidi prethodnu primedbu.

26.2. Kor. 5, 75.

27.Prolog, 27. oktobra

28.Dela Georgija, zatvorenika Zadonskog Bogorodicnog manastira, deo 1, str.

65, prema izdanju iz 1850. god.

29.Trebnik mali, Moskva, 1838. god.

30.Pesma 4, tropar 4.

31.Pesma 8, tropar 2.

32.Pesma 8, tropar 3.

33.Posle 4. katizme.

34.Posle 47. katizme.

35.Akatisti sa kanonima, izdanje Kijevo - Pecerske Lavre.

36.4. tropar, 8. pesma kanona u akatistu Bozijoj Majci.

37.Petak, glas 4, pesma kanona 8.

38.Cetvrtak, glas 4, pesma 6.

39.Utorak, glas 4, pesma 8.

40.Petak, glas 3, pesma 6.

41.Subota, glas 2, pesma 9.

42.Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3.

43.Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3.

44.Pesma 7, tropar 2.

45.Kanonik, Pesma 6.

46.Pesma 9.

47.Pesma 9.

48.Akatisti i kanoni, izd. Kijevo - Pecerske Lavre.

49.Pecerski Paterik.

50.Pravoslavno - dogmatsko bogoslovlje preosvecenog Makarija, tom 5., str 85,

izdanje 1853. god. "Neprestano, svagdasnje i sveopste ucenje o mitarstvima
prihvaceno u Crkvi, a narocito medju Uciteljima cetvrtog veka, neporecivo
svedoci da je ono predano njima od Ucitelja prethodnih vekova i zasniva se
na apostolskom predanju." Na istom mestu, str. 86.

51.Mt. 12, 36-37.

52.Ef. 4, 29 i 5, 4.

53.Lk. 6, 25.

54.Tovit. XXI, 9, 10.

55.Sveti Jovan Lestvicnik prica kako je za vreme njegovog boravka u jednom

opsteziteljnom manastiru blizu Aleksandrije dosao u taj manastir radi
pokajanja i postrizenja u monastvo, razbojnik. Veliki Otac, iguman
manastira, zapovedio mu je da ispovedi svoje grehe pred svim sabranim
bratstvom u crkvi. Kada je razbojnik to ucinio sa gorucom revnoscu i
samoodricanjem, tada ga je Veliki bez odlaganja obukao u shimu. Sveti
Jovan je upitao nasamo svetog igumana: zasto je postrigao razbojnika tako
brzo? Iguman je kao razlog naveo to sto se razbojnik ispovescu udostojio
potpunog otpustenja grehova. "I nemoj da ne verujes u to", dodao je Veliki,
 "jer me je neko od tamo prisutne brace uveravao, govoreci: "Video sam
nekog strasnog coveka gde drzi ispisanu hartiju i pero; i kako bi koji greh
pokajnik izgovorio, on bi ga smesta perom precrtao, i pravedno je, jer kaze
Pismo: Rekoh: Ispovijedam Gospodu prijestupe svoje; i ti skide s mene
krivicu grijeha mojega (Ps. 32, 5)." Lestvica, slovo 4.
Nece biti suvisno da napomenemo ovde o dogadjaju, tako reci iz nasih dana.
U okolini Vologde nalazi se veliko selo, Kubenskoe, koje ima nekoliko
parohija. Tu se razboleo jedan od parohijskih svestenika, i blizeci se kraju,
ugleda on odar svoj okruzen demonima koji su se spremali da zgrabe
njegovu dusu i svedu je u pakao. Tada su se pojavila tri Angela. Jedan od
njih je stao kraj odra i poceo da se prepire o dusi sa strasnim demonom koji
je drzao otvorenu knjigu gde su bili zapisani svi svestenikovi gresi. Utom je
prisao drugi svestenik kako bi poucio sabrata. Otpocela je ispovest;
bolesnik, bacajuci uplasene poglede na knjigu, uz samoodricanje navodio je
grehe svoje, kao da hoce da ih izbaci iz sebe, - i sta je imao da vidi? Jasno
je video da, tek sto bi izgovorio koji greh, tako bi on nestajao iz knjige, u
kojoj su ostale beline umesto zapisa. Ispovedivsi se na taj nacin, on je
izbrisao iz demonske knjige sve svoje grehe i, dobivsi isceljenje, ostatak
zivota proveo je u dubokom pokajanju, pricajuci bliznjima, radi njihove
pouke, vidjenje, krunisano cudesnim isceljenjem.

56.Post. 8, 21.

57.Filip. 1, 23.

58.Cti-Minej 5. aprila. "Pogledavsi", kaze prepodobni Serapion, koji je

prisustvovao koncini prepodobnog Marka, "videh dusu Svetoga vec
razresenu plotskih veza, kako je Angeli na rukama nose, prekrivenu
sjajnobelom odezdom, i na nebo uznose."

59. Skitski paterik. "Uspinjanje Velikog Makarija od zemlje ka nebu videli su

njegovi ucenici, koji behu na visokoj lestvici duhovnosti, a o ovom
uspinjanju ispricao je prepodobni Pafnutije koji je posle Velikoga postao
nastojatelj Skita.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLJI

Zapovest, dana coveku u raju, koja zabranjuje kusanje od drveta

poznanja dobra i zla, nije ukinuta.[1] Ona i sada zabranjuje da se vidi zlo u
bliznjem i da se on osudjuje, zabranjuje da mu se cini osveta, zapoveda
uzvracanje dobrom za zlo; zabranjuje gledanje sa zeljom na lepotu zene, na
lepotu koja do pada nije izazivala zelju; zabranjuje ne samo izgovaranje
bogohulnih reci, koje su u raju izasle iz usta djavola, no i izgovaranje Imena
Bozijeg uzalud, i svaku praznu rec, svaku grehovnu pomisao. "I blazeni
Mojsije", kaze sveti Makarije Veliki, "pokazujuci primerom kako dusa ne
treba da sledi dva medjusobno suprotna nacela, to jest, dobro i zlo, nego
treba da se priklanja samo jednom - dobru, kao i da ona ne treba da radja
dvostruki plod - korisni i stetni, no samo korisni, ovako govori: Ne uprezi na
njivi svojoj raznorodne zivotinje zajedno, to jest, vola i magarca, nego
istorodnu spegu, kako bi ubrao letinu svoju.[2] To znaci da na njivi srca
tvoga ne sme da se ispoljava dejstvo vrline i zlobe, nego da dejstvuje samo
vrlina. I opet on govori: Ne oblaci haljine tkane od vune i od lana zajedno.
Ne sij na zemlji svojoj dva semena zajedno.[3] Zivinceta svojega ne pustaj
na zivince druge vrste; no istorodno sa istorodnim spajaj.[4] Svim ovim
skriveno se pokazuje kako ne treba da budu posejani u nama i zlo i dobro,
nego kako treba da radjaju samo jednog roda plodovi - plodovi vrline, kao i
da dusa ne treba da ima opstenje sa dva duha, to jest, Duhom Bozijim i
duhom sveta."[5]

Kao sto je stajao u raju, tako i sada stoji protiv coveka njegov ubica, pali
heruvim, sa svojim plamenitim macem koji se okrece, nepopustljivo se bori
sa covekom, stara se da ga uvuce u krsenje zapovesti Bozije i u jos tezu
pogibelj, nego sto bese ona kojom poginuse nasi praroditelji. Na nesrecu,
uspeh sve vise i vise ohrabruje vraga. Plameni mac koji se okrece u rukama
vazdusnog kneza, prema objasnjenju najvecih svetih Otaca,[6] znaci da
vlast demona okrece umom i srcem coveka, kolebajuci ga i raspirujuci ga
razlicitim strastima. Apostol Pavle naziva oruzje vraga ognjenim strelama,[7]
a Prorok yporedjuje dejstvo ovog oruzja sa dejstvom ognja u topionici.[8]
"Od onog vremena", kaze sveti Simeon Novi Bogoslov "od kada je djavo
udesio za coveka putem neposlusnosti izgnanstvo iz raja i odlucenje od
Boga, on je sa svojim besima dobio slobodu da misleno podriva slovesje
svakoga coveka, jednog vise, drugog manje. Umu je nemoguce drukcije da
se zastiti, sem neprestanim secanjem na Boga. Kada se silom Krsta upecati
u srce pamcenje Boga, tada slovesnost postaje nepokolebljiva. Do ovoga
dovodi misleni podvig, koji mora da upraznjava svaki hriscanin na popristu
vere. Bez ovog ploda uzaludan je trud."[9]

Zapovest se odnosi ne samo na dela i reci, nego prvenstveno na njihov

zacetak, na pomisli, jer je borba neprijatelja usmerena pre svega na um.
Ako se taj coveciji vodja ne saglasi tajno na greh, tada ne moze da se rodi ni
rec, ni gresno delo. Oruzje vraga je - pomisao i grehovno mastanje.[10]
Covek mora da se bori protiv vazdusnih vlasti u mislenom svetu. Ovde mu je
odredjeno ili da osvoji pobedu, ili da pretrpi poraz; ovde on zadobija slobodu
nad mitarima, ili im se potcinjava; ovde se resava njegov vecni udeo - on
dobrovoljno bira ili vecni zivot, darovan mu Sazdateljem, povracen
Iskupiteljem, ili vecnu smrt, objavljenu jos u raju pravosudjem Bozijim
stvorenjima koja su pogazila dobrocinstva Tvorca. Na ovaj veliki i najvazniji
boj poziva sveti apostol Pavle kada govori: Obucite se u sveoruzje Bozije, da
biste se mogli odrzati protiv lukavstva djavolskoga: jer ne ratujemo protiv
krvi i tijela, nego poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta,
protiv duhova zlobe u podnebecjy.[11] Apostol ukazuje na oblast te strasne
borbe i na vrstu oruzja koju treba koristiti u njoj: jer oruzje nasega
vojevanja, veli on, nije tjelesno nego silno Bogom za rusenje utvrdjenja,
obracajuci pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Bozijega, i
pokoravajuci svaku pomisao na poslusnost Xpucty.[12] Apostol zapoveda da
svako stavlja u poslusnost Hristu ne samo grehovne pomisli koje su
ocigledno protivne Njemu, no i razum, - jer nas lukavi neprijatelj, iskusan u
pogubljenju ljudi, ne nagovara nas, pri prvom sukobu sa njim, na pomisli
ocigledno grehovne,[13] vec se stara da duhovnom razumu, to jest,
jevandjelskom ucenju, protivstavlja coveciji prirodni, pali, plotski i dusevni,
laznozvani razum, i, nazvavsi ga zdravim, osnovnim, pravednim, uzvisenim,
upravo njegovim posredstvom, odbija poslusnost Hristu. Kao primer laskanja
i lukavstva kojima djavo privlaci volju coveciju na odbijanje blagog jarma
Hristovog, sveti Makarije Veliki navodi sledecu mislenu borbu: "Neko,
svadjajuci se sa bratom svojim, smucuje sebe samog, razmisljajuci ovako:
Da li da mu to kazem ili ne? Ne! Necu! On me toliko vredja! Reci cu mu, bez
obzira na sve? Ipak, bolje da zacutim... Istina, imamo zapovesti Bozije, ali
treba cuvati i svoju cast... Na taj nacin tesko je potpuno se odreci samoga
sebe.[14] Stoga Apostol zapoveda reseno i potpuno samoodricanje,
zapoveda oblacenje u sveoruzje Bozije, a ne spasavanje samo jednom
vrstom oruzja. Nedovoljan je samo post, nedovoljna je samo molitva,
nedovoljna je samo milostinja, nedovoljno je samo celomudrije! Sveoruzje
Bozije - to su sve jevandjelske zapovesti. Ko ukine jednu od njih - ukinuo je
sav njihov sabor, sav zakon; ko ukine jednu od njih nazvace se najmanji u
carstvu nebeskome,[15] poslace se u geenu ognjenu.[16] Toga radi na
zapovijesti Tvoje drzim da su vjerne, na svaki put lazni mrzim.[17] Zato
uzmite sveoruzje Bozije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevsi
svemu, odrzati ce.[18] Samo onaj koji uzme sve oruzje Bozije moci ce da se
odupre u zli dan; samo onaj koji ispuni sve zapovesti, bez izuzetka, moci ce
da ustane protiv vraga. Dan zli - vreme je zestokog demonskog iskusenja i
nasrtaja kome se podvrgavaju hrabri vojnici Hristovi za vreme zemnog
stranstvovanja i pomocu kojih pobednici prelaze iz vecne smrti ka
vaskrsenju duse.[19] Za sve ostale hriscane dan zli je dan razlucenja duse
od tela, dan puta po vazdusnim mitarstvima. U sveoruzje Bozije oblacili su
se svetitelji Boziji. Pravilo njihovog zivota bilo je Jevandjelje, a rec njihova,
rec usta, uma i srca, bila je rec Bozija,[20] Ime Gospoda Isusa Hrista. Ovim
duhovnim macem oni su porazavali i sasecali kruzece ognjeno oruzje vraga:
reci podsticane djavolom, i mastanja, izobrazavana njime, nisu mogli da
prodru u dusu, nego su se odbijali od nje bez odjeka. U najstrozem bdenju i
trezvenju ugodnici Boziji pazili sy na um i srce. Ozareni Bozanstvenom
blagodacu, oni su vec izdaleka opazali kako im se priblizavaju misleni
 kradljivci i ubice, i u svojoj budnosti su videli, kao u ogledalu, crna lica
mislenih etiopljana.[21] Odbacivsi vezu sa njima ovde, oni su ih lisili svakog
prava nad sobom i, nakon smrti, bez ikakvih smetnji prosli su mimo
vazdusnih vlasti, jer su ih blagovremeno bili otklonili. "Samo onaj ko se
istinski odrekne sveta," kaze sveti Makarije, "koji se podvizava, skine sa
sebe zemno breme, oslobodi sebe i iskreno se udalji od sujetnih zelja,
telesnih strasti, vlasti i ljudskih pocasti, dobivsi tajno u tajnom podvigu
pomoc od Gospoda, cvrsto prebivajuci u sluzenju Njemu, sav se predajuci
svom dusom i telom Gospodu - samo takav, kazem, nailazi na protivljenja,
tajne strasti, nevidljive zamke, skriveni rat, unutarnju borbu. Nalazeci se
usred te borbe i neprestano moleci se Bogu, on ce dobiti s neba duhovna
oruzja, koja je naveo blazeni Apostol: oklop pravde, slem spasenja, stit vere
i mac duhovni; opasavsi se njima on ce uspeti da se suprotstavi tajnim
zamkama vrazjim, uperenim na njega. Zadobivsi ova oruzja pomocu
molitve, trpljenja, prozbi, posta, vere, on moze smelo da vodi borbu protiv
upravitelja, vlasti i gospodara ovoga sveta i, pobedivsi protivnicke sile uz
pomoc Duha i sopstvenim podvizima, postaje dostojan vecnog zivota.[22]

NAPOMENE:

1. Prep. Marko Podviznik - Slovo o raju i duhovnom zakonu.

2. Zak. pon. 22, 10.

3. Zak. pon. 22, 11

4. Levit. 19, 19.

5. Sveti Makarije Veliki, Slovo 2, gl. 4.

6. Beseda 37, gl. 5. Sv. Makarija Velikog i Slovo 6 prep. Marka Podviznika.

7. Efes. 6, 10.

8. Ps. 66, 12.

9. U Slovu Nikifora monaha, Dobrot. c. 2. Isto i u 1. Slovu Ustava prep. Nila

Sorskog i u 7. Slovu, gl. 2. Makarija Velikog.

10.Slovo o trezvenju prep. Isihija Jerusalimskog.

11.Ef. 6; 11, 12.

12.2. Kor. 10; 4, 5.

13."Kada djavo vidi da neko ne zeli da sagresi, onda on nije tako nepromisljen
da bi mu predlagao otvoreno zlo. On mu ne govori: "Idi, ucini blud, ili: Podji,
ukradi". On zna da mi necemo to i ne trudi se da nam govori ono sto
necemo, nego se stara da poseje u nama bilo kakvu potrebu, i tako nam
 nanosi stetu. Zato i kaze Pismo: Lukavi cini zlodela, kada se zdruzuje sa
pravednim (Price, 11, 15). Lukavi je - djavo. Onda on cini zlo, kada nasoj
prirodi dodaje svoju pravdu; onda se osnazuje, onda pricinjava vecu stetu,
onda dejstvuje. Kada se rukovodimo po svojim zeljama i idemo za svojom
pravdom, tada, misleci da cinimo dobro, sami sebe optuzujemo, i cak ne
primecujemo, kako ginemo." Pouka ave Doroteja: "O tome kako ne treba
sjedinjavati svoj razum".

14.Slovo 4, 23.

15.Mt. 5, 19.

16.Prema tumacenju Teofilakta Bugarskog.

17.Ps. 119, 128.

18.Ef. 6, 13.

19.Ovo je ocigledno iz zitija prep. Antonija Velikog, prep. Jovana

Mnogostradalnog Pecerskog i drugih.

20.Ef. 6, 17.

21.Prep. Isihije, gl. 23. Dobrot. c. 2.

22.Bes. 21, gl. 5.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

SMRTNI GRIJEH

Ranije je bilo receno da smrtni greh pravoslavnog hriscanina, neisceljenog

duzim pokajanjem, podvrgava sagresivseg vecnoj muci; takodje je receno
da neznabosci, muslimani i druga lica koja pripadaju religijama, jos ovde
predstavljaju posed ada i liseni su svake nade na spasenje, buduci liseni
Hrista, jedinog sredstva za spasenje. Smrtni gresi za hriscane su sledeci:
jepec, raskol, bogohulstvo, otpadnistvo, vracanje, ocajanje, samoubistvo,
blud, preljuba, protivprirodni bludni gresi, rodoskrvnuce, pijanstvo,
svetogrdje, ubistvo, kradja, lopovluk i svaka surova, necovecna ozleda.
Samo jedan od ovih grehova - samoubistvo - ne podleze lecenju
pokajanjem, a svaki od njih usmrcuje dusu i cini je nesposobnom za vecno
blazenstvo, dok ona ne ocisti sebe odgovarajucim pokajanjem. Ako covek
padne samo jedanput u jedan od ovih grehova, on umire dusom: Jer koji
sav zakon odrzi, rekao je Boziji brat, a sagrijesi u jednome, kriv je za sve.
 Jer onaj koji je re kao: Ne cini preljube! Rekao je i: Ne ubij! Ako dakle ne
ucinis preljubu a ubijes, postao si prestupnik zakona.[1]

Ko padne u smrtni greh neka ne zapada u ocajanje! Neka pribegne leku

pokajanja, na koje ga do poslednjeg minuta njegovog zivota priziva
Spasitelj, blagovesteci u svetom Jevandjelju: Koji vjeruje u Mene, ako i
umre, zivjece.[2] No veoma je mucno prebivati u smrtnom grehu, mucno je
kada se smrtni greh pretvori u naviku! Nikakva dobra dela ne mogu da
iskupe iz ada dusu koja se do svoga razlucenja od tela nije ocistila od
smrtnog greha. U vreme vladavine grckog cara Lava ziveo je u
Konstantinopolju covek, veoma slavan i bogat, koji je davao obilnu
milostinju siromasnima. Na nesrecu, on se predavao grehu preljubocinstva, i
ostao u njemu do starosti, jer se odavno u njemu bese ustalio ovaj zli
obicaj. Neprestano dajuci milostinju, on ne odstupase od preljube - i tako
iznenada umre. Mnogo je razmisljao o njegovom udelu patrijarh Genadije sa
drugim episkopima. Jedni su govorili da je on spasen, prema recima Pisma:
Otkup je za zivot covjeku bogatstvo njegovo.[3] Drugi su govorili suprotno,
jer sluga Boziji mora da bude neporocan i neuprljan, kako je takodje receno
u Pismu: Jer koji sav zakon odrzi, a sagrijesi u jednome, kriv je za sve,[4]
Od sve pravde njegove nista se nece spomenuti,[5] i Bog je rekao: U cemu
te zateknem, u tome cu ti i suditi.[6] Patrijarh je zapovedio monasima po
svim manastirima i svim zatvornicima da mole Boga, kako bi im otkrio o
sudbi pocivsega, i Bog je to otkrio nekom zatvorniku. Onda je on pozvao
patrijarha i ispricao mu pred svima: "Prosle noci dok sam stajao na molitvi,
ugledah neko mesto koje je s desne strane izgledalo kao raj, pun
neiskazanih blaga, a s leve - kao ognjeno jezero, ciji se plamen uzdigao do
oblaka. Izmedju blazenog raja i strasnog ognja stajao je umrli svezan i
stenjao strasno; on je cesto bacao pogled ka raju, a zatim gorko ridao. I
videh svetlonosnog Angela kako mu pristupa i govori: "Covece! Zasto
stenjes uzalud? Evo, radi milostinje tvoje, izbavljen si od muke, a zato sto se
nisi ostavio necistog bluda, lisen si blazenoga raja." Patrijarh i oni koji
bejahu s njim, cuvsi to, ispunise se strahom, i rekose: Istinu je objavio
apostol Pavle: Bjezite od bluda. Svaki grijeh koji covjek ucini van tijela je, a
koji bludnici svome tijelu grijesi.[7] Gde su oni sto govore: Ako i upadnemo
u blud, mi cemo se spasti milostinjom! Milostivi, ako je on zaista milostiv,
duzan je da najpre samog sebe opravda i stekne cistotu tela bez koje niko
nece ugledati Boga. Ne donosi nikakve koristi srebro, razdavano rukom
necistom i dusom nepokajanom.[8]

NAPOMENE:

1. Jk. 2; 10, 11.

2. Jn. 11, 25.

3. Price, 13, 8.
4. Jk. 2; 10, 11.

5. Jezek. 33, 13.

6. Jezek. 33, 20.

7. 1. Kor. 6, 18.

8. Prolog. 12. avg.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

STRAST

Liseni su nade na spasenje i oni pravoslavni hriscani koji su stekli

grehovne strasti i njihovim posredstvom stupili u opstenje sa satanom,
odbacivsi vezu sa Bogom. Strasti su grehovne navike duse, preobracene od
dugog vremena i cestog upraznjavanja u greh, kao da su to prirodne
osobine. Takve su: ugadjanje stomaku, pijanstvo, sladostrasce, rasejan
zivot, povezan sa zaboravom na Boga, zlopamcenje, surovost, srebroljublje,
tvrdicluk, camotinja, lenost, licemerje, lazljivost, kradja, sujeta, gordost i
tome slicno. Svaka od ovih strasti, obrativsi se u karakter coveka, i postavsi
nacin njegovog zivota, cini ga nesposobnim za duhovno blazenovanje na
zemlji i na nebu, makar covek i ne upadao u smrtni greh. Ne varajte se, veli
sveti apostol Pavle, ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubocinci, ni
samobludnici, ni muzeloznici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadaci, ni
otimaci, nece naslijediti carstvo bozije.[1] A poznata su djela tijela, koja su:
preljuba, blud, necistota, caranje, neprijateljstva, svadje, pakosti, gnev,
prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalasnosti, i slicna
ovima za koja vam unaprijed kazujem, kao sto sam vam i ranije govorio, da
oni koji tako nesto cine nece naslijediti carstva Bozijega. A koji su Hristovi,
raspese tijelo sa strastima i zeljama.[2]

Strast zahteva brizljivo lecenje pokajanjem i blagovremeno iskorenjivanje

pomocu suprotne njoj vrline. Strast se ne ispoljava uvek delom; ona moze
tajno da zivi u covecijem srcu, ovladavsi njegovim osecanjima i pomislima.
Strast se poznaje po tome kada covek ne prestaje da zamislja greh i
nasladjuje se mastajuci o njemu, kada se, zarobljen njime, on vise ne protivi
opcinjujucoj sili grehovnih pomisli i slika koje svojom neprilicnom slascu
potiskuju svu njegovu mudrost i vrlinu. Strastan ne prestaje da cini greh u
mastanju i osecanju srca, cime odrzava svoje opstenje sa tamnim dusima i
svoju potcinjenost njima, a samim tim i svoju vecnu pogibelj. Vici iz grla,
zapoveda Gospod Proroku Svome, ne ustezi se, podigni glas cvoj kao truba,
i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grijehe
njihove. Premda me svaki dan traze i radi su znati puteve moje, kao narod
koji tvori pravdu i ne ostavlja suda Boga; istu od mene sudove pravedne,
zele pribliziti se k Bogu. Zasto postismo, vele, a ti ne pogleda, mucismo duse
cvoje, a ti ne htje znati? Gle, kad postite, cinite svoju volju,[3] to jest, zle
misli vase! Vi im prinosite zrtve paljenice, kao idolima! Priznali ste za bogove
vase ljute pomisli, i prinosite im zrtvu, casniju od svih zrtava: slobodu vasu,
koju vam je dolicilo da posvetite Meni vasim blagotvarenjem i cistom
savescu."[4]

Samo onda osenjuje coveka nada na spasenje, kada on sagleda sebe u

nevidljivoj borbi kao postojanog pobeditelja. Ovu misao je izrazio sveti
prorok David, kada se molitveno obratio Bogu: Po tome cu poznati da sam ti
mio, ako se ne uzraduje neprijatelj moj nada mnom".[5] On se molio da
zadobije to blazeno stanje, kada je govorio: Od tajnih pogresaka ocisti me, i
od tudjih sacuvaj slugu svojega,[6] da ne ovladaju mnome. Tada cu biti
savrsen i cist od velikog prjestupa. Vrati mi radost spasenja svojega, i duh
vladalacki neka me potkrijepi. Da su ti rijeci usta mojih ugodne, i pomisao
srca mojega pred tobom, Gospode, kreposti moja i izbavitelju moj.[7]
Ocigledno je da je tajnim grehom, a isto tako i velikim grehom Prorok
nazvao strast. On ju je nazvao i grehom tudjim, jer se ona sastoji od
primljenih i dusom usvojenih demonskih pomisli, tudjih dusi, od kojih se ona
muci i boluje, kao od protivprirodnog svoga stanja. Neporocnost, dostojna
raja, dolazi posto se iz srca iskorene strasti. Jedino Sveti Duh moze u
potpunosti da ocisti coveka od strasti i da mu povrati vlast nad samim
sobom, otetu djavolom. U stanju bestrasca covek dostize cistu ljubav, i
misao njegova pocinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Dusa, osetivsi
zaklon Duha, ugledavsi sebe pobednicom grehovnih pomisli i mastanja,
pocinje da oseca neizrecivu radost spasenja. Ta radost nema nikakve
slicnosti sa uobicajenom covecjom radoscu, koja se radja jedino od sujete,
pociva na samozadovoljstvu; kada covek laska sam sebi, ili kada mu laskaju
drugi, ili kada mu, pak, laska zemaljski uspeh. Duhovna radost, koja
objavljuje spasenje, puna je smirenomudrija, puna blagodarenja Bogu,
pracena je obilnim i postojanim suzama, neprestanim molitvama, ne
zasicuje se osudjivanjem i unizavanjem sebe, izliva se u ispovedanju Boga, u
slavoslovlju Boga, ispoljava se umiranjem za svet. Ona je - predokus vecnog
zivota! Ona je - zivo poznanje Boga, koje klice tajanstveno: glas radosti
spasenja cuje se u kolibama pravednickim: "Desnica Gospodnja daje silu,
desnica Gospodnja uzvisuje, desnica Gospodnja daje silu." Necu umrijeti,
nego cu ziv biti, i kazivati djela Gospodnja: Karajuci pokara me Gospod; ali
me smrti ne dade. Otvorite mi vrata od pravde, uci cu na njih, slavicu
Gospoda. "Evo vrata Gospodnja na koja ulaze pravednici!" Hvalim te sto si
me uslisio i postao mi spasitelj.[8] Vrata Gospodnja - to je blagodatno
smirenje.[9] Kada se otvore pred umom ova vrata Bozanstvene Pravde, on
prestaje da osudjuje bliznjega, da pamti zlo koje mu je naneo, da optuzuje
njega i druge okolnosti, prestaje da opravdava sebe, u svemu sto se
dogadja poznaje nedokucivu pravdu Boziju, i zato odbacuje svoju pravdu,
kao mrskost. Ovim vratima u ispovedanju nebrojenih Bozijih dobrocinstava i
bezbrojnih svojih sagresenja, umiven suzama pokajanja i umilenja, covek
uzlazi cistom molitvom i duhovnim vidom pred lice Bozije.

Bezimo, bezimo od ubice naseg - greha! Bezimo od greha, ne samo

smrtnog, no i oprostivog, kako se on ne bi od naseg nemara obratio u strast,
koja nizvodi u ad isto kao i smrtni greh. Postoje gresi koji se mogu oprostiti.
Tako, ako se dogodi da se neko preda ugadjanju stomaku, bludnim
pomislima i pogledima, izgovori ruznu rec, slaze ili ukrade nesto neznatno,
pohvali se, pogordi, prognevi, na krace vreme naljuti na bliznjega, ili
zlopamti, u svim takvim slucajevima, iz nemoci ljudske, kada za njima usledi
poznanje i pokajanje, mi nesmetano dobijamo oprostaj od milosrdnog Boga.
Oprostivi greh ne razlucuje hriscanina od Bozanstvene blagodati, i ne
usmrcuje dusu njegovu, kao sto cini smrtni greh; ali i oprostivi gresi su
pogubni, kada se ne kajemo zbog njih, vec samo umnozavamo njihovo
breme. Prema poredjenju koje su izrekli sveti Oci, jednako moze da potopi
coveka i obesen o vrat teski kamen i obesena vrecica s peskom: na isti nacin
odvlace u adsku propast i smrtni greh i nakupljeno mnostvo malih,
oprostivih grehova. Kakvo je, na primer, ucinio posebno zlo jevandjelski
bogatas, koji se svakodnevno predavao veselju, imajuci za to sopstvena
sredstva? Kao razlog njegove pogibelji naveden je u Jevandjelju iskljucivo
njegov rasejani zivot, koji ga je doveo do potpunog zaborava o vecnom i
vrlinskom zivotu. Rasejanost je postala njegova strast: van nje on nije
razumevao zivot.

Nesreca je zadobiti ranu srca - strast! To zlo ponekad izaziva najnistavnija

okolnost: jedan nepazljiv, naizgled bezazlen pogled, jedna nepromisljena
rec, jedan lakomislen dodir, mogu da zaraze neizlecivo. U kakav je tezak
greh mogao da padne ranije pomenuti zatvornik, posebno uvazavan od
gradjana, nikuda ne izasavsi iz kelije, nikoga ne sablaznivsi, vec naprotiv,
sluzeci kao primer mnogima, a posrnuvsi zbog svog nevidljivog mislenog
opstenja sa satanom, zbog cera on ne uspokoji Svetoga Duha nijednoga
casa? - U nekim zenskim manastirima zivela je uz igumaniju njena rodjaka,
prekrasnog izgleda i po spoljasnjosti besprekornog drzanja. Sve sestre divile
su se i poucavale njenom angeloobraznoscu i neobicnom skromnoscu. I ona
umre. Sahranili su je dostojno, u cvrstoj uverenosti da se njena dusa vinula
u rajsku obitelj. Ozaloscena rastankom sa njom, igumanija se predavala
neprestanoj molitvi, pojacavajuci je postom i bdenjem, i molila je Gospoda
da joj otkrije kakve se nebeske slave udostojila njena rodjaka u liku
blazenujucih devstvenica? Jednom, dok je igumanija u kelijnoj tisini usred
noci stajala na molitvi, iznenada se otvorila zemlja pod njenim nogama - i
pred ocima molitvenice potekla je uskljucala ognjena lava. Van sebe od
straha, ona je bacila pogled na otvoreni pred njom ponor - i ugledala usred
paklenog plamena svoju rodjaku. "Boze moj", ocajno je uzviknula ona,
"vidim li to tebe?!" - Da, strasno stenjuci odgovori joj poginula. "A zbog cega
je to?", sa tugom i saosecanjem upita je starica, "ja sam se nadala da cu te
videti u rajskoj slavi, u likovima angelskim, medju neporocnim jaganjcima
Hristovim, a ti... Zbog cega je to?" - "Jao meni gresnoj!" zajeca ona koja
bese sva u mukama. "Sama sam vinovnica svoje vecne smrti u ovom
plamenu koji me vecno prozdire, ali me ne unistava, i Bog ti je otkrio tajnu
moga polozaja." "A zasto je tako?", opet je kroz suze upita igumanija. -
"Zato", odgovori zlostavljana, "sto sam u vasim ocima izgledala devstvenica,
neporocni andjeo, a u samoj stvari ne bejah to. Ja ne uprljah sebe telesnim
grehom, no moje misli, moje tajne zelje i zla mastanja svedose me u geenu.
Uz neporocnost moga devstvenog tela, ja ne znadoh da sacuvam u cistoti
svoju dusu, svoje misli i unutarnje pobude srca, i zato sam predana na
mucenje. Pri nepaznji svojoj ja negovah u sebi osecanje dusevne
privezanosti za jednog mladica, nasladjivah se u svojim mislima i masti
zamisljanjem njegovog prekrasnog izgleda i sjedinjenjem sa njim, i,
shvatajuci da je to greh, stidela sam se da ga otkrijem duhovniku na
ispovesti. Kao posledica mog nasladjivanja necistim mislima i mastanjima
usledilo je to sto su se nakon moje smrti sveti Angeli uzgnusali mene i
ostavili me u rukama demona. I evo, ja sada gorim u paklenom plamenu,
vecno cu goreti i nikada, nikada necu sagoreti: Nema kraja mucenju
odbacenih od neba!" Rekavsi to, necasna snazno zastenja, zaskrguta zubima
i, obuhvacena zestokom lavom, nestade sa svim vidjenjem od pogleda
igumanije.[10]

"Treba cuvati dusu i na svaki je nacin paziti", kaze sveti Makarije, "kako
se ona ne bi priklonila necistim i zlim pomislima. Kao sto se telo, ujedinivsi
se sa drugim telom, zarazava necistotom: tako se i dusa razvracuje
saglasavajuci se sa necistim i zlim pomislima spajajuci se u jedno sa njima.
Treba razumeti da se to odnosi ne samo na jednu ili dve vrste pomisli koje
dovode do greha, nego uopste na sve zle pomisli, kao sto su: pomisli
neverja, pohvale, sujete, gneva, zavisti i pakosti. U odbacivanju svih ovih
pomisli sastoji se ociscenje od svake necistote tijela i dyxa.[11] Znaj, da i u
tajnosti duse dejstvom nepotrebnih pomisli dolazi do razaranja i
posunovracenja, po recima velikog Apostola: Ako neko razara hram Boziji,
razorice njega Bog.[12] Pod pojmom hrama Bozijeg treba razumeti ovo nase
vidljivo telo. Tako i onaj koji razori dusu i um, sjedinjujuci se i saglasavajuci
se sa zlom, podleze kazni. Kao sto je potrebno da se telo cuva od vidljivog
greha, tako je potrebno da se i dusa, ta nevesta Hristova, cuva od
nepotrebnih pomisli. O6rucih vas, veli Apostol, muzu jedinome, da djevojku
cistu privedem Hristu.[13] I drugo Pismo govori: Svrh svega sto se cuva
cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot.[14] I opet: Nauci se iz
Bozanstvenoga Pisma da samovoljne pomisli odlucuju od Boga.[15]
Prepodobni Nil Sorski ovako rasudjuje o strasti: "Strast podleze ili
srazmernom pokajanju, ili buducoj muci. Potrebno je kajati se zbog strasti i
 moliti se za izbavljenje od nje: Ona podleze buducoj muci zbog nekajanja, a
ne zbog unutarnje borbe koju ona izaziva. Ako bi se vecnom mukom
kaznjavala sama borba, onda bez savrsenog bestrasca ne bi bilo ni
otpustanja grehova, sto su, ipak, zadobili mnogi, kako kaze sveti Petar
Damaskin. Ko je obuzet bilo kakvom strascu treba svim silama da joj se
protivi, rekli su Oci. Uzmimo, na primer, strast bluda: Ako neko gaji tu strast
prema bilo kojoj osobi, neka na svaki nacin izbegava i razgovore sa njom i
njenu blizinu i neka bezi i od mirisa odece njene. Ko ne cuva sebe od svega
ovoga, pothranjuje strast i cini mislenu preljubu u srcu svome, rekli su Oci.
Takav sam u sebi raspaljuje plamen strasti i, kao zveri, uvodi zle pomisli u
dusu svoju."[16]

NAPOMENE:

1. 1. Kor. 6; 9, 10.

2. Gal. 5; 19-24.

3. Is. 58, 1-3.

4. Isak Sirin, Slovo 53. prema prevodu Starca Pajsija.

5. Ps. 41, 11.

6. Prema tumacenju Makarija Velikog, Slovo 2, Gl. 3.

7. Ps. 19; 12, 13; 51; 14; 19, 14.

8. Ps. 118, 15-21.

9. U Alfavitinom Pateriku susrecemo ovu misao prepodobnog Jovana Kolova:

"Vrata Bozija - to je smirenje. Oci nasi, usli su, radujuci se, u hram Boziji,
putem mnogih ponizenja."

10.16. Pismo Svetogorca.

11.2. Kor. 7, 1.

12.1. Kor. 3, 17.

13.2. Kor. 11, 2.

14.Price, 4, 23.

15.Prem. Sol. 1, 3.

16.Prepodobni Nil Sorski, Slovo I.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

 PRIPREMANjE ZA SMRT

Pripremamo se za vecnost i za prelazak u vecnost, u ovom predvorju

vecnosti. Zemni zivot nije pravi zivot, vec neprestana borba izmedju zivota i
smrti, gde se naizmenicno priklanjamo cas jednom, cas drugom, kolebamo
se izmedju toga, dvoumimo se. Ako pravilno procenimo ovo kratko
magnovenje, na koje smo postavljeni ovde, na zemlji, i uporedimo ga sa
neizmernom i velicanstvenom vecnoscu: naci cemo samo jedan ispravan
nacin zivota na zemlji - a to je kada se provodi u pripremi za vecnost. Tako
sudi o zemaljskom zivotu i Rec Bozija; ne boj se, malo stado, zavestava
Gospod ucenicima Svojim za vreme njihovog zemnog stranstvovanja, jer bi
volja oca vasega da vam dade carstvo. Prodajte sto imate i dajte milostinju;
nacinite sebi kese koje nece ovestati, riznicu na nebesima koja se nece
isprazniti, gdje se lupez ne priblizava, niti moljac kvari: jer gdje je blago
vase, ondje ce biti i srce vase. Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke
zapaljene: a vi slicni ljudima koji cekaju Gospodara svojega, kad ce se vratiti
sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim
koje Gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da ce se zapregnuti,
i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, u u
trecu strazu dodje, u nadje ux tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad
bi znao domacin u koji ce cas doci lupez, bdio bi, i ne bi pustio da mu
potkopavaju kucu. I vu, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite doci
ce Sin Covjeciji. Ko je, dakle, taj vjerni i mudri pristav kojega ce postaviti
Gospodar nad celjadi svojom da im daje obrok na vreme? Blago onome sluzi
kojega Gospodar njegov, kada dodje, nadje da izvrsuje tako. Zaista vam
kazem: nad svim imanjem svojim postavice ga. Ako li rece sluga taj u srcu
svojemu: nece moj Gospodar jos zadugo doci; i stane biti sluge i sluskinje, i
jesti i piti, i opijati se: doci ce Gospodar toga sluge u dan kad ne ocekuje, i u
cas kad ne zna, i rasjeci ce ga, i dio njegov metnuce sa nevjernima.[1] Malo
je i ponizeno slovesno stado istinskih hriscana; ono je prezreno i gonjeno od
gordih sinova sveta; Gospod mu zapoveda da ne iznemogne u nevoljama i
da ih se ne boji, zapoveda da se ne osvrce na te nevolje, nego da sva
stremljenja upravi ka nebeskom carstvu, obecanom blagovoljenjem Oca -
Boga. On zapoveda da se zemno blago milostinjom preobrazi u nebesko
blago, kako bi sama riznica covekova, nalazeci se na nebu, privlacila njega
navise. On nalaze da covek tako ustroji svoj zivot, kako bi u svako vreme
bio spreman za smrt. Nazivajuci zivot na zemlji nocu, On objavljuje da je
neizvesno u koju ce strazu te noci stici smrt: u detinjem uzrastu, ili mladom
dobu, zrelom, ili u dubokoj starosti. Gospod preti neocekivanom smrcu
onome koji, misleci kako je ona daleko od njega, dopusta sebi da
zloupotrebljava zemaljski zivot i darove Bozije.
 Istinski ucenici Hristovi savrseno su ispunili zavestanje Gospoda. Apostol
Pavle kaze za sebe da je umirao svakodnevno.[2] Zaista: ko je svakoga
dana spreman za smrt, taj umire svakodnevno; ko je odbacio sve grehe i
sve grehovne zelje, cija se misao odavde preselila na nebo i tamo obitava,
taj umire svakodnevno, ko umire svakodnevno, taj vec zivi vecnim, istinskim
zivotom.[3]

Takav zivot - mislju i srcem na nebu, pri zivotu telom na zemlji, takvo
svakodnevno preseljenje u vecnost dostize veoma mali broj hriscana, cak
iako provode zivot u svetim obiteljima; tim je manje dostupno to duhovno
stanje hriscanima koji zive usred sveta. Zemne brige neprestano vuku misao
ka zemnom, privezuju za vremensko i trulezno, kraduci joj secanje na
vecnost. To, medjutim, ne treba da dovodi hriscanina u ocajanje. Ako on ne
moze neprestano da obitava u oblasti vecnoga i duhovnoga: onda moze da
joj se obraca cesto, i blagovremeno da se priprema za smrt. Za nju se treba
pripremati cuvanjem sebe od svakog dela, reci i pomisli zabranjenih
Hristovim zapovestima. Za nju se treba pripremati svakodnevnim ili, po
mogucnosti cestim ispovedanjem svojih sagresenja, kako pred duhovnim
ocem, tako i u dusevnoj kleti pred jedinim Srcevidcem - Bogom. Treba se
pripremati za smrt uzdrzavanjem od jela i pica, uzdrzavanjem od
praznoslovlja, sala, smeha, rasejanosti, veselja i igara, uzdrzavanjem od
raskosi koju podstice sujeta sveta, i od svega suvisnog, sto cini secanje na
smrt tudjim umu, lazno predstavljajuci zemni zivot kao da je beskrajan.
Treba se pripremati molitvama srcem skrusenim i smirenim, suzama,
uzdisanjima, ridanjima; treba se pripremati obilnim davanjem milostinje,
prastanjem uvreda, ljubavlju i dobrocinstvima prema neprijateljima,
trpljenjem svih zemaljskih nedaca i iskusenja kojima se iskupljuju vecne
adske muke. Ako smrt zatekne hriscanina u tom podvigu, onda ce ga,
svakako, zateci spasenim, to jest spremnim za odlazak na daleko putovanje
od zemlje ka nebu, i sa gorucim svetilnikom, to jest sa razumom i drzanjem
obasjanim Bozanstvenom Istinom.

NAPOMENE:

1. Lk. 12, 32-40; 42-46.

2. 1. Kor. 15, 31.

3. Prep. Makarije Veliki, Beseda 49, gl. 2.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

PAMČENJE SMRTI ILI SJEČANJE NA SMRT

 Jedan od najvaznijih nacina pripremanja za smrt je secanje i razmisljanje
o smrti. Ocigledno je iz gorenavedenih reci Spasitelja, da je ono
zapovedjeno Gospodom. I Sveto Pismo Starog Zaveta govori: Secaj se
poslednjih trenutaka svojih, i neces nikada sagresiti.[1] Sveti su inoci sa
posebnom paznjom obradjivali ovaj deo umnog podviga. Kod njih se
razmisljanje o smrti, osenjeno blagodacu, obracalo u zivo sozercanje tajne
smrti, a takvo sozercanje pratila je goruca molitva sa obilnim suzama i
dubokim jecajima srca. Bez postojeceg secanja na smrt i Sud Boziji, oni su
smatrali opasnim i sam uzviseni podvig, koji bi mogao da da povoda ka
samoobmani.

Prepodobni Antonije Veliki u poukama svojim ucenicima savetuje

razmisljanje o smrti: "Posmatrajuci, - kaze on - prevrtljivost ljudskog zivota i
neizvesnost njegovog kraja, mi cemo se takvim razmisljanjem udaljiti od
greha. Kada ustanemo od sna, sasvim je nesigurno - hocemo li dostici
veceri. Opet, kada zelimo da odmorimo telo snom, isto je tako neizvesno -
hocemo li ugledati svetlost nastupajuceg dana. Razmisljajuci o nesigurnosti
nasega zivota i prirode u svakom pogledu, mi dolazimo do poznanja da
Boziji Promisao upravlja nama. Tada prestajemo da gresimo i da se
ushicujemo polozajima pustim i nistavnim, tada se ne gnevimo ni na koga,
ne stremimo sabiranju zemnih riznica, zatiremo sve trulezno strahom od
moguceg svakodnevnog odlaska odavde i neprestanim razmisljanjem o
razlucenju duse od tela; tada prestaje da dejstvuje ljubav prema zenskom
polu, gasi se plamen plotske ljubavi, prastamo jedan drugom nase grehe,
imajuci neprestano pred ocima dolazak konacnog ishoda. Bojaznoscu od
suda i strahom od muka unistavaju se varljive pohote tela i ujedno se
zaustavlja dusa, kada klone padu.[2]

Sveti Isak Sirin kaze: "Ko je dostojan da se nazove razumnim? Onaj koji
je istinski razumeo sta je kraj ovoga zivota; taj moze da ucini kraj svojim
sagresenjima.[3] Prva misao upucena covekoljubljem Bozijim coveku,
upravljajuci dusu njegovu ka vecnom zivotu, je misao o ishodu koja se
urezuje u srce. Tu misao prirodno prati prezrenje prema svetu; njome se
zacinje u coveku svaka dobra pobuda koja ga poucava zivotu. Bozanstvena
sila, sadejstvujuci u coveku, kada hoce da javi u njemu zivot, polaze mu tu
misao kao temelj, kako smo rekli. Ako je covek ne ugasi zivotnim brigama i
sujetom, no uzraste u bezmolviju, udubljujuci se u sebe i baveci se njome:
tada ce ga ona odvesti u duboku spoznaju, neiskazivu recju. Ovu misao
krajnje mrzi satana i upotrebljava svu silu, kako bi je iscupao iz coveka. Ako
bi bilo moguce, on bi dao coveku carstvo celog sveta, kako bi putem
zaborava izbrisao tu misao iz uma covecijeg; on bi to rado ucinio, kada bi
mogao. Lukavi! Zna on, ako se pomisao o smrti ukoreni u coveku, da njegov
um nece ostati vise na strani prevare i da mu se demonska lukavstva vise
nece primaci. Nemojte da pomislite kako mi govorimo o prvoj pomisli koja
napominjanjem svojim pobudjuje u nama secanje na smrt; mi govorimo o
punoci dela, kada neprestano dolazi coveku podsecanje i razmisljanje o
smrti, koje ga svagda utvrdjuje i dovodi u udivljenje. Prva pomisao je
telesna, a ovo drugo je - duhovno stanje i divna blagodat, kada je covek
zaodenut svetlim mislima. Ko je to stekao, ne obraca paznju na svet i ne
brine se za svoje telo."[4]

Kada se priblizis postelji svojoj reci joj: O odre moj! Neces li mi ove noci
postati grob? Neizvesno mi je, hoce li me ove noci umesto vremenog sna,
postici buduci vecni san. Dok imas noge, hitaj na rad, pre negoli se one
svezu uzom, koja vise ne moze da se odresi. Dok imas ruke, siri ih na
molitvu, pre negoli dodje smrt. Dok imas oci - ispunjavaj ih suzama, pre
negoli ih prekrije prah. Kao sto ruza vene, cim dune na nju vetar, tako i ti
umires cim se pokrene unutar tebe bilo koja od stihija koje ulaze u tvoj
sastav. O covece! Ukoreni u svom cpcu misao o tvom odlasku, i opominji
sebe neprestano: Evo! Onaj koji je za mene poslan vec je stigao do vrata.
Zasto sedim? Ceka me putovanje vecno, bespovratno!"[5]

"Kao sto je hleb potrebniji od svake druge hrane", kaze sveti Jovan
Lestvicnik, "tako je razmisljanje o smrti potrebnije od svakog drugog
podviga. Secanje na smrt podstice monahe koji zive u zajednici na trud, na
neprestano usavrsavanje u ostvarivanju jevandjelskih zapovesti, a narocito
na radosno podnosenje uvreda. A kod onih koji zive u bezmolviju ono dovodi
do prestanka brige o bilo cemu zemaljskom, neprestane molitve i cuvanja
uma. Te vrline istovremeno su i mati i kci secanja na smrt. Delatno secanje
na smrt preseca neuzdrzanje u hrani; a kada je ono preseceno sa smirenjem
- zajedno sa njim odsecaju se i druge strasti. Kao sto Oci tvrde da savrsena
ljubav ne moze pasti, tako i ja mislim da je savrseno osecanje smrti liseno
straha. Kao sto neki zamisljaju bezdan beskonacnim, vec na osnovu samog
naziva, tako i pomisao na smrt cini da nasa cistota i podvig postanu
besmrtni. Coveku je nemoguce da jedan dan provede pobozno, ako ne bude
mislio da je to poslednji dan njegovog zivota. Treba da znamo da je secanje
na smrt, kao i svako drugo dobro, dar Boziji. Mi cesto ostajemo bez srca,
ravnodusni, cak i kada se nalazimo kraj samih grobova, a veoma cesto nas
dirne sasvim suprotan prizor."[6]

Veliki Varsanufije tvrdi da covek koji odsece svoju volju u svemu, imajuci
smireno srce i uvek smrt pred ocima, moze da se spase blagodacu Bozijom i
ma gde on bio, njime nece ovladati strah: takav sto je za njim zaboravlja, a
stremi za onim sto je pred njim.[7] "Neka ukrepi tvoju misao", pise ovaj
prepodobni Otac nekom bratu, "secanje na dolazak smrti ciji je cas
neizvestan bilo kome od ljudi. Postarajmo se da cinimo dobro, pre nego sto
odemo iz ovog zivota. Ne znamo u koji cemo dan biti pozvani, da nam se ne
dogodi da budemo nespremni i da ostanemo van dvora sa pet ludih
devojaka koje uzese fitilje, ali ne uzese jeleja u sasudima svojim.[8]
Drugom bratu Prepodobni pise: "Shvati da vreme ne okleva i, kada nastupi
cas, vesnik smrti je neumoljiv. Ko ga je molio, i bio uslisen? On je istinski
sluga istinskoga Vladike, koji u potpunosti ispunjava naredbu Njegovu.
Zaplasimo se strasnog dana i casa, u koji nas nece zastiti ni brat, ni srodnik,
ni upravitelj, ni vlast, ni bogatstvo, ni slava: nego ce ostati samo covek i
njegov trud.[9] "Dobro je coveku da se seca smrti, kako bi usvojio znanje o
svojoj smrtnosti; smrtan - nije vecan; a nevecan ce biti primoran da napusti
ovaj vek. Neprestanim secanjem na smrt covek pocinje i nehoticno da cini
dobro.[10]

Prepodobni Filotej Sinajski savetuje Hristovom podvizniku da celo jutro

posvecuje trezvenoj i dugotrajnoj molitvi, a nakon uzimanja hrane da neko
vreme posveti secanju i razmisljanju o smrti.[11] Navodeci u svedocenje
ovog drevnog Oca, nas prepodobni Nil Sorski takodje savetuje da se vreme
za trpezom posvecuje razmisljanju o smrti i sudu.[12] Ovom poukom svetih
Otaca, izvedenom iz blazenog opita, korisno je i potrebno da se sluze svi koji
zele da se nauce secanju na smrt, koji zele da se oslobode varljivog i laznog
mislenog stanja, kojim se covek samom sebi cini kao da je vecan na zemlji, i
smrt smatra udelom samo drugih ljudi, a niposto i svojim. Nakon napornog
primoravanja na delatno razmisljanje o smrti, milosrdni Gospod salje zivi
predokus tog secanja - i ono dolazi da pomaze podvizniku Hristovom pri
njegovoj molitvi. Ono ga blagovremeno uzvodi na strasni sud Hristov; na
tom sudu covek pravovremeno umoljava covekoljubivog Gospoda za
oprostaj svojih grehova, i dobija ga. Stoga je sveti Jovan Lestvicnik i rekao
da je "molitva onih koji se istinski mole sud Gospodnji, sudjenje pred
prestolom Njegovim pre Strasnog suda."[13]

Prepodobni Filotej Sinajski svedoci da secanje na smrt (tako uopste sveti

Oci nazivaju razmisljanje o smrti) ociscava um i telo. "Ugledavsi njenu
lepotu, - kaze on - i buduci zaplenjen duhom, a ne okom, pozeleo sam da mi
ona bude saputnica tokom ovog zemnog zivota, ucinivsi se ljubiteljem
njenog blagolepija i vrline. Kako je ona smirena, radosno-tuzna,
promisljena! Kako se ona neprestano plasi buducih pravednih muka! Kako se
ona boji da odlaze iz dana u dan vrlinski zivot! Ona izliva iz cuvstvenih ociju
zivu, celebnu vodu, a iz mislenih ociju - istocnik najmudrijih misli koje teku i
izbijaju, veseleci razum. Ovu, kako rekoh, kcer Adamovu, secanje, govorim
o smrti, ceznuo sam postojano da dobijem za nerazdvojnu saputnicu, i da sa
njom besedim i istrazujem, sta ce sa mzdom biti po razlucenju od tela."[14]

"Svagdasnje i zivo secanje na smrt radja plac, sjedinjen sa radoscu i

umilenjem, i trezvenost uma."[15]

"Ko pazljivo provodi zivot svoj, neprestano prebivajuci u secanju na smrt i

razmisljanju o njoj, i time premudro odvlaceci um od strasti, jasnije vidi
stalne nailaske demonskih predloga, nego onaj ko hoce da provodi zivot van
secanja na smrt, cisteci srce samo pomocu razuma, a ne cuvajuci svoje misli
uvek placem i tugom. Takav, misleci da ce pobediti ostroumljem svojim sve
pogubne strasti, vezan je, ne znajuci to, najgorom od njih, i cesto skrece
daleko od Boga svojim visokoumljem. Takav mora strogo da pazi na sebe,
kako se ne bi pogordio, i zbog toga sisao s uma. Obicno se duse, kaze Pavle,
koje sabiraju znanje sa ovih strana, uznose nad malima, kakvima im se oni
cine: u njima nema ni plamicka istinske ljubavi, kako ja mislim. Nasuprot
tome, ko ima secanje na smrt, videci jasnije od drugih nailaske demona,
svake veceri ih obara i progoni."[16]

"Uistinu, mnoge vrline sadrzi u sebi delatno secanje na smrt: ono je -

majka placa, podsticaj ka uzdrzavanju u svemu, podsecanje na geenu, mati
molitve i suza, radjanje bestrasca razotkrivanjem kratkotrajnosti zivota,
istocnik ostroumlja sjedinjenog s blagorazumnoscu; njihova su deca -
dvostruki strah Boziji i ociscenje srca od strasnih pomisli, cime se
obuhvataju mnoge zapovesti."[17]

Sveti Isihije Jerusalimski ubraja medju nacine trezvenja neprestano

drzanje u dusi secanja na smrt. On uporedjuje secanje na smrt sa vratarem
koji stoji na vratima duse i zabranjuje zlim pomislima da ulaze u nju. "Treba,
- kaze on - ako je moguce da se neprestano secamo smrti. Od takvog
secanja u nama se radja odlaganje briga i svega sujetnog, cuvanje uma i
neprestana molitva."[18]

Postojano secanje na smrt je divna blagodat, udeo svetih Bozijih,

prvenstveno onih koji su se predali brizljivom pokajanju u nenarusivom
bezmolviju. Samo u bezmolviju sazrevaju i cvetaju najuzvisenije vrline, kao
sto se u staklenim bastama neguju najredje i najdragocenije sadnice! No i
mi, nemocni i strasni, treba da primoravamo sebe na pamcenje smrti, da
stvaramo u srcu naviku razmisljanja o njoj, bez obzira sto je takvo
razmisljanje krajnje protivno greholjubivom i slastoljubivom srcu. Za takvo
poucavanje, saglasno gorenavedenom ucenju svetih Otaca, korisno je da se
svakodnevno odvoji izvesno vreme, oslobodjeno briga, koje ce se
posvecivati spasonosnom secanju na strasnu, neumitnu smrt. Ma koliko da
je neizbezan taj dogadjaj svakom coveku, ipak je u pocetku potreban veliki
trud u primoravanju sebe cak i na povrsno secanje na smrt, sto sluzi kao
jedan od beskrajnih dokaza pada nase prirode, koje ona u sebi nosi.
Neprestano rasejavanje misli, na sta smo navikli, i mracni zaborav,
neprekidno potkradaju misao o smrti onima koji pocinju da se staraju o
cestom razmisljanju o njoj. Zatim se javljaju druga protivljenja: neocekivano
se pojavljuju vazniji poslovi i brige upravo onoga casa koji smo odvojili u
danu za staranje o svojoj vecnosti, kako bi nam ukrali taj cas, a potom, da
potpuno ukradu i sam trud, cak i samo secanje o opstanku duhovnog,
najspasonosnijeg delanja - razmisljanja o smrti. A kada se, uvidevsi zamke
vazdusnih vlasti, zaustavimo u podvigu: tada cemo ugledati u sebi novu
borbu protiv njega - pomisli sumnje u ispravnost i korist podviga, pomisli
poruge i hule kako ga nazivaju cudnovatim, glupim i smesnim, pomisli
laznog smirenja koje nam savetuju da se ne odvajamo od drugih ljudi nasim
zivotom. Ako se, po velikoj milosti Bozijoj, osvoji i ova bitka, - sam strah
mucni, uzrokovan delatnim secanjem i predstavljanjem smrti, kao njenim
predokusom, u pocetku je neobicno tezak nasem starom coveku: on dovodi
do uzasa um i mastu; hladni trepet prozima telo, potresa ga, raslabljuje;
srce se muci nepodnosljivom tugom, povezanom sa beznadjem. Ne treba
odbacivati ovo stanje, ne treba se bojati da ce njegove posledice biti
pogubne. "Svakome koji pocinje da zivi po Bogu", veli sveti Simeon Novi
Bogoslov, - koristan je ovaj mucni strah i bol koji iz njega proistice. Ko misli
da postavi pocetak bez ovakvog bola i okova, ne samo sto polaze temelj na
pesku svoga truda, neto je i slican onome ko pokusava da sagradi hram na
vazduhu, bez ikakvog temelja, sto je nemoguce. Od ove bolesti uskoro se
radja svaka radost; ovim okovima kidaju se okovi svih sagresenja i strasti;
ovaj mucitelj biva uzrocnikom ne smrti, no vecnog zivota. Ko nece da
izbegne bol koji se radja iz straha od vecnih muka, i ne utekne od njega,
nego mu se po volji srca preda i stavi na sebe lance, taj, saobrazno tome,
pocinje uskoro da se uspinje i on ga predstavlja Caru nad carevima. A kada
se to dogodi, i podviznik donekle uzre slavu Boziju: tada se brzo raskidaju
okovi, nestaje mucni strah, bol srca prerasta u radost, javlja se istocnik
osecanja iz koga kao reka teku neprestane suze, a u mislima se radja tisina,
krotost, neiskazano umilenje, smelost sto slobodno i neometano vode ka
potpunom ispunjenju zapovesti Bozijih."[19] Ocigledno je: do takve
promene dolazi od blagodatne pojave u srcu nade na spasenje. Tada se, pri
razmisljanju o smrti tuga mesa sa radoscu, a gorke suze prelaze u slatke
suze. Covek koji pocinje da place opominjuci se smrti, misleci pritom na
kaznu, iznenada pocinje da place pri tom razmisljanju kao o povratku u
svoje besceno otacastvo. Takav je plod secanja na smrt. S obzirom na
vrednost ploda, potrebna je odvaznost pri njegovom obradjivanju i
odolevanje svim preprekama razumnim trudom i postojanoscu; treba
verovati da cemo plod i ubrati u svoje vreme, po milosti i blagodati Bozijoj.
Secanje na smrt, praceno strahovima koji ga ne napustaju, ovo secanje,
povezano sa usrdnom molitvom i placem za sebe, moze da zameni sve
podvige, da obuhvati sav zivot coveciji, da mu omoguci cistotu srca, da
privuce k njemu blagodat Svetoga Duha, i time mu podari slobodan ushod
na nebo mimo vazdusnih vlasti.

Pre nego dostignemo do takvog molitvenog blazenog stanja, pri kojem um

neposredno gleda predstojecu koncinu, i uzasava se smrti, kao sto i prilici
stvorenju da se uzasava pretnje Tvorca, izrecene zajedno sa zapovescu, -
korisno je pobudjivati u sebi secanje na smrt posecivanjem groblja,
posecivanjem bolesnika, prisustvovanjem na koncini i sahrani bliznjih,
cestim razmisljanjem i obnavljanjem u secanju razlicitih nacina smrti u nase
vreme, o kojima smo slusali i ciji smo bili ocevici. Koliko je nasih poznanika,
 ljubeci ovaj zemni zivot i uzivajuci u njegovim carima, nadajuci se da ce
dugo ziveti, jer ne behu stari, - pokoseno iznenadnom smrcu! Niko od njih
ne bese u stanju da kaze smrti posto je dosla: "Sacekaj! Udalji se! Ja jos
necu da umirem!" Neki od njih ne stigose na samrtnom casu da ostave bilo
kakvu poruku ili oprostaj; neki su bili zgrabljeni usred vesele gozbe, sa
raskosne trpeze: neki okoncase na putu; neki se ubise sami, a neki behu
ubijeni; jedne rastrgose zveri, a drugi legose na postelju da kratkotrajnim
snom odmore telo, a usnuse vecnim snom. Pogledajmo oko sebe: koliko je
mnostvo rodbine, prijatelja i poznanika, uzetih smrcu, otrgnuto iz naseg
drustva! Slavni mecu njima ostavise imanje i novac, sakupljane sa velikim
trudom, cuvane sa velikim tvrdiclukom. Smrt je razdvojila roditelje od
mnogobrojne porodice, supruga od supruge, druga s drugom; ona je
pogodila genija usred velikih njegovih dela; ona je otela iz ljudskog drustva
njegovog najvaznijeg clana, i to u trenutku najvece potrebe za njim. Niko
nije mogao da je zaustavi i da joj se usprotivi; niko nije mogao da od nje
dobije objasnjenje za njeno delovanje, toliko nepomirljivo sa covecijim
razumom. Sta nije promenljivo? Sta ima bilo kakvu postojanost? Uistinu -
samo zivot u Hristu, koji se nastavlja van granica groba i razvija u punoj
lepoti i svetlosti nakon smrti tela. A sve drugo su slabi odsjaji, varljivi kao
snovidjenja... Dugogodisnje muke covecije unistava smrt u jednom trenu, u
jednom magnovenju.[20]

NAPOMENE:

1. Sirah, 7, 39.

2. Patrologiae, tomus LXXIII, vita beati Antonii, cap. XV.

3. Slovo 12.

4. Slovo 86.

5. Slovo 141.

6. Izvuceno iz 6. stepena Lestvice.

7. Fil. 3, 13.

8. Odgovori na pitanja 229 i 623.

9. Odgovori na pitanja 799 i 645.

10.Odgovori na pitanja 799 i 644.

11.Prep. Filotej, gl. 2. Dobrot. c. 2.

12.Prep. Nil Sorski, Sl. 7.

13.Lestvica, stepei 28.

14.Prepodobni Filotej, gl. 6.

15.Isto, gl. 13.

16.Isto, gl. 21.

17.Isto, gl. 38.

18.Slovo o trezvenju, gl. 17, 18.

19.Delatne i bogoslovske glave 66 i 67; v. Dobrot. c. 1.

20.Uzeto uglavnom iz 7. Slova prep. Nila Sorskog. Iznenadna smrt postize

samo one koji se ne staraju o svom spasenju: O tome je i Sam Gospod
objavio (Lk. 12, 46). "Bog", rekao je prepodobni Varsanufije Veliki bratu koji
se bojao nagle i prevremene smrti "nece uzeti dusu njegovu (podviznika,
koji se bori sa strastima) sve dotle dok ga ne dovede u meru visoku, u
coveka savrsena." Odgovor 265.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

POZIV NA SJEČANJE I RAZMIŠLJANJE O SMRTI

Shvativsi kratkocu naseg zemnog zivota i sujetnost svih zemnih dobitaka i

preimucstava, shvativsi uzasnu buducnost koja ocekuje one koji
prenebregavsi Iskupitelja, prinese sebe svecelo na zrtvu grehu i trulezi, -
odvratimo mislene oci nase od netremicnog gledanja na varljivu i
opcinjujucu lepotu sveta, koja lako zarobljava slabo srce covecije u ljubav
prema sebi i u sluzenje sebi; obratimo ih strasnom, ali spasonosnom prizoru,
- smrti koja nas ocekuje. Oplacimo sebe blagovremeno, umijmo, ocistimo
suzama i ispovedanjem grehova svojih zapisanih u knjigama kneza ovoga
sveta. Potrudimo se da zadobijemo blagodat Svetoga Duha - taj pecat, to
znamenje izbranja i spasenja: ono je neophodno za neometan hod po
vazdusnom prostranstvu i sticanje prava na ulazak kroz nebeska vrata i
nebeske obitelji. Nepravedno bogatstvo[1] - tako je nazvano u Jevandjelju
svako zemno imanje, sto je posledica naseg pada - upotrebimo, po savetu
Jevandjelja, na zadobijanje nebeskih riznica obilnim razdavanjem milostinje.
Upotrebimo nas zemaljski zivot, taj veliki dar Boziji, shodno odredjenju
naznacenom od Boga, na poznanje samih sebe, na nazidanje svoga vecnog
udela. Nemojmo gubiti vreme; iskoristimo ga pravilno: drugi put ono se
nece dati; gubitak je njegov nenadoknadiv. Izgnanici iz raja! Ne nalazimo se
mi na zemlji radi veselja, ni radi slave, ni radi igre, nego zato, da bismo
 verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja je ubila nas i povratili sebi
izgubljeni raj.

Milosrdni Gospod neka podari citaocima ove knjige i njenom sastavljacu

da se secaju smrti za vreme zemnog zivota; da secanjem na nju,
umrtvljavanjem sebe za sve sujetno i zivotom za vecnost odstrane strahotu
smrti, kada nastupi njen cas, i predju iz nje u blazeni, vecni, istinski zivot.
Amin.

NAPOMENE:

1. Lk. 16, 11.

Sveti Ignjatije Brjančaninov

TROPAR

(prepev)

Pravoslavne vere sveti pobornice,

Kajanje, molitve, Bozijeg prostranstva Ucitelju

s kojim celomudrost nice

Hristovog svetog vladicanstva

Monahujuci slava data ti je

Srcem u Hristu kroz Kog je postanje

Moli se, struno, Svece Ignjatije

Pre smrti da nas stekne pokajanje.

(prevod)

Pravoslavlja pobornice,

Pokajanja i molitve delatelju i ucitelju mudri,

Arhijereja ukrase bogonadahnuti, slavo i pohvalo monaha:

Pisanjima svojim sve si ucelomudrio.

Pesmo duhovnosti, Ignjatije bogomudri,

Moli Rec Hrista Boga Kojeg si u srcu svome nosio uvek

Pre smrti da nam podari pokajanje.

KONDAK

(prepev)

Sveti Ignjatije, kraju zivot svede

Poucivsi mnoge: ni nas ne previdi

Molitva tvoja nek i nas uzvede

Da nas se pred Ocem Hristos ne postidi.

(prevod)

Okoncavsi stazu zemnoga zivota, Ignjatije Sveti,

Dok si na njoj bio ti si zivot vecni neprestano zreo

Recima si svojim ucenike mnoge poucio

I za nas se moli, svetitelju, njima da sledimo.