Prepodobni Justin Celijski

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG

MARKA EFEŠKOG
Ispovjednika Pravoslavlja

Ljubav Bozja prema nasem gresnom rodu ljudskom osobito se pokazuje u tome sto
Premudrost Bozja u svakom rodu i narastaju nalazi medju nama nedostojnima dostojne
sluzitelje i prijatelje svoje: Proroke, Apostole, Svetitelje, Ispovednike i Mucenike, i kroz
njih brani i ocuvava veru Evandjelsku i Pravoslavnu, tu jedinu zivotvornu i spasonosnu
Istinu Bozju, kojom se rod ljudski moze spasavati; i stvarno se spasava u svakom
vremenu i narastaju. O tome nam govori premudri Solomon ovako: "Premudrost Bozja
sve obnavlja i prelazeci iz narastaja u narastaj u svete duse, ona priprema prijatelje
Bozje i proroke. Jer Bog nikoga ne ljubi tako, kao onoga koji zivi s premudroscu" (Prem.
Sol. 7, 27-28). Takvih prijatelja Bozjih, kroz koje nas Bog poucava i spasava u teska
vremena, ispunjena je sva istorija naroda Bozjeg od Avrama i Mojsija do svetih Apostola i
svetih Otaca, i do danas. Sveti Grigorije Niski, u pohvalnom slovu svome bratu sv. Vasiliju
Velikom, tom izabranom od Premudrosti prijatelju Bozjem i spasiocu Pravoslavne Crkve u
teskim vremenima u kojima je ziveo, govori takodje o tome ovako: "Bog, koji sve i sva
zna jos pre postanka njihova, kao sto veli prorok (Dan. 13,42), i preduhitruje zlobu
djavolju koja se proteze zajedno sa ljudskim narastajima. On sam priprema i daje i
odgovarajuceg sposobnog lekara za zlo i bolesti svakog narastaja; da ne bi, zbog
nedostatka iscelitelja i ispravitelja, bolest kod ljudi ostala neisceljena, i tako potpuno
ovladala rodom ljudskim". Takav upravo bogomudri i bogodani lekar i spasilac naroda i
Crkve Pravoslavne u novija vremena ove teske istorije bese i svetitelj i prijatelj Bozji-
Marko Mitropolit Efeski, koga zato s pravom njegov brat Jovan Evgenik naziva "novim
Vasilijem Velikim" i "Novim Bogoslovom". Ovaj njegov brat Javan, koji bese djakon Velike
Crkve Sv. Sofije u Carigradu ,napisa sluzbu i zitije ovoga Svetog Marka, koje cemo mi
ovde dalje izloziti[1].

Sveti otac nas Marko, veliki svetilnik koji osvetljava nas zivot u svetu i hrabri
pobornik Crkve Hristove i opste sunce cele vaseljene, rodi nam se i zasija u velikom
carskom gradu Konstantinovom, Carigradu, u kome i odraste i skolova se i u kome na
kraju, pri preseljenju svome na nebo, ostavi svoje sveto telo. Rodi se ovaj svetitelj leta
Gospodnjeg 1391, u plemenitom rodu Evgenika. Otac mu se zvao Georgije, i bese cakon i
sakelarije Velike Crkvs Sv. Sofije, i istovremeno ucitelj i rukovoditelj u skoli pri Sv. Sofiji,
u kojoj su se skolovali mnogi mladici sa svih strana carstva. Majka mu se zvala Marija, i
bese kci cestitog i bogoljubivog lekara Luke, koji ime bozanskog lekara i evandjelista
Luke nicim nije osramotio, jer bejase veoma pobozan i cestit. Obostrano poreklo
Markovih roditelja bese dakle iz davnina ukraseno svakim blagorodstvom i bogatstvom i
svetskim sjajem, no nista manje i bogopostovanjem.

Kada im se dete rodi i preporodi blagodacu Duha Svetot, to jest svetim krstenjem,
roditelji mu dadose ime Manuil, jer je trebalo da to dste ne dobije neko drugo ime, nego
kao dostojno dobi ono pravo ime Gospoda Isusa - Emanuil, jer je preko ovog svetitelja, u
ova poslednja vremena, s nama prisu-tan Bog i Blagocesce (Ευσεβεια = Pravoslavlje) i
svetootacka predana vera (πατροπαραδοτος πιστις). Ucitelj i vaspitac mladog Manuila i u
blagocescu i u naukama retorike i matematike bese njegov otac, koga ce uskoro on sam
prevazici i mudroscu i vrlinom. I upravo je on prevazisao oca za toliko, za koliko je otac
mu prevazilazio ostale ljude. Tako je otac ovoga deteta doziveo ono sto svi oci zele da
dozive: da ih prevazicu njihova sopstvena deca. Kada je malom Manuilu bilo 13 godina
umre mu otac, no on ne prekinu ucenje, nego otide da se uci kod jos sposobnijih ucitelja
i to na duze vreme i sa jos vecim trudom. Najpre mu je bio ucitelj i staratelj Jovan
Hortazmenos, koji uskoro postade mitropolit Silivrijski sa imenom Ignjatije, i koji bese
covek vrlo obrazovan i dobrodeteljan. Osim mitropolita Ignjatija on imadjase jos i druge
ucitelje, medju kojima i filosofa Georgija Gemista Plitona, i takodje poznatog Josifa
Vrijenija, jednog od ucenika sv. Grigorija Palame. U izucavanju nauka Manuil se odlikovao
marljivoscu i brzim napredovanjem; no isto tako on bese skromnog ponasanja i smiren,
pazeci i na svoj nacin odevanja i na korake, poglede i govor svoj. Nije proslo mnogo
vremena a on je svojom darovitoscu i marljivim trudom ubrzo prsvazisao u ritorskoj
nauci i u filosofiji i logici ne samo sve ucenike, nego i same ucitelje, tako da su mu se svi
divili, pa cak i sam car.

Po zavrsetku skole sam car Manojlo[2] prizvao ga je k sebi i ucinio ga ne samo

svojim prijateljem, nego i uciteljem u mnogim stvarima, i osobito u knjigama. Manuil je
tako stekao naziv ritora i postao ucitelj i vaspitac u skoli, kojom je ranije rukovodio
njegov otac. Ovde je on ucio naukama i Svetom Pismu mnoge mlade ucenike, kao sto je
to ranije cinio i njegov otac. Medju njegovim ucenicima u to vreme bese i Georgije
Sholarije, potonji patrijarh Carigradski. Manuil se sa svakim trudoljubljem trudio u toj
patrijarsijskoj skoli, no s druge strane on nikada nije izostajao sa svakodnevnih svestenih
bogosluzenja u Velikoj Crkvi i to u toku cele godine, i leti i zimi, tako da ga je bilo
moguce videti gde jos u svetu pre monastva provodi monaski nacin zivota. On bese sav
bogonosac i prosvetljen i bese istinski filosof jos od samog detinjstva. U svenocnim
bdenjima i strazenjima nad sobom on je izucavao knjige starih mudrih ljudi i slagao to
znanje u sebi, a u isto vreme nije izostavljao nista iz Bozanskog Pisma i iz Svestenih
Ucitelja i Otaca Crkve a da to ne izuci sa tacnoscu i savrseno. Ziveci jos u gradu, on je
prevazisao pustinjske otselnike, jer je cistotu i celomudrije i smrt Hristovu uzeo na sebe,
goreci sav ljubavlju prema Hristu, koja ga ni do same smrti nije napustala. Nije se
zanosio sujetom i svetskom slavom, niti mu je dusa bila privezana za nesto zemaljsko, ili
za neki uspeh i karijeru.

Kada napuni 25 godina (oko 1418 g.), on ne mogase vise obuzdavati u sebi zelju za
svetom shimom monaskom. Zato napusti sve zitejsko i poput velikih drevnih otaca,
velikodusno razdade sve svoje imanje siromasima. Zatim smireno uze na sebe blagi
jaram Gospodnji, koji je od detinjstva zeleo i lako breme krsta, zavolevsi pustinjastvo,
koje su voleli i Ilija i Jovan i svi njihovi sledbenici. Jer pustinjastvo i usamljenost majka su
bezmolvija (ησυχιας), majka usamljenickog podviznickog tihovanja i unutrasnje
stalozenosti i mira i spokojstva i ushodjenja ka Bogu i priblizenja Njemu. Za mesto
usamljenistva on izabra jedno od ostrva u Mramornom Moru, izmedju Carigrada i
Nikomidije, zvano Antigona (blizu Halke), jer ta ostrva behu tada ukrasena bogonosnim
muzevima i podviznicima. Ovde on izabra sebi za duhovnog oca nekog osobito vrlinskog
podviznika, divnog i cudesnog starca Simeona, koji ga uskoro i postrize za monaha davsi
mu ime Marko. Ovaj iskusni starac uputi mladog monaha u podvige i vrline monaskog
zivljenja, a osobito u duhovni podvig duhovnog i molitvenog sozercanja, kojim je
nedavno tako sjajno tavorski zablistalo atonsko monastvo na celu sa Sv. Grigori-jem
Palamom, koga je sveti Marko neobicno postovao i slavio.

Svojim odlaskom u monastvo Manuil je iza sebe ostavio neutesnu zalost srodnicima
i bliskim prijateljima, a takodje i samom caru, koji ga je voleo i trebao njegovu mudrost i
znanje. Ozalosceni su bili i velikasi i klirici i njegovi mladi ucenici i uopste svi u otadzbini,
jer su njegov odlazak iz sveta smatrali za opste osiromasenje i gubitak mnogih dobara.
Uz to ni njihove posete monah Marko nije primao, posto je, ziveci u molitvenom
tihovanju, izbegavao da se vidja sa bilo kojim od srodnika i poznanika. U to vreme na
ostrvo Antigonu dodje kod istog starca i stupi u poslusanje Markov skolski drug Dorotej,
sin sakelara Velike Crkve Valsamona, covek ukrasen znanjem i vaspitanjem i naravi
veoma blagorodne. Njih dvojica behu poznanici jos od detinjstva i behu dali jedan
drugome rec da ce biti zajedno monasi. Dorotej je vec bio ostvario svoj cilj, jer je ziveo
kao monah jedno vreme u Jerusalimu i na gori Bozjoj Sinaju, no sada se oba njih
sastadose na ovom ostrvu i zivljahu kod jednog istog oca i nastavnika. Na tom ostrvu u
samoci prozive sveti Marko oko 2 godine sa velikom duhovnom radoscu u podvizima. No
ova svestena zajednica ne mogase dugo ostati u ovoj usamljenosti i tisini, jer pre no sto
se napunise dve godine, a po zavisti neprijatelja i po opstoj zloj nesreci naroda ili, bolje
reci, zbog tadasnje nerazumnosti i bezvoljnosti koje su ustalasale i potresle svu tvar, a
osobito zbog nailaska nove agarjanske zveri, - svetitelj morade napustiti to mesto i
preseliti se u Carigrad. Ogromna turska vojska bese zauzela svu maloazisku oblast
Vitinije i dosla do Bosfora, tako da je bila velika opasnost za zitelje ovih takozvanih
Princevih estrva, zbog cega je i ovaj svetitelj sa svojim duhovnim ocem i nastavnikom
morao preci iz samoce u grad u cuveni Manganski manastir sv. Georgija, gde je produzio
svoj tihi molitveno - podviznicki zivot.

Zivljenju prepodobnog Marka u ovom manastiru ko ce se dostojno nadiviti, i to:

njegovoj krajnjoj surovosti u podvizima (σκληραγωγια), u postu, u bdenju i svenocnom
stajanju, u borbi sa nevidljivim protivnicima i u pobedi nad njima. Jer on govorase cesto
da se Bogu nicim ne ugadja tako kao zlopacenjem. Ovde je svetitelj upraznjavao svaku
vrstu vrline, da bi se preko vrlina dobro uzdigao u sozercanje, u svestena prosvetljenja
(ιερους φωτισμους) i bozanska obasjanja (θειας ελλαμψεις), sto se zaista s njim i desilo.
Tako je on postao sav cestit i bogolik (ολος θεοειδις). Jer ko je drugi ikada vise uriznicio u
sebi onu svestenu cetvoricu duhovnih elemenata opstih vrlina, koje sacinjavaju i
ukrasavaju razumnu dusu, izbegnuvsi pri tome krajnosti i s jedne i s drure strane? A te
vrline su: postojanost i dostojanstvenost hrabrosti, iskrenost pravednosti, smernost
celomudrenosti i savrsenstvo razboritosti. Ili, ko je ikada vecma od njega gnjev okretao
jedino protiv greha i protiv duhovnog zmaja, a htenje potpuno upravljao ka Bogu i ka
dobru? Ili, ko je cednost, devstvenost, stvar natprirodnu i ravnoandjelsku, vecma zeleo iz
detinjstva od njega, i stekao je sebi za prijateljicu i saziteljnicu kroz ceo zivot? A on je
upravo to uspeo: da cestim staranjem postigne devstvenost cak i u samim pokretima
uma, kao neko nevestastveno i bestelesno bice. Zato je on u ovo vreme podvizavanja
imao cist um, prosvecivan jos i Bozanskim Pismima i delima svetih Otaca, te je tako,
prosvetljen bozanskim obasjanjima, mnoge bogonadahnute knjige napisao[3]. Ovde je u
ovom manastiru sveti Marko bio posvecen u cin jeromonaha. Tajnu svestenstva on je
primio sa krajnjim smirenjem i poboznoscu, i to na molbe i navaljivanja mnogih: Kada je
zatim prinosio Bogu beskrvnu zrtvu svete Evharistije, svima koji su ga gledali cinio se sav
kao van sebe, sav prosvetljen (πεφωτισμενος), sav kao da putuje negde,
svestenodejstvujuci Bogu kao neki andjeo u telu.

No ma koliko da cu bili veliki i slavni dosadasnji podvizi svetoga, od sada pocinju

jos veci i slavniji podvizi njegovi i hrabre borbe i svetle pobede ovog preslavnog borca.
Jer u ovo vreme bednom i jadnom narodu pravoslavnom predstojalo je da, sa drugim
zalima i nedacama pretrpi jos i nesrecu crkvenu, tojest onu lukavu zamisljenu i zlo
sklopljenu uniju s Latinima. Jer u ovo vreme car Jovan VIII [4] pomisli da ce pomoci
svome ugrozenom od Turaka carstvu time sto ce sklapanjem unije sa Rimom dobiti od
pape Rimskog pomoc, i zato poce da se priprema i da izabira najbolje ucene ljude svuda
po velikome gradu. Tada odmah bi naznacen ovaj sveti Marko za mitropolita Efeskog, no
on se toga izbora prihvati tek posle mnogih umoljavanja i nagonjenja, i to, kako sam on
kaze, jedino iz poslusanja Crkvi u ovim teskim vremenima. Ovo bi 1437. godine. Tako
onaj, koji je stajao iznad svih pocasti, postade veliki arhijerej Velikog i Prvog Arhijereja, i
revnosni pastir Pastirenacelnika Hrista. Od tada on se pokaza svima kao novi Veliki
Vasilije, i svi ga tako nazivahu.

U grupi episkopa, klirika i laika, koji bise odredjeni da idu u Italiju (a medju kojima
behu i uceni Visarion Nikejski i filosof Gemist Pliton i drugi), sveti Marko, sada vec
mitropolit Efeski, bi naznacen ispred svih drugih za egzarha sabora istocnih otaca, a uz to
jos on bi odredjen da zamenjuje patrijarha Aleksandrijskog i patrijarha Jerusalimskog, a i
patrijarha Antiohiskog. Pred polazak za Italiju rekose svetom Marku kao egzarhu sabora
istocni arhijereji: "Staraj se da pokazes i plemenitu hrabrost koju imas za nase
blagocestive dogmate, i ucenost (λογιοτητα) koju si, pomocu Bozjom, stekao kroz ucenje
i brizljivo staranje". I zaista, sveti Marko se pokazao u Italiji kao hrabri i nepobedivi : lav,
ili kao mac ostar s obe strane, koji saseca svaki lazni i zli kukolj iz ciste psenice svestenih
dogmata Crkve, ili jos kao gromoglasna bogonadahnuta truba pravilnog bogoslovlja i
neotstupni branilac odredbi i dogmata svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora.

Na sabor u Italiju krenuo je i sam car Jovan Paleolog sa carskim Sinklitom, a s njim
i stari Patrijarh Josif sa malim brojem episkopa i malim brojem klira svoga. Krajem 1437.
godine krenuse oni morskim putem i stigose u Veneciju a zatim u Feraru u prolece 1438.
godine. Kada papa Evgenije otvori sabor u Ferari, prva rec bi poverena svetome Marku.
On tada otvori svetootacka svoja usta i kratko i jasno rece papi i ostalim zapadnim
episkopima i bogoslovima: Treba da bude mira i ljubavi u Crkvi, no do razdeljenja je
doslo zato sto je latinska Crkva otstupila od Pravoslavne Crkve i Pravoslavne vere,
izmislivsi neke svoje dogmate, tydje Apostolima i sv. Ocima. Eto to i jeste narusenje mira
i ljubavi i jedinstva. "Zasto, govorase papi i Latinima sveti Marko, okrivljujemo Oce, kada
protivno njihovim zajednickim predanjima razlicito mislimo i govorimo? Zasto ste njihovu
veru proglasili nepotpunom, i uvodite vasu - toboz savrseniju? Zasto, protivno Evandjelju
koje smo primili, propovedate drugo Evandjelje? Nekada smo mi u potpunosti govorili
jedno isto, i medju nama nije bilo raskola, i tada smo mi, obe strane, bili saglasni sa
Ocima; sada pak, kada vec ne govorimo i ne verujemo jedno, kako mozemo biti zajedno?
Mi pravoslavni i sada govorimo i verujemo ono isto sto i ranije, i saglasni smo kako sami
sa sobom tako i sa Ocima i nasim i vasim, ako vam je zelja da priznate istinu. Vi pak,
uvevsi novine u veru, pokazujete samim tim da ste nesaglasni pre svega sami sa sobom,
zatim sa zajednickim svetim Ocima i na kraju, sa nama. I zasto da se ne vratite na onu
dobru saglasnost koja ce vas pokazati da jedno ispovedate i u odnosu prema samima
sebi i prema nama i prema svetim Ocima, i tada ce nestati raskola, i sabrace se
razdeljeni, i ucinice se svako dobro?"

Ove reci svetog Marka behu reci istinite ljubavi. One nisu odbijale potrebu
sjedinjenja, samo su isticale da se najpre imaju odbaciti jereticke zablude rimske i onda
tek moze doci do sjedinjenja u Istini Bozjoj, i veri Pravoslavnoj. Ali gordima i duhovno
gluvima ove reci izgledahu kao osionost svetog Marka, jer njima ne bese stalo do Istine i
do vere apostolske i svetootacke.

To se videlo vec pri prvim bogoslovskim razgovorima u Ferari, gde je rec bila o
pogresnom latinskom ucenju o zagrobnom stanju dusa umrlih, koje se duse, po njihovom
ucenju, toboz same tamo ociscuju i iskupljuju ognjem, dok Pravoslavni govorahu da se
duse spasavaju samo blagodacu Bozjom po molitvama i liturgijama svete Crkve na
zemlji.

Posle tih prvih razgovora sveti Marko je uvideo da rimskim sholasticarima i golim
prepiracima nije stalo do Istine, nego oni gledaju ko ce duze govoriti i nadgovoriti
drugoga, bez obzira na logiku istine i na sveto Predanje Otaca, i zato je bio resio da se
vec tada vrati natrag. No pod pritiskom cara, i po lukavoj politici pape, sabor se nastavi i
uskoro bi prenet dublje u Italiju, u grad Florentiju. U daljim razgovorima i raspravljanjima
sa rimskim bogoslovima sveti Marko je dokazivao njima svu neosnovanost latinskog
dodavanja reci Simvolu vere po kojoj bi Duh Sveti toboze ishodio i od Sina (Filioque). U
ovim prvim raspravljanjima svetog su Marka podrzavali i Visarion Nikejski i Isidor
Kijevski, no oni brzo uzese na sebe ulogu izdajnika Pravoslavlja, i napustise svetog
Marka. Od toga se svetitelj ni malo ne uplasi, nego poput Maksima Ispovednika i
Grigorija Bogoslova, on u prah razvejavase sva latinska jereticka ucenja o Duhu Svetom,
o Bozjoj sustini, o papskom prvenstvu, o svetoj Evharistiji, i o ostalim dogmatima. Svsti
Marko niposto nije dopustao da se od bilo koga menjaju svete odluke svetih i
Vaseljenskih Sabora i bogonadahnuto ucenje svetih Otaca Crkvs. On je silnim i jasnim
glasom svojim i svetootackom blagodatnom logikom kao paucinu kidao i razbijao sve
sofisticke zaplete i silogizme latinske i sholasticke, i razoblicavao sva njihova lukava i
podla podmetanja i izvrtanja. Jer on je izvanredno dobro poznavao Svete Oce, koje su
latini izvrtali i falsifikovali, i nije dozvoljavao da prazna sholastika i suva dijalektika izvrcu
i upropascuju svete dogmate Svetih Apostola i Otaca i Sabora. U pravoslavnom ucenju i
dogmatima, a osobito u dogmatu o ishodjenju Duha Svetog samo od Oca, sveti Marko je
pocinjao od samog Prvog Bogoslova i Vodje (Καθηγουμενος) svih blagoslova, tojest od
samog Boga Logosa koji je jasno rekao: "Poslacu vam utesitelja od Oca, Duha istine koji
od Oca ishodi" (Jn. 15,26). Zatim je on na osnovu Svetih Otaca dokazivao Latinima u
kakve su jeresi zapali menjajuci Simvol vere Nikejskog i Carigradskog I i II Vaseljenskog
Sabora i uceci pogresno o Svetom Duhu i o netvarnim Energijama Bozjim. Sinovi lazi (οι
του ψευδους υιοι),oni nisu hteli poslusati glas Istine, nego su ostali u svojoj jeresi i svojoj
gordosti. Za vreme prepiranja o veri izmedju svetog Marka i Latina, neki rimokatolicki
monasi, koji behu prisutni i slusahu tu diskusiju, glasno povikase na saboru: "Grci
poseduju istinu vere i sacuvali cu prave dogmate".

Nedostalo bi nam vremena ako bismo hteli sve podvige svetoga Marka izloziti. Jer
on i glad trpljase, i ruganja i potsmevanja od Latina i od izdajica pravoslavnih. No njega
sve to, kao i prisiljavanje carevo i lukavost papina, ne mogahu pokolebati u veri Otaca
Pravoslavne Crkve. On ne prihvatase necovecno i nehriscansko ucenjivanje Pravoslavnih -
koje cinjase papa svojim laznim obecanjima odnosno pomoci, potrebnoj caru radi
spasenja carstva od Turaka. Jos manje prihvatase sveti Marko da se o istinama vere
odlucuje glasanjem. I to ne samo zbog toga sto Pravoslavni behu dosli u malom broju,
nego pre svega zbog toga sto se Istina Bozja ne meri brojem i kolicinom glasova, nego
Evandjeljem, Apostolima, Ocima i Saborima. A tu Latini ne mogahu odoleti svetom
Marku. Kada uvidese i car i papa, i jos neke izdajice Pravoslavlja oko cara, kojima je papa
obecavao kardinalske cinove ako prihvate latinsku veru, oni onda odlucise da uprkos
protivljenja svetog Marka i Antonija Iraklijskog i jos dva episkopa, sklope neku uniju sa
papom, ma i po cenu izdaje Pravoslavne vere. Tada sveti Marko izlozi pismeno svoje
pravoslavno ispovedanje vere da 6i tako Pravoslavlje ostalo nepobedjeno i on opravdan
pred Crkvom i istorijom, na posramljenje svih izdajica oko njega. Za ove izdajice
Pravoslavlja, medju kojima prednjacase Visarion Nikejski, govorase sveti Marko braneci
pravoslavno ucenje o Duhu Svetom: "Mi pravoslavni zajedno sa sv. Damaskinom i svima
Ocima, ne govorimo da je Duh Sveti od Sina (nego od Oca), a oni zajedno sa Latinima
govore da Duh jeste od Sina. I mi sa bozanstvenim Dionisijem Areopagitom govorimo da
je Otac jedini izvor nadsustastvenog Bozanstva, a oni sa Latinima govore da je i Sin -
izvor Sv. Duha, iskljucujuci time Duha iz Bozanstva. I mi, sa Grigorijem Bogoslovom
razlikujemo Oca i Sina uzrocnoscu (tj. svojstvom biti uzrocnikom), a oni sa latinima
sjedinjuju ih i smesuju u jedno tom uzrocnoscu. I mi sa svetim Maksimom i ondasnjim
rimljanima i zapadnim Ocima ne cinimo Sina uzrocnikom Duha, a oni Ga u svojoj odluci o
uniji nazivaju po grcki uzrokom, a po latinski nacelom Duha. I mi, sa filosofom i
mucenikom Justinom, govorimo kao sto je Sin od Oca, tako je i Duh od Oca, a oni sa
Latinima govore da je Sin od Oca neposredno, a Duh - posredno (i time ponizuju Duha
Svetog). I mi sa Damaskinom i svim Ocima ispovedamo da ljudima nije dano da taju u
cemu je razlika izmedju rodjenja i ishodjenja bozanskog, a oni sa Tomom Akvinskim i
Latinima govore da rodjenje biva neposredno a ishodjenje - posredno"!

Tako je sveti Marko dokazivao da prihvatanje latinskog ucenja dovodi do toga da se

priznaje da Duh Sveti ima dva nacela, a time se uvodi dvonacelnost u samom Bogu, sto
je besmislica i jeres protivna celokupnom Hriscanskom Otkrivenju i Hriscanskoj
Pravoslavnoj veri. Zato svoje Ispovedanje vere on ovako zavrsava: "Svi Oci i Ucitelji
Crkve, svi Sabori i sva Bozanska Pisma uce nas da bezimo od onih koji drugacije veruju i
da se udaljavamo od zajednice sa njima. Pa zar ja, dakle, prezrevsi sve te Oce i Sabore,
da podjem za onima koji pod maskom laznog mira pozivaju da se ujedinimo sa onima
koji su narusili sveti i bozanski Simvol vere, i Sina uvode kao dpyror uzrocnika Svetoga
Duha? Jer ostale njihove (latinske) zablude, od kojih je i jedna samo dovoljna da nas
udalji od njih, ja ostavljam za sada. Da mi se ne desi, o! Utesitelju Blagi, da ikada tako
odstupim od sebe i od zdravih misli i zdrave vere, nego da se drzim uvek Tvoga ucenja i
Tobom nadahnutih blazenih Muzeva, i tako da se prisajedinim Ocima mojim, odnoseci
odavde sa zemlje na nebo, ako nista drugo, ono bar - pravu veru (την Ευσεβειαν =
Pravoslavlje)".

Posle toga stadose i Patrijarh i car i drugi episkopi navaljivati na sv. Marka, da ucini
neke ustupke i napravi neki kompromis po nacelu ikonomije radi toboznjeg dobra drzave i
naroda. Na to im sveti Marko odgovarase: "Stvari vere ne dopustaju nikakvo popustanje i
ikonomiju. To je kao kad bi kazao: otseci sebi glavu pa idi kuda hoces. Nikada, o covece!
ono sto se tice Crkvs, neresava se kompromisima. Jer ne postoji nesto srednje izmecu
istine i lazi". U to vreme, 10. juna 1439. godine, umre etari Patrijarh Josif ne potpisavsi
ipak uniju, koju nece potpisati ni sveti Marko, mitropolit Efeski i zamenik Patrijarha
Antiohijskog i Jerusalimskog. Tada papa navali na cara i na istocne episkope da priznaju
ne samo rimske lazne i jereticke dogmate nego i vrhovnu papsku vlast nad celom
Crkvom i celim svetom, pozivajuci se pri tome na lazne dokumente nekog Isidora i
toboznje "zavestanje" cara Konstantina, sto je sve bilo isfabrikovano u Rimu, da bi se
makar i laznim dokumentima potvrdjivalo nezajazljivo vlastoljublje papsko. Sveti Marko
je i taj zahtev energicno odbio i izjavio: "Za nas papa predstavlja samo jednoga izmecu
patrijaraha, ali i to - ako bi on bio pravoslavan". No papa kao neki tiranin, i bedni,
nevoljom prikljesteni, car izdajica, i ostale izdajice oko njega, najzad potpisu sramnu
uniju, pljunuvsi time na sve odluke svih Vaseljenskih Sabora i svetih Otaca svojih. Jedan
pravoslavni episkop uspeo je da pobegne i ne potpise, dok sveti Marko nije hteo da bezi
nego je javno i pred carem i pred papom odbio da potpise tu laznu i bogoprotivnu uniju.
Kada je video da na akti o uniji nema potpisa Markovog, za toliko inteligentni papa
Evgenije izviknuo je: "Dakle, nista nismo uradili!" Ipak je vlastotubivi papa trazio da mu
se sveti Marko dovede na sud zbog toboznje nepokornosti njemu, koji je svoj presto
uzdigao vise oblaka. Po naredjenju carevom sveti Marko izadje pred papu, kao ono
nekada Veliki Vasilije pred onog gordog eparha Modesta, i na optuzbe i na pretlje papine
da je jeretik i da ce biti osudjen, jer se ne potcinjava odluci koju svi potpisase, on
odgovori: "Nisam ja bez razloga cvrst u svome misljenju, niti nadjoh da ne valjaju neke
od mojih reci, koje s Bozjom pomocu izgovorih ranije u Ferari i sada ovde u Florentiji. To
takodje nije nasao niko od vas, niti iko drugi. Ja ni po cemu nisam slican ranijim
jereticima, nego bas sasvim suprotno. Jer svaki od tih jeretika uvek je uvodio nesto novo
i strano i tudje Crkvi Hristovoj, i to su Oci u svoje vreme izoblicili kao lazno, i zatim
odbacili i prokleli. I uopste Crkva Bozja svuda i svagda otseca i odbacuje novacenja i
prebiva u drevnim predanjima i stvarima, tojest u apostolskim i svetootackim
dogmatima, sto se i ja po mocima svojim staram da cinim, blagodacu Hrista moga,
makar me snaslo i hiljade smrti . . . A sto velis da ces da me osudis, znaj da su Sabori
Crkve osudjivali kao buntovnike samo one koji su narusavali neki dogmat i propovedali
svoju jeres. Zato je Crkva najpre osudjivala tu njihovu jeres pa onda i vodju te jeresi i
njene pobornike. No ja uopste nisam propovedao svoje ucenje, nego sam se samo drzao
onog ucenja koje je Crkva u nepovredjenom obliku primila od Spasitelja naseg i u njemu
neotstupno prebivala do danasnjeg dana, a koje je ucenje i rimska crkva drzala do
vremena otcepljenja. Treba pre svega, ako smete, da osudite ono ucenje (o Duhu
Svetom) kojega se ja drzim, pa onda mene da sudite. A ako to ucenje vi priznajete za
pobozno i pravoslavno, zasto sam onda ja dostojan kazne?" Tako se sveti Marka izbavi od
papskih kandzi, i 26. avgusta 1439. vrati se natrag u Carigrad.

Izbavivsi se tako po velikom promislu i zastiti Bozjoj iz latinskih beda i opasnosti,

sa sjajem i slavom ispovednika svetitelj Bozji se vrati u otadzbinu. I bi docekan od svih i
svakoga u Carigradu kao propovednik i svedok (μαρτυς - mucenik) Istine. Sakupljeni
pravoslavni narod svih uzrasta i svakog zvanja pozdravljao ga u prestonici, i klanjao mu
se trazeci od njega neku rec blagoslova i pobozne pouke. Jer pravoslavni i verni narod
niposto nije hteo da prizna ni da pogleda one izdajice Pravoslavlja, i nikako nije
ucestvovao na bagosluzenjima sa tim otstupnicima od vere. I pored sveg nasilja carske
vlasti i prisutnih papskih legata unija nije mogla biti sprovedena, niti je ista znacila za
narod i verni klir, na celu sa svetim Markom. Gonjen, a da bi duze stitio Istinu i vise
pomogao Crkvi, sveti Marko napusti tajno Carigrad i otputova svojoj pod Turcima
porobljenoj pastvi u Efes. Taka je on kao pastir dusu svoju polagao za ovce svoje,
ugledajuci se na Istinskog i Prvog Pastira Hrista.

U svojoj mitropoliji u Efesu svetitelj je sa ljubavlju i pozrtvovanjem pohadjao ovo

duhovno nasledje svetog velikog Evandjelista i Apostola Jovana Bogoslova, putujuci
neprestano po narodu, iako bese slabog telesnog zdravlja. On posecivase postojece
hramove i popravljase porusene, a osobito popravi svoj Mitropolitski hram i zgrade oko
njega. Zatim rukopolozi svestenike i postavi duhovnike; sticase nevoljnike i one kojima
neznabozni Turci cinjase nepravde; pomagase udove i sirote, moljase i precase,
poucavase i utvrdjivase, postajuci svima sve, po reci Apostola. A kada sve uredi sto je
bilo potrebno stadu, on zazele da se povuce u mir i spokojstvo, i zato krete na Goru
Atonsku da tamo u miru okonca svoj zivot, iznuren uz to i teskom bolescu. No kada
ladjica kojom idjase prolazase pokraj ostrva Limnosa ( u Egejskom Moru), odmah bi
prepoznan i uhvacen od carskih vlasti i bi bacen u tamnicu, gde provede oko dve godine
(od 1440 - 1442). U tamnici on pokaza cudnu velikodusnost i izdrzljivost, iako bese vrlo
mucen i lisavan i onog najnuznijeg za zivot. U to vreme nastade turska opsada utvrcenja
Limnosa, gde narod mnogo stradase od opsade i gladi i pljacke i smrti. Svetitelj je mnogo
tugovao zbog svega toga i delio sudbinu sa narodom, zenama i decom, moleci se Bogu za
spasenje i izbavljenje ovog jadnog Pravoslavnog zivlja. Blagodareci njegovim
bogougodnim molitvama narod bi zasticen pomocu Bozjom, te niko od ljudi ne pogibe
prilikom strasne opsade, u kojoj naprotiv mnogi Turdi izgibose. Narod za to blagodarase
Boga i pripisivase svoje cudesno izbavljenje molitvama Bozjeg sluge i arhijereja Marka. U
isto vreme sveti Marko produzi i odavde borbu za sveto Pravoslavlje pisuci na mnoge
strane i utvrdjujuci verne ljude, a osudjujuci laznu uniju. U jednom svom pismu on je
tada pisao: "Kad ne bi bilo gonjenja, ni Mucenici ne bi prosijali, ni Ispovednici ne bi dobili
vence i pobede od Hrista, i ne bi svojim podvizima ucvrstili i obradovali Crkvu
Pravoslavnu".

Po isteku dve godine, ovom novom Ispovedniku bi dozvoljeno da se vrati u

Carigrad, gde on bi docekan od vernih kao opsti spasitelj i dobrotvor i ucitelj, i kao veliko
svetilo zivota naseg na zemlji, i tiho pristaniste, i cvrsti temelj vere. On bese otac za sve
Pravoslavne, rukovoditelj i ucitelj, ispravitelj naravi i dobri savetnik, zakonodavac u veri i
riznica pravog bogoslovlja, izvor mudrosti i opsti zastitnik (Προστατης) istinite Crkve;
izoblicitelj kakodiksije (=zloslavlja) i nepobedivi pobornik Pravoslavlja. Blagodareci njemu
mnogi iz unije bise povraceni Pravoslavlju, a osobito kada pod njegovim uticajem
Patrijarsi Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima saborski osudise uniju 1442. godine na
saboru u Jerusalimu. Oni osudise i odlucise od Crkve unijatskog patrijarha Mitrofana, i
samom caru zapretise odlucenjem, ako se ne odrekne tudjih laznih dogmata. Isto tako i u
Rusiji bi osudjen i proteran mitropolit Isidor, koji bese potpisao uniju, dok u Srpskoj Crkvi
niko ne bese ni posao niti pristao na uniju. Likujuci zbog svega toga sveti Marko
govorase: "Blagodacu i silom Bozjom psevdounija se evo raspada"!

Pozivevsi bogoljubivo i u svemu blistajuci od detinjstva do smrti, a narocito u

ispovedanju i sticenju svetog Pravoslavlja, sveti Marko se prestavi u Gospodu 20. juna
1444. godine u 52. godini zivota. Pred smrt je ponova ziveo u svom manastiru Svetog
Georgija, zvanom Manganski, gde se upokojio posle teze bolesti, koja je jos dok bese u
Florentiji bila uzela velikog maha. Ova bolest, a jos vise apostolska briga njegova za sve
Crkve, razjedale su zdravlje njegovo, no ne i njegov duh i krepost duse. Njegov ucenik
Genadije Sholarije govorase da kad bi se svod nebeski srusio, ni tada se njegova
pravednost ne bi pokolebala, i moc te pravednosti ne bi iznemogla; i dusa njegova ne bi
se izmenila, niti bi se misao njegova raslabila u bilo kakvim iskusenjima. Pred samu smrt
svetitelj je mnogo govorio prisutnima moleci ih i otacki im zapovedajuci da se brinu o
Crkvi i crkvenom stanju i poretku, o crkvenom blagocescu i otstojavanju pravilnih
crkvenih dogmata, i o unistenju ovog novog praznoslovlja oko unije. Osobito je savetovao
svetitelj svog ucenika Georgija Sholarija, potonjeg Patrijarha Genadija, poveravajuci mu
da produzi borbu za Pravoslavlje,i upozoravajuci ga na ovu istinu: "Kvarenje Vaseljenske
vere jeste opsta propast". Svoj pak stav prema unijatima svetitelj ispovedi nepokolebivo i
u samom casu smrti: "Ukoliko se udaljujem od njih, utoliko se sjedinjujem sa Istinom i sa
Svetim Ocima, pravim bogoslovima Crkve; a koji sebe pribrajaju unijatima, takvi daleko
stoje od Istine i od blazenih Ucitelja Crkve". Zatim pomolivsi se za sve prisutne i
spokojno ispruzivsi ruke svetitelj rece: "Gospode Isise Hriste, Sine Boga zivoga, u ruke
tvoje predajem duh svoj". Tako otide ka Onome Kome je toliko posluzio u zivotu, reci i
delu, i o Kome je tako blagocestivo bogoslovstvovao (ευσεβως εθεολογησεν). Telo
njegovo svecestno, cisti hram najcistije duse, bi udostojeno slavnog pogreba, kakav bese
i pogreb sv. Vasilija Velikog, i bi polozeno u manastiru velikomucenika Georgija. A
ispovednistvo i vera i reci svetoga Marka zive i posle njegovog blazenog usnuca kao
izoblicenje svima nepravoslavnima (τοις αντιδοξοις). Nama pak pravoslavnima ostaju da
zive i svetle i rukovode nas ove svete reci svetoga Marka: "Do sada mi smo imali veru
koja ni u cemu nema nedostataka, i mi nemamo potrebu ni za saborom ni za aktom neke
unije, da bi se naucili bilo cemu novijem, mi - koji smo sinovi i ucenici Vaseljenskih
Sabora, i na njima i posle njih proslavljenih Otaca nasih. Sa tom verom mi se nadamo
izaci pred Boga i dobiti otpustenje grehova, a bez nje ja neznam kakva ce nas pravednost
osloboditi od vecnog mucenja. Onaj koji hoce i pokusava da mi odbacimo ovu veru i
uvedemo drugu, noviju, makar on bio i andjeo s neba - neka bude anatema, i nek
iscezne svaki spomen o njemu i pred Bogom i pred ljudima. Neka niko ne gospodari u
nasoj veri - ni car, ni episkop, ni lazni sabor, niti iko drugi, nego samo - jedini Bog, Koji
nam je i Sam i kroz Svoje ucenike predao tu veru"! (Poslan. igumanu Vatopeda).

Njegovim svetim molitvama, Hriste Boze nas, i svih svetih Tvojih Ucitelja i
Bogoslova Otaca, sacuvaj Crkvu Tvoju svetu u Pravoslavnoj veri i ispovednistvu.

"Zitija Svetih", 19 januar (st. 609 - 621), Beograd 1972.

NAPOMENE:

1. Zitije (ustvari opsirniji Sinaksar) svetog Marka napisao je njegov brat Jovan Evgenik, djakon i nomofilaks
Velike Crkve u Carigradu. To njegovo zitije dopunili smo iz dela samoga sv. Marka, zatim iz dela patrijarha
Genadija Sholarija, ucenika sv. Marka, i iz zitija i sluzbe koju je sv. Marku napisao ritor Velike Crkve Manuil, a
takodje i iz akata i istorijskih opisa Florentinskog sabora, napisanih od strane ucesnika i ocevidaca tog
laznonazvanog sabora
2. Manojlo II Paleolog, vladao od 1391. do 1425. g. Ovaj pravoslavni car bese onaj koji na samrtnom odpy
savetovase svom sinu i nasledniku Jovanu VIII Paleologu (1425-1448), da se ne zavarava nadama o uniji sa
Rimom, jer je ujedinjenje Pravoslavnih i Latina nemoguce, a pokusaji da se do unije dodje samo poostravaju
postojeci rascep (v. G. Ostrogor-ski, Istorija Vizantije, str. 521). No sin oca nije poslusao, i tako je doslo do
laznog i sramnog Florentinskog sabora, gde je Pravoslavlje spaseno blagodareci Bory i Svetom Marku
Efeskom
3. Najverovatnije da iz ovog vremena potice spis sv. Marka o umno-srdacnoj molitvi Isusovoj, koji je unet u V
tom grckog "Dobrotoljublja" bez imena sv. Marka, dok u jednom rukopisu Pariske biblioteke stoji da je taj
isihasticki spis napisao sam sveti Marko Efeski
4. Pretposlednji Paleolog i pretposlednji vizantijski inperator, vladao od 1425-1448 g.)