Autonomija umetnosti i njene mutacije: Ogledalo vrlina.

Dr Angelina Milosavljevi

Venerino zavetanje
Preesto su savremeni svetonazori uslovljeni doktrinom upotrebljivosti, zapravo idejom da vrednost zavisi samo od korisnosti. U vremenu koje odnekud crpi ideju da je samorodno, koje uporie i korene ne trai i ne prepoznaje u makar neposrednoj prolosti, i u kome je koncept utilitarnosti trijumfovao nad iskustvom lepote i zadovoljstva u mnogim oblastima ivota, pa i kulture, nae iskustvo sveta postaje sve vie jednodimenzionalno i prua nam sve manje zadovoljstva. Drugim reima, vera u utilitarnost dovela je do svojevrsnog redukcionizma i potroake ideologije u kojoj se pojedinac svodi na status konzumenta u jednom mehanistikom sistemu proizvodnje i potronje koji degradira lepotu sveta (lepota sveta je koncept, zaista, preobilno i naroito danas nepristojno idealizovan). Jedan od velikih izazova ovog vremena moe i mora biti da reafirmie dostojanstvo ljudskosti, kao i pojam, ili ideal, da cilj ivota nije i ne mora biti samo puko opstajanje u ime nekakve upotrebljivosti, ve iskustvo lepote, zadovoljstva i kreativnog miljenja. U renesansi, na primer, obrazovanje je vieno kao put kojim moemo da produbimo nae iskustvo svakodnevnog ivota. Prema ovome, humanistike nauke (studia humanitas) nisu odvojene od svakodnevnog ivota, ve odraavaju preplet veitih tema iz kojih je on satkan. I eto ponovo idealizovane i idealizatorske perspektive. Studia humanitas predstavljaju duhovni odgoj, oveka ine savrenijim, i jedino su istinsko obrazovanje. One znae obnavljanje i ponovno uobliavanje samoga sebe kroz lepotu, kroz njenu boansku veliinu, kroz njenu objektivnu vrednost ("boansko neko otuivanje i, na taj nain, zaboravljanje samoga sebe i preobaraanje u ono ijoj se lepoti divimo"). Izvorno studija klasine antike kulture, humanistike studije kao koncept uenja radi uenja, plemenite dokolice, stavljaju duu pred jednu apsolutnu vrednost i uzvisuju je ("kao da smo stavljeni izvan sebe i u njemu sa svim oseanjima zgrabljeni") i nau ljudskost ine potpunom. One

2 oslobaaju oveka i zbog toga to mu, poto on zagospodari samim sobom, nalaze mesto u slobodnom svetu slobodnih umova ("zato je slobodna to slobodnim ljude ini"). "Neuk ovek je", podsea Fiino u jednom pismu upuenom mladom Lorencu Mediiju 1477. ili 1478. godine, "slep i gluv." Na alost, koncept utilitarnosti je duboko uticao na nae zamisli o visokom obrazovanju, posebno u oblasti humanistikih nauka, sa svim znaenjima koja je taj pojam sticao tokom istorije da bi, napokon, oznaio ljudskost u irem smislu rei (zapravo, humanost). Pre nego da sauva i neguje ono to je dobro i lepo u ljudskoj prirodi, trend u visokom obrazovanju tokom naeg vremena postao je da visokokolske ustanove preu u vokacijske kole. Kada finansijski cilj postane primaran, obrazovanje jednostavno ostaje sredstvo za postizanje cilja, i nezadovoljava u dubljem smislu rei: ono ne uspeva da produbi nae iskustvo lepote i zadovoljstva u svakodnevnom ivotu. U takvim uslovima, obrazovanje dobija industrijski karakter, a trend ka besmislenoj "akademskoj specijalizaciji" u humanistikim naukama, koji je u porastu, ak dovodi do dubljeg rascepa izmeu humanistikih nauka i svakodnevnog ivota. Na taj nain se humanistike nauke vetaki odvajaju od svog izvornog konteksta, sveta ljudske brige i kulturne relevantnosti. Razumljivo, do trenutka kada mladi ljudi izau sa fakulteta (sa malo poezije ili umnosti koji bi potkrepili njihovo iskustvo), oni silno ele da produe dalje, i za mnoge, naputanje fakulteta jeste kraj njihovog kontakta sa humanistikim naukama. Oigledno, neto se ne radi kako treba. Obrazovni proces treba da privlai ljude pre nego da ih odbija. Do trenutka kada neko napusti fakultet, on treba da sagledava vrednost humanistikih nauka (i ne samo njih) kao izvora lepote i zadovoljstva - jo jednom, kao nezamenljivog izvora za produbljivanje svakodnevnog iskustva - ba na prvom mestu iskuavajui lepotu i zadovoljstvo. Ipak, da bismo to postigli, nae fantazije o viem obrazovanju e jo jednom morati da se nadahnu mitologijom bliskom mitologiji renesansnog humanizma, a ne iskljuivo utilitaristikom perspektivom. ta je cilj humanistikog obrazovanja? Obrazovni proces, u svojoj sutini, moemo rei, obuava ljude za vetine i tehnike koje e im biti potrebne u ivotu. Ove sutinske stvari su neophodne, ali one nisu ni cilj istinskog obrazovanja, niti rezultiraju trajnom sreom. Filozofija obrazovanja se, ini se, na svom najniem stupnju zasniva na ideji Dona Loka o umu kao tabula rasa-i, praznoj tablici ili praznom kontejneru koji eka

3 da bude ispunjen injenicama i informacijama. Ovo je popularan stav u nae vreme kada se informacija itekako brka sa pravim znanjem. Jedan korak vie predstavlja stav da, umesto ovog ispunjavanja nekakvog praznog kontejnera, svrha obrazovanja jeste da ljude naui nekim specifinim tehnikama. Ovaj stav sugerie da je najvia funkcija obrazovanja "nauiti kako se ui". Nema sumnje da je to vredna vetina, ali bez jedne vie nagrade; ona je samo varijacija na potroaku temu. Ali, pravi cilj obrazovanja u humanistikim naukama jeste ulivanje navike da se udi za lepotom, dobrotom i negovanjem line humanosti, da se razvije strast i ljubav za sve to je dobro, te u ovom smislu uenje postaje aktivnost koja izaziva zadovoljstvo. Ako "podnosimo akciju dobra", kae Marsilio Fiino, strast zaista znai ovekov odgoj, jer je "strast ta koja iz njega izvlai napolje (e-ducit) njegovu boansku sutinu". U Fiinovoj filozofiji postoji znaajno produbljenje koncepta humanitas. Njime je ovek odreen i ono se sadri u sposobnosti da se voli. 'Venus /significat/ humanitatem', ona je ljubav koja se iri univerzumom, a koja se ogleda u oveku. Ba ta Venera (Humanitas) je, po Fiinu, jedini "mamac" na koji se ljudi mogu "upecati", jer ona pleni lepotom koja izaziva udnju. U platoniarskom smislu, ljubav - i uenje, kao preobraavajua elja za istinskim razumevanjem - jeste eros, ili elja koju izaziva Lepota. Jedna bremenita vizija vrhunske lepote je neophodna za opus izgraivanja due koji bismo mogli da nazovemo svojim ivotom, a uenje tokom celog ivota jeste integralni deo tog procesa. Tradicionalno, od doba klasine antike nadalje, ovaj opus nalazi se pod patronatom tri Gracije, Venerine pratilje i drubenice, veno isprepletene u svom plesu. One predstavljaju moi davanja, primanja i uzvraanja zahvalnosti, plemenitosti, slobodoumlja. U isti mah, tri Gracije su postale i moni kosmoloki simbol. Fiino je opisao univerzum kao krug boanske ljubavi, u kome ovek igra centralnu ulogu. U neoplatoniarskoj kosmologiji, postoji neprestano kretanje, preobraavanje i povratak Izvoru, i svaka faza odgovara jednoj od Gracija u njihovom neprestanom plesu: Lepoti (Pulchritudo), Ljubavi (Amor) i Poudi ili Zadovoljstvu (Voluptas). Fiino, u svom spisu "De Amore" ("O ljubavi") pie o tome kako boanska lepota raa ljubav: "Ova boanska lepota u svemu raa ljubav, to jest, udnju. Jer, ako Bog privlai Svet Sebi, i Svet se privue, postoji izvesna neprestana privlanost (koja potie od Boga, emanira u Svet, i napokon se vraa Bogu), koja se vraa, kao u nekoj krunici, na ono mesto sa kog potie. I, tako, jedan isti krug od

4 Boga ka Svetu i od Sveta ka Bogu ima tri imena. Ono to poinje u Bogu i to privlai Njemu, naziva se Lepotom; ono to emanira u Svet i zarobljava ga, naziva se Ljubav; ono to, vraajui se svom stvaraocu, Njemu pridruuje Njegovo delo, naziva se Zadovoljstvo. Ljubav, stoga, poinje od Lepote, a zavrava se u Zadovoljstvu." ak i uzet izvan Fiinovog teolokog konteksta, ples Gracija moe se uzeti za prirodni amblem za filozofiju obrazovanja: obrazovanje, ako treba da bude uspeno, mora da podstakne ljubav. Ljubav je preobraavajua elja za istinsko razumevanje, a u plesu Gracija ona je centralni element koji spaja Lepotu i Zadovoljstvo. Ako je sutina sveta ljubav, a njegov izgled lepota, onda je lepota ljupkost koja duh, "poto ga je razveselila upoznavi ga sa sobom", kako Fiino kae, pokree na ljubav. Prema fiinovcima, lepota je cvetanje dobrote, ona je izraz jednog unutranjeg procesa koji je u stanju da izazove analogno kretanje u onome koji posmatra i koji se otkriva da bi podneo njeno dejstvo. Istina je i to da, kada bi humanistike nauke bile predstavljene na nain koji je inherentno ljubak, koji je lep i koji zadovoljava ne kao samo nekolicini odabranih razumljiv i dostupan hermetiki korpus studenti ne bi bili tako nestrpljivi da iz kole pobegnu glavom bez obzira, i traganje za znanjem bi iz neophodnosti ulo u svakodnevni ivot ono bi postalo erotski poduhvat koji bi trajao tokom celog ivota. Prema modelu tabula rasa, um je jedna prazna posuda koja eka da se napuni. Prema tehnikom modelu, potrebno je samo da nauimo kako se ui. Prema erotikom modelu, cilj obrazovanja je zadovoljstvo i plodnost. Onaj ko ivi obinim razumom, kau renesansni mislioci, jeste kao lisnato, ali besplodno, drvo koje se iscrpljuje u samom sebi; ko, naprotiv, ivi kroz ljubav, postaje saradnik plodnog toka koji kosmosu donosi ivot. A, postoje razliiti tipovi plodnosti. Postoji plodnost sveta prirode, ali i plodnost due. A, kada je dua plodna, ona postaje bremenita lepotom i spontano proizvodi lepa dela, to je, verujemo, autentini cilj u jednoj utopijskog viziji, i ne samo humanistikog, obrazovanja.