U POTRAZI ZA ISTINOM (O naunom metodu) ...

istina je poetinija od svega na svetu, naroito u svom istom vidu: i vie od toga, ak je fantastinija i od svega sto bi mogao zamisliti, slagati ili predstaviti povodljivi oveiji um. F. Dostojevski Ako se rei poi do kraja munim putem sumnji, mnogobrojnih provera, greaka i neoekivanih prosvetlenja, na kraju, na vrhu, prekrasnija od svih moguih dosetki, kao nagrada, dolazi istina. Ovaj put se naziva naunim metodom saznavanja. Da se ne bi silo sa njega potrebno je ne samo izabrati pravac, savladati sve tajne majstorstva i instrumente saznanja, koje su sazdavale i usavravale generacije, nego i vaspitati kod sebe strpljivost, savesnost, sposobnost udjenja, sposobnost da se veruje i ne veruje intuiciji, verovati rezultatima do kojih se dolazi i uporno traiti njihovo opovrgavanje, biti u stanju da obuzda preteranu fantaziju, prizna i ispravi greku... Osnovno je ipak - nauiti da se osea sva lepota prirode i lepota logikih konstrukcija. Govoriemo malo o putu ka istini, ne sa strane, nego idui stazama onih koji koji za njom tragaju. Zanos, koji prati nauku, moe pobediti ljudima urodjenu odbojnost, koju prati naprezanje uma. Gaspar Mon ( francuski matematiar) Nauni metod saznanja Ma koliko to udno izgledalo, glavni kamen spoticanja na putu optenja naunika sa ljudima drugih profesija nije u terminologiji niti u sloenosti pojmova, ve je u oceni vrednosti injenica i razliitom shvatanju zadataka i metoda nauke. Stoga razgovor o nauci treba poeti, ne sa konkretnim naunim rezultatima, nego razmatranjem naunog metoda, koji je rodjen u XVII veku i produava da se razvija zajedno sa naukom. Videemo, na nekim primerima, kako je naporno poetnu maglovitu dosetku preobraziti u naunu istinu, koji su to kriterijumi koji dozvoljavaju da se razlikuje istinito od lanog, kakvim se to metodama i pravilima slui nauka na putu saznavanja i, na kraju, kako nastaju zablude i zato ponekad dobijaju stabilnu formu, koju obino zovemo lana nauka. U cilju odgovora na ova pitanja, pre svega je potrebno razumeti, ta to oteava optenje ljudi dalekih od nauke, sa predstavnicima tanih nauka. " Poznato je, da recesivni alel utie na fenotip, samo ako je genotip homozigotan."

" Svaka taka prislanjanja filtra Koija je i limes tog filtra." " Instanton je podbarijerni prelaz izmedju vakuuma sa razliitim topolokim naelektrisanjima." Nerazumljivo? Prva fraza odnosi se na genetiku i odredjuje razliku izmedju uslovno i bezuslovno nasledjivanih karakteristika. Druga je uzeta iz toplogije (oblast matematike). Trea se odnosi na kvantnu teoriju polja (oblast fizike). Ovim primerima hteli smo da pokaemo kako je teko o nauci govoriti nespecijalistima; veinu tekoa izaziva, ne terminologija, nego neobini pojmovi. Znai li to da postoje takve oblasti nauke, o kojima je nemogue govoriti "obinim smrtnicima"? Mogue je, ipak, objasniti i najsloeniju teoriju pod uslovom da se uloi trud ekvivalentan onom koji je potreban za bavljenje samom naukom. Mogue je, zanemarivanjem nesutinskog, razjasniti sutinu problema i ustanoviti sliku pojave. Izdvajanje sutine korisno je i za samu nauku, jer dovodi do potpunijeg razumevanja. Duboka misao samo dobija uproavanjem. Medjutim, u nauci kao i u umetnosti, pojednostavljenje trai dodatni napor. Istinsko uprosenje i jednostavno predstavljanje mogu da ostvare samo pravi majstori. esto se, prilikom popularizacije nauke bira laki put - govori se ne o samoj nauci, nego o njenim primenama. Pokazuje se na primer, da je letea maina ne manje udo od svrake koja leti. No, znatno tei i blagorodniji cilj je priati o lepotama nauke sa aspekta skrivene harmonije i lepote svega sto nas okruuje, formirajui tako "fiziku sliku" pojava uprosavanjem naunih rezultata, u isto vreme uvajui i vodei rauna o njihovom smislu. To predstavlja ozbiljan nauni poduhvat koji jedino mogu ostvariti sami naunici. Popularizacija nauke, mada teak zadatak, nije nerazreiv i nije glavna tekoa u uzjamnom razumevanju. Najvie teskoa nastaje, pomenusmo, ne prilikom objanjavanja sutine pojava, nego u oceni pouzdanosti opaenih injenica i poznavanju granica poznatog i nemogueg. NAUNI METOD POINJE ODREDJIVANJEM GRANICA OBLASTI, KOJE UKLJUUJU DOSTIGNUA NAUKE KOJA NE IZAZIVAJU NIKAKVU SUMNJU, I GRANICA OBLASTI NEMOGUEG, TOGA, TO PROTIVUREI DUGOGODINJEM NAUNOM ISKUSTVU. IZMEDJU OVIH GRANICA LEI OBLAST NEIZUENIH, NO MOGUIH POJAVA. Na primer, nikakav dalji razvoj nauke nas nee prinuditi da posumnjamo da je Zemlja okrugla, ili da poverujemo u mogunost konstruisanja perpetum mobilea, tj. da posumnjamo u zakon odranja energije. Razlika izmedju laikog i naunog prilaza osobito se upeatljivo odslikava ba prilikom postavljanja granica neospornog i nemogueg. Realno je postalo mnogo toga, to smo jo nedavno smatrali udom. Nije li udo to da, dok sedimo u kui, moemo direktno posmatrati i sluati neto sto se dogadja hiljadama kilometara daleko? Nije li udo i to da je ovek uspeo da na nau planetu pogleda sa strane? Ko je pre trideset ili etrdeset godina mogao predvideti da emo sa sobom u 'kolskoj torbi' nositi maine koje igraju sah, prevode na druge jezike, piu stihove muziku, omoguavaju uspostavljanje trenutne veze sa celim svetom i, sto je

najvanije, za nekoliko minuta vre izraunavanja za koja je ranije bilo potrebno vreme i snaga celog jednog pokolenja? Treba li se uditi, to u predstavama ljudi, dalekih od nauke, granice nestaju i sve postaje mogue? Prirodno se postavlja i pitanje: Zna li sama nauka, gde su te granice? Moe li doi do takvih revolucionarnih otkria, koja e promeniti sve nae predstave? IZ ISTORIJE I LOGIKE RAZVOJA NAUKE SLEDI DA JE TAKAV PREVRAT NEMOGU. ak i zapanjujue ideje teorije relativnosti nisu bile kategoriki prevrat, nego su nastale kao logiki sled razvoja nauke i bazirale su se na vrstim temeljima prethodno zavojevanih znanja. Ove ideje dodirnule su relativno uski krug pitanja i ostavile su bez izmene zakone mehanike i elektrodinamike tela, koja se kreu uobiajenim brzinama. Samo su se naa znanja rasprostrla na, do tada ne izuavanu oblast brzina, uporedivih sa brzinom svetlosti. Do pojave teorije relativnosti bilo je prirodno pretpostaviti, da su zakoni mehanike i elektrodinamike primenljivi i za brzine vee, od onih koje su bile eksperimentalno izvodljive. Sumnje su se pojavile sa pojavom teorijskih i eksperimentalnih rezultata, koji su protivureili toj pretpostavci. Bez slinih uoptavanja nikad ne bi naili na protivurenosti, koje bi nas dovele do toga da fizika veliina, kao sto je brzina svetlosti, moe igrati bilo kakvu ulogu u klasinoj mehanici. Mi nikad ne moemo unapred rei, pri kojoj promeni eksperimentalnih uslova prestaje vanost ranije utvrdjenih zakona prirode. Mogue je samo vrsto tvrditi, da dalji razvoj nauke nee ponititi ve ustanovljene injenice i relacije, nego e samo izmeniti oblast njihove primenljivosti. Ba ta stabilnost dostignua nauke i omoguava da se razgranie oblasti pouzdanog i nemogueg. "NAUKA - TO JE ISTINA POMNOENA SUMNJOM" Razgranienje izmedju pouzdanog i nemogueg nije uvek lako izvesti. Istorija nauke poznaje sluajeve, kada su u procenama tog tipa greili, ne samo ljudi daleki od nauke, nego i vrhunski naunici. Poetkom prolog veka Francuska akademija nauka reila je da ne razmatra radove, koji opisuju kamenje palo sa neba. Izgledalo je da je opisivanje meteorita - "nebeskih kamenova" - plod fantazije, poto kamenje nije imalo odakle da padne. To je bio vrlo opasan put-odricati i zanemarivati sve, to u datom trenutku ne nalazi objanjenje. Jedan od najveih fiziara XX veka Volfgang Pauli, smatrao je kao tragian nedostatak teorije elektrona Diraka to to predvidja postojanje pozitrona, koji su eksperimentalno otkriveni tek kasnije. Pimera ima jo mnogo. U dananje vreme sluajevi takvih greaka pomno se izuavaju, analiziraju i iz njih izvode metodoloki zakljuci. Zahvaljujui modernim sredstvima veze, u diskusiji takvih spornih problema ukljuuju se vrhunski naunici itavog sveta. Stoga, naune zablude i kada se pojavljuju, ive vrlo kratko. Nauka ne samo sto utvrdjuje granice mogueg, nego i bez milosti razdvaja dosetke, makar i vrlo verovatne, od dokazanih tvrdnji. Bez ovakvih pravila, nauka bi potonula u more sujeverja i labavih pretpostavki. Razdvajajui verovatno od dokazanog, nauka razjanjava koje tvrdnje zahtevaju dopunska istraivanja.

Jasno je da bi bilo vrlo dosadno poricati sve to je neobino. No, kao rezultat takvog izbora, pojavljuje se ne imaginarno, nego stvarno udo. Na primer, danas iroko poznati "paradoks blizanaca". Iz teorije relativnosti sledi, da ako jedan od blizanaca podje na put kosmikim brodom, ija je brzina kretanja uporedljiva sa brzinom svetlosti, on e posle povratka biti mladji od svoga brata, koji na to putovanje nije krenuo. Ova udna tvrdnja, dokazana je danas ne samo teorijski nego i eksperimentalno. Pomenimo jo jedan primer. Oduvek se smatralo, da morska flora i fauna postoje samo na malim dubinama, do kojih prodiru svetlosni zraci i gde je mogua fotosinteza. Nedavno je ipak otkriveno da na dubinama od nekoliko kilometara, gde nema ni traga od sunevih zraka, u oblastima poviene temperature zbog vulkanske aktivnosti, kao rezultat procesa hemijske sinteze nastaje speifina flora i fauna. Kod ljudi je uvek postojala tenja ka neemu tajanstvenom i neobinom. Zedj za traenjem uda je, u oveijoj prirodi podjednako, kao i tenja k prekrasnom. Medutim, jedini ubedljiv put za utvrdjivanje istine je postavljanje naunog eksperimenta. Eksperimente obino izvravaju specijalisti, oni daju ponovljive rezultate i mogu se potvrditi nezavisnim merenjima drugih istrazivaa. Pomenimo jo jednu karakteristiku naunog metoda. Slino pravu, koje polazi od pretpostavke o nevinosti okrivljenog, nauka polazi od odsustva uda. Nije neophodno dokazivati odsustvo uda. Potrebno je dokazati da ono postoji. Stoga, dok se kategorino ne iskljue sva prirodna, tj. verovatna objasnjenja, ne sme se pristupati manje verovatnim pretpostavkama. Zadatak nauke je da odabira verovatna objanjenja i pridrava ih se, sve dok eksperiment, koji je vrhovni sudija, ne dovede do potrebe da se od ovakvih objanjenja odreknemo. esto moemo uti da ljudi izgovaraju frazu "prema tvrdjenjima specijalista...". To ne znai obavezno, da se tom frazom ne ostavlja pravo laika za pojedine oblasti na sopstveno miljenje. Time samo samo istie da miljenje specijalista date naune oblasti ima najveu teinu. Za utvrdjivanje sopstvenog miljenja i stava nije potrebno da ovek bude i sam specijalista za specifinu oblast. Potrebno je samo imati opte obrazovanje i kvalifikaciju, da bi se znalo, ije je miljenje najautoritativnije. Verovatno je svakom jasno da je za bavljenje naukom potreban izuzetan profesionalizam. Svaka specijalnost zahteva profesionalni pristup i profesionalno obuavanje. Niko ne bi eleo da mu, na primer, operaciju izvodi hirurg amater. Peva, ak i sa izuzetnim talentom, to postaje tek posle dugotrajnog obuavanja kod majstora. Bez specijalnog obrazovanja, koristei se samo zdravim razumom, ne moe se analizirati neko umetniko delo, mada se to, naalost, esto ini. Neumesno je takodje delo kvalifikovati kao "loe" ili "dobro", jer niste sigurni da razumete zadatke koje je autor pred sebe postavio i sredstva kojima se koristio. Medjutim, za umetnika dela, gledalac ili slualac ima pravo, nezavisno od svog obrazovanja ili kvalifikacije, da kae da mu se ona svidjaju ili ne svidjaju. Za nauku, meutim, takva izjava zahteva odredjen stepen znanja. Neprihvatljivo je rei:"Meni se dopada teorija relativnosti". Izjava tog tipa podrazumeva razumevanje smisla tvrdnji ove teorije. Sve ovo ne podrazumeva da ovek obavezno mora da ima univerzitetsku diplomu ili doktorat nauka da bi bio u stanju da neto tvrdi. Profesionalni kvaliteti se nekad mogu postii i samostalnim radom na svom obrazovanju i usavravanju. Primera za ovo ima dosta. Inenjer Dostojevski, artiljerijski oficir Tolstoj , lekar ehov - predstavljaju prave majstore i klasike svetske literature. Profesionalac je ovek, koji savreno vlada metodima, zna sve "podvodne grebene", opasnosti i tajne svoga zanata.

Profesionalizam je neophodan, ali ne i dovoljan uslov. To je po prilici, odredjeni oblik, zdravog razuma naunog rada. Jo su vaniji iznenadni uzleti misli, 'ozarenja', intuicija ... No, neoekivane ideje, koje uspevaju da preive mnogobrojne provere, radjaju se samo na osnovu visokog profesionalizma. Bez profesionalnih kvaliteta, ne samo da nije mogue uraditi nauni rad, bez njih ne moe nastati koliko toliko razumna ideja. Nauna intuicija, neophodna za radjanje ideje, nastaje samo kao rezultat ozbiljnog naunog rada. U nauci, kao i u cirkusu, sloene bravure mogu se izvesti samo na visokom profesionalnom nivou. Lakomisleni umovi diletanata, ne optereeni suvinim znanjem, ne znaju za granice. Njima izgleda dostupna svaka oblast nauke i umetnosti. A kako, tek, bivaju romantine njihove konstrukcije! Kad diletantizam ne izlazi iz okvira hobija, kada je to odmor posle svog osnovnog zanimanja, koji proiruje vidike - onda je to prihvatljivo. No, zanimati se nekim poslom ozbiljno moe samo profesionalac. Otkrie drevnog grada Troje je jedan od najpoznatijih sluajeva sree koju je imao arheolog amater. Izuzetni entuzijasta Henrih lihman je, u urbi da napravi otkrie, dopustio da se unite gornji slojevi unitivi ih za nauku zauvek. Jo je gore, kad ljudi koji sa naukom nemaju ba mnogo veze, ne samo da poinju da sude o stvarima koje zahtevaju profesionalne navike miljena, nego se jo k tome nadaju, da e zaobilazei proces obuavanja, izvriti koreniti preokret u nauci. I na kraju, recimo ono to je verovatno najvanije i bez ega ak i visoki profesionalni kvaliteti ne dovode do uspeha. To je sposobnost radovanja i udjenja nad svakim, makar i malim, uspehom i radost zbog svake deifrovane zagonetke. Pokuajmo dalje da odgovorimo na nekoliko pitanja. Od ega se sastoji nauni metod saznanja? Kako se radjaju zablude? Koje su to male greke u rasudjivanju, koje dovode do nenaunih zakljuaka? I na kraju, kako razlikovati naunu istinu od zablude? Zadaci nauke lee na granici izmedju poznatog i neoekivanog. Stoga je jedna od njenih glavnih crta-otvorenost ka novom, sposobnost ponovnog kritinog razmatranja uobiajenih predstava i, ako treba, njihovo naputanje. NAUKU INE INJENICE, RELACIJE MEDJU NJIMA I OBJANJENJE TIH RELACIJA. injenice i relacije medju njima treba itati kao Krivini zakonik. Dobro utemeljene injenice se ne menjaju dok se odnos medju njima samo precizira sa razvojem nauke. No objanjenje injenica i relacija, tj. predstava, obino zasnovanih na namerno uproenoj slici pojava, ne sme biti apsolutizovano. Predstave, ili modeli, razvijaju se i menjaju sa svakim novim otkriem. U svom govoru posveenom dobijanju Nobelove nagrade Alber Kami tvrdi da umetnost ide po uskoj stazi izmedju dva bezdana:" S jedne strane je praznina-pusto, a s druge tendencioznost. U nauci su takvi bezdani povrnost i dogmatizam. Povrni istraivai formiraju svoje koncepcije ne raunajui sa poznatim i ustanovljenim injenicama i relacijama, bazirajui svoj pristup na vrlo sumnjivim i neproverenim dosetkama. Dogmatici medjutim, apsolutiziraju trenutno prihvaene predstave. ta je opasnije, teko je rei. esto prihvaena zabluda je da se vrednost naunog otkria meri time koliko ono ponitava-obara prethodno ustanovljena znanja. No vrednost naune revolucije je u njenim graditeljskim, a ne ruilakim mogunostima.

U tome koliki podsticaj ona daje razvoju nauke i koje nove oblasti i mogunosti otvara. Vrlo esto osnovne predstave prethodno ustanovljenih znanja ostaju nepromenjene. ak i korenita nauna revolucija ne ponitava nego samo ponovo proverava, na nov nain osmiljava i uspostavlja nove granice primenljivosti prethodno ustanovljenih injenica i naunih istina. STABILNOST NAUKE je njeno najvanije svojstvo. U suprotnom, sve bi bilo potrebno poinjati ponovo, posle svakog znaajnijeg otkria. Fiziari su se brzo oslobodili predstave o toploti kao o tenosti- flogistonu, koja protie od toplijeg tela ka hladnom, im je bila ustanovljena ekvivalentnost mehanike energije i toplote. Medjutim, zakoni toplotne provodljivosti, utvrdjeni jo u vreme vaenja predstave o flogistonu, nisu se promenili. U poetku XX veka atomistika teorija materije je postala opte prihvaena istina. Sve relacije tzv. "makroskopskih" nauka, kao sto su termodinamika, hidrodinamika, teorija elastinosti-ostale su nepromenjene. Pomenute nauke produile su da predvidjaju nove pojave, utvrdjene su samo prave granice njihove primenljivosti. U isto vreme, na poetku dvadesetog veka, dogodio se preokret u naim pogledima na prostor, vreme i gravitaciju, no "nauka malih brzina" se nije nikako izmenila. Naprotiv, produila je svoj razvoj. Praktino celokupna savremena tehnika-raunari, televizija, radio, kosmiki letovi, savremena hemija i biologija-zadovoljavaju se njutnovskim predstavama o prostoru i vremenu. ROMANTIKA I POEZIJA NAUKE NIJE U RUENJU STAROG, NEGO U ISPREPLETENOSTI I NERAZDVOJIVOSTI STARIH I NOVIH IDEJA. OPET JE NAUKA SLINA UMETNOSTI. NOVO NE UKLANJA LEPOTU STAROG. ONO JE SAMO DOPUNJUJE. Moe se rei da nauka brani svoja dostignua. Jedan od najvanijih metoda da se ustanove naune istine je provera teorijskih predstava opitima. Da bi se istina ustanovila, potrebno je postaviti nauni eksperiment. Njega treba da vre specijalisti, on mora davati ponovljive rezultate i mora postojati mogunost da ti rezultati budu potvrdjeni nezavisnim eksperimentima drugih istrazivaa. Ovo vai za sve nauke-fiziku, hemiju, astronomiju, bilogiju, psihologiju ... Veina zabluda i sujevernih predstava nastaje kao rezultat brzih zakljuaka, ili neubedljivih eksperimenata. No, ta se smatra ubedljivim i treba li verovati svemu to vidite svojim oima? Zamislite da aa iznenada odskoi metar od stola pod dejstvom udara molekula stola, koji su se svi iznenada pokrenuli u jednom pravcu. Verovatnoa ovakvog dogadjaja je nitavno mala. Kada su znamenitog poljskog fiziara teoretiara Marjana Smoluhovskog pitali ta bi on rekao u tom sluaju, odgovorio je: "Mnogo je verovatnije da sam ja pogreio." udno poverenje s kojim veina ljudi prihvata neverovatne prie i dogadjaje, zasnovano je na davno primeenom svojstvu njihove psihe koja eli da se susretne sa neobinim. Koliko je samo pria o leteim tanjirima, ili o humanoidima? Sta da radimo sa svedoenjima oevidaca? Postoje sluajevi kad se bez njih ne moe. Loptasta munja nije dobijena u laboratoriji, pa nema ni eksperimenata koji izuavaju njena svojstva. Bez obzira na nepouzdanost svedoenja oevidaca, mi smo ubedjeni u postojanje loptaste munje: svedoenja mnogih ljudi o njoj se poklapaju. to se

tie njenih svojstava, ona e se utvrditi samo posle nauno postavljenih eksperimenata. Opisi vanzemaljaca su ne manje raznovrsni od opisa prividjenja. Pria se da po amerikim statistikama, ene po pravilu sreu humanoide sa ratnike planete Mars, dok mukarci prevashodno sreu humanoidke sa sladostrasne Venere. Pravnici dobro znaju kako su razliite tvrdnje i svedoenja oevidaca. U jednoj od pria Anatola Fransa govori se, kako je pod prozorom engleskog istoriara, politiara i moreplovca XVI veka Voltera Rejlija, poela jedne veeri tua. U to vreme on je radio na rukopisu svoje "Istorije sveta". Kada je sutradan poeo priu o toj tui sa svojim drugom, svedokom i uesnikom tue, taj je poricao sve njegove tvrdnje i seanja na tako nedavni dogadjaj. Videvi koliko razliito ljudi gledaju na isti, jueranji dogadjaj, bacio je svoj rukopis u vatru. Sledi da svedoenja oevidaca treba uzimati tako kako ova to i zasluuju, kao izvor informacija koje zahtevaju naunu potvrdu i istraivanje. Kako se radja verovanje u mogunost natprirodnog? Jedan od razloga je svakako elja da se udo vidi ili o njemu uje. Stoga se svi sluajevi uspelih predvidjanja, tajanstvenih pojava, proroanskih snova, uvaju u memoriji i dodatno ukraavaju, dok se neuspela predvidjnja zaboravljaju. Stvara se oseanje, da je udnih pojava znatno vie, nego to treba da ih bude na osnovu srenog spleta okolnosti. Ima vie mehanizama pomou kojih se podstie vera u postojanje razliitih udesa. Ima ljudi sa odredjenim specifinim i retkim sposobnostima. Na primer, neki ljudi su u stanju da osete minimalne promene temperature, neki imaju neobino razvijeno ulo dodira, neki sluha itd. Lako je zamisliti da ljudi sa takvim specifinim sposobnostima, mogu ponekad da pogode vae zelje po nekim znacima, neprimetnim i vama i njima samima. Oni esto bivaju ubedjeni da takve oseaje dobijaju tajanstvenim putem preko nedefinisanog biopolja. Slini su mehanizmi koji proiruju veru u udne pojave. Tako i nastaju antinaune tvrdnje, koje hrane lanu nauku. No, ak i potpuno korektni eksperimenti, dovode samo do odredjenih injenica. Nauku formiraju ne samo injenice, nego i relacije medju njima i, sto je jo vanije, sistematizacija tih relacija pomou svesno uproenih modela ovih pojava. Samo posle ovoga nastaje konzistentan sistem predstava-teorija, koja omoguava predvidjnje novih pojava. Za pravljenje teorije potreban je ne manji profesionalizam, od onoga za postavljanje nedvosmislenog eksperimenta. Lana nauka i zablude Treba li za lanu nauku smatrati radove, zasnovane na pretpostavkama, koje se u kasnijim istraivanjima pokazuju kao netane? Razume se da ne treba. Potvrdjene pretpostavke nisu jedinstveni kriterijum naune vrednosti nekog rada. I negativni rezultat daje vanu informaciju-iskljuuje se jedna od mogunosti. Lana nauka je pokuaj dokazivanja odredjenih tvrdnji nenaunim metodom, izvlaei pre svega zakljuke iz neponovljivih i nejednoznanih eksperimenata, ili koristei pretpostavke koje protivuree dobro ustanovljenim injenicama. Nerazumevanje toga kakav je muan stvaralaki proces koji razdvaja pravi nauni rezultat od poetne ideje, preuveliavanje vrednosti nezavrenih radova, tenja da se praznine zamene dosetkama-sve to, na kraju i dovodi do lane nauke. Aristotel je tvrdio da teka tela padaju bre od lakih. Njegov autoritet je bio tako veliki, da je prolo vie od petnaest vekova pre nego sto se neko

usudio da ovu tvrdnju opovrgne. Galilej je, analizirajui svoje eksperimente o kretanju tela po strmoj ravni, doao do zakljuka da sva tela na povrini Zemlje moraju padati sa istim ubrzanjem. Ekperimenti, koji su opovrgavali Aristotela, bili su akt, ne samo naune nego i gradjanske hrabrosti. Autoritet Aristotela branila je crkva. Konani sudija je ipak bio eksperiment. Nametanje prirodi spekulativnih ideja-jedan je od izvora zabluda. To je ipak redji sluaj. Obino se to radi grublje i prostije. Mutna ideja se proglaava za ustanovljenu istinu. To to joj ne ide u prilog se preutkuje, ili krije, a to to je potvrdjuje, glasno se reklamira. Zablude su neizbene u naunom radu i one nikako nisu lana nauka. Nesreni pokuaji u pronalaenju neoekivanog, ako i nastanu, uklanjaju se primenom naunog metoda u procesu saznanja. Po naoj definiciji potraga za "kamenom mudrosti-filozofskim kamenom", koji pretvara metale u zlato, ne moe se, bezpogovorno, svrstati u lanu nauku jer ova ideja nije protivureila naunim injenicama srednjeg veka. Svi alhemiari, koji su postavljali ponovljive ekperimente, dali su svoj doprinos u spoznaji prirode. Zavriemo ovo izlaganje, nekim osnovnim i prepoznatljivim karakteristikama lane nauke. Kod lane nauke postoje odredjene, stabilne i skoro nepromenljive crte. Jedna od njih je netrpeljivost prema injenicama koje opovrgavaju njene tvrdnje. Ovome treba dodati i pretencioznost i prazni patos. Lani naunik ne voli da "sitniari". On reava iskljuivo globalne probleme i to takve, koji ne ostavljaju 'kamen na kamenu' od sveg postojeeg znanja. Kao po pravilu, kod ovih "strunjaka" radova skromnije vanosti nije ni bilo. On ne sumnja u svoju veliinu. Problem mu je da samo ubedi "tupe" specijaliste koliko je on u pravu. Skoro uvek obeava ogromne praktine i materijalne koristi od svojih "otkria" i to tamo gde ih biti ne moe. I na kraju, skoro bez izuzetka, njegova nekultura i neprofesionalizam su oigledni svakom ozbiljnom specijalisti.

Napomena: Ovaj rad predstavlja obradu izabranih poglavlja knjige poznatog ruskog fiziara Arkadija Benediktovia Migdala "U potrazi za istinom", koju je izdala, na ruskom jeziku, izdavaka kua "Mlada garda" u Moskvi 1983. godine. Izbor: Filip Rake Vukajlovi Beograd, septembar 2004. g. (Prvi put uradjeno marta 1996. g. za Milicu.) U qudskoj istoriji nama nisu toliko bitna imena vladara i godine wihove vladavine (mada je istoriju bez toga zamisliti dosta te{ko). Izu~avaju}i istoriju te`imo da u vremenu lociramo i sledimo za ra|awem, procvatom i nestajawem civilizacija, evolucijom i postojawem ideja koje stole}ima usmeravaju voqne aktivnosti qudi, ho}emo da razumemo uzroke obnavqawa ideja i uslove u kojima se one

gase. Sli~no je sa istorijom fizike-to nisu prosto rabacani fakti, to je pre konzistentna slika nastajawa i razvoja ideja, bez kojih nauka mo`e da se nekome u~ini kao slu~ajan skup formula i pojmova. Istine su plodotvorne samo onda kada me|u wima postoji unutra{wa veza, a te veze je mogu}e proslediti samo posmatraju}i razvoj. ^ak i divqaci, na najni`em stupwu razoja, imaju svoju istoriju. Sa nestankom istorije i{~ezava veza izme|u vremena i qudi. Qudi prestaju to da budu, kao {to i ~ovek koji izgubi pam}ewe, ireverzibilno odlazi u demenciju. Za je istorija wegove nauke nerazdvojni element obrazovawa, bez koje je on u opasnosti da ostane obi~an zanatlija. U ciqu razumevawa lepota i savr{enosti pojmova savremene fizikem neophodno je proslediti wihove izvore i puteve razvoja. Samo tako nam one postaju bliske, isto kao {to nam je bliska i domovina, ~iju smo istoriju i kulturu po~eli da usvajamo zajedno sa maj~inim mlekom. Se}awe na prve korake nauke nikada ne bledi i drago nam je kao {to su nam drage uspomene na{eg detiwstva. Znameniti matemati~ar Feliks Klajn je govorio da je najbr`i i najpouzdaniji put da se savlada neka nauka-da ~ovek sam pro|e ceo put wenog razvoja. To nije i najednostavniji pristup, no on je sigurno najjintersantniji. I kao zakqu~ak ovog dodao bih sam jo{ par re~i. U razli~itim periodima istorije i razvoja nekog dru{tva razli~iti su bili interesi, ma{te i te`we najumnijih mladih qudi koji su, stupaju}i na pozornicu pravog `ivota, `eleli da pobede izazove, ostvare zna~ajna dostignu}a, naprave karijeru, steknu bogatstvo, slavu... Putevi kojima mladi nekog dru{tva ili nacije `ele da po|u, veoma dobro odslikavaju trenutno stawe dru{tva i vrednosti do kojih wegova ve}ina u datom trenutku najvi{e dr`i. Posledwih godina, ~ini mi se, suvi{e mladih na{e zemqe `eli da {to pre, {to jednostavnije i bez preterano velikog truda do|e do znatnog materijalnog bogatstva. : d u h o v n i. Sticawe duhovnog bogatstva u~ewem i predanim radom, koje omogu}uje aktivno u~estvovawe u stvarawu i pra}ewu nau~notehni~kih dostignu}a ~itavog ~ove~anstva, je bogatstvo koje se najve}im delom sti~e u mladosti, dopuwava i oplemewuje ~itavog `ivota i vlasniku obezbe|uje sigurnost, smirenost i zadovoqstvo.