Via Mitrovi Mitra RUSALKA, ENA KOJA PADA

Via Mitrovi Mitra

RUSALKA
ENA KOJA PADA
Posveeno Jevi uronje
DRUGO IZDANJE

TOPY

Nemoj hodati putevima levim, jer putevi levi su razvraeni; nemoj hodati putevima desnim, jer puteve desne poznaje Gospod; hodaj pravo nogama svojim... Ne zna se kome pripada ova sentenca... Kada bi se ujedinili volja, kao pokretaka snaga, pozitivne misli uma i oseaj srca, onda bi se brda pomerala. Starac Tadej, arhimandrit iz Vitovnice

JA, RASEJANJE, DIJASPORA, UVEK NEGDE IZMEU

Vetrovi imaju unutranju stranu! Zbog toga, ponekad duvaju u razliitim bojama. Zapamti sada, kada kree na put, toj unutranjoj strani se ne moe suprotstaviti. Zato se sklanjaj s puta kad se bude naao na udaru tih obojenih vetrova bile su Rusalkine poslednje rei pred njegov polazak u beli svet. Zaustavljanje taksija ispred cirike viespratnice prekinu Miloevo seanje na opratanje od svoje tetke pri polasku na Zapad. On izae primetno uzbuen i veoma laganim pokretima napusti auto. Sve to je imao da pria sa vozaem rekao je za vreme duge vonje kroz grad. Plati i, dajui visoku napojnicu, prihvati svoj elegantni ranac i prui ruku taksisti. etiri poznate viespratnice su ostavljale neverovatan utisak. Ta silina, masa i grandiozno uzdizanje njihovo prema nebu su ga, u njegovoj uzbuenosti, dodatno uznemirile. Nije se uplaio. Samo je neka vrsta jeze jednostavno prostrujala njegovim telom. Jeza i hladnoa, kao u trenutku kada se bude obzorja i no biva savladana od prvih snopova svetlosti. Nije bio sasvim siguran koji je pravi ulaz stana njegovog prijatelja. Tu e on privremeno boraviti dok se ne snae i ne preseli na svoju stalnu adresu. Milo je upravo stigao iz zatvora. Iza sebe je imao poslednje tamnovanje i prostu elju da krene iz poetka. A poetak 7

kao da je bio najbitniji. Ne samo za njega, nego gotovo za ceo svet oko njega. U tom traenju ulaza, pokuavajui da proita adresu napisanu na izguvanoj ceduljici koju je drao u ruci, oseti snaan nalet vetra. Kovitlac, veoma topao za to doba godine, obuhvati njegovo telo i, mada se sve odvijalo brzo, on primeti da je taj vetar bio obojen. Miloa to zbuni. On se okrete prema trotoaru i ugleda oveu grupu ljudi koja je opkolila nepomino i smrskano telo na asfaltu. ena koja je u blizini ekala autobus, objanjavala je kako je neoekivano naila na tog nesrenika i kako, pribliavajui se nepominom telu, nije znala ta je eka. Videvi razmrskano telo, bila je prva koja je povikala u pomo. Posle njenog zapomaganja nastao je haos i pribliavanje ostalih sa te i susedne autobuske stanice. Slika nestvarne povorke pred Miloevim oima trajala je samo dok mu je taj obojeni vetar duvao u lice, i nestade pri njegovom pokuaju da razgovetnije i jasnije osmotri tu grupu ljudi. Nestade vetra, nestade topline. Nestade i ta nestvarna gomila. Vrati se onaj oseaj jeze i hladnoe. On pogleda iznova prema neboderu i shvati da je stajao pred eljenim ulazom. Drugar sa studija, Palestinac, njegov duhovni i intelektualni srodnik, ve due vreme ivi ovde. On mu je uvek bio poslednja nada i jedini na koga je mogao da se osloni bez rezerve. I ovog puta mogao je da rauna na njegov stan dok on bude van zemIje. Tako e imati vremena da trai sebi odgovarajue gnezdo, gde bi mogao zaista da otpone proces resocijalizacije. Socijalne slube zatvorskih vlasti su ga ve ubacile u mainu. Jo koliko sutra zapoe e s probnim radom. Ovdanji svet ne poznaje, niti priznaje dokolicu. A moda je upravo to ansa. Ulazei u lift, vrati se seanjima i svo8

jim tajnama, gde je prebirao po sopstvenoj sudbini. Iz tog magnovenja prenu ga zvono, koje je oznailo stizanje lifta na trinaesti sprat. Krenuo je ka izlazu nevoljnim i laganim koracima, ali je u sebi oseao napetost i uzbuenje. lako je sve svoje poslove zavravao ubrzanim hodom, u trenucima kada bi se opratao od svojih matanja usporavao bi korak i nerado se vraao svakodnevici. Vrata lifta se otvorie. Halo, Miloe, prijatelju moj! zauo je prijatan i poznat mu glas kroz otvorena vrata. To ga je i sada, kao i svakog puta, obradovalo. Njegov stari prijatelj sa studija, drag sagovornik i osoba na koju se uvek mogao osloniti, stajao je pred njim. Hej, drugaru, tako me raduje da te vidim! Nisam te uo ni video itavu venost! Dobro doao na slobodu! Hvala ti na dobordolici. Doekuje me kao oveka i sada kad ne liim ni na ta... Zagrlie se na ulaznim vratima stana i poljubie u obraz, onako kako se pozdravljaju mukarci Balkana i Arapi. Sa mnogo mukosti, ali sa primesom tuge koju donosi neizvesnost pustinje i zatvorska samoa. Palestinac je vrlo dugo iveo u Beogradu, gde su se upoznali i zajedno studirali. Onda je dobio ansu za preseljenje i napustio Balkan. Mnogo puta je pokuavao da napusti Beograd, to mu nije polazilo za rukom, ali je, eto, posle toliko godina ipak zavrio u Cirihu. Uvek kada je eleo da sa nekim pria, podeli tugu, rastereti se, Milo se seao svog druga Palestinca, koji je itavog zivota bio apatrid, ovek bez domovine. Milo je danas u istoj poziciji kao i on bez domovine, negde izmeu dva sveta. Njihovi su kontakti bili iznad svega isti i otvoreni. Veoma esto su diskutovali o slobodi. O tom univerzalnom pojmu i vrednosnoj kategoriji, koja je za 9

njega bila nedokuiva i zahvaljujui njegovom zatvorskom iskustvu, realno nedostina. Uvek bi se, razgovarajui sa drugarom, setio svoje neostvarene elje da vidi Jerusalim. Srean sam to te vidim upravo sada, pri povratku u normalan zivot. Dobro je da me eka neko ko se toliko raduje svakodnevnom ivotu. Zatvor je iza tebe, to je najbitnije. Da, slobodan sam. Pokuavam da se saberem i odluim kako u dalje. Ni sm ne znam ta da kaem i da li uopte neto treba da kaem. Verovatno je bilo strano? Strano? Ne. Bilo je stravino! Uasno! Ali zna, ja verujem u to da u ivotu uvek postoje jo tee situacije od trenutno tekih. Ima neeg to je samo ljudima svojstveno. Sea se filma Petrijin venac, gde Petrija kae da je ovek ivotinja koja je u stanju sve da istrpi. I tano je to. Ne prua se oveku uvek druga ansa u istom obliku. Ja tvrdim da je neophodno da se ovek otkai da bi bio u stanju da se oslobodi sebe samog. Da, i ja u to verujem. ovek se kroz sve nedae osposobljava za put u raj. Nego, ostavimo to. ta planira dalje? Slobodan sam, ali posle svih ovih godina u zatoenitvu oseam se nesigurno. Ba su mi nedostajale etnje ulicom nae mladosti. Sav onaj svet u predivnoj Knez Mihailovoj ulici, u srcu Beograda, sve one lepe ene i mukarci... Nedostajala su mi naa askanja u kafiima i posmatranje sa ukusom odevenih devojaka. Ti si uvek govorio da se najlepe devojke sveta etaju Knez Mihailovom. Posle svega, ja sam, eto, na slobodi. Ali za etnju Knez Mihailovom potrebno je da odemo do Beograda. Dobro, uradiemo to to pre, obeavam. 10

Nedovoljno je da kaem hvala, mada jedino to sada mogu. Dragi prijatelju, tuan sam kao nikada do sada. Iako imam potrebu da utim o svim svojim nestalucima, uvek kada tebe vidim, moram da priam. Ne ljuti se to te zadravam, ali potreban mi je razgovor sa tobom. Priaj, ta ima novo kod tebe. Okej, drugaru. Ja sam i dalje sam. Ti zna koliko mi znai porodica, ali sam ipak ostao sm, neoenjen. Sm u svetu, koji verovatno u tvojim oima izgleda glamurozno. I zato skupih snagu da napustim Beograd, u kome ne uspeh da se oenim. Samoa nije tako lagana stvar. I to se ovek vie pribliava svojim zrelijim godinama, ona postaje sve nesnoljivija. Taj iskonski strah biti bez pomoi u danima nadolazeim i ispunjenim, moda, kojekakvim boletinama njegovom je drugaru padao tee nego njemu. Za vreme studija govorili su da se nikada nee eniti. Milo je svoj zavet vie puta prekrio. Palestinac ne. On je ostao veran svojim mladalakim zanosima. Tako je postao jai. Jer biti sm moe samo onaj ko zna da bude jak, onaj ko ume da nadvlada sebe. Time se ovek pribliava slobodi kao univerzalnom pojmu. Slobodi koja, ipak, ostaje apstraktna. Sm je onaj ko je jak. To smo davno negde proitali! Veruje li jo uvek u to? O da, ja jo uvek verujem u to odgovori drugar. Sluaj, danas je jedan od onih tebi znanih i neznanih paganskih obiaja iz mog rodnog Homolja. Sea se moje stare tetke Rusalke, koja je padala u trans? Od kada sam na slobodi, imam naroitu potrebu za nekakvim dodatnim misticizmom. Kao da traim odgovore na neka jo nedovoljno jasna pitanja. Oseam teinu prethodnog ivota i elim negde da se saberem, razreim i definiem. 11

I svaki put kada ne ide, upadam u ponor nejasnoga. A ta moja tetka, koju spomenuh, imala je mnogo odgovora. Znala je toliko mnogo toga. Da, seam se nje. Ali kako moe ona veeras ili uopte da ti pomogne? Ti si jak, Miloe, i zato si, kao to malopre ree, sm sebi dovoljan. Ko je jo u stanju da se nosi sa kreaturama svoje sopstvene duevne produkcije, kao ti? Razmisli o tome. Ja sad moram da idem na taj put, kao to ve zna. Ne ostavljam te rado, ali moj avion leti za koji sat. Ba mi je ao, ali moram da krenem. Nastaviemo razgovor kad se budem vratio. Dogovoreno! Miloev prijatelj je imao sledei seminar na Bliskom istoku i putovao je za Tripoli. On je od poetka znao da veeras ostaje sm, ali ga to ne rastui. Radovao se prijateljevom obeanju da e o svemu podrobnije da priaju kada se ovaj bude vratio, kroz dve nedelje. Njihovo drugarstvo je poticalo iz onog vremena kada je on iveo najsrenije, kada nad Beogradom nisu vladala olovna vremena. Bilo je mnogo tolerancije, kulture i primamljive lepote. Taj svet tamo bio je mnogo lep. Iz tog doba potie i njegov pokuaj da se intelektualno uzdigne. To mu je mnogo znailo, iako nije uspeo da zavri studiranje. Krenuo je olako na Zapad s namerom da ga samo proputuje. I tako se sve vreme svog ivota nosio s dve suprotnosti u sebi. Rano detinjstvo na selu i studentski dani u Beogradu bili su najlepi deo ovozemaljskog bitisanja. Na drugoj strani je bio njegov kazamatski sta kroz zatvore Srednje Evrope u poslednjih desetak godina. To vreme je bilo njegova spoznaja realnosti pakla. Seo je u fotelju pored kamina. Ovaj stan, koji je sada bio polazite njegovog povratka u preanje stanje nor12

malnosti, bio je ureen prema njegovom ukusu. Svoju kuu, kao svoju poslednju osmiljenu oazu, zamiljao je upravo sa kaminom. Zbog toga mu se ovaj stan sviao. Tu potrebu za kaminom, kao delom svog ivotnog stila, stekao je poseujui kue otmenih diplomatskih predstavnika u vreme studiranja u Beogradu. Tada se, zahvaljujui jednoj tamnoputoj lepotici, pribliio tim ekskluzivnim krugovima. Uvek je u ali samoga sebe ubeivao da je on u stvari u prolom ivotu bio aristokrata. Naravno da tu elju za prostranom prizemnom kuom sa kaminom nije bilo lako ostvariti. Kasnije, kada je preao granicu legalnosti i opredelio se za poslove koji donose novac i dobit, uspeo je, ipak, da taj san uini realnijim i na svom imanju u Homolju. Tad je izgradio kuu sa kaminom. On je i ovde, u tuini, uvek iznajmljivao stanove koji su na izvestan nain bili perfektna zamena za nedosanjanu elju tamo, u domovini. Ve dugo je tako sedeo i nepomino posmatrao sa ukusom ureen prostor oko sebe. Vatra u kaminu, u centralnom delu sobe, davala je oseaj topline u itavom stanu. On je sedeo tu s gracioznou koja je svojstvena samo mukarcima balkanskih vrleti. Oni su u punoj snazi kao mukarci, a dua im je uobliena prema pravilima tipinim za ene. Nije mu se naputala ta udobna fotelja iz koje je sedei u tiini posmatrao plamen vatre. Predao se razmiljanjima. Kao da je ceo svet bio pred njim. Seti se svih onih dana samoe u zatvorskoj eliji. Seti se svih suza prolivenih za sebe i ovaj svet. Ta teza da Balkanci ne plau uopte ne dri vodu. Oni se kupaju u suzama. Uinie mu se smenim svi oni koji tako esto pokuavaju da dokau suprotno. U zatvoru je esto plakao kao malo dete. Seti se i svih onih noi kada je imao komarne snove, ali i onih sladunjavih, koji su budili njegov libido i primoravali ga na samozadovoIjavanje. 13

 Ba sebi izgledam smean! izusti nevoljno, prekidajui zapoete misli. Kako je samo optereujue kada oveka u zatvorskoj samoi osvoje erotski nagoni! Pouda koja se u dugim nonim satima odbija o elijske zidove i po ko zna koji put vraa u umorno telo koje udi za toplinom ene. Pouda, kojoj se umesto ljubavnice koja se podaje nudi samo praznina hladnog, mranog prostora. Pouda, koju niko ne eli da vidi i zna. Jedino to je mogao je da se samozadovoljava. Prvi put kada ga je ta snana elja pohodila bio je u istranom zatvoru. Pitao se najpre da li ga posmatraju. Nije eleo da bude predmet neijeg voajerizma, ni da bude vien tako obnaen. Bojao se kasnijih komentara. Skupio se u oku svog kreveta u samici, koja nije delovala nimalo uzbuujue. Ali upravo pomisao da ga posmatraju straari uinila je svoje. Oseao je tvrdou svog uda u ruci, svoje ubrzano disanje i elju da se preda uitku. Razgolitio se do kraja. Pokrete je izvodio divlje, ubrzano i razarajue. U trenutku punoe, prvi mlaz je silinom poprskao zid prema kome je bio okrenut. Zatim opet! Uzdasi i osetno olakanje su doli posle toga. Dugo je tako stajao nepomian, leima okrenut ulazu elije. Okreui se, primeti da ga je straar sve to vreme posmatrao kroz otvor na vratima. On pokri lice rukama i zaplaka. Od tog dana je taj straar prema njemu bio blagonakloniji. Seajui se toga, on oseti veeras ponovo elju svoga do usijanja dovedenog tela. Nije ni bio svestan kada je sebe razgolitio i razbudio nagone. U fotelji, u tuem stanu, na poetku novog ivota posle zatvora, on sedi sa svojim falusom u ruci i masturbira silovito, kao da se upravo oprata od samoe i praznine po kojoj je tako esto razlivao svoje seme. 14

Zaustavi se i pogleda ponovo prema kaminu. Umtrvi nagone i predade se naletu svojih komarnih misli, koje su ga u poslednje vreme sve ee progonile. Poinjem lagano, ali izgleda nepovratno da se bavim samim sobom. Po nekoj udnoj logici stvari, u meni se nadograuje nekakav poredak kojeg se plaim. Kao da sam u stanju nekavog delirijuma. U stvari, u mojoj porodici je to stanje latentnog komara uvek bilo prisutno baba, majka, zatim brat. emu onda ovaj strah? Sudbinsko odreenje se uvek nosi kao peat i utisnuti odsjaj svega to karakterie linost. Ta psiholoska nestabilnost, ini mi se, dovodi upravo do razmiljanja koja u kreativnom smislu imaju nekakvo opravdanje. Mada se ponekad nalazim pred provalijom. udan je to oseaj, neto poput jeze. To je onaj oseaj koji se ima prilikom ulaska u kadu punu vrue vode. To je onaj isti oseaj kojeg je imala i Ana Karenjina kada je skoila pod voz. Ne, nepotrebno je da danas o tome razmiljam. Ja sam odrastao, postao snaan, veliki, ponekad velikoduan, i kreem se u ovom otuenom svetu vrlo samouvereno. Moje su namere iste, ja elim da budem tolerantan, smiren i progresivan. Poinjem da razumem svoj poloaj, to znai da sazrevam. Objektivno razumevanje sopstvenog poloaja preduslov je svakog narednog poteza. I tako sam, objektivno gledajui, poltika ivotinja koja ivi u ovom svetu pritajeno, bez mogunosti ispoljavanja i bez instrumenata artikulacije. Koja, u nedostupnosti ove drugaije kulture, poinje sebe da doivljava kao psa lutalicu izgubljenog u pustinji. Predstavljajui sebi tu pustinju kao neto nepremostivo i zastraujue, Milo se strese od zamiljenog straha, ustade iz fotelje i krenu ka terasi sa koje se prostirao pogled na Cirih, koji je tonuo u no. Milo je izgledao lepo. 15

Bio je visok, stasit, proporcionalno graen. Imao je crnu kosu, veoma prodorne smee oi i jake, ali izuzetno negovane ruke. Hodao je pouzdano, ostavljajui utisak da prelazi manekenske piste. Lice mu je bilo svetlo, nos pravilan, obrve izraene, ali proporcionalne. Bilo je neke nadmene lepote u njemu, kao to samo Jugosloveni znaju da budu lepi u svojoj mukosti. Elegantno je nosio sportsku garderobu. Odela su mu stajala kao salivena. Bradu nije voleo redovno da brije, tako da je sa tom bradom njegovo lice dobijalo jedan poseban erotski izraz. Reju, bio je privlaan. Iako je njegova pojava delovala smireno, na trenutke se uoavala nekakva nespokojnost. Rano je pobegao iz rodnog kraja. U svojoj domovini, koja je u vreme socijalistikog sistema mnogo obeavala, uspeo je da se delimino akademski obrazuje, stekne potrebno teorijsko znanje. Na Zapad je krenuo samo zbog toga to je smatrao da je na ulicama beogradskog asfalta nauio sve odrednice kole ivota. Ovde, na Zapadu, okruen sterilnou svakodnevice, pokuao je da dokae svom snagom koju je posedovao da, i kao intelektualac, moe da obavlja najprljavije poslove. Time je sebe doveo u red. Bar za izvesno vreme. Teak, skoro nepodnoljiv i nimalo intelektualan rad dovodili su ga esto do ludila. Bili su to poslovi na gradilitima, pomoni radovi u proizvodnim halama raznih fabrika... Radio je i kao ista kancelarija i raznih javnih ustanova, obavljao je mnoge nekvalifikovane poslove u ugostiteljstvu i zdravstvu. Tada je esto pomiljao na to da oduzme sebi ivot. Ta misao, da jednim jedinim pokretom moe da se oslobodi svih tegoba i tu egzistencijalnu muninu okona, priinjavala mu je zadovoljstvo. Zadovoljstvo, to barem tu mogunost, da skoi sa terase, moe slobodno da izabere i pobedi nitavilo prostora i vremenski odsjaj trajanja. Kao 16

uvek, i ovaj put se stresao na tu pomisao i iznova sebe ubeivao u veliinu i lepotu ovdanjeg ivota. Milo je imao smelost da avangardne i neobine stvari prihvata bez razmiljanja. Kretao se u krugu prijatelja gde je ta njegova hrabrost mogla da doe do izraaja. ak je i u njegovom hodu bilo neeg zastraujue samopouzdanog, gracioznog, ega ni sm nije bio svestan. esto je uspevao da zapanji okolinu svojom intuicijom, koju je smatrao glavnim pokretaem svog delovanja. Zahvaljujui intuiciji, umeo je da predskazuje budunost, to mu je bilo od koristi. Kraj odakle je dolazio, predeo Homolja u istonoj Srbiji, imao je odluujui uticaj u oslanjanju na sopstveni mehanizam predskazivanja. Vezanost za Boga, s druge strane, bila je istinska i u nekim trenucima totalna. Tu je njegova baba po ocu odigrala veliku ulogu. Ona ga je esto vodila po manastirima. Zato je od samog poetka boravka na Zapadu verovao u jedno bolje sutra. To verovanje nije, meutim, uspelo da ublai teinu padova u stvarnom ivotu. Razmiljao je veoma neodreeno o ljubavi. Ljubav nikada nije doiveo u idealno zamiljenom obliku i to je bila poraavajua stvarnost. Sve njegove ene bile su lepe, ali i osobe koje su bile ili preterano poslune ili veoma neukroene, to jest, u odnosu na njega uvek i svuda u opoziciji. Mnoge je ene imao na svim svojim puteestvijama. Znao je da im ugaa sve dok ih nije imao u krevetu. Kao da se sve svodilo na seks, mada je u dubini due bio siguran da to nije tako. Verovao je u mo erotike, koja vremenom dovodi do pribliavanja dua. Nijedna od njegovih ena nije imala slinu predstavu o tome. I pored toga, bio je omiljen u svom okruenju i vei deo tog enskog sveta smatrao ga je izazovnim, i mnogima je godilo da budu u njegovoj blizini. A on je pree17

sto bio usamljen. Voleo je diskusije, ali iznad svega je voleo da dominira nad svojim sagovornikom, pogotovo kad je to bila ena. Tako je neretko uspevao da uniti tek zapoete dijaloge. Tada bi usamljenost dobijala jo vie na teini. Izgleda da je jedino kao usamljenik mogao da funkcionie. Poraz je priznavao samo onda kada bi, poput kakvog advokata, uviao da je proces zavren i da on nema ta vie da doda. Tada je mrzeo sve oko sebe i rado se priklanjao definisanju apstraktnih pojmova, koji bi u njegovoj glavi dobijali paranormalne sadraje. Jednostavno, vie je verovao u mo svojih ubeenja nego u realan, prizeman ivot. ta je odluujue uticalo na to da se tako opredeli, nije ni sm znao da li njegovo nezavreno akademsko obrazovanje ili injenica da je svet u kome je iveo bio njemu tuinski. Nije posebno voleo ni nemaki jezik, ni vajcarki dijalekat, mada je njime dobro vladao. Vie se zanosio lepotom i melodinou francuskog. Grad o kome je matao bila je eneva. Mnogo puta i pre njegovog fijaska, ba kao i sada, razmiljao je o sebi i svodio raune. Ovoga puta je stajao pred mnogo veim odlukama nego ranije. Jedino olakanje u tim optereujuim trenucima nalazio je uranjajui meu obian svet na ulici, meu nepoznate ljude. Anonimnost je pruala izvesnu sigurnost, makar na trenutak. Boe, kako smo mi ljudi tuna bia! uzdahnu zatvarajui vrata terase. Tuinac. Izgovorio je tu re po ko zna koji put, gledajui kroz plamen vatre rasplamsanog kamina. Posmatranje vatre ga je uzbuivalo i pomagalo mu da lake podnese svoju usamljenost. Veeras ga je neto posebno bolelo. Moda al za godinama mladosti, prohujalim u urbi da naui nemaki jezik, u tenji da se afirmie u tuem svetu? Iznad svega ga je rastuivala pomisao da 18

je, teei ka nekakvoj konkretnoj pravdi, iznova nailazio na demagoge i samo na izgled srene ljude. Bili su to isti oni iz njegovog okruenja, ak nesreniji od njega. Odlazei iz rodnog kraja, verovao je da e pronai sebe, osloboditi se predrasuda i postati srean. Mislio je na svoje roditelje, svoju vezanost, pa rastanak sa majkom. Oca je danas vie nego ikada ranije potovao. esto su mu nedostajali svi ti njegovi bezbrini dani kolovanja. Tada se ivelo, bukvalno se ivelo, mislio je u sebi. Kasnije su nastupili odvratni sukobi, ratovi, razaranja, izbeglitva i gorka seanja. Danas je bio dan koji se u Srbiji, u njegovom Homolju, slavi pod paganskim nazivom Rusalje. Istovremeno, bio je to hrianski praznik Duhovi. On je ovaj dan uvek izgovarao na svom vlakom dijalektu. Kao takav bio je za njega merilo mnogih vrednosti, naroito smisla ivota i smrti, ovo- ili onozemaljskog. Iz kraja koji ga je hranio duhovnom inspiracijom Homoljem, poneo je sa sobom u svet igru Rusalke. A ta se igra izvodila samo onda, kada je Rusalka u punom transu. Igru povratka iz tog meustanja nije mogao bilo ko da zaigra i nije bila svakome namenjena. Ona je bila mnogodimenzionalna, vena i neponovljiva. Kroz nju se Rusalka pribliavala Bogu i sveoptem skladu.

19

JA, RUSALKA, UVEK IZMEU SVETOVA ONOSTRANOG I OVOSTRANOG

Prolaznost, nastavlja Milo dijalog sa samim sobom, i Rusalkina igra to su trenuci jedinistveni, neponovljivi. Sea se dobro svoje tetke, koja je padala. Bilo je trenutaka kada je on hteo da vidi ta to ona radi i kako se taj trans odigrava. Da doivi padajui dan, kada Rusalka preobraava stvarnost i pobeuje zakone zdravog razuma, kada se kree kroz jednu drugu dimenziju. Rusalka, ena koja pada, svoj trans je izvodila vie puta u toku godine. Milo se priseti godine kada je prvi put otiao da vidi sve to izbliza. Njegova tetka je padala ovog puta na Ivanjdan, prema crkvenim kalendarima, a prema verovanju ena iz Homolja, na dan Svete Dijane, zatitnice lova, vegetacije i Majke umske. Homolje je bilo jedna gotovo nepoznata oblast u istonoj Srbiji. Tamo su pastiri uvali ovce i pravili uveni homoljski sir. Ponekad se ini da se vreme tamo zaustavilo. Homolje je predeo na ijim se proplancima i vrletima sudaraju dve kulturne celine. Linija razdvajanja je istovremeno istim intenzitetom spajala ove dve kulture, tako da se razlika i nije uoavala. Izmeu svetova i kultura Homolje je odisalo sveinom, bistrinom vode i predivnim melodijama urnebesnog ritma. Svira, koji je uvajui ovce nosio ubaru na glavi i svirao frulu, izgledao je veoma nevino, iako je znao mnoge tajne homolj20

skih planina i spoljneg sveta. Tamo, u Homolju, ima vie mudrosti nego to ovek moe da poveruje. Kroz Homolje duvaju vetrovi razliitih boja. Rusalku su esto ti vetrovi napadali. Tada je govorila: Vetrovi imaju unutranju stranu i samo kroz trans se otkriva njihova sutina! Trans bi Rusalku sustigao po nekom udnom redosledu i, naravno, intenzivnije na dan Svete Dijane. U selu su ljudi govorili da Rusalke padaju na velike dane. Bila je to kolektivna seansa, koju mnogi nisu umeli da opiu, jo manje da shvate. Naravno da je bilo i onih nevernih Toma, koji su svemu tome pridavali jedan podsmeljiv karakter i namerno mu oduzimali na znaaju. Ni Milo nije bio u stanju to da shvati. To je bilo jedno meustanje, meuzavisnost, neto to je obitavalo izmeu svetova i procesa. On je mogao da vidi ta se sa njegovom tetkom za vreme transa deava u ovozemaljskoj dimenziji. Njega je, meutim, mnogo vie zanimala ona druga strana. ta se, pak, tamo deava, mogao je samo da nasluti pratei izgovorene reenice vraare, njegove tetke. Sve je poinjalo veoma neupadljivo i na izgled uobiajeno, ali rodbina je tog dana bila spremna i na ono najgore. Znalo se, na osnovu slinih primera iz prolosti, da je nemali broj takvih osoba zaista umirao, ne uspevajui da se vrati iz tog meustanja. Okiena zelenom odeom, leei na krevetu, jo u predveerje velikog dana oekivala je preobraaj. Ljudi su dolazili iz daleka da vide Rusalku, uju poruke mrtvih, svojih najbliih, ili upitaju za budunost. Poetna drhtavica bi jednog trenutka uzela toliko maha da ni za to naroito pripremljene osobe nisu uspevale da dre telo koje se treslo u transu. Usplahireni pokreti i do krajnosti zategnuti nabori na miiima lica odavali su veliinu bola i muninu ovog sveukupnog preobraaja. Bio je to tre21

nutak u kome je Rusalka ve jednom nogom zakoraila u prostor nedostupan za obine smrtnike. Zatim bi poela da pevui i zvidue. Bile su to pesme samo njoj znane, tubalice pune bola, kojima je dozivala svoju umrlu ker. Kontakt je bivao brzo uspostavljen. Prema njenim kasnijim kazivanjima, kerka joj je pokazivala put. Prisutni svet bivao je izbezumljen. Vladala je neprikosnovena tiina. Za vreme Rusalkine komunikacije sa pokojnim detetom, uesnici te kolektivne seanse doivljavali su ok. Mnogi su plakali. Svi su pomno pratili ta se iza te udesne granice deava. Rusalka je etala sa svojom umrlom kerkom. Prelazile su reke i potoke, puteljke i drumove, brda i doline. Brzo i bez prepreka, u radosnom razgovoru. Taj susret je bio toliko upeatljiv za sluaoce da se u polutamnoj prostoriji nije nita ulo osim Rusalke. Ona je kroz sebe pokazivala svet umrlih i ivih. Iznosila na videlo vrednosti onoga sveta. Kao da ih je, govorei ta vidi i uje, provlaila kroz zidove od istih brilijanata. Ona je redom nabrajala: Ne biti u tami, umreti sa sveom u ruci, osetiti veliinu sjaja upaljenih svea i kretati se prema osvetljenim putanjama. Osvetljenim i ozarenim, gde se osea miris uvelog cvea i miris zemaIjskog voa i povra. Imati sve propisane i nareene pomene, klanjati se kletvi i izgovaranja tekih rei... I tako redom. Ta etnja trajala je dugo i bila iznad svega bliska, kao svaki susret koji dugo eka na svoje ostvarenje. Onda ja nastao trenutak opratanja. Trenutak tuge i kidanja veza ljubavi izmeu najroenijih. Pozdrav i mahanje rukama. Potok suza je tekao niz Rusalkine obraze. Trebalo joj je mnogo vremena da se smiri i pone da odgovara na unapred pripremljena pitanja prisutnih. Svako je imao svoju sopstvenu muku. Svako se usredsreivao na ono to je 22

njega zanimalo. Uz bol, suze ili radost. Pitanja je bilo mnogo. Odgovora isto toliko. To stanje izmeu ivota i smrti je za sve prisutne bilo neto neponovljivo i fascinantno i poprimalo jednu neverovatnu dimenziju. I najvei skeptici bili su bez komenrtara. utalo se i slualo. Trajalo je to do dugo iza ponoi. Valjda do prvih petlova. Zatim se ona redom opratala od svih koje je srela, uznemirila, videla ili ula, pozvala ili traila. Za to vreme je njeno telo poelo ponovo da podrhtava. Oblivale su je udnovato velike kapi znoja. Budila se polako i vrlo oteano. Vraala se i ponovo posustajala. Ruke su je neizdrljivo bolele. Na licu su se videle duboke brazde nepodnoljivog bola. Traila je vode. Nerado je elela ovozemaljsko, ali je toak povratka uzeo maha i terao je nazad nama, u prostor i vreme naeg egzistiranja. Potpuno iscrpljena pokuavala je da otvori oi. Neprestano je vapila za vodom i ponavljala: Voda je najskuplja. ista voda i zeleni panjaci podzemnog sveta po kome se eta. Otvorivi oi sasvim, gledala nas je ne shvatajui ta elimo od nje i zato nas toliko ima ovde. Bila je umorna, iscrpljena. Rekla je: Ja dolazim sa dalekog puta. To su sati i dani, proplanci i doline, itava polja. Najupeatljivije je tamo polje obraslo crvenim bourima. Na tom polju se vre odvajanja i upuivanja dua koje definitivno kreu ka vratima raja. Milo je tada uhvatio svoju tetku za ruku, ponudio joj vode i pokuavao da je utei. Seajui se te scene od pre mnogo godina upravo ove veeri, on se rastui. Njegova tetka nije vie meu ivima. Zauvek je prevazila meuzavisnost i meustanje. Vie nije etala negde izmeu. Postala je potpuna i savrena. Ona mu je esto nedostajala, a pogotovo veeras. Uvek bi u takvim trenucima, svoenja rauna i pokuaja da se snae samo jedan poziv iz Homolja, i Rusalkin glas ve 23

bio dovoljan za smirenje. Ona je uvek govorila: Zamisli sunce i postavi ga sebi na grudi, a mesec sjajni sebi na kosu; zvezde nareaj po ramenima svojim i zakai sebi na lea ruu crvenu. Hodae tako putevima prvim i ispravnim, da ti niko nita nee smeti. Znao je da se Molitve izgovaraju da bi ih duhovi pod nebom uli, a ne sm Bog. Jer Bog zna sutinu tih rei i njemu upuenih vapaja. Bitno je da ove druge sile osete jainu i energetsku vrednost izgovorenog teksta. Tako je bilo i sa vlakim bajalicama. Prastare, paganske i gotovo hristijanizirane, sve te molitve i bajalice su upuivale i krile puteve Gospodnje i odagnavale tugu i zlo. Sada, kada tetke vie nema, pokuavao je da sa njom uspostavi duhovno jedinstvo. To mu je u nekoliko navrata i polazilo za rukom u vreme kada je sedeo po zatvorima i plaao za sve svoje male i velike prestupe. To Rusalkino meustanje ga je posebno zanimalo. Ne samo zbog toga to je bilo nedostupno, ve i zbog toga to je svoje svakidanje obitavanje na Zapadu doivljavao kao specifino stanje negde izmeu. Izmeu dobra i zla, dozvoljenog i nedozvoljenog. Izmeu zapadne kulture i balkanske necivilizovanosti. Izmeu sveta gde vlada princip razumevanja i hladnoe racionalnih domaina. Svoj ovdanji ivot tuinca doivljavao je kao Rusalkino meustanje. Nedge izmeu, a nigde potpuno. Sve napola i neodreeno. Kroz taj nain ivljenja pribliavao se Rusalkinom svetu, naravno ne u toj meri originalno i sa boanskim sadrajem. Njegovo meustanje je bilo vie rezultat ovozemaljskih muka i praznine koju je donosio ivit u tuini. Ono je bilo rezultat njegovih potencijala i moguih konica u zemlji koja je strance elela samo kao prostu radnu snagu. Ljudska dimenzija tih stranaca kao da nikog nije zanimala. Seanje na igru posveenu Rusalki u transu Milo je doivljavao kao 24

svojevrsno premetanje svog bitisanja u nekakvo nedefinisano polje. U mislima je umeo da u sebi projektuje parapsiholoki definisane procese. Sve vie je sebi liio na zanesenjaka, a ne na onu realnu osobu koja je, polazei u svet, mnogo obeavala. Nije bio u stanju da se oslobodi svih tih nejasnih uticaja. Igra posveena Rusalki ili njen trans bio je njegova dugogodinja preokupacija. Upravo te dve neodvojive pojave inile su deo njegove maglovite predstave o unutranjoj strani vetra. Predstava koja mu je istovremeno donosila nemir, ali ga isto tako uvodila u njegov unutranji svet. Svet iluzija i samoe, pun ezoterike i nerazgovetnih basni, koje je kao dete nauio sluajui i pratei svoju tetku i uvajui ovce na vrletima Homoljskih planina. Njega je prosto oduevljavalo to neraskidivo jedinstvo dveju na izgled razliitih pojava, koje jedna bez druge ne znae mnogo. Rusalkin trans bio je praen igrom koju je obino izvodio jedan vispren igra sa jo sedam devojaka i mladia. Prelazei preko, u zemlju ubodene i upaIjene svee, igrai su ritmom i ponavljanjem istovetnog teksta uz zvuke Rusalkinog kola na fruli ili violini budili enu padalicu iz transa i njenog meustanja. Igrajui unazad, pomagali su joj da se sa to manje bola vrati sa onostranog puta. Na taj nain vraali su je u ivot. ivot kakav mi na zemlji poznajemo. Rusalka je u transu bila okrenuta sebi, ali i iznad sebe same, obamrla, i istovremeno prisutna kao medijum za prenos odreenih poruka. Njeno stanje bilo je kao snebivanje na poetku oronulog mosta iznad provalije. Sa druge strane je spas, ali nije sigurno da li je mogue da se preko njega pree, a da se ne srui. Rusalki je u takvom stanju igra bila preko potrebna. Povratak bez igre bio bi teak, skoro nemogu. Istovremeno, bilo je to stanje gde je ona rado boravila, u 25

kome bi ona svaki put ostavljala deli sebe za ona vremena kada e tamo biti u venosti. I tako bi Rusalka, rastrgnuta izmeu dve mogunosti, pretvarala svoje bie as u duhovnu, as u materijalnu egzistenciju i na taj nain zaustavljala proces svog trajanja. Kao da je, pratei svoje postojanje u nepregledne dimenzije venog, inila sebe besmrtnom. Njeno meustanje bilo je sutina i forma, ivot i venost, smisao i paradigma postojanja uopte. Tako je ona pobeivala nitavnost. Makar za kratko, ali je pobeivala. Milo je preivljavao neto slino, pogotovo u ona vremena kada je izdravao svoje zatvorske kazne. I njegov dosadanji ivot bio je u nekakvom dvojnom obliku. Bio je sklon tome da gotovo sve definie tom udnom dvojnou i pronalazi elemente dualnosti u sebi, koja je, moda, bila nasleena. Bilo kako, Rusalkin trans i igra i to dvojstvo jednog procesa, opsedalo je Miloa poslednjih nedelja, pogotovo ovih dana od kada je bio na slobodi. Tano devet godina i devet dana provedenih na robiji, po raznim zatvorima vajcarske, Nemake i Austrije. Utvrdivi jo jednom da je danas Rusalkin praznik, seti se verovanja iz njegovog zaviaja da se na takve dane deavaju uda. Seti se dana kada je bio slobodan. Neretko je u trenucima dokonosti odlazio na pravoslavna bogosluenja. Tamo je esto nalazio smirenje sluajui Molitve. Iskreno je verovao u mo izgovorene Molitve. Nauio je na jednom od svojih putovanja na Svetu goru Atosku, da se Molitva upotpunjuje jedino ukoliko je obostrana. Verujui u to, esto je od svojih drugara traio tu simbiozu moIjenja. Nakon tih ranijih poseta Svetoj gori poeo je da re Molitva pie velikim slovom. Najuzvienije bilo je vizantijsko pojanje. Sva ta tuga u tuini kao da je na trenutak nestajala uz horsku pesmu i liturgijsko prisustvo. 26

On veeras posmatra stvari i poredak nekim drugim oima. Ta seanja na liturgije ne donose mu ono eljeno smirenje kao obino, ve asocijacije koje ubitano bole. Upalio je sveu na stolu i vratio se u fotelju. Pogledao je prema kaminu. Vatra je bila i dalje jedina pojava koja ga je tako intenzivno uzbuivala. Plamen je ve bio pri kraju. Dvoumio se izmeu toga da li da pusti da se vatra ugasi ili da je podstakne. U istoj je dilemi bio razmiljajui o svom ivotu. Preesto je bio bez smernica i odreenja. Nije znao u kom pravcu da krene. I da li uopte da krene. Nalazio se na raskrsnici. U njegovom su kraju raskrsnicu smatrali veoma vanim mestom. Tu su se ljudi sastajali, susretali, pozdravljali. Tu je po pravilu bila u novije vreme i autobuska stanica ili ugovoreno mesto za ljubavne susrete. Na raskru se zaustavlja i pogrebna povorka i sve neobjanjive pojave dovode se s njom u vezu. Ta taka gde se putevi ukrtaju jedna je od pretpostavki svevaeeg reda, mesto gde se utapaju i na kome poniru vani ivotni procesi. U arapskom svetu izbegavaju raskrsnice koje svojim ukrtanjem formiraju krst. A u Homolju ba takve imaju kosmiku dimenziju. Sea se dobro svoje stare kominice, koja je na raskrsnici palila svee i neto sebi mrmljala u bradu. Bio je tada dete i nije nita razumeo. Jednom joj je priao neujno da vidi ta to staricu mui. Klela je nekog i istovremeno izgovarala rei Molitve upuene Bogu. Na toj raskrsnici je proveo deo detinjstva sa ostalom decom iz komiluka i naroito leti sa decom iz baba-Dobrine erge. Svi iz te ogromne ciganske zajednice su letnje dane provodili kod vodenice u blizini raskrsnice. Tada je Milo prvi put probao orbu od pueva. Baba Dobra je bila uvek raspoloena i vodenicu i raskrsknicu u blizini je doivljavala kao svoj dom. Reku je volela, jer je verovala u mo vode. Voda, kao to sve 27

pere, moe i da prlja. Voda, raskrsnica i rakija uz veernje bdenje nad itavom bulumentom ciganskih maliana, Miloevih najboljih drugova, bili su njen ivot. Sliku te raskrsnice Milo je poneo sa sobom u svet. Na takva mesta u ovoj zemlji gde je do sada nikada nije naao. Ovde je sve u meuvremenu postalo automatizovano. Dua je gubila oseajnost. Sve je bilo savreno, ali jednodimenzionalno. To nedefinisano stajanje na raskrsnici je stanje psihikog raslojavanja svesti i dovoenje sopstvenih misli na ravan fantastine ludosti. Milo je takva stanja imao esto, naroito u vreme zatvorskih boravaka. Raskrsnica iz baba-Dobrinog vremena i njegova dananja raskrsnica su dve nedodirljive, ali istovremeno neodvojive pojave. Raslojavanje sebe kao linosti osetio je ivei ovde, ne uspevajui da tu raslojenost due prevazie jednostavnim seanjem na raskrsnicu svog detinjstva. Sve vreme je, u stvari, pokuavao da sa raskrsnice krene u jednom, drugom ili treem pravcu. Moda i etvrtom. Kao da je to uopte bitno? Pokuavao da krene na neku od strana sveta sa ciljem da nae smisao, smirenje i vidi kraj svoje sopstvene prie. Ali mu se nije dalo da krene, da odradi i oseti blagodeti zavrenog posla. Stajao je u mestu. Stajao previe dugo u mestu. Jo uvek nije imao hrabrosti da krene niz padinu prema grmlju, prema tami. Nije voleo da padne u to grmlje. Smatrao je sebe otmenim i stoga je vie voleo cvee, rue. Matao je da na njegovom grobu budu zasaene lepe rue, ba kao na grobu Rajnera Marije Rilkea u vajcarskoj. Pri toj pomisli seti se svojih godina, vremena koje mu tek predstoji. Tek je napunio etrdesetu. Boe! pomisli Pa ja sam jo uvek mlad. Ja imam jo uvek anse. Ja tek treba svoj ivot da osmislim. Seti se svog imanja i elje da na tom posedu ivi u prostranstvu i spokojno. 28

Preda mnom je jo pola mog ivota. Najbolje godine mogu tek da dou. Istovremeno, zapita se kako. Nije imao hrabrosti da se prepusti reci koja bi ga nosila. Bojao se mutnih voda i velikih oluja. Uvek je svaki svoj minut eleo da definie, to je esto davalo suprotne rezultate, jer je ivot nepredvidljiv. U haosu i bez reda. Tako je dolazio u bezizlazne situacije koje su ga vukle u letargiju. lako je gotovo uvek bio speman za akciju, nije uvek funkcionisao. Verovao je da je ovek od akcije i da time ima odreenih prednosti. Ali ga je to samo na kratko smirivalo. Zapadni svet je svet stresa. Oni nemaju smirenje. Odlui da iznova potpali ve dogorelu vatru. Vatra se u kaminu ponovo rasplamsa. On primakne fotelju blie i zagleda se u mo plamena. Ostade dugo nepomian. Kao u predveerje Svete Dijane i noi kada ene u Homolju padaju u trans, poele da i on taj trans oseti. S mnogo nenosti seti se svoje tekte Rusalke, velikog maga vlakih obiaja. Napolju je bila predivna no, no punog meseca. U takvim noima uspevao je da sanja, ili vidi, ili se priblii pogledu svoje umrle tetke, koja mu je davala odreene znakove. Nikada nije bio naisto da li je to njegova prozorljivost ili poetak ludila. U svakom sluaju, poneo je iz Homolja sa sobom to pagansko verovanje da se Bog kroz svoje prijatelje, prozorljive ljude, ukazuje ostalima. Imao je nadarenost da se kree kroz svet snova i da ih pamti. Svaki put kada bi sanjao svoju tetku bio bi danima izvan sebe, odsutan i zaokupljen tumaenjem tih snova koje nikada nije mogao da razjasni do kraja. Tetka je donosila odgovore, ali bi se svaki put posle toga deavala nesrea. Njene su najave bile uvek tamne i tune i donosile razarajuu hladnou. Hladnou onih jesenjih 29

kinih dana pod olovnim nebom vajcarske, kada se promrzlina osea do kostiju. Posmatrajui plamen, on zaspa. Zaspa sasvim iznenada i bezazleno kao dete. Toplina vatre pruala je oseaj sigumosti. Isti onakav kakav je pohodio Anu Karenjinu u trenutku kada je donosila odluku da skoi pod voz. I tako, spavajui, on se preda mistinome. Kroz san se ovek odvaja od sopstvenog tela, kome je potrebno obnavljanje. U toj odvojenosti dua obilazi itave galaksije. U njenoj je moi da eta Vaseljenom. I, zaista, ove ga je noi tetka pohodila. Ila mu je u susret. Blaenog lica, tunih crta, ali stasita i jakog pogleda. Kao i ranije, dok je bila u ivotu. Na njenom licu je raspoznao poznate mu bore i osuene tragove suza. Ona je te svoje bore imala celog svog ivota, kao da je vreme njenog trajanja bilo zaustavljeno. Njena patnja bila je ista kao i njeno zeleno odelo. Imala je cvet bele rade u kosi. Prila je i doapnula mu: Odau ti sada sve tajne onih rei koje sam u vreme svog ivota na zemlji samo poluglasno izgovarala. Poi e sa mnom i otkrie istinu. Sutinu! Na ovom e putu pronai odgovore na sva pitanja koja te tako dugo mue. I kada se bude vratio nazad, naui da potuje ivot na zemlji, gde sve ima svoj poetak, trajanje i kraj.

JA, SMRT, TA KOJA UVEK BIRA, A NE UBIRA

Dovde se ne dolazi lako i bez razloga. Sve je predvieno do tanina. Ja ti mogu rei samo neke detalje. U prvom redu kako se dovde dolazi. Proveu te kao Orfej Euridiku i onda te vratiti nazad. Milo se zaudi kako njegova tetka, osoba sa dva, ama ba sa dva razreda kole, zna za Orfeja i Euridiku. Ja sa ovog stupnja mogu i misli da itam. Ne zamaraj se time kako ja znam za te Grke. Ne treba da sumnja. Oni su zaista postojali. Pria je tana. Ona se zaista tako i odigrala. Sve je u rukama monijm od mojih. Ja ti mogu pokazati put. A putujui, doivee jedno drugo trajanje i vreme. U stvari, vreme se u ovoj dimenziji zaustavlja. Ovde postoji samo sadanjost. Preobraaj i oblikovanje su privid koji vi tamo na zemlji doivljavate i time verujete u efektivno kretanje. Mnogo toga je statinije nego to mnogi sanjaju. Ovde nema sluajnosti i promenljivost je iskljuena. Postojea lakoa nitavila, koja na zemlji stvara privid kretanja i promene, varka je. Pokuaj zato da me prati, ne oslanjajui se na tvoju dimenziju, ne razmiljajui o vremenu. Ono ne postoji. Ovde se sunce ne raa, ne izlazi sjajna meseina. Ne pada rosa. Videe samo obzorja upaljenih svea. Osetie miris uvelog cvea. Omirisae sve plodove onozemaljske takvom jainom da e ih biti sit mnoge dane posle svog povratka 31

30

u zemaljske prostore. Ako me bude sluao i uao ovamo pre svih vremena i na nain koji budem traila, bie privilegovan. Doi e, videe, i onda te vraam nazad. A malo je onih koji su se odavde vratili. Pogledaj prema onom brdu. Milo je ve disao pluima nebeskim. On je sanjao, a bio budan. On je gledao svoju dragu tetku, a spavao je pored kamina na trinaestom spratu cirikog nebodera. On je leteo krilima vetra i zatvorenih oiju posmatrao plamen koji je buktao u kaminu. Ulazio je u tajne Vaseljene i istovremeno doivljavao svoje smirenje. Usredsreen na Rusalkina uputstva, pogleda prema brdu, velikom i tamnom, natkriljenom oblacima tmurnim i vetrovima obojenim. U Homolju zaista duvaju vetrovi raznih boja. Vetrovi plavi, vetrovi uti. Opet, zeleni, kao i lila obojeni. Ti su vetrovi puni snage. Puni tajnih moi samo prijateljima boijim znani, oni znaju da proriu sudbinu i otkrivaju tajne ljudske i formule, na ijim temeljima poivaju mnoge pojave, kretanja i dogaaji na zemlji i u Homolju. Kada se ti vetrovi osnae, oni razree i odagnaju olovne kie. Njihova unutranja strana se retko otkriva, samo se magovima vlakim kroz zatiene kodove pokazuje. Oni su za takvu spoznaju od samog Svevinjeg izabrani. Unutranja strana vetra. ta je to? zapita se Milo u sebi. Saznae i spoznae kroz ovo putovanje sa mnom, odgovori mu Rusalka. Zamisli da ue u tu silinu i kao kroz otvorena vrata stupi u prostor gde e moi da dodiruje unutranju stranu vetra. Nema jae strane vetra od te unutranje. Ja sve to ne razumem, ree sebi Milo u bradu. Pogledaj opet prema brdu, pa e razumeti. 32

Prema proplanku osvetljene planine kretao se kraljevski jelen sa rogovima ogromnim. U rogovima je nosio kolevku sa telom pokojnika, koji je upravo otiao sa zemlje. On dolazi iz Homolja, iz kraja odakle i on potie. Jelen je bio lep, ogroman. Rogovi su mi bili pozlaeni. Ne, oni su bili od istog zlata. Iz nozdrva kapala je votana gusta masa, slina dogorelim sveama. On je koraao i leteo istovremeno. Imao je carsko dranje. Iz njegovih kopita sevale su varnice kao da munje paraju nebo, a iz nozdrva je izbijala para koja se dizala do oblaka. U kolevci od pamuka bilo je nepomino telo. Iznad njih videla se virtuelna silueta umrlog. Bila je ena. Starica iz Homolja. Jelen potra prema visinama. Prema belini gde su snegovi veiti i do samih letova prelepih belih lastavica. Zaprena kola, ona starinska, iz doba Miloevog detinjstva, stajala su u podnoju, na livadi prepunoj crvenih boura, kakve je viao kada je bio mali. Tu su se nazirale siluete malog broja prisutnih, koji su se vraali iz suprotnog pravca. Bljesak due umrlog vidno je kruio nad jelenom. Bila je to linost, osoba sazdana od prozirne materije, sline svetlucavoj magli, ali jaine dijamanta. Pratiemo duu. Ono to ti se ini neuhvatljivim. Ona je ista, ne zna i ne sme da vara. Ona e nam pokazati put. A put je dug, veoma dug, samo da zna. Kada dua naputa telo, bitan je, da bi pronala put, odsjaj votanih svea. U Homolju se umire sa upaljenom sveom u ruci. Kada tri anela obave svoje time to jedan uzima duu, drugi je prihvata, a trei usmeri na put, onda se namenjuje ispraajni hleb. To je prvi u nizu mnogih hlebova, od kojih u svim kasnijim ciklusima nastaju lestvice koje 33

vode do vrata raja. A na same hlebove je stavljen peat due umrlog. Milo i Rusalka krenue u pravcu jelena. Poljana kojom su koraali bila je prepuna najrazliitijih cvetova. Takav sklad i uoljivost sedam duginih boja i bljetavost svetlosti koja je na zemlji slina dnevnoj i nonoj istovremeno, zasenie Miloa. On je svoje kretanje i prisustvo potpuno poistovetio sa Rusalkinim. Time je ne samo fiziki, ve i duhovno bio deo ovog udnog eksperimenta. Ta trojka Milo, Rusalka i jelen sve je to imalo sklad, smisao. Sve se kretalo u ritmu apsolutne harmonije. Cilj im je bio isti. Proi putem kojim se ii mora, koji e biti odrednica svih smrtnika na zemlji. Putem na kome se otkriva istina. Istina o tome ta je ivot i kojim se to pravilima vlada smrt. U enji da se put savlada i otkrije ono najbitnije, ta trolana druina je, idui tako, stigla na ravnu poljanu prepunu boura. Ta poljana je bila poetak svega. Tu se dua umrlog po prvi put odvaja od svojih blinjih. Na njoj se deli al za prolou, za ivotom i ovozemaljskim vrednostima, Tu se dua stavlja na veliku probu. Tu se ona suoava sa realnou i postaje svesna toga da povratka nazad nema. Prapoetak svih oprotaja se vezuje za ovu poljanu boura. Na toj poljani vladaju zakoni neba i vrednosti Vaseljene. Tu poinje vera u neprolaznost. Tu se dua potpuno i fiziki odvaja od tela. Ona pati, trai put iz ovog bezizlaza. I onog trenutka kada je alost podelila i nabrala boure, vraa se u kolevku na rogovima jelena koji tada kree u svoju bespovratnu beaniju ka visinama neba, prema Drvetu ivota, sve do raja. Zar je zaista tako? upita Milo. Gde je smisao te poljane, ovog mog hoda putevima nedostupnim obinim smrtnicima? Gde je smisao postojanja uopte? Zar taj 34

smisao treba da se trai u tako jednostavnim stvarima, koje su nam stalno dostupne, a ije sutine nismo svesni? I ne samo to. Zar je prolaznost u stvari jedno poslepodnevno branje boura na toj predivnoj poljani? lli je ivot sasvim neto drugo od onog to od njega oekujemo? U kojoj je on meri definisan, postojan, toliko puta oproban i nekako neuhvatljiv? Smisao je to da je i najjednostavnija stvar neponovljiva i uvek originalna, ree Rusalka, posmatrajui ga u njegovom magnovenju. l zapamti nita nije sluajno. Ama ba nita. Sve ima svoj poetak, trajanje i kraj. Ti putevi su odreeni. I njima hoda bie kojeg mi na zemlji nazivamo ovekom. Da, nita nije sluajno, ponovi Milo. Rusalka pozva Miloa i prekide ga u njegovim odlutalim mislima. Morali su da idu dalje, da prate, gledaju i slede. Ako eli da otkrije tajnu, onda je sledi. Sve je u optem boanskom poretku obeleeno znakovima. Kao to mnogooki Heruvimi imaju mo nadgledavanja, tako i mnogokrilni Serafimi vladaju brzinom. Njihove oznake su razliite. Svaki ovek ima drugaije crte lica ili tela. Svaka dua ima razliitu varijaciju dobrote ili gordosti. Tako su i procesi, kretanja, dogaaji i sve to je vezano za svet zemaljski ogranienog karaktera i oznaeni. Tako je i ovo nae putovanje predodreeno i zapisano. Put je vodio prema kraju poljane. Do Samodive, koja je sedela i prelistavala knjige ivih i knjige mrtvih. Smrt je veoma jaka. Jaa od crne zemlje. Jer ona bira, a ne ubira. Predvodi i rea due. Due ivih odvaja od mrtvih. Odreuje im venost i zavrava mnoge prie. Zaustavlja stranice, zaustavlja tok zapisivanja i time zapeauje sudbine. Ona je lepa, prelepa, posmatrano oima Samodive, 35

koja je upisuje u knige. Samodiva je ta koja prelistava i jedne i druge knjige, ali upisuje samo u knjige mrtvih u kojima za nae ovozemaljske pojmove obitava samo tama, hladnoa i beivotnost. Tamo nema sunca, ni sjajnog meseca, ne duvaju vetrovi, ne pada rosa. Tamo u naruju smrti vide se obzorja upaljenih svea, osea miris uvelog cvea i miris svih moguih plodova i spremljene hrane. Tamo u lepoti tame, koja svetlosti daje mo, uoava se i prihvata smrt kao nunost za sve vekove. Posle procedure upisa, jelen ostavi umrlog i obamrlog, jer on ve po drugi put uplaeno shvati da je taj koji biva i opstaje u smrti i povodom smrti. Te krenu usamljen ka bregu ispred sebe. Izdaleka su se ve uoavale konture jednog ogromnog drveta. Njegovi su vrhovi dodirivali beskraje nebeskih visina. Kronja se irila prostranstvom kao da je itav svet bio ispod nje. Posmatrajui ga, rekao bi ovek da njegovo korenje dosee do predela morskih dubina. Miloe, to je Drvo ivota. Ono postoji. Vidi li ga? Sa njim sve poinje i sa njim se zavrava. Kada deca umiru mala, ili se pobace, ona se priklone tom drvetu koje ih godinama hrani, dok ne stasaju i postanu jaki. Na vrhovima grana ovoga drveta postoje latice iz kojih izlazi mleko. Mleko boanskog porekla, koje zamenjuje majino. Vidi li kako je Bog savren? On je kao stvoritelj sve unaped predvideo. Sluaj i gledaj i ne zaboravi to to vidi! Umrli se obraa njemu za pomo. Jer u njegovim korenima vidra crna ivi i onda kada ona bude zalajala, ukazae se naznake za puteve prema raju. Rekla sam ti, svaki potez ima svoju oznaku. Oko njegovog trupa velika se uta zmija izlegla. Kada ona bude zazvidala, ukazae se neki novi znakovi za puteve u raj. I na kraju, kada bude ugledao belu lastavicu i ona se bude vinula ka 36

nebu, iznad belih, snenih vrhova, i bude kliktala, onda budi siguran da idemo dalje. I vidra i zmija i ptica ispustie svoje glasove i sve se prenu. Veliko drvo zanjiha se na vetru. Tada poee da duvaju vetrovi razliitih boja. Ukaza im se put prema reci. A reka je bila velika. Delovala je opominjue i uterivala strah. Nad kanjonom se raspoznavalo jedno tanko brvno koje se prualo u nedogled. Tanko poput svilenog konca. Ovde se eka. Bog je taj koji otvara dalji put. Svako ima svoju ansu da pree preko reke uz pomo anela uvara. On je preko ove reke mnoge preveo. I mlade i stare. Ljude svih doba i uzrasta, zanimanja i ubeenja. Svi koji su dovde doli su bili prevedeni. Niko nije ostao s ove strane. Milo pogleda taj dugi drveni most. Vie nije bio tanka svilena nit. im je umrli kroio na njega, on se oformi, rairi i stvori prostranu i sigurnu putanju. Ta dugaka svilena nit zaista postade most koji se prostirao u nedogled. Njegova druga strana nije se uopte nazirala i on se, verovatno, zavravao tamo gde poinju nebesa univerzuma. to su mu se vie pribliavali, izgledao im je sve sjajniji i vijugaviji. Nad ogromnim kanjonom reke delovao je zastraujue, ali istovremeno i smireno. Dua umrlog prelazila je preko njega. Milo se seti posmrtne pesme iz Homolja: Mostom prevedoh kmetove s tojagama, njihove ene s klupicama, neveste s ukrasima, vojnike s opasaima, devojke s pletenicama, beare sa ubarama, starce s belim bradama, babe sa tapovima, kolarce s torbicama, pastire s tojagama, bebice u kolevkama... Seti se te pesme i na svom idiomskom vlakom jeziku: Toc kimec pr baiealje, kimeic pr lic, njevjast pr zorzoanje, vojnjiej pr kurlu, fjae mari pr brcoare, dar bekjari pr klboare, mo btrnj pr 37

barbe albe, babe pr krjoare, colrjej pr kesujealje, pkurari pr bijalje, kopij mi pr ljegnjealje... U njegovim uima odzvanjao je tekst, uo se glas prodoran i veoma dubok: Ja sam smrt, taj teret veliki, premor i umor. Ja nastupam u sadejstvu triju anela. Jednog koji vadi duu, drugog koji je prima i treeg koji sve prevodi preko reke. Ja postajem stvarnost i bivam uoena kada se dua prvi put suoava sa opratanjem. Na poljani prepunoj crvenih boura ja sam ta alfa i omega. Tu se mnogo suza lije zahvaljui meni. Zbog mene se prilazi Drvetu ivota. Zbog mene se prelaze mnoge vode i veliko brvno iznad jo veeg kanjona. Zbog mene se dolazi do vrata raja i do samog boijeg prestola. Ja sam ta koja bira, a ne ubira. Milo pogleda prema vodi. Masa i prostranstvo. Silina. Voda sve pere, ali i prlja. Seti se on baba-Dobrinih rei. Kao da je upravo sada eleo da sebi objasni tu udnovatu mo vode, protumai je i priblii. Kao to je verovao u svetlost, tako je isto imao slabost prema vodi. S ta dva elementa planete zemlje bio je u toj meri opsednut da im je pridavao udnovatu mo. Sada uoi da se oni proteu sve do sveta umrlih. Vatra, svetlost, odsjaj svee koja gori i voda bistra koja tee dva su sudbinska elementa i znaajna pretpostavka ovekovog bitisanja u zemaljskom svetu, ali i u onom drugom. Pred oima mu se stvori slika upaljenih votanica, zalepljenih za delove tikve. Njegova baba ih je putala niz reku kada je deda umro. I one su tada u udnom nizu, noene vodenom strujom, formirale neverovatnu sliku. Veruje se da su i sami Hetiti na isti nain ispraali duu kroz podzemne svetove. Oni su smatrali da se dua isti prolazei ispod vatre, kroz prokop u zemlju i to sve pored vode. Upaljene votanice 38

putene niz vodu pomagale su dui umrloga da savlada sve prepreke na putu do raja. Pogledaj nazad! uhvati ga Rusalka za ruku. Bila je tako blaga i posmatrala ga je roditeljski. Pogledaj nazad i zapamti put. I ne diraj nita to u ovoj dimenziji vidi. Pogotovo ne primaj boure ni od koga, ni od Samodive, koja upisuje u knjige, niti od devojke koja sada nailazi. Devojka u beloj, prozirnoj, srebrnoj haljini imala je pune ruke predivnog cvea. Sve je bilo pozlaeno, ali uvelo i poprskano suzama. Ta je devojka pevala tunu pesmu, dok su joj suze klizile niz obraze. Ponavljala je uvek jednu te istu rimu. Sopstvenu pesmu, tunu priu o razlozima njenog obitavanja na obroncima poljane. Baci ogroman buket na most, koji se suzi i vrati u prvobitno stanje svilene niti. U daljini su se uoavale stepenice. Bile su to lestivice od hlebova kojima se penje do rajskih dveri. Ja sam most u trenutku svoje fizike smrti prela. Ali, zato to mi je dato da se kreem izmeu svetova kao medijum i vesnik, ja obitavam tu negde izmeu. Ja u se vratiti nazad, ali ti ne sme preko reke. Jer posle toga ne bi ti bilo povratka nazad. Ja ti mogu rei ta se sada dogaa. Jelen je ostao na naoj strani. On je svoje odradio. Sada mirno pase uz obode poljane pune boura. Njegova kolevka bila je bela, prekrivena svilenim pokrovima. Vie mu nije izlazio pelen iz ustiju, niti su mu sijale varnice iz kopita. Za sobom je vukao kolica spremna za sledei poduhvat, kada e ponovo nekog uz snagu silovitu i galop nevieni da priblii visokom brdu i velikom Drvetu. A dalji put preko svilenog brvna do stubova od hleba koje seu do neba, ve je poznat. Dua umrlog se sada pribliava rajskim vratima. Na ulazu protee desnu ruku i kuca prstenom na najsvetija od svih svetih vrata. Vrata se otvaraju i ona ulazi. Ta su 39

vrata boanskih dimenzija. Ona se na zemlji mogu videti na platou Gize, gde su velike piramide u Egiptu. Tamo gde lei sfinga, tu bi mogao da bude ulaz. Sfinga je okamenjeni aneo rajskih vrata. Ona su od dijamanata i svetloplave boje. Kroz ta vrata aneli prolaze lagano i bez probelma. I tu je kraj i istovremeno poetak venosti. Tamo je beskonanost, gde smisao postaje sutina. Tamo obitava sam Isus s anelima. On, Isus, i Bog ustae tada i ponudie joj stolicu. Sasluae priu pridolice i postaviti je da sedi na stolici Imperatovoj i za svilenim stolom. Tu e dua obitavati kao svetac dok je sveta i veka, zavri Rusalka. Milo je bio van sebe od utisaka. Nije znao kako da reaguje. Imao je toliko pitanja! Koliko dugo se u stvari putuje kroz ovaj svet? Koja je to dimenzija koja omoguava kretanje brzinom svetlosti? Mozda je to brzina kojom se duh kree? Mi smo sada daleko i od raja, i daleko od onozemaljskog sveta. Ja verujem u to, ree Milo sam sebi, da dua u periodu kada ovek sanja prolazi prostranstva Vaseljene. Telo, da bi se obnovilo, mora se fiziki odmarati. A dua je takve strukture da se kree brzinom svetlosti. Ti si se sam kretao brzinom svetlosti, ree mu Rusalka. Kako ita moje misli? Veoma lako. Meni je dato da itam. Jer spadam u prijatelje boije od kojih se nita ne skriva. Ja sam prozorljiva i sigurna. Ja mogu i misli da proitam. Ali, da li si shvatio moj bol? Ja sam sve vreme svoga ivota na zemlji obitavala i s ove i s one strane. Veruj mi, to je tako bolno! Gubila sam svoje najdrae u vreme kada su bili najsnaniji i najlepi, a morala sam da odradim to to je 40

meni bilo nareeno. Svaki ovek na zemaljskoj kugli ima svoju obavezu. Mi ne znamo namere boije prema nama smrtnicima. Sea se moje pesme kojom sam ispraala mnoge upokojene? Tu sam pesmu za svojih 77 godina na zemlji otpevala ni manje ni vie nego 999 puta. I kae se u delu posmrtnih pesama kod nas u Homolju da nas upokojeni ne zaboravlja 9 godina, 9 dana i 9 sati. Bog je meni dao pravo da se kreem i prelazim granicu ivota i dodirnem smrt. Ali ne smem da odam tajne koje su anelima znane. Sada se vraa nazad. I ne zaboravi, ne priaj usput ni sa kim, niti se okrei unazad. Ba kao to je Orfeju nareeno da se ne osvre. Ti zna, jer si itao knjige, ta se desilo, poto se osvrnuo. Oprostie se. On je uvek, prema starinskom obiaju, njoj ljubio ruku. I ovog puta uini isto. Krenu prema brdu, preko poljane neobinih boura, koraajui u susret Velikom drvetu. Rusalkaje ostala nepomina. Ta njena silueta bila je realna, iako maglovita. Imao je utisak da je od dijamanta, a njena kontura kao da se rastakala u formi maglovite utvare. Bila je pognute glave i tuna. Kao da je neto sakrila ili preutala. Poeli su vetrovi. Bili su raznih boja, kao u HomoIju. Bio je to znak da treba da se vrati nazad. Sm i u zemaljsku dimenziju. Poto nije smeo da se okree, pokuavao je da razazna koliko je udaljen od mosta. Vie nije uo slapove ogromne reke, niti fijuk vetrova oko svilenog mosta. Bio je negde pri kraju peaenja po poljani boura. Nije imao predstavu kuda sada da se uputi. Rukama je pokuavao da otvori neto, ni sam ne znajui ta. to su mu pokreti bili ubrzaniji, utoliko jae je podrhtavalo itavo njegovo telo. Kao da je eleo da ubedi sebe da je to bio san kojeg je usnio dok je spavao pored kamina. Bio je u totalnom bunilu i kupao se u znoju. Budio se lagano 41

u nekom udnom ritmu. Telo ga je bolelo do kotane sri, kao da je savladavalo razliite nivoe u kabinama sa velikim pritiskom. Otvori oi i shvati da jo uvek sedi u fotelji u stanu svog drugara. Da li sam sve ovo sanjao ili sam zaista putovao sa Rusalkom? zapita se zapanjeno. utao je. Nije imao valjani odgovor. Pogleda na sat. Bila je odavno mrkla no. Prola su 22 sata. Trebalo je da ode na urku. Zakasnio je. Ustade i krenu u pravcu terase. Otvori vrata, iako je ciriki vazduh bio prilino zagaen, sveina noi ozari Miloevo lice i razbudi ga do kraja. Uvek je iznova spoznavao da voli terase. One su za njega bile kontradiktome, kao i njegova linost. Voleo je da ivi u soliteru, na viim spratovima. Istovremeno, bojao se visine. U zatvoru je mrzeo sve one elije i njihove male i reetkama ograene prozore. Sa terasa njegovih stanova, gde je iveo izmeu zatvorskih kazni, uivao je da posmatra Cirih. Bio je to lep grad. Prebogat i sjajan. Ne tako retko, stojei na terasi, zamiljao je kako ga nadlee.

JA, IDENTITET, IZMEU KULTURA I SVETOVA KROZ SUKOB CIVILZACIJA

Zato je to uino, nikada nije sebi mogao da objasni. Iznad svega je eleo slobodu, a previe je vremena proveo po zatvorima. Krenulo je sasvim bezazleno kada se zaposlio u jednoj renomiranoj advokatskoj kancelariji u istonoj vajcarskoj. Tamo je poeo kao praktikant. Ubrzo je uao u tos. Kombinovao je, dovijao se i davao sve od sebe kako bi savladao i ono to nije umeo. Zahvaljujui balkanskoj visprenosti, polazilo mu je za rukom da bude mnogo kreativniji nego to je pomiljao. Ogromna simpatija od strane efa verovatno bi mogla da se objasni Miloevom pojavom. ef je esto govorio: Samo Jugosloveni umeju da izgledaju tako lepo! Moda je potajno bio zaljubljen u Miloa. Sm Milo je u to verovao. Na taj nain bila mu je poklonjena neograniena sloboda i mo da se posle tri godine rada u administraciji pita za mnogo toga. On je ak dobio i kreditnu karticu. Vremenom nije vie mogao da odoli toj mogunosti. Poeo je tom karticom da die pare i koristi je za svoje privatne potrebe. Odela, skupe farmerice, predivne cipele, satovi, parfemi, naoari i sve ostalo. Iao je tako daleko da je svojim drugarima, koji su dolazili kao stranke, na svoju ruku umanjivao raune. onglirao je, muvao i falsifikovao, a ef sve to nije primeivao. Kancelarija je bila u jednom zamku. Advokat je bio ve43

42

lika riba meu poznatim facama. Ali je bio glup i nedovoljno auran da kontrolie. Svoju tehniku prevare Milo je razvio do savrenstva. Kupovao je papire i falsifikovao cedulje koje su bile gotovo identine s potanskim ekovima. Potpisivao je prilikom uzimanja robe sa kreditnom karticom. Pre toga je uvek u istoj prodavnici kupovao za ke, te je stekao poverenje prodavaca, tako da i nisu temeljno proveravali kada bi se koristio kreditnom karticom biroa. Jednog dana, posle tri godine svih tih malverzacija, otkriven je sluajno, zahvaljujui jednom klijentu. Od tada on kree stopama prevaranta, osobe koja je u narednih desetak godina redovno bila stanar ne samo vajcarskih, ve i zatvora u okruenju. Posle izdrane kazne od dve godine, hteo je da krene iznova sa mnogo hiljada franaka optereujueg duga. Nije mu se dalo da neoteano ide kroz ivot. Kao to biva u svim onim predivnim diskotekama gde dolaze sve one balkanske Severine i ostale zvezde Pink televizije, gde kursira svakojaki svet. Jednom prilikom, sasvim sluajno upoznaje tipa koji mu nudi da radi kao diler. Kree sa malom koliinom. Postaje sve bolji i onda ulazi u vee poslove. Treninzi, okruenje lepih cura. Dokolica. Sa Biroa za zapoljavanje uzima lovu, kako bi stvorio sliku preivljavanja na rubu egzistencije. Sve dok jednog dana nije potpuno pao. Ne zna ni danas da li je otkucan ili je bila sluajnost. Svi estoki momci iz njegovog okruenja su bili mladi, iveli u jednom dahu. Imali mnogo cura, pravili fantastine urke, bili u stanju da sve granice preu, ne razmiljajui o posledicama. Tako ga je stigao drugi zatvor zbog droge, tue, oduzimanja slobode kompanjonima i vrenje pritiska na njih, jer su se ogreili o kodekse grupe i njihovih gurua. Zbog uestvovanja u kraama organi44

zovanog karaktera i zbog brutalne metode prilikom obraunavanja sa neistomiljenicima, dobio je ponovo pet godina zatvora. Posle odleane tri, opet sloboda. Tada nije znao ta e sa sobom. Novo drutvo je kralo skupe automobile. On je ovoga puta pokuao samo da bude u drutvu, kao voza. Ostavljao je utisak da je zaista super momak. ak je i radio u svom sopstvenom restoranu. Za sve to vreme, kleptomanija mu nije davala mira. Bio je specijalista za trezore i kase u manjim, zabaenim prodavnicama, i za krau u potanskim tedionicama. Uhvatili su ga dosta kasno, posle mnogo uinjenih dela. Vrlo jednostavno. DNK otisak je bio odluujui. I jo etiri godine zatvora. Noas je opet bio slobodan, posle poslednje odleane kazne. U stanu svog prijatelja ekao je odluku migracionih vlasti o tome da li e biti deportovan i vraen na svoje imanje u Homolje, ili e moi da ostane u zemlji do daljnjeg? I tako opet neizvesnost. Eto, zbog svega toga izluivala ga je pomisao na bilo kakve prepreke. Zbog ograniavanja slobode naputao je i svoje ene. One koje je voleo i one druge koje su mu sluile kao pokrie. Tako je onim svojm zamiljenim padom ili laganim sputanjem do zemlje verovao da se oslobaa u apsolutnom smislu. Verovao u slobodu do kraja, bez ikakve rezerve. Celim biem. Mogao je opratati sve, ali ograniavanje svoje slobode ne, iako je dugo u svom ivotu bio upravo zatoen. Ili, moda, upravo zbog toga. Zato je bio tako netolerantan prema zatvorskim uvarima i policiji uopte. Prisutnost organiavajuih faktora smatrao je potpuno nepotrebnim. Za njega su dani imali samo onda smisla ako su bili produktivni. Ba kao kapitalizam na Zapadu, tako je i on funkcionisao. Uvek tenja za dobitkom. Samo jedno ga je odvajalo od tog profinjenog Zapada. On je u 45

taj svet reda i poretka unosio disharmoniju jedne agresivne supkulture. Uzimao je od drugih, ne potujui pravila domaeg terena. Pravdao je svoju supkulturu bogatstvom drugih i eksploatatorskom dimenzijom kapitalizma. Ta balkanska linija i supkultura podrivanja sistema, nepotovanja pravila i nasilnog pretakanja iz jednog izvora u drugi bila je njegova filosofija. Nije trpeo prazne konvencionalne dane i kukumavenje istranih organa, koji su u njegovim oima bili samo institucija u interesu bogatih. Verovao je da je u svojoj misiji oduzimanja od bogatih i troenja oduzetog, u okviru druine, zaista na putu ostvarenja pravde, mada je znao da je taj san za pravednou davno odsanjan i da je neto to je veoma jednolino. A sve jednolino, utabano, smatrao je pohabanim, nevrednim i suvinim. eleo je zato uvek nove snove, a ne davno odsanjane. Hteo je akciju i neprestano kretanje. Zbog toga je iveo na granicama i prelazio preko njih, a te su granice zaustavljale mnoge, pa i njega. Ali sm pokuaj ruenja tih granica oputao ga je do ludila. Sputanje u mislima do same zemlje i ponovno vraanje na trinaesti sprat stvaralo je interesantan ugoaj. Broj trinaest smatrao je dijalektikim, istovremeno srenim i nesrenim brojem. Sve ono to je smeteno negde izmeu, za njega je bilo fascinantno. Njegova tetka Rusalka je ivela izmeu sveta ivih i sveta mrtvih. On sm bio je izmeu kultura. Kulture vrste ruke i ciljno orijentisane, gde se znalo za odgovornost i tenju ka rezultatima, i one koju je on stavljao u prvi plan, a koja je poivala na temeljima balkanskog mentaliteta. Ta je kultura imala sve odrednice supkulture. Sve mi je dozvoljeno, ak i onda kada samog sebe ograniavam. Ruim sve granice i odrednice poretka na kojima poiva vajcarski liberalizam, samo da bih doka46

zao kolika je mo disharmonije u meni. Ako sam ja na stranputici, povui u sa sobom sve oko sebe. Niko me nee obuzdati u mojoj perfidnoj destruktivnoj igri da uvuem mnoge u vrzino kolo, upropaavajui sve oko sebe, pa makar propali svi skupa, izgovarao je Milo naglas svoje misli. Stade odjednom, iznenaen samim sobom, i upita se: Da li smo mi Balkanci zaista u toj meri destruktivni? A naa dobrota, blaene, predivne due? Pa zar nije i taj blentavi advokat bio zaljubljen u tu moju balkansku facu? Uio je ak i moj jezik zbog toga. Pa gde je ostala ta naa gostoljubivost, potreba za pruanjem pomoi? Portvovanost u prilikama koje gotovo nemaju izlaza? Ne, ipak nismo mi Balkanci takvi. Imamo i mi duu, zavri svoju sopstvenu, naglas izreenu raomonijadu. Samo jedna stvar je bila jasna. Ono to je smeteno negde izmeu za njega je bila premisa postojanja. Mnogi koji su se, pak, nalazili na tim meama nisu u istoj meri razumevali svoje sopstveno stanje. Oni koji su to umeli, bili su za Miloa posebni ljudi. Bili su u njegovim oima kao dugine boje. Uoljivi i rastapajui. Bivali su svesni tog ivota izmeu i zato su se pretvarali u zelenilo beskrajnog podneblja. Zeleno je smatrao bojom poludelih. Bodler je u vreme svog ludila farbao kosu u zeleno. Zelena je, takoe, bila boja grenih ili onih koji su imali mo predvianja budunosti. Onih koje pohodi Sveti duh. Njegova tetka Rusalka je sama bila primer toga. Ona je nosila zeleno odelo. Njeno kretanje kroz tajne sveobuhvatne i nedokuive, ambivalentno je tumaio kao opasnu rabotu, ali i kao dar boiji. Opet se seti sna ili svog stvarnog puteestvija kroz predele onostranog sveta. Da li je otkrio tamonju stvarnost ili je to bilo neto beznaajno? Muio je sebe trae47

njem odgovora i potrebom da odsanjano ili doivljeno smesti i sauva u svojoj glavi na pravi nain. Traio je objanjenja za ta meustanja izmeu jave i sna, za tu fiktivnu raskrsnicu. Tu pranjavu raskrsnicu i danas vidi kao na dlanu i zamilja kako tamo rastu baba-Dobrina deca iz ciganske erge i on uz njih. Sebe je uvek video na putu. Neprestano izmeu mesta trenutnog boravka i sopstvene domovine. Ta domovina nije vie bila njegova. Bio je u njoj vei stranac nego u samoj vajcarskoj. Privremenost svih njegovih boravaka u inostranstvu je u stvari najtunija istorija svih u dijaspori. I u zatvorima je bivao privremeno. Tamo, negde daleko, u tuini, sa uvek prisutnom milju da se jednom vrati. Od svojih 40 godina, devet je proveo po kazamatima. Izgledalo mu je sve kao itava venost u toj nedragoj, ali sudbinski odreenoj tuini. Kao Jevrejin budio se ujutru sa pomilju da e se moda naredne godine ili narednog dana vratiti u Palestinu, a u stvari poput Pontija Pilata uvek u meustanju i uz muninu, jer predade Isusa i zbog toga i dandanas ne spava u noima punog meseca. Privremenost je odreivala svaki Miloev projekat i definisala njegovo ukupno delanje. I misli njegove su zbog toga esto bivale poluoformljene. Ta polovinost ga je ubijala i istovremeno uzbuivala. Tako je u stvari definisao svoj poloaj i u odnosu na kulturu u kojoj je disao. Nemaka kulturna odrednica. Sve do u tanina definisano, orijentisano ka dostizanju cilja i maksimiranju profita, uz konrolne mehanizme hladnokrvnih i proraunatih glava. A Milo je sve davao za vezu, odnos. Imao je vremena, nije precizno planirao. Bitni su bili ljudi, razgovori, ne rezultati i neophodnost kontrole. Tako je ta kulturna linija istovremeno razdvajala, ali i spajala ta dva sveta. Uz to, Balkanci su uneli jo jednu 48

destruktivnu dimenziju te subkulture u kojoj su dominirale krae, otimaine, prevare i pretakanje bogatstva u ime sopstvenih hedonistikih ciljeva. Tako je sve bilo polovino, nedovreno i nekako rastrgnuto. On je, pak, voleo red, ali samo u svom stanu. to je bivao zreliji, sve manje je uspevao da izbalansira svoj sopstveni karakter. Tako se predavao letargiji, iako je verovao u biblijske rei: Sve mi je slobodno, ali nije sve na koristi, sve mi je slobodno, ali sve ne ide na dobro, ravnoteu u sopstvenoj dui nije uspevao da nae. A to meustanje je uzimalo svoj danak. Ba kao i droga u periodu ekstaze i onog odvratnog, sladunjavog uitka na samom poetku. Tripovanje koje teti zdravom razumu je u vreme takvih meustanja bilo maglovito, ali sveprisutno. Pribliio se prozoru i svom silinom naslonio itavo lice na prozorsko staklo. Prodrmala ga je jeza. Seti se kako je kroz stakla po istranim zatvorima posmatrao svoju enu i decu kad bi ga poseivali i plakao. Balkanski zatvorenici na Zapadu znaju da budu veoma osetljivi. Njihove su suze istinite. Kako bi ta debela staklena prepreka uvek dok traje istrani postupak delila njega i njegove najmilije, on bi naslanjao lice na to staklo i pokuavao da dopre do ene, a naroito do svoje malene dece. Kerke pogotovo. Ta nakolonost enskoj deci je Balkancima upisana u krvi. Oni tada pate do neba. Dete je elelo da ga dodirne. Imalo je prilikom prve posete samo sedam godina. Pribliavalo se pancirnom staklu i vikalo. Policajci su zahtevali da se smiri, a Milo je goreo iznutra. Gledao je kako njegovo dete odlazi. Kako ga izvode ka izlazu, a on je, naslonjen na to neprobojno staklo, plakao i gotovo se lepio za taj nevidljivi zid. Imao je utisak da se stopio sa tom staklenom masom, od koje vie nije mogao da se odvoji. Suze su tekle i jo vie lepile 49

kou za staklo. On bi jecao. Ponekad bi vikao. I to je staklo bilo granica izmeu dva sveta. Izmeu slobode i tamnovanja. Izmeu deteta i njegove ljubavi prema njemu. Iz zatvora je esto pisao svom sinu. Uvek je pisma poinjao reima aos, ti mangupe. Zatvorske vlasti su imale problema sa tim reima, nisu ih nikada do kraja razumele. Kerkici se obraao sa Draga princezo. Stresajui se od svih ovih misli, odvoji se naglo od prozorskog stakla. On ove veeri svodi svoje raune. Pokuava da vrati film unazad, ispria samom sebi sopstvenu priu. Proelja ta se sve deavalo od trenutka od kada postoji. etrdeset godina ivota. Od toga, jedan deo na selu u Homolju, drugi u balkanskoj prestonici, ostalo je proiveo na Zapadu. E, taj deo na Zapadu poeo je uz veliku nadu, pokuavajui da uspe u tuem belom svetu. A sledio je poraz za porazom. Pa zar se ivot svodi na preispitivanje rauna u toku samo jedne noi? zapita se i seti se da treba da poe na urku. Pozvali su ga. Verovatno su i ekali na njega. Zaista se ivot svodi na preispitivanja i vraanje filma unazad. Na seanja na dane i noi. Na trenutke lepe i momente odvratne. Kao da je sve na traci i unapred upisano na stranama ivota. On je sada bio u prilici da te strane prelistava. I to ih je due listao, bivao je sve ubeeniji da je svaka strana nastala na poetku sveta. Kao da se ivot svodi na jedno vee u transu sa Rusalkom. I na jednu urku? Moda poslednju i tako lepu. Onu, koja ne samo da se pamti, ve se prihvata onako kako je zapisano, bez suprotstavljanja, u ubeenju da nije ivot splet okolnosti. Znajui da odgovora na ta pitanja nema, krene ka kupatilu i poe da se sprema za izlazak. Seti se da je 50

sutra i njegov prvi radni dan posle izlaska iz zatvora. Nali su mu posao u socijlanoj slubi. Sutra e poeti da radi. Ostavlja dilerske poslove, krae i otimaine. Predae se korisnom radu. Onako kako je radio na samom poetku, kada je doao u ovu zemlju. Pokuao je da se raduje zbog toga. Onako kako bi se radovali vajcarci. Jer se u ovoj zemlji samo o poslu i razmilja. O poslu i drogi. vajcarci o poslu, uzimajui drogu. Balkanci prodajui drogu, mrzei taj posao. Po prvi put predoi sebi sva svoja dilovanja drogom i oseti tugu. I tugu i nemir. Shvati koliko je moda mladih ivota upropastio. Toliko je tog brana razdelio. Radovao se urki i oseaju da e posle dueg vremena da bude prisutan meu svetom koji ivi jednim drugim tempom. urka e biti na visini u privatnoj reiji, u stanu sa koga se Cirih vidi kao na dlanu. Bie to lep uvod u njegov sutranji prvi radni dan, posle toliko vremena. urka e pruiti priliku za razgovore, duge i usiljene, ali na jeziku svog porekla. Na jeziku svoje domovine i uz pivo koje se servira na balkanski nain, galantno i bez mere. Krenuo je prema stanici za taksiste, idui suvereno ulicom, kao da je njegova. Nije voleo sredstva javnog prevoza. Nedostajali su mu skupi automobili. Ali je ovoga puta obeao sebi da e iveti prema mogunostima. Ulicu su ve u ovo doba istili. Bili su to stranci. vajcarci odavno ne rade ove poslove. Kada bi stranci samo jedan dan zaustavili sve svoje usluge i otputovali na ta 24 sata, ova zemlja bi bila uguena u smeu, bez lekarskih usluga, prodavnice ne bi imao ko da otvara, mnogo toga bi stajalo i kukalo za istim tim Balkancima, koji se tako esto dovode u pitanje. Uobiajena tuga na licima istaa izgubila se na trenutak. Oni su ak veselo askali o doivljajima iz 51

prethodnog dana. Seti se sebe u mladosti i koliko je vedrine bilo na njegovom licu. Danas je on postao jesen. Ba kao i ovaj Cirih, koji u jesen, kada padaju kie i sputaju se magle, postaje olovan. Seti se da e na poslu imati vremena za razmiljanje o radnim obavezama kojim se povinovao pri dolasku u vajcarsku; o poslu, ranom ustajanju. Kako je vozei na posao svakodnevno sluao u autu 103. Davidov psalam. Bio je okrenut Bogu. I ni danas mu nije jasno na kojoj je to krivini skrenuo s puta. Bilo je tada mnogo toga to mu je donosilo radost. Ali taj zanos i izlet u sfere produhovljenog trajao je veoma kratko. Radne obaveze bivale su u poetku jednoline, veoma monotone. Rutina i bezvoljnost i bespogovorno i precizno izvravanje postavljenih zadataka, izbacivalo ga je iz koloseka. Znao je da svako mora svoju sopstvenu ranu da lie i da je isceljenje preesto komplikovano. Kako bi radnu torturu lake podneo, spas je traio u neprestanom kontaktu sa kolegama. Njihove prie su ga interesovale i davale mu ansu da vedrije razmilja i manje se bavi samim sobom. Ali kolege su imale veoma malo vremena. Kapitalizam je crpeo i poslednji deli snage iz svakog. Sve je bilo podreeno uinku, dokonost je svedena na nulu. Tada je, naime, bio uporan. Hteo je da istraje. eleo je da uspe. Onda je, zahvaljujui znanju jezika, uspeo da nae taj famozni posao sekretara u advokatskoj kancelariji. Tada njegova pria kree nizbrdo. Kada su poeli istrani zatvori, procesi i izdravanje kazni, vie nije bio u stanju da razume do kraja ta mu se deava. Iz jedne je prie izlazio, a ve je bio uvaljen u drugu. I tako u nedogled. Veeras se radovao susretu s poznatim i nepoznatim licima i uopte injenici da je samom sebi dao ansu za povratak u svet normalnog, uobiajenog. Stigavi na cilj, 52

plati i izae iz taksija. Vazduh mu osvei lice i pamet. Kao da se iznova probudi. Nije voleo hladnou. Ali mu je prijalo to buenje. Treba svaki trenutak na zemlji, pod ovom kapom nebeskom, uzimati na odgovarajui nain. Polako i uznemireno, pribliavao se zgradi u kojoj je urka ve bila poodmakla. Bila je to poseta prijateljima. Ui krug, ali odabrano dekadentno drutvo svih moguih propalih elja i provenijencija. Tamo je oekivao svoje drugare, one koji su jo uvek isuvie leerno verovali da e komunizam da se spase. Bio je to veoma arenoliki svet. Svet onih ekstremnih nacionalista, koji su ostavili za sobom fazu komunizma i veoma obilato koristili blagodeti bogatog Zapada. On sm pripadao je sloju umerenih nacionalista, ne znajui ni sam kako taj soj ljudi funkcionie. Pomalo je verovao da je jedan zdrav nacionalizam pozitivna stvar. Pravio je jasnu razliku izmeu patriotizma, pozitivnog nacionalizma i ekstremnog ovinizma. Naravno da je bio svestan koliko je tanana nit izmeu ova tri oblika izraavanja privrenosti sopstvenoj naciji i zemlji. Na ulazu u zgradu prenu ga rasprava dvojice mladia. Jedan od njih je onom drugom objanjavao zato je on kao stranac vredniji od onih glupavih Jugosa. Ti si Italijan, tvoji su doli ovde pre 30 ili 40 godina. Ovde si roen. Jugosi oni su kao pacovi, a da ne govorim o Albancima. Svi oni truju nau decu najteim drogama. Ali ne moe ti sve ljude tako, na taj nain da okarakterie. Ova ista pria, samo sa drugim akterima, kruila je i ezdesetih godina, kada su kao stranci ovde masovno dolazili Italijani. Isto i slino nipodatavanje je na svojoj sopstvenoj koi osetio i tvoj otac. I on je tada 53

verovao da nee ostati due od tri godine u vajcarskoj. Da samo pojasnim, ja jasno vidim i oseam mrnju u tvojim oima i ona moe da bude bolna za mene. Mada te ja zbog toga ne smatram loim ovekom. Uostalom, naporno je da o svemu ovome diskutujemo. Ja elim samo da ti stavim do znanja da tvoja prethodna izjava ima teinu i da mi se ne svia. Time se veoma pribliava granici gde miljenje dobija ovinistiki karakter. Ama, ovee, ja nisam protiv stranaca. Ali meu nama ima onih koji su svojim ponaanjem preli svaku podnoljivu granicu. Milo oseti potrebu da to bre napusti ulaz i ne saslua do kraja ovaj tmurni dijalog, dok je u sebi kipeo i eleo da reaguje. U zatvorima je uspeo da se izdigne u nadnacionalnom smislu i shvati ideju multietninosti, iako je dolazio sa Balkana. Nauio je da gaji jednu tolerantnu opciju prema svima, ma odakle dolazili. Sluajui ovu dvojicu, oseti nemo i upita samog sebe zato ljudi tako brzo zaboravljaju svoje sopstvene grehe. I tako brzo se razraunavaju sa ponaanjima koja su ranije i sami upranjavali. Ali, s druge strane, taj Italijan je u stvari u pravu. On na neke devijantne pojave stranaca reaguje prosto, sledei logiku reda i poznatog ustrojstva. On je kao stranac druge ili tree generacije imao potrebu da se jo vie priblii svom sagovrniku koji je, verovatno, bio starosedelac. Smatrao je sebe boljim vajcarcem od samih vajcaraca. Upravo ta elementarna ljudska potreba da se bude prihvaen ini da mnogi glatko zaborave, pa ak i poriu svoje korene, to ih pre ili kasnije suoava s problemom identiteta, ili ih vodi direktno u asimilaciju. Bez dubljeg razmiljanja, prebrzo se radikalizuju i odbacuju sve ono to nije deo opteg miljenja. A ta je opte miljenje, niko iv ne zna. Iden54

titet je u globalno vreme sveoptih migracija u stvari najvei problem i pitanje budueg potovanja razliitosti. Razliitosti e se u ovom naem svetu, koji pripada migrantima i vie nego to slutimo, nai na udaru potrebe za uniformnou i ujednaavanjem. I tako svi gubimo to bogatstvo razliitosti. Bog je ljudima dao aposlutnu slobodu. Na njima je da izaberu put, ne samo u veri, ve i u odnosima prema sebi slinima i sebi razliitim. Mnogo puta do sada, a pogotovo danas, vidimo kako su razorne te tendencije da sve bude ujednaeno. Ne odreuje Bog da li smo mi dovoljno ili nedovoljno blaeni prema sebi slinima ili razliitima. Njegova je milost univerzalna. Pitanje je kako mi sami prilazimo Bogu i u kojoj meri primamo od njega dobrotu i time formiramo svoj odnos prema istini i pravednosti. Ako je neko svestan svojih mogunosti, pa i korena, on nema muke sa identitetom. A identitet je stvar opredeljenja. On nije unapred dat. Svesnost u identitetu je mogua samo trezvenom i onom koji se globalno uklapa u sveopte dobro. Mrnja i odbojnost prema drugima, pa ak i onda kad oni ine drutveno nedozvoljene radnje, nije odraz moi, ve sopstvene slabosti. ta ja da kaem onom mladiu koji se tako uspalio i peni! ta li je tako tuno ili strano doiveo od Jugosa? On je u pravu kada ukazuje. Ali nije u pravu kada proizvodi i nadograuje mrnju u sebi. On je prebrzo zaboravio svoje poreklo. Svoje pretke koji su godinama unazad doprinosili napretku ove zemlje, a bivali oznaavani kao loi momci. On je bio u pravu, ali isto tako i u zamci tog neizraenog i neoformljenog identiteta. I to je sutinski problem stranaca svuda. A ovo vreme pripada migrantima. Nezavisno od toga da li su uspeli, eleli da uspeju ili su gubitnici, upravo kao ja. Najbitnije je da ovek 55

shvati da se dodvoravanjem ne postie iskrenost. Biti vei janjiar od Turaka ili vei papa od samog pape je veoma razorna stvar za budue generacije. Eto zbog toga sam ja uvek na granici. Negde izmeu. Jo neodluan. I naravno, nedefinisan i u rastrojstvu, zavri Milo svoj monolog i ue u lift. Odmah pri ulasku na urku ugleda osobu koju ne prepoznade odmah. Ali je znao da je to neko iz davnih dana prelepog ivota u Beogradu. Imala je dugu kosu. Bila je ista onakva kakva mu se esto podavala u ta vremena. Visoka, crna, puna erotskih drai. Da, to je ipak ona. Ogreio se o nju, otiao je bez rei. Nije je video itavih petnaest godina. Znao je da ivi u njegovoj blizini. Samo to. Ona se pak udala za vajcarca, kao i mnoge nae cure, mislei da e se time usreiti i pronai sebe. Znala je da se nosi sa mukarcima. Poto je prolazio pored nje, a ona stajala usamljeno, podalje od svog drutva, Milo je oekivao da se okrene. Bio je jedino u njen pogled siguran. U tom oekivanju, kada su minuti dugi kao sati, ona nijednim gestom ne pokaza interesovanje za njega. Moda i nije bila ona, pomisli. Odluio je da prie blie. Nije mogao da podnese tu neizvesnost. Sada je bio siguran, prepoznala ga je, ali nije htela da mu da ansu za kontakt. On zaobie neku osobu koja se sluajno nala na njegovom putu. Gotovo nestvarno, ona se okrenu i uhvati ga za ruku. Bila je to ona, njegova devojka iz snova, koju je tako esto imao na javi. Namerno se nisam javila izusti. Ti si me toliko puta sretao na ulicama ovog grada i pravio se da me ne vidi. Ali to nema veze. Prekinuli smo kontakt tako davno, bez ijedne rei. Poslednji put smo priali pre vie od petnaest godina. 56

Petnaest godina ponovi Milo da li ima toliko? To uenje je odzvanjalo u njegovim uima kao da su vekovi promicali jednim usporenim tempom. Jo uvek si lepa, kao nekada. I u njegovim i u njenim oima jasno se videla tuga. Ali bio je zadovoljan to ju je sreo posle toliko godina i razmenio nekoliko rei s njom. Pomuenim oima uinilo mu se da voli, moda poslednji put. On je nju voleo. Ali nije hteo da je uini nesrenom. Zaista si tako lepa! ponovi on. Zna, esto sam u mislima odlazio s tobom u krevet i tako te sanjao. Ja sam te zaista eleo. Neu nita da kaem, pitau te samo da li ivi lepo. Da, samo mi jedno smeta. Nisam pored tebe. Moj brak je posle toliko godina kao i svaki drugi. U mladosti sam zamiljala neto drugo. Da li si se sve ovo vreme seala mene? Nisam uspevala da se ne seam. Tu sam i dandanas slaba. Kako si uspela da sve svoje avanture upakuje u kofere zaborava? Vrlo jednostavno. Svi koji su od mene neto posebno traili leili su sopstvene komplekse. A ja sam se nadala tebi. Prestala sam da razmiljam. Poela sam da uivam. I vremenom sve predala zaboravu. Sem tebe. Mada i tebe vie ne drim kao obavezan jelovnik na svojoj trpezi. Ali ti si za mene bila vie od bogato postavljene trpeze. Moda ree ona i slegnu ramenima. Ja moram svom drutvu. Nisam sama. Tebe verovatno oekuju. Ti si uvek dolazio pompezno. Ja sam se u ovom predsoblju nala kao prepreka. Nazovi, ako poeli. Ja ostajem to to uvek bejah za tebe. Znam ja to. 57

Milo pokua da je zaustavi. Ona ode, kao da je bila povreena. Hodala je graciozno, ostavljajui svoju dugu kosu negde u vazduhu. Mirisala je na enu. Onu predivnu, koju je tako imao, voleo i sa kojom je matao kada je bio sasvim mlad. Njoj je poklonio prvi buket cvea koji je ikada podario jednoj eni. Boe, kako je lepa! ponovi. Moda je trebalo da je zadrim, pomisli. Ona je bila u krevetu ono to je uvek smatrao pravim uitkom. ak i vie od toga. Pokreti njenih vratnih ila, sve do ushienja, izluivali su ga. Od svih doivljenih erotskih vrhunaca, sa njom je doiveo one najlepe. lli je bar tako verovao. Kakva je to mladost bila! promrmlja, besnei na samog sebe to je pusti da ode. Hodajui usporeim koracima i dalje nije mogao da se oslobodi njene fascinantne, duge kose. I naravno, njenih ruku. Opet u nekakvom meustanju prie vratima glavne sobe, gde je urka liila na pravu balkansku terevenku. Ozari se pri pomisli koliko e njemu dragim osobama iz prolih dana sada da stisne ruku. Saplete se u aranman predivnog cvea i zelenila. Taj enterijer uini mu se tako nestvarnim. Kroz glavu mu proe slika oronulih, prljavih i neosvetljenih ulaza beogradskih viespratnica. U vreme dok je iveo u Beogradu, to mu je zaista smetalo, jer je to smatrao jo jednim segmentom otuenja. Smatrao je da bi trebalo da ljudi oblikuju i grade vie zajednikih mesta opteg zadovoljstva. Svi ti ulazi u zgrade, kao i prelazi iz predsoblja u glavne sobe, trebalo bi da budu posebne celine i prostori jedne kulturne i prijatne atmosfere. Proe mu kroz glavu i arhitektonski redosled elija onih zatvora kroz koje je prolazio i u kojima je obitavao. Beograd je napustio krajem osamdesetih. Poslednji zat58

vor pre nekoliko sati. Jedino to je tadanji Beograd, iz vremena neuspenih studija, i Cirih povezivalo bila je hladnoa. Beogradska hladnoa na ulazima u velike viespratnice i hladnoa Ciriha zbog ljudi okrenutih sebi i bez sadrajnih obraanja. To je bila hladnoa razliitih sadraja, ali i tamo i ovde tako prisutna da je dopirala do samih kostiju. U susret mu je dolazila osoba koja ga je oekivala. To ga prenu iz njegovih razmiljanja i od tog trenutka odlui da na svom licu pokae jednu vedriju sliku. Radost bi trebalo da bude jednostavna, bez ostataka.

59

JA, USAMLJENIK, PAENIK I SUANJ TEHNOKRATSKE MOI

Domaica ove urke bila je ena koja se bavila mnogim kulturnim projektima i pokuavala da raznim idejama privue pod svoje skute to vie ljudi iz dijaspore. Ona je imala jednu muku sa obinim svetom, jer je smatrala da mi ovde u tuini nismo zemIjaci na privremenom radu, ve konkretne osobe i svaka u kostimu svoje sudbine, i da pored toga to smo se obavezali da rodbinu u domovini novano pomaemo, imamo jedan vaan zadatak u pogledu integracije. Svi smo, od prvih radnika na imanjima vajcaraca, preko lekara i zubara, pa sve do ratnih izbeglica, doli ovamo sa eljom da se posle dve do tri godine vratimo nazad. Kako se situacija kod nas ekonomski neprestano pogoravala, te kasnije doao rat, na privremeni boravak je poprimio trajni karakter. Taj momenat je u njenim oima bio vaan, jer su mnogi izbegavali da priznaju tu trajnost naeg bitisanja ovde, u tuini, gde smo u stvari iveli i ak bivali sreniji nego u toku onih kratkih zadravanja u mestu roenja za vreme svojih odmora. Dijaspora je u njenim oima bila jedan veliki privezak matine drave, od koje se oekivalo to vie novaca i, strogo reeno, nita vie. A mi smo ovde, kao to smo i tamo bili, ostali samo ljudi. A ljudi kao ljudi, imaju uvek svoje zahteve. Ne funkcioniu dovoljno digitalno, ve esto sa mnogo emocija. Domaica se bavila novi60

narstvom, kao slobodni dopisnik. Izdavala je knjige i pisala za tirane asopise. Kao i ranije, u vreme studentskih dana, uvek je lepo pisala. Imala je ambivalentan odnos prema Milou. Bila mu je privrena i podavala mu se, a istovremeno ga je prezirala. Ponekad i potovala. Milo dugo nije sa njom kontaktirao. Imali su neraiene raune iz mladosti, iz tih beogradskih studentskih dana. On se seti tetke Rusalke i vizije Velikog drveta. Sad vidi da nijedno neroeno dete ne nestaje. Ono se nakon svih abortusa i kiretaa, ili kako ih vi ve na zemlji zovete, seli pred vrata raja i tamo se prikloni vrhovima Velikog drveta i hrani pomou tih finih zavretaka, gde izlazi mleko ba kao majino. Hrani se i raste dok ne ojaa. Ono se tako razvija do svoje 23. godine i onda ulazi u venost. Milo se seti te kiretae i njegove veeranje domaice. Da li je mogue da sam ja za sve to kriv? Jesam. To zaista tako oseam. Ja nisam to spreio! On je imao nekoliko ena. Ali samo je sa dve bio formalno u braku. Iz prvog braka je na svet doao sin, koji se rodio za vreme izdravanja njegove poetne kazne. Ta prva ena, koja mu je podarila sina, u meuvremenu se obesila. Druga ena, sa kojom je imao kerku, dovodila je decu u posete. Te slike zatvorskih poseta nikada nije mogao da izbrie iz seanja. Ta iracionalna i neuhvatljiva veza, prepuna najdublje ljubavi prema deci, bila je neopisivo jaka. Njegov sin je posle odlutao putevima droge. Ba onako kako je kletva govorla u Homolju: ini li drugome to to sebi ne eli, snai e to tvoje najmilije. On je ve odavno bio u karavanima onih koji tripujui lutaju negde po predgraima Amsterdama. Nije ga 61

dugo, veoma dugo video. Kerka je postala manekenka i ak se udala za sina poznatog srpskog tajkuna, koji se kolovao na Institutu na Ruinom breuljku u istonoj vajcarskoj i na taj nain ula u srpsko-vajcarski detset. Nije htela da je optereuje naslee oca zatvorenika, tako da ga je veoma retko viala. U zatvoru ga nikada nije poseivala, sem onda kada ju je majka dovodila dok je jo bila mala devojica. Na ulazu, domaica ga saeka vrlo uzbuena i napravi opasku na raun njegovog izgleda.Nisu se dugo videli. Posle izlaska iz zatvora poeleo je da obnovi kontakt sa njom nakon toliko godina. Ona se zahvali na poklonu. Milo je znao da se ponaa prema pravilima bontona. lako seljakog porekla, nauio je za vreme svog boravka u Beogradu da bude fin, i to je ovde na Zapadu doveo do perfekcije. Kako je imao potrebu da ritualizuje svaki susret sa poznatim i dragim osobama, on poljubi domaici ruku i namesti osmeh. On je u stvari umeo sa enama. Verovao je da je idealan mukarac onaj koji ima snagu mukarca, ali oseajnost ene. Uvek je sebi govorio: Razmiljaj ulom, oseaj umom! Verovao je reima slavnog tebanskog proroka Tiresija da u ljubavnom uivanju devet delova pripada eni, a samo jedan mukarcu. Zato je imao potrebu da bude u njihovoj blizini. On je u stvari bio veliki komunikator. Odnosio se prema ljudima avangardno, uz istovremeno potovanje potpune, ali pomalo izokrenute tradicije ortodoksnovizantijske orijentacije. Uz naklon, ljubljenje ruke, laskajui, pridobijao je ljude. ene u prvom redu. Ali znao je takoe da se izraava vulgarno i neotesano. To je zbunjivalo njegove bliske prijatelje. Ulazei u stan domaice veeranje urke, nakloni joj se veoma elegantno. Drugom rukom je, upotpunjujui svoje rituale, kruio po njenoj zadnjici, to su 62

mnogi primetili i pomno pratili. Bila je to neka udna dijalektika pokornosti sa jasno izraenim izlivima divljeg podavanja neemu to lei u sferi nedozvoljenog. Kretao se na granici koju je esto prekoraavao. Negde je u njegovoj linosti sloboda bivala totalno u raskoraku sa svim premisama moralnih odreenja. Ali i tada je znao da bude nadahnut svim draima produhovljenosti i bio u stanju da stvara lepe izraze, da kreira situacije koje su drugima imponovale i donosile radost. Ta radost je za neke iz njegovog okruenja znala da bude na granici ludila, jer je oputenost u toj meri bila totalna da su se mnogi nali na ivici iskuenja da i sami preu nedozvoljenu granicu. Milo je to objanjavao ne samo stresnim ivotom u ovoj zapadnoj zajednici, ve i stalnom prisutnou sukoba izmeu onog eljenog, to je smeteno u oveku, i onog to je van njega, izraeno u formi javnog morala i povrno pisanog kodeksa. Taj je moral u svojoj biti toliko puta bivao kren od strane najvatrenijih njegovih zastupnika da su moralni skeptici bili u pravu kada su tvrdili da su opti etiki i vrednosni postulati na izdisaju. On je imao jasan stav. Na teretu je samom sebi, a u prvom redu Bogu, kao svako ko nije u stanju da se nosi sa svojim eljama, potrebama ili mislima. Negde je bio siguran u to da je osnova svakog naeg postupka misao koja je s tim povezana. Onakve kakve su nam misli, takva su nam i delanja. Time je misaoni instrument shvatio kao osnov svakog konkretnog ljudskog postupanja. Ako se jedna osoba nedovoljno bavi sama sobom i ne odgovara adekvatno na svoje misaone konstrukcije, postaje teret i sebi i ostalima, a u prvom redu samome Bogu. Bog ne voli u tom smislu neiskrenost. Vaseljenu je stvorio sa ljubavlju i on upravlja njom, ljubei je. Ljudima je dao mogunost izbora i apsolutnu slobodu u odluivanju. U 63

svom kretanju ka sopstvenom kraju ovozemaljskom, svako ima potpunu slobodu da bira u kom pravcu e da uputi sebe. Sve do trenutka smrti. Zato za ljude u Homolju sve poinje i zavrava se smru. Jer ona je ta koja odreuje i mogunost slobodnog izbora zamenjuje sudbinom. I u toj prii najbolje prolazi onaj ko se iskreno i bez ostataka prikloni sudbini i ne mui sebe mislima. Lake e oprost od svojih grehova da izdejstvuje onaj koji grei od onog koji ivi u ubeenju da time to ne dela zadrava svoju istotu, a duhovno je prepun tekih misli. Kakve su ti misli, takav ti je i ivot govorio je arhimandrit Tadej iz homoljskog manastira Vitovnice. Milo se priseti njega, njegovog ozarenog lica i mirnoe. Bio je to starac u odmaklim godinama, uvek spreman da svakog saslua. Danas je vie nego ikada bio svestan koliko je istine u tim reima uvaenog starca iz Homolja. U kratkim intervalima, kada je uspevao da dostigne mirnou meditirajui u svojoj zatvorskoj eliji, pravdao je svoje postupke i istovremeno plakao nad svojim eljama. Pravdao je greke i traio razloge za svoje postupke kojima se sukobljavao sa moralom, zakonom i gubitkom ljudskog karaktera. Unutranje spokojstvo nije mogao dugo da podnese. Ta neman nemira razdvajala je njegovu linost i odvlaila ga daleko od harmonije. Harmonije due i svesti. Samo je u kratkim intervalima uspevao da nae mir. Prevladavali su unutranji nemir i meustanje. Slino onom meustanju kojim ga je provela Rusalka pohodei s njim prostore na granici ovog i onog sveta. Smeh, prijatno askanje u zadimljenim prostorijama prostranog i sa stilom ureenog stana stvarali su jednu prijatnu atmosferu. Milo je bio ispunjen. Kao da se pribliio stanju potpune i bezgranine mogunosti srastanja sa prostorom u trenutku venosti. Jednostavno, imao je 64

utisak da moe da poleti. Ovoga puta, s obzirom na svoju zatvorsku odsutnost i izbor drutva, ba je uivao to se nalazi meu njima. Imao je jaku elju da bude vien. Taj oseaj moi u letu pohodio ga je u retkim momentima totalne oputenosti. Kao da je oseao odreene fluide u vazduhu. One vetrove raznih boja, koji duvaju homoljskim dolinama. Tada je znao da se u njemu budi medijum na nekom viem nivou. Vreme je u tom trenutku za njega bilo zaustavljiva kategorija. Jednostavno, naputao bi vremenski okvir ljudskog bitisanja. Time je mirio suprotnosti svih svojih dijametralnih ponaanja, odreenost i sluajnost, milost i nemilost boiju, odrednice ovoga i onoga sveta. Venost se time upotpunjavala u svim ravnima i postajala realno uoljiva. Bar za njega. Kada bi sunce uvek stajalo u zenitu, onda bi se na zemlji imao oseaj da smo u venosti zauvek. Time bi se zaustavio privid kretanja kroz prostor i vreme i venost bi postala optepriznata realnost. Razmiljajui u paradigmama pravoslavne provenijencije, on je uvek hvatao sebe kako su mu blii rituali i radnje njegovog zaviajnog podneblja, koje je smatrao upotpunjujuim elementom svih potrebnih odrednica ponaanja. Sa sobom je u svet poneo mnogo ritualnih sadraja iz svog Homolja. Od svih onih radnji za vreme slave, svadbenih i pogrebnih ceremonija, pa sve do boinih kalendara. lako ranije nije znao sva znaenja tih radnji, ipak ih je u svom seanju precizno registrovao. I dandanas sea ih se i ponekad praktikuje. Izgovarajui tekstove drevnih bajalica, uspevao je da sebe uvede u posebna stanja. I Molitva i ti drevni tekstovi bivali su u trenucima kada je oseao nepostojeu lakou letenja, metod ulaska u njegova meustanja. Iao je tako daleko da je verovao da moe da pomera predmete oko sebe. Materija je tada mogla da postane totalno nitavna 65

pred naletima misterioznoga, manje razorna i manje dejstvujua. Te, upravo tako naroito formulisane rei u vlakim bajalicama, imale su ogromnu energetsku vrednost. Sa tom vrednou bilo je mogue usmeravati odreeno kretanje, dogaaje, i uticati na ponaanje ljudi iz okoline. Milo je, praktikujui sve to, ne samo verovao u te fenomene, ve se srodio sa njima. Time je objanjavao lekoviti karakter bajalica onih ena iz Homolja koje su znale tajne tih planina. Neke od njih i sutinu unutranje strane vetra. Pre nego to je otiao iz Homolja, on se budio svakog jutra gledajui kako sunce natkriljuje te planine i kako se rasprostire svetlost pod nebeskim svodom. U njegovom srcu je taj svet znaio vie od rodnog kraja. Nikada nije izgubio vezu sa zaviajem. Sa sobom je u svet poneo svu duhovnost tog podneblja. Ostale su mu u seanju pesme koje odzvanjaju kroz homoljske doline i vrleti. I tubalice sa pogrebnih ispraaja pokojnika. Smrt tamo ima jau dimenziju od ivota, moda ak jau nego u doba faraona. Sutina zapisana u izgovorenim bajalicama i tubalicama je u stvari bit i glavni ritual njegovog kraja. Ono to su faraoni zapisivali, ljudi iz Homolja su saoptavali kroz pesme. Tri pesme je poneo sa sobom u svet: Rusalkinu pesmu buenja iz stanja transa, posmrtnu pesmu prevoenja u onostrani svet i pesmu radosnicu punu erotskih elemenata. Rusalkinu melodiju je sluao samo kada su tetku budili iz stanja transa. Ta ga je melodija najvie uzbuivala. Prodorna i melodina i istovremeno ritmina molitva, koja se izgovarala kroz pevanje. Pri tom se vrlo malo rei koristilo. Setno uz tuno ridanje i zvuke gajdaa, kroz prostor se irio ritmini zvuk i borba da se Rusalka povrati u ovozemaljsko stanje. Ta alopojka je svom teinom ispunjavala prostor izmeu zemlje i neba i odvajala 66

svetove. Tu gotovo bezrenu tubalicu je najupeatljivije zapamtio sluajui baba-Janu, enu koja je ridanjem i predivnom melodijom budila tetku iz meustanja. Ne moe ovek da ivi samo sa pomilju kako mu je od koristi kada se kobila odrebi, a da pri tom nije u stanju da prihvati i mogunost da moe da mu se desi da mu drebe katkad i ugine, govorila bi ta starica. Nikada do tada nije uo jasnije i jednostavnije objanjenje pojma rtve i u krajnjem sluaju smisao Hristovog raspea. Ta prosta, ali jasna filosofija dala mu je iznad svega krajnje i temeljno objanjenje ljudskog razvitka i uputila ga glavnom postulatu hrianstva. Sa drugom pesmom je rastao, sluajui je svaki put kad bi neko umro. Ona je deo vlakog pogrebnog obreda. U njoj je nit, Arijadnina nit, i tajna svih postojanja i svih mistinih radnji toga prostora. Tamo je objanjen poetak i kraj. Trea pesma, radosna i ivahna, bila je melodija ubora homoljskih reka i potoka. Ona je budila smisao i praznila nagone. To je bila vesela dimenzija onih zaviajnih zvukova po kojima se i raspoznaje taj takozvani vlaki ritam. Mnogo je onog pohotnog, moda priprostog, ali tako autohtonog u toj vrsti pesme. Ona mu je bila za merak, kako Bosanci nazivaju taj poseban oseaj kada uju melodiju. Mnogo erotskog nagovetaja, mnogo prizemnih elja, ali i vedrine i onog sjaja koji se raa posle kia nastalih iz duginih boja. Praen tim zvucima rodnog kraja, Milo se odjednom naao okruen materijalnim, bezvunim i monotonim bogatstvom vajcarske. Kada je polazio, mislio je da e lepota ritma i zvuka iz detinjstva biti dovoljni za opstanak meu tuim ljudima i sasvim dovoljni da ne izgubi samog sebe i ne krene putevima poronim. Ali ma 67

koliko da je eleo da se ne kree putevima razvrata i bude to dalje od alkohola i droga, od prevara i kraa, on im se ipak pribliavao munjevitom brzinom, tako da se vremenom najmanje kretao putevima pravim. Sve ee je iao ulevo i drumovima razvraenim. I dok je sagledavao svoje puteve i puteljke i prosto stajao na onoj baba-Dobrinoj raskrsnici, uvek je imao pred oima svoje Homolje. Pomou tih misli i nestvarnih slika inilo mu se da je bio u stanju da savlada svu tugu ovoga sveta. Bio je tako tuan, moda i depresivan. Svu muninu i teinu depresija mogao je da savlada jedino izlazei meu ljude poznate i nepoznate. Jednostavno se utapao u masu i posmatrao. Bilo je to kao uranjanje u Vaseljenu, ime se, bez obzira na njegov individualizam, pribliavao svakom pojedincu kao boijem stvorenju. Ali u vreme zatvorskog tamnovanja bivao bi na ivici ludila, jer mu je kontakt sa ljudima bio uskraen.

JA, STRANAC, NOVA KLASA I PREDMET POLITIKIH OBRAUNA

Veeras ste mi svi posebno lepi ree Milo ovla svima, ne proputajui svakog pojedinano da pozdravi. On je ljude uvek gledao u oi. Bilo je i nepoznatih. A svako novo poznanstvo smatrao je ansom za razmenjivanje pojedinanih stavova. On je kod ljudi posmatrao izgled i pokrete ruku, posebno oi. Postoje znakovi na licu svake osobe koji su odraz njene due ree on svom novom poznaniku i, dugo mu steui ruku, oseti da je pridobio njegove simaptije. Mukarci znaju totalno drugaije da se posmatraju, proe mu kroz glavu. U uglu prostrane prostorije, estoko se raspravIjalo o uvek aktuelnoj temi stranaca, njihovoj visokoj zastupljenosti u kriminalnim radnjama. O Balkancima i njihovim ratovima i mrnjama. Ovo su zaista olovna vremena. Zar se ne osea u vazduhu teina netrpeljivosti? Na svim nivoima. Meu nama strancima, meu samim Balkancima, izmeu stranaca i vajcaraca. Ma to je glupost odvrati bradati sagovornik, koji je, udobno zavaljen u fotelju, puio kubanske cigare. Ja sam siguran da smo mi stranci sami krivi za sve svoje nedae. Nema informativne manipulacije, nema nerazumevanja, mi nismo dovoljno prilagodljivi. Taj balkanski 69

68

mentalitet i potreba ouvanja tradicionalnog drutva spreava nas da se otvorimo i postanemo punopravni i aktivni deo vajcarskog drutva. Zapad sve meri kroz novac. Dok mi oekujemo da nam se dogode lepe stvari, pametni ljudi rade sebi u prilog. U kapitalizmu se vie niko ne bavi moralnim optevaeim principima, ve se svako trudi da sebi stvori prednost. I tu je formula uspeha. Da, ali zar slika o nama nije iskrivljena! Mi dolazimo iz drutva koje kasni za zapadnim liberalizmom itavih dvesta godina. Tano da smo za vreme Tita imali emancipatorske pomake, ali generalno nije mogue da se za samo sat i po, koliko traje avionska distanca i put od Balkana do srca Evrope, preskoe tih dvesta godina razvoja. Mi, jednostvano, ne znamo ta je to liberalizam uskoi domaica veeri. Krivi su komunisti, oni su sve zamrsili. Oni nisu do kraja bili istrajni u sprovoenju socijalistikog poretka. izusti bradati ovek. Ne, komunisti su eleli da izmene postojei svet. Sve je krenulo u eljenom pravcu, dok se nisu umeali nacionalisti, tvrdi nacionalisti i itav projekat pokvarili. Izgleda da je etnocentrizam iznad nadnacionalnog. Milo se okrete prema osobi koja je to izustila, da bi mu analizirao lice. Bio je to lepo odeven, tavie uglaen tip, vrlo mlad i lepog izgleda. To je moja nova veza ree domaica veeri. Veoma obrazovan ovek, dizajner, a, usput, izgleda izazovno. Mislim da si u pravu, ali da nije malo premlad za tebe? Ba si lud, ti sve objanjava erotskim pravilima igre. Ja sam samo rekla svoje miljenje o njemu, bez namere da ga okarakteriem po toj seksualnoj liniji. 70

U redu, slaem se, ali ipak i dalje tvrdim da je erotski naboj jedan od glavnih pokretaa u ljudskom mozgu. Ukupno ljudsko ponaanje daje za pravo Crnjanskom, koji u Romanu o Londonu kae da je seks pokreta svega. injenica da ja u to verujem ne znai da zastupam prostakluk i da sam neutiv. Domaica ga uhvati pod ruku i povede drutvu koje je u oku bilo jo glasnije nego prilikom njegovog dolaska. Ona ga predstavi i ukljui u taj neformalni kruok. Nama je dato da patimo, kao ljudi, draga moja. Sve nas sa tih balkanskih prostora prati nekav usud, nekakvo sudbinsko prokletstvo. Nema sudbinskog odreenja ree drugi sagovornik. Postoji Bog i mi kao ljudi smo duni da u svom vaskolikom delanju Boga radi inimo dobro. U suprotnom, sve se svaljuje na poinioca i njegov porod, tako da se njegovi naslednici obnavljaju i razvijaju u nezdravoj atmosferi. Takva atmnosfera utie na kasnija pokolenja, koja, nosei frustracije prethodnih generacija, ine i sami zlodela, i onda je logino da im se deavaju uda i nesree. Ja imam svoj stav da nam je Bog svima pojedinano dao apsolutnu slobodu i ja ne elim da sopstvene promaaje proglasim sudbinskim odreenjem. ini mi se da u tu zamku upadamo svi mi i to veoma esto. Ja misiim da, ako poverujemo u injenicu da nema Boga, da nam je onda sve doputeno. To je jo stari dobri Dostojevski rekao. Ljudi su ga iz potrebe izmislili izusti uglaeni dizajner, prijatelj domaice i, ne ekajui da mu neko upadne u re, nastavi Ja sam ateista i ne verujem u sve te nebulozne prie. Niste u pravu. umea se Milo po prvi put. Nita nije sluajno. Sve je predodreeno i pomislite samo kako je Bog sve postavio u harmonine okvire. Mi smo bia 71

ogranienog karaktera. Da nismo takvi, kakav bi samo haos vladao na zemlji! I pored ogranienosti ima u tom boijem poretku jo mnogo drugih. Jedna od tih je i ivotni put svakog od nas. Milo se priblii njemu na distanci koja ga je ve uvukla u sferu njegovog zatienog intimnog prostora i ree: I na veeranji susret je tok jednog apsolutnog fatuma. Tri suaje, mala, srednja i velika, posle treeg dana novoroenetu odrede ivotnu nit i ispiu poetnu stranicu. One definiu put i njegovu duinu. Ma to je glupost, ist folklor! uzbudi se dizajner. Moda je ist folkor Vaa izjava da ste ateista. Ne postoji osoba pod kapom nebeskom koja ivi kao realno egzistirajui ateista. Svojom tvrdnjom da verujete pobili ste samog sebe, jer ste izustili ja verujem. I ovek ne treba da se plai tog verujueg procesa u sebi. On je deo nas. Bog ne egzistira van nas. Mi ga traimo na pogrenom mestu. ovek nikada nee prestati da veruje, jer je neverovanjem sebe isterao iz raja, a verujui, vratie se u njega. Zato premisa da smo ateisti ne dri vodu. Ma mi, izgleda, nismo na istoj talasnoj duini! ree dizajner i, gledajui Miloa, ispi poslednji gutljaj iz svoje ae. Izgleda da je ljivovica bilo toliko jaka da ga je to prodrmalo. Te poslednje kapi kao da su bile posebno jake. Dugo su pogledom fiksirali jedan drugog. Satanizacija Srba u ova olovna vremena je deo novog svetskog poretka, koji poiva na temeljima svetskih monika i komiteta 300 koji vladaju svetom. Mi smo danas gubitnici, ali ne zaboravimo, gospodo, i nakon bitke sa Turcima i gubitka Kosova, da smo ga povratili posle toliko vekova. Taj zavet i taj posttraumatizirajui ciklus je jak kod nas koji funkcioniemo prema pravilima balkanskih vrleti. 72

Javi se potpuno nova faca, sa totalno drugom temom. Izgleda da je drutvo bilo prilino popilo kada su tako skakali sa teme na temu. Milo se oseti za tu temu nesposobnim. Uhvati domaicu pod ruku i ree: Odvedi me enskom drutvu, elim da priam o ljubavi. Ne zanima me politika. Ostao je isti obrati se ona svojoj prijateljici, koja je sve vreme utala pored njih. Idemo u drugo oe ka enskom debatnom klubu. Milo se odlui za akciju, te pozove i nju, pasivnu posmatraicu uzavrelih debata, koja je stajala po strani. Uvek je brzo reagovao u takvim situacijama. Umeo je sa enama i nije im dozvoljavao da mnogo razmiljaju. Obino je okirao svojim direktnim ponudama, laskanjem i predlozima koji su bili iznad svega konkretni. Vi ste se, izgleda, odluili za mudrovanje. Ne elite nijednu re da izustite. Kao da je svaka Vaa od zlata. Ne, razmiljala sam sve vreme o Vaim tezama o sudbinskim odreenjima i o tezama drugih o apsolutnoj slobodi. I kako se oseate? Osloboeni ili pod pritiskom sudbine? Razmiljam podjednako i o jednoj i o drugoj tezi. Prema jednoj, sve je u naim rukama. Prema drugoj, sve je, ama ba sve, do u detalje odreeno. Ne znam ta da kaem. Ja trvdim da nema sluajnosti. Kada bi je bilo, onda bi ovek mogao samu smrt da nadvlada. Ja verujem da je ta odreenost uslovljena sveukupnim boanskim delanjem. U trenutku prelaska u smrt savladava se venost i ulazi u stanje odreenosti na viem nivou. Ali, opet, neka datost. I mi smo veni. To je naa sutina. Ali tek onda kada osetimo unutranju stranu vetra. 73

Ona ga pogleda i pomisli Ovaj bulazni. Postoji venost u predelima tame ili svetlosti. Naa volja je deo boije kolektivne volje. Ali ja mogu da dopustim da mojom voljom upravlja um, razum, ono racionalno, ili da se povodim za sinovima tame ili da volju prepustim ulnim seksualnim nagonima. To bih najiskrenije radio noas, posmatrajui Vas. Miloeva sagovornica pocrevene, ali ne ree nita. Bog je u svojoj ogromnoj milosti u odnosu na svakog od nas ljudima podario ogranienost, koja nam nije do kraja jasna. Ali ve rekoh, bez te ogranienosti na zemlji bi vladao haos. Mi, ljudi, rezonujemo kroz tri vremena i samo za ovozemaljske potrebe. Zar to opet nije datost! E samo u trenutku smrti mi, ulazei u venost, osvajamo jednu drugu datost i time priznajemo Boga. Vaseljenu je sm Bog stvorio prema principima najvee savrenosti i on upravlja svojim produktom, zaista ljubei sve to i sve nas. A mi se na zemlji ne snalazimo ba najbolje, jer smo isuvie okrenuti predmetnim otelotvorenjima kvarljivog i ogranienog karaktera. Evo, samo moj primer ja sam klasian gangster, obian lopov. Zbog svih tih nestaluka provedoh poslednjih devet godina svog ivota po zatvorima. Venost moja kao trajanje nije pitanje mog izbora, ve je sudbinskog karatktera, jer svaki ovek prema boanskoj promisli ima svoje mesto i ulogu. Ja sam morao prema tome neto da platim. Za koga, u ime ega i zato ba sada, ja to ne mogu da znam. Ali zbog toga se ne ljutim na Boga. Uh, isuvie kompleksno! Hajde da priamo o seksu. Milo upravo kao da je to i oekivao. Ali pored toga moram da dodam da avo ipak postoji. 74

Ja tu vezu izmeu avola i Boga ne razumem najbolje. Ko je tu jai? upita sagovornica. To za Boga nije uopte relevantno pitanje. Bog je svemoan, naravno, i u odnosu na avola. On kao takav nije jedini predmet boije percepcije, ako posmatramo Vaseljenu kao celinu. On je za Boga briga samo onda kada se oveanstvo nalazi pred izazovom da njega u velikom broju zaboravi i okrene se avolu. Znate, i avolu je data apsolutna sloboda. I on radi za sebe. oveku, pak, data je apsolutna sloboda kroz slobodu izbora. E, izmeu te dve slobode ne snalazi se ba svako najbolje. Zahvaljujui toj dvojnoj datosti ljudskom rodu, postoji ansa da se tok ljudske istorije na zemlji razliito odvija. Ali na nebu ne. Tamo je sve jasno. Ovo tvoje filosofiranje je veoma teko, poput olova. Da li sam ja grenica ako poelim da priam sa Vama o seksu, a upravo na deset koraka od nas stoji moj dragi mu? Ne, greite. Ja na to gledam totalno liberalno. Ja dolazim iz kraja gde mnogo toga poinje i zavrava se seksom. Ljubav je najbitnija i veoma sloena kategorija. Ona reava mnogo toga, ponekad sve. U ime nje istorija je pretrpela prevrate i tektonske poremeaje. Iako na zemlji vlada maksima Moes kako hoe, ne moe dokle hoe. Vi biste veeras mogli da matate o seksu sa mnom koliko god elite, ali samo do onog trenutka dok Va suprug ne doe i povede Vas vaem zajednikom domu. Ali ja mogu da Vam ostavim broj svog mobilnog telefona i vidimo se onda drugi put. To je ve jaa filosofija od moje. Vi ene, ipak, umete to bolje da aranirate. Znate da postoji sutinska razlika izmeu rei filozofija i filosofija? Jedna od njih 75

se oznaava kao ljubav prema smrti. Ali hajde da utanaimo taj manje filosofski termin. Tog trenutka im se priblii mu dotine ene. Posle formalnih pozdrava, Milo se izvini i potrai pogledom svoju domaicu veeri. S obzirom na to da je eleo da pobegne od tekih tema, odlui da uti i da se prikloni drutvu koje je bilo manje agresivno u svojim diskusijama. Uoi osobe divno obuene, kao i ostale, koje sa modom i prefinjenim manirima kao da su bile u svai. Prvi su delovali naduveno. Ovi drugi bili su bez kultumih pravila i delovali su smeno i prostaki. Mada su i jedni i drugi bili buni u razgovoru i, naravno, uvek znali odgovore na sva pitanja. Ta dreka i pokuaj da se doe do izraaja bila je karakteristika svih Balkanaca. Oni kao da nisu umeli da apuu. Da govore jedan drugom prefinjenijom gestikulacijijom i smireno. E, ta grupa uoljivih i bunih izluivala ga je najvie i uvek ih se klanjao. Milo je znao da su to ljudi koji su u dodiru sa novom civilizacijom preskoili veoma dugaak vremenski period. Oni su uskoili u jedno otvoreno i individualizovano drutvo i time preskoili dvesta godina. Na taj nain je period istorijskog nastanka odgovorne drave i otvorenog drutva ostao neproivljen. I stoga u najveoj moguoj meri neshvaen. Kako je eleo da ostane neuoljiv, i poto je bio nezadovoljan to nije uspeo da utanai termin sa gospoom koja je pokazala interes za njega, zavali se u oblinju fotelju i nastavi da posmatra ljude. Muzika je na insistiranje domaice postala glasnija. Posle Esme Redepove, zasviralo je tradicionalno srpsko kolo. To prekinu Miloa u pasivnom posmatranju prisutnih lica. On je znao da igra i voleo podjednako i narodnu i novokomponovanu muziku, kao i lagere sa bivih bal76

kanskih prostora. Ti naizgled jedan drugom neprijateljski nastrojeni narodi, sluali su istu muziku. Ritam podneblja je probudio elju za igranjem u kolu u kome su se igrai drali za ruke. Igra se u Homolju oduvek smatrala vanijom od mnogih drugih rituala. Njome se i Rusalka budila iz transa. Igrom se mladi pribliavaju i uvode u zrelost. Kroz igru se najblii na takozvanoj crnoj svadbi oprataju od osoba koje umiru veoma mlade. Igra oznaava najbezbrinije i najbolnije epizode iz ivota uopte. Onda se zaigralo. Ba onako srceparajue kao u domovini. Milo se bez razmiljanja pridrui kolu koje se ve oformilo. Igrao je kao da mu je to poslednja igra. Igrao je i smejao se. Bio je ponosan i tuan istovremeno. Imao je oseaj da ne dodiruje tlo. On je lebdeo. Seti se svoje tetke Rusalke u venosti. Seti se mistinog plesanja kada su Rusalku budili iz transa. U kakvom sam to ja transu? zapita se. Na urci se mnogo pilo, govorilo o politici, Balkanu i strancima. Drutvo je bilo nadmeno i dekadentno, ali jo uvek u procesu traenja sopstvenog identiteta. U ovim sitnim satima nije bilo nikoga ko nije bio pripit. Domaica je gledala da svakom ugodi i pazila na one koji su popili malo vie. Posle tog predivnog kola, gosti se odluie za razlaz. Polako i poslednji posetilac napusti stan. Ona mu dade znak da ostane. Oseao je interesantnu nelagodnost, kao da je prvi put ostajao tako sa njom. Tu je bio i njen dizajner. Bio je siguran da e preostali deo noi biti njima namenjen. eleli bismo da ostane sa nama. Njih troje je bilo polupijano, ali u dobroj formi. Bilo je mnogo toga to ih je podsealo na davne i predivne studentske dane. 77

Oluja koja ih je zahvatila mogla je da se pretvori u uragan. Njihovim telima je ovladala tiina i samoa istovremeno. U pokuaju da se otrgnu samoi, odluili su da se prepuste ovom izazovu. Oseaj da im polutama dodiruje lice bivao je sve izvesniji, a ivot se budio u onoj dimenziji koja se predstavljala i najlepoj mladosti. Olakanje i odsustvo umora osetie sve troje. Tek kada su se potpuno pribliili i tela im se gotovo dodirivala, Milo se priseti svojih dana u zatvorima, svojih matanja i trenutaka kada je bio siguran da se ne boji dodira i blizine tela mukarca. Obuhvaeni olujom, nisu vie imali kontrolu nad svojim erotskim eljama. Sve se to odigravalo takvom brzinom da niko vie nije mogao bilo ta da prekine. Nakon tiine, Milo oseti potrebu za razgovorom. Ovo je poetak uzaludnosti. Mi starimo! Moda Vi, ali ja sam mlai od Vas izusti dizajner. Moja elja postaje aa otkrovenja, jer sve to se u njoj ukazuje lii na seksualno nadahnue. Svi ovi pokreti govore u prilog ivotu. Pokret je predvodnik ivota i znak ivota, mirovanje je uvertira smrti nastavi Milo u svom pokuaju da parafrazira nekog turskog pisca kojeg je itao u vreme svojih tamnovanja. Proitao sam jue na netu jednu interesantnu sentencu ree dizajner Ovde na netu bi svi da tucaju, niko ne nudi da radi na graevini. Tako i mi, kao da se klonimo rada na gradilitu. lli smo ve na gradilitu prekinu ih domaica. Moram priznati da i ja verujem u to da je seks veoma bitan za ljude. Da, moja prijateljice, raduje me to potvruje to. Ne ogoljeni seks, ve sadrajni. On moe da zblii. Ne samo da kroz otvoren odnos mogu da se odstrane odreene frustracije, ve ovek poinje sa upoznavanjem sa78

moga sebe, svog sopstevnog tela i due. Due e se zatim sresti. U trenucima oputanja prelaze se granice i ulazi u sfere vanrednih dimenzija. Pribliavamo se tako tankoj niti koja razdvaja ovaj od onog sveta. Kad se osoba pribliava seksualnom vrhuncu, tada treba da razmilja o svojim potezima na zemlji. Jer tad se sjedinjuju energije neprolaznog karaktera. U tom stanju ovek se osea ispunjenim. Ali totalna potpunost se vrlo retko dostie. Samo se tada razbija granina crta izmeu svetova. Tada mi stranci postajemo domai. ta elite time da saoptite? Verujete da ete time to ete u krevetu da zadovoljite nekog pridobiti i postati deo njih samih? Da, ja u to verujem ree Milo. Neophodan otpust od zemaljskih briga stie se samo seksom. To sam nauio u svom zaviaju. Ono, udri brigu na veselje i zdrava hrana, zdrav seks i sve je zdravo. Ostati spokojan u nervoznom Cirihu je tee nego pobei iz zatvora. Ko u ljubavi stoji, i Bog u njemu ivi. A kako Bog samo ljubav poznaje, onda i ona u oveku obitava. Tako je to dizajner teatralno rekao da svi umukoe na trenutak. Sluajte, mi smo Balkanci dobri samo za orgije, svae, neodgovorno ponaanje, krae i unitavanja. Znate zato ovo kaem? Zato to sam siguran da mnogi tako funkcioniu. Ne potenciram to zbog Vae line prie, ja samo elim da Vas podsetim koliko smo mi Balkanci udni, opieni, udareni mokrom arapom. Tako se to kae u mom zaviaju! Ne moe tako! usprotivi se domaica. Pa i sm se nervira kada nas strance proskribuju i pogrdno provlae kroz novine. Stranci su ovde vei problem nego to 79

se misli. U dananjem svetu globalnih migracionih kretanja ovaj svet sve vie postaje svet migranata. Mi kao takvi postajemo ili smo ve novoraajua klasa. Mi smo zaista klasa u nastajanju. Kao to su razliiti oblici privreivanja stvorili klasu kapitalista ili nove nomenklature vladajuih komunista i radnitva, tako se sada pred naim oima formira klasa migranata. Migranti se kreu i postaju bauk ne samo Evrope, ve itavog bogatog sveta. Sve bogatstvo koncentrisano je u severnoj hemisferi. Osiromaeni pokuavaju da se na razne naine dokopaju ovih drava blagostanja. Objasni to malo bolje! Vidi, Miloe, pa zar ne uoava da su migranti klasa! Oni su ti koji nemaju nita ili imaju veoma malo, ive esto na ivici bede, jer bogato zapadno drutvo, koje ivi uglavnom raskalano, nije spremno na deobu. Migranti zavise potpuno od socijalne potpore. Bez ugleda su, prezreni i esto ponieni. Oni su sasvim na dnu. Taj manji migracioni talas internacionalnih slubenika i nove migracije koja se slui engleskim ivi u jednoj drugoj dimenziji. Oni su manjina. Veina migranata su u socijalnoekonomskoj sferi obezvlaeni, nemaju u svojim rukama veliki kapital. Na pravno-politikom polju su bez prava glasa, njihov status zavisi od volje politiara matine zemlje. Boravak moe uvek da im se dovede u pitanje. I na kraju, gledajui sferu kulture, i po trei put su u podreenom poloaju. Ne razumeju svoje okruenje i to ne samo u jezikom pogledu. Njihovi kulturni koreni su davno izgubili vezu sa matinim domovinama. Njihovo drvo ivota je ogoljeno, outelo i opustelo. Oni imaju jo jedan problem dodade dizajner rezignirano. Oni nemaju identitet. lli su u stalnom traenju tog identiteta. 80

Oni su kao moja tetka Rusalka. Nekad ovde, ponekad dole. Uvek rastrzani i negde izmeu. Izmeu svetova i kultura. Upregnuti u mainu i nemoni da se izbore. Milo se seti da od produenja njegovog boravka zavisi da li e da ostane ovde. Ti si mi i ranije priao o svojoj tetki Rusalki, padalici koja je pevala pesme tubalice. ta se sa njom deava? Ona je davno meu mrtvima. Bila je ta koja je imala na mnoga pitanja fantastino mistine odgovore. Ja sam joj verovao. Bila je jedna od najveih magova vlakih rituala. Ja sam rastao uz nju i njen prodoran pogled. I danas verujem da me taj pogled prati i titi svojom neunitivom energijom. Kako ta veza zvui fascinantno! proaputa dizajner. Ja sam svoju tetku mnogo puta posmatrao. Bila je deo ire familije. Imala je harizmu, mo vtadanja nad ljudima, mogla je da ih usmerava. Znala je drevne tekstove, od pre ko zna koliko stotina, ako ne i hiljada godina. Zato vlake bajalice imaju takvo dejstvo. One imaju sutinu molitvi. Ona je mene esto usmeravala i vadila iz tekih situacija. Naravno, ne i iz zatvora. Uvek mi je govorila da ovek mora sve to zaslui i da ispata. To je kao ona pria o kobili i drebetu. Jednom ti se desi da iznenada i drebe ugine. I tako shvati da manje vredi. lli ne shvati? Da, mogue je da drebe ugine, ali kakve veze ima ova pria sa konjima? Ti si konfuzan, narcisoidan! Kod svih balkanskih naroda sree se ta dimenzija blage narcisoidnosti dizajner pokua da odbrani Miloa. Da, uvaeni moj sagovornie. Mentalitet homo balcanicusa je takav, jer mi imamo problem sa identitetom i zato preterano potenciramo razlike koje su u stvari veoma male. Na taj nain pokazujemo koliko smo neiivljeni i 81

nedorasli. I zato, dolazei u dodir sa ovdanjim drutvom, poinjemo da delujemo destruktivno i uvodimo taj element balkanske supkulture. Na taj nain nas voda izbacuje na povrinu. lli, pre bi se reklo, iz mulja isplivava sve i svata. vajcarci ne mogu sve to da progutaju. Oni se ba i nisu potrudili da nam objasne kako treba da se ponaamo. Krene domaica iznova u verbalnu ofanzivu. Za migrante prve generacije nije gotovo nita uraeno. ovek ne moe tek tako da se prilagodi. Treba mu pomo. Treba, ako se ima volja. Ali na osnovu tvojih razmiljanja ini mi se da nam oni nee nikada pomoi. Mi smo njima potrebni kao nova klasa za teke i prljave poslove, bez istovetnih prava i ogranieni u mogunosti da ispoljimo svoju kulturu. I tada dolazi do sukoba jedne i druge antropoloke dimenzije i elje. Milo zastade i odluta u mislima. Zato si uutao? Zato to me bole sve moje godine izgubljene po kazamatama ovog perfektno sreenog drutva. Imao sam toliko snova u ivotu i verovao sam da u ih ostvariti. A postao sam prestupnik, lopov i zatvorenik. Danas sam socijalni sluaj. ekam da mi produe boravak iz nekih humanitarnih razloga ili da me deportuju. I nemam vie snage da se borim, tako da odlutam onda kada bivam poraen. Toliko ima mistinog u nama, a da to i ne znamo. Toliko sam vremena posvetio sebi i bio sa samim sobom, a da nisam mnogo o sebi otkrio. Toliko puta sam bio na ivici ponora. Imao sam potrebu da se sredim, stabilizujem, volim. I na kraju sam odleao punih devet godina i devet dana u zatvoru. Ba toliko. Boe, kako je to tuno! izusti dizajner. Domaica je to znala, ali mu nije priala detalje. 82

Da bi ovek savladao neuhvatljiva prostranstva same Vaseljene, mora da uhvati unutranju stranu vetra. Ja to, kao ena, ne razumem. Bio sam naivan momak. Snaan i smeo, verovao sam da nisam svojina drugih, koji su upravljali bandom i itavim klanom, odnosno itavim projektom prodavanja droge. Inteligencija tu ne pomae mnogo, jer su prie o sopstvenoj vanosti u toj emi uzbuivale vie nego sama droga, dok su poteze u igri vukle velike, nevidljive ribe. Te su osobe zatiene, u senci. One upravljaju ljudskim duama. Kada sam to shvatio, ve sam sedeo u zatvoru. Iza tog sveta tajnovitosti, kao i iza sveta prividne zabave ovde, krije se besmisao egzistencije. Ali ja sam verovao da mogu sve to da nadvladam i ostanem netaknut. A onda, avo je doao po svoje. Kada sam uao u te prljave poslove, bio sam svojina nekih jaih faca. Sada mi jedino preostaje da razmiljam kako da dovrim svoj put na zemlji. Da li kao starci kod Eskima, koji se otkrivaju do pojasa i, sedei tako na jakom suncu, prizivaju smrt koja stie neverovatnom brzinom, ili da zatraim lapot. ta ti je to lapot? upitae oboje. U istonoj Srbiji je postojao lapot. Sinovi su ubijali svoje oeve. U meuvremenu je taj obiaj izumro. Ali od nekadanje etiri vrste lapota danas jo postoji takozvani verbalni lapot. Vlasi su se stalno selili za stadima u traenju panjaka i tako lutali itavim Balkanskim poluostrvom. Teko su preivljavali. Ubijanje starca bio je deo ukupnog kolektivnog rituala, koji je zajednica odobravala i uslovljavala. Naputanjem panjaka naputala su se stanita, pa tako i grobovi predaka. Zbog toga je nastala posmrtna ispraajna pesma, kojom je vreno poslednje ritualno opratanje i otvaranje narednog ciklusa seanja na upokojenog. U tom stilu je funkcionisao i lapot. Na 83

glavi je strarac drao tvrdo umeenu proju. A sin je, udarajui raolskim noem, govorio: Ne ubijam te ja, ve hleb koji jede. Pored toga, putanje krvi iz vratnih ila bolesnika, kao i stavljanje niske okvaenih oraha, koji bi se suenjem stezali i time vrili guenje, bili su ostali oblici lapota. Danas je ostala samo bajalica takozvanog velikog odbrojavanja, kada se nad bolesnikom vre molitvene radnje i trai otpust due. Trebalo bi da to traim. Samo, ne znam od koga! To je strano, mada zvui kao eutanazija u dananje vreme. Ali ostavimo to, hajde da nastavimo nau diskusiju o migrantima. ivot migranata je davno odsanjani san. I to san koji se ne pamti i ne tumai. A bez snova nema odgovora na pojedine zagonetke. ovek treba da je u stanju da posmatra i tumai. Posmatranjem se prodire u duu Vaseljene i otkriva redosled dogaaja. Onih davnih i onih nastupajuih, buduih. Davno odsanjane snove ne treba zaboravljati. Dijaspora i snovi su kao telo i dua. Mi smo snaga. Migracija menja svet i nazore, i inei to usmerava tok istorije. Bravo, dizajneru! ree Milo. Pogledaj samo kako izgleda ovaj svet ovde, njihova kultura, od kada smo mi sa balkanskih prostora poeli da se ovde masovno doseljavamo. Oni se polako, polako balkaniziraju. Na ivot ovde, meu tuim ljudima, razara nas, a dua nam se umrtvljuje usporenim tempom. Recite vi meni zato se sav taj svet ne vraa odakle je doao? Uostalom, kao ni mi. Pa godinama ivimo u izofrenom uverenju da smo na privremenom radu. A ta privremenost traje vie od dvadeset godina, za neke i mnogo due. Nama je ovde otvoren proces prilagoavanja naih dua, a u stvari umiremo na rate. Pri tom, prihvatamo sve re84

dukovane vrednosti zapadne jednodimenzionalne civilizacije, koja samo za kupovinu zna. Ne vraamo se ve davno izgraenim kuerinama po vrletima Homolja, odakle smo se odagnali u ovaj beli svet. Prostaki mentalitet je deo naeg krvotoka. Kostobolje su nam sve uestalije, jer nas vlana klima nagriza. A vajcarci nazivaju bolesti kime jugo sindromom. Deca druge generacije su bez orijentacije, rastrgana na putu traenja identiteta. Uvek negde izmeu. Na raskru, ni ovde ni tamo. Poput tvoje tetke Rusalke, koja sva u znaku boije kazne, zbog elje da pomea primese ovog i onog ivota, obitava na prelazima izmeu ta dva sveta. Ne postoji punoa i sveina, ve u mutnome otaljavamo dan za danom do iznenadnog kraja. A kraj mnogih od nas je vie nego tuan. Razlupani negde po autoputevima zemalja koje vode do Srbije, ili u velelepnim bolnicama, skrhani od bolesti meu tuim ljudima. Uh, ovo je loije nego Sartrov egzistencijalizam! Ovo sve boli. Ba nam je ivot pun gorine. Ti si izgleda mnogo itala Sartra ree Milo. A ne, mi ne priznajemo poraze tek tako! odgovori vragolasti dizajner. Ta karakteristika svojstvena ljudima sa balkanskih prostora je perverzna do krajnjih dimenzija. Mi ne uoavamo da se naa deca drogiraju. ak i ne priamo o tome. Mi smo majstori da nalazimo opravdanja i tamo gde ih nema. Mada smo u stanju i mnogo toga da otrpimo. I ne samo to. Mi obmanjujemo sami sebe, neprestano i bez prekida. I tako u neizbenom vrtlogu upranjavamo nekakvu postojanost i nadarenost. Sluajte, vas dvojica, hajde da vie sebi ne oteavamo i onako teak ivot. Opustimo se. Ja sam se retko oputao. To meni zaista nedostaje. Bio sam pod stalnim pritiskom u nazovidobra vremena 85

kada sam zaraivao, jer su mi prohtevi bili vei od primanja. Dok sam sa strepnjom ekao sudske termine i presude. Dok sam jurio za razliitim enama, uzimao ih i odlazio. Nikada nisam bio spreman da se jednoj do kraja podam i ostanem uz nju. A bez toga nema oputenosti i lakoe ivljenja. Prva ena je bila lepa. Podarila mi je predivnog sina. Nisam ga video godinama. Ja merim vreme od te prve do moje poslednje ene, koja mi je podarila kerku. To dete volim iznad svega. U svakoj vezi je tako, ako se ovek ne opusti i ne preda bez ostatka, srce se pretvori u kamen. I tada je sve kamen. I razgovori i voenje ljubavi i razmiljanja. Tako se ovek odlui za samou. Odluujui se za samou, nisam bio svestan svoje slabosti. Verovao sam da je biti sm moja jaina. Sada uviam da to nije tako. Institucija braka ne vredi danas naroito mnogo. Ali je ipak iznad samoe. Jer ja u ovoj odabranoj samoi ne ostajem samo sm, ve bivam i poraen. Doi blie i opusti se. Milo ih je posmatrao. Distanca je bila moda nekoliko centimetara. Njemu se ona i tolika uinila nemogue velika. Gledao je kako njeno telo miruje dok dodiruje dizajnera. Ona je u stvari leala na njemu. Bio je to i erotski dodir i nekakva smirujua veba, koja je njihova tela potpuno isprepletala. Ona bi ponekad zadrhtala. Posle izvesnog vremena, Milo joj se priblii. Lagano, bojei se da ne dodirne njega. Nastade talasanje. Pokua da se priljubi itavim svojim telom i obuhvati njenu krhku, ali veoma lepo oblikovanu zadnjicu. Njena koa bila je nena. Kao od svile. Ni sm nije znao ta treba u takvoj kombinaciji da ini. Dizajner je ve bio deo nje. Milo joj potrai ruku. Prsti se ukrstie. U takvoj, pomalo neugodnoj poziciji sendvia, ostadoe neko vreme, ne pokreui se. 86

Milo oseti potrebu da je uhvati za drugu ruku. Milujui dlan sa spoljnje strane, ruka se okrenu i opet se prsti ukrstie. Neno i potpuno. On oseti jainu ruke, a i samih prstiju. Oseti nenost i grubou istovremeno. Nekako mu je ta aka bila vea. Moda i prejaka. Otvarajui oi, primeti da su se u stvari njegovi prsti ukrstili sa akom samog dizajnera. Jedna ruka je bila njena, ali desna ne. Boze sauvaj! pomisli. Tako sam daleko otiao! Da pokua da se izvue iz ove siline, nije mu padalo na patnet, samo se pitao jo jednom da li je to zaista i eleo. I beei od toga, ali i elei to, on je izvodio pokrete koji su liili na zavrni ljubavni in. Njegov se libido ukruivanjem kretao u svim moguim pravcima. Traei svoje poslednje stanite u pokuaju izlivanja svih onih ivotnih sokova, jednim naglim, a zatim kroz nekoliko sledeih trzaja, Milo svri. Snano i grubo, ali uz glasno jecanje, kao da se oslobaa tereta i lepote istovremeno. On je svoje seme sada razlivao po njoj. Slivajui se, ta je tekuina dotakla njega. Ne u nameri, ve po snazi gravitacije. Seti se i ovog puta svih onih svojih egzibicija kada je ovo isto seme razlivao po zidovima tamniarskim, i zadrhta. Oni, pak, u naletu erotskih naboja, imali su potrebu da nastave sa inom zadovoljavanja. Tako uskladie svoje ritmike pokrete. Milo je samo mehaniki leao na njima i razmiljao o razlivenoj tekuini. Bio je utuen. Ne zbog lepote doivljaja, ve zbog tuge koja ga je posle svega nadvila. Kao da ga je aneo strasti napustio. A kada bura proe, Milo upita sebe da li je to zaista ono o emu je preesto matao, razmiljajui o dimenziji dobra i zla, o odnosu izmeu Boga i avola. O smislu postojanja sveopte boije milosti i avoljeg lukavstva. O 87

ovom hladnom svetu, gde se sve vie pria o takozvanom dobrom Bogu. O Bogu koji ipak kanjava ustupajui mesto onom koji se ograuje od milosti. Bog, u stvari ovaj moj problem i nema, nastavi svoja razmiljanja Milo, leei pored druga dva razgoliena tela, koja su utonula u san. On, Svevinji, sa takvom dilemom u sebi se ne sukobljava. On je apsolutno milostiv i podjednako se prema svakom biu odnosi. Problem je u ljudima samima. U onoj meri u kojoj smo spremni da u sebi samima uoimo boansku energiju, prihvatamo Boga kao deo nas samih. On niti kanjava, niti je okrutan. Disharmoniju i neprihvatanje Boga je sm ovek kroz svoje ponaanje prouzrokovao i time sebe doveo do kazne. Ja ne moram da znam krajnju promisao boijeg delanja, ali trebalo bi da potujem njegov poredak i na nebu i na zemlji. Tek sad uviam da nisam potovao njegovo otelotvorenje na zemlji, kroz zakone vajcarske Konfederacije. I time krio uspostavljeni poredak i odreene vrednosti. Jer svako ima svoje mesto u optem poretku, pa i onaj poslednji u nizu zatvorski uvar, koji je bio tako surov sa zatvorenicima. Nema vee dijalektike koja se ikada na zemaIjskoj kugli realizovala do samog roenja Hrista Boga kao oveka. Jer im je Bog dobio ljudske atribute, pokazao je koliko nas voli. Pokazao koliko i mene samog voli, ali ja sam sledio samo redosled haosa. eleo sam raj na zemlji i dravu izobilja time to sam krao i preraspodeljivao, a pri tom nita nisam proizvodio. Samo tue remetio i uzimao i prevideo da to nije bilo niti meni dato, niti meni odreeno. Kakvom li sam samo ja haosu doprineo u ovoj sreenoj zemlji! Prestade neko vreme da prati svoje misli. Savladao ga je umor. Umalo ne zaspa. Ustade i ode lagano do tua i pusti vodu da se osvei. Seti se opet Ane Karenjine i 88

njenog oseaja pre nego to e skoiti pod voz. Uvek se dugo tuirao, jer je verovao u mo vode koja sve pere i preobraava. Obue se na brzinu, u potpunoj tiini, i napusti stan koji je uranjao u haos posle uspene urke. Krenuo je u poznatom pravcu, koraajui smireno i odvano kao da paradira. Seti se jo jednom svog sopstvenog ivota, ije su se epizode kao filmske sekvence smenjivale. Gledao je svoj ivot u mislima kao na bioskopskom platnu. Seao se i najsitnijeg detalja. Nije ni bio svestan kada je uao u taksi i stigao do stana. Ve se penjao liftom na famozni trinaesti sprat. Pun mesec je njegovim mislima bio jedini saputnik. Taj trinaesti sprat je budio oseaj ugodnosti, jer se pribliavao svom privremenom gnezdu, gde je sve bilo tako ugodno i prijatno. Okuenje koje je plenilo i davalo mu nadu, prostor u kome je mogao da razmilja o ivotu, svom dosadanjem putu i upravo zavrenoj zabavi. Da li je ivot zaista tako jednostavan? pomisli. U toku jedne noi sam svodio raune i prieljkivao radost da preokrenem list, pohodio svoju tetku Rusalku u svetu rituala neba i posetio jednu ovozemaIjsku urku. Izgleda da je on jednostavniji nego to zaista verujemo.

89

JA, SLOBODA I PUT KOJIM SE SAMO JEDNOM IDE

Milo ue u stan, upali sva svetla. Pogleda prema kaminu i izvadi iz torbe ikonu grkog sveca Nektarija Eginskog, kojeg je uvek nosio sa sobom. Verovao je u to da ga on titi u sve dane ivota njegovog. I sve one dane tamnienja. Samo onda kada bi pred tom ikonom inio metanisanja, imao je utisak da je spasen. Poe prema terasi. Otvori irom vrata. Vrati se ponovo nazad i upadljivom mirnoom pogleda ka svakom predmetu u stanu. Prema svakom se zidu okrenu. Zaustavi se na slikama svoje dece, koje su stajale neraspakovane, due nego obino. Suze su tekle niz obraze. Kako bi samo hteo da ih sad, upravo ove noi, vidi, dodrine, ispria im zato je zastranio i gde je kao otac zakazao. Naglo se ote toj pomisli i izae na terasu. Pomislio je da je pred njim itav jedan ljudski vek. Kao da e iveti jo najmanje 50 godina. Ta volja za ivotom bez obzira na monotoniju i apatiju u nekim momentima bitisanja bila je jaka. Nerazjanjivo snana. Pogleda ka nebu. Uinilo mu se kao da u daljini vidi svoju tetku Rusalku. Zatvori oi. Ona mu se sve vie pribliavala. Zatim ponovo otvori oi i pogleda ka mesecu. Uoi najsvetliju zvezdu do meseca. Jedan mu je monah na Svetoj gori, pre mnogo godina, priao da tamo obitavaju sinovi tame, u svim oblijima i na svim nivoima. I svi mogui pali aneli. Odatle se brzinom svetlosti sputaju 90

ka podneblju i, nastavljajui svoje putovanje prema zemlji, usredsreuju na ljude. Zatvori ponovo oi. Tetka Rusalka mu je neto govorila. Nije bio u stanju da razazna ta znae njene rei, gestikulacija ili opomene. Ona je bila sva u znoju, ba kao onda kada se u vreme svog zemaljskog ivota budila iz stanja transa. Milo nije razumeo svoju tetku Rusalku, njene oi i njene poruke. Bio je ak na ivici da posumnja u to da li je zaista provienje ili je on pod velikim pritiskom umora. Tetkine prodorne oi postajale su jo vee, ogromne. U jednom trenutku gotovo krvave. I inilo mu se kao da je zapomagala. Milo pomisli da je umoran, neispavan, totalno iscrpljen. Otvarao je i zatvarao oi. Uspostavljao kontakt i gubio ga. Ili u neznanju prekidao. Kako mu nije polazilo za rukom da se sabere, pogleda jednog trenutka ka zemlji. Uzdrhta od straha pri pomisli da bi mogao da se sunovrati u ponor praznine i nitavila prema asfaltu ulice ispred cirike viespratnice. Istovremeno, pogleda ka beskrajnom, punim mesecom osvetljenom nebu. Pomisli da bi bio u stanju da poleti prema Rusalki. Da poleti kao lastavica, koja se moe vinuti do snenih vrhova, gde se dodiruje nebo. Seti se prizora srednjovekovnih zidina manastira Zograf na Svetoj gori u predveerje, kada monasi naglas, da bi sile tame to ule, itaju veernje Molitve posveene majci boijoj, kako lastavice lete prema svojim gnezdima. Nikada u ivotu nije video stotine lastavica koje lete prema svojim ptiima iznad terasa manastirskih bedema. To seanje na let stotinu lastavica ga omami upravo sada i pomisli da bi i sm mogao da poleti prema Rusalki. Nekontrolisano uini nesvakidanji pokret nagore, otrgne se od terase, te mu se uini da se vinuo u nebo. Tek kada se oslobodio metalnih gelendera, shvatio je da pada ka zemlji. Seti se da je obeao drugaru da e da priaju o ivotu kada se on 91

bude vratio iz Tripolija. Da se nije oprostio od domaice urke. Da je hteo da vidi svoju decu. I padajui u ponor i beskraj, prema tamnom i tvrdom asfaltu, gde e za manje od 5 sekundi da se slepi sa odvratnom asfaltnom masom, oseti prvo jezivu hladnou i pred sam pad ogromnu toplinu. Oseti brzinom svetlosti svu teinu nepromiljenog leta. Prolete mu kroz glavu da je nebrojeno puta pre ove avanture zamiljao sebe kako se sputa skoro do samog asfalta sa ovakvih i slinih terasa. Jedno mu samo nije bilo jasno kako je bilo mogue da ovaj pad, koga je sad ve bio svestan, toliko dugo traje. Nemogue dugo, itavu venost. Uspe samo da izusti: ta uini, prodade duu avolu? Ugleda lice Rusalkino. Ona je urlala, oi su joj bile pune krvi. Zakasnila je! Nad toplim, skrhanim telom i razmrskanom lobanjom kao da je crvrkutao tetreb polomljenih krila. Prema homoljskoj legendi, neposredno posle smrti, a u vreme izlaenja due ka nebu trebalo je da poleti zmaj. Svaka kua ima svog zmaja, dragona, koji je uvar i veza s onozemaljskim svetom. ena koja je rano u blizini ekala autobus, u samo tup udar i muk. Kroz kronje drvea uini joj se da vidi enu u zelenkastoj odei, kako ridajui leti prema nebu i vraa se opet nazad. U ropcu i urlajui, ona kao da se kidala i unitavala od tuge. Letela je prema zvezdi koja je bila najblia mesecu. Kao da je za njom leteo i jedan zmaj. Ogroman i u punoj snazi. Kako je bila no, nepoznata ena se prekrsti. Pomisli da su te naznake na nebu proizvod njenog mamurluka i ranog ustajanja. U polumraku se oveku svata privia. Vetar, koji je nagovetavao dolazak dana, bivao je sve jai. Ona se priblii nepominom telu ne znajui ta je eka. Ugledavi razmrskano telo, izusti: 92

Kakav uas, mora da je pao sa velike visine! i povika na sav glas upomo. Upalie se svetla. Nastade haos i zapomaganje. Sirena hitne pomoi se ve ula kroz punim mesecom osvetljenu ciriku no. Bio je to onaj trenutak noi kada se prosipaju obzorja, puna tuge i vlana od Rusalkinih suza za roakom, koji se kao u ali oprosti od ovdanjeg sveta, prema pravilima sinova tame. U tiini i groznoj samoi, na obalama jednog hladnog jezera, u zemlji koja ne zna za tugu. Na nebu se oformi zmaj razapetih krila, okrenut pogledom ka nepominom telu. Neto slino nejasnom belom oblaku. lako je bila no, ta se belina uoavala. Vetar se poigravao njime. Na taj nain krenu svojevrsno obletavanje tog zmaja oko mrtvog tela, ali i priprema njegove due za let ka nebu. Ovaj poslednji Miloev let bio je let u venost. Tamo gde nema sunca, niti meseca, gde ne pada rosa, nego samo odsjaj upaljenih svea, koji zajedno s mirisom cvea stvara ugoaj smirenosti. U prostorima gde due obitavaju, gde se vreme ne meri na sate, gde opte trajanje ne odreuje pomeranje i protok vremena, gde se poretku boijem dive ne samo mnogooki Heruvimi i mnogokrilni Serafimi, ve i smi sinovi tame, koji na brzinu i uz prevaru usmerie Miloevu volju i odredie da njegov poslednji let bude let u nitavilo i prepun tame. Vetar je i dalje u svojoj jaini formirao i oblikovao te zmajeve oblake, sve dok se oni ne izgubie u dubini neba pred nagovetajem dolaska dana. Vladala je potpuna tiina. Onakva kakva nalikuje smrti. Jedan kratak ljudski vek i pokuaj da se izae iz uobiajenih okvira zavri Miloevo ovozemaljsko bitisanje i ne ostavi mnogo traga u materijalnom smislu. Telo e ve posle nekoliko minuta 93

biti odneto u gradsku bolnicu. Istog dana e prolaznici gaziti po opranom asfaltu. Istovremeno su proplanci Miloevog rodnog kraja bivali ve vidljivi, jer sunce tamo izlazi ranije. Homolje je uvek bivalo sunano i vetrovito. Danas e nebo u toj vedrini da plae za Miloem. Danas e Homoljem da duvaju vetrovi tamnih boja. Da li je njegov ivotni put bio pokuaj da ugleda unutranju stranu vetra? On je sada video sebe. Video je kako naputa zemlju sa nepostojeom lakoom. Teret na njegovim leima bio se rasprio. On je sada zaista leteo. Zatim je posmatrao kako uri prema groblju svojih predaka u Homolju. Traio je sebi mesto. Ugledao jelena sa pozlaenim rogovima, poljanu punu boura. Onda Veliko drvo ivota i tanku svilenu nit, koja je prelazila reku. Tada je prvi put osetio toplinu vetrova. Neto iznad svega prijatno. Video je boje, razne boje. Plave, ute, lila. Po prvi put je shvatio da je unutranja strana vetra u stvari toplina i propratna svetlost koja usmerava ka vratima raja. Shvatio je da se potpuno oslobodio svih stega i upotpunio sebe. Rusalka mu je prila i uhvatila ga za ruku. Krenuli su putem kojim se samo jednom prolazi. Putem pravim.

ZAHVALNOST

Radei sa mnom na Rusalkinom projektu, Vesna Aebi mi je pomogla da sazidam kuu na ijim temeljima poiva ova moja pria. Kako ne postoji lepi pogovor koji bi mogao da se doda jednoj knjizi, ja, uz Vesninu saglasnost, odreujem ovim stihovima tu sadrinu! Dragi Vio, Iz tvoje obine elje da piem poeli su da izviru stihovi. Hvala ti mnogo! *** Dua je tvoja dar mojim umornim mislima koje se bude me zvezdama i vraaju stalno s jednog istog puta Njena je silina ponekad pesma u letu ponekad jauk pred sumrak prisutna u svako doba i niije vreme kao zvezda pred zoru Ljubav je moja spremna da zagrli rane da svakome svoju sreu kae jer razloga nema da se ne trai

94

95

ono to se voli bez prestanka i bez odgovora Zar je mudrost neka da drugog uzdaha nema do ovoga sada ni u moru ni u kapi kie a kamoli u ivotu to je bilo prolo je zauvek Samo nam se ini da se isto ponavlja Umorni od utanja i nade razlau se dani i rastu godine Svako e ii svoj put do kraja ne slutei kako varljivi su snovi i uzaludna seanja I svi verovaemo pri odlasku da smo ba tako hteli Bern, maj 2008.

VREMENA SU UVEK TEKA

O ovome to se dogodilo tek ima da se pie. Ako itaocu vie odgovara on ovu knjigu moe itati kao umetniku prozu. Ali uvek je mogue da ovakva knjiga umetnike proze baci neto vie svetla na ono to je napisano kao ivotna injenica. (Ernest Hemingvej, predgovor za knjigu Pokretni praznik.) Vremena su uvek teka, ali su i uvek nova. Moda teina i dolazi otuda to je u pitanju novo i neotkriveno. ta da se kae o knjizi koja je nastala u vremenu kada je sve postalo udna slika razaranja i nemoi sa odlaskom nauke u prostore koji su nekda, u nekim drugim vremenima bili samo mata. Fantazije kao da nema, sve je istina. Kosmos, daleki svetovi, atomi sa svojim daljinama i dubinom. Pikaso i Ajntajn stoje kao medalje svakoga od nas, pa kako se u tome snaemo teinom i teretom. Via Mitrovi Mitra svojom knjigom ini pokuaj da kae to nije kazano, i ima da se jo kazuje. Nae vreme je velika pometnja nauke ali i svih odnosa, mnogo se strada i pati... mnogo luta. Ljudi nose svoj zaviaj umom svojim i u srcu, slute dobrotu, dane po zasluzi, bolji ivot. Mitroviev junak je i na junak, jer u dananjem vremenu svi smo suoeni s tim da gledamo ljude koji su otili u svet sa patnjom i tugom novca. 97

96

Nekadanje traje, legende, sva iskustva, nepotpunosti ivota i snovi od kojih je sazdan. Pratimo ta je to novo to se zbiva u svetu i sa ljudima koji po ko zna koji put imaju suoenje nae civilizacije sa prvobitnom legendom o Orfeju ija je patnja ukazivala mogunost sree koje nee biti. Majstorija pisca je u tome spletu povezanosti svega to je u ovoj dolini plaa oznaeno trajanjem, gradi svoju poentu vienja i saoseanja. Pieta kao slika ivota, sva istina i lepota bliskosti i ljubavi oduvek i sada, na ovaj nain i ovde u ovoj pometnji Evrope. U delu Vie Mitrovi Mitre kazana je ivotna pria novijeg doba koja nije viena do sada u literaturi. Nekoliko motiva se prepliu s isto toliko tema da bi se ostvarila ideja celovitosti ivota, sklad u svim nemirima, pomirila stradanja i vidi san da je bio na dohvat ruke. ovek i ena se sreu na kraju koji je blizu, opti kraj. Mladost je bila i otila. Nema nieg to bi bio novi bol, sada se samo trpi i svode rauni. Sve je moglo da bude bolje, a nije. Neko kae da je to sudbina. Knjigu je napisao Mitrovi lepim stilom koji je nov a i neobian. Ne postoji prazan hod. Kazivanje je izvan uobiajnog obinog prianja, puno sveine i novih saglasja rei. Susret na kraju, lepa pria, Rusalka i njihova igra sa ivotom i prevara navode da mislimo na Virdiniju Vulf. Nova u knjigama i mudra u onom to su drugi, rekla je jednom mladom piscu: Napiite ovo ponovo. U sluaju Vie Mitrovia Mitre, uputstvo Virdinije Vulf se odnosi na poetni deo. I ovoga puta, kao kod svih velikih pisaca, dokazalo se da svi mi koji idemo i lutamo kao to to ine svetovi u vasioni, svi mi nosimo sa sobom svoj zaviaj. 98

Via MitrovicMitra je video svoj zaviaj i sa jedne take nae planete koju samo mi odavde moemo da razumemo. A svi zajedno moemo da shvatimo ovom knjigom ta je kamen a ta magla. Kada su drugi u pitanju uvek se vidi samo magla, koja je svuda pa i u paklu. Branko Manas, 8.08.2008.

99

GLOSAR

Baba Dobra starica koja je pripadala ciganskoj ergi i koja je vodila rauna o svim malianima pored vodenice na reci Vitovnici; potie iz istone Srbije. Baba Jana strarica koja je poznavala poznatog hajduka izmeu dva svetska rata, Babejia; pevala je svoje nemute pesme mnogima, pa i diplomatskom koru u Beogradu. Znala je mnoge tajne Homoljskih planina. Bajalice bajalice su basne koje se izgovaraju aputanjem uz odreene pokrete ruku s prethodno pripremljenim materijalima, nenaetom izvorskom vodom, slavskom sveom, smiljem i bosiljem, itd., sedei na tronocu ili kreui se u suprotnom pravcu od kretanja sunca; S. Gacovic, Bajanja u kultu mrtvih kod Vlaha severoistone Srbije. Dragon Zmaj, je mitoloko bie, kreatura koja se spominje u mnogim religijama; otprilike znai reptil smrti. Drveni most motiv iz posmrtne ispraajne pesme. Drvo ivota Axis mundi (Lemnul Mare) motiv Kosmikog stabla ili Stoera koji dosee s vrhovima sve do neba, odnosno see do nesluenih boanskih visina, a sa granama sve do mora, to predstavlja podzemno carstvo mrtvih na livadama cvetnim. Lemnul Mare je u sreditu sveta i vezano je za sve vane dogaaje odreene zajendice, bilo da su obredne, kulturne ili bilo koje druge sveanosti; S. Gacovic, Putevi istine, 1999. godine. Esma Redepova interpretatorka romske muzike iz Makedonije; roena 1943. u Skoplju. Euridika nimfa i Orfejeva ena.

101

Homolje Homolje predstavlja geografsku oblast u istonoj Srbiji, jasno ogranienu planinskim vencima sa svih strana. Ian Sn-Dian (Sveta Dijana) boanstvo Vlaha severoistone Srbije koje oznaava majku i gospodiaricu svih vila (muma duaomna vlvilori). Jelen sa pozlaenim rogovima motiv iz posmrtne ispraajne pesme. Jeva uronje veliki mag vlakih rituala; potie iz sela Ranovca, na obroncima Homoljskih planina u istonoj Srbiji. Lapot jedno od najpoznatijih, najdramatinijih i najzagonetnijih predanja, kao drevna pria o ritualnom ubijanju staraca. Bez obzira na izvesne razlike u tumaenju motiva i smisla lapota, za sva klasina etnoloka tumaenja zajedniko je uverenje da se radi o realnom obredu koji se vrio u prolosti. Martujije (Svedoenje) nije oblik posmrtne pesme, ve jedna narativna formula u obrednoj praksi oslobaanja voda pokojniku. ena koja prisustvuje tom obredu je svedokinja uinjene radnje. Vidim staru Vlahinju koja je zabola kraj reke tap u zemlju, pokrila ga platnom, platno zalila vodom i priziva duu umrlog. Doslovce prepisano od Hetita, napisala je Emilija Masson u Politici 12.11.1991. godine. Milo Crnjanski u srpskoj literaturi XX veka jedan od njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripoveda, romansijer i publicista najglasnije javljao, najdue utao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate; roen 1893, umro 1977. godine. Orfej najuveniji muziar i pesnik i najstariji traki kralj, koji je objedinio Traane i Makedonce i reformisao traku religiju; kontroverzna linost povezana sa mrakom podzemlja i sa sjajem neba. Otac Tadej, arhimandrit iz Manastira Vitovnice jedan od najveih pravoslavnih duhovnika naeg vremena, duhovni otac mnogih i mnogih, ne samo Branievske, ve i svih eparhija Srpske crkve irom vaseljene. Vitovnica je na neki nain bila manastir sa posebnim zadatkom, za prijem i duhovno pouavanje mirskih ljudi, to jest onih koji ive u svetu. Smatrao je da se moe biti monah i u svetu, jer Gospod ne trai uniformu, ve srce i ivot.

Petrekatura posmrtna ispraajna pesma ili pesma za ispraaj pokojnika kod Vlaha Ungurjana severoistone Srbije je jedan od oblika u nizu razliitih naina zapevanja kao deo pogrebnih rituala i radnji svojstvenih ovom etnikom entitetu. Mogla bi se porediti sa Epom o Nibeluzima. Petrijin venac je jugoslovenski film snimljen 1980. godine u reiji Srana Karanovia; film je snimljen po motivima preuzetim iz istoimene knjige Dragoslava Mihajlovia; glavna uloga Mirjana Karanovi. Poljana puna boura Motiv iz posmrtne ispraajne pesme. Rusalka ena koja pada u trans i time uspostvlja kontakt sa onostranim svetom. Rusalkina igra kolo koje izvode sedam devojaka i mladia uz posebnu Ruslkinu melodiju, igrajui unazad posebnim korakom prelazei preko u zemlju ubodene i upaljene svee; igrom se Rusalka budi iz stanja transa. Rusalje iz Homolja poslednje svetenice Dionysos-a (Dionisa), boga vina i ekstaze; Rusalje znae praznik Duhova i samu enu padalicu (padanje u zanos, trans), koja je opsednuta duhovima, koji na dan Duhova naiu na nju i prouzrokuju njen pad, propraen uasnim konvulzijama i udnim jaukanjem. Samodiva u Vlaha severoistone Srbije jedno do moguih boanstava sudbine nazvanim optim imenom Ursatorili. Po glavnom obeleju njena je delatnost prelistavanje crnih knjiga donjeg sveta i odluivanje o konanoj smrti pokojnika, poput slovenskih Suaja, skandinavskih Norni, rimskih Parki, grkih Mojri ili Fata i hetitskih Gulsesa; S. Gacovic, Putevi istine, 1999. godine. Severina Severina Vukovi je hrvatska pop pevaica; roena u Splitu 1972. godine. Supkultura U najirem smislu, supkulture su zajednice temeljene na zajednikim afinitetima. Dakle, nisu ni klasno, ni prostorno odreene, ve njihovim pripadnicima postaju pojedinci koji sa ostalim percipiranim lanovima te zajednice dele odreene specifine interese; T. Vukovi, RPG&supkultura, Diskrepancija, broj 78, prosinac 2003. Sveta Dijana ki Jupitera i Latone, sestra bliznakinja Apolona. Dijana je boginja lova kod Rimljana i Latina. Kod Grka se

102

103

identifikuje sa Artemidom. Po legendi naredivi joj da se nikada ne uda, otac joj je dao strele i nimfe kao pratilje i nainio je kraljicom uma. Tiresije Tebanski prorok iz grke mitologije.

BELEKA O AUTORU

Via Mitrovi Mitra roen je u Homolju, Istona Srbija. Osnovnu kolu i gimnaziju zavrio je u svojoj optini roenja. Na Beogradskom univerzitetu zavrio je studije politikih nauka. U vajcarsku odlazi 1986. godine, gde i danas ivi i radi. Godinama je kao sindikalni slubenik i prevodilac radio sa migrantima sa teritorije itavog Balkana. Kao Intelektualni prevodilac pokuavao je da napravi sponu izmeu kulture zapadnog reda i balkanske supkulture. Prvo izdanje knjige Rusalka objavio je 2008. godine.

104

105

SADRAJ

Via Mitrovi Mitra RUSALKA, ENA KOJA PADA

DRUGO IZDANJE

Recenzent Branko Manas Izdava TOPY, Beograd Za izdavaa ivomir ivkovi, urednik Likovni urednik Ratomir Dimitrijevi Grafiki urednik Vojislav ivkovi Lektura i korektura Milica Jehlika tampa Hektor Print Zemun, Prvomajska 110 Tira: 500 2009. ISBN 978-86-83429-26-4

Ja, rasejanje, dijaspora, uvek negde izmeu / 7 Ja, Rusalka, uvek izmeu svetova onostranog i ovostranog / 20 Ja, smrt, ta koja uvek bira, a ne ubira / 31 Ja, identitet, izmeu kultura i svetova kroz sukob civilizacija / 43 Ja, usamljenik, paenik i suanj tehnokratske moi / 60 Ja, stranac, nova klasa i predmet politikih obrauna / 69 Ja, sloboda i put kojim se samojednom ide / 90 Zahvalnost / 95 Vremena su uvek teka / 97 Glosar / 101 Beleka o autoru / 105

CIP - , 821.163.41-32 , , 1969Rusalka, ena koja pada / Via Mitrovi - Mitra. - Petrovac : Topy, 2009 (Zemun : Hektor print). - 104 str. ; 21 cm Tira 500. - Str. 97-99: Vremena su uvek teka / Branko Manas. - Glosar: str. 101-104. ISBN 978-86-83429-26-4 COBISS.SR-ID 167673612