Pad kuce Usera Srce mu je ko obesena lauta; cim ga dotaknes, ono odjekne.

- De Beranger Celog jednog sumornog, mracnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci tesko i nisko visili na nebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobicno pust kraj; i najzad, dok su se vecernje senke vec prikradale, nasao sam se na dogledu turobne Kuce Usera. Ne znam kako, ali pri prvom pogledu na tu zgradu osecanje nepodnosljive tuge obuze mi dusu. Kazem, nepodnosljive, jer ta tuga nije bila ublazena nijednim od onih upola prijatnih - zato sto su pesnicka - osecanja kojima dusa obicno prima cak i najmracnije prirodne slike pustosi ili strahote. Gledao sam prizor pred sobom - samu kucu i jednostavni izgled celog imanja, hladne zidove, prozore nalik na prazne oci, ono malo izdjikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih drveta - a u dusi sam osecao krajnju potistenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pusaca opijuma posle sna, s onim gorkim vracanjem u svakodnevni zivot, s onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi je vladala beznadezna pustos misli koju nikakav podstrek maste nije mogao silom da pretvori u nesto uzviseno, sta li je to - zastao sam da razmisljam - sta li je to sto me je toliko obeshrabrilo pri posmatranju Kuce Usera? To je bila potpuno neresiva tajna; a ja nisam mogao da se rvem sa nestvarnim uobrazenjima koja su gomilice navaljivala na mene dok sam razmisljao. Bio sam prinudjen da se vratim na zakljucak, koji me nimalo nije zadovoljavao, da svakako postoji povezanost veoma prostih prirodnih stvari koja ima moc da nas ovako uzbudi, ali da se analiziranje te moci zasniva na razmatranjima koja prevazilaze nasu sposobnost poimanja. Mogucno je, razmisljao sam, da bi vec i drugciji raspored pojedinosti prizora, detalja slike, bio dovoljan da izmeni, ili mozda i unisti, tu moc izazivanja tako tuznog utiska; i drzeci se te misli, poterao sam konja ka okomitoj ivici crnog i sumornog ribnjaka sasvim glatke i mirne povrsine, koji se prostirao pred zgradom, i pogledao dole - ali s jezom jos ostrijom nego malopre - na preinacene i naopako okrenute slike sive trske, i sablasnih stabala i prizora nalik na prazne oci. Pa ipak, u ovom domu sumornosti nameravao sam sada da provedem nekoliko nedelja. Njegov sopstvenik, Roderik User, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva; ali mnogo godina bilo je proteklo od naseg poslednjeg vidjenja. Nedavno, medjutim, zateklo me je jedno pismo u udaljenom kraju zemlje, pismo od njega - koje po svom neobuzdanom navaljivanju nije dozvojavalo drukciji odgovor no da licno dodjem. Rukopis je odavao zivcano uzbudjenje. Pisac je govorio o zestokom telesnom oboljenju, o dusevnom rastrojstvu koje ga tisti i o zarkoj zelji da vidi mene, kao svog najboljeg i stvarno jedinog licnog prijatelja, u nadi da ce u mom vedrom drustvu naci neko olaksanje svojoj bolesti. Nacin na koji je sve to, i jos mnogo vise, bilo kazano - osecao sam da je uneo sve svoje srce u tu molbu - nije mi dozvoljavao da oklevam; i stoga sam se smesta odazvao pozivu, iako sam ga smatrao sasvim neobicnim. Mada smo kao decaci bili cak i prisni drugovi, ipak sam u stvari znao vrlo malo o svom prijatelju. Njegova uzdrzljivost uvek je bila preterana i presla mu je u naviku. Znao sam, medjutim, da je njegova drevna porodica od nezapamcenih vremena bila zapazena po narocitoj osetljivosti naravi, koja se kroz vekove ispoljavala u mnogim radovima uzvisene umetnosti, a u poslednje vreme se pokazivala u cesto ponavljanim delima izdasnog a nenametljivog milosrdja, kao i u strasnoj naklonosti prema zamrsenim izrazima, mozda cak i vise nego prema istinitim i lako shvatljivim lepotama, muzicke nauke. Saznao sam uz to i veoma znacajnu cinjenicu da stablo Userove loze, ma koliko da je bilo staro i slavno, nije nikad isteralo nijednu trajnu granu; drugim recima, da je cela porodica vodila poreklo od jedne jedine direktne loze sa nekoliko sasvim beznacajnih i sasvim prolaznih izuzetaka. Taj nedostatak - zakljucio sam razmisljajuci o savrsenom skladu izmedju karaktera poseda i poslovickog karaktera te porodice i mozgajuci o uticaju koji je tokom dugih stoleca jedno

moglo da vrsi na drugo - taj nedostatak sporednih grana mozda, i, sledstveno tome, stalno prenosenje imanja i imena od oca na sina poistovetilo je vremenom oba ta pojma do te mere da se prvobitni naziv imanja utopio u cudno i dvosmisleno ime "Kuca Usera" - ime koje je, u glavama seljaka koji su ga upotrebljavali obuhvatalo i porodicu i porodicni dom. Rekao sam da je jedino dejstvo mog pomalo detinjastog opita - to jest sto sam pogledao bolje u ribnjak - bilo produbljivanje prvog cudnog utiska. Ne moze biti sumnje da je svest o naglom rastenju moje praznoverice - jer zasto je ne bih tako nazvao - posluzila uglavnom da ubrza to rastenje. Takav je, znao sam to odavno, paradoksalni zakon svih osecanja koja se zasnivaju na strahu. I mozda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao pogled sa odraza u vodi na samu kucu, u glavi mi se rodila jedna cudna pomisao - pomisao tako smesna, zaista, da je pominjem samo zato da bih pokazao zivu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam bio raspalio svoju mastu da sam zaista poverovao kako oko cele kuce i imanja lebdi neka atmosfera svojstvena njima i njihovoj neposrednoj okolini - atmosfera koja nije imala niceg srodnog s nebeskim vazduhom, nego se isparavala iz ogolelih drveta, i iz sivih zidina, i iz tihog ribnjaka - neko kruzno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno i olovne boje. Stresavsi sa duse ono sto je svakako bilo samo san, stao sam pazljivije da ispitujem stvarni izgled zgrade. Njena glavna odlika, cinilo mi se, bila je neverovatna drevnost. Izbledelost boja - delo vekova - bila je upadljivo velika. Sitne gljivice prekrile su celu spoljasnost zgrade, viseci kao tanana isprepletena mreza sa streha. Ali sve to nije imalo veze sa nekim izuzetnim propadanjem. Ni delic zida nije bio pao; izgledalo je da postoji neka cudna nesaglasnost izmedju jos uvek savrsene ocuvanosti delova zgrade i trosnosti pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo stosta sto me je podsecalo na prividnu celost starih drvenarija koje su godinama trunule u nekom zaboravljenom podrumu, neuznemiravane dahom spoljasnjeg vazduha. No sem ovog nagovestaja znatne dotrajalosti, zgrada nije pokazivala znake da je sklona padu. Mozda bi oko pazljivog posmatraca otkrilo jedva primetnu pukotinu koja je, polazeci od krova zgrade s prednje strane, krcila sebi put niza zid u krivudavom pravcu, dok se nije izgubila u sumornim vodama ribnjaka. Zapazivsi te pojedinosti, odjahao sam preko jednog kratkog nasipa do kuce. Sluga na ulazu primi mog konja i ja udjoh u trem na svodove u gotskom stilu. Sobar necujna koraka povede me cutke kroz mnoge mracne i zamrsene hodnike do sobe za rad svoga gospodara. Mnoge stvari na koje sam naisao na tom putu doprinele su, ne znam kako, jacanju neodredjenih osecanja o kojima sam vec govorio. Dok su predmeti oko mene - rezbarije tavanica, mracni zastori na zidovima, crna abonosovina poda, carolijski trofeji oklopa i oruzja, koji bi zazveketali od mog koraka - predstavljali stvari na koje sam, ili na njima slicne, bio naviknut od detinjstva - a ja sam bez oklevanja priznavao koliko mi je sve to poznato i blisko - ipak sam sa cudjenjem zapazao kako su neobicne misli sto ih te obicne slike izazivaju u meni. Na jednom stepenistu sretoh porodicnog lekara. Na njegovom licu, ucinilo mi se, bio je izraz niskog lukavstva pomesanog sa smetenoscu. Prisao mi je zbunjeno i nastavio put. Sobar sad otvori jedna vrata i uvede me kod svog gospodara. ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Pet Jan 29 2010, 19:02 Od svih njegovih pripovedaka ''bunar i klatno'' su mi najbolje ostali u secanju. ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Pet Jan 29 2010, 19:02 Soba u kojoj sam se nasao bila je veoma velika i visoka. Prozori su bili dugi, uski i siljati, i na tako velikom odstojanju od crnog hrastovog poda da se iznutra uopste nisu mogli domasiti. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz resetkasta okna i cinili istaknutije predmete unaokolo dovoljno vidljivim; ali oko se uzalud trudilo da dopre do udaljenih kutova sobe ili do udubljenja zasvodjene i rezbarijama ukrasene tavanice. Tamni prekrivaci visili su po zidovima. Namestaj je uopste bio raskosan, neudoban, starinski i pohaban. Mnostvo knjiga i muzickih instrumenata lezalo je razbacano svuda unaokolo, ali nije uspevalo da da zivota prizoru. Osecao sam kako udisem vazduh pun tuge. Dah opore, duboke i neizlecive turobnosti lebdeo je nad svim i prodirao u sve. Kad sam usao, User se dize sa divana, na kome je lezao ispruzen, i pozdravi me sa zivahnom toplinom koja je - pomislih u prvom trenutku - mnogo licila na preteranu srdacnost, na usiljeni napor svetskog coveka koji pati od dosade. Ali jedan pogled na njegovo lice uveri me o njegovoj potpunoj iskrenosti. Seli smo; i nekoliko trenutaka, dok on nije progovorio,

posmatrao sam ga sa osecanjem napola sazaljenja napola straha. Zaista, nikad se nijedan covek, za tako kratko vreme, nije tako strasno promenio kao Roderik User! S mukom sam naterao sebe da priznam istovetnost coveka koji se nalazio preda mnom sa drugom mog ranog decastva. A njegovo lice je uvek bilo upadljivo izrazito. Mrtvacka boja koze; oko krupno, vlazno i neuporedivo sjajno; usne malo tanke i veoma blede, ali nenadmasno lepo izvijene; nos jevrejskog tipa, tanak, ali sirokih nozdrva, neuobicajenih kod slicnog oblika; fino izvajana brada koja nedostatkom ispupcenosti otkriva nedostatak moralne snage; kosa vise nego paucinaste mekote i tananosti; ove crte, uz nepravilnu sirinu iznad predela slepoocnica, sacinjavale su sve zajedno jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samim uvelicanim bitnim crtama i u preteranosti izraza koji im je inace bio svojstven bilo toliko promene da sam prosto bio u nedoumici s kim govorim. Sada vec avetinjsko bledilo koze i cudesni sjaj ociju zaprepastili su me, i cak zaplasili, vise od svega ostalog. Uz to je svilastu kosu pustio da raste nesmetano, pa kako je ona, u svom neobuzdanom tkanju poput svilice, vise lelujala no sto je padala oko njegovog lica, nisam mogao, cak ni s naporom, da spojim njene sarolike uvojke sa predstavom obicnog ljudskog lika. U ponasanju mog prijatelja odmah mi je pala u oci neka nepovezanost, neka nedoslednost; ubrzo sam pronasao da to potice od niza slabih i uzaludnih napora da savlada stalno drhtanje - prekomernu zivcanu razdrazenost. Na nesto slicno bio sam stvarno pripremljen ne samo njegovim pismom nego i secanjem na izvesne crte iz decackog doba i zakljuccima koje sam izveo iz njegovog narocitog telesnog sastava i njegove naravi. Ponasanje mu je bilo naizmenicno zivahno i ravnodusno. Glas mu se brzo menjao od drhtave neresivosti (kada su zivotni duhovi izgledali sasvim odsutni) do one snazne odlucnosti, onog odsecnog, znacajnog, odmerenog izrazavanja koje zvuci suplje onog olovnog, uravnotezenog i savrseno modulisanog grlenog glasa koji se moze zapaziti kod nepopravljivog pijanca ili kod neizlecivog pusaca opijuma u trenucima najzesceg uzbudjenja. Tako je on govorio o cilju moje posete, o svojoj zarkoj zelji da me vidi i o utehi koju je ocekivao od mene. Govorio je nadugacko o onome sto je smatrao prirodom svoje bolesti. To je, rece, urodjena, porodicna boljka, za koju nema nade da ce naci leka - prosto zivcano oboljenje, dodade smesta, koje ce bez sumnje brzo proci. Ono se ispoljavalo u mnostvu neprirodnih uzbudjenja. Neka od njih, dok ih je podrobno izlagao, zanimala su me i zbunjivala; mada su, mozda, izrazi i opsti nacin kazivanja imali u tom znacajnog udela. Patio je mnogo od bolesne izostrenosti cula; samo najbezukusnija hrana bila mu je podnosljiva; mogao je da nosi odelo samo od izvesne tkanine; mirisi cveca gusili su ga; oci su ga bolele i od slabe svetlosti i samo izvesni zvuci, i to sa instrumenata sa zicama, nisu ga ispunjavali uzasom. Video sam da je on okovani rob jedne nenormalne vrste straha. "Ja cu propasti", govorio je, "ja moram propasti u ovom zalosnom ludilu. Tako, tako, i nikako drukcije cu zavrsiti. Strahujem od dogadjaja koje nosi buducnost, ne zbog njih samih, nego zbog njihovih posledica. Zadrhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznacajniju nezgodu koja bi mogla da deluje na ovo moje nepodnosljivo dusevno uzbudjenje. Ja se zaista ne grozim opasnosti, nego samo njenog stvarnog dejstva - straha. U ovom stanju rastrojstva - u ovom bednom stanju osecam da ce pre ili posle nastupiti trenutak kada cu neminovno izgubiti i zivot i razum hvatajuci se ukostac sa tom groznom utvarom, sa strahom." Na mahove, i kroz iskidane i nejasne nagovestaje, sagledao sam jos jednu cudnu crtu njegovog dusevnog stanja. On je bio okovan izvesnim sujevernim utiscima u vezi s kucom u kojoj je stanovao, a iz koje se vec godinama nikad nije usudio da izidje - u vezi s nekim uticajem ciju je toboznju moc objasnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu ponoviti, nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i gradji njegovog porodicnog doma, usled duge patnje (rece on), zadobile u odnosu na njegov duh, dejstvo koje je spoljasnji izgled sivih zidova i tornjeva i mracnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali, vremenom izvrsio na celo njegovo bice. Priznavao je, doduse, mada sustezanjem, da se postanak te cudne sumornosti od koje je patio velikim delom moze svesti na jedan mnogo prirodniji i daleko opipljiviji uzrok - na tesku i

dugotrajnu bolest, upravo, na ocevidno blisku smrt nezno voljene sestre, njegovog jedinog druga u toku dugih godina, njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. "Njenom smrcu", rekao je s gorcinom koju nikad necu zaboraviti,"ostacu ja(ovako ocajan i nemocan) poslednji izdanak drevne loze Usera." Dok je on govorio, ledi Madelin (jer tako se zvala) prosla je polako udaljenim delom sobe i iscezla, i ne primetivsi moje prisustvo. Gledao sam je s krajnjim cudjenjem pomesanim sa strahom, ali mi se cinilo nemoguce da objasnim takva osecanja. Obuzela me je neka ukocenost dok sam ocima pratio njene korake koji su se udaljavali. Kada se vrata najzad zatvorise za njom, moj pogled nagonski i radoznalo potrazi lice njenog brata; ali on ga je bio zario u sake, i ja sam mogao da zapazim samo kako se neko bledilo daleko jace nego obicno rasirilo po omrsavelim prstima kroz koje su obilno kapale strasne suze. ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Sub Feb 06 2010, 18:12 Bolest ledi Madeline dugo je zavaravala vestinu njenih lekara. Postojana apatija, postepeno iscrpljivanje snage i cesti, mada prolazni, napadi gotovo katalepticne prirode, to je bila neobicna dijagnoza. Sve dotada ona je istrajno odolevala pritisku svoje bolesti i nije pristajala da konacno legne u postelju; ali na izmaku dana mog dolaska u kucu ona podleze - (kako mi njen brat te noci rece s neizrecivim uzbudjenjem) rusilackoj sili razoritelja; i ja sam shvatio da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno i poslednji - da ja nju, bar za njena zivota, vise necu videti. U toku sledecih nekoliko dana njeno ime nismo spominjali ni User ni ja: za to vreme trudio sam se svim silama da ublazim setu svog prijatelja. Slikali smo i citali zajedno; ili sam ja, kao u nekom snu, slusao cudne improvizacije koje je on izvodio na svojoj recitoj gitari. I tako, ukoliko mi je sve veca i veca prisnost dozvoljavala slobodnije poniranje u dubine njegove duse, utoliko sam s vecom gorcinom uvidjao jalovost svakog pokusaja da razvedrim duh iz kojeg se tama, kao neka stvarna i urodjena osobina, izlivala na sve predmete duhovnog i telesnog sveta u neprekidnom zracenju tmine. Uvek cu se secati mnogih svecanih casova koje sam proveo nasamo s gospodarom Kuce Usera. Ali bih uzalud pokusao da dam neku predstavu o stvarnoj prirodi studija ili bavljenja u

koja me je uvlacio ili mi ukazivao do njih put. Neki prenadrazeni i bolesni idealizam bacao je sumporast blesak na sve stvari. Njegove duge, improvizovane tuzbalice zvonice mi vecito u usima. Izmedju ostalog, s bolom se secam izvesne cudne parafraze i varijacije na ionako cudnu melodiju poslednjeg Veberovog valcera. Od slika nad kojima je mozgala njegova razvijena masta i koje su se, potez po potez, pretvarale u nesto maglovito, od cega me je obuzimala jeza utoliko jace sto nisam znao zasto se jezim - od tih slika (mada su mi i sad zivo pred ocima) uzalud bih se trudio da izdvojim vise nego malen delic koji bi se mogao izraziti samo pismenim recima. Krajnjom jednostavnoscu, nagotom svojih crteza privlacio je i zaprepascivao paznju. Ako je ijedan smrtnik ikad naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik User. Bar za mene - pod okolnostima u kojima sam se tada nalazio - izbijao je iz cistih apstrakcija, sto ih je taj nastrani covek uspevao da baci na svoja platna, jedan neodoljivo silan i nepodnosljiv uzas, od kojeg nikad dotle ni senku nisam osetio pri posmatranju bez sumnje usijanih, ali ipak i suvise konkretnih Fuzelijevih sanjarija. Jedna od nastranih zamisli mog prijatelja, koja nije bila tako strogo u duhu ciste apstrakcije, mogla bi se, mada slabo, nagovestiti recima. To je bila mala slika koja je predstavljala unutrasnjost nekog beskrajno dugackog i pravougaonog svoda ili prokopa, niskih, glatkih, belih zidova bez prekida i bez ukrasa. Izvesne sporedne pojedinosti crteza dobro su posluzile da stvore utisak kako se taj prokop nalazi u neizmernoj dubini ispod zemljine povrsine. Nigde, na citavoj njegovoj bezmernoj duzini, nije se video nikakav izlaz, i nikakva baklja ili drugi neki vestacki izvor svetlosti nije se mogao razaznati; pa ipak, bujica snaznih zrakova valjala se kroz celi prokop i natapala sve nekim sablasnim i neshvatljivim sjajem. Malopre sam pomenuo ono bolesno stanje zivaca sluha koje je jadniku svaku muziku, sem izvesnih zvucnih efekata instrumenata sa zicama, cinilo nepodnosljivom. Mozda su uske granice u koje se on tako zatvorio na gitari bile u velikoj meri uzrok fantasticnoj prirodi njegovih muzickih izvodjenja. Ali vatrena lakoca s kojom je izvodio svoje impromptus nije se mogla objasniti na isti nacin. Oni su morali biti, i bili su, i u notama i u recima njegovih cudnih fantazija (jer on je cesto pratio sebe rimovanim improvizacijama), rezultat one silne duhovne sabranosti i usredsredjenosti koje se, kako malopre napomenuh, ispoljavaju samo u narocitim trenucima najviseg vestackog uzbudjenja. Reci jedne od tih rapsodija lako sam zapamtio. Mozda je ona ucinila na mene utoliko snazniji utisak sto sam, slusajuci je, u njenom skrivenom znacenju zamisljao da zapazam, i to prvi put, kako je User potpuno svestan koliko se njegov uzviseni razum ljulja na svom prestolu. Ti stihovi, koji su nosili naslov Ukleti dvorac, glasili su priblizno, ako ne sasvim tacno, ovako: I U dolini zelen-sveta Uz andjela dobrih trud Dizao se dvorac - zud Zracni dvorac neboleta. Vrhovnik mu Miso divna Vladar-knez Serafimska sjajna grivna Dvorac kao zlatovez. II Stegovi od zlata plave Vijori im svetli baj Davne slave Prediskonski dobacaj. A cuv svaki sto doleta Slatka leta Niz bedeme zelen-sveta Mirisima zanoveta.

III Tanci im uz lira poj, Putnici, na zanos svoj, Kroz dva okna zracna slede Gde duhova plese roj Uz prezvucne redoslede Oko trona - slavoluk A na tronu, u porfiru, U tog slavlja zvucnom piru Vladar sedi - nebozvuk. IV Biser, rubin, svud se grle Na kapiji dvorca-sna Kroz kapiju lete, hrle, Slascu koja nema dna Sve odjeci, ciji glas Neodolno peva Kneza Slavljem spreza, sviju veza. Veleuma: znanje, spas. V Al' utvari, zle, prebrizne Nasrnuse na taj kraj Ojadise nepostizne Ne svice im rumen sjaj Sva je ona slava drevna, Sva je ona jarka cvast: Tamna prica davnosnevna Prohujala mudrovlast. VI Pa kad putnik danas, gledne Kroz dva okna krvav ruj, Vidi senke nedosledne, Uz razdesen svirke bruj Utvarna se tiska rulja, Goroganske avet-kceri, Kroz kapiju mutno kulja Kikotom se stravnim ceri. ... ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Ned Feb 14 2010, 12:41 "Iz te odaje, iz te palate, utekoh, uasnut. Napolju je oluja jo uvijek besnela svom snagom dok prelaah stari nasip. Iznenada se po stazi prosu neobuzdano svetlo, i ja se osvrnuh da vidim odakle potie ovako neobino zraenje; jer su iza mene bile jedino golema kua i njene sene. Svetlost je isijavala s punog, zalazeeg krvavo-crvenog meseca, koji je sada ivo sijao kroz nekada jedva primetljivu pukotinu, o kojoj sam rasnije govorio; pukotinu to se sputa od krova zgrade ,vijugavim smerom, sve do temelja.Dok sam je posmatrao, pukotina se brzo irila- celi se krug satelita najednom razotkrio mome pogledu - u mozgu mi se zavrtelo kad vidjeh mone zidove kako se rastvaraju - nasta dugotrajna, grohotna grmljavina poput glasa hiljada voda - i duboko se, movarno jezero pod mojim nogama zlokobno i nemo sklopilo nad krhotinama Kue Uerovih." / Pad kue Usher/ Jedna od Poeovih velikih tema je smrt, a najuzvienija je tema, njegovim sopstvenim reima "smrt krasne ene".To je tema celog niza njegovih pesama / Gavran, Anabela Lee, Lenore/ i pria kao to su Ligeja i Pad kue Usher. Motiv mrtve mlade ene bio je neobino rairen u slikarstvu i knjievnosti Poeovog doba i imao je prikriveno ali vrlo snano erotsko znaenje u vreme kad je erotska ljubav bila zabranjena tema. Smrt u Poea nije jednoznaan simbol. Ima pokuaja da se ona objasni kao alegorijski prikaz ovekove poslednje teke borbe da se oslobodi tela ili stvarnosti koja ga okruuje, iza koje ga eka smirenje. ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Pet Feb 19 2010, 18:40 Dobro se secam kako su nas nadahnuca izazvana tom baladom navela na tok misli u kojima se ispoljilo Userovo shvatanje, koje pominjem ne toliko zbog njegove novine (jer i drugi ljudi su tako mislili) koliko zbog upornosti s kojom ga je podrzavao. To je, u svom opstem obliku, bilo shvatanje osetljivosti citavog biljnog sveta. Ali u njegovoj poremecenoj masti ta zamisao dobila je jos smelije oblike i prelazila je, pod izvesnim uslovima, i na neorgansko carstvo. Ja nemam reci da izrazim puni domasaj tog uverenja, kojem se on potpuno predavao. To verovanje, medjutim, bilo je vezano (kao sto sam vec nagovestio) za sivo kamenje zidova njegove pradedovske kuce. Uslovi osetljivosti, uobrazavao je on, bili su ovde ispunjeni nacinom na koji je to kamenje naslagano, rasporedom njegovog uglavljivanja, kao i rasporedom mnogobrojnih gljiva koje ga prekrivaju i ogolelih drveta koja ga okruzuju - a pre svega dugim neprekidnim trajanjem tog rasporeda i njegovim udvajanjem u ustajalim vodama ribnjaka. Dokaz - dokaz osetljivosti - moze se videti, rece on (i ja uzdrhtah na te njegove reci), u postepenom ali sigurnom zgusnjavanju sopstvene atmosfere oko vode i zidova. Dejstvo toga, dodade on, ispoljava se u nemom ali nesnosnom i strasnom uticaju koji je kroz stoleca uoblicavao sudbine njegove porodice i ucinio njega onakvim kakvim ga sada vidim - kakav i jeste. Takvim shvatanjima nije potrebno nikakvo tumacenje, i ja ga necu ni dati. Nase knjige - knjige koje su godinama sacinjavale nemali deo bolesnikovog duhovnog zivota - bile su, kao sto se moze pretpostaviti, u potpunom skladu sa tom vizionarskom prirodom. Udubljivali smo se zajedno u dela kao sto su Ververt i Utociste od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo i pakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Roberta Fluda, Zana d'Endazinoa i De la Sambra, Putovanje u plavu daljinu od Tika i Grad sunca od Kampanele. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bilo je malo izdanje u osmini dela Directorium Inquisitorium dominikanca Emerika de Zirona; a bilo je odeljaka kod Pomponija Mela o starim africkim satirima i egipanima, nad kojima bi User satima kapao sanjareci. Ali glavno uzivanje nalazio je u citanju jedne izvanredno retke i cudne knjige gotskog izdanja u cetvrtini - prirucnika neke zaboravljene crkve - Vigiliae Mortuorum secundum Chorutn Ecclesiae Maguntinae. Nisam mogao da ne pomislim na cudne obrede u toj knjizi i na njihov verovatni uticaj na ovog nastranog coveka kada mi on jedne veceri, posto me je kratko obavestio da ledi Madelin vise nije medju zivima, saopsti svoju nameru da sacuva njen les cetrnaest dana (pre konacne sahrane) pod jednim od mnogobrojnih svodova u glavnim zidinama zgrade. Covecanski razlog kojim je objasnjavao taj cudni postupak bio je, medjutim, takav da sam osetio kako nemam prava da ga pobijam. Brat je doneo tu odluku (tako mi je on rekao) s obzirom na neobicnu prirodu pokojnicine bolesti, na izvesna nametljiva i radoznala zapitkivanja njenih lekara, i na udaljenost i izlozen polozaj porodicne grobnice. Necu poreci da, kada sam se setio opakog lika one osobe koju sam sreo na stepenistu na dan svog dolaska u tu kucu, nisam ni osetio zelju da se protivim onom sto sam smatrao u najmanju ruku bezopasnom i niposto neprirodnom predostroznoscu. Na Userovu molbu, pomagao sam mu licno u pripremama za privremenu sahranu. Posto je telo polozeno u kovceg, nas dvojica smo ga sami odneli u njegovo pocivaliste. Svod pod koji smo ga smestili (i koji je tako dugo bio neotvaran da su nam buktinje, napola utuljene u tom zagusljivom vazduhu, davale malo mogucnosti za razgledanje) bio je malen, vlazan i bez

ikakvih otvora za propustanje svetlosti; nalazio se na velikoj dubini, tacno pod onim delom zgrade u kojem je bila i moja spavaca soba. Upotrebljavan je u staro feudalno doba, ocigledno, u najgore svrhe podzemnih utamnicenja, a u docnijim vremenima kao skladiste baruta ili neke druge lako zapaljive materije, jer su jedan deo njegovog poda i cela unutrasnjost dugackog zasvodjenog hodnika kroz koji smo dosli do njega bili oblozeni bakrom. Vrata od masivnog gvozdja bila su takodje zasticena na slican nacin. Njihova ogromna tezina prouzrokovala je neobicno ostru skripu kada su se pokretala na svojim sarkama. Posto smo nas tuzni tovar smestili na nogare u ovom carstvu uzasa, povukli smo malo u stranu jos neprikovani poklopac kovcega i pogledali u lice lesa. Upadljiva slicnost izmedju brata i sestre tek sad mi privuce paznju; a User, pogadjajuci mozda moje misli, promrmlja nekoliko reci, iz kojih razabrah da su pokojnica i on bili blizanci i da su simpatije jedva pojmljive prirode uvek postojale medju njima. Nasi pogledi, ipak, nisu dugo pocivali na samrtnici, jer nismo mogli da je gledamo bez osecanja straha. Bolest koja ju je, ovako u cvetu mladosti, oterala u grob ostavila je, kako to obicno biva kod svih oboljenja izrazito katalepticne prirode, obmanu slabog rumenila na grudima i na licu, a na usnama onaj podozrivo potuljeni osmeh koji je tako jeziv u mrtvaca. Vratili smo i prikovali poklopac, pa posto smo cvrsto zatvorili gvozdena vrata, s mukom smo se ispeli u gotovo isto toliko sumorne odaje gornjeg dela kuce. A onda, posto je proslo nekoliko dana gorkog bola, pokazala se primetna promena u obliku dusevne poremecenosti moga prijatelja. NJegov uobicajeni nacin ponasanja iscezao je. Njegova redovna bavljenja bila su zanemarena ili zaboravljena. Lutao je iz sobe u sobu brzim, nejednakim i besciljnim korakom. Bledilo njegova lica dobilo je, ako je to mogucno, jos sablasniju boju, ali sjaj ociju sasvim je nestao. Ona povremena hrapavost koja bi mu se ranije razabirala u glasu sada se vise nije cula; neko drhtavo treperenje, kao od krajnjeg straha, postalo je obicno obelezje njegova govora. Bilo je zaista trenutaka kada sam pomisljao da se njegov duh, neprestano uznemiren, muci nekom teskom tajnom, a on pored sveg naprezanja ne nalazi potrebnu hrabrost da je otkrije. Ponekad, opet, bio sam prinudjen da sve objasnim prosto nerazjasnjivom cudljivoscu ludila, jer sam ga posmatrao kako satima bulji u prazno, u stavu napregnute paznje, kao da osluskuje neki uobrazeni sum. NIje nikakvo cudo sto me je njegovo stanje preplasilo - sto me je zarazilo. Osecao sam kako mi se, s laganom ali sigurnom postupnoscu, uvlace u dusu cudovisni uticaji njegovih sopstvenih, fantasticnih ali upecatljivih praznoverica. ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci

Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe et Mar 18 2010, 20:53 "...Cedo moje i duso moja bila su imena koje je ljubav oceva obicno upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana iskljucivala je svaki drugi dodir sa svetom.Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kceri nisam govorio o majci;bilo mi je nemoguce.Zbilja,za kratko vreme njenog zivota,ona nije nista doznala o spoljasnjem svetu,osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali s vremenom cinilo se mojoj dusi,rastrojenoj i potresenoj,da ce se obredom krstenja osloboditi uzasa moja sudbina.Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime.Mnogo imena umnih i lepih,starog i novog doba,moje domovine i stranih zemalja,dolazila su,jatila su se na mojim usnama,sa mnogim imenima neznim,srecnim i dobrim.Pa sta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas,koji je samom svojom uspomenom ucinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoocnica ka srcu?Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duse,kada ispod zamagljenih svodova,u tisini noci,prosaputah na uvo svesteniku slogove-Morela. I ko bi to drugi sem crni djavo zgrcio crte na licu mog deteta,prevukao ih senkama smrti kad,trgnuvsi se na tu jedva cujnu rec,podize svoje sjajne oci sa zemlje ka nebu,i padajuci mrtva na kamene crne ploce nase porodicne crkve,odgovori:"Evo me!"..." ____________________________________________ Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe' http://www.youtube.com/watch?v=Tbc_ikzk85I

Beskraj

Broj poruka: 46828 Godina: 34 Location: Na pola puta sreci Humor: Uvek nasmejana Datum upisa: 20.03.2009 Naslov: Re: Edgar Allan Poe Ned Mar 28 2010, 17:58 Pad kuce Usher"- odlomak "...-To da ne cujem?Da,cujem i cuo sam.Dugo...dugo...

Mnogo minuta,mnogo casova,mnogo dana,slusao sam ja to, ali nisam smeo-o, tesko meni, jadnom bedniku!Ja nisam smeo... Nisam smeo da kazem.Mi smo nju zivu sahranili.Nisam li vam rakao da su moja cula ostra?A sada vam kazem da sam cuo njene prve slabe pokrete u onom supljem sanduku. Cuo sam ih pre mnogo,mnogo dana,ali nisam smeo, nisam smeo da govorim.A sada,nocas...Etelred...ha,ha! Razbijanje pustinjakovih vrata, i samrtni strah zmaja, i zveket stita-kazite bolje razbijanje njenog sanduka, i skripanje gvozdenih sarki njene tamnice,i njene borbe u bakru oblozenom hodniku tunela.O, kuda da pobegnem? Nece li ona sada odmah biti ovde?Zar ona ne zuri da me ukori zbog moje zurbe?Zar nisam cuo njen korak na stepenicama? Zar ja ne poznajem to tesko i grozno kucanje njenog srca? Ludak sam ja!-on skoci besno na noge,vise kricuci nego izgovarajuci reci,kao da je u tom naporu predavao svoju dusu-Ludace!Ja vam kazem da ona sada stoji pred vratima! Kao da je u nadljudskoj snazi tih reci lezala moc neke madjije -ogromna krila starinskih vrata na koja je upirao pogled otvorise u tom ternutku polako svoje teske abonosove celjusti Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra-ali, gle, ispred tih vrata stajala je visoka,pokrovcem ogrnuta,figura ledi Madelin Usher Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu njenog izmrsavelog tela videli su se jasno znaci neke ogorcene borbe.Jedan casak stajala je drhteci,i kao povodeci se tamo-amo na pragu- a onda s tihim,zalosnim

krikom pade unutra,tesko,na svoga brata,i u svojoj silnoj i sada poslednjoj,samrtnoj borbi povuce i njega na pod, mrtvog,kao lesinu,kao zrtvu uzasa koji je naslucivao..."