I ovog jutra ponovo odlazim kod tog udnog oveka da mi pomogne u prevodu poslovnih papira moga oca.

Danas je 24. oktobar 1985. godine. Kao i svako prethodno jutro u proteklih nekoliko meseci koliko ga poznajem ovog crnog oveka zatekla sam ga u njegovoj biblioteci, izgubljenog u svom svetu sa mnogo papira i knjiga naokolo razbacanih. Neretko se osetio miris alkohola. A i vie nego esto sam ga zaticala da spava za radim stolom. Njegova razbaurena kosa i tamne kese ispod oiju su ukazivale na jo jednu nesprospavanu no provedenu uz knjigu i flau. Negovao je boemiju, kako on to voli da kae. A meni nije jasno zato mu je potrebno da to sebi ini, isprva mi se gadio kao ovek. Odbijala me ta njegova drskost i bezobrazluk u glasu i reenicama. Ali vremenom, ipak nerado, moram da priznam da ima neto to je omaijalo moje ensko srce u tom njegovom ozbiljnom pogledu i tamnim oima. Tek sad sam saznala da se razveo od svoje supruge jo pre tri godine i od tada sam poela da ga poseujem sve ee pa ak i za tekstove koje sam umela i sama da prevedem. Danas sam ponovo dola bez naroitog razloga kod njega, samo da posmtram te tamne oi i visoko elo. Meutim jutros je bioposeban. Po svoj prilici ne mogu rei ne raspoloen, jer sam do sada gledala samo njegovu jednolinu ekspresiju dok bismo zajedno prevodili neki tekst sa ruskog ili maarskog jezika. On je te jezike oznavao izrazito dobro, ponekad bih i zaboravljala koji mu je maternji jezik i odakle je doao. Posmatrala sam ga dok je brzim pokretima ostavljao trag pera po papiru. I onda se desilo ono to u pamtiti do kraja svog ivota. Spustio je pero. I rekao: Da li si za pie, moda? Prvi put sam osetila taj neki treptaj i momenat nesigurnosti u njegovom glasu, ipak sam kulturno odbila njegovu ponudu rekavi da ne pijem. Onda je opet uzeo pero, napisao par rei pa ponovno stao. Zamerie mi ako ja popijem onda jedno pie?, gledala sam ga i nemo odmahivala glavom. Shvatio je to kao da i ustao da uzme au. I tada je poeo da pria, po prvi put da govori o sebi iako je na moja sva prethodna pitanja odgovarao sa prosto ne zanima te moj ivot. Zna moj otac je iz mesta dotinog gospodina Viraga, zvao se Eduard Ki. A majka mi je crnogorska lepotica Milica Dragievi. Susreli su se u jednom malom gradu zvanom Subotica, predpostavljam da ne zna ni gde je. Pokazau ti na karti jednom prilikom. Taj susret je redak, moda i jedinstven u ono vreme. Njegovo prezime je maarizovano. Ali mnoge pojedinosti porodice sa oeve strane su za mene jo uvek nerazjanjene misterije. A meu mojim precima sa majine strane nalazi se jedan crnogorski junak koji e imati slavu i maem i perom kao i jedna amazonka koja je posekla glavu jednom nasilniku. To je ta etnografska retkost koja e izumreti samnom. I tu je stao. Otpio gutljaj dva. A ja sam razmiljala o njegovom ivotu. Govorio je polako kako bih mogla da ujem svaku re i pamtim sve to to je zborio. A uvek je govorio tako kao da itate neku dobro napisanu knjigu, mnogo puta lektorisanu i pregledanu. Preselili smo se u Novi Sad i odatle potiu moja prva seanja. Tamo sam u svojoj etvrtoj godini krten po pravoslavnom obredu. To je ono zahvaljujui emu sam jo iv. Pohoao sam srpsku kolu. A 1944. odvode moga oca u Auvic, sa mnogim roacima, odakle se nikada nee vratiti. Od majke sam nasledio tu sklonost pripovedakom meanju fakata i legende, a od oca patetiku i ironiju. To je najvie doprinelo mom ivotu kao piscu. Prve pesme su mi bile na oevom maternjem jeziku, maarskom, jedna o gladi i druga o ljubavi. Polako uviam da ovo nije obia pria, ovo je neka lekcija. Neto slino asu. Ali dok sam pokuavala da dokuim ta je ovo. On nastavlja. Gimnaziju zavravam na Cetinju, a filozofski fakultet u Beogradu. Bio sam prvi student na katedri za uporedu knjievnost. I tu sam se usudila da ga pitam neto. Trebalo mi je nekoliko minuta da se izrazim. A on kao da je itao moje misli. Stajao je i ekao i lagano ispijao to svoje pie. Konano progavaram: itala sam Enclikopediju mrtvih izuzetno mi se dopalo. Tu sam stala i nisam znala ta da kaem dalje, posramljena spustila sam glavu. Shvatila sam da nisam dobar uenik ovog asa njegovog ivota. Znao je ta mi je u glavi pa je smireno nastavio da govori oslonjen na kamin. Tu Enclikopediju mrtvih sam napisao kako bi uzeo sitne detalje ivota i sastavio knjigu koja je mitska, veita, nepropadljiva. Ali da se i kod tog malog broja rei otkrije nestvarna i skrivena realnost. To nisu motivi smrti, t su motivi ivota. Kao u svakom mom delu. Pomeani su motivi mog, neijeg fiktivnog ili stvarnog ivota u uzburkanu priu koja se granii sa razumom i ludilom. Protkana malim istinama koje te vuku da se udubi u misli i izgubi u ulici Kestena ili proetao starom bibliotekom u sred noi. Naglo se zakaljava i meni je potpuno jasno, jer sam ula glasine za tu njegovu okrutnu bolest. Videlo sa to na njemu da ga izjeda i mui. Nasmejao se, jer je video zabrinutost moga lica. Proitala si Enclikopediju mrtvih kae?, gleda u mene smeui se. Odgovaram sa kratkim: Da, jesam. Zanimljivo da u naslovnoj prii otac naratorke i glavne

linosti oboleva od raka plua. Bio sam zapanjen kada sam saznao da imam istu tu bolest. Rekao sam sebi to ti je kazna. Kada sam napisao tu priu je vreme kada se razvijala moja bolest. Ta paralela nije mogla ostati bez znaaja za mene. Opet, zastaje i promekolji se i onda me direktno upita: Mogla bi da provede ivot sa nekim poput mene? Ostajem bez teksta i pokuavam da odmahnem glavom, ali moje srce govori da. I konano govorim: Da Danilo, mogla bih svoj ivot da provedem sa tobom ovde u Parizu. Sve sam itala i Rane jade i as anatomije i Bata, pepeo. ini mi se kao da te oduvek poznajem. Ili sam te bar upoznala preko svakog tvog dela. I ovo nije bio as kao to sam prvobitno mislila, ovo je bila ispriana enciklopedija tvog ivota. Osmehnuo se i gledao u mene i rekao: Tako je, moja Paskal Delpe. Upravo tako.