Borislav Mihajlovi Banovi Strahinja

Drama u tri ina LICA BANOVI STRAHINJA njegova MAJKA njegova ENA sluga MILUTIN VLAH ALIJA JUG BOGDAN Vojin JUGOVI Boko JUGOVI SLUGA u kui Jugovia Vreme: poetak juna 1389. godine. Mesto: prvi in u domu Strahinjia Bana u Banjskoj. Drugi i trei in u dvorcu Jugovia u Krulevcu. Drama nije istorijska. Zato su anahronizmi u njoj namerni i onda kada su sluajni.

PRVI IN Prostrana odaja u srednjovekovnom zamku. Kroz visoke uske prozore prodire sa strane rano, koso jutarnje svetlo. Levo, ulazna vrata, desno, u dnu, zlatom okovana ikona svetoga Jovana pred kojom briljiva ruka stalno odrava maleni iak kandila. U dubini, kraj balustrade stepenita to vodi na gornji sprat, niska okovana krinja. Iznad nje, na zidu, oruje. Dugo se ve tu ivi i dugo jednako. Sve deluje strogo i ozbiljno. Bez raskoi (to manje draperija), bez vitkosti, pomalo mrko, etvrtasto i tvrdo. Zidovi u dva tamna tona skoro sasvim goli. Solidno siromano gospodstvo. Odaju sredinom see teak, hrubo tesan, nizak sto. Nekoliko jednostavnih klupa. Po sredini stola, vrhom upereno u gledalite, dugo koplje. Na sceni je Majka. Stara ena, nepobijena stasa i malo drhtavih ruku. Strogo i isto odevena. Bliska stvarima oko sebe, bliskim njoj. Kree se za svoje godine dosta ustro. Jednostavna, staraki govorljiva. Svaalica bez gorine. Zabrinuta za sudbinu i nestanak starog dobrog reda. Majka i svekrva u doslovnom i obinom smislu obe rei. Sedi na klupi kraj stola sa priborom za ivenje. U ruci joj oparana stara kianka, koju je tek skinula sa koplja. MAJKA: Eto, i ona je odsluila svoje. A i ne pamtim kad je priivena. Mora da je ja nisam ni priivala. (Uzima novu kianku i poinje da je priiva. Otkine joj se konac.) A i

kakav se konac sada pravi, boe moj! (Nekuda iza sebe.) Gledaj! Malo jae potegnem a on se prekine. (Kandilo poinje da treperi...) ta je, trepe? (Prekida ivenje, ustaje i odlazi prema ikoni.) E, i ti mi, svee, od jutros ne da mira. Pa rekla sam ti lepo da prieka dok priijem kianku pa u ti se onda pomoliti, al' ti zapeo pa tera svoje. Svako ti danas trai svoje. Pa, hajd, neka ti bude. (Krsti se pred ikonom sviklo, leerno, i staraki polako klekne.) U ime Oca i Sina i Duha svetoga, amin. Ustala sam, svee, jutros rano i dobro. Sve neto mislim ta sam sanjala, ali izgleda da nisam nita. Pa opet ovo jutro ne sluti na dobro. Valjda zbog tog Strahinjinog puta... U ta li to Strahinja odlazi? Pa u, vidi, opet ostati sama. Ona e se zatvoriti gore, zagledati se u svoje knjiurine, a ja... Eh, bar da hoe unue da mi rodi, da neto moje plae po ovom kamenu, ali nee guja, nee... (Strahinja ulazi naglo. Majka brzo ustaje, kao zateena. Strahinja je irok, gotovo teak, sa mukim, ne mnogo lepim licem oveka koga je prva mladost minula a da on to nije ni osetio ni zaalio za njom. Veoma staloen i zatvoren, od onih ljudi to se retko a tiho i lepo raduju, a ee i jo neprimetnije pate. Prizeman, stabilan, odgovoran. to mora, to i hoe. Teret ivota ne nosi bez napora, ali ga nosi i podnosi. Obian, bez belikih paradnih gestova. Malorek, ne zato to malo govori nego zato to to ini samo onda kada ima neto da kae. Neromantian, nearomantian lik vrstih a jednostavnih linija.) STRAHINJA: Moli li se, moli? MAJKA: Pa eto... Samo to i znam. STRAHINJA: Ako, moli se ti samo, moli. (Uzima koplje na kome je polupriivena kianka.) Je li gotovo ovo? MAJKA: Pazi da igla ne ispadne, jedva sam je udenula. (Prilazi stolu i uzima koplje.) Evo, sad u ja da zavrim. Malo sam razgovarala sa svetiteljem, a on danas neto mrk, ne odgovara. Daj boe da sve na dobro izae. STRAHINJA: Ma dojadilo valjda i njemu to ga svaki as zivka. MAJKA: A ne, vara se, sine. On mene zivka. Taman ja poela da priivam ovu kianku. (Ponovo je za poslom.) A i kakva ti je ova kianka? Sva nekako arena, nikakva. STRAHINJA: ta e, sada svi takve nose. (Strahinja poinje da se sprema za put, skida i pregleda ma, torbu, pritee remenje, itd.) MAJKA: Kad se tvoj pokojni otac nekada opremao... STRAHINJA: Znam, sve znam. Kad se moj pokojni otac nekada opremao, onda je sve drukije bilo, sve bolje, ozbiljnije, srenije. MAJKA: I da zna da je to iva istina. STRAHINJA: Moda. A moda se to tebi samo tako ini? A? MAJKA: Moda. Pomislim i ja ponekad kad vidim kako je ovaj vek nakrivio glavu da se on to samo drukije uznosi, ali da u toj glavi mora biti ista muka i ista radost kao i nekada. Ko e ga znati, uostalom... Da... STRAHINJA: Hoe li to skoro biti gotovo? MAJKA: Evo, samo jo dva boda. (Zaila je, zubima kida konac.) Znai, zbilja ide? STRAHINJA (uzima koplje, pogleda ga) Zato me pita kad zna da moram. Zove me car u Kruevac. MAJKA: Car! (Prsne u tanak smeh bez zlobe.) I jest mi to nekakav car! Tunjavi Lazar Hrebeljanovi. Za glavnoga konjuara kod cara jo nekako bi i mogao da proe onako plaljiv i usukan. I to se sada, boe me oprosti, zove car. (Krsti se.) uje li ti to, svetitelju? I Kruevac mi je nekakva prestonica. Duan je, sine, bio car, i Stefan, i

Milutin, i Uro, to su bili kraljevi i vladari, a ovo danas, udo i grdilo. Dokle smo mi doterali... Da... je li dobro priiveno? STRAHINJA: Dobro je. Sve to ti uradi, (Seda, pomiluje je po ruci.) sve to tvoje ruke rade, sve je dobro uraeno. MAJKA: E, ostarile su i one. Vidi kako drhte. Opet, hvala ti, sine, na lepoj rei. A i otac je tvoj pokojni isto tako govorio. (Stidljivo, armantno) Je l' ako da se malo hvalim? (Strahinja potvrdno klima glavom.) MAJKA: Ma ta ja da uradim, tvoj otac je uvek govorio: Sve to ti uradi, dobro je." A nisam ba uvek pametno radila. Seam se kad je ono otiao u boj na Maricu, a ja sludovah i zavetovah se svetom Jovanu da u mu podii ni manje ni vie no pravi manastir ako mi se samo Ban iv i zdrav kui vrati. Vratio se on, hvala Bogu i svetom Jovanu, iv i zdrav. Kaem ja Banu za zavet, a on meni: eno, kakav manastir, vidi koliko smo osiromaili, pojede nas ovaj rat, od ega emo?" A svetac, zlopamtilo jedno, nikako da zaboravi. Poeo mi na san dolaziti, opominje me, preti, progoni, nije ala, zavet je. Vidi Ban da se muim, sva sam nestala, prosto me nema, pa ti otpravi Milutina u Primorje. A meni nita ne govori. Ni rei. I samo jednoga dana osvanue majstori iz Primorja. I podigosmo manastir, nek mu Bog da duga trajanja, ali nam on, kameni monik pun svetih oiju, pojede lepo sve to smo zaimali. Znam ja da sam za sve kriva, oas obeala ovako brzoreka, a Ban opet kae: Sve to ti uradi, dobro si uradila." Da... Zato te zove car? STRAHINJA: Ne zove samo mene, majko, svu gospodu srpsku zove na dogovor. Izgleda, opet su odnekud udarili Turci. MAJKA (preko ramena ikoni) uje li ti go, svee? Kaem ja tebi da se zemlja nad ponor nadnela. A ti uti, uti, ne veruje. uj sada: Turci nekakvi. Nekad, u nae vreme, lepo se znalo s kim poten hrianin ima da ratuje, s kim se pristoji ratovati: sa Vizantincima mravim i laljivim, s divljanim Ugrima, s Bugarima niskoelim, sa lukavim Latinima. I zna se: jo ee izmeu sebe. A sad tui bog, krivi bog, sve nekakav goga i magoga, sve nekakav uka i manduka. udo i grdilo, boe me sauvaj... Da... I ba e morati da ide u taj rat? STRAHINJA: Moram. A to moram, ja to onda i hou. MAJKA: Pa da, znam ja tebe, takav si ti. Tano kae: ti to mora, ti to i hoe. A ti carevi, ti kraljevi, ti to zovu, oni drukije, ono to hoe, to i moraju. I onda to mora i ceo svet. A oni sede i izmiljaju ta im se hoe, a hoe im se sve nekako ljudska krv. Takva im valjda e, ta li?... Da... nego, ta sam ono htela rei... (Ulazi sluga Milutin. Ve po tome kako je stupio u odaju i po tome kakoje odeven, vidi se da je on u ovom domu vie ne sluga i manje nego majordomus. Na razmeu je godina kada zreo ovek poinje da biva stari. Usukani podui brci kicoa iz donjih odaja, birkane rei koje izgovara, malo zabaeno koso dranje glave odaju oveka koji zna to zna i vie moe no to znai. Narodski pesnik koga nosi u sebi nije ga, udom nekim, doveo do ankolisca, niti gaje liio pouzdanosti i efikasnosti ,,desne ruke" i poverenika.) MILUTIN: Gospodaru, zvezde su se nebom pogasile, sunce je ve za po koplja odskoilo, vreme je da sedlam konje i da putujemo. MAJKA: A ti jedva eka da se nekud krene. Zemlja te ne dri. Otkud si samo tako vetrenjast, a ba da si jo mlad, bogami, vie i nisi. MILUTIN: Eh, u toj navici se i ostarilo, gospodarice, sve lovei, po gori hodei. MAJKA: I pomalo pesme pevajui, kai jo.

MILUTIN: ta ete, sve ta je ivo neko svoje radovanje ima. Neko pesme peva i puteve putuje, a neko sedi kod kue u zapeku i po vas dan se Bogu moli. Svako ko ta ume i razume. Nego, da ja osedlam konje, gospodaru? ( Polazi.) STRAHINJA: ekaj! Popni se gore i raspitaj se da li je gospoa ustala. Ako jeste, zamoli je da sie. Ako nije, ne uznemiravaj je. (Milutin pogleda Majku, uzdahne uzdahom neslaganja, slee ramenima i izae.) MAJKA: Ako nije, ne uznemiravaj je! E i tog uda nikad nije bilo. ta si ti? Mu gospodar, ili dvorjanin kod gospoe cariine sestre? Mu joj se na dalek put oprema a ona, gospoa... Sigurno je opet celu no provela nad onim svojim latinskim knjiurinama. Bar da su nae, pa ako i nisu svete. STRAHINJA: De, de, ti sad, de. MAJKA: Opet nee s tobom u Kruevac? STRAHINJA: Nee. MAJKA; A zovu je? STRAHINJA: Zovu. Pa zovu i tebe, pa i ti nee. Evo, sluaj. (Vadi iz depa pismo.) MAJKA: Drugo sam ja. ta u ja njima? STRAHINJA: Kako ta e? Evo da uje! (ita smekajui se.) Ako se moja erka mezimica snishodi da za trenutak sie sa svojih zamiljenih i oblanih visina i da se blagom milju seti svoje majke, svoje sestre carice i svoje devetoro brae, kad ve nee da se seti mene grenoga i beznaajnog oca, i ako gospoa banica ushtedne da za neko vreme napusti svoga sveca, svoj uzvieni dvorac i prekrasnu Banjsku kraj Kosova, bie mi, dragi moj zete, visoka ast da vas sve troje pozdravim u skromnom dvorcu Jugovia, u carskom Kruevcu." Eto vidi, Jug Bogdan zove i tebe, pa i ti nee da poe. MAJKA: E, sine moj, nisu meni vie godine za putovanje. A to to Jug Bogdan zove mene, to se on ruga brbljivac - Ako gospoa banica pristane da napusti svoj uzvieni dvorac i prekrasnu Banjsku", kako li kae, a bio je u tom uzvienom dvorcu samo jednom, a i tada je za trpezom zadremao od dosade. A i za prekrasnu Banjsku je rekao onim svojim jarakim glasom: Lako je vama ovde, gospoo banice, kad vi imate tog svog razgovetnog sveca (nita njemu nije sveto bogohulniku), a ja kad bih ovde iveo, kae, ja bih se ili propio ili pokaluerio. A s ugursuzima kaluerima da se lepo iveti, svata znaju." igra je on, sine, igra, kaem ti ja. Pravi maor. STRAHILJA: Sad, kakav takav, on je moj tast. I pri tom veliki gospodin i pametan ovek. Zna ti to dobro i siguran sam da ti je simpatian. MAJKA: Prazan je on; kao ptica: samo vazduh i perje. Brbljivac. Vidi o erci svojoj roenoj kako pie. STRAHINJA: Kako pie? Malo ironino, kao i uvek. MAJKA: Ako se snishodi da blagom milju, vidi, kae blagom milju". A zna on svoju krv, krv Jugovia, zna je on dobro, nema tu blagosti. STRAHINJA: Majko, molim te! (Ulazi Milutin.) MILUTIN: Gospoa je zamolila da javim da je ustala. Jo je zamolila da ne krenete na put dok ona ne sie. Ba tako kae: Zamoli lepo da ne kreu na put dok ja ne siem." A neko pismo pie. Pogledam, sitnu knjigu kiti... STRAHINJA (prekida ga): Dobro. Hvala. MILUTIN: A ja osedlao konje. Da popustim kolane? STRAHINJA: Mom popusti, a svoga rasedlaj.

MILUTIN: Zar ja ne idem s vama? STRAHINJA: Ne. Ti ostaje ovde. MILUTIN: Gospodaru, nemojte se alom aliti. A ko e vam se nai pri ruci? Ko e vas uz put razgovoriti? Pesmu zapevati? Pokojni Ban nikud bez mene nije putovao. A i ne prilii se. Pa recite mu vi, gospodarice. MAJKA: Povedi ga sa sobom, Strahinja, vidi da cre od elje da vidi Kruevac. Novo carstvo malo oicama svojim radoznalim da proara. Da moe bolje polagivati kad se vrati, da nove pesme naui. A i tebi e dobro doi. Znam ja sve ta ima ovde da se uradi. (Nabraja na prste.) Pomeljari e doneti brano, godinji tovar voska valja manastiru poslati. Junice da se odlue... MILUTIN: I da pazite da se sokoli sivi iz kaveza putaju, da se konji dobro zobe, da se oruje svetlo pazi i pripravlja. MAJKA: A zar sam vas jedanput u boj otpravila, otpravio ga Bog jednom zauvek. STRAHINJA: Ti ostaje ovde, rekao sam ve. MILUTIN: Sramota je, gospodaru, da ide sam, bez konjuara. Gospodstvo ti ne doputa. STRAHINJA: Ostavi se praznih pria. Zar se gospodstvo po tome meri? A sada sluaj to ti govorim. Vremena su mutna i preokretna. Pazi na dom. Mani se svirke i pesama i otvori stotine oiju. Svaki dan vebaj momke, ne ali znoja, valjae nam uskoro ratovati. Konji da se potkuju i galopu ue. Turski konji su strano brzi. Sitniane vebaj vie kopljima, sluge maem. Jesi li razumeo? MILUTIN: Jesam. (Ne govori, stoji oborene glave, oito nije zadovoljan.) STRAHINJA (uhvati ga za miicu): Ne moe se biti na dva mesta u isti mah, Milutine. Ovde si mi potrebniji. ta bih ja da mi nije tebe, da nemam kome da poverim majku, i enu, i dom. MILUTIN (oveselio se): Hvala ti, gospodaru, na lepoj rei; a ti mene zna, paziu ih k'o oi u glavi. A za Kruevac, ta emo, valjda drugi put. (Milutin izlazi.) MAJKA: Poeh... STRAHINJA (naglo ustaje i dugim koracima eta po odaji): Znam ta si poela, ali emu sve to? MAJKA (polako, sasvim tunim, dubokim, nekim pravim glasom): Zato ona tako, sine? STRAHINJA (zastao je za trenutak): Kako to, majko, ,,tako"? MAJKA: Zna ti ta ja pitam. Zato ona tako uvek s visoka, tako odsutna, tako daleka. Tri godine je ve u naoj kui, a kao da su joj jo uvek strani i ovi nai zidovi, ovaj vazduh, dom tvog pokojnog oca, ja. Kao da... Jesmo li joj mrski, tui, jesmo li je nedostojni, ta li? Kao da je od nekog drugog mesa nego mi, od drugog sveta? STRAHINJA: Ona i jeste od drugog sveta. MAJKA: Valjda zato to je kua njenog oca sada silna, to su veliki, to su jaki. Ali mi smo od starijeg i estitijeg roda. Oni su skorojevii. Ta njena majka to sada vedri i oblai po Kruevcu, ta njena braa doglavnici, ta sestra carica i taj vetrogonja Jug, sve je to poelo tek odskora da drma ovom zemljom, otkad je propala i raspala se. Nekada, za Uroevih i Duanovih vremena, tvoj otac je bio ispred Juga, ihaj!... STRAHINJA: ekaj, majko. Ne volim taj razgovor, ali izgleda da se jednom moramo objasniti. MAJKA: Hajde, objasni mi, sine! Ja nita drugo i ne elim nego da razumem zato ja nju uvek gledam tako kao da je se plaim! Od kakvog je to ona drugog sveta?

STRAHINJA: Eh, od kakvog drugog sveta? Ne moe to tako jednostavno da se kae. Ni meni samom nije ba sasvim jasno, ali sasvim dobro vidim i oseam da ona ima neku svoju muku u ivotu, neko svoje moranje koje joj ne da drukije. Sva je u magli nekoj, nekim gorkim i tajnim plamenom gori. Vidi i sama, sve samo knjige ita, uti, zatvara se u sebe trostrukom alkom. Ne mogu da joj doem dovoljno blizu, sve neto pretura po sebi, mui se. MAJKA: A kad bi ti malo okrenuo, silu pokazao? A? STRAHINJA: Ne vredi. Udari li silom na enu, ako je od leda, istopie se, ako je od gvoa, salomie se, ako je od vatre, pregoree. A ona je, ini mi se, i od leda, i od gvoa, i od vatre. Ne bi pomoglo. Nita ona zlo ne ini, prosto je takva kakva jeste. Na silu sam je dobio, na sluaj, pa moda zato. MAJKA: Na vitetvo si je dobio. Sama je tako htela. STRAHINJA: E, ja o tome mislim neto svoje. Vidi, deseto je, pretposlednje dete u toj udnoj kui. Sestra, prvoroena Milica, postade carica, devetoro brae, sve nekako jednaki i za podvig neki daleki roeni, a nad njima ta teka, krupna, crna, ambiciozna majka od malih nogu im ulivala svest o izuzetnosti. A ona rasla koso, poboke, usamljena, zaitala se i svoj podvig nikako da nae. NJih sve uhvati politika i drava, kojoj su se nali kraj kormila, a ona svoje neto drugo htela u ivotu, a ne znala ta. I tako jednog dana baci svoju sudbinu na kocku, a ja... MAJKA: Nita ti ja to ne razumem. Zna se ta je za enu i ta je enino od pamtiveka. Kaem ja tebi, sve je to zato to nemate dece. (Strahinja odmahuje gladom.) MAJKA: Dece, dece bi vam valjalo. A tek meni! Koga na prazno, starako krilo da posadim? Ti si izleteo ve davno, konje jae, bojeve bije, majin si samo jo u brizi, suzi i molitvi. Nama staricama deca su drutvo i prilika. to se vie zemlji savijamo, sve smo vie njihova uzrasta. Grehota je, grehota je i pred Bogom i pred svetom. Strahinja sine. Poslednji si u rodu. STRAHINJA: Kao da ja ne elim sina, majko, kao da ja ne znam da su se Strahinjii u tanku nit uveli, ali... (Ulazi ena. Stupila je u odaju lako, gotovo ilo, ali je njeno prisustvo namah poremetilo neku radnoteu. Ona je visoka, tanka, otra u silueti. Sem oiju, krupnih i grozniavih, ima i neto malo lica. Duga fina ruka joj malo sterilizovano, malo nameteno, u studiranom gestu lei najee preko grudi kao da neto brani ili ieto krije. Visoku, oholo dignutu glavu, iju superiornost i sigurnost muti jedva primetan tik gornje usne, pokree zajedno sa ramenima, Gotovo iz pasa, koji je vrlo tanak, osinji. ena sa tajnom koju, verovatno, ni sama ne zna i stalno iznova stvara, ena nezadovoljna sobom i svim oko sebe, nezadovoljstvom sangvininim, moda niskotoninim, ali iskrenim i neizleivim. Odve zagledana u sebe i zato kratkovida. Roena za rtvu, zloinca i sauesnika u isti mah.) ENA: Dobro vam jutro elim. MAJKA: Dobro ustala, keri. STRAHINJA: Poruili ste da ne krenem pre no to siete. ENA: Da. I hvala to ste ekali. Oprostite to sam vam ukrala nekoliko trenutaka od ranih jutarnjih asova tako ugodnih za putovanje. Ali jo nisam bila zavrila pismo kad ste hteli da krenete, mada sam njegovih neveselih desetak redaka pisala celu no. Sada je gotovo. (Daje mu nezapeaeno pismo.) To je za moju majku.

(Strahinja uzima pismo i hoe da ga stavi u torbu.) STRAHINJA: Niste ga zapeatili? ENA: Nisam. elim da ga prethodno proitate. STRAHINJA: Nema potrebe. ENA: Ima. Proitajte ga glasno. elim da i vaa majka zna ta u ovom pismu piem. (Strahinja otvara svitak i prelee oima preko njega. Onda zastaje vidno uznemiren i poinje briljivo da ga ita, bolno i s naporom. To traje dugo.) ENA: Neete da proitate glasno? STRAHINJA: Ne. ENA (uzima mu svitak iz ruke): Onda u ja proitati: Gospoo majko, piem vama, a ne ocu ili brai, da i ne spominjem sestru do ijeg carskog dostojanstva njegova nevana sadrina ne bi mogla ni da dospe, jer otac bi ga proitao i, zevnuvi, po obiaju napravio ironinu primedbu na brzu a kusu matu. A braa, i inae obuzeta sobom u svojoj doglavnikoj dvorskoj vanosti, teko da bi ga i primila k znanju. Piem zato vama jer vi ste me, ipak, rodili, pa e to, moda, biti dovoljan razlog da mu bar malo poklonite svoje dragocene i prezauzete panje. Javljam vam zato da znate kako smatram da ne dugujem nikome nita. Vlasna sam od svog ivota, s kojim u uvek da uinim ono to hou. Zaboravljena od svojih, a tua ljudima meu kojima ivim..." MAJKA (prekida je): ekaj, keri, kako moe tako! Kako ti dua daje! Pa ti si njih zaboravila, a ne oni tebe. Za tri godine nijednom nisi obila svoje. A oni dolazili, eto koliko su puta braa bila, dolazili pa i prestali. A to to za nas kae da smo ti tui, to neka ti Bog i ovaj svetac ovde oproste. Jesi li se kadgod zapitala ko je za to kriv? ENA (kad ju je Majka prekinula, ostala je sa pismom u ruci visoko podigavi jednu obrvu; sada ju je spustila): Nita drugo i ne radim nego se pitam ko je kriv. No, ako e vam to priiniti bar malo zadovoljstva, mogu da vam kaem da sam dola do zakljuka da sam bez ikakve sumnje i neopozivo kriva ja. Mogu li sada da nastavim itanje? (Strahinja, koji je u trenutku kad je ena poela da ita pismo seo svom teinom na klupu i podnimio se na sto, die sada lagano glavu. Pogled mu je deaki nesrean, a glas grlen, moleiv.) STRAHINJA: Mogu li da vas zamolim, mnogo da vas zamolim da ne itate dalje to pismo. Zapeatite ga, odneu. MAJKA: Ako je na neko dobro, itaj. Ali nije na dobro, oseam da nije. Ako je na zlo, opet itaj, bolje je da znam nego da se noima muim i premeem po postelji. itaj! STRAHINJA (sad je ustao, uspravio se i govori svom snagom i svom rezervom svoje linosti): Gospoo, vi ste pred Bogom i pred ljudima moja ena. Nikada vas, vi to znate, nisam na to podseao. Sada to inim. I traim od vas, u ime hleba koji smo zajedno pojeli i postelje koju smo delili, da jo jednom ispitate svoju odluku. Ili je bar odloite. Saekajte dok se vratim iz Kruevca. A uskoro e i rat, teak i krvav. Moda u poginuti u njemu. Moda neu. Ko zna. Priekajte jo malo. Prvi put u ivotu molim. ENA (dugo ga gleda, onda lagano, zamiljeno): Moda ste u pravu. Dobro, ekau. Imate moju re. STRAHINJA (teak teret je svalio): Hvala vam, gospoo. ENA (daje Strahinji pismo): Neka to pismo ostane kod vas. Manje je iskuenja. MAJKA (skoro detinje plano): Opet nekakve tajne. ta je to? ta pie u tom pismu? Hou da znam ta pie u tom pismu. STRAHMNJA (prvi put otro na nju): Ostavi sad to. Ne poinji ponovo. (Onda blae, ali

jo uvek nervozno.) Molim te! MAJKA (malo uplaena tonom): Dobro, de, dobro. ENA: Onda... elim vam srean put. (Hoe da krene.) STRAHINJA: Priekajte jo trenutak. (Ona se okree ve na prvom stepeniku i ostaje tako.) Ja u se zadrati, moda, due vremena. A i kad se vratim, bie to, verovatno, samo zato da ponovo krenem. Ostaete ponovo same vas dve. Vi i moja majka, koja ima jedino mene na ovom svetu, i onog sveca iza kandila. Znam da ne shvatate dobro jedna drugu. Znam da ste od razliite grae. Ne traim od vas da se volite. LJubav nije neto to se hoe ili nee, ljubav je (Dubljim, usporenim glasom.) neto to se ili mora, ili ne moe. Ali vas molim da podnesete jedna drugu bez gorine, bez osude. MAJKA (ona je malo izgubljena u svemu to se deava): Ja... STRAHINJA: ekaj trenutak, majko. I jo vam obraam palju na vreme u kome ivimo. LJulja se, ljulja i koleba sve. Oluja se sprema. Trebae moda mnogo snage i pameti da se sprovedu nai mali ivoti kroz uske tesnace ovog naputenog veka. Bie nam od velike pomoi ako jedni druge primimo onakve kakvi jesmo. ENA: Moete putovati mirno, gospodine, vaoj gospoi majci ukazau uvek sve duno potovanje, kao i do sada. STRAHINJA: Hvala vam i na tome, gospoo. MAJKA: iniu sve kako ti kae, sine. STRAHINJA: Hvala ti, majko. (Otvara vrata i vie.) Milutine! (Vraa se u odaju.) Sad mogu da krenem. (Ulazi Milutin.) MILUTIN: Zvali ste, gospodaru. STRAHINJA: Ja u sada poi. Pazi na sve. Ako zatrebam, zna gde je Kruevac i ne tedi ni konja ni korbaa. MILUTIN: Budi bez brige, gospodaru. Putuj sreno i jo srenije nam se vrati. Samo ti se jedno molim: kad ponovo krene, povedi i mene. STRAHINJA: Dobro, dobro, osedlaj konja. MILUTIN (izlazei): Ve je opremljen i sve nogama kopa. Osea da mu je duge pute putovati. STRAHINJA: E, pa da se pratamo. (Klekne pred majku.) MAJKA (krstei ga): Blagosloven bio, sinko. Srea te vodila i otvarala ti put. Pratili te sveti Jovan i moja brina misao. STRAHINJA (ustane, zagrli Majku): Zbogom ostaj, majko. Zbogom, gospoo. Ja imam vau re. ENA: Zato me na to podseate? Pa vi biste bar morali znati da ja drim svoju re. STRAHINJA: Dobro ja to znam, i vie nego dobro ja to znam. Zbogom, gospoo. ENA: Zbogom poli. (Strahinja izlazi. Majka za njim. ena uini nekoliko koraka, doe do otvorenih vrata, postoji malo pa se vrati. Ostane tako na sredini odaje sa jednom rukom oputenom niz telo, sa drugom preko grudi, oslukujui neto u sebi. Napolju uzvici, pucanj bia, topot kopita u kadenci. Ulazi Majka, pogleda snahu i ne kae ni rei. Skuplja svoj pribor za ivenje sa stola. ena se pokrene iz svog ukoenog stava i polako se pone peti uz stepenice. Majka doliva ulje u kandilo, zatim sedne na klupicu ispred ikone.) MAJKA: Odgonetni mi, svetitelju, ono to joj on ne dade da doita. Kakvu mi je to strelu

odapela ta prisojkinja iz enske samoe u ivot moj, u njega? Ili u sebe, moda, ali opet protiv njega, opet. Oprosti, majka sam, nisam sveta, grena sam ena, al' Bog e majkama sve oprostiti zbog njihove velike patnje. Vrati mi ga zdravog, svetitelju, i nek sa njegovog jutra sie taj uvek isti, stari oblak... (Ulazi Milutin, zastaje na vratima i hoe da se povue.) MAJKA: Ui, Milutine, ui. Jesi li hteo neto? MILUTIN: Otiao bih malo da vebam momke, kako je gospodar naloio, pa sam hteo da vas pitam treba li vam neto. MAJKA (uz uzdah): A ta bi meni moglo trebati? (Uzima pribor za ivenje.) Ti samo pozatvaraj ove kapke, pa idi. A ja odoh gore da malo vezem dok mi je jo oiju ostalo. (Odlazi sporo, starija za jednu zebnju. Milutin poinje da zatvara kapke. Zvidi pri tom u poetku a onda poinje da peva. Melodija je jednostavna, od nekoliko tonova, sa dalekom slinou guslanju. Glas: visok, tenorski, pomalo nazalan.) MILUTIN (peva): Prooh goru javorovu, a i drugu jabukovu, u treu me konj zanese konj zanese, Bog nanese. U toj gori beli dvori, krivim perjem pokriveni, kitom smilja zatvoreni. Pred njima je devojica. Pozvo bih je, nee hteti oto bih je, neu smeti!" (Sputen je poslednji kapak. Poslednji stihovi su ve sasvim u mraku. Onda zamru. Bruj dalekih manastirskih zvona. Najpre velika, duboka zvona odzvone veernje. Pa se izgube. Onda visoka, kliktava, mala zvona zvone na jutrenje. Milutin, sada samo u koulji, otvara kapke na prozorima i peva.) MILUTIN (peva): Prooh goru javorovu, a i drugu jabukovu, u treu me konj zanese konj zanese, Bog nanese. U toj gori beli dvori, krivim perjem pokriveni, kitom smilja zatvoreni. Pred njima je devojica. Pozvo bih je, nee hteti oto bih je, neu smeti!" (Kada se ve svi kapci otvore i odaju ponovo preplavi jako jutarnje svetlo, niz stepenice silazi Majka. U ogrtau je za izlazak.) MILUTIN: Dobro osvanuli, gospodarice. Opet na jutrenje manastiru? MAJKA: Idem da se pomolim Bogu. MILUTIN: Otkad je gospodar otiao, pre pet dana, vi svako jutro u namastir. Samo lomite noge. A isti vam je svetac i tamo i ovde. A ovog i bolje poznajete, pitomiji je, na, kuevni.

MAJKA: De, ne podsmevaj se s rane zore. Zavetovala sam se, dok se Strahinja ne vrati, da svako jutro idem na jutrenje. Nije ba bogzna kakav zavet, ali za neki vei nisam ni sposobna. Neto sam loe noas spavala. Promenie se vreme, ta li? Ajde, odoh ja polako, evo ve i drugih zvona. (Zvona sa manastira.) MILUTIN: ekajte, otpratiu vas. (Izlaze. Na praznoj sceni jutarnje svetlo i veseli bruj zvona, koji se naglo otkine. Silazi ena s knjigom u ruci na grudima. Ode do jednog prozora, pogleda letimino, pa se vrati. Proe pored ikone, zagleda se u nju, osmehne se malo, pa produi. Slobodnom rukom udari lako u tit na zidu. Odjekne potmulo tu. Najzad se zaustavi kraj stola, sedne i otvori knju. Uzdahne i pone da ita.) ENA (ita): ,,Oni pak koji su bili na elu vojske dou s vojskom i uzmu celu raku oblast", kako je to jednostavno u knjigama. Jednostavno i brzo. Dou i uzmu celu raku oblast. A u ivotu bi se to oteglo, oteglo i ne bi bilo to. Dou i uzmu. (Nastavlja da ita.) ,,A upan Rake pobegne i doe kralju Predimiru s dva svoja sina, Plenom i Radigradom, i erkom svojom po imenu Prehvalom." Kako su bila glupa ta starinska imena. Prehvala. Svata. ( ita dalje.) ,,A Predimir kralj, videvi ker njegovu da lepa bee veoma i da su joj svi delovi tela dobro graeni..." (ena prsne u smeh. Ustane i nastavi da se smeje) Kao da pie o crkvi a ne o eni. ,,Svi delovi tela dobro graeni." (ena razgleda sebe) Jesu li i meni svi delovi tela dobro graeni? (Proeta jo nekoliko koraka, pa ponovo sedne za sto i uzme knjigu.) Videvi ker njegovu da lepa bee veoma i da su joj svi delovi tela dobro graeni, ranjeno bi srce njegovo ljubavlju prema njoj. I pozva svoje sluge..." (Nagla, ispreturana, panina zvonjava manastirskih zvona. ena podine gladu sa knjige, oslukuje. Onda skoi i stoji tako ukoeno. Kroz otvorene prozore, najpre daleka, pa sve blia galama: bat mnogih konjskih kopita, vrisci, kuknjava. Milutinov glas: Brzo oruju! Ovamo! Ne boj se! Dri se! Dri! Zveket oruja. Glasovi bitke tu de negde, pod prozorima. ena je prila prozoru. Oi su joj ogromne, zaprepaene, strano je to one vide. Onda se uje, sasvim blizu, kod vrata, Milutinov glas, oajan i gnevan: E, nee ovamo kroiti nogom poganom, sem preko mene mrtvoga. Guva. Maevi. ena je upravila pogled prema vratima. eka. Vrata se sa treskom prolome. Milutin, sad iscrpen, iseen, pada nauznak u odaju, proboden maem. Jauknuo je i sklupao se na podu. Preko njega, prekoraivi ga krupnim korakom, upada Vlah Alija. Plave, isprane oi pod surovim elom. Veoma visok, gologlav, sasvim kratko oiane (obrijane) kose. Ratnik alvatno odeven. Snaan i otar glas ne prikriva pusto, neku poruenost u dui. Nagao u odlukama, koje sve odreda donosi u trenutku, u proizvoljnoj inspiraciji. Osloboen svih normi svojom nekanjivom neodgovornou. Primitivac. Revoltiran ovek revoltom instinkta i strasti a ne povoda i razloga. Upao je u rano jutro ove odaje brz i prazan kao pustinjski vetar. On brzo pogleda po sobi, pa kad ne vide nikog sem ene...) VLAH ALIJA: Zar ovde nema nikog? ENA (sasvim mirno, kao da se nita ne deava): Ima. Tu sam ja. Jeste li slepi? VLAH ALIJA: Ima li koga gore? ENA: Sama sam u kui. VLAH ALIJA: A ti, koja si? (ena uti.) VLAH ALIJA: Koja si, pitam. erka gospodara zamka? ena? A?

(Graja se spolja za trenutak pojaa. Oito se negde ponovo rasplamsao otpor. Vlah Alija se brzo, gipkim, skoro maijim razbojnikim skokom, naao pored prozora.) VLAH ALIJA (Vie kroz prozor): E, to ti je kilavko! Ibrahime, smakni onog to se Mehmed s njim mui, a Mehmeda vei. I to hoe da bude odmetnik. (Okree se eni.) Dakle, koja si? ENA: Najpre elim da ujem ko ste vi. Vi ste duni da se meni predstavite, a ne ja vama. VLAH ALIJA: Gledaj ti samo nje. Eh, to ti je gospodska krv. Upiala si se tu od straha, a tera inat. Pa ba da ti kaem kad me tako lepo i uevno pita. Ja sam ti, curo, Vlah Alija, ako si kadgod sluala za mene. Zovu me, a imaju i zato, silan Vlah Alija. A? Jesi li sluala za mene? ENA: Kako to upadate u tui dom? S kakvim pravom? Jeste li bar plemi? Iz turske vojske? VLAH ALIJA: More, kakve vojske. Odmetnuo sam ti se ja i od sultana i od Alaha. Idem pored vojske, ispred nje, iza nje, kako mi se hoe. I ratujem za svoj gro. Sam se bijem i sam sudim. A sad da ujem, iji su ovo dvori, ko ti je gospodar? ENA: Gospodar sam ja sama sebi. A dvori su Banovi Strahinje, plemia i viteza srpskog koga nema ovde, inae vi ne biste prekoraili ovaj prag, sem kao rob. VLAH ALIJA: E, ba teta to nema tog tvog Strahinje, kako li, pa bio on sto puta ko bio, ba bih rado isek'o jedno gospoe. Al' kad ti ovek ve nije tu, dobro je tebe ostavio. Dojadile mi kurve i seljanure. Ne volim, dodue, mrave ene, al' ima u tebi izgleda neto... Dede da vidim. (Polazi prema njoj. ena ustukne. Graja i pisak napolju. Vlah Alija promeni smer i priskoi prozoru. ena polako, iza njegovih lea, poinje da se primie onesveenom Milutinu.) VLAH ALIJA (kroz prozor): taje to tamo, sto vam muka! Zar jo nije gotovo? Ubijaj sve sem ena. I decu, i decu, sve, kaem. ene vezuj. (eni iza lea.) Ej ti, tamo. Ne mii se! Nema kud da bei. I bolje ti je da si ovde, jer ako te bacim njima napolje, raereie te kao besni psi. (ena se ukoila na mestu. Dok Vlah Alija i dalje vie kroz prozor, ona se najzad dovue do Milutinovog maa. Podigla ga je i dri ga za leima.) VLAH ALIJA: Odvojte stoke koliko nam treba za tri dana, ostalo razjurite. Palite staje. Ibrahime, kuda e? Niko da ne ulazi ovamo. I ne halauite. Tiho. Da ne ujem galamu. (Okree se.) A sad da vidim da li si emu. Otkrij grudi. uje ta kaem? Pokazuj sise! (Polazi prema njoj.) ENA (izvukla je ma i neveto ga dri ispred sebe): Ako se samo maknete s tog mesta... VLAH ALIJA (grohotom se smeje): Ih, bre, enska glavo, vidi se odmah gospodska besnulja. Ja sam, bre, ovim maem po etvoricu odjedared sek'o, a sad mi ti tu... (Smeje se.) (Dok joj se on i dalje primie, ena uzmakne nekoliko koraka, onda naglo stane i okrene vrh maa prema sebi.) ENA: Ako uinite jo jedan jedini korak... VLAH ALIJA (zastane): E, to ve ne volim. Ako ko ima da te ubija, onda sam to ja. (enin gest.) Dobro, de. Eto, neu ti nita. Stojim, vidi, i ne miem se. (Iznenadnim naglim skokom ve je kraj nje, izbio joj je ma iz ruke, a ruku zavrnuo za lea.) A? ta e sad, prznice gospodska?... Ej, bre, ne ujedaj. (Smeje se.) Kakvi su ti otri zubi, k'o u

make. Sve mi se vie svia.( ENA: Pusti me. VLAH ALIJA: A ako neu? ENA: Onda me ubij. VLAH ALIJA: ene ne ubijam. NJih volim ako hoe, a ako nee, onda ih opet volim. Samo vie volim kad hoe nego kad nee. Ali, manjevie, sve hoe. ENA: I tebe zovu silan Vlah Alija. A ti si kopile tursko i tene, a ne junak. Nad enama se junai, i nad decom onom napolju. Kopile! (Vlah Alija je puta i gleda je udno.) VLAH ALIJA: Kopile, kae. E neka zna da i jesam kopile. I to dvostruko. Ni majka ne znam ko mi je. I tene si rekla, je li? tene? Kao tene sam i iveo, kao pas sam se vukao i ekao da mi (Naglo joj zgrabi ruku.) takva gospodska ruka baci pare hleba, (Baci njenu ruku.) ali vie ne. Ne, Alaha mi. Sada ja uzimam sam. Sve to hou i ega stignem da se doepam. ENA: Pa misli da si se sada doepao i mene? VLAH ALIJA: Doepao sam te se i uzeu te. ENA: ena se ne uzima, budalo, ena se daje. Zar ni to ne zna? VLAH ALIJA: Svejedno u te uzeti silom. ENA (jedva, jedva, ali ve nazire njegove slabe take i svoju mo): I to e ti onda biti plen. Velika pobeda. Silovae me jednom, ili, dobro, dvaput, i onda e me ubiti, ili u se ubiti sama. Ne moe me celo vreme drati za ruku. Vidim ja ve ko si ti. Sitna bitanga to se junai nad seljanurama. A prava ena te sigurno nije ni pogledala u ivotu. VLAH ALIJA: Ej, ne laj ti suvie, viljo gospodska, jer u te... ENA (izaziva sve jae): ta je, kopile? tene si bio, kae, i sad si jo uvek tene. (Vlah Alija stoji ukopan i potmulo stenje. ena poe prema njemu i sasvim mu ovla pree rukom po licu.) ENA: A oi ima plave. (Sasvim ga je pomela. Nije joj dosta. Odmakla se.) ENA: Ruke, kakve su ti ruke, pokai! VLAH ALIJA (potmulo): Ne igraj se sa mnom, eno! ENA: Pokai ruke, kaem. Mnogo si krvi prolio, hvali se. Da vidim da li su strane te ruke to e me udaviti. VLAH ALIJA (pruio je ruke prema njoj): to e te zagrliti. ENA (razgleda mu ruke, jedva ih dotiui svojim prstima): Ruke kao ruke. Sasvim obine. Moda malo vornovate u zglobovima i ne ba sasvim iste. Nigde se ne vidi krv. (Jo jednom graja napolju. uje se glas Majke: Pa pustite me unutra, ljudi boji, ta vam je? ena puta Vlah Alijine ruke i govori brzo.) ENA: To mi je majka. Naredi da je ne diraju. Brzo! VLAH ALIJA: ta e mi ta baba. Ti mi treba. ENA: Brzo, brzo naredi. Ubie je. uje li ta ti govorim? Naredi. Naredi. VLAH ALIJA: A ako neu? ENA: Molim te, brzo. Ja sam... Ja sam sestra srpske carice. VLAH ALIJA (ve je kod prozora): Ej, vi tamo! Ibrahime! Ne diraj tu babu. Ne dirajte je, kaem. Ni dlaka sa glave da joj ne fali. (Okrenuo se. Sada je on ponovo gospodar situacije.) VLAH ALIJA: Cariina sestra si, kae? Da ne lae, a? Ne, ne lae ti. Tako, znai,

izgleda carska svojta. Odmah sam ja osetio da ti nisi obina. A to ti je, kae, majka. Znai, cariina majka. ekaj, zar Lazar nije oenjen od Jugovia? ENA: Jeste. Ja sam Jugova ki. To mi je svekrva. VLAH ALIJA: Aha, krupne sam ja to zverke danas ulovio. E, pa lepo. Idem da pogledam tu babu pre no to naredim da je ubiju. (Polazi.) ENA: ekaj, Turine! Tu enu nee ubiti. (Hvata ha za miicu i dri ga tako dok govori.) Stani! Vidi, ja sam pre neki dan htela da uinim neto strano. VLAH ALIJA: ta strano ena moe da uini? ta veliko ena moe da uini? ENA: Veliko? I tebi je isto veliko i strano, je li? Nisam to strano neki dan uinila... kakve su ti to tvrde miice kao od elika... a sad u uiniti neto moda i stranije. U crni u bunar da skoim. Poi u s tobom. Znam, znam da moe da me odnese vezanu na sedlu. Ali ja u poi od svoje volje, slobodno. Zato to tako hou. Biu ti ena. Dragana, ropkinja, ta hoe. VLAH ALIJA (lud je od sree): Gospoo, eno, carice. Ti e poi sa mnom. Zvezdo, lepotice, zmijo! ENA: Dosta sad. Smiri se. Naredi da puste staricu unutra. VLAH ALIJA (vie): Ej, putaj babu ovamo! Nemoj ko prstom da je takne, ubiu! uj, carice, ja u te na rukama nositi. ENA: Nemoj da me zove caricom. Ne volim to. I ekaj sad, nije jo sve gotovo. (Ulazi Majka.) MAJKA: ta je ovo za ime boije! (Ugleda Milutina.) Milutine sine, jesi li mi u ivotu? Ko poini ovoliko zlo, jadna sam ti. erko tuna, vidi li... ENA: Majko, smirite se. MAJKA: Joj, Strahinja sine, crni nam je dan osvanuo. Gde si, sine... VLAH ALIJA: Kuuj, baba, i ne pominji mi tog Strahinju. Daj zlata to ima, nama se uri. I budi srena da ti glava ostane na ramenu. (Milutin je doao svesti. Polako, neprimetno die glavu i rukom pipa, trai ma.) ENA: Zlata ovde nema. Ono to ima, to je moj nakit. To nee opljakati, to u ti ja pokloniti. (Polazi prema krinji. Majka ne moe da veruje svojim oima. ena prilazi krinji i uzima iz nje kovei s nakitom. Polazei prema Vlah Aliji, izbije nogom iz ruke ma kojeg se Milutin nekako dokopao. On opet klone.) VLAH ALIJA (priskoi, hoe da probode Milutina): A, ivo je jo pseto! ENA (zaustavlja ga): Pusti ga na miru. (Otvara kovei i prebira po nakitu.) Na, evo ti, crni moj putovoo. Ko bi rekao da je tebi bilo namenjeno. MAJKA (zaprepaeno, oajno) Keri, 'rano, ne ini sramote. Zar Turinu, dumaninu! Jesi li pri sebi? ENA: Ja sada odlazim, gospoo, i vie se nikada neu vratiti. MAJKA: Ne sme, ne sme tako. Sveti Jovane, vidi li? Boe, udri me gromom ivim da ne gledam ovu sramotu. Joj, Strahinja, sine, joj, seda moja koso, ta si doekala. (Skida maramu i rasputa kosu) ENA: Priberite se, gospoo. I kaite Banovi Strahinji ovo to u vam sada rei. MAJKA (oslepela od bola, nasre): Kuko, zmijo, znala sam ja da ti je i dua crna. (Vlah Alija je odgurne i uperi ma na nju.) VLAH ALIJA: Kazuj, sunce moje, to ti je za kazivanje pa da kreemo.

ENA: Kaite Strahinji da me je i ovako i onako morao izgubiti. Ovako je bar crnje, dublje i nepovratnije. Odlazim sa ovim (Gorak osmeh.) ovekom... VLAH ALIJA: Svojom voljom. ENA: Svojom voljom. Zbogom. (Polazi prema vratima. Milutin je jedva podigao glavu i cedi kroz krvave usne.) MILUTIN: Nemoj, gospo, sramote initi gospodaru i svome i mome. VLAH ALIJA: Ovom psu se zaista ne ivi. ENA: Pusti ga. Ovde vie nemamo ta da traimo. Hajdemo, crni moj putovoo. VLAH ALIJA (urla od sree i nekog pijanstva) Ej, vi tamo napolju, jai konje, samo brzo, kreemo. Odmah! (Polazi. Smotrio je ikonu. Uzima je.) VLAH ALIJA: E, i ovo emo poneti. I ovo je zlato. (ena se vrati, uzme mu ikonu iz ruke i stavlja je na mesto.) ENA: Ovo ostavi. To je njeno. A i ta e ti to. Hou samo ja da sam ti plen. Rekao si da e me na rukama nositi. (Vlah Alija je zgrabi za ruke, kao i pri ulasku, preskoi opet nemonog Milutina i izlazi. Za trenutak Majka ostane nepomina, sklupana na klupi. Onda se podigne u svoj visini, raspletene kose.) MAJKA: Prokleta da si, sto puta prokleta! (Uzima ikonu.) Neu! Ni njega neu iz tvoje pogane ruke. (U oajnikom zamahu, preko svoje starake snage, zavitla teku ikonu za odbeglom snahom. Kao daje tim gestom iscrpla svu svoju snagu, vraa se pogruena, bedna. Srui se nemono na klupu.) Naglo zavesa

DRUGI IN Nemirna i nemirno drapirana dvorana u dvorcu Jugovia u Kruevcu, u crveno-beloj polihromiji ranog moravskog stila. U nju se ulazi i izlazi (a ulazi se i izlazi esto u ovoj komunikativnoj kui) zdesna, kroz dvokrilna visoka vrata. Na eonom zidu jo jedna mala vrata, jako akcentovana bojom. Da li su ta vrata otvorena ili zatvorena, od toga zavisi veoma mnogo. Nametaj luksuzan i bogat, malo skorojeviki pabiren. Fotelje obuene u duborez i kou, krinje okovane metalom. Najednoj od njih peani sat, esti predmet interesa Jugovih nemirnih i besposlenih ruku. Velika freska svetog ora sa kopljem i adajom. Blistavo oruje po zidovima. Bogato postavljena trpeza na kojoj je mnogo voa i pehara. irok polijelejski luster. Mnogo svetla. U trenutku kad se zavesa digne, na sceni nema nikog. Onda jedan za drugim ulaze: Jug Bogdan, Vojin Jugovi, Strahinja i Boko Jugovi. Jug je dobro poodmakao u godinama ali je jo uvek rumen i vedar starac. Drei. Moda malo kostobolan. Odeven je, za razliku od svih ovih ratnika, naglaeno nevojniki. Svojim mirnim, izraenim dvorsko-diplomatskim gestom, sa umerenim optimizmom relativiste i iskusnog oveka, sa ironijom upuenom najpre sebi pa onda, pomalo, svima i svemu, on je pre stvoren za prijatnog i ne mnogo agilnog diplomatu nego za glavu osione

aristokratske kue i predvodnika plemstva uzrujanog, ambicioznog, malog kruevakog carstva. Video je sveta i ivota ijo mu nije dojadilo. Zna da otpie gubitak i da prihvati okolnosti. Ne voli komplikacije. NJegovo papuarstvo je kombinovana posledica komocije, lenjosti i alerginosti na buku i patetiku. Kad nevolja naie, on vie razume nego to ume. Vojin Jugovi je najstariji od devetoro brae, inae blii etrdesetoj nego tridesetoj godini ivota. Visok, i ne toliko mrav, koliko usukan. Govori, kada je sve u redu, odmereno sigurnim i obavetenim glasom glavnog kancelara carstva. Kada je u akciji, onda je buan, mnogorek i nervozan. ovek zadatka dobro je u njemu potisnuo linost i u prvom planu ostavio instrument. Pravi politiar po vokaciji, on nije hipokrita, ili je to jedino za trenutak: na samim poecima zaokreta, onda odmah poinje da veruje u ono u ta treba da veruje. Paljivo i dobronamerno oko otkrilo bi, ipak, u njemu romantiara i strasnika, obuzdanog svakodnevnim i mnogobrojnim poslovima. Venijamin porodice je mlad, plav din. Boko Jugovi, buknuo onom pravom iznenadnom lepotom poslednjeg izdanka, jo uek skoro deak, raduje se ivotu kao mlado tene. Igriv, vedar i nepomuen, on nema u sebi ni fino zrno oeve inteligencije ni teku bratovu proraunatost. Na kapiji radosti to je odrastao, ulazei u ivot bez svesti o munim putevima probijanja svoje porodice, on je odmah dobio sve: lepotu, snagu, porodini uled, instruisanu i negovanu vetinu borca, poloaj komandanta kopljanika, a majka mu je ulila vrstu svest o izuzetnosti i podvigu koji ga eka, podvigu koji za njega, razume se, moe biti samo junatvo. Inae, on je drag i vedar mladi, unapred ozaren suncem bitke koje izgreva. Ulaze, skidaju ogrtae svojih sveanih odora, otpasuju maeve, demobiliu neku sveanu zategnutost iz koje dolaze. Boko odmah prilazi stolu, naliva vino u pehare i kae hvalisavou mladog vojnika. BOKO: Uh, ala sam oedneo! I kakvi silni govori, kakva sveanost! Nama vojnicima, kad smo uzbueni, odmah poraste e. Hajde. Strahinja zete, da si mi zdravo! (Obraajui se Jugu.) Hoete li vi, oe? Za Vojina znam da nee. JUG: Hou. Ehej, kopljanie, sipaj mi onaj mali pehar. Ja nisam vojnik, nisam ba mnogo ni uzbuen, pa mi je i e mala. STRAHINJA: E, pa neka nam bude sreno i blagosloveno! (Kucaju se, ispijaju.) JUG: Tako, i ovo smo otaljali. VOJIN: Ja ne znam, oe, kakvo vam je to zadovoljstvo i otkud uvek naete re da svima stvarima oduzmete pravi znaaj. Otaljali". JUG: Dobro, Vojine, nemoj samo odmah da se ljuti. Od toga ti se jo vie sastave te tvoje stroge vee pa izgleda da teret celog carstva lei na njima. Ako e uhu glavnog kancelara carstva vie goditi, onda u rei kako se pristoji (Sa lakom ironijom.) Sveano smo, dostojanstveno i bogougodno poloili zakletvu vernosti i potvrdili svoju spremnost, (prijatnim glasom.) ak smo i incident napravili takmiei se ko je spremniji, (Ponovo sveano.) da izginemo na Kosovu za naeg cara." VOJIN: Za naega cara, i za krst asni i slobodu zlatnu. JUG: Moe i tako, ako ti se vie dopada. Samo meni se ini da je to tautologija. Ako, to jest, zna ta ta re znai. Sreom, ne zna. VOJIN: Sreom, ne znam i ne marim da znam. I nita na svetu u ovom trenutku ne moe da mi pomuti sveanost u dui. Oseam se kao da sam se priestio.

BOKO: A ja se oseam kao da u iz koe da izaem. Jedva ekam da pone. Uh, to nije ve sutra! JUG: uje li ga, Strahinja? Boko misli da je prva bitka isto to i prva ena pa je nestrpljiv. VOJIN: Ako bih smeo da primetim, oe, vaa iskustva sa enama bila su, izgleda, brojnija nego vaa iskustva sa bitkama. JUG: Sme da primeti, to da ne? I zna ta je najinteresantnije u tome to si izvoleo da primeti? Najinteresantnije je to da je to tano. STRAHINJA (njemu je neprijatan ovaj dijalog izmeu oca i sina) Ne znam kako vama koji ste navikli na ove prizore, ali meni je to bilo neto potresno, ozbiljno i sudbonosno. JUG: Bilo je odlino priugotovljeno. VOJIN: Eh, i ti vai izrazi! BOKO: Kad je car izgovarao rei zakletve: ,,Ko je Srbin i srpskoga roda i od srpske krvi i koljena, a ne doo u boj na Kosovo..." meni se tu neto skupilo u grlu i sve su mi se marci razmileli po koi. JUG: A da je car zamuckivao, da nije ba dobro nauio tekst, to nisi primetio, ili nisi hteo da primeti. E, vidi, pogreio si, Boko. Trebalo je vie da posmatra, a manje da se uzbuuje. Jer, cela ta patetina tirada nije bila namenjena tome da se marci razmile po tvojoj mladoj koi. Pa ti si, zaboga, roak, najmlai Jugovi, komandant kopljanika, svoj ovek, znai. ta ima tebi grlo da se stee. Pri tom je ta proklamacija u ovoj kui i napisana. Tvoja majka ju je sastavila. I veoma pametno sastavila, priznajem, efektnom frazom namenjenom potomstvu, u stihu, da se bolje pamti, pri tom u narodnom, vulgarnom stihu, da deluje na mase. Ja sam sluio kao konsultant; dodue, samo za ritam. udo kako nai plemii mogu da sastavljaju stihove samo u trinaestercu. Godi im duina, ta li? A ima ih koji ne mogu sastaviti stih pa da ih ubije. Eto, vas dvojica traite da vam Vojin sroi jedan stih ako moe. VOJIN: Imam ja vanija posla nego da pravim stihove. Podneu izvetaj majci, pa onda idem da naredim glasnicima da izvikuju zakletvu narodu. BOKO: Kad poe, idem i ja s tobom. Naredio sam da se postroje kopljanici i sam u im proitati. Zarzae kad uju... ( Iskaljava se, nameta glas.) ,,ko je Srbin i srpskoga roda..." VOJIN: Pst! (On se utee, ispravlja nabore na odelu i staje pred mala vrata. Kuca. U trenutku kad Vojin otvara vrata i ulazi, svi zaute. Ona koja boravi u toj sobi i iz nje ne izlazi, oito je okruena strogom panjom i potovanjem. Vrata su jedno vreme ostala otvorena za Vojinom. Svi ute. Onda se vrata zatvore. Svi se pokrenu.) JUG: Odlina ideja, kaem vam, deco, odlina. Spojiti kletvu i zakletvu. Kakva grubost i kakav rafinman u isti mah. I to kako spojiti: ,,Ko ne doo u boj na Kosovo, od ruke mu nita ne rodilo, rujno oino ni penica bjela, ne imao od srca poroda, rom kapo dok mu je koljena." Prvo ga raspali najstranijom pretnjom za Srbina da mu ne rodi vino, pa pravo u glavu zapreti mu jalovou. A zato se na narod toliko plai jalovosti, to nikad nisam razumeo. Uostalom, bolje da ja utim. Ja sa jedanaestoro dece. I kad si ga onako sujeverno sasvim oamutio, onda doda jo malo morala, malo pretnje, malo sramote, ,,rom kapo dok mu je koljena", i, gotovo. I ik nek on sad ne doe na Kosovo. Tvoja je majka, Boko, politiki genije. Politiari nikada nita pravo o narodu ne znaju pa ipak, odnekud, uvek pogode tano ta treba da mu kau.

BOKO: Mislim da e majka biti vrlo zadovoljna efektom. STRAHINJA: Ako joj samo ne pomuti radost, kao to je pomutio meni i svima drugima, onaj glupi sukob Obilia i Brankovia. JUG: Naivan, pa to ti je. Moj Strahinja, samo tako ovejani provincijalac kao to si ti mogao je to da uzme k srcu. Svako ko iole poznaje dvorske intrige, mogao je to predvideti. Ta dva petla nita drugo i ne rade nego nasru jedan na drugoga. Pri tom Milo, tanje pameti, a crvenije kreste, nasre grudaki, a Vuk, naravno Brankovi k'o Brankovi, podmee nogu. Elegantno je podmetne, i onaj prvi uvek zapne, nikad ne preskoi. On e sad rasporiti Murata. Kao da mu je Murat tu, na Bagdali, izloio stomainu i eka ga. Zaletljiv deko taj Milo, a simpatian. Niskoga je roda pa mora da se junai. Samo, gree oni obojica. U situaciji u kojoj smo mi, mogao bi nam lako zatrebati jedan izdajnik visokog ranga radi koncentracije narodnog gneva i podsticanja herojstva, pa bi to njihovo kokanje moglo jednog od njih skupo da stane. BOKO: More, da sam ja na Miloevom mestu, ja bih Vuka ve odavno izazvao na megdan. Ako on to uskoro ne uini, nisam siguran da neu jednoga dana ja. JUG: Lake, Boko. Zna da majka ne trpi duele. I zna kakav je sada stav: moramo svi biti sloni ili se bar praviti da to jesmo, pred naletom poganog nekrsta sa istoka. A taj nekrst sa istoka zbilja je pogan. Horda primitivnog baibozuka, rasuta i strana. STRAHINJA: uje se da su jaki Turci. Dobro jau, lako ginu, i uporni su, kau. JUG: Jaki su, dabome da su jaki, varvari su uvek jaki kad naiu na civilizaciju. Raire im se zenice od pohlepe pa nasru sa strahopotovanjem. Znai, nasru opasno. A civilizacija se od varvara uvek brani prezirom. Znai, brani se slabo. Sreom, nismo mi neka jaka civilizacija inae... BOKO: ta inae"? Samo neka pone ve jednom. Po trojicu u ih na koplje nabadati i preko sebe u Sitnicu bacati. Eh, Strahinja, to sam nauio jedan udarac. Da ti pokaem. (Uzima sa zida koplje.) JUG: (osea se da Jug uiva u svom najmlaem sinu) Pogledaj ga samo, Strahinja. Jo se nije estito ni ispilio, a ve hoe tebe da ui. Pa zar ti, Boko, ne zna kakav je vetak na Strahinja. STRAHINJA: Dede ti samo, urae, dede! BOKO: Znam kakav je junak i svaka mu ast. Na mau, valjda, i nema boljeg od njega. Ali to se koplja tie, tu se ne dam nikome. Gledaj samo ovaj zahvat. Doneo ga je Milo iz Latina. Ta Latinad nisu neki naroiti borci ali, odnekud, znaju trikove. JUG: Hajde pokai! Ba da i ja vidim. BOKO (demonstrirajui, Strahinji) Vidi, ovako: jae srednjim galopom malo iskoen ulevo. Koplje dri labavo, sasvim labavo. Slobodno ga pusti neka juri na tebe, to bre, to bolje. Kad ti se priblii, naglo zabaci telo unazad... (Otvaraju se vrata. Boko zastaje sa zaustavljenim kopljem u vazduhu. Izlazi Vojin. Vrata ostaju otvorena. Boko lagano prisloni koplje uza zid.) VOJIN: Majka je zadovoljna ishodom skuptine i kae da treba svim sredstvima odrati stvoreno raspoloenje i visok moral plemstva i naroda. Treba svakome duboko usaditi svest da je naa stvar sveta, i mada usamljeni u ovom trenutku i bez pomoi hrianskih naroda, mi emo ostati na megdanu za stvar krsta i slobode. Pobediemo, ili izginuti. Poslala me je caru. JUG (tiho) Nosi mu novu lekciju? VOJIN (namrti se): Nosim mu estitke koje je zasluio. Hajde, Boko, pouri.

BOKO (pripasujui ma) Evo me, Vojine. Moji kopljanici su sigurno ve postrojeni. Ala u da ih raspalim. JUG: Pazi dobro da i ti (Samo usnama) ne zamuckuje. BOKO (nije razumeo): Molim, oe? ta da pazim? JUG (malo glasnije, ali jo uvek apatom): Da ne zamuckuje. VOJIN (pokazujui na otvorena vrata): Ali, oe! (Jug gestovima kao da kae: dobro, de neu.) BOKO (polazei sa Vojinom) Evo mene brzo natrag, zete, pa u onda pokazati. (Rukom u vazduhu kao da dri koplje.) STRAHINJA: Pouri samo, jer ja jo veeras mislim da krenem. BOKO: Bolje ostani da vidi sutra smotru vojske. Bie sjajno. (Odlaze.) JUG: Stvarno, zato tako uri? Ostani jo malo. Ja volim kad si ti ovde. Imam bar s kim da popriam. Ovi moji su sada sasvim obuzeti sveanim i velikim inom. A to ti je cilj vii, to ti je ovek nii. I to vie u daljinu gleda, to sve manje oko sebe vidi. Valjda drukije i ne moe. A ti si tako tih i pribran. Ti si na svoj neki nain paljiv sagovornik. STRAHINJA: Rado vas, istinski vas rado uvek sluam, ali eto, morau da se opremam za rat. Da posvravam jo poslove kod kue, da zbrinem svoje. JUG: Kad ree ,,svoje", da te upitam. Kako ti je majka? Jo uvek raspreda brige sa onim svojim svecem. Osea li, Strahinja, kao da dolaze vremena za molitve i za utanja. STRAHINJA: Pravo da vam kaem, zabrinut sam i ja. Kaite mi, vi ste ovek pametan, obaveten, kako e se sve ovo zavriti? JUG: Pa, uo si maloas. Svrie se tako da emo u svakom sluaju ostati na megdanu za stvar krsta i slobode pa ili pobediti, ili izginuti. Jedno carstvo nam u svakom sluaju ne gine. Sreom, naa je stvar sveta pa ne mari to su nas svi napustili... (Vrata se demonstrativno zatvaraju.) JUG: Eto, sad je ona opet ljuta na mene. A samo sam ponovio njene rei. Moda malo ironino, priznajem. A ne mogu drukije. Ironija je, moj Strahinja, spasonosno sredstvo za odravanje kondicije zdrave inteligencije. uva glavu da se ne usija i srce da mnogo ne omeka. Ona to ne razume. Moju ironiju, ona je, dok se jo bavila mnome, to ve odavno ne ini, zvala ,,Jug Bogdanovo odsustvo smisla za pravljenje istorije". Moj najstariji, Vojin, to kae vulgarnije: ,,Vi sve skrnavite, oe." Kad ljudi jednom ponu da upravljaju drugim ljudima, posmatraj samo, ja sam to dugo gledao, odjednom im se suze zenice. Izgube smisao za razlike. Pootri im se, dodue, optika, jako pootri, ali toj otrini samo se planine priblie, ljudi ne. Ui se, zete, ivotu, trebae ti. STRAHINJA: Da li e mi trebati? Mislim, da li e mi trebati jo dugo? Znate, ja se ne plaim. I obaviu svoju dunost asno i do kraja. Na meni nee ostati careva kletva, ali ko zna ta nas sve uskoro eka. JUG: To ne zna niko. Za koji dan znae to svi koji preive. Pa onda, istorija i predanje. Pa i oni, pitanje da li e ba tano znati. I predanje ti je, zna, kao i ja ironino. I pravo da ti kaem, nee biti veliko udo ako se jednoga dana, posle mnogo godina, pone o meni govoriti i pisati da sam bio, recimo, starac sa sedom bradom, ili jo gore, da sam bio junak, ja koji nikada nisam ratovao. Sve se, moj sinko, na svetu pravi, i ova stolica ovde i ljudske reputacije. Jedno vreme sam se ak nosio milju da napiem svoju biografiju, ali sam se uplaio da nekako ne dospem u svetitelje, a to mi ne bi prijalo. im ovek pone da pie o sebi, odnekud i protiv svoje volje kao da postane zograf. Stane da deformie,

krivi, stilizuje. Sve crte postanu sveane, svaki banalan greh ispadne nekako naroit, male vrline izuzetne, i oreol sam od sebe zasvetli oko autorove glave. A kad ve poeh o oreolima, ne upitah te, a sve hou ovih dana, kakav oreol sada nosi moja erka? ta sad izigrava? Muenicu, pustinjaka, grenicu, svetiteljku, ta? STRAHINJA: ivi, kao i uvek, utljiva, povuena, zanesena. JUG: im neko stane da izmilja sebe, proeprkaj samo malo bolje, morae naii na ambiciju. Kod ena ti je to samo mnogo komplikovanije, ali je u stvari isto. Toga sam se ja nagledao u ivotu, ihaj! A vidi, kod te moje erke nikako ne mogu da predvidim u ta e je matica njene ambicije zaneti. Sve joj je to od... (Pokazuje na mala orata.) Ja ti, brate, nikada nisam bio... (Glasno klicanje napolju.) JUG (smeje se): To Boko zaklinje kopljanike. E, vidi, kod njega je sve jednostavno. Hoe deko da bude junak. A to kad ovek zaista hoe, ako samo nema nekih organskih smetnji, onda e to i biti. Junatvo je najjednostavnije od svih vrlina. ak se i recept zna. Uzme tri drama vrste vere u neto, tri drama neobaziranja na posledice, i dobru oku jake volje. Sve to izmeaj i, gotovo. To ti ne moe da razume jer si i sam junak, ali moe da veruje na re meni koji sam uvek bio kukavica po ubeenju. Ima u starim knjigama, ne ovim hrianskim, nego davno pre njih. (Ulazi Jugov sluga. Ceremonijalna, ukruena figura bez znaaja.) SLUGA: Stigao je sluga gospodara Strahinje. Moli da odmah bude primljen. (Strahinja je skoio na noge.) STRAHINJA: Stariji ovek? S brkovima? Milutin? SLUGA: Tako je rekao da se zove. STRAHINJA: Putaj ga odmah unutra. (Sluga izlazi. Strahinja se ushodao dugim koracima.) STRAHINJA: ta li se to desilo, zaboga? JUG: Sigurno nita. Zabrinula se majka za tebe. Ili moja erka izmislila neku vanu poruku. STRAHINJA: Ne, ne, neko je zlo, oseam. (Ulazi Milutin. Sav prebijen od rana, iznemogao od brzog jahanja, jedva se dri na nogama. Strahinja mu prileti.) STRAHINJA: ta je, Milutine, pobogu? (Koliko li je puta Milutin od Banjske dovde ve preiveo u sebi ovu scenu scenu i smiljao rei kojima e poeti. On, tako blagolagoljio, sada odjednom ne moe da kae nita.) STRAHINJA: Ne mui me, govori! ta se desilo? MILUTIN: Nevolja, gospodaru, golema nevolja! (Pada na kolena. Strahinja mu pritrava.) STRAHINJA: Sav si iseen. Za ime boje, ta se desilo? (Ulazi Boko, blistao od parade, pun sebe. Poinje jo s vrata.) BOKO: Ala su kopljanici klicali! Je li se ulo ovde? (Spazio je Milutina na kolenima i Strahinju kraj njega. Zautao je naglo, a onda, obraajui se Jugu koji sedi i rukom gladi peani sat.) ta se to ovde deava? (Jug mu daje rukom znak da uti. Strahinja je brzo priao stolu i prineo pehar Milutinu. Na otvorenim velikim vratima proviruje Sluga.) STRAHINJA: Pij! MILUTIN (s naporom): Eh, zlo mi vino, gospodaru, i gora rakija. STRAHINJA: ena? Majka? Jesu li ive?

MILUTIN: ive su, gospodaru, a moda bi bolje bilo da ne gledaju sunca i bijela dana. STRAHINJA: Ostavi se stihova, tako ti boga! Govori! MILUTIN: Sve u ti po redu kazivati, a Bog zna kako mi je pri tom. Petog dana kako si otiao, gospodaru, kamo te lepe sree da nisi, ba sam gospodaricu otpratio manastiru na jutrenje, kad udari odnekud jedna eta Turaka. I pred njome nekakav grdan Vlah Alija. Kako padoe tako poee sei sve ivo s reda. Dotrah odmah, ovoga mi krsta, viknuh momke to ih je oko dvora bilo, i branismo, branismo, ali ne odbranismo. Sve su isekli. A mene, gospodaru Strahinja, ne gledaj tako to sam iv, na pragu sam ti kunom pao proboden maem. Evo ovde. (Milutin je zastao da uzme daha.) STRAHINJA: I, i... Govori, kumim te bogom. MILUTIN (prekorno, kao bijeno pseto): Kako u dalje, gospodaru, od bruke i sramote. Preskoi me Turin i upade unutra. ta je posle bilo, nita ne znam, dok ne dooh svesti. A onda videh, ne video dabogda, neka oprosti svetlo lice estitoga Jug Bogdana i ti, gospodaru, ali moram, videh onu kurvu to se tvojom enom nazvala... BOKO: ta kae, pseto? (Hoe na njega.) JUG (otro): Pusti ga, Boko. Govori, ovee! MILUTIN (oborio je glavu i cedi polako): Videh kako Turinu daje nakit i govori mu mazno da e svojom voljom poi s njim. Crni moj putovoo", ree. BOKO (ne zna ta e od sebe) Jesi li ti pri svesti, ovee? Jesi li pijan? JUG: Eto ti ga na, u ta ju je zanelo. (Strahinja sve vreme stoji ukopan, dok udarci padaju po njemu.) MILUTIN: Kamo sree da sam pijan, mladi Jugoviu, kamo sree, ali nisam, sem od sramote. Ja onda, gospodaru, poslednjom snagom doepah ma sa poda, a ona mi ga, zmija, izbi nogom. I ode sa njim. Ne ode, nego je odnese nekrst na rukama. STRAHINJA: A majka? Majka? Je li videla sve to, ula? MILUTIN: Videla, gospodaru, videla. Prokleta, tuna, i kose svoje starake raspustila. Ikonu svoju, svetitelja, zgrabila i za njom bacila. STRAHINJA: Ona, sveca? MILUTIN: Zgrabi ga Turin rukom poganom da ga odnese, a ona, preljubnica, ne dade joj, valjda, toliko ni njena crna dua, uze ga pa vrati. A majka ti, muenica, ne htede ni njega iz grenih ruku da primi. Tako se to zbilo, gospodaru. Kad malo dooh svesti, ostavih kraj nje, da je uva, jedno ensko eljade to se u odaju neku sakrilo pa ostalo ivo, a dvorac, gospodaru, nisu palili, samo staje, pa uzjaha na konja i ne sioh sa njega dovde. Eto, sad zna sve. (Svi ute. Milutin polako podie glavu.) STRAHINJA (Jugu): Naredite, molim vas, da mu previju rane, da ga nahrane i napoje. BOKO (sluzi na vratima) Jesi li uo? ta blene? ta, uostalom, boga ti tvoga, trai tu na vratima? (Sluga se uzmuvao. Podie Milutina i izvodi ga.) MILUTIN (okree se): Ako nekuda krene, gospodaru, ne zaboravi na mene. Zubima u ujedati ako drukije ne uzmognem. (Strahinja ga nije ni uo. Sluga odvodi Milutina. Kao da su tek u tiini koja je nastala sva trojica poela da shvataju. Prvi progovara Boko.) BOKO: Joj, kakva strana sramota! JUG: To je mnogo gore od sramote, Boko. To je nesrea.

BOKO: Kako je to mogue, Gospode boe! Moja sestra, oe. (Jug uti.) BOKO (Strahinji): Reci ti neku re, do vraga! to uti! Ti mora znati zato. ta si joj uinio naao? Govori! (Strahinja uti.) BOKO (drmusa ga): Govori! ta si joj uinio? JUG: Smiri se, Boko. I ne diraj oveka. Ako je tebi sestra i meni erka odbegla za Turina, njemu je ena. BOKO: Pa objasnite mi onda vi, oe. Vi uvek sve umete da objasnite kad nije vano. A sad utite. JUG: Tu izgleda nema ta da se kae. STRAHINJA (najzad je progovorio, ali, odnekud, sasvim mirno, zamiljeno) ta sam joj uinio? Nita joj nisam uinio naao. Ne, nita joj nisam uinio. To je ona neto sama. Ili je to... Ne znam. Ne razumem. JUG (to je sada iznenadan glas, glas slomljenog oca, koji kae) Kako li je njoj sada? STRAHINJA (prenuo se na ove rei) Kud ju je mogao odvesti? Sigurno na jug. ekajte, pa zar su Turci ve do Banjske prodrli? BOKO: Po svim glasovima, oni su jo dva-tri konaka od Kosova. To mora biti neka prethodnica, ta li? JUG: Zlo uvek dovoljno brzo hita. (Strahinja je naglo skoio na noge.) STRAHINJA: Ja moram odmah da idem. JUG: ekaj, Strahinja! Kuda e sada takav? STRAHINJA: Moram da je naem. BOKO: (sad je i on skoio) Takoje! To je prava re. Treba je oteti. Po svaku cenu oteti. A onda je, onda je treba... O, Gospode boe, kako je samo mogla. Moja roena sestra. Sa mnom je rasla uporedo, pametna je bila, sto puta pametnija od mene. Naitana. Ovolike je oi imala. Kako je samo lepo govorila. To se na vas bila umetnula. To je bila vaa ki. JUG: Zato govori, bila? Kao da je pokojnica. A to to kae da je na mene... Nije na mene, sine. Nikada ja ne bih bio sposoban da tako neto uinim. BOKO: Vi jo malo pa ete to za podvig proglasiti. JUG: uti, Boko, ne mui me! Podvig, nepodvig, ne znam. Ali kad se tako polomi ivot, onda je to strano. Tu ni da prata, ni da sudi. STRAHINJA (Boku) Moe li mi dati trideset, ne, ekaj, dosta je dvadeset ljudi. Hrabrih, dobrih konjanika, da mogu da jau dan i no. BOKO: LJude u ti dati, odline ljude, ali, razume se, idem i ja s tobom. JUG: Ne ludujte, deco, zar je malo zla i bez toga. Nita se vie ne moe ispraviti, mora se samo podneti. BOKO (skoro vie) Neu nita da podnosim, zato da neto podnesem, neu, razumete li me! Hou da je sve isto i... lepo... I ja ne umem da kaem, ali ovako ne sme, i nije pravo. I kako sve to? JUG: Smiri se, Boko sine, smiri se. Eh, ta e te jo sve u ivotu snai. BOKO (ne slua ga) Nekakav Turin, nekakvo udo, negde bogzna odakle, kao iz sna, upadne odjednom... Pa to ne sme, pa to ne moe. JUG: Vlah Alija. Nekakav grdan Vlah Alija, tako ree sluga. STRAHINJA: Nai u ga.

JUG: Gde e ga nai, Strahinja? STRAHINJA: Da ga traim nebu pod oblacima, nai u ga. (Boku.) Ide li zaista sa mnom? BOKO: Evo ti moja ruka i moja re. STRAHINJA: Moe li odmah da krene? BOKO: Odmah, brate, dabome odmah. JUG: ekajte, deco, da vam ja kaem. Niste pomislili... BOKO (prekida ga) Nita nemojte, oe, da mi kaete. Sad nema vie ta da se govori. Sad ima da se radi. (Strahinji) Sedi da se dogovorimo. Pa sedi kad ti kaem. Sluaj. Uzeemo, da, tano si rekao, dosta je dvadeset momaka, moji su momci sjajni. STRAHINJA: I za svakog po rezervnog konja. BOKO: Po dva. Raspitaemo se kod Vojina, on sa uhodama radi i zna sva turska kretanja. Onda emo... JUG: A majka? Na majku nisi pomislio. (U punom zamahu plana, Boko je zastao.) BOKO: Au, kad majka uje! (Upada Vojin. Ovoga puta uao je urno. Baca sa sebe ogrta.) JUG: Vojine, sine... VOJIN: Znam, sve znam. Sve sam uo. Pa dabome, kad vas trojica tu sedite i brbljate, a cela kua bruji ko konica. Onaj Strahinjin brkajlija sedi u kuhinji, sve se naetilo oko njega, a on pria li pria. Brbljivac neki, naao sluae pa uiva. Vana linost postao. Video Jugovu ker kako postaje kurva. Do mraka bi ceo Kruevac znao, od cara do poslednjeg sluge. Sreom sam ja naiao. BOKO: Pa ta se tu moe, to se ne da sakriti. VOJIN: Zna ti. Sve se moe sakriti. Razume? Sve. Umesto da si odmah zabranio da iko izae iz kue, zatvorio sva vrata i postavio oveka na ulazu ti mi tu kopljanike mudrosti izvodi, nita se ne moe sakriti". Moe. uje li, sve se moe sakriti. JUG Pa, on je samo hteo da kae... VOJIN: Nemojte ga vi braniti. Ajd', on je jo mlad, ali vi ste se bar nagledali za ivota skrivenih sramota. Zar ne shvatate o emu je re? O ugledu ove kue, koje ste vi glava, o ugledu naeg cara, iji ste tast, o ugledu Jugovia, iji ste otac. JUG (mirno) Re je o tvojoj sestri, pre svega, ini mi se. I o ugledu ovog oveka ovde. VOJIN: O mojoj sestri? I vi nju jo uvek zovete mojom sestrom? NJu koja nam je ovaj uas priredila. I to kad, za ime boje. Ne znam ta bih joj uinio. Kurva jedna. STRAHINJA: Ako ona vie nije tvoja sestra, ona je jo uvek moja ena. VOJIN: Tvoja ena! Zato je nisi onda bolje uvao kad je tvoja ena, nego da ti pobegne za Turina. I ti si mi neki. Ah, govorio sam ja da je ceo taj brak, taj suludi turnir, da je sve to kojeta. BOKO: Dere se tu na nas to nita ne preduzimamo umesto da uje ta emo uiniti. A sam ne zna nita pametnije nego da vrea oveka. To nije kopljaniki, to je dravniki, je l'? VOJIN: U pravu si. Oprosti, Strahinja. Znam da i tebi nije lako, ali pomisli samo kako je meni. Danas, na dan zakletve: ,,Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne doo u boj na Kosovo", a, evo, roena ssstra ods prva na Kosovo, barabi nekoj pod ator, da ias saeka valjda. Uh, nita se gore nije moglo dogoditi. Oprosti, Strahinja. STRAHINJA: Pusti sad, jesi li se istutnjao? Jesi? E, onda sluaj: ta zna o...

VOJIN: O emu? STRAHINJA: O tome. VOJIN: O kome, bogamu! BOKO: Pa o tom Vlah Aliji. O kom drugom? VOJIN: Znam dosta. ta e ti to? STRAHINJA: Treba mi, reci. VOJIN: Ma, ta da ti kaem. Najgore od najgoreg. Ni spahija nije ak. Obian nizam. Poao je sa vojskom iz Anadolije, ali se uz put odmetnuo. Zlikovac. Palikua. Pljaka najgore vrste. BOKO: Gone li ga Turci? VOJIN: Ne gledaju ga lepo ali ga ne diraju. Oni trpe takve. STRAHINJA: Koliko ljudi ima sa sobom? VOJIN: Ma nita. Jednu etu baibozuka. Barabe kao to je i on, samo manjega formata. Pa i njih ne vodi uvek sa sobom. esto ide sam kao vuk. STRAHINJA: Gde bivakuje? Zna li? VOJIN: A ko e ga znati. Kad se napljaka onda se najee ulogori negde uz vojsku. Tu je najsigurniji. Uh, kad saznaju Turci da je cariina sestra s njim odbegla... A pohvalie se ubre. BOKO: Ako nije, i nee. Dae Bog i srea junaka da mu odleti glava sa ramena pre no to lane. JUG: Moda on i ne zna ko je ona. Moda mu nije rekla. To bi liilo na nju. Valjalo bi pitati slugu. VOJIN: I vi mislite da to ve nisam uinio? To je bilo prvo to sam ga pitao. Ali ne zna, dugo je bio u nesvesti. Zna da brblja sve kojeta, sve o nekakvoj ikoni, o nekakvom svecu, a najvaniji podatak ne zna. STRAHINJA: Samo gubimo vreme. Kai mu ti, Boko, a ja idem do Milutina. Odmah se vraam. (Strahinja odlazi.) VOJIN: ta da mi kae? JUG: Zamisli samo, Vojine, oni hoe da je otmu. VOJIN: Da je otmu? Ko to? BOKO: Ja i Strahinja. JUG: Nemoj ih pustiti, samo e jo i oni stradati. VOJIN: ekajte, ekajte, da razmislim malo. BOKO: Mislio ti, ne mislio, inio ti to inio, Strahinja i ja emo je oteti. VOJIN: Polako, Boko, ekaj. Moda se to moe pokuati. U najveoj tajnosti, razume se. Ako uspe, to bi moglo da spase stvar. Samo, ti ne moe ii. Primetilo bi se. Ii e samo Strahinja. BOKO: Ali, ja sam mu dao re. VOJIN: Ostavi se sada rei i gluposti. ekaj da promislim... Kakav bi to efekat bio ako uspe. NJu je onda, razume se, Turin oteo na silu. Kad je saznao da je od Jugovia, toliko se uplaio da nije smeo ni da je takne kao enu, hteo je otkup da uzme. Ali se niko ne moe nekanjeno drznuti na nas. Mi Jugovii, mi kanjavamo. Da, morae, ipak, i ti da poe. Da bude neko i od nas. teta to su sva braa kod vojske, Damjan bi bio zgodniji. uti, nemoj da protestuje. On je iskusniji, stariji i turski zna. Ali sada nemamo vremena za gubljenje. Poi e ti. Sve jo moe dobro da se zavri ako uspete da je otmete.

Dobijena arka pred veliku bitku. Efektno. Romantino. Nego ta! JUG: A ako ne uspemo? VOJIN: Onda nita nije ni bilo. Niko ne sme nita da zna. To je ve moja briga. ekajte da sednem. Dau vam najbolje putovoe. Imam u tamnici jednog turskog kalauza, da vam kalauzi. A vi jaite brzo, to bre moete. Kreite se ivicom turske vojske. Gde je sad taj Strahinja? Gledajte da uhvatite jezik, pa onda... BOKO: E, to ve, carski kancelaru, prepusti nama, to emo mi ipak bolje umeti od tebe. VOJIN: U pravu si. Kad ih naete, Turina kaznite dostojno. Ali, uje ta ti kaem? Da se pamti. Recimo, odsecite mu ui, pa onda... JUG: Nadam se da e nas potedeti detalja. VOJIN: S njom, ivom ili mrtvom, jaite odmah natrag. im se vratite, ja putam vest da je odvedena silom, da se otimala, branila, i tako dalje. Lako je za priu. (Ulazi Strahinja.) BOKO: Strahinja, sjajno! Vojin je odobrio. Pomoi e nam. Dae nam i kalauza. I sve. STRAHINJA: Hvala bogu. Tako e bar biti lake. VOJIN: I da zavrim. Ako bog da pa se sreno vratite, onda emo mi nju lepo, u manastir. STRAHINJA: ta kae? VOJIN: Kaem, onda emo mi nju u manastir. to me tako gleda? STRAHINJA (udno) U manastir, kae ba u manastir? VOJIN: Pa da. Za enu je sigurno ne bi ponovo primio. A ne bi bilo ni pristojno. Svet bi brbljao svata. Ovako e ona postati monahinja Jevdokija i, mir boji. JUG: Bojim se samo da joj se ime nee dopasti. VOJIN. Gospode boe, vi ste i sada ironini. Zar ba nimalo srca nemate. Pa, erka vam je. JUG: Kako ti, Vojine, ama ba nita o srcu ne zna. VOJIN: A ko e vas znati. A sad ostaje ono najtee. Treba obavestiti majku. BOKO: A, setio si se najzad. VOJIN: Nita drugo i ne mislim otkad sam uo nego kako u njoj rei. Jer vi, oe, sigurno neete hteti da joj to kaete. JUG: Reci joj ti, Vojine. Ti e to bolje umeti. Ja nju ionako samo nerviram. VOJIN: Nee ona kukati, znam, tvrda je ona srca, ali opet... (Utee se) Kad sve ja moram. (Prilazi vratima. Kuca. Svi ute. Onda Vojin ulazi; vrata se zatvore.) JUG: Sada nam valja ekati. BOKO: Priajte neto dok ekamo. Ne mogu da podnesem tiinu. JUG: ta da priam? BOKO: Priajte ta bilo, samo da ne utimo. ta mislite sada dok gladite taj peani sat? JUG: Zar ga gladim? ta misli? Nita ne mislim. Seam se samo. I to se, odnekud, seam trenutka kad je prohodala. udno. Toliku decu imam a jedino pamtim njenu postupaonicu. Obiaj enski, vraarski. Ti zna, Boko, da tvoja majka dri do svih obiaja. Jo u staroj naoj kui je to bilo. I njoj su bili postavili, kao i svoj enskoj deci, pletivo neko, jabuku, da se vidi da li e biti zdrava i rumena, ogledalo, zna se zato, kljueve, da li e biti uvarna, varjau i jo kojeta. I onda je pustie. A ona mala, mala, ovolina, crne neke kosice, a oi je ve onda imala ogromne, prvo se malo zaljuljala na nogama, pa onda krete. Mi svi gledamo ega li e da se mai. A ona stala i ruice ne

prua. Kao danas da je gledam. Stisla desnu pesnicu ovako na grudi i ne otvara je. Onda, odjednom, tre prostirku na kojoj je sve to lealo i srui sve na pod. ene se samo zgledae, lo je to znak bio, a ja sam se sit smejao i njima i njoj. BOKO: Bapske prie. JUG: Razume se da su bapske, a da kakve bi druge bile. Nita i svata... I sad e nju, to isto moje malo dete, ako je otmete, Vojin baciti u kaluerice. I kad je bre stigla ta crnokosa devojica i da odraste, i da se naita, i da se nasamuje, da se pokocka sa ivotom, da se uda i da celu prostirku ponovo srui na pod. Mala devojica sa stisnutom pesnicom na grudima. STRAHINJA: Hoemo jo dugo ekati? BOKO: Da se bar dogovorimo. Ako krenemo odmah veeras, recimo za sat, a ii emo pravo Moravom, je l' da? (Strahinja potvruje glavom.) BOKO: Stii emo do zore, valjda, na Ibar. Ako ne zastajemo, do veeri smo u Banjskoj. STRAHINJA: U Banjsku neemo svraati. Milutin kae da tamo neemo nai nikakve tragove za poteru. Sutra e on natrag majci, a mi emo udariti pravo na Lab. (Izlazi Vojii. Zatvara za sobom vrata. Smrknut je.) BOKO: ta je bilo? ta kae majka? VOJIN: utala je najpre dok sam govorio, a prosto sam uo kako joj kripi srce. Ipak, kao i uvek, videla je bolje nego mi. Ceo taj va plan bio je pogrean. (Strahinja je skoio na noge.) STRAHINJA: ta kae? BOKO: Ali mi emo sigurno uspeti da je otmemo. VOJIN: Pa i da je otmete, ta onda? Moe li to da izbrie izdaju? im je majka progovorila prvu re, znao sam da smo bili na pogrenom putu. Rekla je: Izdaja uvek doe iz srca, zato i jeste strana." JUG: Ako je tako poela, onda ostalo slutim. Za krupnom reju idu krupne posledice. Bar kod nje. BOKO: Govori, Vojine! VOJIN: ta ima tu da se govori, sve je jasno. Jo noas emo razglasiti istinu. Celu celcatu. I to mi. Svima, i plemstvu i narodu. Najmlaa Jugova erka, cariina sestra, izdala je svoga cara, svoju porodicu, svoje srpsko ime. igosaemo je igom izdajnika, izbrisaemo je iz porodice; i usne su joj prosto pomodrele dok je govorila, izbrisati iz srca". JUG: Onaj ko moe. VOJIN: Onaj ko ne moe, mora. Mora! Mi smo celi legli u ovaj sveti rat, itavim svojim biem, svim najboljim to imamo, srcsm, razumom, imenom, au. Mi moramo biti isti. Ako je izdaja potekla iz naeg doma i semena, onda je ona time samo stranija, i stranija ima da bude kazna koja joj sledi. Vano je da mi budemo prvi koji e rei i ukazati prstom: Izdajnik. Ekskomunikacija mora biti otvorena i nedvosmislena. Izdaemo proglas plemstvu i narodu: ona vie nije naa, i svako ko je sretne ima pravo i svetu dunost da je ubije kao besno pseto. Tako ima da bude, i tako e biti. JUG: Amin. VOJIN: Amin, dabome. I vi ete taj proglas potpisati, vi ste jo uvek, bar nominalno, glava ove porodice. BOKO: Ja neu, razume li, razumete li me svi, ja neu. Nikada nisam rekao ne, sad

kaem, ne. uje li, Vojine, ne! Najmlai sam u ovoj kui, svi znate vie od mene, ali ja ne mogu. Ja sam Strahinji dao re i ruku. Idem da joj kaem. (Polazi ka vratima. Vojin mu je zagradio put.) VOJIN: Jesi li ti pri sebi? JUG: Ne luduj, kad zna da ne vredi. Izmuie samo i nju i sebe. BOKO: Skloni se! (Odgurnuo je Vojina i upao u tu sobu kako nikada niko nije upao. Vrata se zatvore.) STRAHINJA: (Jugu) Vi to neete uiniti. Vi neete potpisati taj proglas. VOJIN: On e uiniti ono to je njegova dunost prema caru n otadbini. JUG: Ja u unniti ono to se uiniti mora. Ko mene pita u ovom apodiktinom svetu. Ko pita u ovakvim prilikama oca za njegovu malu devojicu. Kad neko hoe da usrei ceo svet, da uini dobra svima onima koji su daleko i koje ne poznaje, taj nekako uvek mora da unesrei one oko sebe, one najblie. Takvi su zakoni sveta i zakoni veka. STRAHINJA: Ja ne znam te vae zakone sveta i veka, ali znam svoje zakone ivota i krvi. Moja je pria mala u toj velikoj prii veka. Ja ne mogu i neu da nosim na svojim pleima celi vek, ali hou i moram da nosim mali svet koji mi je ivot poverio. Meni je vau erku poverio ivot, moda nije trebalo da to uini, svakako nije trebalo da to uini, ali je uinio. Ona je moja briga, ja imam da je brinem. Moram da je brinem. A ja to moram, ja to i hou. JUG: Govori samo, Strahinja, izgovori se! Rei ne lee ali blae. STRAHINJA: Ja ne govorim. Ja smeram. Boko i ja emo je osloboditi. To je prvo, to se mora. Posle e biti to e biti. (Vrata se lano otvaraju. Izlazi Boko, vrata ostaju otvorena. Svi ute. Boko ne gleda nikog, prilazi stolu, sipa u najvei pehar i ispija ga naduak. Onda lagano stavi pehar na trpezu.) STRAHINJA: I? BOKO: I nita. Objasnila mi je. VOJIN: Kaem ti ja lspo. STRAHINJA: ta ti je objasnila? BOKO (ne gleda ga) Objasnila mi je da je sestra izdajnik i da je izdajnik svaki onaj koji hoe da joj pomogne. STRAHINJA: Malopre nisi tako mislio. Dao si mi re i ruku. BOKO: I to sam joj rekao. Oslobodila me je zadate rei. JUG: Je li kako to boli, kopljanie, kada je prvi put? STRAHINJA: A ljude, ljude e mi, valjda dati? BOKO: Ne mogu ti nita dati. Majka kae da je svaka pomo izdajniku, svejedno kakva, ravna izdaji. Pa i ti nee poi. I ti e onda biti... STRAHINJA: Reci ta u biti? VOJIN: Sluaj, Strahinja... STRAHINJA: Sluajte vi mene, Jugovii. I vi, gospoo Jugovia majko. Vama govorim. Nisam vam ranije rekao, a moda je trebalo da vam kaem. Pre no to u poi ovamo, dala mi je jednu poruku za vas. Odvratio sam je od toga i ona je nije poslala. U toj poruci je pisalo gorko... (Vadi iz depa pismo. Vrata se zatvore. Ona kojoj je poruka upuena nee daje uje.) STRAHINJA? Neete da me ujete? Neete da ujete poslednju poruku svoje erke? (Vraa pismo u dep.)

JUG: ta je poruila, proitaj mi. STRAHINJA: Vama, nita. I vama brai nita, sem da ste je zaboravili. Kao da je znala unapred. Poruka je bila upuena majinom srcu. Tvrdom srcu Jugovia majke. Ona nee da je uje. Neka onda bude tako. A sad me ujte vi to me jo sluate. Otii u sam i izbaviu je iz tog pakla u koji je sama sebe bacila. Vi neete da mi pomognete. Moda i ne moete. Ja opet ne mogu drukije. (Vojin mu prilazi, Zgrabi ga za miicu i odvodi u stranu. Govori mu sasvim tiho.) VOJIN: Onog Turina, kalauza, ne mogu ti ga dati ovako javno, ali u udesiti da pobegne iz zatvora. Ti ga onda uhvati i... (Strahinja se otrgne od njega. Glasno.) STRAHINJA: Ne treba mi od vas nita. Ostajte zbogom, gospodo hrianska. (Strahinja naglo izlazi. Boko poleti za njim.) BOKO: Strahinja! (Vojin ga zaustavlja.) VOJIN: uti tu. Tako mora da bude. JUG: Amin. Zavesa

TREI IN Ista dvorana u dvorcu Jugovia u Kruevcu. Samo je sada raspored neto drukiji u poretku koji ne krije svoju nameru. Ovo je sudnica. Ne zna se koje je doba dana. Svi su prozori zatvoreni, ulazna vrata takoe. Otvorena mala vrata i tama iza njih ne umanjuju, nego pojaavaju utisak tajnosti ovog sudita. Na sredini, malo iskoen sto-trpeza, za kojim sede Jug Bogdan i Boko. Na trpezi sada nema pehara i voa. Nieg, sem malog peanog sata, koji Jug s vremena na vreme prevrne. Sa Jugove strane, sasvim na kraju scene i sasvim napred, stoji Vojin Jugovi. S Bokove strane, u uglu, u dnu, takoe na nogama, Strahinja. Na glavi mu zavoj. NJih dvojica nee sesti tokom celog ina. Na Strahinjinoj strani, sasvim napred, sedi ena. Ruka preko grudi. Poloaj svih linosti tokom gotovo celog ina je statian. Kad se zavesa digne, Vojin zavrava svoj govor. VOJIN: I zato je pred ovim porodinim veem optuujem za izdaju cara i otadbine, svoje porodice i svoga mua. Verujem da e porodino vee umeti da je dolino kazni za primer svim ivima i za pouku potomstvu. JUG: ekaj, Vojine. Za kaznu e uvek biti vremena. Dosta si govorio, (Prevrne peani sat.) celu jednu venost. (Die se.) Keri, ula si svog najstarijeg brata. VOJIN: Ja ne dozvoljavam da je nazivate mojom sestrom, a vama ostavljam zadovoljstvo da je nazovete svojom erkom. JUG: (neobino za njega, otro) Ja sam jo uvek, Vojine Jugoviu, bar nominalno, glava ove kue i nazivau u njoj svakoga onako kako ja budem hteo. Keri, ula si svog najstarijeg brata. (Sve oi su uprte u enu, a njene nekud visoko, u blistavi polijelej.) JUG: Govori. (ena nije pomerila pogled, ni ruku, moda je jedino nervozno pomakla usne, ili se to

samo tako uinilo.) JUG: Ustani i kai nam ta ima da kae. (Od ene i dalje ni glasa ni java. Odsutna, ukoena.) JUG: Tebi govorim, keri, ne ali se, nisi vie dete. Prole su igre. (Tiina.) JUG: ta hoe da pokae tim utanjem? Gordost, koja ti je uprla oi u to svetlo, ili stid, koji ti je stegao tu pesnicu na grudi? Zar ne razume da vie nije re ni o kakvim stavovima. Ovo nije pozorite, ovo o emu govorimo je ivot: tvrdi, teki, pravi, divni, oajni ivot. Zar moram da ti pretim: o glavi ti se radi, uje li? (Tiina.) JUG: Hoe li da te molim da govori? Pa lepo, eto, molim te, govori. VOJIN: Oe! JUG: Odakle vam samo ta kamena srca, te tvrde proklete glave. Osvrni se malo oko sebe pa pogledaj ovaj krvavi zavoj oko Strahinjine glave. Vidi li ovog deaka do mene kako se pati? Zar ne uje stranu tiinu iz sobe svoje majke? Taj to stoji tamo preko puta tebe, da, taj sa tvrdim obrvama i jo tvrim reima, misli li da je njemu lako kad govori tako kako govori? Zar ne vidi, najzad, mene kako stojim ovde kao tvoj sudija? Ja, tvoj roeni otac, moram da ti sudim. Pa smiluj se bar nama kad ve nee sebi. Progovori, zajecaj, nasmej se, narugaj makar, samo nemoj da uti. (Tiina.) JUG: Hoe li da uklonim nekoga odavde? Vojina? Strahinju? Hoe li da zatvorim vrata na sobi tvoje majke? Hoe li da ostans sama sa mnom, da samo meni kae, polako, kao nekad? VOJIN: Ovo nije ispovedaonica, ovojs porodino vee. STRAHINJA: Ona nee progovoriti, ne vredi je nagovarati. Od Kosova dovde nije progovorila ni re. JUG: (seda, pogleda po svima i kae setno) I... ta emo sad? VOJIN: Ne uti ona to joj se uti nego to nema ta da kae. Izdaja uvek zavee usta u vor kad se nae pred licem pravde i kazne. Da je po meni, sve ovo ne bi bilo ni potrebno. Ali majka je rekla: Utvrdite istinu i presudite!" Znai, utvrdiemo istinu i presudiemo. BOKO: Zaboga, kako da utvrdimo istinu kad ona uti? Kako da utvrdimo istinu? Da drimo govore ovde jedni drugima. I bar da su ostala braa ovde, ovako, ja treba da sudim. Ja nisam za sudiju. Ja ne volim da budem sudija. Ja to ne umem. VOJIN: Ume. Eto, sad e nauiti. I ne gubimo vreme. Ako ona nee da govori, mi emo govoriti sami. Ponimo ve jednom. Priaj, Strahinja, gde si i u kakvom stanju zatekao svoju enu? STRAHINJA: Ako emo poinjati, onda nssmo poinjati od kraja. Poeemo od poetka. JUG: Eh, lako je rei od postka, ali gde je ovde poetak? STRAHINJA: Ja znam gde je poetak, ini mi se da znam. Bie da je sve poelo posle podne onog dana kada smo slavili carevu enidbu. JUG: Misli na turnir? STRAHINJA: Mislim na turnir. Onog dana kad joj se sestra udavala za cara, pre poetka velikog turnira, glasnikom je objavljeno da e vaa najmlaa erka dati ruku onome ko pobedi.

VOJIN: Kakvog znaaja ima ta stara istorija? To je bila njena sopstvena ideja, vrlo glupa i romantina, uostalom, ali mi njoj danas ne sudimo ovde zbog romantike. Samo gubimo vreme na sitnice. JUG: Ko moe da zna ta je sitnica, a ta nije. Sam si rekao: utvrdiemo istinu. Ako je ikada utvrdimo, ona e i biti sastavljena od sto takvih sitnica. Govori, Strahinja. STRAHINJL: Ne elim da govorim o samom turniru. NJega pamtimo svi, sem moda Boko, koji je bio premlad. BOKO: Premlad sam bio i bio sam pa u carevoj pratnji, inae bih ija uestvovao. Ali turnirpamtim vrlo dobro. Bio je to najlepi turnir koji sam video. STRAHINJA: elim da govorim o onome to je usledilo posle turnira, na kome sam, sudbina je tako htela, pobedio ja. ENA (iznenada glasno, ali kao za sebe) Jedan konj se okliznuo na levu prednju nogu. JUG (brzo) ta si rekla? (ena uti.) BOKO: Rekla je: Jedan konj se okliznuo na levu prednju nogu." JUG: To sam uo, ali ta to znai? (ena uti.) JUG: Vojine! Ti uvek zna sve tajne. ta bi to moglo da znai? VOJIN: Ne znam i ne tie me se. Verovatno nam se ruga. uti tu celo vreme, a onda kad je najzad progovorila kae prvo to joj padne na pamet. BOKO: ekajte, ini mi se da ja znam. Prvo je bila trka na konjima. Za duinu glave ispred Strahinje i Kosania, prvi je stigao Relja na zelenku. Od tada ga i zovu Krilatica. Onda su bacali koplje u tit. Dva su koplja pogodila usred cilja svojim vrhovima, Strahinjin i Ivana Kosania. Naposletku su streljali kroz prsten jabuku. Strahinja je pogodio strelom u sred srede. Kosani je daleko promaio. Posle se Ivan alio da mu se konj u punom galopu okliznuo. Ko e ga znati, moda je i bilo tako, ali ja mislim da nije viteki tako se izgovarati. Kad izgubi, onda si izgubio. STRAHINJA: Nisam znao da mu se konj okliznuo, ali Ivan ne lae. Ako tako kae, onda je tako i bilo. VOJIN: Prekini, Boko, sa svojim deakim priama i seanjima. I ta hoe ti, Strahinja, s tim turnirom? STRAHINJA: Hou da kaem ono to ne znate. Nije ni bilo vano da znate. Sada je vano. Kad sam joj kao pobednik priao, poklonio se i stavio pred njene noge jabuku, rekla mi je, sluajte dobro, rekla mi je od rei do rei: Ja sam obeala da u onome ko pobedi dati ruku. Vi ste pobedili. I ja vam je dajem. Ali ujte me dobro, ja sam obeala ruku i nita vie." Je li tako bilo, gospoo? (ena potvruje glavom. Ona e utke odgovarati samo na Strahinjina pitanja.) VOJIN: Da, I? JUG: Pa, kako ne razume ta hoe da kae? VOJIN: Razumem i pitam: da, i? STRAHINJA: Pa to to sam rekao. Ona mi je dala svoju ruku. Ja nikada nisam od nje nita vie ni dobio do njenu ruku i njeno telo. I nikada me nije obmanjivala u tom pogledu. I ona i ja smo znali, ja bolje nego ona, da je ljubav neto to se ili mora, ili ne moe. VOJIN: Niko ni nju ni tebe, iznenadni branioe, ne pita da li ste se voleli ili ne. Zar malo ljudi proivi vek... ah. (Odmahne rukom.) Nego, ima li ti ta vanije da kae?

STRAHINJA: Imam, Vojine, imam i vanije. Naime, hteo bih da te podsetim, ako se jo sea, na tvoj prvi predlog kada si uo za otmicu. VOJIN. Kakve to veze ima? STRAHINJA: Pitam te, sea li se ta si predlagao? JUG: Monahinja Jevdokija? (ena je nemirno trgla glavom.) VOJIN: Seam se. Ali ta ideja o manastiru je odavno propala. Vidim ja ve kuda ti cilja. STRAHINJA: Nita ti ne vidi i nikuda ja ne ciljam. (Poinju da viu.) VOJIN: Ti bi hteo da... STRAHINJA: Ne zna ti ta bih ja hteo... VOJIN: Ti bi hteo sada posle svega... STRAHINJA: Posle ega to ,,svega"? BOKO: ta je vama dvojici! Zar ja da vas opominjem? (Pokazuje na otvorena vrata.) JUG: Govorite po redu i ne upadajte jedan drugom u re. Poeo si, Strahinja... STRAHINJA. Poeo sam, a on mi, eto, ne da do rei, o jednom pismu koje nikada nije dospelo svome cilju. (Okree se eni.) Oprostite to u ga proitati sada ja, a molio sam vas nekada da ga ne itate i ne poaljete. (Ponovo se obraa svima.) Na dan mog polaska u Kruevac, ona je napisala ovo pismo. (Vadi pismo i ita ga.) ,,Gospoo majko, piem vama, a ocu ili brai", uostalom, to nije vano. Javljam vam da znate kako smatram da ne dugujem nikome nita. Vlasna sam od svoga ivota, s kojim u uvek da uinim ono to hou. Zaboravljena od svojih a tua ljudima meu kojima ivim, odluila sam da prekinem ovo lano stanje jednog nesporazuma i da se povuem u manastir. Ne, ne inim to iz preterane pobonosti, ni iz elje za mirom (to e mi mir?), niti iz iste duboke skruenosti srca. Mi, Jugovii, vi to, majko, najbolje znate, skrueni nismo. U laikom mazohizmu moga ina nema nieg svetog. inim to da jo bolje i dublje pokopam svoj neuspeli i pogreno otpoeti ivot. elim jo da znate da mi ovek ije ime naputam nije nita krivo uinio i da sve to s njim nema nikakve veze. Ovoje poslednje pismo koje vam pie ona to je nekada bila vaa ker. U Banjskoj kraj Kosova, poetkom juna meseca 1389. godine od roenja Isusa Hrista." (Strahinja je zavrio itanje i za jedan dug trenutak je tiina. Onda...) BOKO: Kamo njene lepe sree da je to uinila. VOJIN: I njene i nae. JUG: Bila je velika glupost, erko, to to si htela da uini, ali je, eto, ispalo da je jo vea glupost to to nisi uinila. Ba je pametno udeen ovaj svet. STRAHINJA: Ja sam je spreio da to uini. Molio sam je da prieka. Mislio sam da je bolje, ako to ve bude inila, da to uradi kao udovica Strahinjia Bana. JUG: Ne sluti na zlo, i inae ga je dosta. VOJIN (ponovo preuzima inicijativu) Dobro, i ta sad cela ta prepiska, uostalom i neotposlata, treba da dokae. Da ona nije znala ta e u ivotu i od ivota? Pa mi to znamo. Svoju neodgovornost, lakomislenost, nedostatak karaktera, porodine asti, svu svoju pokvarenost, sve je ona to tako lepo dokazala ve nekolnko dana posle toga pisma. ta onda ono treba da dokae? JUG: Da dokae? Valjda nita. Ali da objasni, dosta. STRAHINJA: I da dokae. I to vanu stvar da dokae. Da dokae kako ona, kad ve

nikada nije bila srcem, i u mislima vie nije bila moja ena u trenutku kad je... VOJIN: U trenutku kad je jedna divlja baraba, jedno pogano pseto za pola sata uinilo od budue monahinje svoju nalonicu. Da je ta ista biti imajua monahinja sama skoila u njegovo prljavo naruje i sedlo, i da je bruj manastirskih zvona kao sluajno zamenila divljim halaukanjem baibozuka. Jaki su ti to dokazi. STRAHINJA: Zaboravlja samo pri tom da je on upao s maem u ruci i da je isekao sve ivo oko mog doma. JUG: Uzeo bi je i tako i ovako. Milom ili silom, svejedno. VOJIN (skoro zavapi) Ama, nije svejedno, ljudi boji, nije svejedno. Sva stvar i jeste u tome to nije svejedno. Boko, zar ni ti to ne shvata? Zato nije naletela na njegov ma i probola se sama? Zato se bar nije opirala? Neka ju je i silovao, neka ju je i ubio, bila bi to samo nesrea za nau kuu, ovako je neto mnogo gore, ovako je, sramota. Nesrea mora da se podnese, sramota mora da se zbrie. JUG: Poeli su aforizmi. Naime, to poslednje to si rekao, to je aforizam. Kad kae neto odluno, pametno i netano, onda si rekao aforizam, a aforizam je taan samo dok se ne obrne, onda je opet taan. Zato aforizam nije istina, a istina najee nije aforizam. VOJIN: Ako se ne varam, to to ste vi rekli, ta poslednja reenica takoe je aforizam. JUG: Vidi, vidi, i ti postaje duhovit. Pa da, fanatizam uvek moe vie no to moe. BOKO: Hoete li vi tako dugo? ta vam je, do avola. Ujedate se tu nekom filozofijom kao da nam je do nje. JUG: Nije mi, Boko, do filozofije, nije mi do ujedanja, ni do ega mi nije. VOJIN: Meni jeste. I ba zato to mi jeste, zahtevam da ostanemo na tlu injenica. STRAHINJA: A injenice su? VOJIN: A injenice su... Sam e da kae injenice. Gde si zatekao svoju enu, s kim i u kakvom stanju? STRAHINJA: Ne elim o tome da govorim. JUG: Mora da govori, Strahinja, mora. Vojin je u pravu. Priaj po redu. STRAHINJA: Moram li, onda hou... Otiao sam iz vae kue pred samu no. Jahao sam do jutra i celog sledeeg dana. Druge noi bio sam ve u blizini turske vojske. Tebi sam, Vojine, uostalom, ve podneo potpun izvetaj o broju, sastavu jedinica i svemu to sam video i to ne spada ovamo. Privukao sam se jednom straaru i smakao ga. Na alost, nije bio moga rasta. Morao sam da skinem jo jednoga. Preobukao sam se u Turina i poao po vojsci. BOKO: Ali ti ne zna turski. STRAHINJA: U toj vojsci se govore svi jezici. Govorio sam grki. VOJIN: Moe li to malo bre? STRAHINJA: Kuda tako uri? I meni se urilo te noi, ali sam lutao dugo, gotovo do pred zoru, a ne uspeh da mu uhvatim trag. Onda nabasah na jednog dervia i zamalo se sve ne svri ve onda. Prepoznao me. BOKO: Otkud da te prepozna? STRAHINJA: Bio je moj zarobljenik pre mnogo godina. Pustio sam ga na re da mi otkup plati i od tada vie ne uh za njega. JUG: I ba na njega da natrapa meu tolikom vojskom. E, mali je ovaj svet kad hoe. STRAHINJA: Sreom, uplaismo se podjednako. Ja, da me ne oda, a on, da ja ba njega traim da mi otkup plati. Dobar neki ovek. Nahranio me je i napojio. On me je i uputio kud treba, preko reke na vrh Gole-planine.

VOJIN: Zato ne sauva svoju opirnost za vaniji trenutak kad jednom ve doemo pred ator Vlah Alijin. STRAHINJA: Evo nas, ve smo stigli. Naime, samo sam ja stigao, jer, ako se ne varam... (Odmahne rukom) ali nita. BOKO: Reci samo slobodno to to misli. Da je Boko Jugovi bio kukavica i zato nije krenuo s tobom. STRAHINJA: Ako ikada za bilo koga budem rekao da je kukavica, to nee biti ti, sasvim sigurno nee biti ti. VOJIN: Dosta junatva, za njega emo imati skoru i krvavu priliku kroz koji dan na Kosovu. Dalje? STRAHINJA: Dalje moete pretpostaviti. Naao sam ga, izazvao na dvoboj i ubio. (ena je okrenula glavu u pravcu Strahinje a onda ju je ponovo vratila u stari poloaj.) STRAHINJA: Ne, nije bilo ba tako jednostavno. Moram, istini na ast, da kaem da je bio veliki borac. Nosili smo se po planini ceo letnji dan do podne. Izlomili smo maeve, koplja, sablje, satrli konje. Uhvatili smo se u dug i ljut kotac. BOKO: I? I? Kako si ga najzad savladao? STRAHINJA (oporo, ne gledajui nikoga) Zubima sam ga zaklao. (Ponovo brz, kos enin pogled upuen Strahinji.) BOKO: I? STRAHINJA: I to je sve. VOJIN: To nije sve. To je samo ono to si ti inio i uinio. Pitam te ta je inila ona? STRAHINJA: Nije inila nita. VOJIN: Gde je bila kad si doao? STRAHINJA: Gde je bila? Bila je pred atorom. VOJIN: Vezana? STRAHINJA: Ne. VOJIN: A on? STRAHINJA: I on je bio pred atorom. VOJIN: Kako? U kom poloaju? Zato sam ne govori? to si sad odjednom tako malorek. Je li to bio gospodar sa otetom robinjom, ili ljubavnik sa preljubnicom? JUG: Zato insistira, Vojine, i mui oveka i sve nas. Niko nespori injenicu, eto, ak ni ona, daje dobrovoljno otila s Turinom. VOJIN: E, to hou da ujem, to, da to niko ne spori. Sve vreme samo to i hou da ujem. Sve ostalo nije vano. To je ona istina koju valja da utvrdimo. Ti, Strahinja, takoe ne porie tu injenicu. Ne tvrdi da je... STRAHINJA: Ja nita ne poriem i nita ne tvrdim sem ono to sam video i uo. VOJIN: Oe, elim da u svojstvu najstarijeg mukog lana porodinog vea postavim jedno pitanje. Mogu? (Jug odobrava glabom.) VOJIN: Najpre vama. Jeste li se ubedili dosadanjim ispitivanjem da je ova ena od svoje volje pola sa Turinom i postala mu ljubavnica? Molim vas da odgovorite kratko i jasno. JUG: ini se po svemu da jeste. Ono to ne znam, to je, zato je to uinila. VOJIN: To i ne pitam. Tebe, Boko, pitam isto. BOKO: Pa jeste, Vojine. VOJIN: Strahinja? STRAHINJA (najpre uti, onda se okrene eni) Jeste li, gospoo, uinili to to Vojin

pita? (ena potvruje glavom.) STRAHINJA: Eto ti, sad si, valjda, zadovoljan. VOJIN: Lepo mi je to zadovoljstvo. Ali smo bar najzad utvrdili istinu, koju smo, dodue, i ranije znali. Dalji razgovor nas ne bi vie niemu vodio. Oe, molim vas da zakljuite veanje i da se povuemo da donesemo odluku. JUG (ustaje) erko, poslednji put te pitam: zato si to uinila? (ena uti.) JUG: Moda si htela, reci, da neto zatiti, da nekoga spase, da bude manje krvi, da sauva u ivotu Strahinjinu majku, zamak, reci ta bilo. Slai nas makar. (ena uti.) JUG: E, da... Nita se tu vie ne moe. Kako je poelo, tako e se i zavriti. (Okree peani sat i polazi.) Hajdemo. (Vojin i Boko polaze za njim u malu sobu.) STRAHINJA: Ja ne idem. VOJIN (okree se) Kako to ne ide? STRAHINJA: Tako, lepo, ne idem. Ti si, Vojine Jugoviu, ovek od zakona i valjalo bi da zna i da te ne podseam: ja nisam lan tvog porodinog vea, ja sam glava svoga porodinog vea. VOJIN: Kad nee, nita ti ne mogu. Moda je bolje tako. (Jug, Vojin i Boko izlaze na mala vrata. Vrata se zatvore. Na sceni su samo ena i Strahinja. ute. ena ustane, ode do stola, zamiljeno miluje Jugov peani sat. uti dugo, onda, leima okrenuta Strahinji, kae) ENA: Zato im niste rekli sve? (Strahinja uti. ena se okrene.) ENA: Zato im niste rekli da ste mi zatekli pred atorom s njegovom glavom u naruju? Da sam ga ja probudila i opomenula kada ste naili. Zato im niste rekli da vam je tu ranu na glavi zadala ova moja ruka dok ste se vas dvojica rvali u beloj i krvavoj peni? STRAHINJA: Zato mi nikada niste rekli za Ivana Kosania? NJega ste vi, znai, hteli da vidite kao pobednika turnira. NJemu ste se bili obrekli. ENA: Ne, nisam se bila obrekla Ivanu Kosaniu. STRAHINJA: Trebalo je da mi to onda odmah kaete. Ja bih se poklonio, poloio vam pred noge jabuku, i nestao u mojoj Banjskoj. ENA: Zaboravljate dve stvari: ja se nisam obrekla Ivanu Kosaniu i, ja drim zadatu re. (Gorko) Eto, na primer, nisam otila u monahinje. (ena eta po sobi, razgleda zidove, predmete. Strahinja je prati pogledom.) Sada e me oni osuditi, teko, do dna, kako samo Jugovii znaju. To mogu da podnesem. Ono to ne mogu da izdrim, to je da i vi niste s njima. Vi koji jedini imate pravo da budete sudija. STRAHINJL: Ja jedini nemam prava da sudim. Vi to znate. I ne elim da imam to pravo. Jedino to bih eleo da znam, to je... ENA: elili biste da znate da li sam zaista bila ljubavnica Vlah Alijina? Da, zaista sam bila njegova ljubavnica. STRAHINJA: Ne to, nego da li ste to uinili iz... ENA: Da li sam to uinila iz ljubavi? Ne, nisam to uinila iz ljubavi, mada... STRAHINJA: Mada... ENA: AH, sve je to tako... I sve to vie nije vano. I ne gledajte me, molim vas, ujete

li? Ne gledajte me tako. STRAHINJA: Kako vas to gledam? ENA (govori brzo padajui u vatru) Ne gledajte me tako kao da ste vi krivi preda mnom. Zato me ne prezrete, zato mi ne pljunete u lice, zato me ne udarite? Kakav ste vi to nemogu ovek!( STRAHINJA: Takav sam kakav sam i nita tu ne mogu. ENA (skoro vie) Pa da, vi ste savreni. Portvovani, korektni, sve razumete, sve pratate, vi imatedobrosrce, viste... Aznateli vi, ovee dobrog srca, da je surovije to to vi sa mnom radite nego ono to mi oni spremaju. Ej, ovee, mene je vaa majka proklela, svoga sveca je za mnom bacila. STRAHINJA: Majka je jue zauvek sklopila oi. ENA: Presvisnula je, znai, od tuge i sramote. Kako li me je morala mrzeti u poslednjem asu. STRAHINJA: Ne znam. Ne znam da li vas je mrzela. Samo znam da mi je po Milutinu poslala svoju poslednju poruku: ,,Reci Strahinji da ga u samrtnom asu preklinjem da ne krvavi ruke. Samo je boje da sudi", tako je rekla. ENA: Tvoja majka. Prava pravcata tvoja majka. Ista kao ti. STRAHINJA: Jeste li mi to rekli ti"? Prvi put u ivotu rekla si mi ,,ti". ENA: Zaista, prvi put sam vam rekla ,,ti". Tako odnekud doe re, ali sada je ve kasno. Kasno za sve rei. Kasno za sve. STRAHINJA: Nikada nije kasno. ENA: Jeste. Eto, svakog asa e se oni pojaviti. Tek to nisu izali jedan za drugim, jedan starac, jedan mladi i jedan ovek. Majka sigurno nee ak ni sada izai iz svoje sobe. Hoe li otac biti taj koji e izgovoriti presudu? Hoe li me Boko gledati u lice? Hoe li Vojinu bar za trenutak zaigrati obrva? STRAHINJA: Sluajte ta u vam rei. Ja... ENA: utite, evo ih... (Brzo odlazi na svoje mesto i seda na stolicu isto onako nepomino kao i ranije. Otvaraju se vrata i izlaze: Vojii, Boko i Jug. Strahinja je sada na Vojinovom mestu, nasuprot ene. Vojin je ostao kod stola. Jug je tamo gde je bio Strahinja. Boko je pored Vojina, malo iza njega. Svi stoje sem ene.) VOJIN: Neka svi ustanu. (ena i dalje sedi.) VOJIN: Rekao sam: neka svi ustanu! (ena se ne mie.) VOJIN: Boko, prii i postavi je na noge. (ena ustaje sama. Dugim krunim pogledom pree preko svih.) VOJIN: Porodino vee odredilo je (Mali, znaajan, gorak zastoj.) mene da saoptim odluku, i ja to, evo, inim. Jedan lan nae porodice, kojoj su Bog i sudbina odredili da se nae uz prestolje ove zemlje u njenim najsudbonosnijim trenucima, poinio je dvostruki zloin. Zloin izdaje i zloin preljube. Poinilac je svoje delo priznao svojim utanjem i svojom nemoi da se brani. Opsadno stanje u kome se naa drava nalazi i ast nae porodice zahtevaju najteu kaznu. Ona se zna i utvrena je davno obiajima naih predaka i zakonima naih careva. Za zloin preljube kazna je, seenje obe dojke, (enina ruka, stisnuta u pesnicu, zadrhti na grudima) a zloin izdaje trai da prestupnik bude rastrgan konjima na repove. Kako je zloinac pripadnik najvieg plemstva, pravo suenja

prinadlei samome caru. Porodino vee je odluilo da zamoli cara da teki i sramni zloin teko kazni ne uzimajui u obzir porodino srodstvo i ne osvrui se na okolnost, na kojoj je bezuspeno insistirao jedan lan vea, (Gleda Juga) okolnost da je prestup izvrila ena mlada i neiskusna. ast nae porodice mora biti oiena onim ime se ast i isti: ognjem i maem, a zastraujui primer mora biti dokaz nae nepotkupljive pravednosti. Naa lina oseanja tu nemaju i ne mogu da imaju nita. Do carevog izricanja presude prestupnica e biti zatvorena u podrumima naeg dvorca i niko s njom ne sme stupiti u bilo kakav dodir. To je sve. (Vrata na maloj sobi se zatvaraju.) VOJIN: To je sve to imam zvanino da saoptim... A sada nam ostaje malo vremena da se oprostimo. Pustite me, najpre u ja. (Obiao je sto i stao pred enu.) VOJIN: Bila si moja sestra. Nisam stizao od grdnih poslova da mislim mnogo na tebe, nisi zauzimala mnogo mesta u mome ivotu. Ali sam te voleo kao to se voli svoj, neminovno, celom svojom krvlju. Sada sam ja taj koji ti sudi i saoptava presudu. Ja u, znam da u ja jedini od cele porodice morati i da prisustvujem izvrenju presude. Ledim se na pomisao da e telo moje sestre biti izloeno pogledima gomile i kletima delata. Videe, ako me pogleda u tom trenutku, ovo isto moje mirno, namrteno lice, ove stisnute obrve, nadam se da mi se ni crta na licu nee pomai, da u uspeti da uguim pobunu svoje krvi, koja je i tvoja, ali znaj da e se sve iskidati u meni na tanke niti gorine i oaja, da u tek onda, moda prvi put zapravo, osetiti kako je strana, i krvava i skupa cena ivota. Zbogom. Neka ti Bog oprosti, ako moe. Ja, eto, nisam mogao. (Vojin se okree, odlazi do zatvorenog prozora i ostane zagledan u njega. Boko je poao prema njoj. Stao je. Zagledao se u nju, zaustio da neto kae, ondaje pokrio lice obema akama i zaridao. Tresu se ramena plavog mladog dina.) ENA: Ne plai, Boko. I ti si Jugovi. Jugovii ne plau nikada. (Polako prilazi Jug. Doao je sasvim do nje, uzeo je za ramena, ona mu malo naginje glavu i on je ljubi u elo. Jedanput, pa jo jedanput. On, tako govorljiv, ne govori sada nita. Samo je gleda, gleda. ena mu odjednom pree rukom preko lica. To je isti onaj gest kao sa Vlah Alijom, pa opet sasvim drukiji i drukije tuan.) ENA: Nemojte tugovati, oe. Ne stoji vam to lepo. Uvek sam vas volela to ste tako vedri i tako drukiji nego svi mi. VOJIN (jo uvek okrenut leima) Je li to gotovo? (Okree se) Ti e je, Boko, odvesti i postaviti straara. Ja moram do cara. JUG: (Strahinji) Zar ti... nee... (Strahinja, koji je sve vreme stajao na jednom mestu, sada istupi napred. Podigao je glavu, isprsio se, drugi je to ovek koji sada nastupa.) STRAHINJA: Hou. Dabome da hou. ekao sam samo da se svi oprostite. No... i jeste li se oprostili, Jugovii? Jeste. Dobro je to ste to uinili. VOJIN: ta hoe ti? STRAHINJA: Sad uti i pusti mene da govorim. Sluam i vas ve dosta dugo, i celo ovo porodino vee, i presudu, i ono to e ti sada otii da kae caru. Sad sluajte malo i vi mene. Ono to imam da kaem sasvim je jednostavno: ako u nekog mrtvog poaliti, poaliu ga dok je u ivotu. Ne boj se, Vojine, ja neu kao ti drati dug, i lep, i straan govor o istoj krvi koja e se prosuti. U ovoj eni ne tee moja krv, nego vaa, pa ipak, toj krvi neete suditi vi. I ne moete joj suditi po obiajima naih predaka i zakonima naih careva. Po njima, ova ena nije vie Jugovieva. Ona je iz porodice Strahinjia. Vi niste

vlasni da donosite odluke o njenoj sudbini. ekaj, ne prekidaj me, Vojine. Nemoj me goniti da vas podseam na to da je moja loza starija od vae i da je moje plemstvo viega ranga. VOJIN: Zato si je onda dovodio ovamo? STRAHINJA: Doveo sam je vama u nadi da emo moi da zajedno naemo lek nesrei koja nas je sve zadesila, hteo sam da zajedno vidamo, a ne da zajedno kanjavamo. Vi ste izabrali kaznu. Na va izbor ja kaem, ne. Polazei iz vaeg dvorca, sam i oajan, rekao sam vam ve jednom: moja je pria mala u velikoj prii veka. Mala je, ali je moja, i ja u je nositi i nositi se sa njom kako ja znam i kako je ja razumem. U mom porodinom veu nas ima samo troje: moja majka, ova ena ovde, i ja. Majka je ve odluila umirui, odluila da presude nema i da je nee biti. Zaklela me je da ne krvavim ruke. Ostali smo samo nas dvoje. ta e ona odluiti, ja ne znam, ali svoju odluku znam. BOKO: A tvoja odluka je? STRAHINJA: A moja odluka je... (eni) Gospoo, vratite se onamo gde vam je i mesto. Vratite se svome domu. Mali je to, popaljen i siromaan zamak, u zabaenom kutu ove zemlje, ali on e vas primiti lepo, kao putnika sa dalekog i munog puta. Ako moete, naite u njemu mir. Niko vam nita nikada nee prebaciti. ENA: Vi mi, znai, nudite oprotaj. A ta ako meni oprotaj ne treba? JUG: Dokle, dokle e da bude ista? STRAHINJA: Lagao bih vas kada bih vam rekao da mi je lako. Tvrda se neka, kamena grudva stegla u meni. Ja vam ne nudim oprotaj, nudim vam neto mnogo manje i mnogo vie od toga. Nudim vam svoje utanje i tugu to je sve tako bilo i to je sve tako kako jeste. udno je, ali je istina: ko nee ili ne moe da sudi, taj nema ta ni da prata. Taj moe samo da razume, ak i onda kada ne razume. Nita vam ne nudim to ve nije bilo vae. Moj dom se jednom otvorio pred vama da postane va, jednom i zauvek, i bez obzira ta vam se desilo. Ja ne uzimam natrag ono to jednom dam. ENA: I ta u tom domu da radim sa sobom? STRAHINJA: Ono to budete hteli. Molio sam vas i vi ste mi obeali. ekajte dok se sve ovo ne svri, dok se vratim ili ne vratim sa Kosova. VOJIN: Kosovo? I ti posle svega jo govori o Kosovu. Vidi, Strahinjiu, ti to si od starijeg i boljeg kolena nego mi, ti si slabi i kukavica. Kada je otac rekao majci da ti na nau odluku sigurno nee pristati, ona je rekla: ,,Ne sloi li se i zahte li da on sam sudi, on je u pravu. Mi zakon kriti ne smemo. Mi smo tu da zakon i veru uvamo, a ne da ih gazimo. Neka je onda vodi i neka ini ta hoe. Samo onda ni Strahinja vie nee biti na. Jedan emo barjak manje imati na Kosovu." Tako je rekla. STRAHINJA: Ja vie, kaete, nisam va? E, pa, biva moja silna i gospodska tazbino, neka znate da mi nije ao. Vidi, Jugoviu, ja za vas neu rei da ste slabii i kukavice. Slabii i kukavice vi niste. Vi ste samo krenuli daleko nekud preko svojih, ili bar preko mojih snaga. Pa, dobar vam put i pratila vas srea. A to se Kosova tie, tu se tvoja nepogreiva majka prevarila. Stari barjak banova Strahinjia vie se na Kosovu meu barjacima sve srpske gospode. Bie malo ljudi ispod njega, moda e ga jedva drati oslabele ruke nemonog sluge Milutina, ali se on nee poviti i nee pasti dok jo nosim ovo glave na ramenu. Rat je na posao, muki. Vanije nas stvari ekaju nego da sudimo enama. Za koji dan sudiemo se sa sudbinom. Ginuemo tamo u krvi i mukama pa neka bar ljudska pria ostane za nama. Tamo se ja neu postideti ni vas, Jugovii, niti bilo kog drugog. Nee mi ak ni ruka zadrhtati zbog toga to za mene nee ko imati da se moli

Bogu. ENA: Hajdemo odavde. STRAHINJA: Izgleda po svemu da smo jedni drugima sve rekli. JUG: Izgleda. STRAHINJA: E pa, zbogom nam ostajte. (Vojin je okrenuo glavu. Boko je svoju oborio.) JUG: Zbogom poli, deco. (Strahinja i ena izlaze. Duga, nepomina tiina.) VOJIN (jo uvek okrenute glave) I... Jeste li sada sreni, oe? JUG: Nisam srean, Vojine, nisam. Ali manje nesrean, svakako. Zna, malo mi je jo ostalo pa teko gubim. (Vojin se okree i polazi prema malim vratima.) JUG: Neka tebe, Vojine. Ovoga puta ja u je obavestiti. (Jug odlazi u malu sobu i zatvara za sobom vrata.) BOKO: Vojine! VOJIN: Molim, brate? BOKO: Ja u se, ja u se strano tui na Kosovu. VOJIN; Znam, mali, znam. BOKO: Ja ne mogu sve ovo da podnesem. Ne znam kako ti izdri. Kako ti sve ovo izdri. VOJIN: Neko mora, Boko. Uvek je neko morao i uvek e neko morati. Zavesa