INP KNJIEVNE NOVINE Biblioteka Kristali 9 Oswald pengler: Propast Zapada Preveo: Vladimir Vuji Predgovor: Vladimir Vuji

Naslov originala: Oswald pengler: Untergang des Abendlandes

GLAVA PRVA

POREKLO I ZEMLJITE

Prvi deo

KOSMIKO I MIKROKOZAM
1 -

Posmatraj cvetove uvee, kada se jedan za drugim zatvaraju pri zalasku sunca: neto strahobno tada te proima, neko oseanje zagonetnoga straha od ovog slepog bia, vezanog za zemlju, snolikog. Nema uma, utljive livade, onaj bun i ova loza ne miu se. Vetar se poigrava sa njima. Samo je mali komarac slobodan; on igra jo u veernjoj svetlosti; kree se kuda hoe. Biljka nije nita sama za se. Ona ini deo zemljita, gde ju je sluaj namorao da pusti koren. Suton, hladovina i zatvaranje svih cvetova to nije uzrok i posledica, niti opasnost i odluka, ve jedan jednostavan prirodni proces koji se vri pored biljke, sa njom i u njoj. Pojedina biljka nema slobode da sama eka, hoe ili bira. A ivotinja moe birati. > Ona je osloboena vezanosti za ceo ostali svet. Onaj roj, komaraca koji jo igra na putu, usamljena ptica koja leti kroz vee, lisica koja se privlai gnezdu jesu mali svatovi za se u jednom drugom velikom svetu. Infuzorija koja ivi, nevidljiva ovejem oku, u kaplji vode, iji ivot traje sekundu, a ije je poprite majuni kut ove male kapljice slobodna je i nezavisna prema celokupnom svemiru. A dinovski hrast na ijem jednom listu visi ova kaplja nije slobodan i nezavisan. 9

PENGLER Propast Zapada Vezanost i sloboda: to je najdublja i poslednja osnovna crta u svemu onome to mi razlikujemo kao biIjoliko i ivotinjsko bie. Pa ipak samo je biljka Sva ono to jeste. U sutini jedne ivotinje ima neeg dvoj-, nog. Biljka je samo biljka, ivotinja je i biljka i sem toga jo neto. Krdo koje se zbija drhtei pred opasnou, dete koje plaui grli svoju majku; ovek u oajanju koji bi se hleo pribiti svome Bogu, svi oni hoe nazad u ono vezano biljoliko bie iz koga su otputeni u samou, nazad iz svog slobodnog ivljenja. Seme cvetnice pokazuje pod mikroskopom dva klicina listia koja obrazuju i tite stabaoce kasnije okrenuto svetlosti sa svojim organima za ishranu i rasploavanje, a isto tako i neto tree, korenalc, koji naznauje neopozivu sudbinu biljke, da opet bude deo zemljita. U viih ivotinja vidimo kako oploeno ja je u prvim asovima osloboenoga ivota obrazuje spoIjanji klicin listi, koji obuhvata srednji i unutranji listi, osnovu buduih organa za ishranu i rasploavanje, dakle biljolikog elementa u ivotinjskom telu, i kako ga odvaja od materinskog tela, pa tako i. od sveg ostalog sveta. Spoljanji klicin listi je simbol pravog ivotinjskog ivota. On je taj lcoji ini razliku izmeu dve vrste svega ivoga koje su se pojavile u. i storiji zemlje. Za to postoje lepa stara imena: biljka je neto kosmiko, ivotinja je, sem toga, mikrokozam u odnosu na makrokozam. Jedno ivo bie postalo je mikrokozmom tek time to se odvaja iz eli ne tako da moe odrediti svoj poloaj prema njoj. ak su i planete vezane svojim putanjama za velike krune tokove; samo ovi mali svetovi kreu se slobodno u odnosu na veliki svet i svesni su toga sveta kao svoje okoline. Tek time ono to nam svetlost daje u prostoru dobij a smisao tela za .nae oko. Ima neto u nama to se protivi, kada hoemo i biljci da pripiemo ba pravo telo. Sve kosmiko nosi oznaku periodinosti. Ono ima takt. Sve mikrokosmiko ima polarnost. Svu njegovu sutinu izraava re nasuprot. Ono ima napon. Mi govorimo o napetoj panji, napetom miljenju, ali sva budna stanja uopte po sutini svojoj jesu naponi; ula i predmeti, ja i ti, uzrok i posledica, stvar i svojstvo, sve je to rastegnuto i napeto; i kada se javi ono duboko znaajno poputanje napetosti, uskoro nastu pa umornost mikrokosmike strane ivota i, najzad, 10

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite san. ovek koji spava i koji je osloboen svih napona ivi jo samo kao biljka. A kosmiki takt je sve ono to se moe opisati i reima: pravac, vreme, ritam, sudbina, enja sve poev od udara kopita zaprege rasnih konja i tutnjave koraka u oduevljenih vojsaka pa do utljivog, uzajamnog razumevanja dvoje zaljubljenih, do prooseanog takta otmenoga drutva i do pogleda poznavaoca ljudi, koji sam ve ranije oznaio kao fiziognomiki takt. Ovaj takt kosmikih krunih tokova ivi i deluje jo i pod svakom slobodom mikrokosmikih kretanja u prostoru, te pokatkada rastapa napon svih budnih pojedinanih bia u jedan veliki prooseani sklad. Ko je pratio ikada jato ptica u eteru, kako se uvek u istom obliku penje, obre, opet savija i gubi u daljini, taj osea onu biljoliku sigurnost, ono to, ono mi, u ovom skupnom kretanju, ono to ne potrebuie nikakvoga mosta sporazumevanja izmeu ja i ti. To je smisao ratnih i ljubavnih igara u ljudi i u ivotinja; tako se jedan puk koji juria formira u jedinstvo u neprijateljskoj vatri, tako se gomila pri nekom uzbudljivom dogaaju iznenada saima u jedno telo koje naglo, slepo i zagonetno misli i dela, pa se moe opet zaas raspasti. Tu nestaju mikrokosmike granice. Ono to besni i preti, ono to potiskuje i vue, ono to leti, to se savija i talasa jeste to, ono. Udovi se prepliu, noga juria, jedan pokli odzvanja sa sv'iju usana, jedna sudbina lei nad svima. Iz zbira malih pojedinanih sve tova odjednom postaje celina. Zapaanje kosmikoga takta nazivamo uvstveno oseanje, a zapaanje mikrokosmikih napona nazivamo ulno oseanje. Re oseanje, koja ima dva smisla, zamraila je ovu jasnu razliku izmeu opte biljne strane ivota i one isto ivotinjske. Ako kaemo za onu prvu polni ivot, a za onu drugu ulni ivot, onda nam se otkriva jedna duboka veza. Onaj prvi ivot uvek nosi oznaku periodinosti, takta, u skladu sa velikim krunim tokovima zvezda, u odnosu enstvene prirode prema mesecu, u odnosu ivota uopte prema noi, prema proleu, prema toploti; onaj drugi ivot sastoji se od napona: svetlosti prema onome to je osvetljeno, saznavanja prema onome to je saznano, bola prema oruju koje ga je prouzrokovalo. Oba su se, u viih razvijenih rodova, uobliila u naroite organe. Ukoliko se savrenije uobliavaju, utoliko otvo-

PENGLER Propast Zapada renije govore o znaaju obeju ivotnih strana. Mi imamo dva organa krunoga toka kosmikoga bia: krvotok i organ za rasploavanje. I dva organa za razlikovanje mikrokosmike pokretljivosti: ula i ivce. Moramo pretpostaviti da je, prvobitno, celo telo bilo organ za kruni tok i istovremeno organ za pipanje. Krv je za nas simbol ivotnoga. Ona krui bez prestanka kroz telo od njegovog raanja pa do smrti, iz materinskog tela u telo deteta, u budnom stanju i u snu, nikad ne prestajui. Krv predaka tee lancem narataja i spaja ih u veliku vezu sudbine, takta i vremena. Prvobitno se to deavalo samo deobom i sve novom deobom krunih tokova, dok se najzad nije pojavio sopstveni organ polnoga raanja, koji je jedan moment nainio simbolom trajanja. Kako se sad ova bia raaju i primaju ivot; kako ono to je biljoliko . u njima i dalje rasploava, kako ono ini da veni kruni tok i posle njega dalje traje; kako jedno veliko bilo deluje kroz daleke due privlaei, gonei, spreavajui pa i unitavajui: to je ona najdublja ivotna tajna u koju pokuavaju da prodru sve religiozne misterije i sva velika pesnika stvaralatva; ona tajna iju je tragiku dodirnuo Gete u pesmi Blaena enja i u svome delu Izborna srodstva: tu je moralo umreti dete zato to je kao nekom kosmikom krivicom bilo pozvano u ivot iz tueg krvnog kruenja. Kod mikrokozma, ukoliko se on slobodno kree u odnosu prema makrokozmu, pridolazi organ za razlikovanje, ulo, koje je prvobitno bilo ulo za pipanje i nita drugo. Ono to mi danas jo, na tako visokom stupnju razvitka, optim imenom nazivamo pipanje, pipanje okom, sluhom, razumom, jeste najjednostavnije ime za pokrenutost jednoga bia, pa time i za nunost da ono neprestano utvruje svoj odnos prema okolini. A utvrivati znai odreivati mesto. Otuda su sva ula, pa bila ona ma kako izobraena i ma kako otuena od svoga porekla, ustvari ula za mesto; drugih i nema. ulno oseanje ma koje vrste razlikuje ono to je sopstveno i ono to je tue; i za utvrivanje poloaja ovog drugog u odnosu na ono prvo, njuh u psa slui isto tako kao i sluh u srne, kao i oko u orla. Boja, jasnoa, svetlost, tonovi, mirisi, uopte sve mogue vrste ulnog oseanja, znae otstojanje, udaljenje, prostiranje.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite Prvobitno je delatnost ula za razlikovanje,, kao i kosmiki kruni tok krvi, bila jedno jedinstvo; ulo koje dela uvek je i ulo koje razume; traenje i nalaenje jesu u ovim prostim odnosima jedno i isto, ba ono to mi, vrlo razumljivo, zovemo pipanje. Tek kasnije usled visokih zahteva ve izobraenih ula, ulno oseanje nije ujedno i razumevanje ulnog oseanja, pa se postepeno razumevanje sve jasnije stavlja nasuprot istom ulnom oseanju. U spoljanjem klicinom listiu rastavlja se kritiki organ od ulnog organa a ovaj opet uskoro u otro odeljena pojedinana ula kao i polni organ od krvotoka. Da mi vrlo odreeno shvatamo svako razumevanje kao izvedeno iz ulnog oseanja i da oba ova razumevanja u oveka na isti nain deluju u svojoj funkciji razlikovanja o tome nam vedoe izrazi kao: ovek koji otro vidi, fino osea, uvia, koji ima oko za injenice, ueno njukalo, a da i ne govorimo o izrazima logike, kao to su pojam i zakljuak, koji svi potiu iz sveta gledanja. Mi vidimo kako je pas nepaljiv, a onda odjednom kako napeto oslukuje i njui: istome ulnome oseanju sad pridolazi i razumevanje. Ali i pas moe biti zamiljen: tu je onda aktivno skoro samo razumevanje, i ono se igra slabim ulnim oseanjem. Stariji jezici su vrlo jasno izraavali ovo postepeno poveavanje, otro razlikujui svaki novi stepen kao delatnost osobene vrste, pa su mu davali i osobena imena: uti, sluati, oslukivati; mirisati, njuiti,^ njukati; videti, gledati, posmatrati. U tim nizovima sadrina razumevanja biva sve jaa u odnosu prema sadrini ulnoga oseanja. I najzad se razvija najvie ulo meu svima. Budi se jedan telesni organ, kao neto novo u svemu to je oko nas, neto to e zanayek ostati nepristupano naem razumevanju. Postaje oko, a u oku, i sa okom, postaje kao suprotni pol svetlost. Moe apstraktno miljenje koliko god hoe apstrahovati ono to je svetio od svetlosti i ocrtavati mislenu sliku talasa i zrakova ivot kao stvarnost obuhvaen je otsada i zaokruen svetlosnim svetom oka. To je udo kome podlei sve to je ljudsko. Tek u tom svetu postoje daljine kao boje i kao jasnoa, tek u tom svetu postoje dan i no, vidljive stvari i vidljiva kretanja u prostranome svetlosnome prostoru, svet beskrajno dalekih sazvea ko

PENGLER Propast Zapada ja krue nad zemljom, svetlosni horizont pojedinanog ivota, horizont koji nadaleko premaa sve to je u blizini tela. U ovom svetlosnom svetu, koji sva nauka pretumauje samo pomou posrednih unutarnjih pretstava oka (teoriski), dogaa se to da ljudske gomile, obdarene vidom, putuju po maloj zemljinoj planeti, da je ceo ivot odreen time da li obilna svetlost sa juga lei nad egipatskom i meksikanskom kulturom ili oskudna svetlost lei nad Severom. Za svoje oko ovek kao arolijom die svoje graevine i time pretvara tektoniko telesno ulno oseanje pipanja u odnose roene u svetlosti. Religija, umetnost, misao postali su za svetlost, i sve razlike svode se na to da li se one obraaju telesnom ili duhovnom oku. Time se otkrila u punoj jasnosti razlika koju obino muti opet jedna nejasna re svest. Ja razlikujem bie i budno bie. Ono prvo ima takt i pravac, a ovo drugo je napon i prostiranje. U onom prvom vlada 'sudbina, a ovo drugo razlikuje uzroke i posledice. Za jedno vai pra-pitanje o kada i zato, a za drugo o gde i kako. Biljka ne ivi kao budno bie. U snu sva .bia bivaju biljke: napon prema okolnom svetu ugaen je, takt ivota ide dalje. Biljka poznaje samo odnos prema kada i zato. Probijanje prvih zelenih vrhova iz zimskog tla, izbijanje pupoljaka, sva sila i snaga cvetanja, mirisanja, sjaja, zrenja: sve je to elja za ispunjenjem sudbine i stalno ceznjivo pitanje o kada. Gde ne moe imati nikakva smisla za biljoliko bie. To je pitanje kojim se razbuen ovek svakodnevno ponovo rasveuje o svome svetu. Jer jedino kucanje bila kod bia traje kroz sve rodove. Budno bie poinje iznova za svaki mikrokozam: to je razlika izmeu nicanja i raanja. Prvo je jemstvo trajanja, drugo je poetak. Zato biljka nie, ali se ne raa. Ona je tu, ali oko nje se ne iri ulni svet kada se ona probudi, niti ona ima prvi dan.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite uje svoje utiske vida, nemamo ni pojma. Nita ne znamo o svetu leptira ije kristalno oko ne stvara sliku, nita o okolnom svetu ivotinja obdarenih ulima ali bez oiju. Nama je ostao samo prostor oka. A ostaci drugih ulnih svetova, zvui, mirisi, toplota i hladnoa, nali su tu mesta kao svojstva i delovanja svetlosnih stvari. Toplota proizlazi iz viene vatre; u svetlosnom prostoru sagledana rua mirie, i mi govorimo o tonu jedne violine. to se tie sazvea, nai budni odnosi prema njima ograniavaju se na to da ih vidimo. Ona svetle nad naom glavom i hode svojom vidljivom putanjom. ivotinje, pa i primitivni ljudi, imaju nesumnjivo o njima i jo jasnih ulnih oseanja sasvim druge vrste, koja mi delimino moemo shvatiti posredno pomou naunih pretstava, a delimino vie uopte ne moemo shvatiti. Ovo osiromaenje u ulnosti znai ujedno i jedno neizmerno produbljivanje. Ljudsko budno bie nije vie ist napon izmeu tela i okolnog sveta. Ono sada znai ivot u jednom zaokruenom i zatvorenom svetlosnom telu. Telo se kree u vienom prostoru. Doivljaj dubine je snano prodiranje u vidljive daljine poev od jedne svetlosne sredine: on je ona taka koju mi nazivamo ja. Ja je svetlosni pojam. Otsacla je ivot naega ja ivot pod suncem, a no je srodna smrti. I iz toga se obrazuje novo oseanje straha koje utapa u sebe sva ostala: javlja se strah od nevidljivoga, od onoga to se uje, osea, sluti, onoga to se vidi kako deluje a da njega samoga i ne opaamo. ivotinje poznaju sasvim druge, oveku zagonetne, oblike straha, jer strah od tiine, koji primitivni ljudi i deca hoe da prekinu i zaplae vikom i glasnim govorom, opada u viih ljudi. No strah od nevidljivoga oznaava osobenost svake ljudske religioznosti. Boanstva su nasluene, pretstavljene, sagledane svetlosne stvarnosti! Nevidljivi bog je najvii izraz ljudske transcendencije. Onostranost je tamo gde su granice svetlosnoga sveta: spasenje je osloboenje od okova svetlosti i njenih injenica. Ba u tome za nas ljude poiva neizreena dra muzike i njena odista spasilaka snaga, to je ona jedina umetnost ija su sredstva izvan svetlosnoga sveta, koji za nas ve odavno znai isto to i svet uopte. I tako nas jedino muzika moe kao izvesti iz sveta, razlomiti eline okove gospodarstva svetlosti i uliti nam

2
Tako sad pred nas izlazi ovek. Nita u njegovom budnom biu ne smeta vie istom gospodarstvu oka. Svi zvui noi, vetar, disanje ivotinja, miris cvea bude samo jedno kamo i odakle u svetu svetlosti. O svetu njuha kojim najblii pratilac ovekov, pas, sre14

PENGLER Propast Zapada slatku obmanu da njome dodirujemo poslednju tajnu due, obmanu koja poiva na tome to je budan ovek stalno ovladan jednim jedinim svojim ulom, to ne moe vie stvarati svet uha iz utisaka svoga uha, nego taj svet samo jo uklapa u svoj svet oiju. I zato je ljudsko miljenje uvek miljenje oima, zato su nai pojmovi apstrahovani iz vienja, zato je celokupna logika imaginarni svetlosni svet. Isto to suavanje, i ba zato i produbljivanje, koje podreuje vidu sve ulno oseanje, zamenilo je govornim jezikom bezbrojne vrste ulnoga saoptavanja koje su poznate ivotinji, a koje- sve sakupljamo pod imenom jezik. Ovaj slui kao most sporazume van ja kroz svetlosni prostor izmeu dva oveka koji jedan drugoga gledaju govorei ili, kao oslovljeni, jedan drugoga pretstavljaju svom unutarnjem oku. Druge vrste saoptavanja, od kojih su se sauvali ostaci, ule su odavno u govorni jezik kao mimika, gest, naglaavanje. Razlika izmeu opteg ivotinjskog glasovnog jezika i isto ljudskog govornog jezika sastoji se u tome to rei i veze rei ine carstvo unutarnjih svetlosnih pretstava koje se razvilo pod gospodarstvom oka. Svako znaenje jedne rei ima svetlosnu vrednost, pa i onda kada se radi o reima kao: melodija, ukus, hladnoa, ili o sasvim apstraktnim oznaavanjima. Ve u viih ivotinja, a- usled navike uzajamnog sporazumevanja pomou ulnog jezika, stvara se jasna razlika izmeu istog ulnog oseanja i oseanja koje razumeva. Oznaimo li obe ove vrste mikrokosmike delatnosti kao ulni utisak i ulni sud (dakle, recimo sud mirisa, ukusa, uha), onda ve u mrava i pela, u ptica grabljivica, konja i pasa, teite je jasno pomerenO ka ulnom sudu budnoga bia. Ali tek pod uticajem govornog jezika pojavljuje se u aktivno budnom biu otvorena suprotnost izmeu oseanja i razumevanja, kao jedan napon koji je sasvim nezamisliv u ivotinja i koji se ak i meu ljudima moe pretpostaviti samo kao prvobitno retko ostvarena mogunost. Razvitak govornog jezika dovodi do neeg sasvim odlunog: do emancipacije razumevanja od oseanja. Namesto potpuno jedinstvenoga oseanja koje razumeva, pojavljuje se esto i sve ee, jedno razumevanje znaenja jedva jo zapaljivih ulnih utisaka. Konano i ove utiske potisnu znaenja obiknutih zvukova rei. Re, prvobitno jedno ime za neku vienu
-16

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite stvar, postaje, i neopaeno, oznakom jedne mislene stvari, pojirta. Mi smo daleko od toga da smisao takvih imena jasno shvatimo (to se deava samo pri sasvim novim imenima), mi ne upotrebljavamo jednu istu re dvaput u jednom istom znaenju; niko nikad ne razume jednu re tano onako kao neko drugi. Ali sporazumevanje je ipak mogue, kad dva oveka govore istim jezikom i imaju isto gledite na svet, odgajeno jezikom upotrebom, gledite u kome oba ive i delaju tako da su dovoljni goli zvui rei pa da izazovu srodne pretstave_. Ono to ipak povlai otru granicu izmeu opte ivotinjske i jedne, pridodate, isto' ljudske vrste budnoga bia, jeste pojimanje izvueno iz vienja pomou zvukova rei, apstraktno pojimanje., pa ma koliko se retko ono pojavljivalo prvobitno meu ljudima u toj svojoj samostalnosti. Ba potpuno isto tako, na jednom ranijem stupnju, stavilo je budno bie uopte granici! izmeu opte biljolikog i isto ivotinjskog bia. Raz.umevan.je apstrahovano iz ulnoga oseanja naziva se miljenjem. Miljenje je zanavek unelo rascep u ljudsko budno bie. Ono je jo zarana procenilo razum i ulnost kao viu i niu duevnu silu. Ono je stvorilo kobnu suprotnost izmeu svetlosnog sveta oka,, koji se oznaava kao prividan svet i ulna prevara, i jednoga u bukvalnom smislu pred-stavljenog sveta po kome se kreu pojmovi sa svojim lakim naglaavanjem koje se nikad, ne moe otkloniti. To je sad za oveka, dogod misli, pravi svet, svet po sebi. Nae ja bilo je u poetku uopte budno bie utoliko ukoliko je sebe osealo u svom gledanju kao sredinu jednog svetlosnog sveta; a sada ono postaje duh, naime isto razumevanje, koje sebe sama kao takvo saznaje i koje smatra niim od sebe ne samo strani svet oko sebe, ve ubrzo i ostale elemente ivota, telo. Znak toga je ne samo uspravljeni. hod ovekov, nego i formacija ela i slepoonica sve vie postaju nosioci izraza. 1 Postaje jasno da je miljenje, postavi samostalnim, otkrilo za sebe jednu novu aktivnost. Praktinome miljenju, koje je upravljeno na svojstvo svetlosnih stvari u pogledu na ovu ili onu pretstojeu svrhu, pridolazi teorisko miljenje koje prozire, mudrijae1 Otuda onaj animalni izraz, ponosan ili prostaki, na licu ljudi koji nemaju naviku da razmiljaju.

17

PENGLER Propast Zapada nje koje hoe da ispita do dna svojstvo ovih stvari po sebi, sutinu stvari. Svetlost se odvlai sa vienoga, dubinski doivljaj oka pojaava Se, u monom razvoju, sasvim jasno od dubinskog doivljaja u carstvu znaenja rei, obojenih- svetlou. ovek misli da je mogue do dna prozreti u stvarne stvari svojim unutarnjim pogledom. ovek stvara pretstave i pretstave, 'i najzad dospeva do jedne mislene arhitekture velikoga stila ije su graevine tu pred nama u punoj jasnoi kao u nekoj unutarnjoj svetlosti. Teoriskim miljenjem nastala je u ljudskom budnom biu jedna vrsta delatnosti koja je sada uinila neizbenom i borbu izmeu bia i budnog bia. ivotinjski mikrokozam, u kome su bie i budno bie spojeni u samo po sebi razumljivo ivotno jedinstvo, zna za budno bie jedino u slubi bia uopte. ivotinja naprosto ivi, ona, ne razmilja o ivotu. Bezuslovno gospodarstvo oka, meutim, ini da se ivot pojavljuje kao ivot vidljivog bia u svetlosti, a razumevanje, vezano za jezik, stvara ubrzo pojam miljenja kao protiv-pojam" pojam ivota, te konano razlikuje ivot kakav jeste od ivota kakav treba da bude. Namesto bezbrinoga ivota pojavljuje se suprotnost miljenja i delanja. Ta suprotnost je ne samo moguna (to u. ivotinje nije sluaj), nego ona ubrzo u svakome oveku postaje injenicom i, najzad, alternativom; to je ono to je formiralo celokupnu istoriju zreloga ljudstva i sve njegove pojave, te ukoliko jedna kultura ima vie oblika, utoliko vie ova suprotnost gospodari ba znaajnim momentima njenog budnog bia. Biljoliko-kosmiko, sudbinsko bie, krv, rod, imaju prastaro gospodarstvo i odravaju ga. Oni su ivot. Sve ostalo samo slui ivotu. Ali to sve ostalo nee da slui. Ono hoe da vlada i veruje da vlada; jedan od najodlunijih zahteva ljudskoga duha jeste da u vlasti ima telo, prirodu, ali je pitanje da li to verovanje i samo ne slui ivotu. Zato nae miljenje misli tako? Moda zato to to hoe ono kosmiko, ono to? Miljenje dokazuje svoju mo nazivajui telo pretstavom, znajui za njegovu hudost i uutkujui glas krvi. Ali krv odista gospodari time to utke gospodari i poetkom i krajem mislene aktivnosti. I to je jedna od razlika izmeu govorenja i ivota. Bie moe biti bez budnoga bia, ivljenje moe biti bez razumevanja, ali

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ne i obrnuto. Miljenje gospodari, uprkos svemu, jedino u carstvu misli.

3
Da li se miljenje smatra kao tvorevina oveka ili vii ovek kao tvorevina miljenja to je samo razlika u reima. Ali samo miljenje uvek e ceniti svoj rang u ivotu lano i odve visoko stoga to ne primeuje pored sebe druge vrste utvrivanja istine ili ih ne priznaje, pa se time odrie da stvari gleda bez predrasuda. Ustvari svi mislioci od poziva a skoro oni jedini vode re u svima kulturama smatrali su hladno apstraktno razmiljanje kao samu po sebi razumljivu aktivnost kojom se dospeva do poslednjih stvari. Oni su isto tako uvereni, kao u neto to je samo po sebi razumljivo, da je ono to tim putem postiu kao istinu isto ono emu su teili kao istini, a ne samo pretstavljena slika koja zamenjuje nerazumljive tajne Ali, ako je ovek misleno bie, on je ipak daleko od toga da bude jedno bie koje se sve sastoji u miljenju. To roeni mudrijai nisu razlikovali. Svrha miljenja naziva se istina. Istine se utvruju tj. izdvajaju iz ive neshvatljivosti svetlosnoga sveta, da bi dobile trajno mesto u jednom sistemu, jednoj vrsti duhovnoga prostora. Istine su apsolutne i vene, tj. one nemau vie nilcakava posla sa ivotom. Ali za ivotinju postoje samo injenice, a ne istine. To je razlika izmeu praktinog i teoriskog razumevanja. injenice i istine razlikuju se kao vreme i prostor, kao sudbina i uzronost. Jedna injenica postoji za celo budno bie samo u slubi bia uopte, a ne postoji samo za jednu stranu budnog bia, tobo iskljuujui bie uopte. Stvarni ivot, istorija, poznaje samo injenice. ivotno iskustvo i poznavanje ljudi upravljeni su samo na injenice. Aktivni ovek, onaj koji radi, koji hoe, koji se bori, koji mora svakodnevno da se odri protiv moi injenica i da ih stavlja sebi u slubu ili da podlegne ' taj gleda na iste istine sa visine kao na neto beznaajno. Za pravoga dravnika postoje samo politike injenice, a ne politike istine. uveno Pilatovo pitanje jeste pitanje svakoga oveka od injenica. Jedno od najsnanijih dela koje je izveo Nie jeste u tome to je postavio problem o vrednosti istine,

PENGLER Propast Zapada znanja, nauke frivolno huljenje u oima svakog roenog mislioca i naunika, koji u tome vidi sumnju u smisao celokupnog svog ivota. Ako je Dekart hteo u sve da sumnja, zaelo nije hteo da sumnja u vrednost svoga pitanja. Ali drugo je postavljati pitanje, a drugo verovati u reenje. Biljka ivi a da to i ne zna. ivotinja ivi i to zna. ovek se udi svom ivotu i pita se. A ni ovek ne moe dati odgovor. On moe samo verovati u tanost svoga odgovora i u tome i jeste ne ba najsiunija razlika izmeu Aristotela i najbednijeg divljaka. Pa zato se moraju odgonetati tajne, zato se mora odgovarati na pitanja? Nije li to strah koji progovara ve iz dejih oiju, strana prija ljudskoga bia ije razume van je, odvojeno od ula, sad tupo preda se zuri, mora da prodre u sve dubine okolnoga sveta i moe da bude razreeno samo kroz reenja? Moe li nas oajno verovanje u znanje osloboditi od ogromnog pritiska velikih pitanja? Jeza pred tajnom je najbolji udeo oveanstva. Kome je to sudbina uskratila, taj mora pokuati da otkriva tajne, da napada na ono to nam nalae strahopotovanje, da ralanjuje, da razara i da sobom odnese opljakano znanje. Volja za sistemom jeste volja da se ubije ono to je ivo. Ono se utvruje, ini ukoenim, vezuje lancem logike. Duh je pobedio kada je zavrio svoju rabotu umrtvljavanja. Ono to mi obino razlikujemo reima um i razum, to je s jedne strane biljoliko sluktanje i obeanje koje se samo sluzi jezikom oka i rei, a na drugoj striarii ivotinjsko razumevanje voeno jezikom., Um 'oivotvorava ideje, razum pronalazi istine, a istine su bezivotne i mogu se saoptavati, dok ideje pripadaju ivome ja svoga tvorca i mogu se samo saoseati. Sutina razuma je kritika, sutina uma je stvaranje. Um raa stvar o kojoj se radi, a razum je pretpostavlja. To kazuje ona duboka izreka Belova: razum je dovoljan samo da otkriva zablude, ali ne i da nalazi istine. Ustvari, kritika koja razumeva veba se i razvija najpre na ulnom oseanju, sa kojim je i vezana. Tu, u ulnome prosuivanju, dete se ui da pojmi i da razlikuje. Izdvojena od te strane i zaposlena sama sobom, kritika potrebuje zamenu za ulnu aktivnost koja slui kao objekt. A ova zamena moe biti data samo

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite

jednim nainom miljenja koji ve postoji i na kome se sada apstraktna kritika veba. Drugo neko miljenje, koje bi slobodno i iz niega stvaralo, ne postoji. Jer odavno pre no to je prvobitni ovek apstraktno mislio, bio je on sebi ve stvorio religioznu sliku sveta. To je predmet na kome razum sada kritiki radi. Svaka nauka izrasla, je. na jednoj religiji i pocl celokupnim duevnim pretpostavkama njenim. Nauka i ne znai nita drugo do li apstraktno popravljanje religije, koja se smatra lanom i manje apstraktnom naukom. Svaka nauka, u celoj svojoj sadrini osnovnih pojmova, postavljanja problema i metoda, nosi jezgro jedne religije. Svaka nova istina koju nae razum nije nita drugo do li kritiki sud o drugoj jednoj istini koja je ve postojala. Polarnost izmeu novog i starog znanja donosi sobom to da u svetu razuma postoji samo relativna tanost, naime postoje sudovi koji imaju veu snagu ubeenja no drugi. Kritiko znanje poiva na veri u nadmonost dananjeg razumevanja nad jueranjim. A ono to nas namorava na takvo verovanje jeste opet ivot. Moe li dakle kritika reiti velika pitanja ili samo utvrditi njihovu nereljivost? Na poetku znanja mi ve rujemo u ono prvo. Ukoliko vie znamo, utoliko nam je pouzdanije ono drugo. Dogod se nadamo, mi . tajnu nazivamo problemom. Za budna oveka postoji dakle dvostruki problem: problem bia i problem budnoga bia, ili problem prostora i problem vremena, ili svet kao priroda i svet kao istorija, ili svet napona i svet takta: budno bie hoe da razume ne samo sebe ve i neto to mu je strano. Ma koliko mu unutarnji glas govorio da je tu ono prekorailo sve mogunosti saznanja, ipak strah nagovara svako bie da i nadalje trai i da se radije zadovolji privdom reenja negoli da sagleda nita..

Budno bie sastoji se od oseanja i razumevanja ija je zajednika sutina neprekidno orijentisanje o odnosu prema makrokozmu. Utoliko je budno bie poistoveeno sa utvrivanjem, pa bilo da se radi o pipanju jedne infuzorije bilo o ljudskome miljenju najvieg ranga. Budno bie koje samo sebe opipava dospeva dakle do problema saznanja. ta znai saznanje? ta znai saznavanje saznanja? I kako se odnosi ono

PENGLER Propast Zapada to se prvobitno pod tim mislilo prema onome to se kasnije uobliilo u rei? Budno bie i san izmenjuju se kao dan i no sa -hodom zvezda. Isto tako se saznanje izmenjuje sa sanjanjem. Kako se razlikuju? Ali budno bie, i to ono koje osea i ono koje razumeva, istovetno je sa. postojanjem suprotnosti izmeu saznavanja i saznanoga, ili stvari i svojstva, JLli predmeta i dogaaja. U emu je sutina ovih suprotnosti? Ovde se pojavljuje, kao drugi problem, prob-lem uzronosti. Mi obeleavamo dva ulna elementa kao uzrok i posledicu ili dva duhovna kao razlog i posledicu: to je utvrivanje jednoga odnosa moi i ranga. Kada je jedno tu, mora i drugo biti tu. Pri tome se potpuno izostavlja iz igre vreme. Ne radi se tu o injenicama sudbine, ve o uzronim istinama; ne 0 kad ve o zakonskoj zavisnosti. Nesumnjivo je ovo najpunOnadenija aktivnost razumevanja. ovek moda ima da zahvali takvim nalascima za svoje najsrenije trenutke. I tako ide ovek od suprotnosti koja ga dodiruje u neposrednoj i svakodnevnoj blizini i prisutnosti, u beskrajnim nizovima zakljuaka, na obe strane, sve dalje i dalje, ka prvim i poslednjim uzrocima u sklopu prirode koje on naziva bogom i smislom sveta. On sakuplja, ureuje i pregleda svoj sistem, svoju dogmu o zakonskim vezama, i u tom sistemu nalazi pribeite od nepredvienoga. Ko moe da dokae, t a j se vie ne, boji. Ali u emu se sastoji sutina uzronosti? Je li ona u saznavanju ili u saznanome ili u jedinstvu obojega? Svet napona morao bi po sebi biti nepomian i rnr lav, naime vena istina, neto sa one strane svega vremena, isto stanje. A stvarni svet budnoga bia pun je promena. ivotinja se tome ne udi, dok se miljenje mislioca zbunjuje. Mir i kretanje, trajanje i promena, ono to je postalo i postojanje ne oznaavaju li ve ove suprotnosti neto to prevazilazi mogunost razumevanja i to, ba zbog toga, mora sadravati jedan besmisao? Jesu li to,injenice koje se ne mogu vie odvojiti od ulnoga sveta u obliku istina? Tu ima neega vremenskog u svetu koji saznajemo kao bezvremenski. Naponi se pojavljuju kao takt, ka prostiranju pridolazi i pravac. Sve ono to je sumnjivo u razumskom budnom biu sakuplja se u polednjem 1 najteem problemu, problemu kretanja, a o njega se razbija miljenje koje je postalo slobodno. Tu nam

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite se odaje da je mikrokosmiko, i danas i uvele, zavisno od kosmikog, kao sto to dokazuje, jo u prapoecima svakoga novoga bia, spoljanji klicin listi kao isti omota tela. ivot moe postojati bez miljenja, a miljenje je samo jedan nain ivota. Moe miljenje koliko god hoe postavljat sebi ogromne svrhe, u stvarnosti ivot se .slui miljenjem u svoju svrhu i daje mu ivu svrhu, sasvim nezavisnu od reavanja apstraktnih zadataka. Za miljenje, reenja problema su ili tana ili lana, za ivot ona su ili vrednosna ili bezvrednosna. Kada se naa volja za saznanjem razbije o problem kretanja, moda se time postie neka namera ivota. Uprkos tome, i ba zbog toga, ovaj problem ostaje sredite svega vieg miljenja. Sva mitologija i sva nauka o prirodi nastala je iz uenja o tajni kretanja. Problem kretanja dodiruje ve tajne bia, tajne koje su budnome biu strane, a ijem pritisku ono ipak ne moe odoleti. To je jedno htenje da se razume ono to se nikada ne moe razumeti, da se razume kad i zato, sudbina, krv sve ono to oseamo i sluktimo u dubini, a to mi, roeni za gledanje, hoemo ba zato da gledamo pred sobom u svetlosti, da bismo ga u pravom smislu te rei shvatili, da bismo ga sebi osigurali'pipanjem! Jer ovo je odluna injenica koje nije svestan onaj koji posmatra: sve njegovo tra* enjenije upravljeno na ivot nego na gledanje ivljenja, ne na smrt nego na gledanje umiranja. Mi hoemo da shvatimo kosmiko, prema onome kako se ono' pojavljuje mikrokozmu u makrokozmu, kao ivot tela u svetiosname prostoru, izmeu roenja i smrti, izmeu nastajnaja i trulenja, i to razlikujui telo i duu najprisnijom nunou, na osnovu toga to doivljujemo unutarnje-sopstveno kao ulno-strano. To to mi ne samo ivimo nego i znamo o ivotu to je rezultat onoga posmatranja naega telesnoga bia u svetlosti.. Ali ivotinja poznaje samo ivot, a smrt ne.. Kad bismo mi bili samo biljolika bia, mi bismo umirali i da to nikad i ne primetimo, jer oseati smrt i umreti bilo bi jedno i isto. Ali ivotinje uju smrtni ropac, i one vide leinu, i one osea ju truljenje; one vide umiranje ali ga ne razumeju. Tek istim razumevanjem, onim koje se pomou jezika odvojilo od budnoga bia oka, pajavljuje se za oveka svuda u svetlosnom svetu smrt kao velika zagonetka.

PENGLER Propast Zapada Tek od tada ivot je kratki razmak vremena izmeu roenja i smrti. Tek sa pogledom na smrt postaje nam raanje drugom tajnom. Strah ivotinje od sveta tek sad postaje ljudski strah od smrti. A usled ovoga straha nastaju kao pitanja i injenice sudbine, i to neizmerno duboke injenice: ljubav izmeu oveka i ene, odnos majke prema sinu, niz predaka sve do unuka, i, iznad toga jo, porodica, narod i najzad istorija ljudi uopte. Ideje o krivici i kazni, o ivotu kao ispatanju o novome ivotu sa one strane ovoga osvetljenog sveta, o spasenju koje stavlja k r a j svakome strahu od smrti vezuju se za smrt koju mora pretrpeti svaki ovek roen za svetlost. Tek iz saznanja o smrti potie ono to mi ljudi, za razliku od ivotinja, posedujemo kao gledite na svet.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite vek; a u posmatrakom oveku pojedinani organ bi hteo da deluje bez tela i protiv tela. Utoliko gore ako on hoe jo i da pouava stvarnost. Onda dobijamo one etiko-politiko-socijalne predloge za popravku koji svi potpuno neoborivo dokazuju kako treba da bude i kako valja zapoeti. Sve su to uenja koja bez izuzetka poivaju na pretpostavci da su svi ljudi tako nastrojeni kao autor predloga, naime bogati u idejama a siromani u nagonima, i to pod pretpostavkom jo da autor sam sebe poznaje. Ali ni jedno od ovih uenja, pa ni onda kad nastupa sa punim autoritetom religije ili slavnoga imena, nije dosad ni najmanje izmenilo sam ivot. Ta uenja su uinila samo da mi drukije mislimo o ivotu. Ba to i jeste kob kasnih kultura, koje mnogo piu i mnogo itaju, to se suprotnost ivota i milenja stalno zamenjuje suprotnou miljenja o ivotu i miljenja o miljenju. Svi popravljai sveta, svetenici i filozofi slau se u miljenju da je ivot povod najotrijeg razmiljanja, ali ivot sveta ide svojim sopstvenim putevima i ne brine se o onome ta se o njemu misli. Pa ak ako nekoj zajednici i uspe da ivi po uenju, oni na taj nain postiu u najbolju ruku to da u buduoj svetskoj istoriji bude o njima re u nekoj napomeni, poto se najpre svri ono to je stvarno i to je jedino vano. Jer jedino delatelj, ovek sudbine, ivi na kraju krajeva u stvarnome svetu, svetu politikih, ratnikih i privrednih odluka, u kome se pojmovi i sistemi ne raunaju ni u ta. Tu je dobar udarac vrednosniji no dobar zakljuak. Ima smisla ono preziranje kojim su, u sva vremena, vojnik i dravnik sa visine gledali na krabala i knjievne moljce koji su mislili da je svetska istorija tu radi duha, nauke ili ak umetnosti. Kaimo nedvosmisleno: razumevanje koje se oslobodilo ulnoga oseanja samo je jedna strana ivota, i to ne ona odluna. U istoriji zapadnjake misli moe izostati ime Napoleonovo, a u stvarnoj istoriji moda je Arhimed sa svima svojim naunim otkriima bio manje vaan po delatnosti no onaj vojnik koji ga je ubio pri osvajanju Sirakuze. Ogromna je zabluda teoriskih ljudi njihovo verovanje da im je mesto na elu a ne na repu velikih dogaaja. To znai potpuno nerazumevanje uloge koju su

5
Ima roenih ljudi sudbine i ljudi uzronosti. Pravi ivi ovek, seljak i ratnik, dravnik, vojskovoa, svetski ovek, trgovac, svaki onaj ko hoe da se obogati, da zapoveda, da vlada, da se bori, da smelo nastupa,, organizator i preduzetnik, pustolov, borac i kockar odvojen je itavim jednim svetom od duhovnog oveka, sveca, svetenika, naunika, idealista i ideologa, pa bio ovaj za to odreeh snagom svoga miljenja ili nedostatkom u krvi. Bie i budno bie, takt i napon, nagon i pojmovi, organi krunoga toka i organi pipanja retko e postojati ovelc od ranga u koga bezuslovno jedna ova strana ne nadmauje pO znaaju onu drugu stranu. Sve nagonsko i pogonsko, znalaki pogled na ljude i situacije, verovanje u zvezdu koje ima svaki pozvani na delanje i koje je neto sasvim drugo od ubeenja 0 tanosti jednoga stanovita, glas krvi koji odluuje i nepokolebljivo dobra savest koja opravdava svaku svrhu i svako sredstvo sve je to uskraeno onome koji teoriski posmatra. I korak oveka od injenica drukije odjekuje, korenitije negoli korak mislioca i sanjalice, u koga ono to je isto mikrokosmiko ne moe da dobije vrst odnos prema zemlji. Subina je pojedinca napravila ovako ili onako: da rado razmilja i da se plai akcije, ili da bude aktivan i da prezire razmiljanje. Ali aktivan ovek je ceo o4

PENGLER Propast Zapada igrali politikantski sofisti u Atini ili Volter i Ruso u Francuskoj. Dravnik esto ne zna ta ini, ali to ga ne spreava da pouzdano ini ono to je najuspenije; politiki doktrinar uvek zna ta mora da se uini, pa ipak je njegova aktivnost, ako se ne ogranii samo na hartiju, najbezuspenija te i najmanje vrednosna u istoriji. Suvie esto nailazimo na pretenziju, u nesigurnim vremenima kao u atikom prosveivanju ili francuskoj ili nemakoj revoluciji, da ideolog koji pie i govori hoe da bude aktivan ne u sistemima nego u stvarnim udesima 'naroda. On ne zna svoje mesto. On spada sa svojim naelima i programima u istoriju knjievnosti i ni u jednu drugu. Prava istorija ne" donosi svoju presudu time to opovrgava teoretiara, nego time to ga skupa sa njegovim mislima preputa samome sebi. Mogu Platon i Ruso, da nita i ne govorimo o malim duhovima, izvoditi apstraktne dravne graevine koliko god hoe sve je to bez znaaja za Aleksandra, Scipiona, Cezara, Napoleona i - njihove projekte, bitke i poretke. Neka oni prvi govore o sudbini ovima je dovoljno to sudbina jesu. Meu svima mikrokosmikim biima neprestano se obrazuju bia viega reda, psihike mase kao jedinstva koja lagano nastaju ili su odjednom tu, sa svima oseanjima i strastima pojedinca, zagonetna po svojoj unutarnjoj sutini, nepristupana razumu, dok njihove pokrete moe prozreti i sraunati samo jedan poznavalac. I ovde razlikujemo dve vrste zajednice: opta ivotinjska jedinstva na osnovi ulnog oseanja i najdublje vezanosti bia i sudbine, kao ono jato ptica na nebu ili ona vojska u juriu; i isto ljudske razumske zajed nice na osnovi istih miljenja, istih svrha i istoga znanja. Mi imamo jedinstvo kosmikog takta i protiv svoje volje; jedinstvo razloga mi prisvajamo po svojoj volji. Jednu duhovnu zajednicu moemo potraiti ili napustiti; u n j o j sudeluje samo budno bie. A jednom kosmikom jedinstvu pripadnemo i to celim svojim biem. Takvim masama ovladaju isto tako brzo bure oduevljenja kao i panika. One besne i u zanosu su kao u Eleuzisu j Lurdu, ili su obuzete muevnim duhom kao Spartanci na Termopilima i poslednji Goti na Vezuvu. One se formiraju pod muzikom horala, mareva i igara, i podleu, kao svi rasni ljudi i rasne 26

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ivotinje, dejstvu sjajnih boja, ukrasa, nonje i uniforme. Ove psihike mase raaju se i umiru. Duhovne zajednice, isti zbirovi u matematikom smislu, prikupljaju se, uveliavaju i umanjuju, dok pokatkad jedilo isto slaganje ne prodre u krv silom svoga utiska i odjednom naini od zbira jedno bie. Na svakoj politikoj prekretnici mogu rei postati sudbinama, a javna mnenja strastima. Jedna sluajna gomila sjati se na ulici, ona ima jednu svest, jedno oseanje, jedan jezik, dok se kratkotrajna dua ne ugasi i svako ne ode svojim putem. To se deavalo u Parizu 1789 godine svakodnevno, kad god se podigao pokli: 0 fenjer! Ove due imaju svoju osobenu psihologiju u kojoj se ovek mora razumeti da bi iziao na kraj sa javnim ivotom. Duu imaju svi pravi stalei i klase, vitetva i redovi krstakih pohoda, rimski senat i jakobinski klub, otmeno drutvo pod Lujem XIV i prusko plemstvo, seljaki stale i radnitvo, velikogradski puk, stanovnitvo neke zabaene doline, narodi i plemena iz vremena seoba, pristalice Muhamedove i uopte svaka tek zasnovana religija ili sekta, Francuzi iz revolucije i Nemci iz oslobodilakih ratova. Najmonija bia ove vrste koja mi poznajemo jesu visoke kulture sa svojim raanjem iz nekog velikog duevnog potresa,, koje u svome hiljadugodinjem biu skupljaju u jedno jedinstvo sve gomile manje vrste, nacije, stalee, gradove, narataje. Takva bia kosmike vrste, kroz narode, stranke, vojske, klase, nose sve velike dogaaje istorije, dok istorija duha protie u nevezanim zajednicama, u krugovima, kolama, isto-obrazovnim slojevima, pravcima, izmima. I tu je opet sudbinsko pitanje da li e takve gomile u odlunom trenutku svoje najvie snage delanja nai vou ili e slepo biti gonjene napred, da li e voe sluaja biti ljudi od visokoga ranga ili potpuno beznaajne linosti koje je talas dogaaja izdigao na vrh, kao Pompej ili Robespjer. Dravnik se karakterie time to prozire sve ove masovne due koje se grade i rastapaju u struji vremena, to ih prozire u njihovoj jaini i trajanju, pravcu i nameri, savreno pouzdano; pa ipak i ovde je pitanje sluaja, da li on moe njima ovladati ili e ga one sobom povui.

DRUGI DEO

GRUPA VISOKIH KULTURA

6
Ali ovek, bio on roen za ivot ili za misao budan je dok god dela ili posmatra, a kao budan stalno je u slici, naime podeen u jednom smislu, u onome smislu koji za njega ba u tom trenutku ima svetlosni svet oko njega. Ranije smo ve primetili da se mnogobrojne podeenosti koje se izmenjuju u budnom biu ovekovom jasno razlikuju u dve grupe, svetove sudbine i takta i svetove uzroka i napona. Svako se moe opomenuti one gotovo bolne promene raspoloenja, kad na primer vri posmatranje pri nekom fizikalnom opitu, pa iznenada bude primoran da razmilja o nekom dnevnom dogaaju. Nazvao sam obe slike svet kao istorija i svet kao priroda. U onom prvom svetu ivot se slui kritikim razumevanjem; on dri oko u svojoj vlasti; prooseani takt postaje unutarnje sagledan talasnom linijom, doivljeni potresi postaju u slici epohom. A u ovOme drugome svetu vlada miljenje samo; kauzalna kritika ini da ivot postaje ukoenim procesom, iva sadrina injenice apstraktnom istinom, napon formulom. Kako je to mogue? I jedan i drugi svet su slika oka, ali tako da se u onom prvom ovek predaje injenicama koje se nikada nee vratiti, a u ovom drugom hoe da naini od istina jedan nepromenljivi sistem. U slici istorije, koja se samo oslanja na znanje, kosreiko se slui mikrokosmikim. U onome to mi nazivamo pamenje i seanje lee stvari kao u nekoj unutarnjoj svetlosti i promane talasima takta naega bia. Hronoloki element u najirem smislu, datumi, imena, brojevi, odaje nam da istorija, im biva miljena, ne moe biti bez osnovnih uslova budnoga 29
>

PENGLER Propast Zapada bia. U slici prirode, ono to je subjektivno i to je uvek tu tue je i varljivo; a u svetu istorije vara nas ono to je objektivno i to je isto tako neizbeno broj. U slici prirode nae podeenosti treba da budu i' mogu da budu do izvesnog stepena bezline. ovek zaboravi zbog njih sama sebe. A sliku istorije ima svaki ovek, svaka klasa, nacija, porodica, jedino u odnosu na samog sebe. Priroda sadri oznaku prostiranja koje obuhvata sve. A istorija je ono to iz tamne prolosti dolazi ka onome koji je sagleda, pa hoe od njega dalje u budunost. On je kao prisutnik uvek njeno sredite; savreno je nemogue da se u smislenom poretku injenica iskljui pravac, koji pripada ivotu a ne miljenju. Svako vreme, svaka zemlja, svaka iva gomila ima svoj sopstveni istoriski vidik, i pozvanost jednoga mislioca istoriara pokazuje se ba u tome to on odista stvara onu sliku istorije koju zahteva njegovo vreme. Otuda se priroda i istorija razlikuju kao prava i lana kritika, kritika shvaena kao suprotnost ivotnom iskustvu. Nauka o prirodi jeste kritika i nita drugo. A u istoriji kritika moe samo da stvori pretpostavku znanju, na kome onda istoriski pogled razvija svoj vidik. Istorija je sam taj pogled, pa ma kuda on bio upravljen. Onaj ko taj pogled ima moe svaku injenicu i svaki poloaj razumeti istoriski. Priroda je sistem, a sisteme moemo izuiti. Istoriska podeenost poinje za svakoga sa najranijim utiscima detinjstva. Detinje oi vide otro: injenice najblie okoline^ ivot porodice, kue, ulice oseaju se i slute do svojih poslednjih osnova, mnogo pre no to u vidokrug ue grad sa svojim stanovnicima, a dok rei narod, zemlja, drava nemaju jo nikakve opipljive sadrine. Isti takav temeljit poznavalac jeste primtivni ovek za sve ono to mu je ivo pre,d oima kao istorija u njegovome uskom krugu. Prvo sam ivot, pozornica ivota i smrti, bolesti i starosti, pa onda istorija ratnikih i plemenskih strasti koje on sam doivljuje ili posmatra na drugima, sudbine blinjih, rodbine, sela, njihova dela i pozadine tih dela, prie o dugom neprijateljstvu, borbama, pobedi i osveti. ivotni vidici se ire; ne jedan ivot nego ivot uopte nastaje i prolazi, pred oi stupaju ne sela 30

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite i bratstva, ve daleka plemena i zemlje, ne godine ve vekovi. Istorija koja je stvarno saivljena i u svome taktu jo saoseana ne dopire nikada preko dedine generacije, niti za stare Germane i sadanje crnce, niti za Perikla ili Valentajna. Tu se zakljuuje jedan ivotni horizont, pa se zapoinje novi sloj, ija se slika zasniva na predanju i istoriskoj tradiciji. Ova podreuje neposredno saoseanje jednoj slici seanja koja je jasno viena i osigurana dugini vebanjem. Slika tog novog sloja razvija se na vrlo razliit nain za ljude razliitih kultura. Za nas ovom slikom poinje prava istorija u kojoj mi ivimo sub specieaeternitatis, a za Grke i Rimljane ona ovde prestaje. Za Tukidida ve nisu imali vie ivoga znaaja dogaaji persiskih ratova 1 , a za Cezara punski ratovi. A preko svega toga nastaju nove istoriske pojedinane slike o sudbinama biljnog i ivotinjskog sveta, zemljita, zvezda, pa se slivaju sa poslednjim slikama prirode u mitske pretstave o poetku i svretku sveta. Slika prirode u deteta i praoveka razvija se iz male tehnike svakodnevnice, koja oboje neprestano namorava da se od straljivoga gledanja u daleku prirodu okreu situacijama najblie okoline. Kao i mlade ivotinje, i dete otkriva svoje prve istine kroz igru. Ispitati igraku, rastvoriti lutku, okrenuti ogledalo da se vidi ta je pozadi, triumfalno osetiti da se utvrdilo kao tano neto to e sad zauvek tako ostati preko toga nije prodrlo nikada nijedno ispitivanje prirode. Praovek stie ovo kritiko iskustvo na svome oruju i oruu, na materiji svoje odee, na hrani i stanu, dakle na stvarima ukoliko su one mrtve. To vredi i o ivotinjama, koje on sada odjednom ne razumeva vie kao iva bia u asu kad zapaa ili sraunava njihove pokrete kao gonilac ili gonjeni, ve kao sklop mesa i kostiju koji on sasvim mehaniki posmatra sa jednom odreenom svrhom, apstrahujui njegovu ivotnost; ba kao to shvata jedan dogaaj sad jo ,kao delo demona, a odmah zatim kao lanac uzroka i posledica. To je isto ono obrtanje koje vri svakodnevno i svakoga asa i zreli ovek kulture. A oko ovoga pri- 1 rodnog vidika slae se jedan iri sloj formiran iz uti1 On je utvrdio da se pre njegova doba nije desilo nita znaajno tako pie on oko 400! na prvoj sirani svoga istoriskog dela.

31

PENGLER Propast Zapada saka kie, munje i bure, dana i noi, leta i zime, mene meseca i hoda zvezda. Tu ga religiozne jeze, pune straha i strahopotovanja, namoravaju na jednu kritiku sasvim drugoga ranga. Kao to je hteo da u onoj slici istorije temeljno ispita poslednje injenice ivota, tako ovde hoe da utvrdi poslednje istine prirode. Ono to lei sa one strane svih granica razumevanja naziva on boanstvom, a sve to lei sa ove strane hoe da shvati kauzalno kao posledicu, tvorevinu i otkrovenje boanstva. Svaka zbirka konstatacija o prirodi ima dakle dvostruku tendenciju, koja je odvajkada nepromenjena. Jedna je upravljena na to je mogue potpuniji sistem tehnikog znanja, koje slui praktinim, privrednim i ratnikim svrhama. Ovo znanje su mnoge ivotinjske vrste izobrazile do visokog savrenstva, i ono od tada vodi u pravoj liniji preko rano-ljudskoga znanja o vatri i metalima sve do mainske tehnike dananje faustovske kulture. A druga tendencija formirala se tek kada je predanje, pomou govornog jezika, smenjeno istim ljudskim miljenjem; ona tei potpunom teoriskom znanju, koje mi nazivamo u njegovom prvobitnom obliku religioznim, a u izvedenome obliku kasnijih kultura prirodnoznanstvenim. Za ratnika vatra je oruje, a za zanatliju deo njegovog orua, za svetenika znak boanstva, a za naunika problem. No sve to spada u podeenost budnoga bia prema prirodi. U svetu kao istoriji vatra se uopte ne pojavljuje, ve poar Kartagine i Moskve, plamen lomaa na koje su stavljeni Hus i ordano Bruno.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite neto sasvim drugo. Taleran je prozirao ljude svoga vremena zato to je spadao meu njih. On bi Krasa, Cezara, Katilinu i Cicerona, kada bi iznenada bio m& u njih premeten, sa svima njihovim namerama i uredbama pogreno razumeo ili ih uopte ne bi razumeo. Ne postoji istorija po sebi. Istorija porodice izgleda svakom njenom lanu drukija; isto tako istorija zemlje svakoj stranci, istorija vremena svakom narodu. Nemac vidi svetski rat drukije nego Englez, radnik istoriju privrede drukije negoli preduzima, istoriar Zapada ima pred oima sasvim drugu svetsku istoriju nego arabljanski i kineski pisci istorije. Istorija jednog vremena mogla bi se objektivno pret staviti jedino iz vrlo velikog udaljen ja i bez unutarnjega uea, ali najbolji istoriari sadanjice dokazuju da nisu u stanju oceniti i pretstaviti ak ni peloponeski rat ni bitku kod Akcija, a da ih ne stave u odnos prema sadanjim interesima. I najdublje poznavanje ljudi ne iskljuuje, nego jo i zahteva, da mu rezultati budu potpuno obojeni njegovim nosiocem. Ba nedostatak u poznavanju ljudi i ivotnom iskustvu plodan je u uoptavanjima, koja sve ono to je u istoriji znaajno, naime neponovljivo, unakaze ili potpuno previde; najgore je sa onim materijalistikim shvatanjem istorije koje moemo definisati kao shvatanje gotovo neiscrpnog nedostatka u fiziognomikoj obdarenosti. Pa uprkos tome, i ba zbog toga, postoji za svakog oveka zato to pripada jednoj klasi, vremenu, naciji i kulturi, kao i za to vreme, tu klasu, tu kulturu u celini tipina istoriska slika kakva treba da bude u odnosu na njih. Celokupni ivot svake kulture ima, kao najviu mogunost, jednu simboliku prasliku svoga sveta kao istorije, simboliku za tu kulturu, i sve podeenosti pojedinaca i gomila koje deluju kao iva bia samo su otisci te praslike. Kada neko oznaava gledite nekog drugog kao znaajno, povrno, originalno, trivijalno, promaeno, zastarelo to se uvek deava bez svesti da je to slika koju ba zahteva dotini momenat, slika koja je stalna funkcija vremena i oveka. Razume se da svaki ovek faustovske kulture ima svoju sopstvenu sliku istorije, i to ne samo jednu nego, poev od svoje mladosti, bezbrojne slike koje se piema doivljajima dana i godina neprekidno koleba-

7
Ponavljam: Svako bie doivljuje tue oblike i njegove sudbine jedino u odnosu na sebe sama. Jato golubova koje se sputa na neko polje posednik toga polja prati sasvim drugim oima negoli prijatelj prirode na ulici i jastreb u vazduhu. Seljak gleda u svome sinu potomka i naslednika, sused seljaka, oficir vojnika, stranac uroenika. Napoleon je kao car drukije doivljavao ljude i stvari negoli kao porunik. Premestimo jednog oveka u drugi poloaj, nainimo revolucionara ministrom, vojnika generalom pa e istorija sa svojim nosiocima za njega namah postati 3

PENGLER Propast Zapada ju i menjaju. I kako je razliita tipina istoriska slika ljudi raznih vremena i stalea: svet Otona Velikoga i Grgura VII, svet jednog venecijanskog duda i jednog siromanog poklonika! U kako su razliitim svetovima iveli Lorenco Medii, Valentajn, Kromvel, Marat, Bizmark, pripadnik gotikog vremena, naunik baroknog vremena, oficiri tridesetogodinjeg, sedmogodinjeg i oslobodilakog rata, pa u nae dane friziski seljak, koji stvarno ivi samo sa svojim tlom i stanovnitvom na-njemu, hamburki veliki trgovac i jedan profesor fizike! Pa ipak, sve to, nezavisno od doba, poloaja i vremena pojedinca, ima jednu zajedniku osnovnu crtu kojom se celokupnost ovih slika, njihova praslika, razlikuje od svake druge kulture. No ono to potpuno deli antiku i indisku istorisku sliku od kineske i arabljanske, i jo otrije od zapadnjake to je uskost horizonta. Grci nisu nikada uvlaili u svoju sopstvenu istorisku sliku ono to su mogli i morali znati iz staroegipatslce istorije; ta njihova slika zavravala se za veinu od njih dogaajima o kojima su mogli jo da priaju poslednji oevidci, a u kojoj je slici, ak i za najbolje glave, trojanskim ratom stavljena granica preko koje vie nije moglo biti istoriskog ivota. i Arabljanska kultura prva je, i to u istoriskoj misli i Jevreja i Persijanaca, poev otprilike od Kira, uinila, smeli potez, da legenu o stvaranju sveta vee sa sadanjou pomou pravog raunanja vremena i da, kod Persijanaca, ak preduzme i hronoloko utvrivanje stranoga suda i pojave Mesije. Ovo otro i vrlo usko ograniavanje celokupne ljudske istorije persisko obuhvata u celini dvanaest, a jevrejsko dosada ne vie od est stolea nuan je izraz magiskog oseanja sveta i deli potpuno jevrejsko-persisku skasku o stvaranju, po njenom dubljem znaenju, od pretstava babilonske kulture, iz koje je pozajmila mnoge spoljanje crte. Iz sasvim drugoga oseanja otvorila je kineska i egipatska istoriska misao jednu iroku perspektivu bez zavretka, i to hronoloki osiguranim nizom dinastija, koje se gube tisuleima u mrane daljine. / 34

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite Faustovska slika svetske istorije zapoinje odmah, pripremljena hrianskim raunanjem vremena 1 , ogromnim proirenjem i produbljivanjem magiske slike, koju je uzela od zapadnjake crkve, a koju je Joahim FJoriski, oko 1200, uzeo kao osnovu jednog dubokog tumaenja svih svetskih sudbina kao posledice triju epoha: Oca, Sina i Duha Svetoga. Uz to je pridolo sve jae irenje geografskog horizonta, koji se ve u gotiko vreme pomou Vikinga i islandskih pustolovnih moreplovaca protegao do udaljenih delova Azije.2 Za vieg oveka baroka, poev od 1500 godine, sada prvi put, i za razliku od svih ostalih kultura, popritem ljudske istorije postaje celokupna povrina planete. Prvi put su, iz isto teoriske pretpostavke o kuglastom obliku zemlje, kompas i dogled stvorili za obrazovane ljude ovog kasnog vremena oseanje da ive ria jednoj kugli u svetskom prostoru. Horizont pojedinih zemalja prestaje da postoji, isto tako i vremenski, usled dvostruke beskrajnosti brojanja godina pre i posle Hristova roenja. I pod utiskom ove planetarne slike, koja konano obuhvata sve visoke kulture, vri se danas nestajanje one gotike podele na stari, srednji i novi vek, koja je ve davno postala povrnom i praznom. U svim drugim kulturama poklapaju se aspekti istorije sveta i istorije ljudi. Poetak sveta je poetak ljudi, kraj oveanstva je kraj sveta. Faustovski nagon za beskrajnou razdvojio je, u baroku, prvi put oba pojma i uinio je, jednim do tada jo nepoznatim proirivanjem, istoriju ljudi prostom epizodom u istoriji sveta, a zemlju, od koje su druge kulture sagledale kao svet samo jedan deo povrine, malom zvezdom meu milionima sunanih sistema. Usled ovoga proirenja istoriske slike sveta, u dananjoj kulturi, jo nunije no ma u kojoj drugoj, potrebno je briljivo razlikovati izmeu svakodnevnog duhovnog podeavanja veine ljudi i maksimalnog duhovnog podeavanja za koje su sposobni samo najvii duhovi, a koje se'i u njima vri samo za nekoliko tre1 Postalo u Rimu 522 pod vladavinom istonih Gota, ali tek od vremena Karla Velikoga brzo proireno po germanskom Zapadu. 2 Sa vrlo karakteristinim suavanjem .stvarno doivljene istoriske slike u svesti pravog renesansnog oveka.

PENGLER Propast Zapad nutaka. Razlika izmeu istoriskog horizonta Temistokla i jednog atikog seljaka moda je neznatna, ali ve razlika izmeu istoriske slike cara Henriha VI i jednog njegovog savremenika ogromna je; sa napretkom faustovske kulture sva mogua duhovna podeavanja toliko se proiruju i produbljuju da ostaju pristupana sve uim krugovima. Obrazuje se kao neka piramida mogunosti na kojoj svaki pojedinac zauzima, po svojoj nastrojenosti, mesto koje obeleava najvia duhovna podeenost koju on moe postii. Te tako meu zapadnjakim ljudima postoji granica za sporazumevanje u pogledu istoriskih ivotnih pitanja, granica koja ovako kobno otra nesumnjivo nije bila poznata nijednoj drugoj kulturi. Moe li danas radnik odista razumeti seljaka? Ili diplomat zanatliju? Istorisko-geografksi horizont, na osnovu koga obojica u rei uobliavaju svoja najvanija pitanja, tako je razliit da se njihovo saoptavanje pretvara u praznoslovlje. Pravi poznavale ljudi jo i razume podeenost drugoga lica, pa prema njoj podeava svoje saoptavanje kao to mi svi inimo kad govorimo sa decom. Ali umetnost da se uivimo i u istorisku sliku jednoga oveka iz prolosti, Henriha Lava ili Dantea, tako da se njegove misli, oseanja i odluke shvate kao same po sebi razumljive, tako je retka usled ogromnog otstojanja izmeu ta dva stanja budnoga bia, da se taj zadatak kao takav oko 1700 jo nije pravo ni naslutio, a tek je, poev od 1800, postao zahtev za pisanje istorije, koji se vrlo retko ispunjuje. Pravo faustovsko odvajanje ljudske istorije u uem smislu od mnogo ire svetske istorije ima kao posledicu to da se, poev od kraja baroka, u naoj slici sveta stvara nekoliko horizonata u odvojenim slojevima, za ije su se ispitivanje obrazovale pojedinane nauke vie ili manje izrazito istoriskog karaktera. Astronomija, geologija, biologija, antropolgija ispituju, po redu, sudbine zvezdanog sveta, zemljine kore, ivih bia, oveka, pa tek tada poinje danas tako nazvana svetska istorija visokih kultura, na koju se dalje nadovezuju istorija pojedinanih kulturnih elemenata, istorija porodica i, najzad, ba na Zapadu vrlo rairena biografija. Svaki od ovih slojeva zahteva za se po jednu naroitu duhovnu podeenost, i im ova zapone, presta36

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ju ui i iri slojevi biti ivim zbivanjem, pa su samo naprosto date injenice. Ako ispitujemo bitku u Teutoburkoj umi, pretpostavljamo postojanje ove ume u oblasti biljnoga sveta severne Nemake. Ako pitamo o istoriji nemake lisnate ume, onda pretpostavljamo geoloko slaganje zemlje u slojeve kao jednu injenicu koju ne treba dalje ispitivati u pogledu njene naroite sudbine. Ako pitamo o poreklu formacije krede, onda postojanje zemlje same kao planete u sunanom sistemu nije nikakav problem. Ili, na drugi nain posmatrano: to to postoji zemlja u zvezdanome svetu, na zemlji fenomen ivot, u ivotu oblik ovek, u ljudskoj istoriji organski oblik kultura sve je to svaki put samo sluaj u slici najblieg vieg sloja. Gete je, poev od svoga trasburkog pa do prvog vajmarskog vremena, imao jaku naklonost ka svetskoj istoriji, kao to nam svedoe projekti za Cezara, Muhameda, Sokrata, Venoga Judu, Egmonta; ali otkako se bolno odrekao politike delatnosti viega stila-(ovo odricanje progovara jo iz Tasa u njegovom konanom, oprezno rezigniranom obliku), on je potpuno iskljuio onu prvu naklonost i od tada iveo gotovo nasilno ogranien na sliku biljne, ivotinjske i zemljine istorije, za svoju ivu prirodu, a sa druge strane za biografiju. Sve ove slike, razvijene u istome oveku, imaju istu strukturu. I istorija biljaka i ivotinja, i istorija zemljine kore i zvezda, jeste fable convenue i reflektuje tendenciju sopstvenoga bia u spoljanju stvarnost. Posmatranje ivotinja ili slojeva u steni koje bi bilo izvedeno sa subjektivnoga stanovita posmatraa, odvojeno od njegovog vremena, njegovog naroda, pa ak i njegovog socijalnog poloaja, isto tako je malo mogue kao i jedno takvo posmatranje revolucije ili svetskoga rata. uvene teorije Kanta i Laplasa, Kivijea, Lajela, Lamarka, Darvina, nose i politiko-privrednu boju, i ba svojim snanim utiskom, koji su izazvale u potpuno nenaunim krugovima, ukazuju na zajedniko poreklo shvatanja svih tih istoriskih slojeva. A ono to se danas dogaa, to je poslednje delo koje ima jo da izvri faustovska istoriska misao: da organski povee meu sobom sve ove pojedinane slojeve i da ih ulani u jednu jedinu ogromnu svetsku istoriju jedinstvene fiziognomike, u kojoj pogled dopi3

PENGLER Propast Zapada re od ivota pojedinoga oveka, i to sada bez prekida, do prve i poslednje sudbine svemira. Devetnaesti vek postavio je taj zadatak u mehanistilcom, dakle neistoriskom, obliku. Dvadeseti vek odreen je da ga rei.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite u osnovi promenljive slike prirode. Pod razviem devetnaesti vek razumeo je napredak u smislu sve vee svrhovitosti. A pod tom rei razumeli su usavravanje u smislu sve vee oblikovne sadrine i Lajbnic, u svojoj znaajnoj Protogeji (1691) koja daje potpuno geteovsku praistoriju zemlje na osnovu njegovih studija 0 srebrnim rudnicima u Harcu, i Gete sam. Sva ona velika suprotnost sudbine i uzronosti nalazi se izmeu pojmova Geteovog oblikovnog usavravanja i Darvinove evolucije; pa i suprotnost izmeu engleske i nemake misli i, najzad, izmeu nemake i engleske istorije. Nema boljeg opovrgavanja Darvina no to su rezultati paleontologije. Okamenjeni nalazi mogu, po prostoj verovatnoi, biti samo probe na dohvat. Svaki komad morao bi pretstavljati drugi stupanj razvia. Bilo bi samo prelaza, a nikakvih granica, pa prema tome ni vrsta. Ali namesto toga mi nalazimo savreno ustaljene i nepromenljive oblike, i to kroz duge otseke vremena, koji kao da se nisu izobrazili svrhovito, nego se pojavljuju iznenada i odmah u konanom obliku 1 koji ne prelaze u jo svrhovitije oblike, ve bivaju redi i iezavaju, dok se ponovo javljaju sasvim drugi oblici. Ono to se razvija u sve obilnijem oblikovnom bogatstvu to su velike klase i rodovi ivih bia, koji u dananjoj grupaciji postoje jo od poetka i bez ikakvih prelaza. Vidimo kako se meu ribama najpre pojavljuju selahije sa svojim prostim oblicima u mnogobrojnim rodovima, pa polako iezavaju, dok u teleostijama postepeno dolazi do gospodarstva savreniji oblik ribljeg tipa. Isto to vai i za biljne oblike paprati i njima srodne, koji danas u svojim poslednjim vrstama skoro nestaju u bujno razvijenome carstvu cvetnica. Ali nama nedostaje svaki stvarni osnov da za ove pojave pretpostavljamo svrhovite i uopte vidljive uzroke 1 . Sudbina je ona koja je na svet donela ovaj ivot uopte, sve veu suprotnost biljke i ivotinje, svaki pojedini tip, svaki rod i vrstu. A ujedno sa tim biem data je i odreena energija oblika, kojom se
1 Poev od 1886, u svojoj nauci o mutacijama, dao je II. Fris prvi dokaz da se osnovni oblici biljnog i ivotinjskog sveta ne razvijaju nego da su odjednom tu. Na Geleovom jeziku: mi vidimo kako se jedan formirani oblik razvija u pojedinim primercima, ali ne vidimo kako se on formirao za celu vrstu.

8
Slikom koju imamo o historiji zemljine kore i ivih bia vladaju trenutno jo uvek nazori koje je razvila civilizovana engleska misao na osnovu engleskih ivotnih navika, poev od doba prosveenja. Flegmatina geoloka teorija Lajelova o obrazovanju zemljinih slojeva i bioloka Darvinova o postanku vrsta stvarno su samo paslike razvia same Engleske. Namesto nesraunljivih katastrofa i metamorfoza, kakve su priznavali veliki LeOpold Buh i Kivije, one stavljaju metodiko razvie u vrlo dugim otsecima vremena, a kao uzroke poznaju samo teleoloke, i to mehanike, uzroke koji se nauno mogu dostignuti. Ova engleska vrsta uzroka nije samo plitka nego i odve uska. Prvo, ona ograniava mogue veze na procese koji se u elom svom toku deavaju na povrini zemljinoj. Time se uopte iskljuuju svi veliki kosmiki odnosi izmeu ivotnih pojava na zemlji i dogaaja u sunevom sistemu ili svetu zvezda, i pretpostavlja se potpuno nemogue tvrenje da je spoljanja strana zemljine kugle jedna sa svih strana izolovana oblast prirodnoga zbivanja. Drugo, pretpostavlja se da i ne postoje druge veze sem onih koje se mogu shvatiti sredstvima dananjeg ljudskog budnog bia ulnim oseanjem i miljenjem i njihovog usavravanja pomou instrumenata i teorija. Misao o istoriji prirode u dvadesetom veku razlikovae se od one u devetnaestom veku time to e ovaj sistem povrinskih uzroka, koji se koreni u racionalizmu baroknoga vremena, biti otstranjen i smenjen istom fiziognomikom. Mi smo skeptiari prema svinja nainima miljenja koji kauzalno objanjavaju.. Mi putamo da stvari govore i zadovoljavamo se time da oseamo sudbinu koja njima vlada i da je sagledamo u njenim oblicima, sudbinu koju u domaaju ljudskoga razumevanja ne moemo do kraja dokuiti. Najvie to moemo postii jeste pronalaenje isto bivstvenih oblika bez uzroka i bez svrha, oblika koji lee 38

PENGLER Propast Zapada ova vrsta u svom daljem usavravanju isto odrava ili opada i slabi, pa se grana u mnoge odreene oblike ili raspada; a sa njome ujedno dato je i ivotno trajanje toga oblika, koje opet dodue moe biti sluajno prekraeno, ali inae vodi prirodnoj starosti i gaenju vrste. A to se tie oveka, diluvijalni nalazi pokazuju sve jasnije da svi tadanji oblici odgovaraju onima koji i danas ive, a ni najmanjeg traga kakvoga razvia ka nekoj svrhovito izgraenoj rasi. Nedostajanje ma kakvih nalaza u terciernom doba sve vie ukazuje na to da ovekov ivotni oblik, kao i svaki drugi, ima da zahvali za svoje poreklo jednoj iznenadnoj promeni, ije odakle, kako i zato ostaje neprobojna tajna. Ustvari, kad bi bilo evolucije u engleskom smislu, ne bi bilo ni ogranienih zemljinih slojeva ni pojedinih ivotinjskih vrsta, ve samo jedna jedina geoloka masa i jedan haos pojedinanih ivih oblika koji bi preostali u borbi za opstanak. Ali sve to vidimo sili nas na uverenje da se u sutini ivotinjskog i biljnog bia neprekidno deavaju duboke i vrlo iznenadne promene', koje su kosmike vrste, te nikako nisu ograniene na oblast zemljine povrine, i koje, po svojim uzrocima ili uopte, izmiu ljudskom ulnom oseanju i razumevanju 1 . A sasvim isto tako vidimo i to kako se ove brze i duboke izmene upliu u istoriju velikih kultura a da ne moe biti ni govora o vidljivim uzrocima, uticajima i svrhama. Postanak gotikog i piramidnog stila izvrio se isto tako iznenadno kao i postanak kineskog imperijalizma pod i-hoang-ti i rimskoga pod Avgustom, kao i postanak helenizma, budizma, islama; a isto tako stoji i sa dogaajima u svakom znaajnom pojedinanom ivotu. Ko to ne zna, taj nije poznavalac ljudi, a pre svega nije poznavalac dece. Svako aktivno i posmatralako bie koraa u svome usavravanju po epohama, i mi moramo pretpostaviti te epohe u istoriji sunanog sistema i sveta zvezda nekretnica. Po1 Time postaje izlina i pretpostavka ogromnih otseka vremena za dogaaje ljudskoga pra-doba, te tako moemo otstojanje najstarijih dosad - poznatih ljudi od poetka egipatske kulture zamisliti u jednoj vremenskoj meri prema kojoj nipoto ne iezavaju 5000 godina istoriske kulture.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite reklo zemlje, poreklo ivota, poreklo slobodno pokretljive ivotinje to su te epohe; i stoga one su tajne, koje imamo da primimo kao takve.

9
Ono to znamo o oveku deli se jasno na dva velika doba njegovog bia. Prvo je za na pogled ogranieno sa jedne strane onim dubokim usekom u sudbini planete koji danas obeleavamo kao poetak ledenog doba, i o kome moemo u okviru slike zemljine istorije utvrditi samo toliko da se tu desila jedna kosmika promena; a sa druge strane poetkom visokih kultura na Nilu i Eufratu, ime je celokupni smisao ljudskog bia odjednom postao drugi. Svuda otkrivamo otru granicu tercijera i diluvija, te nalazimo sa ove strane oveka kao gotov izobraeni tip, sroen sa obiajem, mitom, umetnou, tehnikom, tip telesnog sastava koji se od tada nije vidno izmenio. Ako prvo doba nazovemo' doba primitivne kulture, onda je severozapadna Afrika jedina oblast u kojoj se ova kultura, svakako u vrlo kasnom obliku, odrala za vreme celog drugog doba, pa je i danas jo iva i skoro nedirnuta. Velika je zasluga L. Frobeniusa to je to jasno saznao 1 . Bila je pretpostavka da se ovde izmakao pritisku visokih kultura itav jedansvet primitivnoga ivota a ne otprilike samo jedan broj primitivnih plemena. Ono to psiholozi naroda rado trae u svih pet delova sveta jesu, nasuprot tome, fragmenti naroda u kojih je zajednika isto negativna injenica: to ive posred visokih kultura ne uestvujui unutarnje u njima. To su dakle delom zaostala, delom nedorasla, delom degenirisana plemena, ije se manifestacije uz to jo i bezrazlino meaju. A primitivna kultura bila je neto snano i celovito, neto u najveoj meri ivo i aktivno; samo to je ona toliko razliita od svega onoga to mi ljudi visoke kulture posedujemo kao duevne mogunosti, da moramo posumnjati u zakljuke koje bismo izvukli o stanju staroga vremena na osnovu sadanjeg bia i
1 Und Afrika sprach, 1912; Paideuma, TJmrisse einer Kultur-und Seelenlehre, 1920.

PENGLER Propast Zapada budnog bia onih naroda sa kojima prvo doba dopire jo duboko u drugo. Ve tisuleima ljudsko budno bie nalazi se pod utiskom injenica da je stalni dodir plemena i naroda meu sobom neto samo po sebi razumljivo i svakodnevno. Ali za ono prvo doba mi moramo raunati sa time da se ovek u vrlo neznatnom broju malih gomila potpuno gubio u beskrajnim daljinama preela ijom slikom potpuno vladaju ogromne mase ivotinjskih krda. To nam sa sigurnou dokazuju retki nalazi. U vreme oveka iz Orinjaka luta po tlu Francuske moda tuce hordi od po nekoliko stotina glava, na koje je najdublji utisak uinio onaj zagonetni dogaaj kad su odjednom primetili da postoje i drugi .ljudi. Moemo li mi uopte pretpostaviti kako se ivelo u jednom svetu koji je bio gotovo bez ljudi? Mi, za koje je odavno celokupna priroda postala pozadinom ljudskih masa? Kako se morala menjati svest o svetu, kad su ljudi sve ee u predelu nailazili, sem uma i ivotinjskih krda, na ljude ba kao i oni to su! Za istoriju oveje due bio je moda najdublji i po posledicama najbogatiji dogaaj ono, nesumnjivo vrlo iznenadno, stalno i svakodnevno i' sve ee sretanje blinjih, koje je uenje pretvorilo u radost ili neprijateljstvo, a samim tim izazvalo itav nov svet iskustva i neizbenih odnosa i protiv volje. Ljudi su postali svesni sopstvenih ivotnih oblika tek pomou stranih ivotnih oblika, a ujedno je lanstvu u okviru porodice pridolo itavo obilje spoljanjih odnoajnih oblika meu porodicama, koji od sad potpuno vladaju primitivnim ivotom i miljenjem. Pomislimo da su tada iz vrlo prostih naina ulnoga sporazumevanja postali poeci govornih jezika (a time i apstraktnog miljenja), a meu tim poecima i nekolike vrlo srene koncepcije o ijem svojstvu ne moemo sebi nita pretstaviti, ali koje smemo pretpostaviti kao najraniju ishodnu taku kasnijih indogermanskih i semitskih jezikih grupa. Iz ove primitivne kulture jednog oveanstva, koje je svuda vezano odnosima plemena prema plemenu, izrasta sada iznenada, oko 3000, egipatska i babilonska kultura, poto se moda u toku itavog tisulea na oba zemljita pripremalo neto to se savreno razlikuje od svake primitivne kulture po celokupnom nai42

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite iiu i nameri razvitka, po unutarnjem jedinstvu svih izraajnih oblika i po upravljenosti celokupnoga ivota na jednu svrhu. Za mene je vrlo verovatno da se tada izvrila jedna pron^ena na zemljinoj povrini uopte ili bar u unutarnjem biu ovekovom. Ono pak to postoji jo kasnije kao primitivna kultura od ranga, svuda izmeu visokih kultura, i tek postepeno pred njima iezava bilo bi neto drugo a ne kultura prvoga doba. A ono to ja oznaavam kao predkulturu i na to se moe ukazati na poetku svake visoke kulture kao na neto to je potpuno slino po svom toku to je, nasuprot svakoj vrsti primitivne kulture, neto drukije i potpuno novo. U svakom primitivnom biu ono to, ono kosmiko, deluje tako neposrednom silinom da se sva mikrokosmika ispoljavanja u mitu, obiaju, tehnici i ornamentu pokoravaju samo sasvim trenutnom potisku. Ne postoje pravila koja bismo mi mogli saznati o trajanju, tempu, hodu kojima se razvijaju ova ispoljavanja. Mi vidimo na primer kako jedan ornamentalni oblikovni jezik, koji ne treba nazivati stilom, i nadalje vlada stanovnitvom prostranih oblasti, kako se iri, menja, i najzad gasi. Pored njega, i moda sa sasvim drugim podrujem irenja vrsta i upotreba oruja, rodbinska podela, religiozni obiaji, pokazuju svak svoje sopstveno razvie sa samostalnim epohama i sa poetkom i krajem koji ne zavise ni od jedne druge oblikovne oblasti. Ako smo u jednom preistoriskom sloju utvrdili neku nama tano poznatu vrstu keramike^ mi ne moemo izvlaiti nikakve zakljuke iz te injenice o obiaju i religiji dotinog stanovnitva. A ako sluajno jedan izvestan oblik braka i, recimo, jedan nain tetoviranja imaju slino podruje irenja ne postoji nikakva ideja koja bi leala u osnovi i jednog i drugog oblika, kao to je na primer ona koja vezuje pronalazak baruta i slikarske perspektive. Nema nikakvih nunih odnosa izmeu ornamenta i organizacije klasa po starosti ili izme^ kulta jednoga boanstva i naina obraivanja zemlje. Ovde se uvek i stalno razvijaju pojedine strane i crte primitivne kulture, a ne ona sama. To sam ja obeleio kao haotino: primitivna kultura niti je organizam niti zbir organizama. 43

PENGLER Propast Zapada Sa tipom visoke kulture pojavljuje se namesto onoga to jedna snana i jedinstvena tendencija. U primitivnoj kulturi, sem pojedinanih ljudi, bia sa duom samo su jo plemena i loze. A ovde je to sama kultura. Sve primitivno jeste zbir, i to zbir izraajnih oblika primitivnih pojava. Visoka kultura je budno bie jednog jedinog ogromnog organizma, koje ini nosiocem jedinstvenog oblikovnog jezika sa jedinstvenom istorijom ne samo obiaj, mit, tehniku i umetnost, nego i narode i stalee koji su pripojeni tom organizmu. Najstarija istorija jezika pripada primitivnoj kulturi i ima svoje sopstvene* nepravilne sudbine koje ne moemo izvoditi iz sudbina ornamenta ili, recimo, istorije braka. A istorija pisma pripada istoriji izraza pojedinih visokih kultura. Ve u pradoba egipatske, kineske, babilonske i meksikanske kulture izobrazila su se i osobena pisma u svakoj od njih. to se to nije desilo u indiskoj i antikoj, to su se visoko razvijena pisma starih susednih civilizacija tek vrlo kasno primila, dok u arabljanskoj kulturi svaka nova religija i sekta odmah izobraava sopstveno svoje pismo sve je to u najdubljoj vezi sa celokupnom oblikovnom istorijom ovih kultura i njihovim unutarnjim znaajem. Nae stvarno znanje o oveku ograniava se na ova dva doba, a to nije dovoljno za izvlaenje ma kakvih zakljuaka o moguim ili pouzdano novim dobima ili ak i o kada i kako tih doba; a da i ne govorimo o tome da se naem izraunavanju potpuno izmiu one kosmike veze koje vladaju sudbinom roda ovekovog. Moj nain da mislim i posmatram ogranien je na fiziognomiku stvarnoga. Onde gde prestaje iskustvo poznavaoca ljudi prema svetu u kome ivi, gde prestaje ivotno iskustvo oveka nauenog na akciju prema injenicama tu i taj nain gledanja nalazi svoju granicu. injenica je istoriskog iskustva da ona dva doba postoje, a dalje nae iskustvo o primitivnoj kulturi sastoji se u tome da u n j o j moemo videti, u ostacima, neto to je zavreno, neto ije dublje znaenje moemo jo samo osetiti na osnovu unutarnje srodnosti. A drugo doba prua nam jo jedno iskustvo sasvim druge vrste. to se u ljudskoj istoriji iznenada javlja tip visoke kulture to je sluaj iji se smisao 4

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ne moe ispitati. Neizvesno je i to da li sluajno kakav iznenadni dogaaj u bivanju zemlje nee doneti na videlo neki sasvim drugi oblik. Ali, injenica da osam takvih kultura lee pred nama, sve iste grae, sve istovrsnog razvia i trajanja, dozvoljava nam uporedno posmatranje, pa time i jedno znanje koje se protee unazad i preko iezlih epoha i unapred preko onih koje tek pretstoje; sve to uvek pod pretpostavkom da sudbina drugog nekog poretka ovaj oblikovni svet uopte iznenada ne zameni nekim drugim svetom. Na to nam daje prava opte iskustvo o organskom biu. U istoriji grabljivica ili etinara ne moemo predvideti da li e i kada e nastati jedna nova vrsta, pa isto tako i u istoriji kultura da li e i kada u budunosti nastati nova kultura. Ali, od trenutka kada se zane novo bie u materinskom telu ili spusti seme u zemlju, mi poznajemo unutarnji oblik novog ivotnog toka, oblik koji, moe biti ometan u svom mirnom razvijanju i usavravanju svim napadnim silama, ali ne moe biti izmenjen u svojoj sutini. Ovo iskustvo ui nas dalje da civilizacija, koja danas obuhvata svu povrinu zemlje, nije neko tree doba, ve jedan nuan stadij iskljuivo zapadnjake kulture, koji se od svih ostalih razlikuje samo silinom rasprostiranja. Tu se iskustvo zavrava. A mudriiti i dalje preko toga: u kakvim e novim oblicima bivstvovati budui ovek, da li e uopte drugi neki doi, ili skicirati na hartiji velianstvene konture sa jednim tako treba da bude, tako e biti to je jedno igranje, koje mi izgleda i suvie beznaajno da bi se na njega utroile snage jednog ivota od vrednosti. Grupa visokih kultura nije organsko jedinstvo. to su te kulture nastale u tome broju, na tim mestima i u to vreme to je za ljudsko oko sluaj bez dubljeg smisla. Nasuprot tome, podela pojedinih kultura pojavljuje se tako jasno da su kinesko, arabljansko i zapadnjako pisanje istorije, a esto ve i podudarno oseanje obrazovanih ljudi, stvorili niz imena koji se ne moe nikako popraviti 1 .
1 Gete je u svom malom lanku Epoha duha dao karakteristiku etiri otseka' svake kulture- pred-doba, ranog doba, kasnog doba i civilizacije, tako duboko da joj se jo ni danas nita ne moe dodati. Uporedi tablice u prvoj mojoj knjizi, koje se sa tom karakteristikom tano slau.

PENGLER Propast Zapada Istorisko miljenje ima, dakle, dvostruki zadatak: da preduzme uporedno posmatranje pojedinih ivotnih tokova, zadatak koji se jasno postavlja ali na koji se do danas jo nije obratila panja; i drugi jedan zadatak, da ispita sluajne i nepravilne odnose kultura medu sobom u pogledu na njihov smisao. To se do danas deavalo na jedan udoban i povran nain time to se sve to arenilo svodilo na hod svetske istorije sa kauzalnim objanjenjem. Ali time se onemoguuje vrlo teka i puna otkrovenja psiholgija tih odnosa, kao i psihologija unutarnjeg ivota samih kultura. ta vie, ovaj drugi zadatak pretpostavlja onaj prvi kao reen. Odnosi su vrlo razliiti, najpre ve i po vremenskom i prostornom otstojanju. U krstakim ratovima stojimo pred ranim dobom stare i zrele civilizacije, a u kritsko-mikenskom svetu Egejskog Mora imamo predkulturu jednog cvetnog kasnog doba. Jedna civilizacija moe zraiti iz beskrajne daljine, kao ono indiska sa istoka u arabljanski svet; ili moe polegnuti, guei se i staraki, na jednu mladost, kao ono antika sa Zapada. Ali i po nainu i po jaini: zapadnjaka kultura trai odnose, egipatska ih izbegava; ona prva im podlee neprestano u traginim potresima, antika ih iskoriuje ne trpei od njih. A sve to ima opet svoje uslove u duevnosti same kulture i pokatkad nas naui da tu duu upoznamo bolje negoli to to ini njen sopstveni jezik, koji esto vie skriva no to saop.tava. 10 Jedan pogled na grupu kultura otvara nam zadatke i zadatke. Devetnaesti vek, ije je ispitivanje istorije vodila nauka o prirodi, a ije su istorisko miljenje vodile ideje baroka, dovelo nas je samo na jedan vrh, sa koga u podnoju vidimo nov svet. Hoemo li ikada t a j svet posedovati? Ogromna tekoa, koju i danas jo susreemo u ravnomernom obraivanju onih velikih ivotnih tokova, sastoji se u tome to nemamo nikako ozbiljne obrade dalekih oblasti. Tu se opet ukazuje onaj gospodarski pogled zapadnjaka, koji hoe samo da se dohvati onoga- to mu se pribliuje od nekog starog veka preko srednjeg veka, a sa poluzbiljom obrauje sve ono to ide svojim sopstvenim putevima. Tek su sada 4

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite uzete u obradu neke oblasti u kineskom i indiskom svetu: umetnost, religija i filozofija. Politika istorija, ako se uopte iznosi, iznosi se u kozerskom stilu. Niko ne pomilja da obrauje istom onom temeljitou i kojom je Momzen to uinio sa Avgustovim principatom: velike dravnopravne probleme kineske istorije; hoentaufenovsku sudbinu Li-Vanga (842); prvi kongres vladara (659); borbu izmeu naela imperijalizma, koji je zastupala rimska drava Cin (Lien-heng), i ideje drutva naroda (Hohcung), izmeu 500 i 300; uspon kineskog Avgusta Hoang-ti (221). Ma koliko da su Indijci iz osnova zaboravili istoriju indiskih drava, ipak iz vremena Bude ima vie materijala nego iz antike istorije 8 i 9 veka; pa ipak, mi se i danas gradimo kao da je Indijac iveo potpuno u svojoj filozofiji kao ono Atinjani, koji su, po nazoru naih klasicista, provodili svoj ivot u lepoti, filozofirajui na obalama Ilisa. Pa i o egipatskoj politici jedva se neto razmiljalo. Kasni egipatski istoriari krili su pod imenom vremena Hiksa istu onu krizu koju su kineski obraivali pod imenom doba boreih se drava. To nije jo niko ispitivao. A u arabljanskom svetu interes dopire tano onoliko koliko antika jezika oblast! ta se sve nije pisalo o dravnoj tvorevini Dioklecijanovoj! I ta se sve nije skupilo od materijala, na primer, o nama sasvim ravnodunoj istoriji administracije maloaziskih provincija zato to je to bilo napisano na grkom! Ali, obrazac Dioklecijanov u svakom pogledu, drava Sasanida, dolazi u krug posmatranja samo utoliko ukoliko je ta drava ba vodila rat protiv Rima. A kako je sa sopstvenom istorijom administracije i prava te drave? ta se skupilo o pravu i privredi u Egiptu, Indiji i Kini to bi se moglo odrati pored radova o antikom pravu? 1
1 Nedostaje isto tako istorija tla (dakle zemljita, biljnog sveta i klimata) na kome se 5000 godina odigravala ljudska istorija. A ova se tako teko odvajala od istorije tla i tako je duboko vezana hiljadama korena za nj da sk bez nje ivot, dua, misao uopte ne mogu razumeti. to se tie tla june Evrope tu od kraja ledenog doba postepeno nastaje oskudnost namesto bujne preobilnosti biljnog sveta. Kao posledica egipatske, antike, arabljanske, zapadnjake kulture izvrila se oko Sredozemnog Mora jedna promcna klime, usled koje je seljak iz borbe protiv biljnog sveta morao da stupi u borbu za taj svet, odravajui se prvo protiv praume, a

PENGLER Propast Zapada Oko 30001 postadoe u vrlo malim oblastima na donjem Nilu i Eufratu obe najstarije kulture, posle dugog merovinkog doba koje se jo u Egiptu moe jasno videti. Tu se razlikovalo rano i kasno doba jo odavno pod imenima starog i srednjeg carstva, Sumera i Akada. Kraj egipatskog feudalnog doba, sa svojim postankom naslednog plemstva i, njime uslovljenim, opadanjem ranog kraljevstva, poev od este dinastije, pokazuje tako divnu slinost sa tokom stvari u kineskom ranom doba poev od I-Vanga (934909) i u zapadnjakom poev od cara Henrika IV da se moramo jednom osmeliti na uporedno istraivanje. Na poetku babilonskog baroka pojavljuje se veliki Sargon (2500) koji prodire do Sredozemnog Mora, osvaja Kipar i naziva se, po ukusu Justinijana I i Karla V, gospodarem etiri dela sveta. Na Nilu oko 1800. a u Akadu i Sumeru neto ranije, zapoinju sad i prve civilizacije, od kojih ona aziska pokazuje ogromnu ekspanzivnu snagu. Pronalasci babilonske civilizacije, mnogo tota to je u vezi sa merenjem, brojazatim protiv pustinje. Sahara je u vreme Hanibalovo leala daleko na jugu od Kartagine, a danas ona ve prodire u severnu paniju i Italiju. Gde je ona bila u vreme egipatskih izgraivanja piramida sa onim njihovim reljefima o umi i lovu? Kada su panci proteraili Mavre, ugasio se samo jo vetaki odravani karakter zemljita, koje je bilo uma i njiva. Gradovi postadoe Oaze u pustinji. U vreme Rimljana to nije imalo takvih posledica. 1 Nova metoda uporedne morfologije dozvoljava nam sigurno proveravanje vremenskih poetaka starih kultura, koji su se dosad pokuavali ustanoviti drugim sredstvima. Iz istog onog razloga iz koga roenje Geteovo ne moemo staviti sto godina pre Pra-Fausta, sve kada bismo i izgubili sve ostale podatke, i iz istog onog razloga iz koga ne moemo pretpostaviti karijeru Aleksandra Velikog kao karijeru starijeg oveka iz istog tog razloga moertio iz pojedinih crta dravnog ivota, iz duha umetnosti, misli i religije dokazati da je poetak egipatske kulture ussledio oko 3000 a kineske oko 1400. Sraunavanja francuskih istraivaa, a i skoranja Borhartova (Anali i vremensko utvrivanje Staroga Carstva, 1919), promaila su ve unapred, kao i ona kineskih istoriara o trajanju legendarnih Hsija i ang-dinastija. Isto tako je potpuno nemogue da je egipatski kalendar uveden u godini 4241. Kao i pri svakom vremenskom raunanju, mora se pretpostaviti jedno razvie sa dalekosenim i dubokim kalendarskim reformama, ime postaje bespredmetnim pojam poetnog datuma uopte. 48

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite njem, raunanjem, moda je odatle noeno sve do Severnog i do utog Mora. Poneka babilonska fabrika marka na kakvom oruu moda je bila oboavana kao aroliski znak kod germanskih divljaka i postala izvorom kakvog pragermanskog ornamenta. A meutim je sam babilonski svet prelazio iz ruke u ruku. Kosejci, Asirci, Haldejci, Meani, Persijanci, Makedonci, sve same male 1 vojne gomile, sa snanim voom na elu, smenjivali su-se u prestonici, a da se stanovnitvo nije ozbiljno , ni branilo protiv njih. To je prvi primer rimskog carskog doba. Ni u Egiptu se nisu drukije razvijale stvari. Pod Kosejcima, tamo su pretorijanci postavljali i svrgavali vladare; Asirci su odravali stare dravnopravne oblike, kao i vojniki carevi poev od Komoda; Persijanac Kir i Istoni Got Teodorik oseali su se namesnicima carstva, a Meani i Langobardi kao gospodarski narodi u tuoj zemlji. Ali su to dravnopravne a ne stvarne razlike. Legije Afrikanca Septimija Severa htele su tano isto ono to i Alarikovi Zapadni Goti, a u bitci kod Jedrena jedva su se jo razlikovali Rimljani i varvari. Poev od 1500 nastaju tri nove kulture,. prvo indiska na gornjem Pendabu, pa kineska oko 1400 na srednjem Hoanghou a oko 1100 antika na Egejskom moru. Kada kineski istoriari govore o tri velike dinastije Hsija, ang, Du to otprilike odgovara Napoleonovom miljenju koji je sebe oznaio kao osnivaa etvrte dinastije posle Merovinga, Karolinga i dinastije Kapetove. A stvarno, uvek je ona trea ivela sa celim tokom kulture. Kad je 441 titularni car Du-dinastije postao dravni penzioner istonoga hercega i kad je 1792 Luj Kapet bio pogubljen kultura je prelazila u civilizaciju u oba sluaja. Iz poslednjeg ang-doba ouvale su se neke vrlo starinske bronze koje prema kasnijoj umetnosti stoje u istom onom odnosu kao mikenska keramika prema rano-antikoj i karolinka umetnost prema romanskoj. Vedsko, homerovsko i kinesko rano doba prikazuju nam, svojim pa~ Ed. Majer (Gesch. d. A. III, 97) sraunao je mali narod Persijanaca, moda i suvie visoko, na pola miliona u odnosu na pedeset miliona babilonskog carstva. Odnos veliina istoga reda postoji izmeu germanskih naroda i legija vojnikih careva u 3-em veku prema rimskom stanovnitvu; kao i izmeu trupa Ptolomejaca i Rimljana prema egipatskom stanovnitvu. 49
1

\
PENGLER Propast Zapada latinstvima i zamcima, vitetvom i feudalnim gospodarstvom, punu sliku gotike, a vreme velikih protektora (Ming-Du, 685591) odgovara potpuno Kromvelovom vremenu, Valentajnovom, Rielije-ovom i vremenu starije antike tiranije. U vreme od 480 do 230 stavljaju kineski istoriari vreme boreih se drava, koje se pretvorilo najzad u neprekidni stogodinji niz ratova sa masovnim vojskama i stranim drutvenim potresima, iz kojih je proizila rimska drava Cin kao osniva kineskog carstva. To je Egipat proiveo 17801500 (od 1680 vreme Hiksa), antika poev od Heroneje i, u stranom obliku, od Graha sve do Akcija (13331); to je sudbina zapadno-evropskog i amerikanskog sveta u 19 i 20 veku. Teite se, meutim, pomera, kako od Atike na I.aciju, tako od Hoangho (kod Ho-nan-fu) na Jangce (dananja provincija Hu-pej). Sikjang bee tada kineskim naunicima isto tako maglovit kao aleksandriskim Elba, a o postojanju Indije oni nisu ni slutili. Kao na drugoj strani zemljine kugle car julsko-klaudiske kue, tako se ovde pojavljuje moni Vang-Deng, koji u odlunim borbama dovodi Cin do samovlade i uzima 221 titulu Avgusta (i znai tano isto to) i cezarsko ime Hoang-ti. On zasniva kineski mir, sprovodi u iscrpljenom carstvu svoju veliku drutvenu reformu i poinje ve, sasvim rimski, izgradnju kineskog limes-a, uvenog zida, za koji on, 214, osvaja jedan deo Mongolije. (Kod Rimljana poinje da se stvara pojam vrste granice prema varvarima poev od Varove bitke; utvrenja su tada postavljena jo u 1-vom veku.) On je, takoe prvi, pokorio u velikim ratnim pohodima varvarska plemena juno od Jangcea i osigurao oblast vojnim drumovima, naseljima i tvravama. Isto tako 'je rimska i porodina istorija njegove kue, koja se brzo ugasila u neronskim uasima; u kojima odigrae ulogu kancelar Lui-i, prvi mu careve majke i veliki dravnik Li-Sce, Agripa svog vremena i osniva kineskog jedinstvenog pisma. Sleduju obe Han-dinastije (zapadna 206 pre Hrista do 23 posle Hrista i istona 25220), za vreme kojih se granica sve vie irila, dok su u prestonici evnusi-ministri, generali i vojnici postavljali i svrgavali vladare po svom izboru. udni su momenti kada su se pod carevima PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite Vu-ti (14086) i Ming-ti (5876) kinesko-konfucianska indisko-budistika i antiko-stoika svetska mo toliko pribliile Kaspiskom Moru da je lako mogao nastupiti dodir 1 . Sluaj je opredelio da su se teki napadi Huna tada slomili o kineski limes, koji je ba uvek branio kakav moan car. Odluni poraz Huna usledio je 124 119 preko kineskog Trajana Vu-ti, koji je konano pripojio i junu Kinu da bi se domogao puta za Indiju, i koji je izgradio ogromni vojni drum za Tarim, drum osiguran kao kakva tvrava. Huni se najzad obrnue Zapadu i pojavie se kasnije, sa rojem germanskih plemena pred sobom, pred rimskim graninim bedemom. Tu im je uspelo. Rimsko carstvo propade, a posledica bee to da kinesko i indisko carstvo jo i danas postoje kao omiljeni objekti sila koje se stalno smenjuju. Danas su te sile riokosi varvari Zapada, koji u oima visoko civilizovanih bramana i mandarina igraju istu, ne bolju, ulogu kao i Moguli i Mandu, i koji e takoe nai svoje naslednike. Nasuprot tome, u kolonizacionoj oblasti razorenog rimskog carstva spremala se, na severo-zapadu, pred-kultura Zapada, dok se na Istoku ve razvilo arabljansko rano doba. Ova arabljanska kultura je jedno otkrie 2 . Njeno jedinstvo slutili su kasni Arabljani, a zapadnjakim istoriskim ispitivaima ono je tako savreno izmaklo da se za nj ne moe nai ni dobro ime. Po jeziku koji je vladao, mogu se pred-kultura i rano doba nazvati aramejskim, a kasno doba arabljanskim. Pravoga imena nema. Kulture su tu tesno leale jedna uz drugu, pa su se zato prostrane civilizacije viestruko naslagale. Samo arabljansko pred-doba, koje se moe pratiti u Persijanaca i Jevreja, lealo je potpuno u domaaju starog babilonskog sveta, a rano doba pod monim pritiskom, sa Zapada, antike civilizacije, tada tek u punom sazrevanju. Osetno dopiru amo i egipatska i indiska civilizacija. A arabljanski duh je tada, ponajvie pod kasno-antikom maskom, arobno delovao na zaetnu kulturu Zapada; arabljanska civilizacija pak, Jer je tada ak i Indija ispoljila imperijalistike tenje u Maurija i Sunga-dinastijama, koje su, odgovarajui, elom indiskom biu, mogle samo biti liaotine i bez posledica. 2 Uporedi celu treu glavu ove knjige.
1

j koja se naslagala na jo ni danas neugaslu antiku duu naroda June panije, Provanse i Sicilije, postade obrazac na kome se odvaspitao gotiki duh. Pripadno tle udno je rasprostrto i iskidano. ovek se mora preneti u Palmiru ili Ktezifon i odatle u mislima gledati: na severu Ozroene; Edesa postade Firenca arabIjanskog ranog doba. Na zapadu Sirija i Palestina, gde postadoe Novi zavet i judejska Mina, sa Aleksandri, jom kao stalnom pretstraom. Na istoku mazdaizam je doiveo monu obnovu, koja odgovara roenju Mesije u jevrejstvu i o kojoj moemo, iz ostataka Avesta-knjievnosti, samo zakljuivati da je morala postojati. Tu su postali i Talmud i Manieva religija. Duboko na jugu, buduoj domovini islama, moglo se rascvetati viteko doba, kao u carstvu Sasanida. Jo i danas tamo lee razvaline neispitanih zamkova i dvoraca, iz kojih su bile voene odlune borbe izmeu hrianske drave Aksuma na afrikoj obali i judejske drave Himjarita na arabljanskoj obali, borbe koje su se diplomatski podjarivale iz Rima i Persije. Na krajnjem severu lei Vezant sa svojom udnom meavinom kasnocivilizovanih antikih i ranih vitekih oblika, koja se ispoljava tako zbunljivo najpre u istoriji vizantiske vojske. Konano, a odve kasno, islam je dao svest o jedinstvu ovom svetu i na tom podvigu poiva prirodnost njegove pobede koja mu je, gotovo i bez njegove volje, privela hriane, Jevreje i Persijance. Iz islama se tada razvila arabljanska civilizacija, koja je stajala u svom najviem duhovnom savrenstvu kada su, prolazno, varvari Zapada prodrli u nju i potegli za Jerusalimom. Kako li je izgledao t a j prizor u oima otmenih Arabljana? Moda neto boljeviki? Odnosi u Frankistanu bili su za arabljansku politiku neto na to se gleda sa visine. Jo kada je, u vreme tridesetogodinjeg rata (koji se, otud posmatran, odigravao na dalekom Zapadu), engleski izaslanik u Carigradu pokuavao da digne Tursku protiv Habzburke kue, tamo se, sigurno, smatralo da ove male pljakake drave na vidiku arabljanskog sveta jedva i dolaze u obzir za velike politike odnose od Maroka pa sve do Indije. iroki krugovi nisu mogli jo .nita naslutiti o budunosti ak ni onda kada se Napoleon iskrcao u Egipat. 52

PENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite iMeutim je u Meksiku nastala nova kultura. Ona je toliko udaljena od drugih da nikakve vesti nisu prodirale ni tamo ni otuda. Utoliko je udnija slinost njenog razvia sa antikim. Filolozi e se uasnuti kad se sete, pred ovim teokalima, svojih dorskih hramova; a ba jedna isto antika crta, nedostatak volje za mo u tehnici, jeste ona koja je odredila vrstu naoruanja i koja je, time, omoguila katastrofu. Jer je ova kultura jedini primer nasilne smrti. Ona se nije sasuila, ona nije bila ugnjetena ni spreena, nego pogubljena u punom sjaju svog razvitka, razorena kao suncokret kome prolaznik odbije glavu. Sve ove drave, meu njima i jedna svetska sila i vie no jedan savez drava, koje su sredstvima i veliinom daleko nadmaavale grko-rimske drave u Hanibalovo doba, sa elom svojom visokom politikom, briljivo ureenim finansijama, visoko razvijenim zakonodavstvom, sa administrativnim miljenjem i privrednim navikama kakve ministri Karla V nikada ne bi ni pojmili, sa bogatim knjievnostima na vie jezika, sa jednim produhovljenim i otmenim drutvom po velikim gradovima, kakvo tada Zapad nije mogao pokazati sve to nije bilo slomljeno u kakvom oajnikom ratu, nego jednom akom varvara uniteno za nekoliko godina tako savreno da ostaci stanovnitva uskoro nisu na to sauvali ni seanje. Od dinovskog grada Tenohtitlana nije ni kamen na kamenu ostao, po praumama Jukatana lee gusto poredani veliki gradovi carstva Maja i naglo propadaju kao rtva vegetacije. Ni o jednom od njih ne znamo kako se zvao. Ostale su o knjievnosti tri knjige koje niko ne ume da proita. Najstranije je u toj drami to to ona nije ni spadala u nunosti zapadnjake kulture. Bila je to privatna stvar pustolova, i tada niko u Nemakoj, Francuskoj, Engleskoj nije ni slutio ta se zbiva tamo. Ako igde na zemlji, a ono je ovde ukazano da u ljudskoj istoriji ne postoji smisao, da duboko znaenje postoji samo u ivotnim tokovima pojedinih kultura. Njihove meusobne veze su sluajne i beznaajne. Sluaj je ovde bio tako svirepo banalan, upravo tako smean, da se ne bi smeo primeniti ni u najbednijoj lakrdiji. Nekoliko ravih topova i nekoliko stotina kljoara zapoeli su i dokrajili tragediju. 53

PENGLER Propast Zapada Sigurno znanje ma i najoptije istorije ovoga sveta nemogue je za sva vremena. Dogaaji u rangu krstakih ratova i reformacije pripali su prolosti bez traga. Tek je poslednjih decenija istraivanje bar utvrdilo konture kasnijega razvia, i pomou tih podataka mogla bi uporedna morfologija proiriti i produbiti sliku pomou slike drugih kultura 1 . Prema tome, epohe ove kulture su za otprilike 200 godina kasnije no epohe arabljanske, a otprilike 700 godina pre epoha zapadnjake kulture. A pred-kulturu, koja je, kao u Egiptu i Kini, razvila pismo i kalendar, mi ne moemo vie saznati. Raunanje vremena poelo je datumom daleko pre Hristova roenja, ali se poloaj onog datuma prema ovom drugom ne moe sa sigurnou utvrditi. On dokazuje svakako izvanredno razvijen istoriski smisao meksikanskog oveka. Rano doba helenskih Maja-drava posvedoava se datiranim reljefnim stubovima starih gradova Kopana 2 (na jugu), Tikala i, neto kasnije, Hihen-Ice (na severu), Naranja, Seibala (otprilike 160450). Na ishodu ove periode Hihen Ica je svojim graevinama obrazac za . itave vekove; a pored nje cvetni sjaj Palenke i Piedra Nigre (na zapadu). To bi odgovaralo kasnoj gotici i renesansu (450600, zapadnjaki 1250 1400?). U kasnome dobu (barok) pojavljuje se Hamputun kao sredite stilskog stvaranja; sad poinje uticaj na italske Nahua-narode na visiji Anahuaka, koji samo umetniki i duhovno primaju, a svojim politikim instinktima daleko nadmauju Maje (otprilike 600960 antiki 750400, zapadnjaki 14001750?). Tada poinje helenizam Maja. Oko 960 zasniva se Uksmal i postaje uskoro svetski grad prvoga reda, kao i svetski gradovi zasnovani na rubu civilizacije, Aleksandrija i Bagdad; uz njega nalazimo niz sjajnih velikih gradova kao Labna, Majapan, Hakmultun, i opet Hihen-Ica. Oni oznaavaju vrhunac jedne velianstve1 Sledei pokuaj poiva na podacima iz dva amerikanska dela: L. Spence, The Civilization of ancient Mexiko, Cambr. 1912; J. H. Spinden, A study of Maya art, its subject, matter and historical development, Cambr. 1913 koja nezavisno jedno od drugoga ine pokuaj hronologije, a dospela su do izvesnog slaganja. 2 Ova imena su imena dananjih sela koja se nalaze u blizini razvalina. Prava imena su iezla.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ne arhitekture koja vie ne raa novi stil, ali koja primenjuje stare motive biranim ukusom i u ogromnim razmerama. Politikom vlada uvena liga Maja-pana (960-4195), savez tri vodee drave, koji, kako izgleda, odrava neto vetaki i nasilno poloaj uprkos velikih ratova i ponavljanih revolucija (antiki 350150, zapadnjaki 18002000). Kraj ove periode obeleen je velikom revolucijom i, u vezi sa njome, upliu se rimske Nahua-sile konano u odnose Maja. Njihovom pomou izveo je Hunak Cei opti prevrat i razorio Majapan (oko 1190, antiki otprilike 150). Ono to tada nailazi jeste tipina istorija prezrele civilizacije u kojoj se pojedini narodi bore oko vojnike prevlasti. Veliki Maja-gradovi tonu u spokojnu sreu rimske Atine i Aleksandrije. A meutim se razvija na krajnjem vidiku Nahua-oblasti najmlai izmeu tih naroda, Asteci, primitivni, varvarski, sa nezasitivom voljom za moi. Oni zasnivaju 1325 Tenohtitlan (antiki otprilike doba Avgustovo), koji se uskoro izdie do gospodarske prestonice celog meksikanskog sveta. Oko 1400 poinje vojna ekspanzija velikog stila: osvojene oblasti osiguravaju se vojnim kolonijama i mreom vojnikih drumova, nezavisne drave razdvajaju se nadmonom diplomatijom i dre na uzdi; carski Tenohtitlan dinovski raste, sa internacionalnim stanovnitvom u kome ne nedostaje nijedan jezik svetskoga carstva. Nahua-provincije behu osigurane politiki i vojniki; brzo se prodrlo na jug i spremalo se da se stavi ruka i na Maja-drave; ne moe se dogledati koji bi tok uzele stvari u najbliim decenijama kad doe kraj! Zapad se tada nalazio otprilike na stupnju koji su Maje ve prekoraili oko 700. Tek bi vreme Fridriha Velikog bilo zrelo da razume politiku Lige Majapana. Ono to su Asteci organizovali oko 1500 to za nas lei jo u dalekoj budunosti. Ali ono to je jo tada odlikovalo faustovskog oveka od oveka svake druge kulture to je nezasitivi nagon za daljinom, koji je, na kraju krajeva, prouzrokovao unitenje meksikanske i peruanske kulture. Ovaj nagon je besprimeran i javlja se na svima podrujima. Odista, onski stil su podraavali u Kartagini i Persepolju; helenistiki ukus naao je oboavaoce u indiskoj Gandara-umetnosti; a koliko je kineskoga prodrlo u pra-germansku umet-

PENGLER Propast Zapada nost drvenih graevina, to e moda otkriti tek budue istraivanje. Stil moeja vladao je od Zadnje Indije sve do severne Rusije i zapadne Afrike i panije. Ali se sve to gubi pred ekspanzivnom snagom zapadnjakih stilova. Samo se po sebi razume da se sama istorija stila usavrava jedino na svom materinskom tlu, ali njeni rezultati ne poznaju granice. Na mestu na kome je stajao Tenohtitlan podigli su panci katedralu u baroknom stilu sa majstorskim delima panskog slikarstva i plastike; Portugalci su radili ve u Prednjoj Indiji, italijanski i francuski graditelji kasnoga baroka duboko u Poljskoj i Rusiji, Engleski rokoko, a najpre ampir, poseduje prostranu provinciju u plantanim dravama Severne Amerike, ije su divne sobe i nametaji i suvie malo poznati u Nemakoj. Klasicizam je delovao ve u Kanadi i na Kapu; i od tada vie ne postoje granice. Pa i na svakom drugom oblikovnom podruju odnos ove mlade civilizacije prema starim jo postojeim civilizacijama sastojao se u tome da ih je ona sve skupa pokrivala sve guim slojem zapadno-evropsko-amerikanskih ivotnih oblika, pod kojima polako iezava stari sopstveni oblik.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite Najznaajniji istoriar posle Rankea, Ed. Majer, 1 veli: Istoriski je ono to deluje ili to je delovalo . . . Jedan pojedinani dogaaj koji je istorisko posmatranje izdiglo i beskrajne mase istovremenih dogaaja postaje istoriski dogaaj tek istoriskim posma'tranjem. To je reeno potpuno po ukusu i duhu Heglovom. Prvo: radi se o injenicama a ne o naem sluajnom znanju o njima. Nova slika istorije jeste ba ono to nas namorava da primimo kao postojee, u velikim nizovima, one injenice prvoga ranga o kojima, u naunikom smislu, nikada nita neemo znati. Moramo se nauiti da raunamo u velikom opsegu sa onim to je nepoznato. I drugo: istine postoje za duh, injenice postoje samo u odnosu na ivot. Istorisko posmatranje, po mome nainu izraavanja fiziognomiki takt: to je odluivanje krvi, poznavanje ljudi proireno na prolost i na budunost, uroena sposobnost gledanja na linosti i situaciju, na ono to je dogaaj, na ono to je bilo nuno, na ono to je moralo biti, a ne gola nauna kritika i poznavanje podataka. Nauno iskustvo dolazi u svakog pravog istoriara tek posle, ili je sporedno. Ono dokazuje, sredstvima razumevanja i saoptavanja, jo jednom i nairoko (i to za budno bie) ono to je ve bilo dokazano za bie u jednom trenutku prosvetljenja. Ba zato to je snaga faustovskog bia danas obrazovala jedan krug unutarnjih iskustava, kakav nisu mogli stei nikada nijedan drugi ovek i nijedno drugo vreme, ba zato to za nas i najudaljeniji dogaaji sve vie i vie dobijaju smisao i odnos koji nije mogao postajati za sve druge pa i najblie blinje ba zato je danas postalo za nas istorijom, naime ivotom u harmoniji sa naim ivotom, mnogo tota to pre sto godina nije bilo istorija. Za Tacita, revolucija Tiberija Graha, ije je podatke on moda znao, nema vie stvarnog znaenja, ali ima, i jo kako, za nas. Za ispovednika islama, istorija monofizita i njihovih odnosa prema Muhamedovoj okolini ne znai bogzna ta; a mi tu saznajemo jo jednom razvitak engleskog puritanizma pod drugim uslovima. Za svetsko gledanje jedne civilizacije, ije je poprite postala cela zemlja,
1 Zur Theorie und Methodik der Geschichte, Kl. Schr. 1910, najbolje delo filozofije istorije, koje je napisao jedan protivnik svake filozofije.

11
Pred ovom slikom ljudskog sveta koja je odreena da smeni onu o starom, srednjem i novom veku, i danas jo uvreenu u najbolje glave, omoguuje se takoe novi i (kako verujem) za nau civilizaciju konani odgovor na staro pitanje: ta je istorija? Ranke (u predgovoru svojoj Istoriji sveta) veli: Istorija poinje tek tamo gde spomenici postaju razumljivi i gde imamo verodostojne pismene zabeleke. To je odgovor jednog skupljaa i ureivaa podataka. Nesumnjivo se tu pomealo ono to se dogodilo s onim to se dogodilo u krugu posmatranja dotinog istoriskog istraivanja. Mardonije je bio tuen kod Plateje zar je to prestalo biti istorija, ako posle 2000 godina neki naunik o tome nita ne zna? Zar je ivot injenica samo onda kad se o njemu govori u knjigama?

PENGLER Propast Zapada nema najzad vie niega ne-istoriskog. Shema stari-srednji-novi vek, kako ju je razumeo 19 vek, sadrala je samo izbor opipljivih odnosa. A delovanje (koje danas poinje) rano-kineske i meksikanske istorije na nas jeste delovanje finije, duhovni je vrste: mi tu dobijamo iskustva o poslednjim nunostima uopte. Mi tu upoznajemo sami sebe na drugom jednom ivotnom toku, kakvi smo, kakvi moramo biti i kakvi emo biti; to je velika kola nae budunosti. Mi koji jo imamo istoriju i koji istoriju gradimo, saznajemo tu, na krajnjoj granici istoriskog oveanstva, ta istorija jeste. . Kada se dogodi bitka izmeu dva crnaka plemena u Sudanu, ili izmeu Heruska i Hata u vreme Cezarovo, ili, to je u sutini isto, izmeu dva mravlja naroda onda je to samo jedan prizor ive prirode. Ali, kada Herusci u 9-toj godini tuku Rimljane, ili Asteci Tlaskalance, onda je to istorija. Tu je znaajno kada; tu je vaan svaki decenij 'ak i svaka godina. Tu se radi o napredovanju jednog velikog ivotnog toka, u kome svaka odluka dobija rang epohe. Postoji tu cilj kome hrli sve zbivanje, bie koje hoe da ispuni svoje odreenje, tempo, organsko trajanje, a ne samo jedno nepravilno tamo-amo Skita, Gala, Karaiba, ija su kretanja u pojedinostima isto tako beznaajna kao i kretanja stada gazela u berberskoj koloniji ili na nekoj stepi. To je zooloko zbivanje i spada sasvim na drugu stranu: tu se ne radi o sudbini pojedinih naroda i gomila, ve o sudbini toga i toga oveka, te i te gazele, toga i toga mrava kao vrste. Primitivni ovek ima istoriju samo u biolokom smislu. Sve preistorisko istraivanje svodi se na to da se takva istorija pronae. Sve vee upoznavanje sa vatrom,, kamenim oruima, metalima i mehanikim zakonima delovanja oruja to je to jedino karakterie razvie tipa i mogunosti koje u njemu poivaju. Ono to se tim orujem postie u borbi izmeu dva plemena sasvim je ravnoduno u okviru ove vrste istorije. Kameno doba i barok: to su dva stupnja starosti u biu jednoga roda i jedne kulture, dakle dva organizma koji spadaju u domaaj dvaju iz osnova razliitih situacija. Ja ovde protestujem protiv dve pretpostavke koje su dosad upropaavale svako istorisko miljenje: protiv pretpostavke krajnjeg cilja celokup-

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite nog oveanstva i protiv odricanja krajnjih ciljeva uopte. ivot ima cilj. To je ispunjenje onoga to je postavljeno njegovim raanjem. Ali, pojedinani ovek svojim roenjem pripada ili jednoj od visokih kultura ili ljudskom tipu uopte. Za njega ne postoji neka trea ivotna jedinica. A time je njegova sudbina ili u okviru zooloke ili u okviru svetske istorije! Istoriski ovek, kako ja tu re razumem, i kako su to mislili uvek svi veliki istoriari, jeste ovek jedne kulture koja je u iivljavanju. Pre nje, posle nje, van nje on je bez-istoriski. U tom sluaju sudbine naroda kome on pripada isto tako su za nas ravnodune kao i sudbina zemlje posmatrana ne u slici geologije ve u slici astronomije. A iz toga sleduje sasma odluna i ovde prvi put utvrena injenica: da je ovek bez-istoriski ne samo pre postanka jedne kulture, nego on to postaje ponovo im se jedna civilizacija izobrazi do svog punog i konanog oblika, im je ona time zavrila razvie jedne kulture, iscrpla poslednje mogunosti jednog osmiljenog bia. Ono to mi vidimo u egipatskoj civilizaciji poev od Seta I (1300), a u kineskoj, indiskoj i arabljanskoj jo i danas, to je opet jedno zooloko ivljenje primitivnog doba ma koliko se ono zavijalo u produhovljene religiozne, filozofske, a najpre politike oblike. Da li u Babilonu sede Kosejci kao pusta vojnika horda ili Persijanci kao fini naslednici; kada, koliko i sa kakvim uspehom oni to ine: to je, gledano iz Babilona, bez znaaja. To sigurno nije bilo ravnoduno po udobnost stanovnitva, ali se time nita nije izmenilo u injenici da je dua tog sveta izumrla i da zato svi ti dogaaji nisu imali dubljeg znaenja. Nova, strana ili domaa dinastija u Egiptu, revolucija ili osvajanje u Kini, nov germanski narod u rimskom carstvu to spada u istoriju tla, kao i promena u divljai ili promena mesta jednog ptijeg jata. Ono to je u pravoj istoriji viih ljudi uvek bilo na ceni, a to je bilo u osnovi svih ivotinjskih pitanja o sili i vlasti, pa i onda kada gonilac ili gonjeni nije ni najmanje bio svestan simbolike svojih dela, namera i udesa to je bilo ostvarivanje neeg duevnog, prevoenje ideje u ivi istoriski oblik. To podjednako vai i za borbu velikih stilskih pravaca u umetnosti (gotika i renesansa), i izmeu filozofa (stoiari i epikurejci), i izme-

PENGLER Propast Zapada u misli o dravi (oligarhija i tiranija), i izmeu privrednih oblika (kapitalizam i socijalizam). 0 svemu tome nije vie re. Ono to preostaje, to je borba o golu vlast, o animalnu korist po sebi. I dok je pre ak i prividno najbezidejnija sila jo na neki nain sluila ideji, sada u kasnim civilizacijama ak i najuverljiviji privid ideje jeste samo maska za isto zooloka pitanja o moi. Ono to razlikuje indisku filozofiju pre i posle Bude jeste, pre Bude, veliki pokret ka cilju postavljenom sa indiskom duom i u njoj, a posle njega neprestano novo obrtanje i prevrtanje iste mislene sadrine, koja time ne postaje dublja. Reenja ve postoje, a menja se ukus u nainu njihovog izgovaranja. A isto to vredi i za kinesko slikarstvo pre i posle Han-dinastije poznavali ga mi ili ne poznavali pa i o egipatskoj arhitekturi pre i posle poetka Novog carstva. Nije drukije ni u tehnici. Zapadnjaki pronalasci parne maine i elektriciteta primaju se meu Kinezima danas na isti nain i sa istim religioznim zazorom kao pre etiri hiljade godina bronza i plug, a jo ' mnogo ranije vatra. I jedno i drugo se potpuno razlikuje duevno od pronalazaka koje su sami Kinezi Du-carstva uinili i koji su uvek znaili epohu za njihovu unutarnju istoriju. 1 Pre i posle kulture itavi vekovi ne igraju ni izdaleka onu ulogu koju igraju deceniji a esto i pojedine godine u kulturi, jer vremenski otseci biologije postepeno opet dolaze do vanosti. To je ono to ovim vrlo kasnim stanjima, a koja su sama po sebi razumljiva za njihove nosioce, daje karakter onog sveanog trajanja koji su pravi ljudi kulture (kao Herodot u Egiptu i poev od Marka Pola zapadni Evropljani u Kini) zapaali sa uenjem, kada su ga sravnjivali sa tempom sopstvenog razvia. To je trajanje bezistorinosti. Zar se nije bitkom kod Akcija i sa pax Romana zavrila antika istorija? Nema vie velikih odluka u koje se sabija unutarnji smisao itave jedne kulture. Poinju da vladaju nesmisao, zoologija. Postaje ravnoduno za svet, ne za aktivne privatne linosti da
1 Japanac je pripadao ranije kineskoj, a danas pripada jo i zapadnjakoj civilizaciji; japanska kultura u pravom smislu rei ne postoji, japanski amerikanizam ima se danas drukije proceniti.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite li e se jedan dagaaj svriti ovako ili onako. Sva velika pitanja politike reena su kao to se uvek u svima civilizacijama konano i reavaju: ne oseajui vie pitanja kao takva, ne pitajui vie. Ne potraje dugo pa se vie i ne razume ta je stvarno lealo u osnovi problema pri ranijim katastrofama. Ono to se na sebi ne doivljuje ne doivljuje se ni na drugima. Kada kasni Egipani govore o vremenu Hiksa, a kasni Kinezi o vremenu boreih se drava, oni procenjuju spoljnu sliku po svom nainu ivljenja, koji vie ne poznaje zagonetaka. Oni tu vide samo borbe o mo; oni ne vide da su se ti oajniki unutranji i spoljanji ratovi, u kojima su se pozivali stranci protiv sopstvenih sugraana, vodili oko jedne ideje. Mi danas razumemo ta se deavalo ubistvom Tib. Graha i Klodija u strahovitim naponima i pranjenjima. To nismo jo mogli 1700, a 2200 neemo to vie ni razumeti. Isto je to i sa onim Hijanom, napoleonovskom pojavom, za koga su, kasnije, egipatski istoriari samo jo nali re kralj Hiksa. Da nisu doli Germani, moda bi rimski istorijopis, posle hiljadu godina, nainio od Graha, Marija, Sule i Cicerona nekakvu dinastiju koju je sruio Cezar. Uporedimo smrt Tib. Graha sa smru Neronovom kada je u Rim stigla vest o Galbinom ustanku, ili pobedu Sule nad pristalicama Marijevim sa pobedom Septimija Severa nad Pescenijem Nigerom. Da li bi suprotni rezultat u drugom sluaju ita izmenio u hodu carskog vremena? Daleko su otili. Momzen i Ed. Majer 1 kad ine briljivu razliku izmeu monarhije Cezarove i principata Pompejevog ili Avgustovog. To su sada prazne dravnopravne formule; jo pre pedeset godina to bi bila suprotnost dveju ideja. Kada su Vindeks i Galba, 68, hteli da vaspostave republiku, oni su se igrali jednim pojmom u jedno vreme za koje nisu vie postojali pojmovi prave simbolike. Bilo je samo jo u pitanju u ije e ruke pasti isto materijalna vlast. Sve crnaki je borbe oko cezarske titule mogle su se produavati jo stoleima, u sve primitivnijim, pa -otuda i sve venijim oblicima. Casars Monarchie unci das Principat des Pompejus1918, S. 501 ff.
1

60

PENGLER Propast Zapada Ta stanovita nemaju vie duu. Otuda ona ne mogu vie imati sopstvenu istoriju. Ona mogu najvie dobiti znaenje objekta U istoriji tue kulture: i taj strani ivot iskljuivo odreuje, polazei od sebe, dublji smisao toga odnosa. Ono to jo deluje kao neka istorija uopte na tlu starih civilizacija nije hod dogaaja ukoliko ovek toga tla sam u njima uestvuje, nego ukoliko drugi to ine. A time je skupni fenomen svetske istorije pokazao opet svoja dva elementa: ivotne tokove velikih kultura i odnose meu njima.

TREI DEO

ODNOSI IZMEU KULTURA

12
Iako su njihovi odnosi drugo, a same kulture prvo, ipak moderno istorisko miljenje sudi obrnuto. Ukoliko manje poznaje prave ivotne tokove od kojih se sastoji prividno jedinstvo svetskog zbivanja, utoliko revnosni je ono trai ivot u tkivu odnosa i utoliko ih manje i razume. Kako li je bogata psihologija ovog traenja, odbijanja, biranja, preinaavanja, zavoenja, prodiranja, nuenja i to kako izmeu kultura koje se neposredno dodiruju, oboavaju, bore, tako i izmeu' jedne ive kulture i oblikovnog sveta mrtve iji ostaci jo vidljivo stoje na tlu! A kako su uske i hude pretstave koje, nasuprot tome, istoriar vezuje sa rei ma: uticaj, produenje, nastavljanje! To je pravi 19 vek. Samo se jo vidi lanac uzroka i posledica. Sve sleduje, nita nije izvorno. Zato to se formalni elementi povrine starijih kultura svuda nalaze u mlaih oni su i dalje delovali, pa kada se sastavi niz takvih uticaja, onda se veruje da se uinilo ono pravo. U osnovi ovog naina posmatranja lei slika osmiljeno-jeinstvene istorije oveanstva kako su je nekada sagledali veliki gotiari. Tada se videlo kako se na zemlji ljudi i narodi menjaju a ideje ostaju. Utisak te slike bio je moan, pa se jo ni danas nije izgubio. Prvobitno, to bee plan koji je Bog hteo s ljudskim rodom: pa i kasnije su se stvari jo mogle tako gledati, dokle god je preovlaivala shema stari srednji novi vek i dokle god se primeivalo samo ono to je prividno trajno, a ne ono to se stvarno menja. Meutim, na pogled je postao drugi, hladniji 63

PENGLER Propast Zapada i iri, i nae znanje je odavno prekorailo granice te sheme. Ko i danas jo tako gleda, na lanoj je strani. Ne utie ono to je ve stvoreno, nego ono to se stvara to prima. Mea se bie uopte i budno bie,' ivot i sredstva kojima se on izraava. Teorisko miljenje, koje je i samo isto budno bie, svuda vidi kako se pokreu teoriska jedinstva. To je isto faustovsko-dinamiki. Ni u jednoj drugoj kulturi nisu ljudi pretstavljali istoriju tako. Grk, sa svojim potpuno telesnim razumevanjem sveta, ne binikada pratio po njihovim uticajima gola izraajna jedinstva kao to su antika drama ili egipatska umetnost. Prvo je, da se jedan sistem izraajnih oblika oznai nekim imenom. Time se pred oima izdvaja jedan kompleks odnosa. Ne potraje dugo, pa se pod imenom zamisli bie, a pod odnosom uticaj. Ko danas govori o gikoj filozofiji, budizmu, sholastici, taj na neki nain misli na neto ivo, neku jedinicu sile koja je porasla i osilila se, pa sada ovlauje ljudima, potiniava sebi njihovo budno bie, i bie uopte, te ih najzad primorava da i dalje deluju u ivotnom pravcu toga bia. To je savrena mitologija, i karakteristino je da ljudi zapadnjake kulture, iji mit ima jo povie demona te vrste (elektricitet uopte, energija poloaja uopte), ive sa ovom slikom i u njoj. Ustvari, ti sistemi postoje samo u ljudskom budnom biu, i to kao vrste aktivnosti. Religija, nauka, umetnost, to su aktivnosti budnog bia kojima lei u osnovi bie uopte. Verovanje, razmiljanje, oblikovanje, i sve ono to se zahteva kao vidljiva aktivnost ovih nevidljivih aktivnosti: podnaanje rtava, molitve, fizikalni opit, rad na kipu, formiranjei iskustava u saoptljive rei jesu aktivnosti budnog bia, i nita drugo. Ostali ljudi vide od toga samo ono to je vidljivo i uju samo rei. Oni pri tome doivljuju u sebi neto o ijem odnosu prema onome to je tvorac toga u sebi doiveo oni sebi ne mogu dati rauna. Vidimo jedan oblik, ali ne znamo ono to je taj oblik proizvelo u dui drugoga. Moemo samo verovati neto o tome, i verujemo u to, stavljajui u nj svoju sopstvenu duu. Ma koliko se jasnim reima objavljivala jedna religija to su rei, i slualac unosi u njih svoj smisao. Ma koliko ivo delovao umetnik svojim tonovima i bo4

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite jama, posmatra u njima vidi i uje samo sebe sama. Ako to ne moe, za njega je delo beznaajno. Izvanredno redak i sasvim moderan dar ponekih ektremno istoriskih ljudi da se stave u druge, ovde ne dolazi u pitanje. Germanac koga je obratio Bonifacije ne stivIja se u duh misionara. Ona prolena jeza koja je tada proimala sav mladi svet Severa nije znaila nita drugo no da je svak, iznenada, obraenjem naao jezik za svoju sopstvenu religioznost. Oi u deteta se zasvetle kada mu se imenuje predmet koji dri u ruci. Tako je i ovde bilo. Ne putuju, dakle, mikrokosmike jedinice, nego ih kosmike biraju i prisvijaju. Kada bi bilo druke, kada bi ti sistemi bili stvarna bia koja mogu da dela ju jer je uticaj organska aktivnost slika istorije bila bi sasvim drukija. Valja pogledati kako svaki, odrasli ovek i svaka iva kultura stalno imaju oko sebe bezbrojne hiljade moguih uticaja, od kojih se vrlo malo njih, kao takvi, doputaju, a velika veina ne. Ko vri izbor: dela ili ljudi? Istoriar koji lovi kauzalne nizove rauna samo one uticaje koji su tu; ta je sa raunom o onim drugima? Psihologiji pozitivnih pripada i psihologija negativnih uticaja. Ba bi to i bio zadatak, izvanredno plodonosan i odluan za celo pitanje, zadatak na koji se jo niko osmelio nije. Ako se on obie, nastaje iz temelja lana slika svetskoistoriskog zbivanja koje tee i u kome se nita ne gubi. Dve kulture mogu se dodirivati od oveka na oveka, ili moe ovek jedne videti mrtvi oblikovni svet druge u njegovim saoptljivim ostacima. U svakom sluaju jedino je ovek aktivan. Delu koje je ve postalo jednoga oveka moe onaj drugi dati duu samo iz sebe sama. Time ono delo postaje njegova unutarnja svojina, njegovo delo i deo njega samoga. Nije budizam doputovao iz Indije u Kinu, nego su Kinezi primili jedan deo iz riznice pretstava indiskoga budista i od tog dela nainili novu vrstu religioznog izraaja, koja je iskljuivo za Kineze neto znaila. Ne radi se nikada o prvobitnom smislu oblika, nego jedino o samome obliku u kome je aktivno oseanje i razumevanje posmatraa otkrilo mogunost za sopstveno stvaranje. Znaenja su neprenoljiva. Niim se ne moe umanjiti duboka duevna usamljenost koja se nalazi izmeu bia dva oveka raz-

PENGLER Propast Zapada liite vrste. Ma koliko se tada Indijci i Kinezi oseali zajedniari u budizmu, ipak su zalo oni unutarnje bili udaljeni. Iste su rei, isti obiaji, isti znaci ali dve razline due koje idu svaka svojim sopstvenim putem. Mogu se u tome pogledu ispitati sve kulture, pa e se svuda potvrditi da je, namesto prividnog daljeg trajanja ranijeg stvaranja u kasnijem, uvek mlae bie bilo ono koje je nainilo sasvim neznatan broj odnosa prema starijem biu, i to ne pazei na prvobitno znaenje onoga to je time dobilo za sebe. Kako je sa venim tekovinama u filozofiji i nauci? Neprestano smo primorani da sluamo o tome koliko jo mnogo qd grke filozofije ivi i danas. Ali to je samo fraza, pri kojoj se ne postavlja temeljno ono to je prvo magiski, pa onda faustovski ovek, u dubokoj mudrosti neslomljenih instinkata, odbio, to nije ni primetio ili to je planski drukije razumeo, iako je zadrao formule. Ovde se vara naivno verovanje naunikog oduevljenja. Ta bi lista ispala isuvie duga i uinila bi da ona druga potpuno iezne. Mi obino prelazimo, kao preko nebitnih zabluda, preko stvari kao to su Demokritova teorija o sliicama, vrlo telesni svet Platonovih ideja, pedeset i dve loptine ljuske Aristotelova sveta. To znai: hoemo bolje da znamo miljenje pokojnika, no oni sami. To su sve bitne istine samo ne za nas. Ono to mi uistini, i samo spoljanje, imamo od grke filozofije toliko je koliko i nita! Budimo poteni i sasluajmo rei starih mislilaca: nema nijedne reenice Heraklitove, Demokritove, Platonove koja bi bila za nas istina ako je ne bismo prvo udesili. Pa ta smo mi primili od metode, pojma, namere, sredstava grke nauke, da i ne govorimo o osnovnim reima uopte nerazumjivim? Pa Renesans je bio svakako potpunce pod uticajem antike umet nosti? A ta je sa oblikom orskog hrama, sa jonskim stubom, sa odnosom stuba i greda, sa izborom boja, sa obradom pozadine i perspektivom slika, sa naelima figuralriog grupisanja, sa slikom na vazi, sa mozaikom, sa enkaustikom, sa tektonikom statue, sa proporcijama Lizipovim? Zato sve to nije izvrilo uticaj? Zato to je unaprecl bilo utvreno ono to se htelo izraziti, pa se dakle od mrtve sadrine, koju se

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite imalo pred sobom, videlo odista samo ono malo to se elelo, i to onako kako se elelo, naime u pravcu sopstvene namere a ne u pravcu namere tvorca, o kojoj nikada nijedna iva umetnost nije ozbiljno ni razmiljala. Valja pratiti korak po korak uticaj egipatske plastike na rano-grku pa da se konano uvidi da uticaj a uopte nije ni bilo, nego da je grka oblikovna volja od onih starih umetnikih sadrina pozajmila nekoliko oznaka, lcoje bi, i bez njih, na neki nain nala. Oko antikog tla stvarali su i radili Egipani, Kriani, Babilonjani, Asirci, Hetiti, Percijanci, Feniani, a Grci su poznavali njihova mnogobrojna dela, graevine, ornamentom umetnika dela, dravne oblike, vrste pisma, nauke pa ta je od svega toga antika dua prisvojila kao sredstvo za sopstveni izraaj? Ponavljam: uvek ljudi vide samo one odnose koji su prihvaeni. A ta sve nije prihvaeno? Zato se, na primer, ne nalaze meu primljenim oblicima: egipatske piramide, piloni, obelisci, hijeroglifsko i klinasto pismo? ta nije primila gotika umetnost, gotika misao, u Bizantu, na mavarskom Istoku, u paniji i Siciliji? Ne moemo dovoljno visoko oceniti onu savini nesvesnu mudrost u izboru i u isto tako odlunom preinaavanju. Svaki odnos koji je bio prihvaen ne samo da je izuzetak, ve je i jedan nesporazum i unutarnja snaga jednog bia moda se nigde ne ispoljava tako jasno kao u toj vetini planskog nerazumevanja. Ukoliko se glasnije hvale principi tue misli, utoliko se, sigurno, menja temeljnije njihov smisao. Poimo jednom tano za pohvalom Platona na Zapadu! Poev od Bernarda artra i Marsilija Fiina pa sve do Getea i elingai Ukoliko se poniznije prima strana religija, utoliko savrenije je ona ve primila oblik nove due. Valjalo bi jednom odista napisati istoriju o tri Aristotela, naime o grkom, arabljanskom i gotikom koji nemaju zajedniki nijedan pojam, nijednu misao. Ili istoriju preobraenja magiskog hrianstva u faustovsko! Mi sluamo i uimo da je ovu religiju, neizmenjenu u sutini, crkva proirila po elom Zapadu. Ustvari, magiski ovek razvio je iz cele dubine svoje dualistike svesti o svetu jezik svoga religioznog budnog bia, koji mi zovemo hrianstvo uopte. Ono to se od tog doivljaja moglo saoptiti: rei, formule, obiaje, uzeo je' ovek kasno-antike civilizacije kao sred-

PENGLER Propast Zapada stvo za svoju. religioznu potrebu; sa oveka na oveka stigao je taj oblikovni jezik do Germana zapadnjake predkulture, uvek isti po zvuku rei, a po znaenjima uvek neto drugo. Nikada se ljudi ne bi usudili da popravljaju prvobitno znaenje svetih rei, ali oni to znaenje nisu ni poznavali. Ko sumnja u to, neka osmotri ideju blagodati, kako je ona upravljena u Avgustina, u daulistikom smislu, na supstancu u oveku, a u Kalvina, u dinamikom smislu, na volju u oveku. Jli onu nama jedva razumljivu magisku prestavu o consensus^u 1 , koja pretpostavlja u svakom oveku dah (pneuma) kao istek boanske pneume, pa prema tome u slonom mnenju pozvanih nalazi neposrednu boansku istinu. Na toj izvesnosti poiva dostojanstvo rano-hrianskih. saborskih odluka kao i nauna metoda koja jo i danas vlada u svetu islama. A kako ovek Zapada to nije pojmio, to su koncili kasno-gotikog doba za nj bili neka vrsta parlamenta, koji bi imao da ogranii duhovnu slobodu kretanja papstva. Tako se shvatila ideja o koncilima jo u 15 veku setimo se IConstance i Bazela, Savonarole i Lutera i ona je konano morala da iezne kao frivolna i besmislena pred milju o papskoj nepogreivosti. Ili optu rano-arabljansku misao o vaskrsavanju mesa, koja takoe pretpostavlja pretstavu o boanskoj i ljudskoj pneumi. Antiki ovek je smatrao da dua nekako postaje sa njime kao oblik i smisao tela. U grkoj misli o tom se jedva i govori. Takvo utanje moe imati dva razloga: ili se ta misao ne poznaje, ili se ona sama po sebi tako razume da i ne dolazi do svesti kao problem. Ovde je to sluaj. Isto tako za arabljanskog oveka samo se po sebi razume da se njegov dah (pneuma) naselio u njegovom telu kao istek iz boanske pneume. Iz toga sleduje da neto mora biti tu kad o stranom sudu treba da se ponovo digne ljudski duh; otuda vaskrs s'k vskpcOv, iz leina. To je u dubini svojoj potpuno nerazumljivo za zapadnjiko oseanje sveta. U zvuk rei u svetom uenju nije se sumnjalo, ali mu se, i nesvesno, u visoko duhovnih katolika, i vrlo jasno u Lutera, podmetnuo sasvim drugi smisao, koji mi danas obeleavamo re ju besmrtnost tj. nastavljanje trajanja due kao istog dinaminog centra za sve ve1

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite

kove. Da su Pavle ili Avgustin mogli upoznati nae pretstave o hrianstvu, oni bi sve te knjige, sve te dogme i pojmove odbacili kao potpuno nerazumljive i jeretike. Kao najjai primer sistema koji je u svojim osnovnim crtama putovao kroz dve hiljade godina prividno neizmenjen, dok je ustvari proao u tri kulta kroz tri potpuna razvia koja su svaki put imala potpuno drugo znaenje dajem ovde istoriju rimskog prava.

13
Antiko pravo je pravo koje stvaraju graani za graane. Ono pretpostavlja polis kao dravni oblik koji se sam po sebi razume. Tek iz tog osnovnog oblika javnoga bia, opet kao neto to je samo po sebi razumljivo, rezultira pojam persone kao oveka koji je identian, po svojoj skupnosti, sa telom {Scbiia) drave 1 . Celokupno antiko pravo razvilo se iz te formalne injenice antikog oseanja sveta. Persona je, dakle, specifino antiki pojam, koji ima smisao i vaenje samo u toj jednoj kulturi. Pojedinana persona jeste telo {5tipa) koje pripada sadrim polisa. Pravo polisa odnosi se samo na njega. To pravo idui na nie prelazi u pravo o stvarima (granicu ini pravni odnos roba, koji je telo ali nije persona!), a idui na vie u boansko pravo (granicu ini heroj, koji je od persone postao boanstvo i sada pravno ima pravo na kult, kao u grkim gradovima Lizander i Aleksandar, a kasnije u Rimu carevi koji su uzdignuti do divi). Na osnovu te antike misli koja se u tom pravcu sve jasnije razvija, moemo objasniti i onaj pojam capitis deminutio media, koji je za zapadnjakog oveka potpuno stran. Mi moemo zamisliti da se jednoj linosti u naem smislu oduzmu izvesna ili sva prava; a antiki ovek takvom kaznom prestaje biti persona, iako telesno i dalje ivi. Specifino antiki pojam stvari, res, moe se shvatiti tek kao suprotnost tome pojmu persone, kao njen objekt. % Poto je antika religija potpuno dravna, to nema nikakve razlike u stvaranju prava: i boansko pravo
1

Arabljanski: idma.

R. Hirzel, Die Person, 1914, S. 17.

PENGLER Propast Zapada i pravo o stvarima stvaraju graani. Stvari i bogovi su u tano ureenom odnosu prema personama. Za antiko pravo je od odlune vanosti to se ono raa iz neposrednog javnog iskustva, i to ne iz profesionalnog iskustva sudije, ve iz praktino-opteg iskustva oveka. koji zauzima znaajno mesto u politiko-privrednom ivotu. Ko je u Rimu pravio inovniku karijeru, taj je nunim nainom postajao pravnik, vojskovoa, administrativni ef i finansiski inovnik. Kao pretor izricao je pravdu, poto je prethodno stekao veliko iskustvo u sasvim drugim oblastima. Sudija kao stale, koji se za taj jedan posao obrazuje struno i ak teoriski, antici je savreno nepoznat. To je odredila u svom duhu tek cela kasnija nauka o pravu. Rimljani nisu u tom bili ni sistematian, ni istoriari, ni teoretiari, ne^o jedino sjajni praktiari. Njihova jurisprudencija jeste iskustvena nauka o pojedinanim sluajevima, produhovljena tehnika a ne zgrada apstrakcija 1 . Kada se grko i rimsko pravo suprostave kao dve koliine istoga reda, obija se lana slika. Rimsko pravo je bilo po elom svom razvitku pojedinano gradsko pravo meu stotinama takvih, a grko pravo kao jedinstvo nije ni postojalo. to su gradovi koji su grki govorili esto stvarali vrlo slina prava, to nita ne menja injenicu da je svaki grad imao svoje sopstveno pravo. Nikada se nije pojavila misao o nekom optem dorskom ili ak helenskom zakonodavstvu. Takve pretstave bile su potpuno tue antikoj misli. Rimsko ius civile vailo je samo za kvirite; stranci, robovi, ceo svet izvan grada nije dolazio u obzir, dok se ve u Saksonskom ogledalu duboko osea misao: da ustvari moe biti samo jedno pravo. Do u kasno carsko doba postojala je u Rimu stroga razlika izmeu ius civile za graane i ius gentium (neto sasvim drukije od naeg -meunarodnog prava) za one druge koji su boravili u sferi rimske moi kao objekti rimskog izricanja prava. Rimsko pravo, ne svojom unutarnjom nadmonou, ve prvo politikim uspehom pa onda time to je ono jedino imalo praktino iskustvo velikog stila, istaklo se na elo samo zato to je Rimu uspelo da kao pojedinani grad ovlada antikom imperi1 L. Wenger, Das Recht der Griechen und Romer, 1914, S. 170; R. V. Mayr, Rdmische Recht sgeschichte, II, 1, S. 87.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite jom (to bi pod drugim nekim razviem bilo mogue i Aleksandriji). Stvaranje opteg antikog prava helenistikog stila ako se tako moe nazvati srodni duh mnogih pojedinanih prava pada u vreme kada je Rim bio politika veliina treeg reda. A kad je rimsko pravo poelo da uzima na se velianstvene oblike bee to samo jedan vid injenice da je rimski duh zagospodario helenizmom: stvaranje antikog kasnog prava prelazi sa helenizma na Rim i, time, sa jedne sume dravica-gradova (koje su uz to bile pritisnute injenicom da nijedna od njih nije imala stvarne moi) na jednu jedinu dravu-grad, ija se sva delatnost konano troila na vrenje te stvarne moi. Zato nije dolo do stvaranja pravne nauke na grkom jeziku. Kada je antika stupila u stadij u kome je bila zrela za ovu nauku, poslednju od svih, postojao je samo jo jedan grad koji je davao pravo, jedini koji je praktiki dolazio u obzir za davanje prava. Ne pazi se, dakle, dovoljno na to da se, kad je re o grkom i rimskom pravu, ne radi o jednom naporedo nego o jednom sledovanju. Rimsko pravo je najmlae, ono pretpostavlja druga prava sa njihovim dugim iskustvima 1 i bilo je izobraeno po uzoru na ta ranija kasno i vrlo brzo. Vano je da je cvetno doba stoike filozofije, koja je duboko uticala na pravnu misao, dolo posle cvetnog doba grkog stvaranja prava, a prethodilo rimskom.

14
Ali to izobraavanje deavalo se u miljenju jedne ekstremno ne-istoriske vrste ljudi. 'CJsled toga je antiko pravo iskljuivo pravo dana, ak pravo trenutka. Ono se stvara, po ideji, u svakom pojedinanom sluaju za taj sluaj; im se taj sluaj rei, prestaje biti pravo. Antikom smislu za sadanjicu protivreilo bi vaenje tog prava i za budue povode. Na poetku svoje zvanine godine, rimski pretor izdaje edikt, saoptavajui pravne propise po kojima
1 Zavisnost antikog prava od egipatskog moe se jo i ustanoviti: veletrgovac Solon pozajmio je u svom austikom pravnom stvaranju odredbe egipatskog zakonodavstva o dunikom ropstvu, obligacionom pravu, beanju od rada i nezaposlenosti, Diodor I, 77, 79, 94.

70

PENGLER Propast Zapada namerava postupati, ali njegov naslednik nije niukoliko vezan za njih. Pa ak ni ovo ogranienje vaeeg prava na jednu godinu ne odgovara stvarnome trajanju. ta vie, pretor formulie u svakom pojedinanom sluaju konkretni pravni propis za presudu koju e doneti porotnici (osobito posle lex Aebutia), propis po kome mora biti izreena ta presuda i samo ta jedna presuda. Time on, u najstroijem smislu rei, stvara sadanje pravo bez ikakvog trajanja 2 . Prividno slina ali po smislu sasvim druga, i ba stoga kadra da otkrije duboki jaz izmeu antikog i zapadnjakog prava, jeste genijalna, prava germanska crta u engleskom pravu: pravnostvaralaka mo sudije. On ima da primeni pravo koje, po ideji, veno vai. Ve primenu postojeih zakona u sudskom postupku (njihov cilj tek se pojavljuje u njihovoj uredbi) taj sudija moe regulisati po sopstvenom nahoenju svojim rules, propisima za izvoenje, koji sa pomenutorn pretorskom pismenom formulom nemaju nieg zajednikog. A zakljui li on da u jednom pojedinanom sluaju postoji injeniki materijal za koji se u vaeem pravu pokazala praznina, on tu prazninu moe odmah popuniti i tako, usred procesa, stvoriti novo pravo, koje (pretpostaviv odobrenje sudskog stalea u potpuno odreenim oblicima) od tada dobija trajno postojanje. A ba to je ne-antjki u najveoj meri. U Rimu se postepeno obrazuje materijal propisa koji se, po iskustvu a ne zato; to mu se daje mo za budunost, ponavlja u primeni, u neku ruku se nanovo stvara, samo zato to tok ivota u jednom dobu bitno ostaje neizmenjen, pa se dakle najvanije pravne situacije neprestano ponavljaju. Suma ovih propisa, ne sistem nego zbirka, stvara sada pravo, kakvo kasnije nalazimo u ediktalnom zakonodastvu pretora; bitne sastojke toga prava prima jedan pretor od drugoga iz razloga celishodnosti. U antikoj pravnoj misli iskustvo znai dakle neto drugo nego u nas: ne pregled nad masom zakona koja je bez praznina, kojom se predviaju svi mogui sluajevi, i ne vrenje primene tih zakona, nego znanje o tome da se izvesne sudske situacije stalno ponav2

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ' ljaju, tako da moemo sebi utedeti trud da neprestano i nanovo formiramo pravo za te situacije. Pravi antiki oblik, u koji se polagano sakuplja zakonska materija, jeste dakle sabiranje, koje se vri samo pd sebe, pojedinanih nomoi, leges, edicta, kao ono u vreme pretorskog zvaninog prava u Rimu. Sva takozvana zakonodavstva Solona, Haronde, XII tablica, nisu nita drugo do prigodna skupljanja onih edikata koji su se pokazali upotrebljivima. Gortinovo pravo, otprilike istovremeno sa XII tablica, pretstavlja grupu novela uz stariju zbirku. Svaki novoosnovani grad uskoro bi sastavio takvu jednu zbirku, pri emu se uvlailo mnogo diletantizma. Tako se Aristofan u Pticama rugao fabrikantima zakona. Nema nigde ni govora o kakvom sistemu, a jo manje o kakvoj nameri da se pravo utvrdi za dugo vreme. Na Zapadu, kao najjaa suprotnost tome, postoji, tenja da se, unapred, celokupna iva pravna materija svede na jedno skupno delo, klasifikovano i iscrpno, u kome e unapred biti odluen svaki sluaj koji se uopte moe zamisliti u budunosti. Celo zapadnjako pravo stvara se za budunost, celo antiko za trenutak.

Izgleda da tome protivrei injenica to su stvarno postojala antika zakonska dela, koja su stvorili pozvani, i to radi trajne primene. Mi, svakako, ba nita ne znamo o rano-antikom pravu (1100700); a sigurno je da nisu bila zabeleena seljaka i rano-grads.ka obiajna prava, nasuprot zabeleenima iz gotikog i r ano-arabljanskog vremena (saksonsko ogledalo, sirska knjiga prava). Najstariji sloj, za koji jo moemo saznati, ine zbirke postale poev od 700, koje su pripisivane mitskim ili polumitskim linostima: Likurgu, Zaleuku, Harondi, Drakonu 1 i nekim rimskim kraljevima 2 . One su postojale, to rezultira iz oblika skaskc, ali Grcima iz persiskog vremena nisu bili poznati ni njihovi pravi tvorci, ni pravi procesi kodifikacije, ni prvobitna sadrina. Beloch, Griechische Geschichte, I, S. 350. Iza kojih stoji ctruansko pravo, pra-oblik staro-, rimsko 9. Rim je bio etruanski grad.
/

1 2

L. Wenger, Recht der Griechen und Romer, S. 166, f.

V 73

PENGLER Propast Zapada Drugi sloj, koji odgovara Justinijanovom kodeksu, recepciji rimskog prava u Nemakoj, vezuje se za imena Solomona (600), Pitaka (550) i druga. To su ve izobraena prava gradskog duha. Oznaavana su kao politeia, nomos, nasuprot starim imenima thesmoi, ili rhetrai3. Mi dakle stvarno poznajemo samo istoriju kasno-antikog prava. Otkud sad ove iznenadne kodifikacije? Pogled baen na njihova imena ve nas ui da se pri tim procesima na kraju krajeva uopte i ne radi o pravu, koje valja napisati kao rezultat istih iskustava, nego o odlukama po pitanjima politike vlasti i moi. Velika je zabluda poverovati da uopte moe postojati neko pravo koje kao da lebdi iznad stvari, potpuno nezavisno od politiko-privrednih interesa. Mi ga moemo sebi pretstaviti; ljudi koji pretstavljanje politikih mogunosti smatraju za politiku aktivnost uvek su. ga tako sebi i pretpostavljali. Ali to niukoliko ne menja injenicu da takvo pravo apstraktnog porekla ne postoji u istorijskoj stvarnosti. Svako pravo sadri u apstrahovanom obliku, sliku sveta svojih tvoraca, a svaka istoriska slika sveta sadri politiko-privrednu tendenciju, koja ne zavisi od toga ta ovaj ili onaj o njoj teoriski misli, v.e od toga ta praktiki hoe onaj stale' koji ima u rukama stvarnu mo, te time i "stvaranje prava. Svako pravo stvorio je pojedinani stale u ime optosti. Anatol Franc je jednom kazao da nae pravo, sa jednom velianstvenom jednakou, zabranjuje i bogataima i siromasima da kradu hleb. i da prose po ulicama. Bez sumnje, to je pravinost jednih. A drugi e stalno pokuavati da mesto toga sprovedu pravo iz svoje ivotne perspektive kao jedino pravino. Ona zakonodavstva, dakle, sva su skupa politiki akti, i to stranako-politiki. Ona sadre ili, kao ono demokratsko Solonovo, ustav (politeia) u vezi sa privatnim pravom (nomoi) istoga duha, ili kao
3

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ona oligarhiska, Drakonovo i decemvira 1 , pretpostavljaju jedan ustav (politeia) koji treba uvrstiti privatnim pravom. Tek su zapadnjaki istoriari, naviknuti na svoja trajna prava, potceniti ovu vezu. Antiki ovek znao je vrlo dobro ta se tu radi. Tvorevina decemvira bila je u Rimu poslednje pravo isto patriciskog duha. Tacit ga oznaava kao kraj pravinog prava (jinis aequi iuris, Ann. III, 27). Jer, isto onako kako se, posle pada decemvira ; pojavljuje sa jasnom simbolikom desetobroj tribuna, tako se protiv ius iz XII tablica, i protiv ustava koji je u temelju njegovom, die lagani podrivajui rad lex rogata, narodnog prava, koje rimskom upornou tei onome to je Solon izvrio jednim jedinim inom protiv Drakonova dela, -arpcog no\iTaia, pravnog ideala atik oligarhije. Drakon i Solon bili su tada bojni poklii u dugoj borbi izmeu oligarhije i demosa. U Rimu su to bile institucije senata i tribunata. Spartanski ustav (Likurg) nije samo pretstavl jao i izlagao ideal Drakona i dvanaest tablica, ve ga se i drao. Oba kralja prelaze, kada se uporede blisko srodni odnosi, postepeno sa poloaja tarkvinskih tirana na poloaj tribuna grahovskog kova: pad poslednjeg tarkvinca ili postavljanje decemvira (koje je na neki nain bilo dravni udar protiv. tribunata i njegovih tenji) odgovara otprilike propasti Kleomena (488) i Pauzanije (470); a revolucija Agisa III i Kleomena III (oko 240) odgovara aktivnosti K. Flaminija (koja je poela nekoliko godina kasnije), pri emu kraljevi nisu nikada postigli znaajnijih uspeha protiv efora, koji odgovaraju senatskoj stranci.
1 Ono to je za nas istoriski vano u pravu i/ XII tablica nije tobonja sadrina, od koje se u Ciceronovo vreme nije mogao ni jedan pravi stav sauvati, nego politiki in same kodifikacije, ija tenja odgovara padu tarkvinske tiranije prouzrokovanom od senatske oligarhije; tenja je bila, nesumljivo, da se osigura za budunost. taj uspeh kome je pretila opasnost. Tekst, koji su deaci u Cezarovo doba uili napamet, imao je verovatno istu sudbu kao i konzulska lista starijeg vremena, u koju su unoeni, ime po ime, rodovi koji su mnogo kasnije dospeli do bogatstva i uticaja. U novije doba osporavaju Pais i Lambert celo ovo zakonodavstvo; oni mogu imati pravo u pogledu na XII tablica, ukoliko u njima treba da je stajalo ono to je kasnije vailo kao njihova sadrina; ali nemaju prava u pogledu na politiko zbivanje oko 450.

Busolt, Griechische Staatskunde,- S. 528.

PENGLER Propast Zapada Meutim je Rim postao veliki grad u. smislu antikog kasnog .vremena. Seljake instinkte potiskuje sve vie gradska inteligencaja. Prema tome, u pravnom stvaranju pojavljuje se, otprilike oko 350, pored narodnog prava (lex rogata,) zvanino pravo pretora (lex data). Borba izmeu duha prava iz XII tablica i narodnog prava povlai se u pozadinu, a ediktalnim zakonodavstvom pretora igraju se stranke. Pretor je uskoro bezuslovni centar davanja prava i pravne prakse; to je ms civile gradskog pretora, u pogledu opsega oblasti za primenjivanje, ustupilo pred pravom onih drugih (ius geritium praetoris peregrini) to je injenica koja odgovara politikom irenju rimske moi. Kada je najzad celokupno stanovnitvo antikoga sveta pripalo onim drugima, ukoliko nije imalo graansko pravo grada Rima, ius peregrinum grada Rima postalo je stvarno imperijalnim pravom. Svi ostali gradovi zadrali su svoje sopstveno pravo samo utoliko ukoliko rimsko stranako pravo nije sadravalo nikakvih odredaba, pa su ak i alpiski narodi i nomadska beduinska plemena organizovani administrativnopravno kao gradovi (civitates). Kraj antikog pravnog stvaranja ini pak edictum perpetuum, koji je, na potsticaj Hadrijanov (oko 130), stavio u konani oblik i zabranio dalje izmene pravne propise pretora, izdavane svake godine, od kojih se ve davno nainila jedna vrsta sadriria. Kao' i uvek, pretor je bio obavezan da javno istakne pravo svoje godine: ono je vailo samo usled njegove zvanine vlasti i ne kao carevinski zakon, ali se on morao drati utvrenog teksta 1 . To je uveno okamenjivanje zvaninog prava, pravi simbol kasne civilizacije 2 . Antika pravna nauka, plansko poimanje prava koje se primenjuje, poinje sa helenizmom. Kako pravna misao pretpostavlja kao supstancu politike i pravne odnose, kao matematiko miljenje fizikalne i tehnike 3 , Rim je ubrzo postao grad antike jurisprudencije. Isto tako je bilo u meksikanskom svetu sa pobedonosnim Atecima, koji su, pre svih, negovali pravo , i 1 Sohm, Inslitutionenl\ S. 101. 2 Lenel, Edictum perpetuum 1907; L. Wenger, S. 168. 3 ak i tablica mnoenja u dece pretpostavlja poznanstvo sa elementima mehanike kretanja pri odbrojavanju. 76

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite na svojim visokim kolama, kao na koli u Teskuku. Antika jurisprudencija je nauka Rimljana, i ona je jedina njihova nauka i ostala. Ba kada se, sa'Arhimedom, zavravala stvaralaka matematika, poela je pravna knjievnost sa Triperticijom Elijevom (198, komentar za XII tablica 4 ). Prvo sistematsko privatno l^ravo napisao je, oko 100, M. Scevola. Pravo doba klasine pravne nauke je 2000: ime koje se danas primenjuje, uopte i dosta bizarno, na period ranoarabljanskog prava. Po ostacima te knjievnosti moe se oceniti koliko su daleko jedna od druge misli dveju kultura. Rimljani obrauju samo sluajeve i njihovu ^podelu, a nikada analizu kakvog osnovnog pojma, kao recimo pravne zablude. Oni briljivo razlikuju vrste ugovora; pojam ugovora ne poznaju, a isto tako ne poznaju, na primer, ni teoriju o nitavosti ili osporljivo sti. Posle svega toga jasno je da nam Rimljani nikako ne mogu biti obrasci naune metode 1 . Kraj ine kole sabinijanaca i prokulijanaca, od Avgusta pa do 160 otprilike. To su naune kole, kao one u Atini: mogue je da se u njima poslednji put pokrenula suprotnost senatorskog i tribunskog (cezarskog) pravnog shvatanja; meu najboljim sabinijancima behu dva potomka Cezarovih ubica; jednog prokulijanca izabrao, je Trajan za svoga naslednika. Dok je metodika u sutini bila okonana, ovde se deava praktino stapanje staroga ius civile i pretorskog ius honorar iurn. ' . Poslednji za nas vidljivi spomenik antikog prava jesu Gajeve Institucije (oko 161). Antiko pravo je ustvari pravo tela. Ono razlikuje u materiji sveta teiesne persone i telesne stvari i utvruje odnose meu njima, kao neka euklidovska matematika javnog ivota. Pravno miljenje je najsrodnije rnatematikome. Oba hoe da izdvoje iz optiki dalih sluajeva ono to je ulno-sluajno, da bi pronali ono to je misleno-naelno: isti oblik predmeta, isti tip situacije, istu vezu uzroka i posledice. Kako antiki ivot, u obliku koji se preLstavlja antikom kritikom budnom biu ima sasvim euklidovske crte, to nastaje i u pravnom pogledu slika tela, situacionih od4 1

Von Mayr, II, 1, S. 85; Sohm, S. 105. Lenel u Enciklopediji pravne nauke I, S. 357. 77

v/

PENGLER Propast Zapada

<

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite sinkretistike crkve 4 , one mase kultova koji su svi bili proeti istom religioznou, iako se strogo ouva'o rimski oblik gradskog prava. Dok je u tadanjem Rimu veliki deo stanovnitva sigurno oseao pravo kao pravo dravice-grada, to se oseanje gubilo svakim korakom ka Istoku. Sakupljanje vernika u pravnu zajednicu dogaalo se, u punoj formalnosti, pomou kulta careva, koji je bio sasvim boansko pravo. Pomou toga kulta ugnezdili su se Jevreji i hriani, kao nevernici sa svojim sopstvenim pravom, na jednom tuem ! pravnom podruju (persiska crkva pojavila se samo. u antikom obliku Mitrinog kulta, dakle u obliku sinkretizma, na antikom tlu). Kada je Aramejac Karakal, 212, dao graansko pravo, antoninskom konstitucijom1, svima stanovnicima sem dediticii, bio je oblik tog ina isto antiki i nesumnjivo je bilo mnogo ljudi koji su ga tako i razumeli. Time je grad Rim graane svih ostalih gradova bukvalno pripojio sebi. Ali sam car je sasvim drukije oseao. On je tim inom napravio od svih ljudi podanike gospodara vernih, vrhovnog poglavice kultske religije oboavanog kao divus. Sa Konstantinom dolo je veliko preobraenje: on je kao objekt carskog kalifskog prava postavio namesto sinkretistike hriansku versku zajednicu i time ustanovio hriansku naciju. Oznake poboan i nevernik menjaju mesta.' Poev od Konstatina, rimsko pravo postade, neopazimice a sve odlunije, pravom pr.avovernih hriana, i kao takvo ono je shvaeno i primljeno od strane obraenih Azijata i Germana. Time je postalo sasvim novo pravo u) starom obliku. Po antikom branom pravu bilo je nemogue da se, na primer, graanin Rima oeni graanskom erkom iz Kapue, kada izmeu tih gradova nije postojala pravna zajednica, conubiu.m2. Sada je bilo pitanje, po kome pravu bi mogao hrianin ili Jevrejin, bio on po domovini Rimljanin, Sirac ili Mavar, da se oeni neverrjicom. Jer u magiskom pravnom svetu ne postoji coMoe se smelo upotrebiti taj izraz, jer su pripadnici svih kasnoantikih kultova bili povezani pobonim zajednikim oseanjem isto onako kao i pojedinane lirianske1 optiine. * Von Mayr, III, S. 38; Wenger, S. 193. 2 XII tablica zabrinjavale su conubium ak i izmeu patricija i plebejaca. 79
4

nosa meu njima, uzajamnih delovanja udarom i protivudarom, kao u Demokritovih atoma. To je juristika statika2.

16
Prva tvorevina arabljanskog prava bio je pojam, o netelesnoj personi. Da bismo dostojno ocenili ovu koliinu, tako karakteristinu po novo oseanje sveta, koje nema u pravom antikom pravu-', a koja se odjednom pojavljuje u klasinih jurista koji su svi skupa bili Aramejci mora se poznati pravi opseg arabljanskog prava. Novo tle obuhvata Siriju, severnu Mesopotamiju, junu Arabiju i Bizant. Svuda tu nastaje novo pravo, usmeno ili pismeno obiajno pravo, koje poznajemo iz rSaksonskog ogledala. I tu se deava neto udno: iz prava pojedinih drzavica-gradova, koje se samo po sebi razume na antikom tlu, ovde je nastalo u tiini pravo verskih zajednica. To je sasvim magiski. Ono to uvek spaja ispovednike iste religije u jedinstvo volje i delanja, u jednu juristika personu, to je uvek xpneurna, jedan isti duh, jedno isto identino znanje i razumevanje jedine istine. Juristika persona je, dakle, kolektivno bie, koje kao eelina ima namere, donosi odluke i snosi odgovornosti. Kada se posmatra hrianstvo, taj pojam vai ve za pra-optinu u Jerusalimu 2 , pa se protee do trojinosti boanskih. lica 3 . Ve kasno antiko pravo carskih ukaza pre Konstantina (constitutiones, placita) vai ustvari za vernikc
2 Egipatsko pravo iz vremena Hiksa, kinesko iz vre mena boreih se drava, moraju biti izgraeni, nasuprot antikom pravu i indiskom iz Dannautre, na sasvim drugim osnovnim pojmovima a ne na onim telesnim personama i stvarima. Kada bi nemakom ispitivanju polo za rukom da ih utvrdi, bilo bi to jedno veliko osloboenje od pritiska rimskih starina. 1 Sohm, S. 220. 2 Apostolska dela, 15; tu je koren pojma o crkvenom pravu. 3 Islam kao juristika persona: M. Horten, Die religiose Gedankemvelt des Volkes im heutigen Islam, 1917 S. XXIV.

78

PENGLER Propast Zapada nubium izmeu inovernika. Nema nikakve tekoe da se u Bizantu Irac oeni crnkinjom ako su oboje hriani, ali kako da se oeni, u jednom istom sirskom selu, monofizitski hrianin s nestorijankom? Moda obo' je potiu iz istog plemena, ali pripadaju raznopravnim nacijama. Ovaj arabljanski pojam nacije nova je i vrlo odluna injenica. Granica izmeu domovine i tuine bila je u apoliniskoj kulturi uvek granica izmeu dva grada, a u magislcoj ona je uvek izmeu dve verske zajednice. Ono to je Rimljaninu peregrinus, hostis, to je hrianinu neznaboac, Jevrejinu amharec. Ono to je za Gale ili Grke u Cezarovo doba bilo sticanje prava rimskog graanstva, to je sada hriansko krtenje: njime se stupa u vodeu naciju vodee{ kulture. Persijanci iz vremena Sasanida, nasuprot onima iz vremena Ahemenida, ne priznaju vie persiski narod kao jedinstvo porekla i jezika, ve kao jedinstvo mazda-vernika nasuprot nevernicima, pa ma koliko oni bili, kao veina nestorijanaca, istog persiskog porekla. A isto tako su se oseali, kasnije, mandejci i manihejci, a jo kasnije hrianske crkve nestorijanaca i monofizita, kao nacije, kao pravne zajednice i juristike persone. Tako nastaje grupa rano-arabljanskih prava, koja je isto tako odluno podeljena po religijama kao grupa antikih prava po dravicama-gradovima. U carstvu Sasanida razvijaju se sopstvene pravne kole; Jevreji, koji ine znatan deo stanovnitva od Jermenije do Sabe, stvaraju sebi pravo u Talmudu, koji se zavrava na nekoliko godina pre Corpus iuris. Svaka od tih crkava ima,nezavisno od odgovarajuih zemaljskih granica, svoje sopstveno izricanje prava, kao jo i na dananjem Orijentu; i sudija, koji pripada onoj religiji koja vlada u zemlji, odluuje jedino u sporu izmeu ispovednika razliitih religija. Niko liije u rimskom carstvu sporio Jevrejima njihovo sopstveno sudstvo, ali su i nestorijanci i monofiziti, uskoro po odvajanju, zapoeli sa stvaranjem svog sopstvenog prava. I tako negativnim putem, naime sopstvenim izdvajanjem svih inovernika, rimsko carsko pravo konano postaje pravom hriana koji Ispovedaju carevu veru. To daje znaaj sirskorimskoj pravnoj knjizi, koja se odrala na mnogim jezicima. Ona je 1 verovatno pre-konstanti1

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite novska i postala je u kancelariji antiohiskog patrijarha; ona je, o tom sumnje nema, rano-arabijansko obiajno pravo u nevetom kasno-antikom obliku, knjiga koja je, kako to dokazuju prevodi, imala da zahvali za svoje irenje opoziciji protiv pravoslavne carske crkve. Ona je nesumnjivo osnova za monofizitsko pravo i vlada sve do postanka islamskog prava na jednom podruju koje daleko nadmaa podruje Corpus iuris. Nastaje pitanje, kakvu je praktinu vrednost mogao imati u tome svetu prava onaj deo koji je pisan latinski. Istoriari prava obraali su dosad panju samo na taj deo, sa isto filolokom jednostranou, pa zato nisu mogli ni primetiti da je tu pred njima jedan problem. Njihovi tekstovi bili su naprosto pravo, p r a \ o koje nam je dolo iz Rima. Za njih je bilo vano jedino to da. ispituju istoriju tih tekstova, a he istoriju njihovog stvarnog znaenja u ivotu istonih naroda. A tu je visoko-civilizovano pravo jedne starake kulture bilo nametnuto ranom dobu jednu mlade. To pravo je dolo sa one strane kao uena literatura, i to usled politikog razvoja, koji bi ispao sasvim drukiji da su Aleksandar i Cezar due iveli ili da je kod Akcija pobedio Antonije. Rano-arabljansku pravnu istoriju moramo posmatrati iz Ktezifona a ne iz Rima. Da li je pravo dalekog Zapada, unutarnje ve davno okonano, znailo ovde vie no gola literatura? Kakav je udeo ono imalo u stvarnoj pravnoj misli, pravnom stvaranju i pravnoj praksi ovoga tla? A koliko se rimskog, antikog uopte, odralo u njemu samome? 1 Istorija ovog latinski napisanoga prava pripada, poev od 160, arabljanskom Istoku. Vrlo je znaajno da ta istorija tee naporedo sa istorijom jevrejske, hrianske i persiske knjievnosti. Klasini pravci (,160220) Papinijan, Ulpijan, Pavle behu Aramejci; Ulpijan se ponosno nazivo Fenianinom iz Tira. Oni potiu dakle iz istog stanovnitva kao i tanaimi, koji
1 Mitteis, Reichsrecht und Volksrecht S. 13 ve je 1891. ukazao na orijentalsku crtu u Konstantnovom zakonodavstvu. Collinet, Etudes historiques sur le clroit de Justinien I (1912) svodi beskrajno mnogo stvari na helinistiko pravo, ponajvie uostalom na osnovu1 nemakog. istraivanja; ali koliko je od ovoga helenistikoga bilo odista grko a ne samo grki napisano? Rezultati istraivanja o interpolacijama su uistini pogubni po antiki duh Justinijanovih Digesta.

80

Lenel, I, S. 380.

PENGLER Propast Zapada uskoro posle 200 okonae Misnu, kao i veina apologeta hrianstva (Tertulijan 160223). Hrianski naunici utvrdili su kanon i tekst Novoga zaveta istovremeno kada jevrejski Staroga (unitivi sve ostale rukopise), a persiski Avestu. To je visoka skolastika arabljanskog ranog doba. Digeste i komentari ovih pravnika u istom su odnosu prema ukoenoj antikoj zakonskoj materiji kao Mina prema Tori Moj si j evoj i, kasnije, Hadit prema Koranu. Oni su Halaha1, novo obiajno pravo, koje se shvatilo kao tumaenje autoritativno predane zakonske mase. Babilonski Jevreji imali su izraeno graansko pravo koje se predavalo po visokim kolama u Suri i Pumbaditi. Svuda se obrazuje stale pravnih naunika: prudentes u hrianskoj, rabini u jevrejskoj, kasnije uleme (persiski: mole) u islamskoj naciji; izdavali su uverenja, responsa, arabljanski: fetve. Kad drava prizna ulemu, on se zove mufti (bizantski: ex auctoritate principis); oblici su svuda potpuno isti. Oko 200 prelaze apologeti u prave crkvene oc, tanaimi u amorejce, veliki kazuisti pravnikog prava (ius) u tumae i skupljae konstitucionog prava (lex)'. Konstitucije careva, od 200 poevi jedini izvor novog rimskog prava, opet su nova jedna Halsiha uz onu koja je napisana po juristikim spisima; tako one tano odgovaraju Gemari. koja se odmah razvila kao tumaenje Mine. Oba pravca su se okonala istovremeno u Corpus iuris i u Talmudu. Suprotnost ius i lex u arabljansko-latinskoj jezikoj upotrebi jasno se ispoljava u Justinijanovoj tvorevini. Institucije i Digeste su ius: one imaju potpuno znaenje kanonskih tekstova. Konstitucije i novele su leges, novo pravo u obliku objanjenja. U istom tom odnosu stoje kanonski spisi Novog zaveta prema predanju crkvenih otaca. U orijentalni karakter hiljada konstitucija danas niko ne sumnja. To je isto obiajno pravo arabljanskog sveta, koje se moralo podvrgnuti uenim tekstovima pod pritiskom ivoga razvica 3 . Bezbrojni ukazi ! : . i 1 Fromer, Der Talmud, 1920, S. 190. 2 Mitteis, Rom. Privatrecht bis auf die Zeit Diokletians, 1908: u predgovoru primeuje kako je, i pored zadravanja antikih pravnih oblika, samo pravo ipak svuda postalo drugo.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite hrianskog vladara u Bizantu, persijskog u Ktezifonu, jevrejskog (Re Galute) u Babiloniji, najzad islamskog kalife imaju svi tano isto znaenje. A kakvo je znaenje imao onaj drugi deo ove prividne antike, staro juristiko pravo? Tu nije dovoljno objanjavati tekstove. Mora se znati u kome je odnosu tekst prema pravnoj misli i pravnom izricanju. Moe biti i to da jedna i ista knjiga u budnom biu dveju narodnih grupa ima vrednost" dvaju temeljito razlinih dela. Brzo se stvorila navika da se stari zakoni grada Rima uopte ne primenjuju vie na injeniki materijal pojedinih sluajeva, ve da se juristiki tekstovi citiraju kao Biblija 5 . ta znai to? Za nae romaniste znak najdubljeg propadanja pravnitva. A posmatrano sa strane ar'abljanskog sveta, sasvim suprotno: dokaz da je tim ljudima najzad polo za rukom da unutarnje prisvoje tuu nametnutu im literaturu u jedinom obliku koji je dolazio u obzir za njihovo sopstveno oseanje sveta. Tu se otavara sva suprotnost antikog i arabljanskog oseanja sveta. 17 Antiko pravo stvaraju graani na osnovu praktinih iskustava; arabljansko potie od Boga koji ga objavljuje kroz duh pozvanih i prosvetljenih. Time rimljanska razlika izmeu ius i fas postaje besmislena (jo uz to, sadrina te razlike proizlazi uvek iz ljudskog razmiljanja). Svako pravo je postalo, svetovno ili duhovno, deo auctore kako i glase prve rei Justinijanovih Digesta. Ugled antikih prava poiva na uspehu, a ugled arabljanskih na autoritetu onoga imena koje ta prava nose2,. A mona je razlika u ovekovom oseanju: da li on zakon prima kao volju ovekovu ili kao satavni deo boanskog poretka. U prvom sluaju on uvia pravinost ili ustupa sili, a u drugom dokazuje svoju predanost (islam). OrijenVon Mayr, IV, S. 45 f. Otuda izmiljena imena tvorca na mnogobrojnim knjigama svih arabljanskih knjievnosti: Dionisije Areopagit. Pitagora, Hermes, Hipokrit, Enoh, Baruh, Danilo, Solomon, imena apostola mnogih evanelja i apokalipsa.
1 2

PENGLER Propast Zapada talac ne trai da uvidi ni praktini cilj zakona koji se na nj primenjuje, ni logike razloge presude. Otuda se odnos kadije prema narodu ne moe uopte sravniti sa odnosom pretora. Ovaj podupire svoje odluke znanjem oprobanim na visokim poloajima, a onaj duhom koji na neki nain dela u njemu i govori iz njega. A iz toga sleduje potpuno razliit odnos sudije prema pisanom pravu pretora prema svom ediktu i kadije prema juristikim tekstovima. Onaj edikt je sr iskustava koje je pretor prisvojio, a ovi tekstovi su neka vrsta orakula koji se pripituje na tajanstven nain. Jer za kadiju i ne dolazi u obzir praktina namera, prvobitni povod za mesta u tekstu. On pripituje rei, i to ne po njihovom znaenju u svakodnevnom ivotu, ve po magiskom odnosu u kome te rei moraju stajati u pretstojeem sluaju. Mi poznajemo taj odnos duha prema knjizi iz gnoze, iz rano-hrianske, jevrejske, persiske apokaliptike i mistike, iz novo-pitagorejske filozofije, kabale; nesumnjivo je da su na isti takav nain upotrebljavani latinski kodeksi u nioj aramejskoj pravnoj praksi. Uverenje da je duh boji uao u tajni smisao slova nalazi svoj simboliki izraz u ve pomenutoj injenici: da sve religije arabljanskog sveta stvaraju sopstvene vrste pisma na kom moraju biti napisane svete knjige, vrste koje se, divnom upornou, odravaju kao karakteristike nacija, sve i kad ove promene jezik. A istina rezultira i u pravu, kod veine tekstova, iz consensus-a duhovno pozvanih, iz idma1. Islamska nauka je ovu teoriju dosledno izradila. Mi hoemo da naemo istinu svaki za se, sopstvenim razmiljanjem. Arabljanski naunik ispituje i nalazi uvek opte uverenje pripadnika, koje ne moe biti zabludno, jer su duh boji i duh zajednice isti. Postigne li se consensus, istina je utvrena. Idma je smisao ovih rano-hrianskih, jevrejskih i persiskih sabora. A to je i smisao uvenog zakona o citiranju Valentijana III, iz 426, koji je naiao na opti prezir pravnih ispitivaa (koji su potpuno promaili smisao njegovih duhovnih osnova). Zakon ograniava broj velikih jurista iji se tekst sme citirati na pet. Time je stvoren kanon
1

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite u smislu Novog i Starog zaveta: oba sadre takoe zbir terkstova koji se kanonski sme ju citirati. Ako se miljenja razlikuju odluuje veina glasova; ako su glasovi podjednako podeljeni, odluuje Papinijan 1 . Iz istog tog nazora proizila je i metoda interpolacija, koju je u velikom stilu primeni Tribonijan u Justinijanovom delu Digesta. Jedan kanonski tekst je, po ideji, veno istinit, te se ne moe ni popravljati. Ali se stvarne potrebe duha menjaju. Otuda nastaje tehnika tajnih izmena, koje spolja uvaju fikciju neizmenljivosti i koje su obilno primenjivane na svima religioznim spisima arabljanskog sveta, pa i na Bibliji. Po Marku Antonu Justinijan je najkobnija linost arabljanske istorije. Kao i njegov savremenik Karlo V, i on je upropastio sve na to je bio pozvan. Onako kako se po Zapadu kroz svu politiku romantiku provlaio faustovski san o vaskrsu svetog rimskog carstva i zamraivao smisao za injenice jo i posle Napoleona i vladarskih luda iz .1848, tako je i Justinijan bio op~ sednut donkihoterijom ponovnog osvajanja celokupne imperije. Namesto da upravi pogled na svoj svet, Istok, on ga je stalno upravljao na daleki Rim. Jo pre svoga stupanja na presto pregovarao je sa rimskim papom, koji tada jo nije ni bio opte priznat meu velikim patrijarsima hrianstva kao primus inter pares. Na njegovo traenje bio je uveden halkedonski diofizitski simbol a time su zanavek izgubljene monofizitske zemlje. Posledica Akcija bila je ta da je izobraavanje hrianstva u prva dva odluna veka bilo prevueno na Zapad, na antiko tle, gde se od njega izdvojio gornji duhovni sloj. Tada se podigao nanovo prahrianski duh u monofizitima i nestorijancima. Justinijan ga je suzbio i time izazvao islam kao novu religiju, a ne kao puritansku struju u okviru istonjakog hrianstva. A isto tako je, u trenutku kada su istona obiajna prava sazrela za kodifikaciju, stvorio latinski kodeks, koji je bio osuen da ostane literatura, na Istoku iz jezikih, a na Zapadu iz politikih razloga. Samo delo nastalo je, kao i odgovarajua mu dela Drakonovo i Solomonovo, na granici kasnog doba i u politikoj nameri. Na Zapadu, gde je fikcija nastavljanja Imperium Romanum-a. prouzrokovala potpuno besi Von Mayr, IV, S. 45 f.

S. XVI. 4

M. Horten, D. rel. Gedankemvell im heut. Islam,

PENGLER Propast Zapada mislene pohode Belizara i Narza, bili su sastavljeni, oko 500, latinski zakonici od strane Zapadnih i Istonih Gota i Burgunana za pokorene Rimljane.. Tome se morao suprotstaviti iz Bizanta pravi rimski zakonik. Na Istoku je ba zavrila svoj kodeks, Talinud, jevrejska nacija; poto je bio ogroman broj onih koji su stajali pod pravom toga kodeksa u bizantinskom carstvu, bio je nuan i jedan Zakonik za sopstvenu carevu naciju, hriansku. Jer Corpus iuris, po svom sastavu prenagljen i tehniki neizraen do kraja, jeste unato svemu, jedna arabljanska, dakle religiozna tvorevina; to dokazuju: hrianska tendencija mnogih interpolacija, 1 konstitucije koje se odnose na crkveno pravo, koje su jo u teodosijanskom kodeksu na kraju a ovde na poetku, i, vrlo ubedljivo, predgovori mnogim njegovim novelama. Iz pravnog ivota sada potpuno iezava latinski, koji je odavno izgubio vrednost (ve novele su ponajvie na grkom), a sa njime i delo koje je, iz gluposti, na njemu napisano. Ali pravna istorija nastavlja svoj put, koji joj je ukazala sirsko-rimska pravna knjiga, i dovodi u 8 veku do dela pisanih na nain naih zemaljskih prava 18 veka, kao Ekloga cara Lava 2 i Corpus persiskog arhibiskupa Jezubohta, velikoga pravnika 3 . Tada je ve iveo najvei pravnik islama, Abu Hanifa.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite samo jevrejska 5 : Devteronomion (oko 621, sada otprilike Mojs. V, 1226) i Sveteniki kodeks (oko 450, sada otprilike Mojs. IIIV). Oba se bave osnovnim vrednostima primitivnog bia: porodicom i imanjem, i oba koriste, na primitivan ali mudar nain, staro jedno civilizovano pravo Jevreji, a sigurno i Persijanci i drugi, kasno-babilonske 2 , Germani neke ostatke graclsko-rimske knjievnosti. Politiki ivot gotikog ranog doba, sa svojim seljakim feudalnim i najprostijim gradskim pravima, dovodi ubrzo do osobenog razvitka u tri velike pravne oblasti, koje i danas jo postoje nepromenjenom jasnoom. Nedostaje jedinstvena i uporedna pravna istorija Zapada koja bi pratila ovaj razvitak do u njegove poslednje dubine. Najvanije od svih postalo je, usled politikih sudbina, normansko pravo pozajmljeno od franakog. Ono je uguilo domae saksonsko pravo 1066 po osvojenju Engleske, i od tada je u Engleskoj pravo velikaa ^ pravo celoga naroda. Ono > je i nadalje izobraavalo svoj isto germanski duh bez potresa, u neuveno strogom feudalnom obliku, i postalo je vladajue pravo u Kanadi, Indiji, Australiji, Junoj Africi i Sjedinjenim dravama. Nezavisno od te moi, ono je i najpounije od svih u zapadnoj Evropi. Za razliku od ostalih, njegovo dalje izobraavanje nije bilo u rukama teoretskih pravnih uitelja. U Oksfordu se u praksi daleko dre od studije rimskog prava. Visoko plemstvo ga odbija izrino, 1236, u Mertonu. Sam sudski stale izobraava nadalje staru pravnu materiju stvaralakim prejudicijama, i iz ovih praktikih odluka (reports') tada proizlaze pravne knjige, kao ona u Braktonu (1259). Od tada, i danas jo teku naporedo: pravo statuta, odravano u ivotu neprekidno odlukama, i obiajno pravo, koje se uvek moe saznati iz sudske prakse, a da i nisu potrebni neponovljivi zakonodavni akti narodnog pretstavnitva. Na jugu su vladali pomenuti germansko-romanski kodeksi: u Junoj Francuskoj zapadno-gotski kao droit Bertholet, Kulturgeschichte Israels, 200 ff. Slutnju o tome daje nam uveni Hamurabiev zakon, a da i ne moemo znati kako se ovo pojedinano Jelo, po unutarnjem rangu, odnosi prema pravu koje se uopte postiglo u babilonskom svetu.
1 2

18
Pravna istorija Zapada poinje sasvim nezavisno od Justinijanove tvorevihe, tada savreno iezle. O potpunoj beznaajnosti njenoj svedoi injenica da se glavni deo. Pandekte, ouvao bio u jednom rukopisu koji je sluajno, naalost, naen oko 1050. Pred-kultura je proizvela, poev od 500, niz germanskih plemenskih prava, zapadno-gotsko i istonogotsko, burgunansko, franako, langobardsko. Ona odgovaraju onima i/, arabljanske pred-kulture, od kojih su nam ouvana
1 2 3

VVenger, S. 180. Krumbacher, Byz. Literaturgeschichte, S. 606. Sachau, Syrische Rechtsbucher, Bd. III.

86

PENGLER Propast Zapada ecrit nasuprot franakom droit coutumier Severa, a u Italiji, do duboko u Renesans, najznaajniji od njih, gotovo isto germanski, kodeks Langobarda. U Paviji je postala visoka kola nemaekog prava, iz koje je proizilo, oko 1070, najznaajnije pravnonauno delo toga vremena, Expositio, a odmah za njim jedan zakonik, Lombarda 1 . Pravni razvitak celokupnog Juga bio je prekinut i zamenjen Napoleonovim Code Civil. Ova knjiga je u svima romanskim zemljama, i daleko izvan njih, postala osnovom daljeg stvaranja, te je time, posle engleskog prava, i najvanija. U Nemakoj, pokret koji je snano zapoeo gotskim plemenskim pravima (Saksonsko ogledalo 1230, vapsko ogledalo 1274) rasprtao se potpuno. Nadola je meavina malih gradskih i teritorijalnih prava, dok je ivotu tua politika romantika sanjalica i zanesenjaka (kao cara Maksimilijana), koja se rascvetala posred bednih injenica, zahvatila i pravo. Rajhstag u Vermosu, 1495, stvorio je po italijanskom obrascu propis o komorskom suenju. Svetom rimskom carstvu pridolo je carskp rimsko pravo kao opte nemako pravo. Staronemaki procesni postupak zamenjen je^ italijanskim, suije su morale da studiraju sa one strane Alpa i primale su svoje iskustvo, namesto iz ivota koji ih je okruavao, iz jedne sitniarske filologije. Samo u ovoj zemlji, od tada, ima ideologa rimskoga prava, koji brane Corpus iuris kao neku svetinju protiv stvarnosti. Pa ta je bilo to to je, pod tim imenom, ulo u duhovni posed malog broja gotikih ljudi? Oko 1100, na visokoj koli u Bolonji, jedan Nemac, Irnerius, nainio je od onog jedinog rukopisa Pandekta predmet iste pravne sholastike. Preneo je langobardsku metodu na novi tekst u iju se istinu, kao u ratio scripta, veruje kao 'u Bibliju i Aristotela 2 . Istinu ali je gotiko razumevanje, vezano za gotiki ivotni stav, bilo vrlo daleko od toga da i izdaleka nasluti duh ovih stavova, koji je u sebi sadravao principe civilizovanog i svetsko-gradskog ivota. Ova glosatorska kola bila je, kao i svaka sholastika, pod tiranskim utiskom pojmovnog realizama (stvarna stvarnost, supstanca sveta,
1 2

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite; nisu stvari- nego opti pojmovi), i za n j u je van svake sumnje i nada sve: da se istinito prvo ne nalazi u navikama i obiajima, kao u bednoj i' prljavoj Lombardi, nego u prevrtanju i obrtanju apstraktnih pojmova-. Oni su na toj knjizi imali isto dijalektiki interes 3 i ni najmanje nisu pomiljali na primenu svoje uenosti na ivot. Tek posle 1300 prodiru njihove glose i sume protiv lombardskih prava renesansnih gradova. Pravnici kasne gotike, pre svega Bartolus, stopili su kanonsko i germansko pravo u celinu odreenu za praktinu primenu. Oni su uneli i stvarne misli u nju, i to misli zapoetog kasnog doba, koje odgovara otprilike Drakenovom zakonodavstvu i ukazima careva od Dioklecijana do Teodosija. Bartolusova tvorevina vaila je u paniji i Nemakoj kao rimsko pravo; jedino u Francuskoj vratila se jurisprudencija baroka, poev od Kujacija i Donela, sa sholastikog teksta na bizantski. Ali naporedo sa apstraktin podvigom Irnerievim, i to u Bolonji, desilo se i neto odluno. Tu je, oko 1140, monah Gracijan napisao svoj uveni Decretum. Time je stvorio zapadnjaku nauku o duhovnom pravu, nainivi 4 sistem od starokatolikog magiskog crkvenog prava i rano-arabljanske pra-tajne krtenja. Sada je novokatolikofaustovskohrianstvo nalo oblik u kome je pravno izrazilo svoje bie. To se dogodilo na osnovu gotike pra-tajne oltara (i njene potpore, osveenja svetenika). U Liber extra, 1234, bio je gotov glavni deo Corpus Iuris Canonici. Ono to nije moglo da izvede carstvo, stvaranje opteg zapadnjakog Corpus Iuris Germanici iz svih obilnih zaetaka plemenskih prava, to je uspelo papstvu. Stvoreno je jedno potpuno prividno pravo sa kaznenim pravom i procesnim postupkom, uz duhovno-svetovne pravne materije gotike, a germanskom metodom. To je rimsko pravo, iji je duh, poev od Bartolusa, proeo i studiju Justinijanovog dela. A time se i u pravu pojavljuje veliki faustovski rascep, koji je doveo do dinovske borbe izmeu carstva i papstva. Kao to je u arabljanIgra rei sa lombardarskim faex i rimskim lex potie3 od Hutua (1200). W. Goetz, Arch. fiir Kulturgeschichte, 10, 28, ff. 4 Po Somovoj poslednjoj raspravi: Das altkatholische Kirchenrecht und das Dekret Gratians, 1918. 89
2

Sohm, Inst. S. 156 Lenel, I, S. 395.

PENGLER Propast Zapada skom svetu nemogua protivrenost izmeu ius i fas, tako je ona u zapadnjakom neizbena. Obe su izraz volje za moi nad beskrajnim. Svetovnjaka pravna volja potie iz obiaja i stavlja ruku na budue narataje; duhovnika pravna volja potie iz jedne mistike izvesnosti i daje bezvremenski, veni zakon. Ova borba ravnopravnih protivnika nije nikada zavrena, te nam je i danas pred oima u branom pravu, u suprotnosti crkvenog i graanskog venanja. Poetkom baroka, ivot koji je dobio gradske i novanoprivredne oblike istie zahtev za jednim pravom kao to su ga davale antike dravice-gradovi poev od Solona. Sada ljudi razumeju cilj jednog prava koje ima da vai, ali niko nije mogao nita da izmeni u kobnom nasleu gotike, koje je u tome to uenjaki stale smatra tvorevinu prava roenog sa nama kao, svoju privilegiju. Gradski racionalizam, kao i u sofistikoj i stoikoj filozofiji, okree se prirodnom pravu, poev od njegovih osnivaa Oldendorpa i Bodinusa pa do njegovog razaraa, Hegla. U Engleskoj je njen najvei pravnik, Kok, odbranio germansko pravo, koje se izobraavalo nadalje u praksi, protiv poslednjeg pokuaja, Tudora, da se uvede pravo Pandekia. A na kopnu su se razvijali ueni sistemi u rimskim oblicima, sve do nemakih zemaljskih prava i planova ancien regime-a, protiv kojih se sruio Napoleon. I tako je Blekstonov komentar uz Laws of England (1765) jedini isto germanski kodeks na pragu zapadnjake civilizacije.

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite Kroz nau pravnu istoriju provlai se kao osnovni motiv borba izmeu knjige i ivota. Zapadnjaka knjiga nije orakul niti arobni tekst sa magiskim potajnim smislom, ve deo sauvane istorije. Ona je saeta prolost koja hoe da postane budunost, i to kroz nas, itae, u kojima ponovo oivljuje njena sadrina. Faustovski ovek nee, kao antiki, da zavri ivot kao neto to je u se zatvoreno, ve hoe da nastavi ivot koji je zapoet davno pre njega i koji e se dokrajiti jo za dugo vremena posle njega. Za gotikog oveka, ukoliko je on o sebi razmiljao, nije bilo u pitanju da li e istorijski vezati svoje bie, nego gde e ga vezati. Bila mu je potrebna prolost da bi dao smisla i dubine sadanjici. Kao pred duhovnim okom stari Izrailj, tako se pred svetovnim pojavljivao stari Rim, ije su se razvaline videle odasvuda. Oboavali su ga ne to je veliki, nego to je star i dalek. Da su ti ljudi poznavali Egipat, na Rim bi jedva i okrenuli glave. Jezik nae kulture bio bi postao drugi. Poto je to, meutim, bila kultura knjiga i italaca, svuda gde god se jo ouvalo antikih spisa dolo je do recepcije, i razvitak je dobio oblik sporog i mrzovoljnog oslobaanja. Recepcija Aristotela, Euklida, Corpus iuris-a znai prerano pronalaenje ve gotovih kalupa za sopstvene misli. (Na magiskom Istoku recepcija znai neto drugo). Ali, time istoriski nastrojeni ovek postaje rob pojmova. TO ne znai da se u njegovo miljenje uvlai tue oseanje ivota, jer to se ne deava, ali to spreava njegovo sopstveno oseanje ivota da razvije slobodan jezik. A pravna misao mora se odnositi na neto opipljivo. Pravni pojmovi moraju biti iz neega apstrahovani. I tu je kob: namesto da ih dobijemo iz snanog i strogog obiaja drutvenog i privrednog bia, mi smo ih prevremeno i odve brzo apstrahovali iz latinskih spisa. Zapadnjaki jurist postaje filolog, i namesto praktinog ivotnog iskustva pojavljuje 'se ueno iskustvo o isto logikom razlaganju i vezivanju pravnih pojmova, koji su osnovani iskljuivo u sebi samima. Pri tome nam se potpuno izmakla iz vida injenica da naime privatno pravo treba da pretstavlja duh dotinog drutvenog i privrednog bia. Ove injenice nisu bili svesni ni Code civil ni prusko zemaljsko pravo, ni Grocije ni Momzen. I ne nasluuje se ovaj pra-

19
Tako sam stigao na cilj i osvrem se unazad. Pred oima su mi tri pravne istorije, povezane jedino elementima jezikog i sintaktikog oblika, koje je jedna od druge uzimala ili morala da uzima, a da nije ni zagledala u ono tue bie koje je tim elementima lealo u osnovi, iako ih je upotrebljavala. Dve te istorije su okonane. Trea je naa, i mi smo u odlunom momentu u kome se tek zainje graditeljski rad velikog stila, rad koji je tamo bio pao u deo Rimljanima i islamu. ta je nama bilo rimsko pravo do sada? ta je ono upropastilo? ta nam ono moe biti ubudue? 90

PENGLER Propast Zapada vi izvor vaeeg prava ni u obrazovanju pravnikog stalea ni u literaturi. Usled toga imamo privatno pravo na utvarnom temelju kasno-antike privrede. Duboko ogorenje, koje je na poetku civilizovanog zapadnjakog privrednog ivota suprotstavilo imena kapitalizma i socijalizma, najveim delom poiva na tome to ueno pravno miljenje, i pod njegovim uticajem, miljenje obrazovanih uopte, vezuje tako odlune pojmove kao to su: stvar, linost i svojina za stanja i podele antikog ivota. Knjiga se ispreila izmeu injenica i njihovog shvatanja. Obrazovan ovek (a to znai knjigama obrazovan) i danas sve procenjuje jo na antiki nain. Onaj ko je samo aktivan, nevaspitan za prosuivanje, osea da ga ne razume ju. On primeuje protivrenost izmeu ivota vremena i njegovog pravnog shvatanja i trai: ko je proizveo tu protivrenost, i to, kako on misli, iz koristoljublja. Opet je pitanje: ko i za koga stvara zapadnjako pravo? Rimski pretor bio je posednik, oficir, iskusan u upravnim i finansiskim pitanjima, i tek kroz njih vaspitan za svoju sudisku aktivnost koja ujedno i postavlja propise. Praetor peregrinus razvijao je pravo stranaca kao privredno saobraajno pravo kasno-antikog svetskog grada, i to bez plana i tendencije, jedino iz stvarno pretstojeih sluajeva. A faustovska volja za trajanjem zahteva knjigu koja vai zanavek 1 , sistem koji moe da predvidi svaki uopte mogui sluaj. Ova knjiga, ueni rad, stvorila je sebi, nunim nainom, ueni stale tvoraca prava i pravnih upravljaa: doktore fakulteta, stare nemake pravnike porodice, francusku noblesse de robe. Engleske sudije (judges), njih malo vie od stotine, regrutuju se dodue iz vieg stalea branilaca (barristers), ali oni su po rangu ak i iznad ministara. Ueni stale stran je za ovaj svet. On prezire iskustvo koje ne potie iz miljenja. Die se neizbena borba izmeu tekuih obiaja praktinog ivota i stalea nauke. One Irnerieve rukopisne Pandekte bile su vekovima svet u kome je iveo ueni pravnik. Pa ak i u Engleskoj, gde nema pravnih fakulteta, prav-' Ono to u Engleskoj vai zanavek to je stalni oblik stvaranja prava kroz praksu. 92
1

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite niki esnaf uzeo je iskljuivo u svoje ruke vaspitanje podmlatka, te time odvojio razvitak pravnih pojmova od opteg razvitka. Ono to mi danas zovemo pravnom naukom ili je filologija pravnog jezika ili sholastika pravnih pojmova. To je jedina nauka koja jo i danas izvodi smisao ivota iz venih osnovnih pojmova. Dananja nemaka pravna nauka pretstavlja, u vrlo znaajnoj meri, naslee srednjovekovne sholastike. Pravno-teorisko razmiljanje o osnovnim vrednostima naeg stvarnog ivota jo nije ni zapoelo. Mi te vrednosti jo i ne poznajemo 2 . To je zadatak koji oekuje nemaku misao budunosti. Radi se o tome da se razviju iz praktinog ivota sadanjice njegova najdublja naela i da se uzdignu do temeljaca pravnih pojmova. Iza nas su velike umetnosti, pred nama je pravna nauka. Jer rad 19 veka bio je samo priprema, ma koliko taj rad sam sebe smatrao stvaralakim. On nas je oslobodio od Justinijanove knjige, ali ne od njenih pojmova. Oni naunici koji su ideolozi rimskog prava ne dolaze vie u obzir, ali je ostala uenost staroga stila. Nuna je druga jedna vrsta pravne nauke da nas oslobodi i od sheme tih pojmova. Filoloko iskustvo mora biti smenjeno drutvenim i privrednim. Pogled na nemako privatno i kazneno pravo otkriva nam situaciju To su sistemi okrueni vencem sporednih zakona. Bilo je nemogue da se materija sporednih zakona pripoji glavnom zakonu. Tu se pojmovno, te dakle i sintaktiki, razdvaja ono to je pomou antike sheme bilo jo obuhvatljivo i ono to nije bilo obuhvatljivo. Zato je morala kraa elektrine struje posle groteskne raspre da li se tu radi o telesnoj stvari da bude, 1900, kanjiva pomou jednog iz nude stvorenog zakona? Zato ne moe sadrina patentnih zakona da se ukljui u pravo o stvarima? Zato ne moe autorsko pravo da pojmovno razdvoji duhovnu tvorevinu, njen saoptljivi oblik kao rukopis od objektivnog tampanog dela? Zato se morala, protivreno pravu o stvarima, da razlikuje umetnika svojina od materijalne rastavljajui dobitak na originalu od prava na reprodukciju? Zato je kraa poslov2

Sohm, Inst., S. 170. 3

PENGLER Propast Zapada ne ideje ili organizacionog plana nekanjiva, a kanjiva kraa komada hartije na kojoj je plan? Zalo to nama jo i danas vlada antiki pojam o telesnoj stvari. Mi druke ivimo. Nae instinktivno iskuktvo je pod funkcionalnim pojmovima radne snage, pronalazakog i preduzimakog duha, duhovnih, telesnih, umetnikih, organizatorskih energija, sposobnosti i talenata. Naa fizika, ija je daleko odmakla teorija slika otisnuta sa naeg dananjeg naina ivljenja, uopte vie i rie poznaje stari pojam o telu, kao to upravo dokazuje nauka o elektrinoj sili. Zato je nae pravo, pojmovno, tako slabako prema velikim injenicama dananje privrede? Zato to ono i personu, linost, poznaje samo kao telo. Kada je zapadnjaka pravna misao preuzela antike rei, na njima se zadralo od antikog znaenja samo ono to je najpovoljnije. Veza teksta otkriva samo logiku upotrebu rei, a ne ivot na kome se temelji ta upotreba. Preutna metafizika starih pravnih pojmova ne moe se nikakvom upotrebom iznova probuditi u miljenju n j o j stranih ljudi. Ba ono to je poslednje i to je najdublje nije izreeno ni u jednom pravu sveta, zato to se samo po sebi razume. Svako od tih prava preutno pretpostavlja ono to je sutinstveno; ono se obraa ljudima koji razume ju i ume ju da upotrebe ne samo ono to je izreeno, nego, iznutra, i ono to je neizrecljivo, i ba naroito to. Svako pravo je obiajno praVo, i to u meri koju ne moemo nikada dovoljno visoko oceniti: neka zakon i definie rei ivot ih tumai. A kada jedan nama tu pravni jezik, obraen od naunika, hoe svojom pojmovnom shemom da okuje nae sopstveno pravo, tada su pojmovi prazni, a ivot nem. Pravo ne postaje orujem nego teretom, a stvarnost ne koraa zajedno sa pravnom istorijom, nego tee pored nje. I zato je pravna materija, koju zahtevaju injenice nae civilizacije, ula u antiku shemu pravnih knjiga delimino samo spolja ( a delimino nije ni ula), te je zato, za pravnu misao pa i za misao obrazovanih, jo bezoblina, pa za njih i ne postoji. Da li su persone i stvari, u smislu naeg dananjeg zakondavstva, uopte pravni pojmovi? Ne! One samo povlae banalnu granicu izmeu oveka i svega ostalo4

PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljite ga, one ine jednu, tako da kaemo, prirodnoznanstveiiu razliku. A za rimski pojam persona bila je nekada vezana itava metafizika antikog bia; razlika oveka od boanstva, bie polis-a heroja, robova, kosmosa iz materije i oblika, ivotni ideal ataraksije sve je to bilo jedna sama po sebi razumljiva pretpostavka, koja je za nas savreno iezla. Re svojina vezana je u naem miljenju za antiku statiku definiciju, te ,tako iskrivljuje, u svima primenama, dinamiki karakter naega voenja ivota. Mi preputamo takve definicije zanesenim i apstraktnim etiarima, pravni^ cima, filozofima i nerazumljivoj svai politikih doktrinara, pa ipak sve razumevanje privredne istorije naih dana poiva na metafizici tog jednog pojma. I zato neka je ovde u punoj otrini izreeno: antiko pravo bilo je pravo o telima, nae pravo je pravo o funkcijama. Rimljani su stvorili juristiku statiku, a na je zadatak juristika dinamika. Za nas linosti nisu tela, ve jedinstva snage i volje, niti su stvari tela, ve ciljevi, sredstva i tvorevine tih jedinstava. Antiki odnos izmeu tela bio je poloaj, a odnos meu silama zove se delovanje. Za Rimljanima je rob bio stvar koja je proizvodila druge stvari. Pojam o duhovnoj svojini nije nikada pao na um piscu kao to je Ciceron, a kamoli pojam o svojini praktine ideje ili o mogunostima jednog velikog dara. A za nas je organizator, pronalaza, preduzctnik jedna stvaralaka sila koja deluje na druge izvoake sile, dajui pravac, zadatak i sredstva za sopstveno delovanje. I jedni i drugi pripadaju privrednom ivotu ne kao posednici stvari ve kao nosioci energija. Zahtev budunosti je jedno obrtanje celokupnog pravnog miljenja po analogiji sa viom fizikom i matematikom. Celokupni drutveni, privredni, tehniki ivot oekuje da najzad bude shvaen u toni smislu; da se to dostigne, potrebno nam je itavo stolee najotrijeg i najdubljeg miljenja. A za to je potrebna jedna sasvim druga vrsta vaspitavanja pravnika. Taj zadatak zahteva: 1. neposredno proireno praktino iskustvo u privrednom ivotu sadanjice; 2. tano poznavanje pravne istorije Zapada, stalno uporeujui nemaki, engleski i romanski razvitak;

PENGLER Propast Zapada 3. poznavanje antikog prava, i to ne kao obrasca za pojmove koji bi danas vaili, ve kao sjajan primer: kako se jedno pravo razvija isto iz praktinog ivota vremena. Rimsko pravo nije vie za nas izvor osnovnih pojmova koji veno vae. Ali to pravo biva za nas ponovo vrednosno usled odnosa rimskog bia i rimskih prav-1 nih pojmova. Na njemu se moemo nauiti kako treba da izobrazimo svoje pravo iz sopstvenih iskustava."

GLAVA DRUGA

GRADOVI

I NARODI

Prvi

deo

DUA

GRADA
1

Na Egejskom Moru, oko sredine drugog tisuieca pre Hrista, lee jedan prema drugome dva sveta: jedan koji lagano dozreva u nejasnim slutnjama, bremenit nadama, opijen patnjom i delom budunosti, mikenski i drugi, sit i vedar meu blagom stare kulture, fin i lak, sa svima velikim problemima iza sebe, mino jski na Kritu. Nikada neemo stvarno razumeti tu pojavu, koja nailazi ba danas u centar naeg istraivanja, ako ne budemo ocenili onu provaliju suprotnosti koja lei izmeu obe due. Tadanji ljudi su je morali oseati duboko, ali su jedva znali za nju. Vidim pred sobom: kako stanovnici tvrava Tirinsa i Mikene uzdiu sa strahopotovanjem glave ka nedostinoj duhovnosti ivotnih navika u Knosu; kako negovano stanovnitvo ovoga prezirno sa visine gleda na one poglavice i njihovu pratnju; pa ipak ovi zdravi varvari imaju jedno intimno oseanje nadmonosti, kakvo je imao svaki germanski vojnik prema starakim dostojanstvenicima Rima. Otkuda to moemo znati? Bilo je vie takvih momenata kada su se oi u oi nalazili ljudi dveju kultura. Mi znamo za nekoliko izmeu kultura. Pojavljuju se tu raspoloenja koja spadaju u najplodnija ljudske due. 96 97

PENGLER Propast Zapada Kakav je bio odnos izmeu Knosa i Mikene, takav je nesumnjivo bio i izmeu vizantiskog dvora i nemakih velikaa koji su se, kao Oton II, tamo enili jasno divljenje vitezova i grofova, a kao odgovor na nj prezrivo uenje fine, neto uvele i umorne civilizacije medveoj jutarnjoj sveini nemakih zemalja, kao to to opisuje efelov Ekehard. U Karlu Velikom ispoljava se jasno ona meavina praljudske duevnosti lik pred svojim buenjem i kasne duhovnSti koja se na onu naslagala. Po izvesnim -crtama njegove vladavine moemo ga oznaiti kao kalifu Frankistana; ono to je simboliko u toj pojavi jeste meavina obojega u oblicima Ahenske dvorske kapele, koja nije vie moeja, ali jo nije katedrala. Germansko-zapadnjaka predkultura, meutim, napreduje polagano, a ovo iznenadno prosijavanje, koje mi dosta nevelo zovemo karolinkim renesansom, poteklo je kao zraenje od Bagdada. Neka se ne previdi da je vreme Karla Velikog jedna povrinska epizoda. Sa njime se neto odmah i okonava, neto sluajno i bezposledino. Posle 900, posle dubokog sputanja, poinje neto novo, neto to dospeva do delovanja snagom sudbine a dubinom koja obeava dugo trajanje. A oko 800, arabljanska civilizacija iz svetskih gradova Orijenta podigla se kao sunce nad zemljama, kao nekadanja helenistika, koja je i bez Aleksandra, ak i pre njega, bacala sjaj sve do l'nda. Aleksandar je nije ni probudio ni rairio; on je njenim putem poao na Istok, za njom a ne na njenom elu. Ono to stoji na breuljcima Tirinsa i Mikene to su tvrave i palatinstva po praprirodnom germanskom nainu. Kritske palate ne kraljevski dvorci ve ogromne obredne ustanove za mnogobrojnu zajednicu svetenika i svetenica opremljene su svetsko-gradskim, odista kasno-rimskim, luksuzom. Po podnoju onih breuljaka sa trvavama tiskale su se kolibe zemljoradnika i zavisnih pripadnika; na Kritu se iskopavaju (u Gurniji i Hagija Trijadi na primer) gradovi i vile, po kojima vidimo visoko civilizovanu potrebu i graevinsku tehniku kojoj su potpuno poznati najrazmaeniji prohtevi za oblikom nametaja i zidnim dekoracijama, prohtevi za svetlarnicima, kanalizacijama, stepenitima i holovima i slini zadaci. Tamo imamo osnovni plan kue kao strog ivotni simbol, a ovde kao

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi izraz rafinovane celishodnosti. Neka se uporede te kritske kamareske vaze i freske na uglaanom tuku sa svim onim to je pravo mikensko.. To je potpuno primenjena umetnost, fina i prazna, a nikako velika i duboka umetnost sa tekom, nezgrapnom simbolikom kakva tamo sazreva u geometriskom stilu. To uopte nije stil, nego ukus. 1 U Mikeni obitava primitivna rasa, koja bira svoja sedita po iznosu sa tla i po sigurnosti od neprijatelja; minojsko stanovnitvo naseljava se sa poslovnih gledita, kao to sasvim jasno pokazuje grad Filakopi na Melu, koji je sagraen radi izvoza obsidijana. Mikenska palata je jedno obeanje, minojska je neto to je poslednje. A isto tako su leala, oko 800, franaka i zapadno-gotska plemiska sedita i sedita od Loare do Ebra, a juno od njih mavarski zamkovi, vile i moeje, u Kordovi i Granadi. Sigurno nije sluaj to cvetno doba minojskog luksuza pada tano u vreme velike egipanske revolucije, pre svega u vreme Hiksa (17801580).2 Tada su egipanske umetnike zanatlije svakako beali na mirna ostrva i sve do trvava na kopnu, kao u jednom kasnijem sluaju vizantiski naunici u paniju. Jer ovo je pretpostavka za svako razumevanje: minojska kultura je sastavni deo egipatske. Mi bismo to mnogo bolje znali, da nije najbolji deo egipatskih umetnikih tvorevina, sve to je postalo u zapadnoj Delti, palo kao rtva vlanoga tla. Mi poznajemo egipatsku kulturu samo ukoliko je cvetala na suhom tlu, ali ve odavno se i ne sumnja da tu nije bilo teite razvitka. Ne moe se povui otra granica izmeu stare minojske i mlade mikenske umetnosti. Moe se primetili u svem egipatsko-kritskom svetu veoma moderno oduevljenje za te udne i primitivne stvari, i obrnuto, vojniki kraljevi na tvravama kopna otimali su, kupovali, gde god su mogli, kritske umetnike stvari, i svakako im se divili i podraavali ih, kao to je stil seoba naroda ranije slavljen kao pragermanski, po
1 To sada priznaje i ispitivanje umetnosti v. Salis, Die Kunst der Griechen, 1919, S. 3 ff. H. Th. Bossert, Alt Kreta, 1921, Einleitung. Kreta, 2 1921, Einledtung. D Fimmen, Die kretisch-mykenische Kultur, 1921, S. 210.

99

PENGLER Propast Zapada svem svom oblikovnom jeziku orijentalskog porekla 1 . Oni su davali zarobljenim ili pozvanim umetnicima Juga da im zidaju i ukraavaju palatinstva i grobnice. Atrejeb grob u Mikeni time se potpuno stavlja uz Teodorikov grob u Raveni. udo te vrste jeste Bizant. Tu se mora briljivo skidati sloj po sloj: prvo onda kada je, 326, Konstant.n ponovo sagradio veliki grad, koji je Septimije Sever razorio, kao kasno-antiki svetski grad prvoga reda, pa je njemu priticala sa Istoka magiska mlade, a sa Zapada apolinijsko staratvo; pa onda, jo jednom, kada se 1096 pred bedemima sada kasno-arabljanskog svetskog grada pojavie krstai pod Gotfridom Bujonskim (o kojima je duhovita Ana Komnen u svome istoriskome delu dala bespotedno prezrivu sliku 2 ), kada je neto kao prolee prodrlo u poslednje jesenje dane ove civilizacije. Ovaj grad je oaravao i Gote, kao najistoniji grad antike civilizacije, a posle hiljanu godina i Ruse, kao najseverniji grad arabljanske. Ogromna Vasilijeva katedrala iz 1554 u Moskvi, uvod u rusku pred-kulturu, stoji izmeu stilova, kao i Solomonov hram, za itave dve hiljade godina, izmeu svetskog grada Babilona i ranog hrianstva. 2 Prvobitni ovek je ivotinja koja luta, jedno bie ija budnoa pipa nemirno kroz ivot, mikrokozam, koji nije vezan za mesto i domovinu, otrih i plaljivih ula, uvek sav za tim da neto ulovi od neprijateljske prirode. Tek zemljoradnjom poinje dubok preobraaj jer je to neto vetako to je daleko od lovaca i pastira; onaj ko kopa i plui, taj nee da pljaka prirodu, nego hoe da je menja. Zasejati ne znai uzeti, nego stvarati. Ali, time i sam ovek. postaje biljka, naime seljak. Koreni se u tlu onaj ovek koji ga obrauje. ovekova dua otkriva duu tla; javlja se neka vezanost za zemlju, novo oseanje. Neprijateljska priroda postaje prijateljica. Zemlja
1 2

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi postaje majka zemlja. Nastaje odnos meu sejanjem i raanjem, ivotom i smru, detetom i semenom, odnos koji se duboko osea. Nova pobonost, u htonikim kultovima, die se nad plodonosnu zemlju koja srasta sa ljudima. I svuda nastaje, kao savreni izraz ovog ivotnog oseanja, simboliki oblik seljake kue, koja govori o krvi stanovnika rasporedom svojih prostorija i svakom crtom svog spoljanjeg oblika. Seljaka kua je veliki simbol vezane nastanjenosti. Ona sama je biljka; ona sputa svoje korene duboko u sopstveno tle. Ona je svojina u najsvetlijem smislu. Dobri duhovi ognjita i vrata, zemljita i prostorija: Vesta, Janus, lar.i i penati, imaju svoje uvreno mesto kao i sam ovek. To je pretpostavka svake kulture, koja, i sama biljolika, izrasta na materinskom tlu i jo jae produbljuje duevnu vezanost oveka sa tlom. Ono to je seljaku kua, to je oveku kulture grad. Ono to su pojedinoj kui dobri duhovi, to je svakome gradu zatitno boanstvo ili svetac. I grad je jedno biljoliko bie. Od njega je, kao i od seljatva, daleko sve to je nomadsko, to je isto mikrokosmiko. Zato je svaki razvitak vieg oblikovnog jezika vezan za tle. Ni umetnost ni religija ne mogu menjati mesto svoga raenja. Tek civilizacija, sa svojim dinovskim gradovima, prezire ove korene duevnosti i otkida se od njih. Civilizovani ovek, intelektualni nomad, opet je sav mikrokozam, potpuno bez domovine, slobodan duhom kao to su ulima bili slobodni pastiri i lovci. Ubi bene ibi patria to vai i pre i posle kulture. U pred-proleu seobe naroda, devianska i ve materinska germanska enja traila je na jugu domovinu, da svije gnezdo za svoju buduu kulturu. Danas, na kraju te kulture, istemeljeni duh kroz sve mogunosti tla i misli. A izmeu toga lei vreme u kome ovek umire za komad zemlje. Odluna je injenica, koja nije ocenjena u svom punom znaenju, to su sve velike kulture gradske kulture. Vii ovek drugoga doba je ivotinja koja grc.di gradove. To je pravi kriterij svetske istorije, koji je najotrije deli od istorije ljudske uopte. Istorija sveta je istorija gradskih ljudi. Narodi, drave, politika i religija, sve umetnosti, sve nauke poivaju na jednom prafenomenu ljudskog bia: gradu. Poto svi mi101

Dehio, Gesch. d. deutsch. Kunst, i919, S. 16 ff. Dieterich, Byz. Charakterkopje, S. 136 f.

PENGLER Propast Zapada slioci svih kultura ive i sami po gradovima ak i oni koji se telesno nalaze na selu to oni i ne znaju kako je grad udna Stvar. Moramo se postaviti potupo u zauenost praoveka koji prvi put ugleda nasred tla ovu masu kamena i drveta, sa njenim ulicama okruenim kamenjem, njenim trgovima poplaanim kamenjem, jedno kuite najudnijeg oblika, po kome vri od ljudi. Pravo udo je raanje due jednog grada. Ona se iznenada izdvaja iz opte duevnosti svoje kulture kao dua masa sasvim nove vrste, iji e poslednji osnovi za nas ostati vena tajna. Kada se probudi, stvara sebi vidljivo telo. Nastaje celina iz seoskog zbira dvorita i kua, od kojih je svaka imala svoju istoriju. I ta celina ivi, die, raste, dobija lice i unutarnji oblik i istoriju. Otsada su predmet oblikovnog jezika i istorije stila, koja prati sav ivotni tok jedne kulture, ne samo pojedine kue, hramovi, katedrale, palate ve i slika grada kao jedinstvo. Razume se da se grad i selo ne razlikuju obimom nego postojanjem due. Ima vrlo velikih naselja koja ipak nisu gradovi, ne samo u primitivnim stanjima kao danas u unutranjosti Afrike:, ve u kasnoj Kini i Indiji, pa i u svima industrijskim oblastima Evrope i Amerike. Ona su sredita zemlje, ali unutarnje ne ine svet za sebe. Nemaju duu. Svako primitivno stanovnitvo ivi potpuno seljaki i seoski. Za njih ne postoji bie grad. Ono to se, spolja, odvaja od sela nije grad nego trg, isto sredite zemaljskih ivotnih interesa, i kad je re o njemu, ne moe biti govora o nekom osobenom ivotu. Stanovnici trga, i kada su zanatlije i trgovci, ive i misle kao seljaci. Moramo tano proosetiti ta to znai kada iz jednog praegipanskog, prakineskog ili germanskog sela, iz takve jedne takice na prostranoj zemlji, postane grad koji se spolja moda niim ne razlikuje, ali koji je, duevno, jedno mesto iz koga sada ovek doivljuje zemlju i selo kao okolinu, kao neto drugo, neto podreeno. Otsada postoje dva ivota, onaj unutra i onaj spolja, i seljak to osea tano isto onako kao i graanin. Seoski kova i kova u gradu, seoski kmet i gradonaelnik ive u dva razliita sveta. ovek sela i ovek grada su dva razliita bia. Prvo oseaju razliku, a onda ona ovlada njima; najzad se vie ne razumeju. Blii su danas seljak iz Marke i Sicilije nego 0

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi seljak iz Marke i Berlinac. Tako gledajui, postoje stvarni gradovi, a takvo gledanje lei u osnovi celokupnog budnog bia svih kultura kao neto to se samo po sebi razume. Svako rano doba kulture ujedno je i rano doba novog gradskog bia. oveka predkulture ispunjavaju uasom te tvorevine, prema kojima on, unutarnje, ne moe nikako da stekne neki odnos. Germani su se na mnogim mestima, na Rajni i Dunavu (kao na primer u trasburgu), naselili ispred kapija rimskih gradova koji su ostali pusti. 1 Na Kritu su osvajai postavljali selo na razvalinama spaljenih gradova, kao u Gurniji i Knosu. Redovi zapadnjake predkulture, benediktinci, a najpre klunijanci i premonstratinci, naseljuju se kao vitezovi na slobodnom tlu. Tek franjevci i dominikanci useljavaju se u rano-gotske gradove: tu se ba probudila dua grada. Pa i tu, na svima graevinama, u celokupnoj franjevakoj umetnosti, ima nene sete, skoro mistinog straha pojedinca pred onim novim, svetlim, budnim, onim to celokupnost jo nejasno prima. ovek se jedva usuuje da ne bude vie seljak, l'ek jezuiti ive sa zrelim i nadmonim biem pravih velikogradskih ljudi. Simbol bezuslovnog preimustva zemlje i tla, koje grad jo nikako ne priznaje, jeste to to vladari svakog ranog vremena dre dvorove po putujuim palatinstvima. U egipatskom Starom carstvu jako naseljeno sedite uprave je kod Belog zida pri Ptah-hramu u kasnijem Memfisu, ali se prestonice faraona neprestano izmenjuju, kao i u sumerskoj Babiloniji i u karolinkom carstvu. 2 Rano-kineski vladari Du-dinastije imaju po pravilu svoje palatinstvo, poev od 1109, u Loh-jangu (danas Ho-nan-fu), ali tek od 770, to odgovara naem 16 veku, to mesto biva uzdignuto do stalnog prestonikog grada. Nigde se oseanje vezanosti za zemlju, oseanje biljolikokosmikoga, nije tako silno izrazilo kao u arhitekturi onih siunih ranih gradova koji su jedva neto vie od nekoliko ulica oko trga, tvrave ili kakve ,svetinje. Ovde, ako igde na drugom rnestu, biva nam jasno da je svaki veliki stil i sam jedna biljka. Dorski stub, egipatska piramida, gotika katedrala, izrastaju
1 2

Dehio, Gesch. d. deutsch. Kunst, 1919, S. 13 f. Ed. Meyer, Gesch. d. Altertums, I, S. 188. 103

PENGLER Propast Zapada iz tla strogo, sudbinski, kao ne-budno bie; jonski stub i graevine Srednjeg carstva i baroka poivaju na tlu, potpuno budno, samosvesno, slobodno i pouzdano. Tu je . bie, odvojeno od sila tla, kao otseeno od njega plonikom pod nogama, postalo umornije i tie, a oseanje i razumevanje sve monije. ovek postaje duh, slobodan, i opet sliniji nomadu, ali ui i hladniji. Duh je specifino gradski oblik budnoe koja razumeva. Sva umetnost, sva religija i nauka, polagano postaju duhovne, tue selu i zemlji, nerazumljive seljaku koji je sa zemljom i na njoj. Sa civilizacijom nastupa klimakterij. Prastari koreni bia sasuuju se u kamenim masama njenih gradova. Slobodni duh kobna re! pojavljuje se kao plamen koji se izdigne u sjaju i naglo u vazduhu izgori.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi jui unutranji oblik, samo zato to ne izrastaju iz okoline polja i livada ve susednih kua. Narodi rane kulture postali su postepeno gradski narodi, te dakle postoji specifina kineska, indiska, apoliniska, f a u s t o v v ska slika grada, pa, opet, i jermenska ili sirska, jonska ili etruanska, nemaka, francuska ili engleska fiziognomija grada. Postoji grad Fidijin, grad Rembrantov, grad Luterov. Ova obeleavanja i sama imena Granada,. Venecija, Nirnberg odmah doaravaju odreenu sliku, jer je sve to jedna kultura proizvodi u religiji, umetnosti i nauci postalo u takvim gradovima. Krstaki ratovi potekli su jo iz duha vitekih zamkova i seoskih manastira, reformacija je gradska i pripada uskim uliicama i strmim selima. Veliki ep, koji govori o krvi i koji peva, pripada palatinstvu i zamku tvravi, ali drama, u kojoj sam sebe ispituje budni ivot, jeste gradska poezija; veliki roman, pogled osloboenog duha na sve to je ljudsko, pretpostavlja svetski grad. Postoji jedino gradska lirika, ako se izuzme prava narodna pesma; i-jedino gradsko slikarstvo i arhitektura sa kratkom i brzom istorijom, ako apstrahujemo venu seljaku umetnost. Pa onda glasni oblikovni jezik ovih velikih kamenih tvorevina koji samo gradsko ljudstvo, svo pretvoreno u oko i duh, unosi u svoj svetlosni svet, suprotno tiem jeziku sela i zemlje! Silueta velikog grada, krovovi sa svojim dimnjacima, tornjevi i kubeta na vidiku! Kakvim jezikom sve ne govori jedan pogled iia Nirnberg i Fiorencu, na Damask i Moskvu, na Peking i Benares! ta znamo mi o duhu antikih gradova, Kada ne poznajemo njihove linije pod junim nebom, u popodnevnoj svetlosti, pod oblacima, izjutra, u zvezdanoj noi! Ove ulice,prave ili krive, iroke ili uske; ove niske, strme, vedre, mrane kue, koje svojim fasadama, svojim licima, gledaju na ulicu po 1 svima zapadnjakim gradovima, a koje opet po svima istonjakim, bez prozora, u reetkama, okreu lea ulici; duh trgova i kutova, otvoreni izgledi i or-sokaci, kladenac i spomenici, crkve, hramovi i moeje, amfiteatri i eleznike stanice, bazari i optinske kue; pa onda opet pred graa, kue posred vrtova i najamne kuerine izmeu ubrita i njiva, otmeni i siromani kvartovi, Subura u antikom Rimu i Sen-ermen u Parizu, stare Baje i dananja Nica, male slike gradova Rotenburga i Bria,

3
Nova dua grada govori novim jezikom, koji se po znaenju uskoro izravnava sa jezikom kulture uopte. Slobodno tle sa svojim seoskim ljudima zaprepaeno je: ono vie ne razume taj jezik; zbunjuje se i zanemi. Svaka prava, istorija stila odigrava se po gradovima. Ono to u logici vidljivih oblika govori oku iskljuivo je sudbina grada i doivljavanje gradskih ljudi. Najranija gotika izrastala je jo sa tla i obuhvatala seljaku kuu sa njenim stanovnicima i nametajem. Ali renesansni stil izrasta sarno u renesansnom gradu barokni stil samo u baroknom gradu, da i ne govorimo o sasvim veliko-gradskom korintskom stubu i o rokokou. Moda jo dopire neka laka crta sa tla, ali samo selo nije vie sposobno ni za najmanje stvaralatvo. Seljak i seljaka kua ostali su gotiki u svemu to je bj.tno, pa su to jo i danas Helensko selo sauvalo je geometriski stil, egipatsko selo stil Staroga carstva. Lice grada je, pre svih stvari, ono neto iji izraz poseduje itavu jednu istoriju, ono neto ija je izraajna igra skoro duevna istorija same kulture. Tu su, prvo, oni mali pra-gradovi gotike i svih ostalih ranih kultura, koji se skoro gube na tlu, jo prave seljake kue koje se tiskaju u senci kakve tvrave ili svetinje, i koje postaju gradskim kuama, i ne menja104

PENGLER Propast Zapada pa more od kua u Babilonu, Tenohtitlanu, Rimu i Londonu! Sve to ima istoriju i jeste istorija. Jedan veliki politiki dogaaj pa se lice grada izbora drugim borama. Napoleon je dao drugo lice burbonskom Parizu, Bizmark malogradskom Berlinu. A naporedo s time stoji seljatvo, nekretljivo, gunavo i ljutito. U najranije doba slika tla vlada iskljuivo ljudskim okom. Ona formira ovekovu duu, ona sa njime treperi. Jedan isti takt proima njegovo oseanje i umorenje uma. Njegov lik, njegov hod, njegova nonja ak, prilagoavaju se livadama i bunju. Selo sa svojim tihim, breuljkastim krovovima, veernjim dimom, kladencima, ogradama i ivotinjama lei savim izgubljeno na zemlji i kao uvijeno njome. Tle potvruje selo, ono je pojaavanje njegove slike; tek kasni grad prkosi tlu. On svojom siluetom protivrei linijama prirode. On odrie sve to je priroda. On hoe da bude neto drugo i neto vie. Ta otra slemena, ta barokna kube ta, vrhovi i otrice ivice, nemaju u prarodi nieg sebi srodnog, i nee da ga imaju; i najzad dinovski svetski grad grad kao svet, pored koga ne treba da postoji drugi, poinje razorno delo na slici tla. Nekada se grad podavao slici tla, sada hoe da je izravna sa svojom sopstvenom. Tada tamo napolju od poljskih puteva postaju iroki drumovi, od uma i livada parkovi, od brda mesta za lepi izgled; u samome gradu se izmilja vetaka priroda, fontane namesto izvora, leje sa cveem, vodeni kanalii, potseene ivice namesto livada, jezera i bunja. U selu je slamnati krov jo kao breuljak, uliica kao lug. A ovde se otvaraju ponori visokih i dugih ulica, puni raznobojne praine i udne buke; tu stanuju ljudi kakve nikad nije ni slutilo prirodno bie. Nonje, ak i lica, podeeni su tonski" prema kamenoj pozadini. Danju se razvija kretanje po ulicama u udnim bojama i tonovima, nou nova svetlost koja zasenjuje mesec. I' seljak stoji bespomono na ploniku, smena prilika koja nita ne razume i koju niko ne razume, dobar samo za egu i da ovom svetu stvara hleba. A iz toga sleduje, i to je ono to je bitnije no sve ostalo: svu politiku, svu privrednu istoriju moemo shvatiti samo tako ako upoznamo grad, koji se sve vie odvaja od tla i koji mu konano potpuno oduzima i 06

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi vrednost, grad kao tvorevinu koja odreuje hod i smisao vie istorije uopte. Istorija sveta je istorija grada. U svakoj kulturi ubrzo se pojavljuje tip glavnog grada, apstrahujui potpuno od toga to antiki ovek, iz svog euklidovskog oseanja bia, vezuje pojam drave sa tranjom minimalne rasprostrtosti, pa sve izrazitije izjednauje dravu sa kamenim telom pojedinanog polisa. Taj glavni grad, kao to mu i samo znaajno ime kazuje, jeste grad iji duh vlada zemljom, i to svojim privrednim i politikim metodama, ciljevima i odlukama. Zemlja sa svojim stanovnicima postaje sredstvo i objekt tog vodeeg duha. Ona i ne razume 0 emu se radi. Nju i ne pitaju. Velike stranke u svim zemljama svih kasnih kultura, revolucije, cezarizam, demokratija, parlamenat sve je to oblik u kome duh glavnog grada saoptava selu i zemlji ono to imaju da ele i radi ega imaju, u prilikama, da ginu. Antiki forum, zapadnjaka tampa, potpuno su duhovna sredstva sile i moi grada koji gospodari. Svaki onaj ovek sa sela koji jo pojmi ta u tim vremenima politika, 1 koji joj se osea doraslim, odlazi u grad, ako ne telesno a ono, sigurno, duhovno. Raspoloenje i javno rnnenje seljake zemlje, ukoliko postoji, biva propisano i voeno pismeno i usmeno iz grada. Teba je Egipt, Rim je orbis terrarum, Bagdad je islam, Pariz je Francuska. Istorija svakog ranog vremena odigrava se u mnogim malim sreditima pojedinih zemalja. Egipatske krajine, homerovski grki narodi, gotika grofov stva i slobodni gradovi - gradili su nekad istoriju. Ali se politika malo pomalo skuplja u svega nekoliko glavnih gradova, a svi ostali odravaju samo jo privid politikog ivota. U tome ni antiko atomiziranje sveta u ravice-gradove nije nita izmenilo. Ve u peloponeskom ratu stvarnu politiku vodile su jo samo Sparta i Atina. Ostali gradovi na Egejskom Moru jo su samo pripadnici podruju moi ove ili one politike. O nekoj sopstvenoj pravnoj politici nema ni govora. Najzad se antika istorija odigrava jedino na forumu grada Rima. Mogao se Cezar boriti u Galiji, Antonije u Egiptu, Cezarove ubice u Makedoniji: ono to se tamo dogaa dobija svoj smisao tek u odnosu na Rim. 107

PENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi

4
Svaka prava istorija poinje time to se obrazuju, kao takva, dva pra-stalea, plemstvo r svetenstvo, i to se izdiu iznad seljatva. Suprotnost velikog i malog plemstva, kralja i vazala, svetovne i duhovne moi, jeste osnovni oblik svake rano-homerovske, staro-kineske, gotike politike, dok se stil istorije preobraava sa gradom, sa graanstvom, sa treim staleom. Ali se celokupni smisao istorije skuplja iskljuivo u stalekoj svesti tih stalea. Seljak je bezistoriski. Selo je van svetske istorije, i sav razvoj, od trojanskog pa do mitridatskog rata, od saksonskih careva pa do svetskog rata, uji iznad ovih malih taaka na tlu, prigodno i unitavajui, koristei njihovu krv, ali ne dodirujui nikada njihovu unutricu; Seljak je veni ovek, nezavisan od svake kulture, koja svija gnezdo po gradovima. On joj prethodi, on je nadivljuje, plodei se tmulo i nejasno sa roda na rod, ogranien na pozive i sposobnost vezane za zemlju, mistina dua, suhi razum, vezan za ono to je praktino, ishodite i veno tekui izvor krvi, koja u gradovima gradi istoriju sveta. Sporo i nepoverljivo, on konano i primi, ne menjajui ni u emu svoj stav prema ivotu, sve ono to kultura tamo po gradovima izmilja kao dravne oblike i privredne obiaje, kao naela vere, kao orua, kao znanje i umetnost. Tako je zapadno-evropski seljak spoljanje primio sva uenja velikih koncila, od velikog lateranskog pa do tridentskog, tako rezultate mainske tehnike i francuske revolucije. On je ipak zato ostao ono to je i bio, to je bio ve pre Karla Velikog. Dananja pobonost seljaka starija je nego hrianstvo. Njegovi bogovi su stariji od svake vie religije. Skinite sa njega pritisak velikih gradova, i on e se bez velikog liavanja vratiti u svoje prirodno pra-stanje. Njegova stvarna etika, njegova stvarna metafizika, koju nijedan gradski nauenjak nije smatrao nikada dostojnim otkria, jesu van svake istorije religije i duha. One uopte nemaju istorije. Grad je duh. Veliki grad je slobodni duh. Graanstvo, stale duha, poinje da biva svesno svog osobenog bia pobunom protiv feudalnih sila krvi 0

i predanja. Ono rui prestole i ograniava stara prava u ime razuma, a pre svega u ime naroda, pod kojim se otsada misli iskljuivo na gradski narod. Demokratija je politiki oblik u kome se od seljaka trai da ima na svet i ivot onakvo gledite kakvo imaju ljudi grada. Gradski duh reformira veliku religiju ranoga doba i stavlja pored stare staleke graansku religiju, slobodnu nauku. Grad preuzima vodstvo privredne istorije, stavljajui namesto pra-vrednosti zemlje, koje se nikada ne mogu odvojiti od seljakog ivota i miljenja, pojam novca, odvojen od dobara. Prastara seljaka re za saobraaj dobara je izmena. Pa ak i tamo gde se radi o zameni jedne stvari za plemeniti me tal nije u osnovi te radnje miljenje o novcu, koje pojmovno odvaja vrednost od same stvari, pa je vezuje za fiktivnu ili metalnu koliinu, koja je otsada odreena da ono drugo, robu, meri. Karavani i plovidbe Vikinga u rano doba kreu se izmeu naselja na tlu i znae izmenu i pljaku. A u kasno doba izmeu gradova i znae novac. To razlikuje Normane pre krstakih pohoda i Hanzeate i Venecijance posle tih pohoda, antike moreplovce u mikensko doba i u -doba velikih kolonizacija. Grad znai ne samo duh, nego i novac. Nastupa epoha kada se grad tako silno razvio da vie ne mora da se brani od zemlje, od seljatva i vitetva, kada se zemlja sa svojim pra-staleima beznadeno brani od premoi grada: duhovno od racionalizma, politiki od demokratije, privredno od novca. U takvo doba ve se jako smanjio broj gradova koji dolaze u obzir kao istoriske voe. Nastaje duboka, pre svega duevna, razlika izmeu velikog i malog grada, a ovaj drugi pod vrlo karakteristinim imenom varoica postaje deo zemlje koja aktivno vie ne znai nita. Suprotnost izmeu oveka grada i oveka sela nije postala manjom u tim malim gradovima, ali ona iezava pred novim otstojanjem koje se stvara izmeu njih i velikog grada. Seljako-malograanska lukavost i velikogradska inteligencija dva su oblika budnoga bia koje razumeva, i izmeu njih je jedva mogue sporazumevanje. Jasno je da se i tu ne radi o broju stanovnika nego o duhu. Jasno je i to da se po svim velikim gradovima mogu da odre kutovi u kojima 109

PENGLER Propast Zapada fragmenti ljudstva koje je ostalo gotovo sasvim seljako ive po svojim uliicama kao na selu i gde su stanovnici preko puta gotovo u seljakim odnosima. Od tih skoro seljakih ljudi, preko sve uih slojeva, do malog broja pravnih velikovaroana, vodi jedna piramida sve gradskije formiranih ljudi; oni poslednji su svuda onde kod kue gde im se ispune njihovi duevni uslovi. Time je i pojam novac dostigao svoju punu apstraktnost. On ne slui vie razumevanju privrednog saobraaja; on podvrgava svom sopstvenom razviu opticaj robe. On ne ceni vie stvari po - meusobnim odnosima, ve u odnosu na sebe sama. Njegov odnos prema tlu i ljudima sraslim za to tle tako je savreno iezao da ga privredno miljenje vodeih gradova novani trgovi vie i ne uzima u obzir. Novac je sada postao sila, i to isto duhovna sila koju metal samo reprezentuje, sila u budnom biu gornjeg sloja privredno aktivnog stanovnitva, sila koja ljude koji se njome bave ini zavisnim od sebe, kao to je ranije seljak zavisio od zemlje. Postoji miljenje u novcu kao to postoji i matematiko miljenje, juristiko miljenje. Ali, tle je neto stvarno i prirodno, novac neto apstraktno i vetako, ista kategorija, kao ono vrlina u prosvetilakoj misli. Iz toga sleduje da je svaka prvobitna privreda, dakle privreda bez gradova, zavisna od kosmikih sila tla, klime, soja ljudi, pa je tako ograniena, dok duh, kao isti oblik saobraanja po oblasti budnoga bia, ima bezgranini krug mogunosti, neogranien stvarnou, kao to su i koliine matematikog i logikog sveta. Onako isto kao to nas pogled na injenice ne moe spreiti da konstruiemo koliko god hoemo ne-euklidovskih geometrija, nema ni u izobraenoj velikogradskoj privredi nikakve smetnje da se novac poveava, da se na neki nain misli u drugim novanim dimenzijama, to sve nema nikakve veze sa nekakvim poveanjem zlata ili uopte stvarnih vrednosti. Nema merila niti vrste dobara po kojima bi se mogla uporeivati vrednost jednog talenta u vreme persiskih ratova i njegova vrednost u Pompejevoj pljaci Egipta. Novac je za oveka kao za ekonomsku ivotinju oblik aktivnog bia uopte. Na tome poiva njegova neuvena mo nad svakom poetnom 0

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi civilizacijom: ova je uvek bezuslovno diktatura toga novca, u svakoj kulturi u osobenom obliku. Ali, u tome je njegova neodrivost, usled koje konano gubi svoju mo i svoj smisao, te potpuno iezava iz miljenja kasne civilizacije( kao na primer u vreme Dioklecijana), i ustupa opet mesto pra-vrednostima vezanim za stalno tle. Najzad svetski grad postaje ogromni simbol, konaite potpuno osloboenog duha, sredite u koje se konano koncentrie hod svetske istorije: to su ono malo dinovskih gradova svih zrelih civilizacija koji gone i obescenjuju celokupno materinsko tle svoje kulture nazivajui ga provincija. Provincija je sada sve, zemlja i selo, mali i veliki grad, sve izuzev ove dve ili tri take. Nema vie plemia i graana, slobodnih i robova, Helena i varvara, pravovernih i nevernika, nego postoje jedino jo graani svetskog grada i provincijalci. Pred ovom jednom suprotnou blede sve ostale, suprotnou koja gospodari svima dogaajima, ivotnim navikama i nazorima na svet. Najraniji svetski gradovi bili su Babilon i Teba Novoga carstva minojski svet na Kritu spada, unato svome sjaju, u egipatsku provinciju. U antici je prvi primer Aleksandrija; stara Helada je na jedan mah postala provincijom. Nisu je potisnuli ni Rim, ni novo-osnovana Kartagina, ni Bizant. U Indiji su dinovski gradovi bili Udein, Kanaud, a najpre Paialiputra, uvena sve do Kine i Jave; poznat je na Zapadu bajoslovni ugled Bagdada i Granade. U meksikanskom svetu bio je, kako izgleda, 950 osnovani Uksmal prvi svetski grad Maja carstva, koja su postala provincije izdizanjem toletekih svetskih gradova Teskuka i Tenohtitlana. Neka se ne zaboravi gde se prvi put pojavljuje re provinia: to je dravno-pravna oznaka Rimljana za Siciliju, ijim osvajanjem prvi put jedno nekada vodee kulturno tle opada do bezuslovnog objekta. Sirakuza je bila najraniji stvarni svetski grad antikoga sveta, kada je Rim bio beznaajna palanka. Od tada je ona prema Rimu provincijski grad. I sasvim u istom smislu bili su habzburki Madrid i papski Rim u 17 veku vodei veliki gradovi, dok ih nisu potisnuli na rang provincije, od kraja 18 veka, svetski gradovi Lon 111

PENGLER Propast Zapada don i Pariz. Po posledicama najozbiljniji dogaaj prologa veka moda je uspinjanje Njujorka do svetskog grada, usled secesionog rata 18611865.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi i ruenjem. Ko sa tornja posmatra more od kua, taj tano vidi u ovoj okamenjenoj istoriji jednog bia. epohu u kojoj se dokonava organsko raenje a zapoinje anorgansko nagomilavanje, koje je neogranieno i koje prekoraava sve vidike. I sada nastaju vetake, matematike tvorevine, potpuno tue zemlji, tvorevine kojima se ljudi isto duhovno raduju kao celishodnima, gradovi gradskih neimara, koji u svima civilizacijama tee istom ahovskom obliku, simbolu bez-duevnosti. Ovim pravilnim kvadratima od kua udili su se Heroot u Babilonu i panci u Tenohtitlanu. U antikom svetu, niz apstraktnih gradova poinje sa gradom Turio j, koji je projektovao 441 Hipodam iz Mi leta. Kao obrazac mnogobrojnih provinciskih gradova carskog vremena sleduje Prijena, gde ahovski obrazac potpuno ignorie pokrenutost osnovne povrine, potom Rod i Aleksandrija. Islamski graevinari su planski izgradili, poev od 762, Bagdad, a sto godina kasnije dinovski grad Samaru na Tigru. 1 U zapadno-evropsko-amerikanskom svetu prvi je veliki primer plan Vaingtona (1791). Ne moe biti nikakve sumnje o tome da su svetski gradovi Han- vremena u Kini i vremena Maurija-dinastije u Indiji imali isto tako geometrijske oblike. Svetski gradovi zapadno-evropsko-amerikanske civilizacije nisu jo ni izdaleka dostigli vrhunac svog razvia. Vidim mnogo posle 2000 gradove sa deset do dvadeset miliona ljudi, koji se prostiru po ogromnim zemljitima, sa graevinama prema kojimai i najvee dananje deluju kao kepeci, i sa saobraajem koji bi nam danas izgledao kao ludilo. Pa ak i u ovom poslednjem obliku svoga bia oblikovni ideal antikog oveka jo je telesna taka. Dok dinovski gradovi sadanjice ispoljavaju svu nau naklonost ka beskrajnome: postavljanje predgraa i kolonija sa vilama na prostranom tlu, silna mrea svakovrsnih saobraajnih sredstava na sve strane, a u gusto izgraenom naselju regulisani brzi saobraaj po
1 Samara pokazuje amerikanske razmere, kao carski forum u Rimu i razvaline Luksora i Karnaka. Grad se protee 33 km. du reke. Palata Balkuvara, koju je sazidao kalifa Mutavakil za jednog od svojih sinova, ini kvadrat ija je strana 1250 m. Jedna od dinovskih moeja meri 260 x 180 m. Upor. Scfnvarz, Die Abbasidenresidenz Samarra, 1910; Herzfeld, Ausgrabungevi von Samarra, 1912.

5
Kameni kolos, svetski grad, stoji na kraju ivotnog toka svake velike kulture. oveka kulture, koga je duevno formirala zemlja, osvaja njegova sopstvena tvorevina, grad, pravi ga svojim stvorom, svojim izvrujuim organom, i konano svojom rtvom. Ova kamena masa je apsolutni grad. Njegova slika, koja se svojom velianstvenom lepotom ocrtava u svetlosnom svetu ljudskog oka, sadri svu uzvienu simboliku onoga to je konano postalo. Kamen gotikih graevina, pun due, najzad je u toku hiljadugodinje istorije stila postao obezduenim materijalom ove demonske kamene pustinje. Ovi poslednji gradovi su sasvim duh. Njihove kue nisu vie, kao jo one jonskih i baroknih gradova, potomci stare seljake kue od koje je nekada zapoela kultura. One uopte nisu vie kue u kojima ima ma gde mesta za Vestu i Janusa, za penate i lare, ve gola stanita koja je stvorila ne krv ve cilj, ne oseanje ve privredni preduzimaki duh. Dok je god ognjite u pobonom smislu pravo znaajno sredite porodice, dotle nije ieznuo poslednji odnos prema zemlji. Tek kada se i to izgubi, kada u ovome moru od kua vodi svoj lutalaki ivot, od pribeita do pribeita, masa kirajdija i gostiju za no, kao lovci i pastiri pred-kulturnog vremena, tek tada se izobraava potpuno intelektualni nomad. Ovaj grad je svet, on je uopte svet'. On samo kao celina ima znaenje ljudskog stana. Kue su samo atomi koji grad sastavljaju. Sada poinju stari sazreli gradovi sa svojim gotikim jezgrom, katedralom, svojom optinskom kuom, svojim uliicama strmih krovova, oko ijih je tornjeva i kapija barokno doba opasalo duhovnije, svetlije patriciske kue, palate i crkve sa predvorjem sada oni poinju sa svih strana da se bujno pretvaraju u bezoblinu masu, da se svojim gomilama najamnih kuerina i korisnih graevina ire po zemlji koja ostaje pusta, da razaraju dostojanstveno lice pregraivanjima

113

PENGLER Propast Zapada irokim ulinim trakama, iznad i ispod njih pravi antiki grad nee da se iri nego hoe da se sve vie zgunjava: ulice uske i tesne, koje iskljuuju svaki brzi saobraaj (ovaj je ipak bio stvoren po rimskim vojnim drumovima); nikakve naklonosti da se stanuje ispred grada niti da se stvore ak i pretpostavke za takvo jedno stnovanje. Grad i sada jo treba da bude telo, gusto i okruglo, soma u najstroijem smislu. Sinojkizam, koji je u antiko rano doba vukao sa svih strana seosko stanovnitvo u grad i tek time stvorio tip polisa, ponavlja se jo jednom na kraju u apsurdnom obliku: svak hoe da stanuje usred grada, u njegovom najguem jezgru, inae se ne osea kao ovek toga grada. Svi su ti gradovi samo' city, unutranji grad. Novi sinojkizam stvara namesto zone predgraa svet gornjih spratova. Rim je imao godine 74, uprkos ogromnim carskim graevinama, upravo smean opseg od 19V0 km. 1 To je dovelo dotle da ova tela uopte nisu rasla u irinu, nego neprestano u visinu. Najamne kuerine Rima, kao ozloglaena Insula Feliculae, dostizale su uzs ulinu irinu od 35 m. takve visine kakvih na Zapadu jo ni nema, 2 a u Americi samo u malo gradova. Krovovi kua pored Kapitola dostizali su, pod Vespazijanom, ve visinu breuljkovog sedla. 3 U svakome od tih raskonih masovnih gradova caruje strahovita beda, pod ivi ja van je svih ivotnih navika, koje ve sada odgajaju, izmeu slemena i mansardi, po podrumima i zadnjim dvoritima, novog pra-oveka. Isto je to bilo i u Bagdadu i Babilonu, kao i u Tenohtitlanu, kao i danas u Londonu i Berlinu. Diodor pria o jednom svrgnutom egipatskom kralju koji je u Rimu morao stanovati u bednom najamnom stanu, visoko na spratu. Ali ni beda, ni namoravanje ni jasno uvianje da je ovaj razvitak jedno ludilo ne mogu smanjiti privlanu snagu ove demonske tvorevine. Kolo sudbine
1 Friedlander, Sittengeschichte Roms I, S. 5; neka se ovo uporedi sa ni izdaleka tako naseljenom Samarom; ni kasno-antnki veliki gradovi na arabijanskom tlu nisu, u tom pogledu, antiki. Predgrae sa vrtovima u Antiohiji bilo je uveno na elom Istoku. 2 Grad koji je egipeanski Julijan Apostata, Amenofis IV, podigao, Tel el Amarna, imao je ulice od 45 m. irine. Borchardt, Zeitschrvfi: fiir Bauwesen LXVI, 524. 3 Pohlmann, Aus Altertum und Gegemvart, 1910, S. 211 ff.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi doko tri java se kraju; roenje grada povlai njegovu Smrt. Poetak i kraj, seljaka kua i blok kua, odnose se kao dua i inteligencija, kao. krv i kamen. Ali, vreme nije uzalud re za injenicu neobrtljivosti. Ovde ima samo napred, nema nazad. Seljatvo je nekada rodilo trg, palanku, i hranilo ih najboljom krvlju svojom. Sada dinovski grad isisava zemlju i selo, nezasitiv, neprestano iziskujui i gutajui nove struje ljudske, dok i sam, usred jedva jo naseljene pustinje, ne oslabi i ne izumre. Ko je jednom podlegao svoj grenoj lepoti ovog poslednjeg uda svake istorije, taj se nje nee osloboditi. Prvobitni narodi mogu se otkinuti od tla i putovati u daljinu. Duhovni nomad to vie ne moe. Bolna enja za domom, za velikim gradom, moda je jaa no svaka druga; domovina je za duhovnog nomada svaki od tih gradova, tuina mu je ve i najblie selo. Radije e umreti na ploniku, no to e se vratiti na zemlju. Pa takve nee osloboditi ak ni gaenje od te divote, umor od ovog svetlucanja u hiljadu boja, taedium vitae, to ponekog najzad i obuzme. Oni sobom nose grad u svoja brda i na more. Izgubili su u sebi zemlju, a napolju je vie ne nalaze. Ono to oveka svetskog grada ini nesposobnim da ivi na nekom drugom a ne na svom vetakom tlu jeste gubitak kosmikog takta u njegovom biu, dok naponi budnog mu bia postaju sve opasniji. Neka se ne zaboravi cla u jednom mikrokozmu ivotinjolika strana, budnoa, pridolazi biljolikom biu njegovom, a ne obrnuto. Takt i napon, krv i duh, sudbina i uzronost, odnose se kao cvetno selo prema okamenjenom gradu, kao neto to je tu samo za se prema neem drugom to od njega zavisi. Napon bez kosmikog takta koji mu daje duu znai prelaz u nita. ' A civilizacija je samo napon. Glave svih civilizovanih ljudi od ranga najzad su iskljuivo preovladane izra- * zom najotrijeg napona. Inteligencija nije nita drugo do sposobnost za najnapetije razumevanje. Ove glave su, u svakoj kulturi, tip njenog poslednjeg oveka. Uporedite sa njima seljake glave, kada se pojave u ulinoj tiini velikog grada. Put od seljake otroumnosti lukavosti, uroene dosetke, instinkta (koji, kao i u svih pametnih ivotinja, poivaju na prooseanom taktu), preko gradskog duha, do svetsko-gradske inteligencije (ta re izvrsno karakterie, ve otrim svojim
N

115

PENGLER Propast Zapada zvukom, opadanje kosmike podloge) - taj put moe se karakterisati kao stalno opadanje oseanja sudbine i kao nezadrivi porast potrebe za kauzalnou. Inteligencija je naknada za nesvesno ivotno iskustvo, dobivena majstorskim vebanjem u razmiljanju, neto bez mesa i krvi, turo. Inteligentna lica svih rasa su meusobno slina. U njima je nestala sama rasa. Ukoliko manje postoji oseanje za ono to je u biu nuno i to se samo po sebi razume, ukoliko sve jaa postaje navika da se sve objasni, utoliko vie se mora kauzalno umirivati strah budnog bia. Otuda ono izjednai van je znanja i dokaijivosti, ona smena religioznog mita kauzalnim: naunom teorijom. Otuda i apstraktni novac nasuprot seoskom saobraaju dobara, koji je takt a ne sistem napona. Intelektualni napon zna samo jo za jedan, specifino svetsko-gradski, oblik odmora: otpustiti se, rasejati se. Prava, igra, ivotna radost, zadovoljstvo, opojnost, roeni su iz kosmikog takta, a sada "ih u njihovoj Sutini vie i ne shvataju. U svima svetslcirn gradovima svih civilizacija vraa se ponovo smenjivanje najintenzivnijeg praktinog mislenog rada njegovom suprotnou, svesnim praznim provodom, smenjivanje duhovnog napora telesnim, sportskim, smenjivanje telesnog napora ulnim naporom zadovoljstva i duhovnim naporom uzbuenja u kocki i klaenju, smenjivanje iste logike svakodnevnog rada. svesno uivanom mistikom. Kino, ekspresionizam, teozofija, bokserske borbe, crnake igre, poker i klaenje na trkama sve e se to nai u Rimu, a neki poznavalac treba da protegne jednom to ispitivanje na indiske, kineske, arabljanske svetske gradove. Da pomenemo samo jednu stvar: kada se ita Kamautram, razumeva se kakvi ljudi vole i budizam; pa e se drugim oima gledati i na scene borbi protiv bikova po kritskim palatama. Nesumnjivo je tu u osnovi jedan kult, ali nad njim se iri parfem kao i nad otmenim grasko-rimskim kultom Izie u susedstvu Circus Maximus-a. I sada, najzad, proishodi iz injenice da je bie sve vie obeskorenjcno, a budnoa sve napetija, ona pojava koja se u tiini odavno pripremala i koja se sad iznenada pojavljuje u punoj svetlosti istorije-: jalovost civilizovanog oveka: Ovde se ne radi o neemu to bi se 116

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi moglo shvatiti svakodnevnim kauzalitetom, otprilike fizioloki, to je, naravno, pokuala moderna nauka. Tu je jedan potpuno metafiziki obrt ka smrti. Poslednji ovek svetskih gradova nee vie da ivi; hoe kao pojedinac, ali ne kao tip, kao masa; u tom celokupnom biu gasi se strah od smrti. Ono to pravog seljaka ispunjava dubokim i neobjanjivim strahom, pomisao na izumiranje porodice i imena izgubilo je svoj smisao. Produavanje srodne krvi u ovom vidljivom svetu ne osea se vie kao dunost te krvi, a sudba da se bude poslednji ne osea se -vie kao kobna. Tih oseanja o produenju nema vie, ne zato to su deca postala nemogua, nego zato to inteligencija, pojaana do krajnosti, ne nalazi vie razloga za svoje opstojanje. Zaronimo u duu seljaka koji od davnina sedi na svojoj grudi ili ju je uzeo u posed da na njoj istraje svojom krvlju. On se tu koreni kao unuk predaka i kao predak buduih unuka. Njegova kua, njegova svojina: to ovde ne znai prolazno uzajamno pripadanje tela i dobra za kratki niz godina, ve trajnu i intimnu vezanost vene zemlje i vene krvi. Tek time, tek tim zasedanjem na tle u mistikom smislu, dobijaju velike epohe krunog toka, ploenje, raanje i smrt, onu metafiziku dra koja se simboliki stvarala i naslagala kao obiaj i religija u svih stanovnitava koja vrsto sede na tlu. Sve to vie ne postoji za poslednjeg oveka. Inteligencija i jalovost povezane su u starim porodicama, starim narodima, starim kulturama, ne zato to u okviru svakog pojedinanog mikrokozma animalna ivotna strana, prenapeta, prodire biljoliku stranu, nego zato to se budno bie privikava na kauzalno regulisanje. Ono to ovek razuma naziva, izvanredno karakteristinim izrazom, prirodni nagon, to on saznaje ne samo kauzalno, ve kauzalno i procenjuje i daje mu prigodno mesto u krugu ostalih svojih potreba. Veliki obrt nastupa im u svakodnevnom miljenju visoko kultivisanog stanovnitva ponu razlozi za postojanje dece. Svuda gde ima stvarnog ivota vlada jedna unutarnja organska logika, jedno to, jedan nagon potpuno nezavisan od budnog bia i njegovih kauzalnih vezivanja. Bogato i obilno raanje u prvobitnih stanovnitava jeste prirodna pojava, o ijem postojanju niko i ne razmilja, a jo manje o koristi ili o teti od nje. Gde se u svesti pojave razlozi

PENGLER Propast Zapada za ivotna pitanja, tu je ivot sam ve stavljen pod pitanje. Tu poinje mudro ograniavanje broja raanja, koje se prvo zasniva na materijalnoj nudi, a posle se uopte vie ni na emu i ne zasniva. (Jo se - Polibije tui kao na zlu kob Grke na to ograniavanje koje se ve davno pre njega uobiajilo u velikim gradovima, a u rimsko doba uzelo strane razmere). Pa tada ve poinje da biva ivotnim problemom i izbor ivotne drugarice (seljak i svaki prvobitni ovek bira majku svoje dece), i to u budistikoj Indiji kao i u Babilonu, u Rimu kao i po dananjim gradovima. Pojavljuje se ibzenovski brak, via duhovna zajednica, u kojoj su obe strane slobodne, naime slobodne kao inteligencije, i to osloboene od biljolikog nagona krvi koja hoe da se produuje. I onda o moe da kae: da se ena ne moe emancipovati ako ne odbaci od sebe svoju enstvenost, svoju dunost prema muu, prema deci i prema svakome, sem prema sebi samoj. ; Pra-ena, seljaka ena je mati. Sve njeno odreenje, eljeno od detinjstva, zatvoreno je u toj rei. A sada se pojavljuje ibzenovska ena, drugarica, junakinja ele svetsko-gradske knjievnosti, od nordiske drame do parikog romana. Namesto dece, parovi sada imaju duevne konflikte, brak je zanatski zadatak primenjene umetnosti i u njemu se radi o uzajamnom razumevanju. Sasvim je svejedno da li jedna amerikanska dama nalazi dovoljno razloga da nema dece zato to nee da propusti season, ili Parianka zato to se boji da je ne napusti ljubavnik, ili ibzenovska junakinja zato to pripada samo sebi. Sve one i pripadaju samo sebi i sve su jalove. Ista injenica, vezana za iste razloge, nalazi se i u aleksandriskom i u rimskom i, naravno, i u svakom drugom civilizovanom drutvu; a najpre u onome u kome je odrastao Buda. Svuda postoji, u helinizmu kao i u 19 veku, i u vreme I.aocea i u vreme arvaka-uenja, jedna etika za inteligenciju oskudnu u deci i jedna literatura o unutarnjim konfliktima Nore i Nane. Bogatstvo u deci, iju je sliku punu dostojanstva Gete jo mogao da ocrta u Verteru, postaje neto provincijalno. Po velikim gradovima otac sa mnogo dece
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi je karikatura Ibzen je nije zaboravio: ona je u njegovoj Komediji ljubavi. Na tome stupnju poinje u svima civilizacijama vievekovni stadij strahovitog opadanja naroda. Cela piramida ljudstva sposobnog za kulturu iezava. Sa vrha se rue prvo svetski gradovi, pa provincijski, najzad i selo, koje neko vreme zaustavlja ispranjavanje gradova time to njegovo najbolje stanovnitvo prekomerno bei u grad. Konano preostaje samo primitivna krv, ali bez svojih snanih elemenata koji bi bili nada za budunost. Nastaje tip felaha. Ako ita dokazuje da kauzalnost nema nieg zajednikog sa istorijom to je ona odve poznata propast antike, koja se zavrila davno pre provale germanskih naroda koji su se selili.1 Carstvo uiva u savrenom miru; bogato je, visoko obrazovano; dobro je organizovano; imalo je od Nerve do Marka Aurelija niz vladara kakvih ne moe pokazati cezarizam ni jedne druge civilizacije. Pa ipak stanovnitvo iezava u masi i brzo, uprkos oajnikom Avgustovom zakonodavstvu o braku i deci, iji je lex de maritandis ordini'bus vie zaprepastio rimsko drutvo no Varov poraz, uprkos masovnim adoptacijama, neprestanom naseljavanju vojnika varvarskog porekla, uprkos ogromnim alimentacionim fondovima Nerve i Trajana da bi se iz njih podigla deca siromanih roditelja. Bez ljudstva su i opustele: prvo Italija, pa Severna Afrika i Galija, najzad i panija, lcoja je pod prvim carevima najgue bila naseljena. Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias, uvena i, karakteristino, u modernoj narodnoj privredi stalno ponavljana re Plinijeva pomeala je poetak i kraj procesa: veliki posed se nikada ne bi toliko proirio da nisu ve ranije gradovi isisali seljatvo i da selo, bar unutarnje, nije ve bilo naputeno. Najzad, 193, Pertinaksov edikt otkriva strano stanje stvari: u. Italiji i u provincijama doputa se svakome da uzme u posed pustu zemlju. Ako je obrauje, dobija pravo svojine. Istoriski istraivai treba samo da se ozbiljno pozabave drugim civilizacijama, pa da svuda utvrde istu pojavu. U pozadini dogaaja u Novom carstvu, najpre poev od 19 dinastije, jasno se osea ogromno opadanje stanovnitva. Sa ranijom
1

B. Shaw, Ibsenbrevier, S. 57.

Sravni Ed. Mayer, Kl. Schriflen,

1910, S. 145 ff.

118

PENGLER Propast Zapada gustinom stanovnitva ne bi se moglo zamisliti graenje grada koje je izveo u Tel. el, Amarni Amenofis IV, sa ulicama irokim do 45 m.; kao ni mrava odbrana od pomorskih naroda, iji tadanji izgledi na osvajanje carstva cigurno nisu bili nita gori no izgledi Germana poev od 4 veka; pa' najzad ni ono neprekidno useljavanje Libijaca u Deltu, gde je, oko 945, jedan od njihovih voa ba kao Odoakar 476 po Hr. preuzeo vladavinu nad carstvom. Ali se isto osea i iz istorije politikog budizma poev od cezara Azoke.1 to je Maja-stanovnitvo u vrlo kratkom roku posle panskoga osvajanja upravo iezlo i to su veliki gradovi, bez ljudi, postali prauma to ne dokazuje samo da su osvajai bili brutalni, jer bi njihova brutalnost u tom pogledu bila bez dejstva na kakvo mlado i plodno kulturno ljudstvo; nego to pre dokazuje jedno iznutranje gaenje, koje je bez sumnje ve poodavno bilo poelo. A ta vidimo kada se obratimo sopstvenoj civilizaciji: stare porodice francuskog plemstva nisu najveim delom bile istrebljene francuskom revolucijom, ve su poev od 1815 izumirale; jalovost se sa plemstva prenela na graanstvo, a poev od 1870. i na revolucijom skoro iznova stvoreno seljatvo. U Engleskoj i, jo mnogo obimnije, u Sjedinjenim Dravama, i to ba u njihovom najboljem stanovnitvu na Istoku, meu starim naseljenicima, poelo je odavno u ve. likom stilu rasno samoubistvo, protiv koga je Ruzvelt napisao svoju poznatu knjigu. Zato se svuda u tim civilizacijama, ve izrana, nalaze opusteli provinciski gradovi, a pri kraju razvia ispranjeni dinovski gradovi, u ijim kamenim masama malobrojno felako stanovnitvo sedi isto onako kao ljudi kamenog doba po peinama i na kolju. Samara je bila naputena ve u 10 veku; Azolcina prestonica, Pataliputra, bila. je ogromna, potpuno nenastanjena pustinja od kua, kada ju je, oko 635, posetio kineski putnik Hsiuen Cjang; a mnogi Maja-gradovi morali su biti ve prazni u Kortezovo vreme. Imamo, poev od Polibija, 2 dug niz antikih opisa: stari uveni
1 U 3 veku pre Hr., u Kini dakle u kineskom iavgustovsikom dobu! znamo za mere preduzete radi podizanja broja stanovnitva; Rosthorn Das soziale Leben der Chinesen, 1919, S. 6. , 2 Strabo, Pausandas, Dio Chrysostomus, Avien i dr.; E. Mayer, Kl. Schriften. S. 164. ff.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi gradovi, iji su se prazni nizovi kua ruili, dok na forumu i gimnaziju pasu krda stoke, i dok se ilo seje u amfiteatru, iz koga jo vire statue i Hermi. Rim je u 5 veku imao stanovnika koliko i neko selo, ali su carske palate bile jo nastanjene. Time se zavrava istorija grada. Dorastao iz prvobitnoga trga do kulturnog i najzad do svetskog grada, on rtvuje krv i duu svojih tvoraca tom velianstvenom razviu i njegovom- poslednjem, cvetu, duhu civilizacije, pa time. konano unitava i sebe sama.

6
Ako rano doba znai raanje grada iz sela, a kasno doba borbu izmeu sela i grada, civilizacija je pobeda grada, kojom se on oslobaa tla i sa koje i propada. Bez korena, umrla za ono to je kosmiko, neopozivo podvrgnuta kamenu i duhu, civilizacija razvija oblikovni jezik koji nosi sve crte njenog bia, ne crte postajanja nego onga to je postalo, to je gotovo, to se moe menjati ali ne i razvijati. Zato postoji samo kauzalitet,, ne sudbina, prostiranje a ne vie ivi pravac. Iz toga sled<uje_ da je svaki oblikovni jezik jedne kulture, skupa sa istorijom njenog razvitka, vezan za prvobitno mesto, a da je svaki civilizovani oblik svuda kod kue, te stoga sposoban za neogranieno irenje im se pojavi. Odista, Hanza-gradovi su zidani na gotiki nain po svojim ruskim stovaritima, a panci su po Junoj Americi zidali u baroknom stilu, ali je nemogue da se i najmanji otsek gotike istorije stila odigrava van Zapadne Evrope, kao to ni ljudi stranih kultura ne bi mogli dalje izobraavati, pa ni ma iznutra usvojiti, stal antike i engleske drame, ili umetnost fuge, ili religiju. Lutera i orfiara. A ono to nastaje aleksandrinizmom ili naom romantikom pripada svim gradskim ljudima bez razlike. Romantikom nastaje ono to je Gete dalekovido nazvao svetskom literaturom: to je vodea svetsko-gradska literatura, prema kojoj se svuda samo mukom odrava provinciska, vezana! za tle, ali beznaajna. Drava Fridriha Velikog ili Venecije, ili engleski parlamenat, onakvi kakvi su ustvari i kako rade, ne mogu se ponoviti, a moderni ustavi mogu se uvoditi u svaku azisku i afrikansku 121

120

PENGLER Propast Zapada zemlju, kao i antiki polisi meu Numiane i Britance. U optu upotrebu nisu uli hijeroglifi, ali je uao nain pisanja slovima, nesumnjivo tehniki pronalazak egipatske civilizacije. 1 A isto tako se ne mogu svuda nauiti pravi kulturni jezici, kao Sofoklov atiki i Luterov nemaki, ali mogu svetski jezici, koji su svi skupa, kao helenistiki kojne, arabljanski, babilonski, engleski, proizili iz svakodnevne prakse svetskih gradova. Zato su moderni gradovi u svima civilizacijama uvek istog tipa. Moe se ii gde se hoe, svuda se nailazi na Berlin, London i Njujork; i kada je Rimljanin putovao, mogao je nai svoje nizove stubova, trgove i hramove iskiene statuama, u Palmiri, Triru, Timgadu i po helenistikim gradovima sve do Inda i Aralskog Jezera. A to to se tuda svuda iri nije stil nego ukus, nisu pravi obiaji nego maniri, nije narodna nonja nego moda. Time je omogueno da daleka stanovnitva ne samo prime vene tekovine takve jedne civilizacije, nego i da ih u samostalnom obliku i dalje zrae. Takve oblasti meseinaste civilizacije su Juna Kina, a pre svih Japan, obe oblasti sinaizirane tek od kraja Han-dinastije (220); potom Java, koja iri bramansku civilizaciju, i Kartagina, koja je svoje oblike primila od Babilona. Sve su to oblici ekstremnog budnog bia, koje nikakva kosmika sila vie ne spreava i ne vezuje, isto duhovni i isto ekstenzivni, pa se zato tako silno ire da su se poslednja i najprolaznija zraenja rairila i naslagala skoro po celoj zemlji. Fragmenti civilizovanih kineskih oblika nalaze se moda u skandinavskoj drvenoj graevini, babilonske mere moda po Junom Moru, antiki novci po Junoj Africi, egipatski i indiski uticaji moda u zemlji Inka. Ali, dok to irenje prekorauje sve granice, vri se, i to u velianstvenim razmerama, izobraavanje unutarnjeg oblika u tri jasno odeljena stupnja: odvajanje iz kulture pravo odgajivanje civilizovanog oblika ukoenost. Ovaj razvitak je za nas ve poeo, i ja vidim u krunisanju te mone zgrade pravu misiju Nemaca, kao poslednjeg naroda Zapada. U tome stadiju sva su ivotna pitanja, naime apoliniskog, magis1 Posle otkria Sete. Upor. Rob. Eisler, Die kenitischen Weihinschriften der Hyxoszeit, 1919,

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi kog, faustovskog ivota, do kraja domiljena i dovedena do poslednjeg stanja znanja ili neznanja. Ne bori se vie oko ideja. Poslednja ideja, ideja same civilizacije, formulisana je u svojoj konturi, a isto tako su tehnika i privreda, u smislu problema, gotove. Ali time tek zapoinje veliki rad na izvoenju svih zahteva i na primeni ovih oblika na celokupno bie zemlje. Tek kada se taj rad dovri i civilizacija uvrsti ne samo po svom obliku nego i po svojoj masi poinje stagniranje oblika. U kulturama stil je puls koji pokazuje njihovo samoispunjavanje. Sada nastaje, ako se hoe da upotrebi ta re, civilizovani stil kao izraz dokonan&sti. On je najpre u Egiptu i Kini dospeo do sjajne savrenosti, koja ispunjuje sve manifestacije jednog otsada nepromenljivog ivota, od ceremonijala i izraza lica sve do najfinijih i produhovljenih oblika umetnikog delanja. Ne moe vie biti ni govora o istoriji u smislu nekog traenja oblikovnog ideala, no sad gospodari stalno jedna laka pokrenutost povrine, koja izmamljuje sve nova i nova mala pitanja i reavanja artistike vrste iz jednog za svagda datog jezika. U tome se sastoji sva nama poznata istorija kinesko-japanskog slikarstva i indiske arhitekture. I isto onako kako se ta prividna istorija razlikuje od prave istorije gotikog stila, razlikuje se vitez iz krstakih pohoda od kineskog mandarina kao stale koji postaje od stalea koji je gotov. Prvi jeste istorija, drugi je istoriju odavno ve proao. Jer kao to smo ve utvrdili, istorija ovih civilizacija je privid, kao i svi veliki gradovi ije se lice neprekidno menja a nikako ne postaje drukije. A duh tih gradova i ne postoji. Oni su selo u kamenom obliku. ta tu propada? A ta preostaje? Samo je sluaj to su germanski narodi pod pritiskom Huna zaposeli romansko zemljite i time prekinuli razvie kineskog krajnjeg stanja antike. Pomorski narodi koji su, poev od 1400, prodirali u egipatski svet, seobama do u detalje slinim onima koje su vrili Germani, uspeli su samo u kritskoj ostrvskoj oblasti. Njihovi moni pohodi na libisku i feniansku obalu, pod pratnjom vikinkih flota, propali su kao i pohodi Huna na Kinu. Tako je antika jedini primer civilizacije prekinute u trenutku svoje pune zreline. Pa ipak su G e r m a n i razorili samo gornji sloj oblika i zamenili ih ivotom svoje 123

PENGLER Propast Zapada sopstvene pred-kulture. Veni donji sloj nisu ni dostigli. On ostaje skriven, prevuen novim oblikovnim jezikom, u podzemlju celokupne sledee istorije, pa postoji nadalje i danas u vidljivim oblicima u Tunoj Francuskoj, Junoj Italiji i Severnoj paniji. Tu postoji kasno-antika obojenost katolike narodne religije, koja se jasno izdvaja od crkvenog katolicizma zapadnoevropskih gornjih slojeva. U juno-talijanskim crkvenim svetkovinama nai e se, i danas jo, antiki i prp-antiki kultovi, a tako isto svuda i boanstva (sveci) na ijem oboavanju, kroz katolika imena, moemo poznati antiki oblik. Ali tu se pojavljuje drugi jedan elemenat, koji ima svoje sopstveno znaenje. Stojimo pred problemom rase.

DRUGI DEO

NARODI, RASE, JEZICI

Nauna slika istorije kvarena je za vreme celog 19 veka jednom pretstavom koja potie iz romantike ili koju je romantika usavrila, pojmom narod u et.ikioduevljenoj jezikoj upotrebi. im se ma gde u nekom ranom dobu pojavi kakva nova religija, ornamentika, nain graenja, pismo ili kakvo carstvo ili veliko neko pustoenje, istraiva odmah postavi pitanje u obliku: kako se zove narod koji je proizveo tu pojavu? Ovakvo postavljanje pitanja svojstveno je zapadno-evropskom duhu u dananjem njegovom kvalitetu, ali je ono u svima pojedinostima svojim tako netano da mora biti promaena i ona slika o hodu dogaaja koju ono izaziva. Narod kao pra-oblik naprosto u kome ljudi istoriski delaju, pra-domovina, pra-sedita, seobe naroda u tome svemu ogleda se veliki zamah pojmova nacije iz 1789. i naroda iz 1813, koji se oba na kraju krajeva, svode na engleskopuritansku samosvest. Ali bas zato to taj pojam nosi sobom veliki patos, on lako izmie kritici. ak i otroumni ispitivai obeleavaju njime stotinu sasma razliitih stvari i ne primeujui to, i tako se narod razvija u jednu tobo jednoznanu koliinu, koja gradi svu istoriju. Danas svetska istorija vai kao istorija naroda, to nikako nije samo po sebi razumljivo i to je vrlo daleko od misli Kineza i Grka. I sve ostalo stvaraju narodi, i kulturu, i jezik, i umetnost, i religiju. Drava je oblik naroda. Ovde nam valja razoriti taj romantiki pojam. Ljudi a ne narodi naseljavaju zemlju poev od ledenog 125

124

PENGLER Propast Zapada doba. Sudbina njihova najpre se odreuje time to telesni niz roditelja i dece, krvna veza, obrazuje i prirodne grupe, koje odaju jasnu naklonost da puste koren na jednom tlu. A nomadska plemena kreu se u izvesnim granicama. Time je dato jedno trajanje kosmiko-biljolike strane bia. To ja zovem rasa. Plemena, bratstva, rodovi, porodice sve su to oznake za injenicu krvi koja krui na uem ili irem tlu pomou rasploavanja. Ali ti ljudi imaju jo mikrokosmiko-animalnu ivotnu stranu budnoga bia, oseanja i razumevanja; a onaj oblik u kome budno bie jednoga stupa u odnos sa budnim biem ostalih ja nazivam jezik, koji najpre i nije nita drugo do nesvesni ivotni izraz ulno opaljiv, a koji se, postepeno, razvija u svesnu tehniku saoptavanja koja poiva na saglasnom oseanju znaenja izvesnih znakova. Najzad je svaka rasa jedno veliko telo, a svaki jezik aktivni oblik jednog velikog budnog bia koje vezuje mnoga pojedinana bia. Nikada se nee dospeti do poslednjih otkrivenja o obojima, ako se ne obraduju oboje zajedno stalno ih uporeujui. Ali se nee nikada razumeti ni istorija vieg ljudstva, ako se previdi da ovek kao elemenat rase i kao posednik jezika, ili ovek ukoliko potie iz jedinstva krvi i ovek ukoliko je uvren u jedinstvo sporazumevania, da obe te vrste-oveka (da, dakle, i bie i bud. no bie oveka) imaju svoje osobene sudbine. I uz to, da su poreklo, razvie i trajanje rasne strane i jezike strane u jednom istom stanovnitvu meusobno potpuno nezavisni. Rasa je neto kosmiko i duevno. Ona je uvek na neki nain periodika i uslovljena, u svojoj unutrici, velikim astronomskim odnosima.' Jezici su kauzalne tvorevine; oni deluju polarnou svojih sredstava. Mi govorimo o instiktima rase, a o duhu jezika. Rasi pripada najdublje znaenje rei vreme i enja, jeziku prostor i strah. Sve je to bilo zatrpano dosad pod pojmom narod. Postoje, dakle, struje bia i veze budnog bia. One prve imaju fiziognomiku, a ovim drugima je u osnovi jedan sistem. Rasa je, posmatrana u slici okolnog sveta, sadraj svih telesnih oznaka, ukoliko one postoje za ulno oseanje budnih bia. Tu se moramo setiti da telo razvija i usavrava oblik koji mu je roenjem dat, 126

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi i koji mu je unutarnje sopstven, od detinjstva pa do starosti. U oveku stvarno nije ostalo nieg od deaka do li samo ivi smisao njegovog bia; a od ovoga mi ne saznajemo nita vie do li ono to nam se daje u svetu budnog bia. Iako se za vieg oveka utisak rase ograniava skoro samo na ono to se pojavljuje u svetlosnom svetu njegova oka, pa je, dakle, rasa samo sadraj vidljivih oznaka, ipak i za njega postoje znaajni ostaci ne-optikih oznaka, miris, glasovi ivotinja, a najpre nain ovekova govora. Nasuprot tome, za vie ivotinje, nesumnjivo, uzajamni rasni utisci ne dolaze samo gledanjem; njuenje je vanije, ali zato one imaju vrste oseanja koje se 1 -potpuno izmiu ovekovom znanju. Iz toga izlazi da biljka, zato to ima bie, ima i rasu (odgajivai voa i cvea to vrlo dobro znaju), a da samo ivotinje primaju utiske od rase. Za mene je uvek uzbudljivo kada u prolee gledam kako se sve cvetno rastinje, pored sveg snanog sjaja svojih cvetova, iako ezne za parenjem i oploavanjem, ne privlai uzajamno i ne moe uopte ni da se uzajamno primeti, nego je upueno na ivotinje, za koje jedino i postoje ove boje i ovi mirisi. Jezikom nazivam celokupnu slobodnu aktivnost budnog mikrokozma, ukoliko ona izraava neto za druge. Biljke nemaju budnog bia, nemaju pokretljivosti, pa dakle ni jezika. A budno bie ivotinja u potpunosti je govorenje, bio smisao pojedinih akata govorenje ili ne bio, pa i onda kada svesni ili nesvesni cilj aktivnosti lei u sasvim drugom pravcu. Paun sigurno sasvim svesno govOri kada razvija svoj rep, a mlada maka koja se igra klupetom govori nam i nesvesno draesnou svojih pokreta. Svak poznaje onu razliku u Svojim pokretima koja nastaje kada ovek zna da, ga posmatraju ili to ne zna. ovek odjednom poinje svesno da govori svim onim to ini. A time se dobija vrlo znaajna razlika u vrstama jezika: jezik .koji je samo izraz za svet, ija unutarnja nunost lei u enji sveg ivota da se ostvaruje pred svedocima, u enji da se sopstveno bie posvedoi i jezik koji hoe da ga razumeju odreena bia. Postoji, dakle, izraajni jezik i saoptajni jezik. Onaj prvi pretpostavlja samo. jedno budno bie, ovaj drugi vezu budnih bia. Razumeti znai odgovoriti na utisak jednog znaka svojim sopstvenim oseanjem njegovog

PENGLER Propast Zapada

s

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi Pra-rei, o ijem svojstvu mi ba nita vie ne znamo, bile su sigurno u kultovno obojene. A u odgovarajuoj vezi stoji rasa sa svim onim to nazivamo ivotom kao borbom za mo, istorijom kao sudbinom, ono to danas nazivamo politikom. Moda je smelost kada se oseti neto od politikog instinkta u puzanju povijue koja trai oslone take, u njenom obavijanju oko drveta, savlaivanju njegovog otpora i najzad u davljenju drveta samo da bi se sa njegova vrha vinula visoko u vazduh; ili kada se oseti neto od religioznog svetskog oseanja u pevanju eve koja uzlee u vis: ali je sigurno da manifestacije bia i budnoga bia, takta i napona, vode od tih pojava, u neprekidnom nizu, sve do formiranih politikih i religioznih oblika u svakoj modernoj civilizaciji. A odatle se konano dobij a klju za one dve znaajne rei, koje je etnografsko istraivanje otkrilo na dva sasvim razliita mesta na zemlji, a koje su se otada i neopazimice pomerale sve vie u prednji plan ispitivanja: totem i tabu. Ukoliko su te rei postojale znaajnije i zagonetnije, utoliko se vie osealo da sc u njima dodiruju poslednji ivotni temelji ne samo primitivnih ljudi. I iz prethodnog izlaganja sleduje sada pravo znaenje obe rei: totem i tabu oznaavaju, poslednji smisao bia i budnog bia, sudbine i kauzainosti, rase i jezika, vremena i prostora, enje i stiaha, takta i napona, politike i religije. Tolemska strana ivota je biljolika i pripada svim biima, tabu-strana je animalna i pretpostavlja slobodno kretanje bia po svetu. Imamo totemske organe krvotoka i rasploivanja, i tabu-organe ula i ivaca. Sve to pripada totemu ima fiziognomiju; sve to je tabu ima sistem. U onome to je totemistiko lei zajedniko oseanje bia koja pripadaju istoj struji; on se ne moe ni prenositi ni otsraniti, ono je injenica, injenica u crninetnom smislu. Sve ono to je tabu karakteristino je po veze budnih bia: ono se moe nauiti i preno siti, pa je ono zato tajna koju uvaju kultske optine, niislilake kole i umetniki esnafi, koji svi imaju jednu vrstu tajnog jezika. 1
1 Razume se da totemistike injenice, ukoliko ih budno bie primeuje, dobijaju i tabu-znaenje, kao i mnogo tota u polnom ivotu to oveka ispunjuje dubokim srahom zato to mu se izmie kada hoe da ga razume.

znaenja. Sporazumevati se, tvoriti dijalog, govoriti nekome ti, znai dakle pretpostavljati u onom drugom odgovarajue oseanje znaenja. Izraajni jezik pred svedocima dokazuje samo postojanje jednoga ja. Saoptajni jezik stavlja jedno ti. Ja je ono koje govori. Za primitivnog oveka ti moe biti i drvo, kamen, oblak. Sva boanstva su ti. U bajkama ne postoji nita to ne bi moglo tvoriti dijalog sa ovekom. Mi treba samo da hvatamo sebe same u tienucima gnjevnog uzbuenja ili pesnikog zanosa, pa da znamo da jo i danas svaka stvar moe za nas biti ti. I najzad, svaki-ovek koji misli govori sa sobom kao sa ti. Tek pomou ti budi se i znanje o ja. Ja je, dakle, oznaka za injenicu da je baen most ka drugom jednom biu. Nemogue je povui strogu granicu izmeu religioznog i umetnikog izraajnog jezika i isto saoptajnog jezika. To osobeno vredi za visoke kulture sa odelitim razvitkom svojih oblikovnih oblasti. Jer, sa jedne strane, niko ne moe govoriti a da ne stavi u nain svoga govorenja jo jedan znaajan izraz, koji esto ni njemu samome nije poznat, a koji u svakom sluaju ne slui saoptavanju. A sa druge strane, svi mi znamo za dramu kojom pesnik hoe da kae neto to bi isto tako dobro, i bolje, mogao kazati jednim usklikom. Svi znamo i za sliku koja svojom sarinom treba da poui, opomene, popravi (nizovi slika u svakoj pravoslavnoj crkvi ine strog kanon i slue izrinom cilju da izrazito objasne istine vere posmatrau kome knjiga ne kazuje nita), i za Hogartove crtee koji zamenjuju propovedi, i najzad za molitvu, neposredno govorenje sa Bogom, koje moe biti zamenjcno predoenim vrenjem obreda iji je jezik razumljiv. Teoriski spor oko cilja umetnosti poiva na zahtcvu da umetniki izraajni jezik ne treba da bude saoptajni, a u osnovi pojave svetenstva lei ubeenje da ono jedino razume jezik kojim se ovek moe saoptiti Bogu. Sve struje bia imaju istoriski oblik, sve veze, budnog bia religiozni. Ono to je utvreno o svakom pravnom religioznom ili umetnikom oblikovnom jeziku, a to nam naroito svuda otkriva istorija pisma (pismo je govorni jezik za oko), to sasvim nesumnjivo vredi i za postanak ljudskog glasovnog jezika uopte. 128
\

129

PENGLER Propast Zapada Ali se bie moe zamisliti bez budnog bia, a budno bie bez bia ne moe. Iz toga sleduje cla ima rasnih, bia bez jezika, ali jezika bez rase nema. Zato sve rasno ima svoj sopstveni izraz, nezavisan od ma kog budnog bia", izraz koji pripada biljkama isto tako kao i ivotinjama, koji treba dobro razlikovati od izraajnog jezika (ovaj se sastoji u aktivnom menjanju izraaja), koji nije odreen za svedoke, koji je naprosto tu: sve rasno ima fiziognomiju. U svakom, sa dubokim znaenjem tako nazvanom, livom jeziku moe se ukazati, sem tabustrane koja se moe nauiti, i na jednu raspu crtu koja se ne moe nauiti, koja umire sa nosiocima jezika: ona j e , u melosu, u ritmu i naglasku, u boji, tonu i hoclu Izgovaranja, u jezikoj upotrebi, u gestu koji prati. Valjalo bi zato razlikovati jezik i govorenje. Onaj prvi je po sebi mrtva sadrina znakova, a ovo drugo je aktivnost koja deluje sa znacima. 2 Kada se vie ne moe neposredno uti i videti kako se jedan jezik govori, onda znamo samo njegov kostur, a ne i telo. To je sluaj sa sumerskim, sa gotikim, sa sanskritom i svim drugim jezicima koje smo deit.rovali samo iz tekstova i natpisa i koje punim pravom nazivamo mrtvim, zato to je iezla ljudska zajednica koja je bila formirana tim jezikom. Mi poznajemo egipanski jezik, ali ne i govor. Mi znamo priblino glasovnu vrednost slova i' smisao rei avgustovskog latinskog, ali ne znamo kao je zvuao sa govornice Ciceronov govor, a jo manje kako su Heziod i Safo izgovarali svoje stihove i kako je zvuao razgovor na atinskom trgu. Kada se u gotici odista opet progovorilo latinski, nastalo je neto novo; izobraavanje ovog gotikog latinskog prelo je ubrzo sa takta i tona govora (koji mi danas takoe ne moemo sebi pretstaviti,) na sadraj i vezu rei. Ali i anti-gotiki latinski jezik humanista, koji treba da je bio ciceronovski, bio je samo jedno varskrsavanje. Moemo izmeriti sav znaaj rasne strane govora kada uporedimo Nieov i Momzenov nemaki, Didroov i Napoleonov francuski, pa zapazimo da
2 V. Humbolt (Vber die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaues) prvi je naglasio da jezik nije stvar nego aktivnost. Ako hoemo jasno i otro da kaemo moemo rei:ne postoji jezik, ne postoji duh; nego ovek govori i ovek dela duhovno.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi su se Lesing i Volter manje razlikovali u upotrebi jezika no Lesing i Helderlin. A isto tako stoji i sa najznaajnijim izraajnim jezikom koji uopte postoji: sa umetnou. Tabu-strana, naime oblikovno blago, pravila konvencije, stil, ukoli-, ko stil znai sadrinu utvrenih obrta, sve ono to moemo uporediti sa obiljem rei i sintaksom govor nih jezika ta tabu-strana pretstavlja sam jezik, koji se moe nauiti. On se ui i njegova upotreba nastavlja se predanjem u velikim slikarskim kolama, u graevinara i zidara, uopte u strogoj zanatliskoj disciplini, koja je samo po sebi razumljiva u svakoj pravoj umetnosti i iji je cilj bio, u svim vremenima, sigurno vladanje odreenim izraajnim jezikom koji je onda bio ivi jezik. Jer i ovde postoje ivi i mrtvi jezici. Oblikovni jezik jedne umetnosti moe se nazvati ivim samo onda kada ga umetnitvo u svojoj skupnosti primenjuje kao zajedniki materinski jezik, kada se njime slui i ne razmiljajui o njegovom svojstvu. U tome smislu, gotiki stil u 16 veku bio je mrtav jezik, kao* i rokoko oko 1800. Neka se bezuslovna sigurnost kojom su se izraavali graevinari i muziari 17 i 18 veka uporedi sa mucanjem Betovena, sa jezikim znanjima Sinkla i adova, munim i u neku ruku samouki sticanim, sa tepavou prerafaelita i novo-gotiara, i najzad sa bespomonim jezikim pokuajima dananjih umetnika. Nain na koji govori umetniki oblikovni jezik, u delima, upoznaje nas sa totemskom stranom, sa rasom, i to kako pojedinih umetnika tako i umetnikih narataja. Tvorci dorskih hramova Donje Italije i Sicilije, i oni severno-nemake gotike opeka, bili su snana rasa, kao i nemaki muziari od Hajnriha ica do Sebastijana Baha. U totemsku stranu spadaju kosmiki kruni tokovi (ije? se znaenje za oblik istorije umetnosti jedva i sluti i koje se nikada nee utvrditi u pojedinostima) i stvaralaka vremena prolea i ljubavnog zanosa, koja odluuju o snazi oblika, dubini koncepcije pojedinih dela i itavih umetnosti sasma nezavisno od toga sa koliko sigurnosti oblikuju. Mi razumemo onoga ko je formalist usled dubokog straha od sveta ili usled nedostatka rase, kao i onoga ko je bezoblian usled bujne krvi ili nedostatka zapta. Mi moemo da razumemo razliku izmeu istorije umetnika i

130

PENGLER Propast Zapada istorije stilova, moemo da razumemo da se jezik jedne umetnosti moe prenositi iz zemlje u zemlju, ali ne moemo da uemo u ono majstorsko govorenje tim jezikom. Rasa ima korena. Rasa i tle idu zajedno. Gde se biljka koreni, tu i umire. Svakako ima smisla pitati za domovinu .jedne rase, ali valja znati da rasa sa svima bitnim crtama tela i due i ostaje tamo gde joj je domovina. Ako je tamo nema, nema je nigde. Rasa ne putuje. Ljudi putuju: nizovi njihovih narataja raaju se tada na sve novom i novom tlu; tle dobiva tajnu mo nad onim to je u njima biljoliko, i najzad se rasni izraz iz temelja menja, nov se raa a stari gasi. Nisu se Nemci i Englezi iseljavali u Ameriku, ve su ti ljudi putovali kao Nemci i Englezi; a njihovi praunuci sada su tamo kao Jenki, i ve odavno nije tajna da je indijansko tle pokazalo svoju mo nad njima: oni sa narataja na narataj sve vie lie na istrebljeno stanovnitvo. Guld i Bakster pokazali su da belci svih plemena, Indijanci i crnci dobijaju istu prosenu veliinu tela i vreme raenja, i to tako brzo da i mladi naseljenici Irci (sa vrlo dugim vremenom raenja) oseaju i na sebi mo tla. Boas je pokazao da ve u. Americi roena deca dugoglavih sicilijanskih i kratkoglavih nemakih Jevreja imaju isti oblik glave. Ali to vai svuda i treba da nas navede na najveu obazrivost prema istoriskim seobama, od kojih znamo samo izvesna imena putujuih plemena i neznatne ostatke jezika, kao to je sluaj u antikoj istoriji sa Danajcima, Etruanima, Pelazgima, Ahajcima, Dorcima. Nita ne sleduje iz tog oskudnog znanja za rasu tih naroda. Sve ono to je nadrlo u juno-evropske zemlje pod imenom Gota, Langobarda, Vandala, bilo je najpre nesumnjivo jedna posebna rasa. Ali je ona, ve u vreme Renesansa, potpuno primila temeljite oznake provansalskog, kastiljanskog i toskanskog tla. Nije tako sa jezikom. Domovina jednog jezika znai samo sluajno mesto njegovog stvaranja, koje ne stoji ni u kakvom odnosu prema njegovom unutarnjem "obliku. Jezici putuju, irei se od plemena do plemena, i plemena ih dalje prenose. Ali, oni se pre svega menjaju, i mora se pretpostaviti da u rano doba rase vrlo esto menjaju jezik. Da ponovimo: usvaja se oblikovna sadrina jezika, a ne njegovo govorenje; kao 132

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi to primitivna stanovnitva neprestano usvajaju crnamentalne motive, da bi ih jednom savrenom sigurnou upotrebila kao elemente svog sopstvenog oblikovnog jezika. U ranim vremenima dovoljno je bilo da se ukae neki jai narod ili oseanje da je jezik nekog naroda u primeni nadmoan, pa da ljudi napuste svoj sopstveni jezik, a prihvate jezik onoga naroda. Posmatrajmo promcnu jezika Normana, koji su se u Normandiji, u Engleskoj, na Siciliji, pred Bizantom pojavljivali stalno sa drugim nekim jezikom i uvek bili gotovi da ga opet zamene nekim novim. Strahopotovanje prema maternjem jeziku, koje daju punu moralnu teinu toj rei i koje dovodi uvek do ogorenih jezikih borbi jeste crta kasne zapadnjake due, crta koju je jedva poznavao ovek drugih kultura, a primitivni ovek je uopte nije ni poznavao. Ali nju nai istoriari svuda preutno priznaju i ona ih odvodi do bezbrojnih lanih zakljuaka o znaaju koji jeziki nalazi imaju po sudbine naroda. Pomislimo na rekonstrukciju dorske seobe koju su izveli iz poele kasnijih grkih dijalekata. Iz toga izlazi nemogunost da se iz golih imena mesta, osobnih imena, natpisa, dijalekata, jezike strane uopte, zakljuuje o .sudbinama rasne strane stanovnitva. Mi nikada ne znamo unapred da li je imenom naroda oznaeno jeziko telo ili deo rase, da li i jedno i drugo ili nijedno, a tome jo pridolazi i to to imena naroda, pa ak i imena zemalja, imaju svoje sopstvene sudbine.

8
Kua je najistiji rasni izraz koji uopte postoji. Od onog trenutka kada se nastanjeni ovek vie ne zadovoljava sklonitem, ve gradi sebi stalni stan, taj izraz postoji. Na osnovu njega, u okviru rase ovek koja pripada biolokoj slici sveta, razlikujemo ljudske rase 1 prave svetske istorije, struje bia koje imaju kudikamo duevnije znaenje. Praoblik kue nie iz oseanja i potpuno je srastao sa oseanjem. O njemu se nita i ne zna. Kao Nautilusova ljuska, kao konica, kao ptija gnezda, on se nekako iznutra sam po sebi razume i sve crte prvobitnog etosa i oblika bia, branog i porodinog ivota, plemenskog poretka, imaju

PENGLER Propast Zapada svoj pandan u osnovnom planu i u glavnim prostorijama: Diele, Halle, megaron, atrium, Hof, kemenate, gynaikeion. Valja samo uporediti osnove staro-saksonske i rimske kue, pa da se oseti kalco su dua ti Ijudih i dua njihove kue jedno isto. Istorija umetnosti ne treba da se dohvata te oblasti. Bila je zabluda smatrati graenje kue za stanovanje kao deo graevinske umetnosti. Ovaj oblik je postao iz tamne navike bia, a ne za oko koje trai oblike u svetlosti; nijedan arhitekt nije nikada ni pomislio da prostornu podelu seljake kue tretira kao podelu jedne katedrale. Ova znaajna granica umetnosti izmakla je ispitivanju, iako Dehio jednom prilikom primeuje' cla starogermanska drvena kua nema nieg zajednikog sa kasnijom velikom arhitekturom, koja je nastala sasvim nezavisno od nje. Otuda se stvara neprekidno metodska zabuna, koju je nauka o umetnosti dodue osetila ali nije shvatila. Trpaju se bezrazlino, u svima predvremenima- i ranim vremenima: sprave, oruje, keramika, tkivo, groblja i kue na jednu gomilu, i to i po obliku i ukrasima, pa se stie na vrsto tle tek. sa organskom istorijom slikarstva, plastike i arhitekture, dakle u sebi zatvorenih posebnih umetnosti. A tu se jasno dele dva sveta, svet duevnog izraaja i svet-izraajnog jezika za oko. Kua i potpuno nesvesni oblici, tj. oblici upotrebe sudova, oruja, odela i sprava spadaju u totemsku stranu. Oni ne oznaavaju ukus, nego nain borbe, nain stanovanja i nain rada. Svako prvobitno sedalo jeste otisak rasnog telesnog stava, svaka drka jednog suda produuje pokretnu ruku. Slike i rezbarije na kui, odelo kao ukras, ukraavanje oruja i- sprava, nasuprot tome spadaju u tabu-stranu ivota: u tim obrascima i motivima ima za ranog oveka neke arobne sile. Poznajemo germanska seiva iz seobe naroda sa orijentalnim ornamentima, i mikenske tvrave sa minojslcim umetnikim radom. Tako se razlikuju krv i ula, rasa i jezik politika i religija. Ne postoji dakle a to bi bio najhitniji zadatak budueg ispitivanja jo nijedna svetska istorija kue i njenih rasa, koja bi se morala obraivati sasma drugim sredstvima no istorija umetnosti. Seljaka lcu1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi a je u odnosu na tempo svake istorije umetnosti vena, kao i seljak sam. Ona je i van kulture, pa time i van vie ljudske istorije; ona ne poznaje mesne i vremenske granice te istorije i odrava se, po svojoj ideji, neizmenjena kroz sve promene graevinske umetnosti, koje se sve vre na njoj, a ne sa njome. Staro-talijansku okruglu kolibu znamo jo u carsko doba. 1 Oblik etvorouglc rimske kue, znak egzistencije druge rase, nalazi se u Pompejima, pa ak i u carskim pala tama na Palatinu. Sa Orijenta se pozajmljuje svakovrsni nakit i stil, ali nijedan Rimljanin ne bi ni pomislio na to da imitira sirsku kuu. Isto tako helenistiki neimari gradova nisu ni dirnuli u oblik megarona lirinsa i Mikene, niti u oblik starogrke seljake kue, koju su opisali Gali. Saksonslca i franaka kua odrale su u sutini nedirnuto svoje jezgro, poev od seljakog salaa, pa preko graanske kue starih, slobodnih carskih gradova, sve do patriciskih graevina 18 veka; gotiki, renesansni, barokni i ampir-stil klize preko tog jezgra, teraju svoje i na fasadi i po svima prostorijama od podruma do krova, a da ni u emu i ne zbunjuju duu kue. Isto to vredi za oblike na metaja, koje psiholoki valja briljivo odeliti od njihove umetnike obrade. Razvie severno-evropskog nametaja za sedenje, sve do klupske fotelje, naroito je deo rasne istorije, a ne nekakve istorije stila. Svaka druga oznaka moe nas obmanuti u pogledu sudbine jedne rase; etruansko ime za pomorske narode koje je tukao Ramzes III, zagonetni natpis na Lemnosu, zidne slike po grobovima Etrurije ne doputaju nam nikakav siguran zakljuak o telesnom sklopu onih ljudi. Iako je nastala i potrajala visoko-znaajna ornamentika pred kraj kamenog doba u prostranoj oblasti istono od Karpata ipak i pored sveg tog moda su se tu_smenjivale mnoge rase. Da imamo samo ke ramiku Zapadne Evrope iz vekova od Trajana do Hlodviga, ne bismo nita ni slutili o dogaaju seobe naroda. Ali postojanje ovalne kue u egejskoj oblasti 2 , druge * W. Altmann, Die ital. Rundbauten, 1906. Bulle, Orchomenos, S. 26 ff; Noack, Ovalhaus and Palast in Kreta, S. 53 ff. Osnovni planovi kue egejsko-maloaziske oblasti, koji se jo u kasnije doba mogu utvrditi, moda e nam dopustiti da unesemo reda u stanje stanovnitva predantikog vremena. Jeziki ostaci to ne mogu uiniti. 135
2

Gesch. d. deutsh. Kunst, 1919, S. 14 f.

PENGLER Propast Zapada i jedne vrlo udne ovalne kue u Rodeziji, 2 slaganje, 0 kome se mnogo govori, saksonske seljake kue sa Iibisko-kabilskom odaju deo rasne istorije. Ornamenti se ire kada ih jedno stanovnitvo pripoji svom oblikovnom jeziku; oblik kue se presauje samo sa rasom. Iezne li jedan ornament, promenio se samo jezik; iezne li jedan tip kue, ugasila se jedim rasa. Iz toga sada izilazi nuno ispravljanje istorije umetnosti. Rasna strana mora se i u svom toku briljivo odeliti od pravog- jezika. Na poetku kulture izdiu se iznad seljakog sela sa njegovim rasnim graevinama dva izraena oblika vieg ranga kao izraz bia i kao jezik budnog bia, zamkovi i katedrale. U njima se razlika izmeu totema i tabu, enje i straha, krvi 1 duha, poveava do mone simbolike. Staro-egipatski, staro-kineski, antiki, juno-arabljanski, zapadnjaki amak blizak je seljakoj kui, jer je i on sedite niza narataja. Oboje ostaju kao otisak stvarnog ivota, jadanja i umiranja izvan svake istorije umetnosti. Istorija nemakih zamkova je potpunce deo rasne istorije. Pana ornamentika usuuje se dodue i do seoske kue i do zamka, te ulepava ovde drvenariju, a tamo kapi ju ili stepenite, ali ona se moe ovako ili onako birati, a moe potpuno i nedostajati. Nikada nema nunog odnosa izmeu graevnog tela i ornamenta. Katedrala, naprotiv, nije ornamentirana; ona je samo jedan ornament. Njena istorija kao i istorija dorskog hrama i svih drugih ranih kultskih graevina pada ujedno sa gotikom istorijom stila; i to tako potpuno (kao i u svima ostalim ranim kulturama o ijoj umetnosti ucpte jo neto znamo) da nikome nije ni na pamet palo da se stroga arhitektura, koja je samo ista ornamentika najvie vrste, ograniava iskljuivo na kultsko graenje. Sve ono to se pojavljuje na lepim graevinskim oblicima Gelnhauzena, Goslara i Vartburga samo je katedralska umetnost, samo je ukras, a nema unutarnje nunosti. Zamak, ma, zemljani sud mogu savreno da budu bez tog ukraavanja, a da i ne promene svoj smisao, pa ak ni svoj oblik; a to se ne moe ni pretstaviti u katedrale ili u egipatskog piramidnog hrama.
2

PROPAST ZAPADA Gradovi i. narodi Tako se razlikuje graevina koja ima stila od graevine u kojoj imamo stil. Jer u manastiru i katedrali kamen ima oblik, i on taj oblik saoptava ljudima koji im stoje u slubi, a u seljakoj kui i vitekom zamku kua se formira iz pune snage seljakog i Vitekog ivota. Tu je na prvom mestu ovek a ne kamen; a ako i tu treba da govorimo o nekom ornamentu, taj se sastoji u strogom, sraslom, nepominom obliku obiaja i morala. To 'bi bila razlika izmeu ivog ji krutog stila. Pa kao to mo tog ivog oblika dohvata i svetenstvo, i izobraava, i u vedskom i u gotikom vremenu, viteki tip svetenika, tako i romansko-gotiki sveti oblikovni jezik dohvata sve to je u vezi sa svetovnim ivotom, nonju, sobe i sprave, i stilizuje njihovu povrinu. Ali istorija umetnosti ne treba da se vara o ovom njoj stranom svetu: to je samo povrina. U ranim gradovima ne pridolazi nita novo. Izmeu rasnih kua, koje sad ine ulicu i koje u svojoj unutranjosti verno uvaju ureenje i obiaj seljake kue, nalazi se aka kultskih graevina koje imaju stila. One su nadalje neosporno sedite istorije umetnosti i zrae svoj oblik na trgove, fasade i unutranje prostorije. Neka su gradske palate i patriciske kue i postale od zamkova, a esnafske i optinske kue iz >;palasa, dvornice za mueve: nijedna od njih nema stila, nego ga samo prima i nosi. Pravo graansLvo nema vie metafizike oblikovne snage rane religije. Ono izobraava i nadalje ornamenat, ali ne i graevinu kao ornamenat. Od tada, sa zrelim gradom, raspada se istorija umetnosti u istoriju pojedinanih umetnosti. Slika, statua, kua su pojedinani objekti za primenu stila. 1 crkva je sada takva jedna kua. Gotika katetrala jeste ornamenat, barokna crkva sa predvorjem samo je graevno telo prevueno ornamentikom. Ono to jonski stil i barok 16 veka pripremaju, to dokonava korintski poredak i rokoko. Tu su se kua i ornamenat konano i odluno podvojili, pa nas ne mogu ak ni majstorska dela meu crkvama i manastirima 18 veka prevariti u tome da je sva ta umetnost odista postala svetovna, naime ukraenost. Sa ampirom stil prelazi u ukus, a sa njegovim krajem graevinska umetnost u primenjenu zanatsku umetnost, u vetinu. Time su ornamentalni izraajni jezik, a sa njime i is137

Mediaeval, Phodesia, London 1906.

136

PENGLER Propast Zapada torija umetnosti, dokonane. A seljaka kua sa spojim neizmenjenim rasnim oblikom ivi i dalje.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi oku, i to samo utoliko ukoliko se mogu meriti i brojati. Odluuje mikroskop, ne oseanje takta. A kad se i uzme jezik kao karakteristina oznaka, niko ne pomilja da ljudske rase postoje po nainu govorenja, a ne po gramatikoj grai jezika, koja je i sama deo anatomije i koja je sistem. Nije uopte jo ni primeeno da bi ispitivanje ovih jezikih rasa moglo biti jedan od najvanijih zadataka istraivanja. Ustvari, svi mi, kao poznavaoci ljudi, znamo iz svakodnevnog iskustva da je nain govora jedna od najkarakteristini j ih crta dananjih ljudi. Primera za to ima prepuno i mnoge od njih svak poznaje. U Aleksandriji se isti grki jezik govorio na vrlo razliite rasne naine. Mi to.vidimo i danas iz naina pisanja tekstova. U Severnoj Americi, svi uroenici nesumnjivo govore potpuno na isti nain, bilo to engleski, nemaki ili indijanski. ta je u govoru istono-evropskih Jevreja rasna crta tla, dakle ono ta postoji i u ruskom govoru Rusa, a ta je rasna crta krvi, dakle ono to je zajedniko Jevrejima, nezavisno od oblasti koju obitavaju njihovi domaini, u govoru svih njihovih evropskih maternjih jezika? Kako tu stoji u pojedinostima, u obrazovanju glasova, glasoudaru, poloaju rei? Ali nauka nije ni primetila da rasa nije jedno isto u biljaka koje se korene i u ivotinja koje se kreu, da sa mikrokosmikom stranom ivota nastupa nova grupa crta, i to onih koje su odlune za animalno bie. Oni i ne vide da su u okviru jedinstvene rase ovek. ljudske rase opet sasma neto drugo. Govore o prilagoavanju i nasleivanju i time upropauju, mehanikim kauzalnim vezivanjem povrinskih crta, ono to je ovde izraz krvi, a tamo mo tla nad krvlju, tajne koje se ne mogu videti i meriti, nego samo oko u oko doivljavati i oseati. Nisu sloni meu sobom ni u rangu povrinskih oznaka. Blumenbah je delio rase po oblicima lubanje, Fridrih Miler, savim nemaki, po kosi i grai jezika, Topinar, isto francuski, po boji koe i obliku nosa. Haksli, isto engleski, na jedan takorei sportski nain. Ovo poslednje bi bilo po sebi nesumnjivo celishodno, ali bi mu poznavalac konja kazao da se naunikom terminologijom ne mogu pogoditi rasne osobine. Sve te rasne poternice skupa imaju onoliko vrednosti

9
Tek kad se apstrahuje od rasnog izraza kue, primeuje se ogromna tekoa da se pribliimo sutini rase, no ne po njenoj unutarnjoj sutini, po njenoj dui, jer nam to dovoljno jasno kazuje nae oseanje. ta je ovek od rase, znamo svi na prvi pogled. Ali koje su oznake za nae ulno oseanje, a najpre za nae oko, po kojima poznajemo i razlikujemo rase? To nesumnjivo spada u fiziognomiku, kao to podela jezika spada u sistematiku. A ta bismo sve morali imati pred sobom? Koliko se izgubi smru, a koliko jo dalje, i to konano, truljenjem! ta ne odaje kostur, a on je ono jedino to jo u najboljem sluaju imamo od preistoriskog oveka? On nam je gotovo sve. Pre-istorisko istraivanje gotovo je, u naivnoj revnosti, da odmah iita sa vilice ili sa kosti ruke neverovatne stvari; ali treba samo da se setimo kakvog masovnog groba u Severnoj Francuskoj, o kome znamo da su u njemu sahranjeni ljudi svih rasa, b.eli i obojeni, seljaci i graani, mladii i zreli ljudi! Ako to znanje budunost ne bude saznala iz kakvog drugog izvora, antropolokim istraivanjem sigurno ga nee dobiti! Mogla je prei preko jedne zemlje silna rasna sudbina, a da istraiva od te sudbine ba nita i ne primeti na ostacima kostura. Izraz je, dakle, prvenstveno u ivome telu; ne u grai delova, nego u njihovu kretanju, ne u licu lubanje, nego u izrazu iva lica. A koliko i od mogueg rasnog izraza postoji ak i za najotrija ula dananjih ljudi? ta mi sve ne ujemo i ne vidimo? Za kolike i kolike stvari mi uopte nemamo ulnog organa, koji imaju sigurno mnoge ivotinjske vrste? Nauka u darvinistikom dobu olakala je sebi to pitanje. Kako je plitak, kako neizgrapan, kako mehanistian, pojam kojim ona radi! On najpre obuhvata zbir grubo-ulnih oznaka, ukoliko ih moemo utvrditi na anatomskim nalazima, pa i na leinama. Nema ni govora o posmatranju tela ukoliko ono ivi. Pa onda, ispituju se karakteristike koje se nameu vrlo grubom 138

PENGLER Propast Zapada koliko i one na kojima policajac ogleda svoje teorisko poznavanje ljudi. Oigledno, nema se nikakve pretstave o haotinosti u skupom izrazu ljudskog tela. Apstrahujui od mirisa, koji je, na primer, za Kineza karakteristino obeleje rase, i od sluha, koji utvruje (oseanjem) duboke razlike u govoru, pevanju i najpre u smejanju (razlike koje su nepristupane naunoj metodi) ono to oko nalazi kao slike tako je udesno bogato i u stvarno vidljivim pojedinostima i u onima koje su takorei osetne samo za dublji pogled, da se ne moe ni pomisliti na to da se ovo bogatstvo slika podvede pod mali broj gledita. I sve strane i crte na slici meusobno su nezavisne i imaju svoju sopstvenu istoriju. Ima sluajeva gde se graa kostiju, a najpre oblik lubanje, savreno menjaju, a izraz mesa tj. lica ostaje isti. Sestre iz iste porodice mogu pretstavljati skoro sve karakteristine razne oznake po Blumenbahu, Mileru i Haksliju, .a da ipak njihov ivi rasni izraz bude potpuno isti za svakog posmatraa. Jo je ea jednakost u telesnoj grai i istovremena duboka razliitost u ivome izrazu. Valja samo da potsetim na neizmeriiu razliku izmeu prave seljake rase, kao Friza ili Bretonaca, i gradskih rasa. 1 Ali uz energiju krvi koja vekovima otiskuje uvek iste telesne crte porodine crte i uz mo tla soj pridolazi jo i ona zagonetna kosmika sila: isti takt usko spojenih zajednica. Ono to se poneka bremenita ena zagleda to je samo jedna maloznaajna pojedinost u najdubljem i najmonijem oblikovnom principu svega rasnoga. Da stari suprunici, posle dugog zajednikog ivota, postaju za udo slini jedno drugome, Lo je ve svak video, iako bi mu nauka koja meri dokazala suprotno. Ne moe se dovoljno naglasiti oblikovna snaga ovog ivota takta, ovog snanog unutarnjeg oseanja za savrenstvo sopstvenog tipa. Oseanje rasne lepote nasuprot vrlo svesnome ukusu zrelih gradskih ljudi za duhovno-individualne crte lepote stra1 U tom smislu valjalo bi da neko izvri fiziognomike studije na masi sasvim seljakih riml.janskih poprsja na kipovima rano-gotikog vremena, na ve izriito gradskom Renesansu, a jo vie na otmenim engleskim portretima poev od kraja 18 veka. Velike galerije predaka sadre materijal koji se jedva moe pregledati.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi hovito je jako i u prvobitnih ljudi, tako da im ba zbog toga i ne dolazi do svesti. A takvo oseanje je ono to stvara rase. Ono je ratniki i junaki tip plemena, koja su se selila, nesumnjivo sve istije oblikovalo do telesnog ideala, tako da bi imalo smisla govoriti o rasnoj slici Normana ili Istonih Gota; a to je sluaj i sa svakim starim plemstvom koje se snano i srdano osea kao jedinstvo, pa time ba dospeva i nesvesno do stvaranja telesnog ideala. Drugarstvo odgaja rase. Francuska noblesse i prusko junkersko plemstvo jesu prava rasna obeleja. A to isto je i tip evropskog Jevrejina sa njegovom ogromnom rasnom energijom u hiljadugodinjem geto-bivovanju; to isto ce uvek sakovati jedno stanovnitvo u jednu rasu, im se ono, protiv neke zle sudbe, za due vremena vrsto prikupi i spoji. Gde postoji ideal rase, a to je u najveoj meri bio sluaj u svakoj ranoj kulturi, u veskom, homerovskom, taufenskom vitekom vremenu, tu onda enja vladajue klase za ovim idealom, volja da se bude takav a ne drukiji (i nezavisno od izbora ene), taj ideal konano i ostvaruje. Dodajmo tome i brojke na koje se ni izdaleka nije obratila panja. S\aki ovek koji danas ivi ima u 1300 godini jedan rnilion predaka, a u 1000 godini milijardu. Ova nam injenica kazuje da je svaki ivi Nemac u srodstvu sa svakim Evropejcem iz krstakih pohoda bez izuzetka; i da se to poveava do stostrukog, i hiljadostrukog srodstva, ukoliko se dalje povlai granica zemljitu, tako da stanovnitvo jedne zemlje u toku od jedva 20 generacija srasta u jednw jedinu porodicu. A to dovodi do bezbrojnih raanja koja sasvim nesvesno ispunjavaju volju rase, isto kao to to ine i izbor i glas krvi, koja krui kroz narataje i koja rasne ljude neprestano goni jedne drugima, razreava i slama brak i savlauje otpore obiaja lukavstvom i silom. To su pre svega biljolike rasne crte, fiziognomija poloaja, gde se apstrahuje od kretanja onoga t.o je pokretljivo, dakle sve ono ime se ne razlikuje ivo od mrtvog ivotinjskog tela, sve ono to mora biti izraeno i u nepominim delovima. Bez sumnje, ima neeg slinog u rastu hrasta plutnjaka i jablana sa stasom oveka zdepast, vitak, nean. Isto tako je biljolika rasna oznaka i linija grbine u kamile i crte tigrove ili zebrine koe. Tu spada i delovanje onih 141

PENGLER Propast Zapada kretanja koje priroda tvori na jednom biu i sa njime. Breza ili neno dete koji se povijaju po vetru, mirno kruenje ili plaljivo lepranje ptica u buri to spada u biljoliku stranu rase. Ali kojoj strani pripadaju takve oznake u borbi izmeu krvi i tla oko unutarnjeg oblika jedne presaene ljudske ili ivotinjske vrste? ta tu spada od oblika due, obiaja, kue? im se uoi utisak isto animalnoga, dobija se sasvim druga slika. Ako se setimo razlike izmeu biIjolikog bia i animalnog budnog bia, videemo da se tu ne radi o samom budnom biu i njegovu jeziku, nego o tome da tu kosmiko i mikrokosmiko ine slobodno pokretljivo telo, mikrokozam u odnosu na makrokozam, telo iji samostalni ivot i rad imaju potpuno sopstven izraz, koji se jednim delom slui organima budnog bia i koji se najveim delom (na pr. u koralnih ivotinja) sa pokretijivou gubi. Ako se rasni izraz biljke preteno sastoji u fiziognomiji poloaja, animalni se sastoji u jiziognomiji pokreta, naime u obliku ukoliko se on kree, u samome pokretu i u obliku udova ukoliko oni pretstavljaju smisao kretanja. ivotinja koja spava ne odaje mnogo od tog rasnog izraza, jo manje mrtva ije delove istraiva nauno ispituje, a graa kostiju kimenjaka skoro nita. Zato zglavci u kimenjaka odaju vie izraza no kosti, zato su razmere udova pravo stanite izraza nasuprot rebrima i kostima lubanje (samo zubi ine izuzetak, jer pokazuju svojom graom karakter ivotinjine ishrane, dok je ishrana biljke ist prirodni proces), zato je izrazitiji insektov skelet koji zaodeva telo, nego skelet ptice koji samo dri telo. Najpre organi spoljanjeg klicinog lista sakupljaju u sebi, sve snanije, rasni izraz: ne oko samo po sebi, oblikom svojim i bojom svojom, nego pogled, izraz lica, usta koja nose izraz razumevanja usled navike govorenja; ne lubanja uopte, nego glava svojim linijama kojima meso daje oblik, glava koja je postala ba pravo stanite ne-biljolike strane ivota. Setimo se nato odgajamo tamo orhideje ili rue a ovde konje ili pse, i nato bismo najradije odgajali jednu ljudsku vrstu. Ali ova fiziognomija ne rezultira, kaimo to jo jednom, iz matematikog oblika vidljivih delova, ve samo i jedino iz izraza pokreta. To to mi na prvi pogled shvatamo rasni izraz nepominog oveka to poiva na iskustvu 142

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi oka koje u udovima vidi ve i odgovarajui pokret. Prava rasna pojava bizona, pastrmke, orla krstaa, ne moe se dati nabrajanjem obrisa i razmera; ta pojava ne bi nikada tako duboko privlaila likovne umetnike, kada se tajna rase ne bi otkrivala tek duom u umetnikom delu, nego samo podraavanjem onome to je vidljivo. Moramo videti i gledanjem oseati kako se ogromna energija tog ivota sabija u glavu i potiljak, kako govori iz zakrvavljenog oka, iz kratkog zdepastog roga, iz orlovog kljuna, iz profila glave jedne ptice grabljivice, to se sve ne moe razumski saoptiti govornim jezikom, ve se da izraziti za druge samo jezikom umetnosti. Ali sa oznakama ovih najplemenitijih ivotinjskih vrsta mi smo se ve sasvim pribliili pojmu rase; taj pojam u oblasti tipa ovek stvara razlike koje nadmauju biljolike i animalne, razlike koje su duhovnije i ba zato jo manje pristupane naunim sredstvima no one prve. Grube oznake grae kostiju vie nemaju uopte samostalnog znaenja. Ve je Recius (ji860) okonao Blumenbahovo verovanje da se slau rasa i oblik lubanje; i J. Ranke ovako rezimira njegove rezultate: Ono to pretstavlja oveanstvo u celin.i u odnosu na svoje razliite oblike lubanje to pretstavlja u malom svako narodno pleme, pa esto ak i svaka vea optina: spoj razliitih oblika lubanje, gde su ekstremi povezani meu-oblicima koji su na najfiniji nain graduirani. 1 Nesumnjivo se mogu pronai idealni osnovni oblici, ali se mora u sebi priznati da su to ideali i da tu, uprkos svih objektivnih mernib metoda, ukus povlai prave granice i ukus gradi i pogaa prave podele. Vanija no svi pokuaji da se otkrije princip poretka jeste injenica da se u okviiu jedinstvene rase ovek svi ti oblici skupa pojavljuju od najranijeg doba, da se nisu primetno izmenili, i da se pojavljuju bezrazlino ak i u istim porodicama. Jedini sigurni rezultat nauke je Rankcovo zapaanje po kome su izvesne prosene brojke u pogledu oblika lubanje, kada se ti oblici poredaju sa prelazima, oznaka ne rase ali svakako tla. Ustvari, moe se rasni izraz ljudske glave sloiti sa svakim uopte zamiljivim oblikom lubanje. Ono to
1

J. Ranke, Der Mensch, 1912, II, S. 205.

PENGLER Propast Zapada odluuje nisu kosti, ve meso, pogled, igra izraza. Poev od romantike govori se o indogermanskoj rasi. A ima li lubanja arijevskih i semitskih? Mogu li se razlikovati keltske od franakih ili samo i burske od kaferskih lubanja? A ako ne, onda kakva je sve rasna istorija mogla prohujati zemljom, ne ostaviv nam svedoanstvo o sebi, ne sauvavi za nas niega sem kostiju! A koliko su te kosti indiferentne za ono to mi meu viim ljudima nazivamo rasom, moglo bi se pokazati jednim drastinim opitom: posmatrajmo rentgenovim aparatom ljude sa najveim rasnim razlikama koje se mogu zamisliti i oekujmo da vidimo duhovno rasu. Upravo e biti smean utisak, kada vidimo kako tim osvetljenjem rasa odjednom savreno iezne! A ono malo to ostaje karakteristino na grai kostiju (to se mora stalno naglaavati) jeste rezultat koji je izrastao sa tla, a ne funkcija krvi. Eliot Smit ispitao je u Egiptu, a Luan na Kritu, ogroman materijal iz grobnica, poev od kamenog doba pa do danas. Preko ovih oblasti prelazile su neprekidno sve nove i nove struje ljudske, poev od pomorskih naroda oko sredine 2 veka pre Hr. pa sve do. Arabljana i Turaka, ali je prosena graa kostiju ostala neizmenjena. Rasa je u neku ruku kao meso prela preko oblika skeleta koji se nije izmenio. Danas u Alpiskoj oblasti obitavaju germanski, romanski i slovenski narodi najrazliitijeg porekla, i valja se samo obazreti unazad, pa da se tu otkriju i sve nova i nova plemena, rneu njima i Etruani i Huni: a graa kostiju u ljudskom obliku postajala je stalno i svuda ista, pa se gubi, idui ka ravnicama, na sve strane i prelazi u- druge istoriski ustaljene oblike. Zato uveni preistoriski naeni delovi skeleta, poev od Neandertalske lubanje pa do Orinjakog oveka, ne dokazuju, ba nita u pogledu rase i rasnih seoba primitivnih ljudi. Ti naeni delovi jedino ukazuju na osnovni oblik zemljita, koji tamo i danas nalazimo apstrahujui od izvesnih zakljuaka o nainu ishrane koji se dadu isvesti iz oblika vilice. To je ista ona tajanstvena snaga tla na koju se moe ukazati u svakom ivom biu, im se pronae oznaka koja ne zavisi od grubih metoda darvinistikog doba. Rimljani su doneli sa juga vinovu lozu na 144

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi Rajnu, i loza se tu svakako nije vidljivo1 tj. botaniki izmenila. Ali se tu rasa moe ustanoviti drugim sredstvima. Ne samo to postoji razlika izmeu junog i severnog vina, izmeu rajnskog i mozelskog, nego i izmeu vina koja rode na razliitim padinama. A to vredi i za svaku plemenitu rasu voa, aja, duvana. Ta aroma, koja je pravi proizvod tla, ne spada u vidljive oznake, ali je utoliko znaajnija. A plemenite ljudske rase. razlikuju se na sasvim isti duhovni nain kao i plemenita vina. Isti elemenat, koji se otkriva samo najtananijem uoseavanju, laka jedna aroma u svakom obliku, vezuje i spaja u svakoj visokoj kulturi u Toskani Etruane sa Renesansom, na Tibru Sumerance iz 3000 sa Persijancima iz 500 i drugim Persijancima iz islamskog vremena. Sve to ne moe dokuiti nauka koja meri i vae. To postoji samo za jedno oseanje ija izvesnosl ne vara i za ono ocenjivanje na prvi pogled, a ne a rtauniko posmatranje. Dolazim dakle do zakljuka da je rasa, kao i sudbina i vreme, neto to je odluno za. sva ivotna pitanja, neto to svaki ovek jasno i bistro zna, dok ne pokua da to neto shvati razumski, dakle da ga ralanjava i ureuje kao stvar bez due. Rasa, vreme i sudbina spadaju ujedno. U trenutku; kada im se priblii nauno miljenje, re vreme dobi ja znaenje dimenzije, re sudbina znaenje kauzalnog vezivanja i rase. Ono o emu smo jo imali vrlo sigurno oseanje postaje tada nepreglednim darmarom potpuno razliitih i raznovrsnih oznaka, koje se bez ikakvih pravila prepliu po tlu, po vremenima, kulturama, plemenima. Neke se trajno i ilavo pripiju uz neko pleme, odlaze i iiezavaju sa njim, druge opet klize kao senke oblaka preko nekog stanovnitva, a neke su kao demoni zemlje koji doepaju sve to> se i dok se na toj zemlji zadrava. vrsta podela rasa, ambicija svake etnologije, nemogua je. Ve i sam pokuaj protivrei sutini onoga to je rasno; i svaki sistematski plan, koji se uopte moe zamisliti, jeste neizbeno falsifikovanje i promaenogst onoga o emu se radi. Rasa je, nasuprot jeziku, savreno nesistematska. Najzad, svaki pojedinac, i svaki trenutak njegovog bilisanja, ima svoju sopstvenu'rasu. Z a t a j e jedino sredstvo 15

PENGLER Propast Zapada

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi jeno znanje rei, to znai da tu glasovne tvorevine ne slue govornom jeziku ve neem sasvim drugom. I ti jezici imaju svoje grupe i dijalekte; i njih moemo nauiti, zaboraviti, ne razumeti; oni su tako neophodni za nas da bi nam govorni jezik otkazao slubu, ako bismo samo i pokuali da njega, i samo njega, primenjujemo ne dopunjujui ga jezicima tona i gesta. Pa i nae pismo, ovaj govorni jezik za oi, bilo bi skoro nerazumljivo bez gestovnog jezika interpunkcije. Osnovna je greka nauke o jeziku to ona mea jezik uopte i ljudski govorni jezik ne mea teoriski, ali mea redovno u praksi svih svojih istraivanja. To je dovelo (do bezmernog neznanja nepregledne mnoine naina govorenja koji su u optoj upotrebi meu ivotinjama i meu ljudima. Carstvo jezika je mnogo prostranije no to su to primetili ispitivai, a govorni jezik, sa svojom jo danas neizgubljenom nesamostalnou, zauzima u tom carstvu mnogo skromnije mesto. to se tie postanka ljudskog jezika, pitanje je pogreno postavljeno. Govorni jezik jer na njega se misli, to opet nikako nije jedno isto nije uopte ni postao u smislu koji se pretpostavlja. -On nije ni prvi ni jedini. Ono silno znaenje koje je on dobio u okviru ljudske istorije, poev od izvesne take vremena, ne treba da nas prevari o njegovom mestu u istoriji slobodno pokretljivog bia uopte. Jedno ispitivanje jezika sigurno ne sme poeti ovekom. Ali, naopaka je i pretstava o poetku ivotinjskog jezika. Govorenje je tako tesno skopano sa ivim biem ivotinje, nasuprot biu biljke, da se ak ni jednoelina bia bez ikakvih ulnih organa ne bi smela zamisliti bez jezika. Biti mikrokozam u makrokozmu i moi se uzajamno saoptavati to je jedno isto. Nema nikakva smisla govoriti o poetku jezika u okviru ivotinjske istorije. Jer je sasvim po sebi razumljivo to mikrokosmika bia ive u mnoini. Misliti i na neke druge mogunosti znailo bi igrati se pretpostavkama. Darvinistike fantazije o praraanju i o prvim roditeljskim parovima valja ostaviti ukusu vene- jueranjice. Ali rojevi u kojima je uvek ivo unutarnje oseanje o mi takoe su budni i tee za budnim odnosima meu sobom. Budno bie je aktivnost u rasprostrtome, i to voljna aktivnost. To je ono to razlikuje kretanja jednog 147

t da se pribliimo totemistikoj strani ivota ne poela, ve fiziognomiki takt.

10
Ko hoe da prodre u sutinu jezika, taj neka otstrani sva naunika razlikovanja rei i neka posmatra kako lovac govori sa svojim psom. Pas ide za ispruenim prstom; on napeto oslukuje zvuke rei i onda odmahne glavom: on ne razume tu vrstu ljudskog jezika. Tada poskoi nekoliko puta da bi (naznaio svoje shvatanje, zastaje i laje: to je reenica na njegovom jeziku koja sadri pitanje: da li otprilike;to misli njegov gospodar. I onda sleduje radost opet na pseem jeziku kada shvati da j e ; imao pravo. Isto tako pokuavaju da se sporazumevaju dva oveka koji stvarno nemaju (nieg zajednikog u govornom jeziku. Kada .seoski svetenik objanjava neto seljanci, on je otro pogleda te i nevoljno stavi u svoj stav i izraz sve ono sto ona ne bi razumela u crkvenom nainu izraavanja. Danaiji govorni jezici, svi skupa, mogu dovesti do sporazumevanja samo kada se veu sa drugim jezikim nainima. Sami za se i po sebi, oni se nisu nigde i nikada upotrebljavali. Kad pas sada neto hoe, on mae repom, nestrpljiv to mu je gospodar tako glup te ne razume taj vrlo jasni i izraziti jezik. Dopunjuje ga i glasovnim jezikom laje, pa najzad jezikom gesta on pred gospodarem izvodi neto. Tu je glup ne pas no ovek, koji jo nije nauio da govori tim jezikom. Konano se deava neto vrlo udno. Kada je pas iscrpao sve ime bi mogao da shvati razliite jezike svoga gospodara ,on se odjednom postavi ispred njega i pogled mu se upija u gospodarevo oko. Tu se zbiva neto vrlo tajanstveno: ja i ti stupaju u neposredan dodir. Pogled oslobaa od granica budnog bia. Bie biva razumevano i bez znakova. Tu pas postaje poznavaocem ljudi, poznavaocem koji gleda otro u oi protivnika i time ga razumeva i bez; njegovog govorenja. Mi svi danas govorimo tim jezicima, a da to i ne znamo. Dete.. govori odavno pre no to je nauilo prvu re, a odrasli sa njim govore i ne mislei na uobia146

PENGLER Propast Zapada mikrokozma od mehanike pokretljivosti jedne biljke, pa i. od mehanike pokretljivosti ivotinja i ljudi ukoliko su i oni biljke, naime u stanju sna. Posmatrajrao ivotinjsku aktivnost pri hranjenju, rasploda van ju, odbrani i napadu: jedna strana te aktivnosti, redovno se sastoji u opipavanju makrokozma pomou ula, radilo se o nediferenciranoj oseajnosti jednoelinih bia ili o vienju visoko razvijenog oka. Tu postoji jasna volja za primanjem utisaka: to zovemo orijentisanjem. Ali uz to dolazi, odmah od poetka, i volja za proizvoenjem utisaka kod drugih: te druge valja primamiti, zaplaiti, oterati. To mi zovemo izraz, i njime je dalo govorenje kao aktivnost budnog bia. Od tada nije pridolo-^iita vie to bi bilo naelno novo. Svetski jezici visokih civilizacija nisu nita drugo do izvanredno profinjena izobraavanja mogunosti koje su sve skupa ve sadrane u injenici hotiminog utiska jednoelinih bia jedno na drugo. A u osnovi ove injenice je praoseanje straha. Budno bie razdvaja ono to je kosmiko, ono razapinje prostor izmeu onoga to je pojedinano, otueno. Oseati sebe samim prvi je utisak pri svakodnevnom buenju. I otuda pranagon da se usred tog stranog sveta zbijemo jedno uz drugo, da se ulno osiguramo o blizini drugoga, da potraimo svesnu vezu sa njime. Ti to je oslobaanje od straha samovanja. Otkrie toga ti, time to ga organski, duevno, izdvajamo kao jedno drugo ja iz sveta koji je tu, prvi je veliki trenutak u ranoj istoriji animalnoga. Tek time postoje ivotinje. Valja samo da posmatramo, dugo, i paljivo, siuni svet vodene kapi pod mikroskopom, pa da se uverimo kako je tu ve prethodilo otkrie ti, pa i ja, i to u najprostijem obliku koji se moe zamisliti. Ova mala bia ne poznaju samo ono drugo uopte: ona poznaju i onog/drugog; ne samo to imaju budno bie, nego imaju i budne odnose, pa time ne samo to imaju izraz, nego imaju i elemente , izraajnog jezika. Setimo se ovde razlike izmeu obe velike jezikovne grupe. Izraajni jezik smatra onog drugog kao svedoka i tei jedino za utiskom na njega; saoptajni jezik smatra onog drugog kao sabesednika i oekuje odgovor. Razumeti znai primati utiske sa sopstvenim oseanjem znaenja; na tome poiva delovanje najvi148

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi eg ljudskog izraajnog jezika, umetnosti. 1 Sporazume vo.ii se, razgovarati udvoje, znai pretpostaviti u drugome isto znaenje oseanja. Elemenat izraajnog jezika za svedoke nazivamo motiv. Vladanje motivom je osnova svake izraajne tehnike. A na drugoj strani, utisak proizveden u cilju sporazumevanja zovemo znak, i on ini elemenat svake saoptajne tehnike, u najviem sluaju dakle elemenat ljudskog govornog jezika. ' Koliko su obimna ova dva jezikovna sveta u ljudskom budnom biu jedva moemo danas sebi pretstaviti. U izraajni jezik, koji nastupa svuda u najranije doba sa punom religioznom ozbiljnou tabu-a, spada ne samo teka i stroga ornamentika, koja je prvobitno padala ujedno sa pojmom umetnosti uopie i koja sve nepomine stvari ini nosiocima izraza, nego i sveani ceremonijal, koji se svojim formulama upiie u celokupni javni ivot, pa ak i. u ivot porodice uopte, 2 pa jo i jezik nonje, naime jezik odevanja, jezik tetoviranja i jezik nakita koji svi imaju jedinstveno znaenje. Ispitivai iz prolog veka uzalud su se muili da odeu izvedu iz oseanja stida ili iz razloga celishodnosti. Ona se moe razumeti jedino kao sredstvo izraajnog jezika, i ona to i jeste, na velianstven nain, u svima visokim civilizacijama, pa je to jo i danas. Valja se samo setiti mode, koja gospodari celokupnim javnim ivotom i radom, propisnog odevanja pri svim vanim aktima i sveanostima, graduiranja drutvenog odela, nevestinske nonje, crnine, vojnike uniforme, svetenikog ornata; pomislimo na odlikovanja i znake, mitru i tonzuru, periku i tap, puder, prstenje; frizure, na sve ono to se simboliki skriva ili otkriva, na nonju mandarina i senatora, odaliski i kaluerica, na dvor Neronov, Saladinov i Montezumin, da i ne govorimo o pojedinostima narodne nonje i o
1 Umetnost je savreno izobraena meu ivotinjama. Ukoliko je pomou analogije pristupana oveku, ona se satoji u ritmikom kretanju (igri) i obrazovanju glasova (pesmi). A time sam umetniki utisak na ivotinje nije ni2 izdaleka iscrpen. Luka, 10, 4: Isus veli sedamdesetorici iljui ih: A na, putu nikoga ne pozdravljajte. Ceremonijal pozdravljanja napolju toliko je opiran da ga se moraju odrei oni' koji hitaju. 'A. Bertholet, Kulturgeschichte Jsraels, 1919, S. 162.

PENGLER Propast Zapada jeziku cvea, boja i dragog kamenja. Ne treba ni da spomenemo jezik religije, jer sve ovo jeste religija. Saoptajni jezici, u kojima uvek uestvuje i ulno oseanje, razvili su postepeno za oveka visokih kultura tri dominantna znaka: sliku, glas i gest koji su se u pismu zapadnjake civilizacije skupili u jedinstvo slova, rei i interpunkcije. U toku, ovog dugog razvia konano se vri i odvajanje jezika. U istoriji jezika nema zamanijeg dogaaja. Nesumnjivo su se svi motivi i znaci prvobitno rodili u trenutku i bili odreeni samo za pojedinani aktivni in budnog bia. Njihovo stvarno znaenje koje oseamo i znaenje koje smo hteli jedno je i isto. Znak je pokret a ne ono to je pokrenuto. A im jedna vrsta sadrina znakova istupi nasuprot ivome davanju znakova stvar postaje drukija. Ne odvaja se tu samo aktivnost od svojih sredstava, nego i sredstvo od svog znaenja. Ne samo to jedinstvo toga dvoga prestaje da biva samo po sebi razumljivo, nego ono postaje nemogue. Oseanje znaenja ivo je i, kao i sve to je u vezi sa vremenom i sudbinom, neponov. ljivo i nepovratno. Nijedan znak, pa ma koliko on bio poznat i uobiajen, ne ponavlja se nikada, u tano istom znaenju. Zato se prvobitno nijedan znak nikada nije vratio u istom obliku. Carstvo vrstih znakova jeste neto to je bezuslovno postalo, to je ista raspirostrtost, ne organizam ve sistem, koji ima svoju sopsivenu uzronu logiku i koji unosi nespojivu suprotnost prostora i vremena, duha i krvi, i u budne odnose dvaju bia. Ta vrsta sadrina znakova i motiva sa svojim tobo vrstim znaenjem mora se uiti i vebati, ako se hoe da uestvuje u dotinoj zajednici budnih bia. U jezik koji se odvojio od govorenja spada neizbeno pojam kole. Ova je savreno izobraena meu viim ivotinjama; ona je u svakoj u se zatvorenoj religiji, u svakoj umetnosti u svakom drutvu, pretpostavka na osnovu koje je jedan ovek, stvarno vernik, umetnik ili vaspitan ovek. Od tada postoji otra granica za svaku zajednicu. ovek mora poznavati njen jezik, tj. njene verske stavove, obiaje, pravila, da bi joj mogao biti lanom. Oseanje i dobra volja ne odvode blaenstvu i srei ni u kontrapunktu ni u katolicizmu. Kultura znai jedno neuveno pojaavanje dubine i 1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi strogosti oblikovnog jezika u svima oblastima; ona li me postoji za svakog pojedinanog njenog pripadnika kao njegova lina religiozna, moralna, drutvena, umetnika kultura u vaspitavanju, koje ispunjava sav ivot, i u kolovanju za taj ivot. Zato se i postie u svima velikim umetnostima, u velikim crkvama, misterijama, redovima, u visokom drutvu otmenih stalea, jedno majstorstvo u vladanju oblikom, koje spada u uda naeg ljudstva i koje se najzad na visini svojih zahteva slama. U svim kulturama re za ovo (izgovorena ili ne) jeste povratak prirodi. Ovo majstorstvo protee se i na govorni jezik; pored otmenog drutva u vreme grkih tirana i u vreme trubadura, pored fuga Bahovih i Egzekijinih slika na vazama stoji i umetnost atikog govornitva i francuske konverzacije, koje obadve pretpostavljaju, kao i svaka druga umetnost, strogu i sporo izraivanu konvenciju, a za pojedinca dugo i teko vebanje. Ne moe se dovoljno visoko proceniti metafiziko znaenje toga odvajanja utvrenog jezika. Svakodnevna navika saobraanja u vrstim oblicima i ovlaivanje celokupnog budnog bia tim oblicima (koje ne oseamo vie u toku njihovog stvaranja, nego su oni prosto tu, te ih sad moramo razumeti u pravom pravcatom smislu), injenice su koje dovode do sve otrijeg smenjivanja razumevanja oseanjem u okviru budnog bia. Prvobitno govorenje oseamo razumevajui; a upotreba jezika zahteva da osetimo poznato jeziko sredstvo, i tada da razumenio nameru koja mu tog puta slui kao podloga. Jezgro svakog kolskog vaspitanja sastoji se, prema tome, u sticanju znanja. Svaka crkva jasno i glasno kae da njenim spasonosnim sredstvima ne odvodi oseanje nego znanje; svako pravO umetnitvo poiva na sigurnom znanju oblika, koje pojedinac nema da pronalazi nego da ih izui. Razum to je znanje zamiljeno kao neko bie. Razum je ono to je potpuno otueno od krvi, rase, vremena, iz suprotnosti utvrenog jezika prema tekuoj krvi, istoriji koja postaje nastaju odriui ideali apsolutnoga, venoga, opteg-vaeega, ideali crkava i kola. A iz toga konano sleduje nesavrenost svih jezika i stalna protivrenost u kojoj se nalazi njihova prirnena prema onome to govorenje hoe ili treba, da bude. Moe se rei da je la stupila na ovaj svet kada 151

PENGLER Propst Zapada se jezik odvojio od govorenja. Znaci su vrsti, a znaenje to nije: to se najpre oseti, onda se zna, najzad se iskoriava. Prastaro je iskustvo: da se neto hoe da kae, pa se nema rei; da se ovek pogreno izrazi i ustvari neto drugo kae no to misli; da tano govori a ravo biva razumevan. Konano nastaje nadaleko rasprostranjena umetnost (ve i meu ivotinjama, na pr. makama) da se rei upotrebljavaju da bi se misli sakrile. Ne kae^ se sve, kae se neto sasvim drugo, govori se formalno da bi se kazalo malo, oduevljeno da se ne bi kazalo nita. Ili se podraava jezik drugoga. Svraak (Lanius collurio) podraava strofe malih pevaica da bi ih primamio. To je jedno raireno lovako lukavstvo, ali ono pretpostavlja vrste motive i znake isto kao i podraavanje starih umetnikih stilova ili falsdfikovanje potpisa. I sve te crte, koje nalazimo u dranju i igri izraza kao i u rukopisu i izgovoru, ponavljaju se u jeziku svake religije, svake umetnosti, svakog drutva. Setimo se samo pojmova licemer, farisej, jeretik, engleskoga cant, skrivenog smisla rei diplomat, jezuit, glumac, maski i lukavstava obrazovnog saobraanja meu ljudima, dananjeg slikarstva u kome nema vie nieg istinskog i koje nam na svakoj izlobi predoava sve mogue ob'like lai u izrazu. Ne moe se biti diplomat na jeziku koji muca. A kad jezik savladamo, nastaje opasnost da iz odnosa izmeu sredstva i znaenja nainimo novo sredstvo. Nastaje duhovna vetina da se izrazom igra. Tu spadaju aleksandrinci i romantiari, u' lirici Teokrit i Brentano, u muzici Reger, u religiji Kjerkegor. Konano, jezik i istina se iskljuujuAli ba uslcd' toga pojavljuje se, u doba vrstih jezika, tip poznavaoca ljudi, koji je sav rasa i koji zna kako ima da smatra jedno bie koje mu govori. Ono to nedostaje pravome tabu-oveku, koji bar veruje u jedan jezik, jeste: nekoga otro pogledati u oi, iza jezika govora upuenog narodu ili iza jezika neke filozofske, rasprave poznati onoga ko govori, iza molitve poznati srce,
1 Svaki oblik, pa i onaj najprooseaniji, ima neeg neistinitog (Gete). U sistematskoj filozofiji namera mislioca ne poklapa se ni sa pisanim reima, ni sa razumevan.jein italaca, niti, u toku izlaganja, sa samom sobom, poto je ona miljenje po znaenjima rei.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi i iza dobrog tona poznati neiji unutarnji drutveni rang, i t.o odmah, neposredno, samo po sebi razumljivo, kao to je sve ono to je kosmiko.. Svetenik koji je istovremeno i diplomat ne moe biti dobar svetenik. Etiar Kantova kova nikada nije poznavalac ljudi. Ako ko lae na svom govornom jeziku, izdaje se svojim gestovnim jezikom na koji ne obraa panju. Ako ko i gestovima lae, izdaje se u tonu. Ba zato sto vrsti jezik odvaja sredstvo od namere, on nikada ne postie svoj cilj pred okom poznavaoca. Ko je poznavalac, taj ita izmeu redova i razume oveka im mu vidi hod ili rukopis. Ukoliko je jedna duevna zajednica dublja i srdanija, utoliko se ona vie odrie znakova, odrie vezivanja i spajanja kroz budno bie. Pravo drugarstvo se razumeva i bz rei, prava vera uti. Najistiji simbol sporazuma, kojim je jezik pobeen, jeste stari seljaki brani par, koji uvee sedi pred kuom i utke se zabavlja. Svako od njih zna ta ono drugo misli i osea. Rei bi samo poremetile slogu. Od toga i takvog sporazume van ja dopire neto ak duboko u praistoriju sveg slobodno-pokretljivog ivota, daleko unazad preko zajednikog ivljenja vieg ivotinjskog sveta. Tu se skoro postiglo, za trenutke, osloboenje od budnoga bia.

11
Od svih vrstih znakova nije nijedan postao plodniji po posledicama od onoga koji nazivamo,;, u dananjem njegovom stanju, re. Taj znak spada nesumnjivo u isto ljudsku jeziku istoriju, ali pretstava o poreklu govornog jezika, onako kako se po pravilu o n j o j misli i ona obrauje, sa svima za to vezanim posledicama, isto toliko je besmislena koliko i pretstava o poetnoj taci jezika uopte. Ovaj nema poetka koji bi se mogao zamisliti, jer je dat ujedno sa biem mikrokozma i sadran je u njemu. A ni govorni jezik nema zamiljivog poetka, jer on ve pretpostavlja vrlo savrene saoptajne jezike, u ijem mirno razvijanom obliku on ima samo rang pojedinane crte, koja vrlo sporo postaje pretenom. Ista je greka u 153

15

PENGLER

Propst Zaada

PROPAST ZAPADA Gradovi i narod oznaka za neto to se osea da je neko bie u okolnom svetu, neto to je imenovanjem postalo numen. Izlino je razmiljati kakva su bila ta prva imena. Ni u jednom ljudskom jeziku, koji jo moemo dostii, nema nikavog ni najmanjeg oslonca za to. Ali, nasuprot modernom istraivanju, smatram za odluno ovo: tu nije pred nama kakva promena ili kakav naroiti nain obrazovanja glasa ili ma ta fizioloko to bi ustvari bilo rasna oznaka (ako je tako neto tada uopte i nastupilo); niti se tu radi o kakvom pojaavanju izraajne sposobnosti ve postojeih sredstava, recimo o nekom prelazu rei u reenicu (H. Paul) 1 ; ve je tu jedno duboko preobraavanje due. Imenom je nastao nov pogled na svet. Kad je ve govor uopte roen iz straha, iz onog neispitljivog zazora pred injenicama koji ima svako budno bie, zazora koji goni sva bia jedno drugome i koji hoe da vidi kako je bliskost drugih osvedoena utiscima, onda u tome imamo mono jedno pojaavanje. Imenom kao da je dodirnut i smisao budnog bia i izvor straha. Svet nije tek samo tu, u njemu se osea tajna. J van svih ciljeva izraajnog i saoptajnog jezika imenuje se ono to je zagonetno. ivotinja ne poznaje zagonetku. Prvobitno davanje imena mora se zamisliti kao neto izvanredno sveano, neto puno strahopotovanja. Ime sc ne sme uvek imenovati, mora se drati u tajnosti, u njemu je neka opasna mo. Imenom je izvren korak sa svakodnevne fizike ivotinje u metafiziku oveka. Bio je to najvei obrt u istoriji ljudske due. Teorija saznanja obino stavlja naporedo jezik i miljenje; ako posmatramo samo one jezike koje danas jo moemo dostii, to je tano. Ali ja mislim da se mora zahvatiti mnogo dublje: imenom je u okviru bezoblinog, opte religioznog zazora postala prava, odreena religija. Religija u tom smislu zove se religiozno miljenje. To je novi oblik stvaralakog razumevanja koje se odvojilo od oseajnosti. Mi kaemo
1 Glasovne komplekse u vidu reenica poznaje i pas. Kada australiski dingo od domae ivotinje postane opet divlja, pa sa lajanja pree opet na vuje urlanje onda se to svakako moe tumiaoit-i kao prelaz ka mnogo prostijim glasovnim znacima, ali to nema nieg zajednikog sa reima.

dve suprotne teorije, Vuntovoj i Jesperzenovoj,' to one govor reima ispituju kao neto sasvim novo i neto to samo za se postoji, ime nuno dolaze do potpuno pogrenog tumaenja. A to govorenje reima je neto vrlo kasno i odelita jedna grana, poslednji cvet, na stablu glasovnih jezika, a ne mlada izraslina. ist govorni jezik u stvarnosti uopte i ne postoji. Niko ne govori, a da ne primenjuje, sem vrste verbalne sadrine jo i druge jezike naine, naglaavanjem, taktom, izraajnom igrom, koji su mnogo prvobitniji i koji su potpuno u upotrebi srasli sa primcnjenim govornim jezikom. Pre svega moramo se uvati da carstvo dananjih govornih jezika, koje je u svojoj grai vrlo zapleteno, ne smatramo kao neko unutarnje jedinstvo sa jedinstvenom istorijom. Svaki nama poznati govorni jezik ima svoje vrlo razliite strane, a ove opet imaju svoje sopstvene sudbine u okviru celokupne istorije. Nema nijednog ulnog oseaja koji bi bio potpuno beznaajan za istoriju upotrebe rei. Mi moramo takoe vrlo strogo razlikovati glasovni od govornog jezika: prvi je prirodan ak i u vrlo prostih ivotinjskih rodova; drugi je naelno neto sasvim drugo, dodue u pojedinim crtama, ali utoliko znaajnijim. U svakom ivotinjskom glasovnom jeziku dalje se jasno mogu razlikovati izraajni motivi (zov u vreme parenja) i saoptajni znaci (zov u pomo); a to sigurno vai i za najranije rei. Ali, da li je govorni jezik postao kao izraajni ili kao saoptajni? Da li je on, u vrlo ranim stanjima, bio relativno nezavisan od nekih jezika za oko (slika, gest)? Na takva pitanja nema, odgovora zato to ne moemo nita ni slutiti o predoblicima prave rei. Ispitivanje je vrlo naivno, kad iskoriuje za zakljuke o poreklu rei ono to mi danas nazivamo primitivnim jezicima, a to je samo jedna nesavrena tvorevina vrlo kasnih jezikih stanja. Re je u njima ve odavno utvreno, visoko razvijeno i samo po sebi razumljivo sredstvo, a ba to ne vrei o poreklu. Znak kojim je nesumnjivo bila data mogunost odvajanja buduih govornih jezika nazivam ime. Pod njim razumem glasovnu tvorevinu koja slui kao
1 Ovaj izvodi jezik iz poezije, igre i, naroito, iz ljubavnog vrbovanja: Progress in language, 1894, S. 357.

154

PENGLER Propast Zapada vrlo karakteristinom frazom; razmiljati o neem 1 . Razumevanjem imenovanih stvari obrazuje se iznad sveg oeajnog bia jedan vii svet, vii po jasnoj simbolici i po odnosu na poloaj glave, koju ovek esto oigledno bolno osea kao domovinu svojih misli. Taj vii svet daje pra-oseanju straha cilj i izgled na osloboanje. Sve filozofsko, ueno, nauno miljenje kasnih vremena ostalo je, do u sr, zavisno od toga religioznog pra-miljenja. Prva imena imamo da zamislimo kao potpuno odelite elemente u sadrini znakova visoko razvijenih glasovnih i gestovnih jezika, o ijem obilju i izraajnoj sposobnosti nemamo vie ni pretstavu otkako su govorni jezici sebi podvrgli sva ostala sredstva, a njihovo dalje izobraavanje vodili jedino sa obzirom na same sebe 2 . Ali je neto bilo ve osigurano, kada se imenom poelo preokretanje i produhovljavanje saoptajne tehnike: vladavina oka nad drugim ulima. ovek se razbudio u svetlosnom prostoru, njegov doivljaj dubine bio je jedno zraenje gledanja na svetlosne izvore i svetlosne otpore, on je osetio svoje ja kao jedno sredite u svetlosti. Ono razumevanje u kome su nastala prva imena bilo je potpuno ovladano alternativom: vidljivo i nevidljivo. Da nisu moda prva numina. bile one stvari svetlosnog sveta koje je ovek oseao, uo, posmatrao u njihovim dejstvima, ali ih nije video? Grupa imena nesumnjivo je imala ogromno brzo izobraavanje, kao i sve ono to ini epohu u svetskom zbivanju. Celokupni svetlosni svet, u kome svaka stvar ima osobine poloaja i trajanja u prostoru, sa Nemaki iiber etwas nachdenken; iiber znai iznad, preko, i samo tako se ima razumeti i sledea misao penglerova. (Pr. pr.) 2 Dananji gestovni jeziei (Delbriick, Grundjragen der Sprachforschnng, S. 49 ff. sa upuivanjem na Jorijevo delo o gestovima Napuljaca) skupa pretpostavljaju govorni jezik i savreno su zavisni od njegove mislene sistematike. Tako, na primer, gestovni jezik koji su stvorili severno-ameriikanski Indijanci, da bi se mogli sporazumevati meu plemenima, poto meu njima vlada velika razliitost i promenljivost govornih jezika (Wundt, Vdlkerpsychologie, I, S. 212; na tom jeziku mogue je izraziti sledeu sloenu reenicu: Bele vojnike koje vodi oficir visokog ranga ali male inteligencije, zarobi! su Meskalero-Indijanci), Tako isto i mimika glumaca. 16
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi svima naponima izmeu uzroka i posledice, stvari i svojstva, stvari i ja, bio je ubrzo oznaen bezbrojnim imenima i time uvren u pamenju. Jer ono to mi danas zovemo pamenjem jeste naa sposobnost da sauvamo za razumevanje ono to je pomou imena nazvano. Iznad carstva razumevanih vienih stvari postaje jedno duhovnije carstvo imenovanja, koje deli sa onim prvim logiko svojstvo: da je isto ekstenzivno, da je polarno ureeno, da njime gospodari kauzalno naelo. Sve mnogo kasnije nastale verbalne tvorevine, kao pade, zamenice, predloi, imaju kauzalni ili lokalni smisao u odnosu na imenovane jedinice: pridevi, pa i glagoli, postali su mnogostrukim suprotnim parovima. Kao u Hve-jeziku (koji je ispitivao Vesterman), uvek je na poetku jedna ista re, koja se izgovara duboko ili visoko, da bi se oznailo, na primer, veliko i malo, blisko i udaljeno, pasivno i aktivno. Kasnije, taj ostatak gestovnog jezika prelazi potpuno u verbalni oblik, to se jo jasno moe poznati u grkom ^akipg i [ukpog ili u u-glasovima u egipanskom oznaavanju bola i trpljenja. To je oblik miljenja u suprotnostima, koji, polazei sa suprotnih verbalnih parova, lei u osnovi celokupne anorganske logike i koji ini od svakog naunog nalaenja istina jedno kretanje u pomovnih suprotnostima, od kojih je uvek dominantna ona koja stoji izmeu starog nazora kao zablude i novog kao istine. Drugi veliki.obrt pojavljuje se postajanjem gramatike. Time to se uz ime pojavljuje reenica, uz znak za re i veza rei razmiljanje postaje ono to odreuje karakter budnog bia (razmiljanje: milje nje u odnosima rei, poto se opazilo neto za to postoje verbalne oznake). Izlino je pitanje da li su saoptajni jezici sadravali ve prave reenice pre no to su se pojavila prava imena. Dodue, reenica se, u dananjem smislu, razvila iz sopstvenih uslova i sa sopstvenim epohama u okviru tih jezika, ali ona ipak pretpostavlja postojanje imena. Tek duhovni obrt, koji se pojavljuje njenim roenjem, omoguava reenice kao mislene veze. I to moramo pretpostavljati da se u vrlo razvijenim jezicima bez rei, usled neprekidne upotrebe, crta po crta pretvarala u verbalne oblike i time ulazila u sve zatvoreniju tvorevinu, praoblik svih dananjih jezika. Unutarnja graa svih govornih jezi157

PENGLER Props Zapad ka poiva, dakle, na mnogo starijim strukturama i nije zavisna, u svom daljem izobraavanju, od bogatstva rei i njegovih sudbina. Obrnuto je sluaj. Jer sa izgradnjom reenice prvobitna grupa pojedinih imena pretvara se u sistem reci, iji krakter nije vie odreen njihovim sopstvenim znaenjem ve njihovim gramatikim znaenjem. Ime se pojavljuje kao neto novo, sasvim za se: A vrste rei postaju kao elementi reenice; i sada se slivaju u nepreglednoj mnoini sadraji budnog bia, koji hoe da budu oznaeni, da budu zastupljeni u ovom svetu rei, dok najzad, za razmiljanje, sve ne postane reju, ma na koji nain. Reenica je od tada ono to je odluujue. Mi govorimo reenicama, ne reima. Beskrajno esto se pokuavalo da se reenica i re definiu, a nikada se nije uspelo. Po F. N. Finku obrazovanje rei je analitika, a obrazovanje reenica sintetika aktivnost duha, i to prva prethodi drugoj. Pokazuje se da se oseana stvarnost vrlo razliito razumeva, pa da se, dakle, rei mogu razlikovati po vrlo raznim gleditima 1 . Ali po uobiajenoj definiciji reenica je reeniki izraz za jednu misao, a po H. Paulu simbol za spajanje vie pretstava u dui onoga ko govori. Sve ove odredbe protivree jedna drugoj. Izgleda mi potpuno nemogue da se sutina reenice dobije iz sadrine. injenica je jedino to da mi nazivamo relativno najvea mehanika jedinstva u jezikoj upotrebi reenicama, a relativno najmanja reima. Toliko se prostire vaenje gramatikih zakona. Govor, koji neprekidno tee dalje, nije vie mehanizam i ne pokorava se zakonima, ve taktu- U nainu, dakle, na koji se uobliava ono to ima da se saopti ima ve jedna rasna crta. Reenice u Tacita i Napoleona nisu ono isto to i reenice u Cicerona i Niea. Englez druke deli sintaktiku materiju no Nemac. Miljenje, nain ivota, krv, a ne pretstave i misli, odreuju tipino razgraniavanje reeninih jedinstava, pa time i mehaniki odnos rei prema reenici, u primitivnim, kineskim, antikim, zapadnjakim jezikim zajednicama. Granicu izmeu gramatike i sintakse valja postaviti onde gde prestaje ono to je mehaniko, a nastaje ono to je u govoru
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi organsko: a to je jezika upotreba, obiaj, fiziognomija naina na koji se jedan ovek izraava. Druga granica je tamo gde mehanika struktura rei prelazi u organske faktore obrazovanja glasova i izgovora. Po izgovoru engleskog the (rasnoj crti tla) poznaju se esto jo i deca naseljenika. Samo ono to lei izmeu obojega, jezik, ima sistem, tehniko je sredstvo, i zato se pronalazi, popravlja, menja, pohaba; izgovor i izraz vezani su za rasu. Mi poznamo linost, koja nam je poznata, po izgovoru, iako je ne vidimo; isto tako pripadnika tue rase i onda kada govori savreno tano nemaki. Velika glasovna pomeranja, kao althochdeutsch u karolinko i mittelhochdeutsch u kasno-gotiko doba, imaju granicu tla i tiu se samo govora, a ne unutarnjeg oblika reenice i rei. Rei su, kao to je kazano, relativno najmanja mehanika jedinstva u reenici. Moda nita nije tako karakteritsino po miljenje jedne ljudske vrste kao nain na koji se ova jedinstva dobijaju. Za Bantu-crnca, stvar koju on vidi spada najpre u vrlo veliki broj kategorija shvatanja. A re za to sastoji se- od jednog jezgra (korena) sa izvesnim brojem jednoslonih preclmetaka (prefiksa). Kada on govori o eni u polju, onda je re za to otprilike: ivo-jedno-veliko-staro-ensko-napolju-ove&. To su sedam slogova, ali oni oznaavaju jedan jedini, jasni i nama tui, akt shvatanja. Ima jezika u kojima se re skoro poklapa sa reenicom. Ono to odluuje u obrazovanju reenice jeste postepeno smenjivanje telesnih ili zvukovnih gestova gramatikim, ali se ono nikada ne moe zavriti. istih govornih jezika nema. Aktivnost govora u reima, koja se sve jasnije pojavljuje, sastoji se u tome to mi zvucima rei budimo oseanja u znaenju, koja opet zvukom verbalnih veza bude nova oseanja odnosa. Mi smo se kolovanjem izuavanja govora izvebali da razumevamo, tim skraenim i naznaujuim oblikom, kako svetlosne stvari i svetlosne odnose, tako i iz njih apstrahovane .mislene stvari i mislene odnose. Rei se samo imenuju, one se ne upotrebljavaju po definicijama, te slualac mora osetiti na ta se mislilo. Drugog nekog govorenja nema, i ba zato imaju gest i ton u razumevanju dananjeg govorenja mnogo vie udela no to se to obino uzima. 159

Die Xaupttypen des Sprachbaus, 1910.

18

PENGLER Props Zapada Poslednji veliki dogaaj u ovoj istoriji, kojim se u neku ruku okonava izobraavanje govornog jezika, jeste postajanje glagola. Ono ve pretpostavlja vrlo visoki stepen apstrakcije, jer imenice su rei koje u svetlosnom prostoru izdvajaju, za nae razmiljanje, ulno ograniene stvari (nevidljivo je takoe ogranieno); glagoli oznaavaju tipove promene koje mi ne vidimo, ve ih utvrujemo, u beskrajnoj pokrenutosti svetlosnog sveta, apstrahujui osobene oznake pojedinanog sluaja, i proizvodimo ih kao pojmove. Padajui kamen jeste prvobitno jedinstvo utiska. A ovde sad najpre odvajamo kretanje od pokrenutoga, pa onda ograniavamo padati kao jednu vrstu kretanja meu bezbrojnim drugim vrstama sa bezbrojnim prelazima: sputati se, tonuti, lebdeti, kliziti, strmoglaviti se. Razliku ne vidimo; nju saznajemo. Mi moemo moda jo sebi i pretstaviti u ponekih ivotinja supstantivne znake, ali glagolske ne. Razlika izmeu beanja i tranja ili letenja i biti oduvan daleko prevazilazi ono to je vieno, i shvatljiva je samo za budno bie priviknuto na rei; u njoj ima neeg metafizikog. A kada mislimo u glagolima, onda i sam ivot moemo dostii razmiljanjem. I neopazimice odvajamo ono to je neponovljivo, dakle sam ivot, od ivoga utiska na budno bie, od postajanja (koje gestovni jezik podraava sasvim neproblematiki i koje, dakle, ostaje nedirnuto), pa onda ostatak uvrtavamo u sistem znakova kao posledicu uzroka (vetar duva, seva, seljak ore) sa isto ekstenzivnim odredbama. Mora se potpuno uroniti u rvsta razlikovanja subjekta i predikata, aktiva i pasiva, prezenta i perfekta, pa da se vidi kako tu razum vlada ulima i kako stvarnosti oduzima duu. Kod supstantiva moe se mislena stvar (pretstava) smatrati kao poslika viene stvari, a kod glagola je namesto organskog stavljeno neto anorgansko. injenica da mi ivimo, naime da ba sada neto opaamo, postaje trajanje kao osobina onoga to opaamo; u glagolskom miljenju: ono to je opaeno traje. Ono jeste. Tako se najzad obrazuju kategorije miljenja, ureene po stupnjima prema tome ta je miljenju prirodno, a ta nije; tako se vreme pojavljuje kao dimenzija, sudbina kao uzrok, ono to je ivo kao hemiski ili 1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi psihiki mehanizam. Tako postaje stil matematikog, j uristikog, dogmatikog miljenja. Time nastaje onaj rascep koji nam izgleda neodvojiv od ljudskog bia, a koji je samo izraz ovlaivanja ljudskog budnog bia govornim jezikom. To sredstvo spajanja ja i ti nainilo je, svojom savrenou, od ivotinjskog razumevanja oseajnosti miljenje koje sada tutorie oseajnost. Mudriiti znai: saobraati se samim sobom pomou znaenja rei. To je jedna aktivnost koja je u svakoj drugoj jezikoj vrsti nemogua, a koja karakterie, usavrenou govornog jezika, ivotne navike itavih ljudskih klasa. Ako je odvajanje vrstog bezduevnog jezika od govorenja inilo da istina bude nespojiva sa onim to se govori, onda to vai, jo kobnije, i za znakovni sistem rei. Apstrahovano miljenje sastoji se u upotrebljavanju jednog konanog stroja rei, u iju se shemu nasilno utiskuje beskrajna sadrina ivota. Pojmovi ubijaju bie i falsifikuju budno bie. Nekada u rano doba istorije jezika, kada je razumevanje .jo pokuavalo da se odri protiv oseajnosti, ovo je mehaniziranje bilo beznaajno po ivot. Sada je ovek od bia koje pokatkad misli postao bie koje misli; i ideal svih mislenih sistema je u tome da konano i potpuno podvrgnu ivot vladavini duha. To se deava u teoriji time to ono to je saznano vai kao stvarno, a to se stvarno igoe kao privid i ulna obmana. To se deava u praksi time to se glas krvi uutkuje optim etikim naelima 1 . Logika i etika su pred duhom, sistemi apsolutnih i venih istina, a ba time su obe pred istorijom neistine. Moe u carstvu misli miutarnje oko bezuslovno i triumfovati nad spoljanjim: u carstvu injenica ta je vera u vene istine mala i apsurdna scena u pojedinim ljudskim glavama. Pravog mislenog sistema ne moe ni biti, jer nema tog znaka koji bi zamenio stvarnost. Duboki i iskreni mislioci uvek su dolazili do zakljuka da je sve saznanje unapred odreeno od svog: sopstvenog oblika i da ono nikada ne moe postii ono na to se misli reju; opet izuzimajui tehniku, u
1 Jedino je tehnika sasvim istinita, zato to u njoj rei obrazuju samo klju za stvarnost i to se reenice menjaju sve dotle dok ne budu ne samo istinite nego i efikasne. Hipoteza ne pretenduje na tanost ve na. upotrebljivost.

161

PENGLER Propast Zapada kojoj su pojmovi sredstva, a ne cilj sebi samima. A tome Ignorabimus odgovara i uviavnost svih pravih mudraca: da su se apstraktna ivotna naela odomaila samo kao fraze, pod ijom svakodnevnom upotrebom tee i dalje ivot, onakav kakav je i bio. Rasa je na kraju krajeva jaa od jezika, i zato su meu svim velikim imenima imali uticaja ,na ivot samo oni mislioci koji su bili linosti a ne promenljivi sistemi. 12 Unutarnja istorija govornih jezika, prema tome, pokazuje dosad tri stupnja. Na prvom se pojavljuju, u okviru visoko razvijenih saoptajnih jezika bez rei, prva imena kao koliine jednog razumevanja nove vrste. Svet se budi kao tajna. Zapoinje religiozno miljenje. Na drugom se potpuni saoptajni jezik postepeno pretvara u gramatike vrednosti. Gest postaje reenicom, a ova pretvara imena u rei. Reenica ujedno postaje i velikom kolom razumevanja, nasuprot oseajnosti, te sve finije oseanje znaenja apstraktnih odnosa u mehanizmu reenice izaziva obilato bogat T stvo fleksija, koje se najpre vezuju za imenicu i glagol (re za prostor i re za vreme). Javlja se cvetno doba gramatike, koje se moda moe staviti sa velikom opreznou u dva tisulea pre egipatske i babilonske kulture. Trei stupanj karakterie se naglim opadanjem fleksija, ime se gramtika smenjuje sintaksom. Produhovljavanje ljudskog budnog bia toliko; je napredovalo da mu vie nije potrebna fleksija kad. hoe da pretstavi neto ulnom' slikom, pa sebe moe sigurno i slobodno saoptavati jedva primetnim naznaivanjima u najkraoj jezikoj upotrebi (partikule, poloaj rei, ritam) a ne pustim arenilom verbalnih oblika. U govorenju reima razumevanje Je dospelo do gospodarstva nad budnim biem; danas je ono u stadiju osloboavanja od pritiska ulno-jezikog mehanizma u korist iste mehanike duha. Ne stupaju u dodir ula, nego duhovi. U taj trei stepen istorije jezika, koji se po sebi zbiva u biolokoj slici sveta, te pripada oveku. kao tipu, zahvata sada istorija visokih kultura, koja ini 162

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi iznenadni obrt u sudbini govornih jezika sasvim novim jezikom na daljinu, pismom, i silnom njegovom prisnou. Egipatski pisani jezik ve oko 3000 naglo se gramatiki raspada, a isto tako i sumerski u knjievnom jeziku nazvanom eme-sal (enski jezik); pisani kineski, koji, nasuprot svim kineskim tekuim jezicima, ve odavno ini jedan jezik za sebe, jo s je u najstarijim poznatim tekstovima tako potpuno bez fleksija da se tek u najnovije vreme moglo utvrditi da je on nekada odista imao fleksiju. Indogermanski sistem poznajemo ve u njegovom najpunijem raspadu. Od padea starovedskog jezika oko 1500 odrani su, posle 1000 godina, samo jo ostaci u antikim jezicima. Poev od Aleksandra Velikog, u helenistikom tekuem jeziku iezao je dual, iz deklinacije, a ceo pasiv iz konjugacije. Zapadnjaki jezici, iako su najrazliitijeg porekla koje se moe zamisliti (germanski potiu iz primitivnih odnosa, a romanski iz visoko civilizovanih), menjaju se u istom pravcu: romanski padei iezli su svi do jednog, a engleski sa reformacijom svi skupa. Nemaki tekui jezik konano je izgubio genitiv na poetku 19 veka, a sada naputa i dativ. Samo onaj ko jednom pokua da unatrag prevede jedan deo teke i prepune znaenja proze iz, recimo, Tacita ili Momzena na vrlo stari, bogat fleksijama, jezik (sav na prevodilaki posao vri se sa starijih na mlaa jezika stanja), moe dobiti dokaz da je u meuvremenu tehnika znakova izvetrila u tehniku miljenja. Ovoj novoj tehnici potrebni su skraeni znaci, ija je sadrina prepuna znaenja, ali koji tek ovla naznauju; njih razume iskljuivo onaj ko je posveen u dotinu jeziku zajednicu. To je razlog sa koga je zapadno-evropski ovek bezuslovno iskljuen iz razumevanja svetih kineskih knjiga, ali isto tako i iz razumevanja pra-rei svakog drugog kulturnog jezika (yXoq, apxr) u grkom, atman, braman u sanskritu) koje ukazuju na jedno osobeno gledite na svet; ovek bi morao odrasti u tom gleditu pa da mu razurne znake. Spoljanja istorija jezika za nas je izgubljena ba u najvanijim njenim otsecima. Njeno rano doba dosee duboko u primitivno doba; ulcaimo jo jednom na to da tu imamo sebi pretstaviti oveanstvo u vidu pojedinanih sasvim malih opora koji se gube i\a 163

PENGLER Propast Zapada irokome prostoru. Preobraavanje due nastupa kada uzajamni dodir postane pravilo, kad postane sam po sebi razumljiv. Ali ba stoga i ne postoji nikakva sumnja da je ovaj dodir isprva bio traen pomou jezika, pa onda regulisan ili odbijan, i da pojedinano bie postaje napetije, duhovnije, mudrije tek onda kada stekne utisak da je zemlja napunjena ljudima, te ubrzava razvitak govornog jezika, tako da je moda postajali je gramatike u vezi sa rasnom oznakom mnogobrojnosti. Od tada nije vie postao nikakav gramatiki sistem; jedino su se iz ve postojeeg granali novi. O tim pravim pra-jezicima, o njihovoj grai i zvucima, ne znamo nita. Ukoliko moemo da sagledamo unazad, vidimo da gotove izobraene jezike sisteme svako upotrebljava kao neto sasvim prirodno, da ih svako dote ui. Da je ikada moglo biti i druke, da je moda nekada duboka jeza straha pratila sluanje tih retkih i tajanstvenih jezika kao to je bio, i jo je, sluaj sa pismom u istoriskom vremenu to nam izgleda neverovatno. Pa ipak valja da vodimo rauna o mogunosti da su govorni jezici bili nekada, u jednom svetu u kome se saoptavalo bez rei, staleko preimustvo, ljubomorno uvani tajni posed. Da postoje naklonosti za tako to, pokazuju nam hiljade primera: francuski jezik kao diplomatski, latinski kao nauniki, sanskrit kao sveteniki. Rasni krugovi su ponositi to mogu meusobno govoriti a da ih drugi ne razumeju. Jezik za svakoga to je prostakluk. Moi govoriti sa nekim ili je preimustvo ili neopravdana pretencioznost. Upotreba pisanog jezika meu obrazovanima i preziranje dijalekta^ svedoe nam jo o pravom graanskom ponosu. Jedino mi ivimo u civilizaciji u kojoj deca ue pisati i hoditi, smatrajui to uenje kao neto to je samo po sebi razumljivo. U svima ranijim kulturama to je bila retka umetnost, koja nije bila svakome pristupana. Uveren sam da je to isto bilo nekada i sa govornim jezikom. Tempo istorije jezika ogromno je brz. Tu jedno stolee ve mnogo znai. Potseam na onaj gestovni jezik Indijanaca iz Severne Amerike, koji je postao nuan zato to je brza promena dijalekata iskljuivala neko drugo sporazumevanje meu plemenima. Neka se uporedi i skoro otkriveno Foruminsko pismo (oko 500) 164

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi sa Plautovim latinskim (oko 200), a ovaj sa Ciceronovim jezikom. Uzmimo da su najstariji tekstovi Veda sauvali jeziko stanje iz 1200 godine pre Hrista: onda je ve stanje iz 2000 godine moglo biti sasvim drugo, tako da ga ne moe ni izdaleka naslutiti indogermanski ispitiva svojom metodom zakljuivanja unazad. Ali allegro postaje lento u trenutku kad uskoi pismo, jezik trajanja, te uvrsti i ukoi sisteme iz vrlo razliitih doba starosti. Ba to i ini razvitak neprozirnim: mi imamo samo ostatke pisanih jezika:^ Iz egipatskog i babilonskog jezikovnog sveta postoje jo originali iz 3000, ali najstariji indogermanski ostaci jesu prepisi, ije je jeziko stanje mnogo mlae no njihova sadrina. Sve je to odredilo na sasvim razliit nain sudbinu gramatike i bogatstva rei. Prva je vezana za duh, drugo za stvari i mesta. Jedino gramatiki sistemi podlee prirodnoj unutarnjoj promeni. Nasuprot tome, psiholoke pretpostavke o , upotrebi rei jesu: da se izgovor dodue menja, ali da se utoliko vre dri unutranja mehanika glasovna struktura, jer na njoj poiva sutina imenovanja. Velike jezike familije samo su gramatike familije. Rei su u njima u neku ruku bez domovine i sele se iz jedne u drugu. Osnovna je greka istraivanja jezika, a najpre indogermanskog, to tretiraju gramatiku i bogatstvo rei kao jedinstvo. Svi struni jezici, lovaki, vojniki, sportski, pomorski, nauniki, ustvari su samo astojine rei, koje se mogu upotrebljavati u okviru svakog gramatikog sistema. Polu-antiko blago rei u herniji, francusko u diplomati ji, englesko na trkalitu, odomailo se podjednako u svima modernim jezicima. Ako se tu hoe da kae: strane rei, onda treba znati da tu spadaju koreni svih stranih jezika ogromnim delom. Sva imena su vezana za stvari koje oznaavaju i dele njihovu istoriju. U grkome, imena metala su stranog porekla, a rei kao raupog, xh(bv, oivog jesu semitske. U hetitskim tekstovima iz Bogazkeja' pojavljuju se iniske rei za brojeve, i to u strunim izrazima koji su tamo dospeli sa odgajivanjem konja. Latinski administrativni izrazi prodrli su u masi na grki Istok 2 , a nePaul Jensen, Sitz. Preuss. Akod., 1919, 367 ff. L. Hahn. Rom unci Romanismus im griech-rdm. Osten, 1906. 16
1 3

PENGLER Propast Zapada maki, poev od Petra Velikog, u ruski; arabljanske rei prodrle su u matematiku, herniju, astronomiju Zapada. Normani, i sami Germani, preplavili su engleski nemakim reima. U bankarstvu germanskih jezikih oblasti vrvi od talijanskih izraza. U jo- veem stepenu morale su se, u primitivno vreme, seliti iz jednog jezika u drugi mase imena, sa obraivanjem ita, sa odgajivanjem stoke, sa metalima i orujem, uopte sa svakim zanatom, sa svakom saobraajnom izmenom dobara, i sa svima pravnim odnosima meu plemenima. Ba tako i sastojina geografskih imena stalno prelazi u posed dotinog vladajueg jezika, tako da je najvei deo grkih imena mesta karski, a nemakih keltski. Moe se tvrditi bez preterivanja: ukoliko je rairenija jedna indogermanska re, utoliko je mlaa, utoliko je verovatnije strana. Ba najvie antika imena jesu strogo uvani sopstveni posed. Latinskom i grkom jeziku zajednike su samo sasvim mlade rei. Ili, zar telefon, gas, automobil spadaju u sadrinu rei nekog pra-naroda ? Uzmimo da tri etvrtine ariskih pra-rei potiu od egipatskog ili babilonskog iz 3 veka: posle hiljadugodinjeg razvoja koji je bio bez pisma, mi u sanskritu ne bismo nieg od tog primetili, jer i za bezbrojne nemake rei pozajmljene iz latinskog mi odavno ve vie i ne znamo. Zavretak ette u Henriette je etruanski - a koliki li su jo isto ariski ili isto semitski zavreci tui, te ih kao tuince ne moemo ni dokazati? Kako da se objasni upadljiva slinost rei u australiskim i indogermanskiiri jezicima? Indogermanski sistem je sigurno najmlai, te zato i najduhovniji. Jezici izvedeni iz njega gospodare danas na zemlji, ali da li je on oko 2000 uopte ve i postojao kao osobena gramatika konstrukcija? Kao to je poznato, danas se usvaja kao verovatan jedan jedini zaetni oblik za ariski, semitski, hamitski. Najstariji indiski ostaci pisma fiksiraju nam jeziko stanje moda iz godine 2000, a najstariji grki moda iz 700. Ali "incliska imena lica i bogova pojavljuju se, zajedno sa konjem, ve mnogo ranije u Siriji i Palestini 1 , i to njihovi nosioci pojavljuju se najpre, k"ao najamnici, pa onda kao vlastodrci. Setimo se kako je nekada pan1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi sko vatreno oruje delovalo na Meksikance. Da se nisu ti seoski vikinzi, ti prvi konjanici sa konjem srasli ljudi, iji se strani utisak ogleda u skaskama o kentaurima oko 1600 uvrstili svuda po severnjakim ravnicama kao pustolovi i sobom doneli jezik i svet bogova iz indiskog vitekog vremena? Zajedno sa ariskim talekim idealom rase i voenja ivota? Prema onome to smo o rasi ranije kazali, to bi objasnilo rasni ideal oblasti u kojima se ariski govori i bez svih seoba nekog pra-naroda. Isto tako su vitezovi krstai osnivali po Istoku svoje drave, i to tano na istom mestu kao 2500 godina, ranije junaci sa Mjtani-imenima. Ili je taj sistem oko 3000 bio samo beznaajan dijalekat kakvog jezika koji se izgubio? Romanska jezina familija vladala je oko 1600 po Hr. svim morima. Oko 400 pre Hr. pra-jezik na Tibru imao je oblast od 50 kvadratnih milja. Sigurno je da je geografska slika gramatikih familija oko 4000 bila jo vrlo arena. Semitsko-arisko-hamitska grupa ako je ikada bila neko jedinstvo nije tada imala ba vrlo veliko znaenje. Na svakom koraku nailazimo ostatke starih jzikih familija, koje su sigurno nekada pripadale vrlo rairenim sistemima: meu njima su etruanski, baskiski, sumerski, ligurski, pa staro-aziski jezici. U arhivu Bogazkeja dosad je utvreno osam novih jezika koji su se upotrebljavali oko 1000. Kada se uzme u obzir tadanji tempo promene, ariski je mogao oko 2000 initi jedinstvo sa jezicima o kojima danas ne moemo nita ni nagaati.

13
Pismo je potpuno nov nain jezika i ono znai potpunu izmenu ljudskih budnih odnosa time to ih oslobaa od pritiska sadanjice. Slikovni jezici, koji predmete crtaju, mnogo su stariji, verovatno stariji no sve rei. Ali u pismu slika ne znai vie neposredno vienu stvar, nego pre svega re, neto to je ve apstrahovano od oseajnosti. To je prvi i jedini primer jezika koji zahteva postojanje izobraenog miljenja, a ne donosi ga sobom. 167

Ed. Mayer, Gesch. d. Alt. I, 455, 465.

16

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi PENGLER Propast Zapada Pismo, dakle, pretpostavlja potpuno razvijenu gramatiku, jer je aktivnost pisanja i itanja beskrajno apstraktnija od aktivnosti govorenja i sluanja. itati znai pratiti slovo oseajui znaenje dotinih zvukova rei. Pismo ne, sadri znake za stvari, ve znake za druge znake. Gramatiki smisao mora se dopunjavati trenutnim razumevanjem. Re pripada oveku uopte; pismo pripada iskljuivo oveku 'kulture. Ono je uslovljeno, nasuprot govornom jeziku, ne samo delimino nego sasvim i potpuno, politikim i religioznim sudbinama svetske istorije. Sva pisma nastaju u pojedinim kulturama i ubrajaju se u njene najdublje simbole. Ali mi jo nikako nemamo obimnu istoriju pisma, a psihologija oblika i promena oblika nije se jo ni pokuala. Pismo je veliki simbol daljine, i ne samo prostorne daljine ve i, pre svega, trajanja, budunosti, volje za venou. Govorenje i sluanje zbiva se samo u blizini i sadanjosti; a pismom govorimo ljudima koje nikada nismo videli ili koji jo nisu roeni, te se glas ovekov slua vekovima posle njegove smrti. Pismo je jedna od prvih odlika istoriske obdarenosti. A ba zato nita i nije karakteristini je za jednu kulturu no njen najintimniji odnos prema pismu. Mi malo to znamo o indogermanskom sistemu samo zato to obe najranije kulture, indiska i antika, iji su se ljudi njime sluili, usled svoje a-istoriske nastrojenosti nisu stvorile sopstveno pismo; i ne samo to, nego su ak odbijale strano pismo sve do duboko u kasno doba. Ustvari, sva umetnost antike proze stvorena je neposredno za uvo. Ljudi su itali pred drugima kao da govore; u sravnjenju s tim, mi svi govorimo kao iz knjige, i zato, ba usled venog kolebanja izmeu slova i zvuka rei, nikada nismo dospeli do proznog stila izobraenog u antikome smislu. Naprotiv, u arabljansko j kulturi svaka religija razvila je svoje sopstveno pismo i zadravala ga i onda kada izmeni jezik: trajanje svetih knjiga i uenja i pismo kao simbol trajanja spadaju ujedno. Najstarija svedoanstva o azbuci imamo u junoarabljanskim (nesumnjivo po sektama podeljenim na minejsko i sabejsko) pismima, koja moda dopiru do u 10 vek pre Hrista. Jevreji, mandejci i manihejci u Babiloniji govorili su istono-aramejski, ali su svi imali sopstvena pisma. Poev od vremena Abasida preovla1 uje arabljanski, ali ga hriani i Jevreji i dalje piu sopstvenim pismom. Islam je rairio arabljansko pismo svuda meu svoje pripadnike, pa govorili oni semitskim ili mongolskim ili ariskim ili crnakim jezicima 1 . Usled navike pisanja nastaje svuda neizbena razlika izmeu pisanog i tekueg govornog jezika. Pisani jezik primenjuje simboliku trajanja na sopstveno gramatiko stanje, koje tek sporo i nevoljno poputa promenama tekueg jezika, a. ovaj uvek pretstavlja mlae stanje. Ne postoji samo jedan helenistiki koivij, nego postoje dva, 2 a graa rano-romanskih jezika dovoljno svedoi o ogromnoj udaljenosti pisanog od ivog latinskog u carsko doba. Ukoliko je jdna civilizacija sta-. ri j a, utoliko je otrija razlika sve do one udaljenosti koja danas postoji izmeu pisanog kineskog i kuanhu-a, jezika obrazovanih severnih Kineza. To nisu vie dva dijalekta, ve dva jezika potpuno tua jedan drugome. A u tome se ve izraava injenica da je pismo u najveoj meri stvar stalea, i to prastaro preimustvo svetenstva. Seljatvo je bezistorisko, pa dakle i bez pisma. Za grafologiju mi izgleda da je od najveeg znaaja ovo: ukoliko onaj ko pie ima vie rase, utoliko suvereni je obrauje on ornamentalnu grau .slova i zamenjuje ih sasvim linim liniskim. tvorevinama. Jedino tabu-ovek ima, pri pisanju, izvesno potovanje prema osobenim oblicima znakova, te i nevoljno hoe da ih stalno proizvodi na isti nain. To je razlika aktivnog oveka koji gradi istoriju od naunika koji je samo belei, ovekoveava. Svetenici su oni koji poseduju pismo u svim kulturama, a uz njih valja raunati i naunike i pesnike. Plemstvo prezire pisanje. Ono daje da se pie. Ta aktivnost (pisanje) imala je odvajkada neeg duhovnog i duhovnikog. Istine ne postaju bezvremene govorom nego pismom. To je opet suprotnost zamka i katedrale; pitanje je ta tu treba da traje delo il istina? Povelja uva injenice, sveto pismo istine. to je tamo hronika i arhiva, to je ovde udbenik i biblioteka. Zato i postoji, sem kultske gra1 Lidzbarski, Sitz. Beri. Akad. 1916, S. 1218. Bogat materijal u M. Mieses. Die Geseize der Schriftgeschichte, 1919. 2 P. Kretschmer u Gercke-Norden, Einl. in die Alterlumsvvissenschaft I, S. 551.

169

PENGLER Propast Zapada devine, jo neto to se ne ukraava ornamentima, neto to ornament jeste a to je knjiga. Istorija umetnosti svih ranih vremena valja da stavi na elo pismo, i to jo pre kursivno nego monumentalno. Tu se najbolje moe poznati ta je gotiki a ta magiski stil. Nema ornamenta koji bi imao onu prisnost koju ima oblik slova ili pisane strane. Arabeska se nigde ne pojavljuje tako savreno kao u izrekama iz Korana na vidovima moeje. Pa onda velika umetnost inicijala, arhitektura onih marginalnih slika, plastika poveza! Koran ispisan kufskim pismenima deluje svakom svojom stranom kao zidni tepih. Gotiki evangelijar je kao neka mala katedrala. Karakteristino je po antiku umetnost to ona dohvata svaki predmet i ulepava ga sem, jedino, pismo i pisani svitak. U tome ima mrnje prema trajanju, prezira prema jednoj tehnici koja je, uprkos svemu, vie no samo tehnika. Ni u Heladi ni u Indiji ne postoji umetnost monumentalnog natpisa kao u Egiptu. Izgleda da niko nije ni pomislio na to da je rukopis Platonov relikvija, da bi se mogao, na primer, sauvati na Akropolju dragoceni primerak Sofoklovih drama. Time to se grad izdie nad selo, to se uz plemstvo i svetenstvo pojavljuje i graanstvo, to gradski duh pretenduje na vladavinu, pismo postaje od vesnika plemiske slave i venih istina sredstvo za poslovni i nauni saobraaj. Ono prvo pismo indiska i antika kultura su odbile, a ovo drugo su dopustile da doe iz tuine; kao svakodnevno orue koje je za preziranje, azbuka lagano prodire. Istovremen je i od istog znaaja dogaaj: uvoenje fonetikih znakova oko 800 pre Hr. u Kini, a jo vie pronalazak tampanja u 15 veku na Zapadu; simbol trajanja i daljine pojaava se do krajnosti time to se umnoava u velikom broju. Najzad su civilizacije uinile i poslednji korak kojim e pismo svesti na celishodni oblik. Kako smo spomenuli, pronalazak azbuke oko 2000 u egipatskoj civilizaciji bio je isto tehnika novina; u istom tom smislu uveo je Li Si, kancelar kineskog Avgusta, godine 227, jedinstveno kinesko pismo; i najzad, kod nas je postala nova jedna vrsta pisma, iji je znaaj vrlo malo nas uvidelo. Da egipatska azbuka nipoto nije neto poslednje i savreno, dokazuje nam pronalazak stenografije, koji je ravnopravan pronalasku azbuke. 170

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi Stenografija nije samo skraeniko pismo, ve savlaivanje azbuke novim, izvanredno apstraktnim saoptajnim naelom. Sasma je mogue da oblici pisma te vrste potpuno potisnu slova u iduim vekovima.

14
Sme li se ve danas pokuati da se napie jedna morfologija kulturnih jezika? Izvesno je da nauka dosad nije ni otkrila taj zadatak. Kulturni jezici su jezici istoriskih ljudi. Njihova sudba se ne zbiva u biolokim otsecima vremena; ona sleduje organskom razviu strogo odmerenih ivotnih tokova. Kulturni jezici su istoriski jezici. A to prvo i prvo znai: nema istoriskog dogaaja ni politike ustanove koji ne bi bili odreivani i duhom jezika koji se tu primenio i koji ne bi opet, sa svoje strane, uticali na duh tog jezika. Latinska reenina graa je posledica i rimskih bitki, koje su obuzimale napore celokupnog miljenja naroda, da bi se onim to je osvojeno moglo upravljati; nemaka proza nosi na svom nedostatku vrstih normi jo i danas trag tridesetogodinjeg rata; rano-hrianska dogmatika dobila bi drugi, izgled, da stariji spisi nisu bili svi skupa grki napisani, nego da su bili napisani sirski, kao spisi mandejaca. A to znai: istraivanje je jedva svesno koliko postojanje pisma kao pravog istoriskog sredstva sporazumevanja vlada svetskom istorijom. Pismeni saobraaj je pretpostavka drave u viem smislu; stil svake politike naprosto je uvek odreen znaenjem povelje, arhiva, potpisa, publicistike u politiko-istoriskom miljenju jednog naroda; borba oko prava je borba za pisano pravo ili protiv njega; ustavi nadoknauju materijalnu mo i silu oblikom paragrafa i uzdiu pismeno do oruja. Jezik i sadanjost, pismo i trajanje spadaju ujedno, a usmeno sporazumevanje i praktino iskustvo, pismo i teorisko miljenje isto tako. Najvei deo unutarnje politike istorije svih kasnih vremena moe se svesti na tu suprotnost.. Veno promenljive injenice protive se pismu, istine ga zahtevaju to je svetsko-istoriska suprotnost dveju stranaka koja se nalazi, ma u kom obliku, u velikim krizama svih kultura. Jedna stranka ivi u stvarnosti, druga joj suprotstavlja pismo; sve velike revolucije pretpostavljaju jednu literaturu. 171

PENGLER Propast Zapada Grupa zapadnjakih kulturnih jezika pojavljuje se u 10 veku. Postojea jezikovna tela, naime germanski i romanski dijalekti, zajedno sa manastirskim latinskim, izobraavaju se u jedinstvenom duhu u pisane jezike. U razviu nemakog, engleskog, talijanskog, francuskog, panskog, od 900 do 1900, mora postojati zajednika crta; a isto tako u istoriji helenskih i italskih jezika, zajedno sa etruanskim, od 1100 pa do carskog doba. Ali ta je ono to se tu sakupilo jedino usled granica tla kulture, nezavisno od oblasti irenja jezikih familija i rasa? Koje su zajednike promene helenistikog i latinskog poev od 300, i to u izgovoru, u upotrebi rei, metriki, gramatiki, stilistiki? Koje su to zajednike promene nemakog i talijanskog, a ne talijanskog i rumunskog, poev od 1000? Tako to nije se jo nikada planski izuavalo. U svom buenju svaka kultura nalazi seljake jezike, jezike zemlje bez gradova, koji, jedva uestvujui u dogaajima velike istorije, kao nepisani dijalekti veno' jo hode i kroz kasno vreme i civilizaciju, i menjaju se lagano i neopazimice. Nad njih se sada izdie jezik oba prastalea kao prva pojava budnih odnosa, koja kulturu ima, koja kultura jeste. Tu, u krugu plemstva i svetenstva, jezici postaju kulturni, i to: govor pripada zamku, jezik katedrali. Tako se na pragu razvia deli biljoliko od animalnoga, sudbina ive strane razumevanja od sudbine one mrtve, sudbina organske strane razumevanja od one mehanike. Jer to- teniska strana potvruje krv i vreme, a tabu-strana ih odrie. Tu svuda sada nailazimo, ve vrlo rano, na vrste kulturne jezike ija je svetinja zajemena njihovom nepromenljivou, na sisteme bezvremenske, davno izumrle ili otuene od ivota, vetaki ukoene, sa strogim vrsto uvanim blagom rei, koje je uslov za shvatanje venih istina. Tako se ukoio starovedski jezik kao religiozni, a naporedo s njim i sanskrit kao nauniki. Egipatski jezik Starog carstva ouvan je trajno kao sveteniki jezik, tako da su ljudi u Novom carstvu isto tako malo razumevali svete formule kao oni iz Avgustova vremena Carmen Saliare i Pesmu Arvalske brae1. U pred-vreme arabljanske kulture izumrZato i verujem da je etruanski igrao znaajnu ulogu jo i vrlo kasno u rimskim svetenikim kolegijama. 172
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi li su istovremeno verovatno u toku 2 veka pre Hrista babilonski, hebrejski, Avesta-jezik kao tekui jezici, ali su zato ipak u svetim spisima Haldejaca, Jevreja i Persijanaca bili suprotstavljeni aramejskom i pehlevi-jeziku. Isto to znaenje imao je gotiki latinski za crkvu, humanistiki latinski za naunitvo baroka, crkvenoslovenski u Rusiji i, svakako, sumerski u Babiloniji. Nasuprot tome, po ranim dvorovima i palatinstvima odomaeno je negovanje govora. Tu su bili izobraeni ivi kulturni jezici. Govor je obiaj u jeziku, odgajanje jezika, dobar ton u obrazovanju glasova i obrtima, fini takt u izboru rei i nainu izraavanja. Sve je to oznaka rase; to. se ne ui u manastirskoj eliji ni u naunikoj sobi, nego u otmenom ophoenju i po ivom uzoru. Homerov jezik 2 izobraen je u plemiskom krugu kao oznaka stalea, a isto tako su starofrancuski iz krstakih pohoda i mittelhochdeutsch iz taufenovskog doba izobraeni kao navika zemlje. Oznaimo li velike etiare, skalde i trubadure, kao tvorce tih jezika, ne zaboravimo da su oni i jeziki prvo bili kolovani za taj zadatak u stalekom krugu u kome su se kretali. Ovo veliko delo, kojim svaka kultura postaje punoletna, podvig je rase a ne esnafa. Duhovna jezika kultura ima za cilj pojmove i zakljuke. Ona radi na pojaanju do ekstrema dijalektike valjanosti rei i reenikih oblika; tako nastaje sve vea razlika izmeu sholastike i dvorjanske, razumske i drutvene jezike upotrebe; i ima neeg zajednikog to prelazi sve granice jezikih familija u nainu izraavanja Plotina i Tome Akvinca, Veda i Misne. Tu je ishodna taka svakog zrelog naunikog jezika, koji na Zapadu, bio on nemaki, engleski ili francuski jezik, jo ni danas nije odbacio poslednje tragove svog porekla iz sholastikog latinskog; tu je i ishodna taka svake metodike strunih izraza i oblika u-kome se kazuje zakljuak. Duboko do u kasno doba presauje se ova suprotnost izmeu naina spoBa zato nam mora biti jasno da se pesme, koje su pismeno fiksirane tek u kolonijalno doba, mogu nai samo na gradskom knjievnom jeziku, a ne na tekuem dvorjanskom, na kome su se najpre prodznosile.
2

PENGLER Propast Zapada razumevanja visokog sveta i nauke. Ona francuska jezika oblast koja je odluno na strani rase, dakle govora, jeste versajski dvor i pariki saloni. Tu je presaen onaj esprit precieux romana o kralju Arturu i uzdignut do konverzacije koja vlada celim Zapadom, do klasine umetnosti govora. Grkoj filozofiji inilo je najvee tekoe to to se i atiko-jonski govor izobrazio potpuno na tiranskim dvorovima i gozbama. Kasnije, je skoro nemogue bilo da se o silogistici govori Alkibijadovim jezikom. Sa druge strane, nemaka proza koleba se stilistiki jo i danas izmeu francuskih i latinskih, dvorjanskih i uenjakih obrta, prema tome hoe li ovek da se izrazi dobro ili tano, jer ona u najodlunije doba baroka nije uopte nala sredita za visoko izobraavanje. Pa i nai klasiari dospeli su dodue do linog stila kome se moe podraavati, ali ne i do stvaranja specifino nemake proze obavezne za sve samo zahvaljujui tome to im jezik vodi poreklo sa propovedaonice i iz naunike sobe, i tome to su boravili kao vaspitai po zamcima i manjim dvorovima. Tim stalekim jezicima pridolazi, sa gradom, trei i poslednji jezik granstva, pravi pisani jezik, razumljiv, celishodan, proza u najstroijem smislu te rei. On se lako koleba izmeu otmeno-drutvenih i uenih naina izraavanja, tamo motrei na sve novije obrte i pomodne rei, a ovde tvrdoglavo se drei postojeih pojmova. Ali je on, u svojoj pravoj sutini, jezik privredne prirode. On se potpunce osea kao odlika stalea nasuprot veno-bezistoriskom nainu narodnog govora, kojim su se na veliku ljutnju svojih savremenika sluili . Luter i drugi. Konanom pobedom grada, ti gradski jezici primaju u sebe i jezike otmenog sveta i nauke. U gornjem sloju svetskogradskih stanovnika postaje jedan jezik, koivrj, monoton, inteligentan, praktian, nenaklonjen dijalektima i poeziji, koji pripada simbolici svake civilizacije, neto sasma mehaniko, precizno, hladno, sa gestom ogranienim na minimum. Ove poslednje jezike bez korena, bez domovine, moe nauiti svaki trgovi i nosa: helenski jezik u Kartagini i na Oksu, kineski na Javi, engleski u angaju; govorenje je beznaajno po razumevanje. Pripitamo li ko je njegov stvarni tvorac, videemo da to nije duh rase ili religije, nego samo duh privrede. 174

TREI DEO

PRANARODI, KULTURNI NARODI, FELAKI NARODI

15
Sada je najzad mogue da se, krajnjom opreznou, pribliimo pojmu narod i da unesemo reda u haos raznih oblika narodnih, koji je sadanje istorisko istraivanje samo jo povealo. Nema nijedne druge rei koja bi bila upotrebljavana tako esto a, istovremeno, tako potpuno nekritiki, nijedne koja bi tako hitno potrebovala najotrije kritike. ak i vrlo oprezni istoriari, poto su se do izvesnog stepena trudili da postignu teorisku jasnou, izjednauju potpuno u daljem toku istraivanja narode, delove rasa i jezike zajednice. Nau li neko ime za narode, ono vai za njih, bez daljega, i kao oznaka za jezik; otkriju li neki natpis od tri rei, utvrdili su rasnu vezu. Slau li se nekoliko korenova, pojavljuje im se odmah neki pranarod sa pradomovinom u daljini. Moderno nacionalno oseanje samo je jo pojaalo ovo miljenje u narodnim jedinicama. A zar su Heleni, Dorci ili Spartanci narod? Ili Kelti, Gali, Senonci? Ako su Rimljani bili narod, a ta su onda bili Latini? A na kakvo se jedinstvo misli pod imenom Etruana u okviru stanovnitva Italije otprilike oko 400? Zar se nije i njihova nacionalnost uinila zavisnom od grae njihova jezika, kao i nacionalnost Baska i Traana? A koji' to pojmovi naroda lee u osnovi rei: Amerikanci, vajcarci, Jevreji, Buri? Krv, jezik, vera, drava, zemljite ta je od sveg tog ponajpre merodavno za obrazovanje naroda? Uopte, jeziko i krvno srodstvo utvruju se samo uenjakim putem. Pojedinac nije ni svestan toga srod175

PENGLER Propast Zapada stva. Indogermanac nije nita drugo do nauni, i to filoloki, pojam. Pokuaj Aleksandra Velikog da stopi Grke i Persijance propao je; a jainu englesko-nemakog oseanja zajednice doivljujemo ba danas. A narod je veza koje je ovek svestan. Pripazimo na uobiajenu jeziku upotrebu. Svaki ovek oznaava sa patosom kao svoj narod 1 onu zajednicu kojoj je unutarnje najblii a on pripada mnogima. On je tada naklonjen da taj savim osobeni pojam, koji potie iz linog doivljaja, prjmeni na najraznovrsnije saveze. Za Cezara Avernjani su bili civitas, za nas su Kinezi nacija. Zato nisu Grci bili narod, nego Atinjani, a samo su se poneki od ovih, kao Izokrat, oseali najpre kao Heleni. Zato se od dva brata istim pravom jedan moe nazivati vajcarcem, a drugi Nemcem. To nisu uenjaki pojmovi no istoriske injenice Narod je savez ljudi koji se oseaju celinom. Ugasi li se to oseanje moe ime, pa i svaka pojedina prodica, i nadalje postojati, ali narod je prestao da postoji. Spartijati su se u tom smislu oseali kao narod; Dorci moda oko 1100, a oko 400 sigurno ne. Krstai su postali pravi narod zakletvom u Klermonu, mormoni kada su ih proterali iz Misuria (1839)2, mamertinci, otputeni Agatoklovi najamnici, usled nude da izbore sebi pribeite. Da li se od toga razlikovao princip stvaranja naroda u jakobinaca i Hiksa? Koliki li su narodi postali od pratnje kakvog poglavara ili od ete izbeglica? Takav jedan savez moe menjati rasu, kao Osmanlije, koji su se pojavili u Maloj Aziji kao Mongoli; takav savez moe menjati i jezik, kao siciliski Normani; ili ime, kao Ahajci i Danajci. Dogod traje oseanje zajednice, narod kao takav postoji. Imamo da razlikujemo sudbinu naroda ocl sudbine narodnoih imena. Ona su esto jedino o emu jo znamo; ali moe li se iz imena nekako zakljuivati neto o istoriji, jeziku, poreklu ili bar o identitetu njegovih nosilaca? I to je jedna pogreka istraivaa to su odnos izmeu obojili shvatili, ne teoriski no praktino,
1 To ide tako daleko da velikogradsko radnitvo oznaava sebe kao narod i time iskljuuje iz tog pojma graanstvo, sa kojim ga ne vezuje nikakvo oseanje zajednice. A 2graanstvo iz 1789 isto tako je radilo. Ed: Miavcr, Ursprung und Geschichte der Mormonen, (1912) S. 128 ff.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi isto tako prosto kao recimo odnos u dananjih linih imena. Moemo li sebi uopte pretstaviti brojne mogunosti koje tu postoje? Meu ranim savezima beskrajno je vaan ve i in davanja imena. Imenom se jedna ljudska grupa samosvesno izdvaja kao koliina na jedan sakralni nain. A tu sad mogu naporedo stajati kultska i ratnika imena, druga mogu opet biti naena u zemlji ili biti nasleena, plemensko neko ime moe se zameniti imenom kakvog junaka (kao u Osmanlija), i najzad mogu na svima granicama nastati u neogranienom broju strana imena, poznata i prirodna moda samo jednom delu sunarodnika. Ako su nam u predanju data samo takva imena, onda skoro svaki zakljuak o nosiocima njihovim dovodi nuno do zablude. Nesumnjivo sakralna imena Franaka, Alemana i Saksa smenila su velik broj imena iz vremena Varove bitke. Da to ne znamo, mi bismo davno bili ubeeni da se tu desilo potiskivanje ili unitavanje starijih plemena od strane novih koja su nadirala. Imen.a: Rimljani i Kviriti, Spartanci i Lakedemonci, Kartaginjani i Punci, postoje naporedo tu je bila data mogunost da se pretpostave po dva naroda. Nikada neemo saznati u kakvom su meusobnom odnosu stajala imena Pelazgi, Ahajci, Danajci, ni kakve su injenice bile osnovom za te odnose. Kada bismo imali samo te rei, odavno bi istraivanje svakoj ocl njih stavilo u osnovu kakav narod skupa sa jezikom i rasnom pri-, panou. Zar nisu hteli zakljuiti iz oznake za zemljite Doris na tok dorske seobe? Koliko li je esto neki narod uzeo ime zemljita i poneo sobom? To je sluaj u dananjem nazivu Prusa, ali isto tako u modernih Parsa, Jevreja i Turaka, a obrnut je sluaj u imenu Burgundije i Normandije. Ime Helena nastalo je oko 650; s time, dakle, nije skopano nikakvo kretanje stanovnitva. Lotringija je dobila ime jednog sasvim beznaajnog vladara, i to usled deobe naslea, a ne nekakvim useljenim narodom. Nemci se nazivaju u Parizu 1814 Allemands, 1870 Prussiens, 1914 Boches; ljudi bi u druga neka vremena otkrili tu tri razliita naroda. Zapadni Evropljani zovu se na Orijentu Francima, a Jevreji panjolcima to se svodi na istoriske okolnosti; a ta sve ne bi kakav filolog zakljuio jedino iz tih rei? 1

176

PENGLER Propast Zapada

\

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi (o nipoto nije dokaz za irenje ili ak za postojanje pripadnog ljudskog soja 1 .

Ne moemo predvideti do kakvih bi sve rezultata dospeli naunici u 3000 godini, kada bi i tada jo radili po sadanjim metodama sa imenima, ostacima jezika i pojmovima 6 pradomovini i seobama. Nemaki vitezi su u 13 veku proterali paganske Pruse. Taj narod pojavljuje se 1870 iznenada, u svojoj seobi, pred Parizom. Rimljani, potisnuti od Gota, iselili su se na Dunav. Ili da nije neki deo dospeo i u Poljsku, gde "se na saboru govorilo latinski? Karlo Veliki tukao je Sakse na Veneru, a ovi su se posle toga iselili- u predeo oko Drezde, dok su Hanoveranci zauzeli zemlju po dinastikom imenu, dolazei sa svojih prasedita na Temzi. Istoriari su pisali istoriju imena namesto istorije naroda, ali imena imaju svo.je sopstvene sudbine, pa niti ta imena niti jezici, njihove seobe, promene, pobede, porazi, ne dokazuju nita o postojanju pripadnih naroda. To je pre svega osnovna zabluda indogermanskog istraivanja. Ako su se u istoriskim vremenima selila imena Pfalc i Kalabrija, a hebrejski jezik bio premeten iz Palestine u Varavu, persiski sa Tigra na Ind ta onda moemo zakljuiti iz istorije etruanskog imena i tobonjeg tirsenskog natpisa sa Lemnosa? Ili, ar su Francuzi inili nekada jedan pranarod sa Haiti-crncima kao to to dokazuje zajedniki jezik? U oblasti izmeu Pete i Carigrada govore se danas: jedan mongolski jezik,-jedan semitski, dva antika i tri slovenska jezika, i te sve jezike zajednice oseaju se kao -narodi 1 . Kada. bismo na tako neemu hteli izgraditi istoriju seoba, dobili bismo kao posledicu udan proizvod promaenih metoda. Dorski je oznaka za dijalekat; nita dalje mi ne znamo. Bez sumnje su se neki dijalekti te grupe brzo rairili, ali
1 II Makedoniji su u 19 veku Srbi, Bugari i Grci osnovali hrianske kole za stanovnitvo neprijateljski raspoloeno prema Turcima. Ako se u jednom selu sluajno uilo na srpskom, ve bi se sledea generacija sastojala od fanatikih Srba. Dananja jaina nacija, dakle, samo je posledica ranije kolske politike.

16
Tu smo pred jednim omiljenim pojmom modernog istoriskog miljenja. Ako danas istoriar naie na kakav narod koji je neto izvrio onda on u neku ruku duguje pitanje: odakle je doao t a j narod? Pristojno je za jedan narod da se zna odakle je doao i da ima neku pradomovinu. Skoro je uvreda pretpostaviti da je on doma tamo gde ga naiemo. Seobe su omiljeni motiv skaski prvobitnoga oveanstva, ali je primena toga motiva u ozbiljnom istraivanju upravo postala manijom. Ne pita se da li su uopte Kinezi prodrli u Kinu, Egipani u Egipat; u pitanju su samo kada i otkuda. Pre bi se dopustilo poreklo Semita u Skandinaviji, a Arijevaca u Kananu, no da se odree pojma o pradomovini. No nesumnjivo je pred nama injenica snane pokrenutosti svih ranih stanovnitava. Takvu jednu tajnu krije u sebi problem Libijaca. Oni ili njihovi preci govorili su hamitski, ali su bili telesno visoka rasta, plavi, plavooki, kako dokazuju ve staro-egipatski reljefi, pa dakle nesumnjivo severno-evropskog porekla 2 . U Maloj Aziji sigurni smo bar za tri sloja seoba poev od 1300, koje su moda u vezi sa napadima severnjakih pomorskih naroda na Egipat, a slino je dokazano i za meksikanski svet. Ali mi ne znamo ba nita o sutini tih kretanja, a o seobama koje danas istoriari rado sebi pretstavljaju, po kojima zatvoreni narodi kao velika masovna tela prolaze preko zemalja, potiskuju se uzajamno i bore, da bi se negde koO Belohovoj skepsi u pogledu na tobonju dorsku seobu uporedi njegovu Griechische Geschichte, I, 2, Abschn. VIII. 2 C, Mehlis, Die Berberfrage (Arch. f. Anthropologie, 39, S. 249 ff), gde se saoptava i o srodstvu sevemonemake i mavritanske keramike, pa i mnogih imena reka i brda. Stare piramidne graevine u Zapadnoj Africi blisko su srodne sa jedne strane severnjakim humskim grobovima, a sa druge kraljevskim grobovima Staroga carstva. (Nekoliko slika u L. Frobenius, Der kleinafrikanische Grabbau, 1916.) 179
1

178

PENGLER Propast Zapada nano uvrstili izvesno ne moe biti ni govora. Nae nazore o sutini naroda nije pokvarila sama promena po sebi, nego ta pretstava o njoj. Narodi u dananjem smislu ne putuju, a za ono to je tada putovalo treba vrlo obazrivo potraiti naziv; ono ne podnosi uvek isti naziv. I onaj veno ponavljani motiv tih seoba plitak je i dostojan prologa veka: materijalna nevolja. Glad bi odvela do sasvim drugih pokuaja, i. sigurno je ona bila poslednji razlog koji je gonio rasne ljude sa njihova gnezda iako emo razumeti da je taj razlog najee bio oglaavan kao vaei, kada bi takve gomile iznenada udarile o kakvu vojniku prepreku. Nesumnjivo je da je u ovim jakim i prostim ljudima postojao prvobitni mikrokosmiki nagon za kretanjem po irokome prostoru, nagon koji se dizao iz najdublje due kao elja za pustolovinama, odvanost, potez sudbinski, kao nagon za moi i pljakom, kao svetla enja za delima koja danas sebi ne moemo vie nikako ni pretstaviti, nagon za veselim pokoljem i junakom smru; esto je to bila i domaa raspra i beanje ispred osvete jaega, ali uvek neto muevno i snano. A to je bilo zarazno. Kukavica je bio onaj ko je sedeo na svom dobru. Ili zar su optom ivotnom nevoljom prouzrokovani krstaki pohodi, plovidbe Korteza i Pizara i, jo i danas, pustolovine trapera na Divljem Zapadu Unije? Ono to u istoriji goni neku malenu gomilu da pobedonosno prodire u prostrane oblasti po pravilu je glas krvi, enja za velikom sudbinom, junatvo pravih rasnih ljudi. Ali moramo imati i sliku poloaja zemalja kroz koje se putuje. Ti pohodi su se stalno menjali, a to nije zavisilo samo od duha onih koji su se selili, nego, sve vie i vie, od sutine stanovnitva koje je sedelo na zemljitu, stanovnitva koje je imalo najzad odlunu brojnu premo. Jasno je da je, u skoro praznim prostorijama, jedno prosto izmicanje slabijeg moguno, da je takvo izmicanje pravilo. U stanjima kasnije gustine ne radi se, meutim, o obezdomljavanju slabijeg, koji se mora braniti ili boriti za novu zemlju. U prostoru se ve gui. Nijedno pleme ne ivi bez stalnog dodira na sve strane i bez nepoverljive gotovosti na otpor. Teka ratna nevolja odgaja mueve. Narodi iznutra odrastaju do veliine tek na drugim narodima i protiv njih. Oruje postaje 180

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi orujem protiv ljudi a ne protiv ivotinja. Najzad je I u onaj oblik seobe o kome jedino i moe biti govora u istorisko vreme: lutalike gomile kreu se po potpuno obiknutoj oblasti, ije stanovnitvo ostaje stalno i ouvano kao sutinski sastavni deo onoga to je osvojeno; pobedioci su u manjini i time se pojavljuju sasvim nove situacije. Narodi jakog unutarnjeg oblika pokriju svojim slojem mnogo vea ali bezoblina stanovnitva, te dalje preobraavanje naroda, jezika, rasa zavisi sad od vrlo zapletenih pojedinosti. Poev od odlunih ispitivanja Beloha 1 i Delbrika 2 , mi znamo da su svi narodi koji su se selili bili vrlo mali u odnosu prema stanovnitvu posednutih oblasti, po nekoliko hiljada ratnika, od uroenika nadmoniji jedino svojom odlunou da budu sudbina a ne da sudbinu trpe. (Narodi u tom smislu bili su Kirovi Persijanci, mamertinci i krstai, kao i Istoni Goti, i oni pomorski narodi sa egipatskih natpisa.) Ne uzima se u posed zemlja koja je nastanljiva nego ona koja je nastanjena; time i odnos oba stanovnitva postaje stalekim pitanjem, seoba ratnim pohodom, a stalno naseljenje politikom akcijom. Zato se ovde mora jo jednom postaviti pitanje: ta se sve moe seliti? ovde gde se i odvie lako, iz istoriske daljine, pojavljuje kao seoba naroda uspeh male ratnike gomile sa njenim elovanjem: irenjem imena i jezika pobednikovog. ta se sve moe seliti? Ime predela ili saveza to moe biti i ime kakvog junaka koje nose potomci irei se tamo, gasei se ovde, bivajui primljeno od sasvim drugog stanovnitva ili bivajui dato tom stanovnitvu, prelazei sa zemlje na ljude i selei se sa njima, ili obrnuto ;jezik pobednika ili pobeenoga, ili trei neki jezik koji obojica usvajaju da bi se sporazumevali; pratnja nekog poglavara koja podvrgava itave zemlje i rasploava se otetim enama; ili sluajna gomila pustolova najrazliitijeg porekla; ili itav narod sa enama i decom, kao Filistinci, koji su se iselili u Egipat sa svojim etvoroprenim volovskim
1

Die Bevolkerung

der

griechisch-rbmischen Welt, 18

1886.

Geschichte der Kriegskunst, prvo 1900.

PENGLER Propast Zapada kolima, du Fenianske obale 1 . I zato se moramo jo jednorii zapitati moe li se to zakljuiti o sudbini naroda ili rasa iz sudbine jezika ili imena? Samo je jedan odgovor mogu: jedno odluno ne! Meu pomorskim narodima koji su neprestano napadali Egipat u 13 veku pojavljuju se imena Danajaca i Ahajaca, ali su oba imena skoro mitski nazivi u Homera; pa onda ime Luka, koje se kasnije vezuje za Likiju, ali se stanovnici njeni nazivaju Tramili; najzad imena Etruana, Sarda i Sikulaca, ali iz toga ne sleduje da su ovi Tura govorili kasnijim etruanskim, niti ita o njihovoj telesnoj vezi sa istoimenim stanovnicima Italije; pa ak kad bi to i jedno i drugo bilo i sigurno, nikakva prava ne bismo imali da govorimo o jednom i istom narodu. Pretpostavivi da je natpis sa Lemnosa etruanski i da je etruanski indogermanski moda bi iz toga poneto i rezultiralo za istoriju jezika, ali za rasnu istoriju ba nita. Rim je etruanski grad. Zar to nije indiferentno po duu rimskog naroda? Jesu li Rimljani Indogermani zato to su sluajno govorili jednim latinskim dijalektom? Etnografi znaju za sredozemnu i za alpisku rasu, a juno i severno od njih za upadljivo telesno srodstvo severnih Germana i Libijaca; ali filolozi znaju da su Baski, zbog svoga jezika, ostatak preindogermanskog iberskog stanovnitva. Ova dva mnenja se iskljuuju. Jesu li gradioci Mikene i Tirinsa bili Heleni? Isto tako mogli bismo zapitati: da li su Istoni Goti bili Nemci? Priznajem da ne razumem tako postavljena pitanja. Za mene je narod jedinstvo due. Sve velike dogaaje istorije nisu ustvari izveli narodi, nego su ti dogaaji izazvali narode. Svako delo menja duu delatnika. Neka su se ljudi najpre i skupljali oko nekog slavnog imena to to iza njegova zvuka ne stoji gomila no narod, to je posledica velikih dogaaja a ne pretpostavka za njih. Goti i Osmanlije postali su ono to su kasnije bili tek svojim sudbinama kroz seobe. Amerikanci se nisu uselili iz Evrope; ime fiorentinskog geografa Ameriga Vespuia oznaava danas pre
1 Ramzes III, koji ih je tukao, izobrazio je njihov pohod svojim reljefima u Medinet Habu. W. M. Miiller, Asien und Europa 366.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi svega deo zemlje, a sem toga i pravi jedan narod, koji je dobio svoju osobenost duevnim potresom u 1775, a pre svega secesionim ratom 18611865. Ne postoji druga sadrina rei narod. Ne odluuje tu ni jedinstvo jezika ni jedinstvo telesnog porekla. Ono to razlikuje narod od stanovnitva, to ga izdvaja iz stanovnitva pa opet utapa u nj uvek je unutarnji doivljaj onoga mi. Ukoliko je to oseanje dublje, utoliko je ivotna snaga saveza jaa. Postoje oblici naroda: energian, mlak, prolazan, nerazoriv. Mogu ti, oblici menjati jezik, rasu, ime, zemlju: dok njihova dua traje, oni unutarnje prisvajaju ljude svakog mogueg porekla i preobliavaju ih. Rimsko ime oznaava u Hanibalovo vreme narod, a u vreme Trajanovo samo jo stanovnitvo. Pa kad se, unato svemu, s punim pravom uporeuju narodi i rase ne misli se na danas uobiajeni pojam o rasi iz darvinistikog vremena. Ne treba verovati da se ikada ijedan narod odrao kao celina samim tim jedinstvom telesnog porekla i da bi takav oblik mogao potrajati kroz deset generacija. Ne moemo nikada dovoljno ponavljati da ovo fizioloko poreklo postoji samo za nauku', a nikako za narodnu svest, i da se nikada nijedan narod nije oduevljavao za takav ideal iste krvi. Imati rase to nije neto materijalno, ve neto kosmiko, neto to ima pravac, prooseani sklad sudbine, isti hod u istoriskom smislu. Iz nerazumevanja ovog potpuno metafizikog takta izvire rasna mrnja, koja je isto toliko jaka izmeu Nemaca i Francuza koliko i izmeu Nemaca i Jevreja; a sa druge strane, istoga toga pulsa je i prava ljubav, mr-. uji slina ljubav izmeu oveka i ene. Ko nema rase, taj i ne poznaje tu opasnu ljubav. Ako je jedna ljudska masa, koja se danas slui indogermanskim jezicima, vrlo bliska jednom rasnom idealu onda to ukazuje na metafiziku snagu toga ideala, koji je delovao vaspitno, a ne na neki pranarod po uenjakom ukusu. Od najveeg je znaaja to taj ideal nikada nije iskovan u celokupnom stanovnitvu, nego preteno u njegovom ratnikom elementu, pre svega u pravome plemstvu, dakle meu ljudima koji ive potpunce u svetu injenica, pod pritiskom istoriskog" postajanja, koji neto hoe i na neto se smelo odvauju, i pored svega toga to ba u ranom vremenu nije teko bilo 183

18

PENGLER Propast Zapada primiti inostranca plemenskog u gospodarski stale, ako je taj stranac bio od spoljnjeg i unutranjeg ranga, i to su, povrh svega, ene bile birane po rasi a ne, izvesno, po svom poreklu. Ponajslabije su izobraene rasne crte, to i danas jo moemo zapaziti, u pravih svetenikih i naunikih priroda 1 , iako one moda stoje u najtenjem krvnom srodstvu sa drugima. Jaka duevnost odgaja telo kao neko umetniko delo. Posred italske meavine plemena, i sami najraznovrsnijeg porekla, Rimljani sainjavaju jednu rasu sa najstroijim unutarnjim jedinstvom, rasu koja nije ni etruanska, ni latinska, ni uopte antika, nego sasvim specifino rimska 2 . Ako se igde oima moe videti jaina i snaga onoga to je narodno to je na poprsjima Rimljana poslednjeg republikanskog vremena. Za primer navodim jo Persijance. Nema boljeg za zablude koje su neminovna posledica ovih uenjakih pretstava o narodu, jeziku i rasi. Tu je i poslednji, a moda i odluni, razlog sa koga jo do danas nismo upoznali organizam arabljanske kulture. Persiski je ariski jezik, dakle Persijanci su indogermanski narod. Dakle, persiska istorija i religija su tema iranske filologije. Najpre: Da li je persiski koordiniran indiskom jeziku, poto oba potiu iz zajednikog prajezika, ili je samo indiski dijalekat? Izmeu starovedskog iz indiskih tekstova i Behistun-natpisa Darijevih lee 700 godina jezikog razvitka bez pisma, dakle najbreg. Nije vea daljina izmeu Tacitovog latinskog i francuskog jezika trasburke zakletve (842). A sada, mi poznajemo iz sredine 2 tisulea dakle iz vedskog vitekog doba mnogobrojna ariska imena lica i bogova, i to u Siriji i u Palestini, iz Amarna-pisarna i iz arKoje su ba zato i izmislile pojam o duhovnom plemstvu. 2 Iako u Rimu osloboenici, dakle po pravilu ljudi sasvim tue krvi, dobijaju pravo graanstva, pa je ve cenzor Apije Klaudije (310) primao u senat sinove bivih robova. Jedan od njih, Plavi je, postao je ak i kurulski edil. 184
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi hiva iz Bogazkeja. Meutim Ed. Majer primeuje 1 da su ta imena indiska a ne persiska, a isto to vai i za dosad pronaene brojeve. Nema ni govora o Persijancima, a kamoli o nekom narodu u smislu naih istoriara.. To su bili indiski vitezovi, koji su jahali na Zapad i koji su svuda po starakom babilonskom svetu znaili mo i silu svojim dragocenim orujem, jahaim konjem, i svojim nagonom za delima. Poev od 600, pojavljuje se posred tog sveta malo zemljite Persis sa politiki ujedinjenim seljako-varvarskim stanovnitvom. Herodot izvetava da su. od njegovih plemena samo tri bila prave persiske nacionalnosti. Da li se jezik onih vitezova odrao na tim planinama i da li je Persijanac ime zemlje, koje je prelo i na narod? I vrlo slini Meani nose samo ime zemlje, iji se ratniki gornji sloj sviknuo oseati kao jedinstvo usled velikih politikih uspeha. U asirskim poveljama Sargona i njegovih naslednika (oko 700) pored ne-ariskih imena mesta nalaze se mnogobrojna ariska imena lica, i to sve samih vodeih ljudi, ali Tiglat Pilezer IV (745727) naziva narod crnokoim 2 . KiVov i Darijev persiski narod mogao se tek od tada formirati od ljudi razliitog porekla, ali na osnovi jednog snanog doivljajnog jedinstva. A kada su Mak; donci, jedva posle dvesta godina, rasturili njihovu vladavinu, da li je tu uopte jo bilo Persijanaca u tom obliku? Da li je oko 900 odista jo bilo langobardskog naroda u Italiji? Sigurno je da su nadaleko rasprostranjeni carski persiski jezik i raspodela onih nekoliko hiljada odraslih ljudi iz Persisa na ogromni krug vojnikih i administrativnih zadataka ve odavno rastvorili narod i namesto njega postavili, kao nosioce persiskog imena, jedan gornji sloj koji se oseao kao politiko jedinstvo, sloj od ijih su predaka samo vrlo malo njih mogli biti iz Persisa. Ta uopte i ne postoji zemlja koju bismo mogli oznaiti kao poprite persiske istorije! Ono to se deavalo od Darija do Aleksandra ima svoje mesto delimino u severnoj Mesopotamiji, dakle u stanovnitvu koje govori aramejski, delimino u starom Sinearu, u svakom sluaju ne u Per1 Die 'dltesten datierten Zeugnisse der Sprache, Zeitschr. f. vgl. Sprachf. 42, S. 26. 2 Ed. Mayer, a. a. 0., S. 1 ff.

iranischen

15

PENGLER Propast Zapada siji, gde se nisu ni nastavile sjajne graevine koje je bio zapoeo Kserks. Parani su bili mongolsko pleme koje je usvojilo jedan persiski dijalekat i pokualo da u sebi otelovi, posred ovog stanovnitva, perisko' nacionalno oseanje. Tu se pored persiskog jezika i rase pojavljuje i religija kao problem. Istraivanje ju je dovelo u vezu sa jezikom i rasom, kao da se to samo po sebi razume, te ju je obraivalo stalno u vezi sa Indijom. Ali religija onih kopnenih vikinga nije bila srodna sa vedskom nego identina sa njome, kao to nam dokazuju iz Bogazkejskih tekstova parovi boanstava: MitraVaruna i IndraNasatja. I u okviru ove religije, koja se odrala posred babilonskog sveta, sada se pojavljuje Zaratustra kao reformator iz niih slojeva narodnih. Poznato je da nije bio Persijanac Ono to je on stvorio nadam se da u to jo dokazati bio je prevod vedske religije u oblike aramejskog miljenja o svetu, u kome se, sasvim istiha, ve pripremala magiska religioznost. Bogovi staroindiske vere, daevas, postaju demonima semitske, a dzinovima Arabljana.. Jahve i Belzebub stoje jedan prema drugome kao i Ahura Mazda i Ahriman u ovoj savreno aramejskoj religiji, dakle seljakoj, koja- je potekla iz moralnodualistikog oseanja sveta. Ed. Majer 1 ocrtao je savreno tano razliku izmeu indiskog i iranskog gledita na svet, ali je nije upoznao po njenom poreklu usled. lanih pretpostavki. Zaratustra je saputnik izraelianskih proroka, koji su, isto tako i istovremeno, preobrnuli mojsijevsko-kanonsku narodnu veru. Karakteristino je da je celokupna eshatologija zajedniki posed persiske i judejske religije i da su Avesta-tekstovi u paransko vreme prvobitno bili pisani na aramejskom, pa tek onda prevoeni na pehlevi-jezik 7 . Ali se ve u paransko doba izvrilo i u Persijanaca i u Judejaca ono duboko-unutarnje preobraenje koje odreuje pojam nacije ne vie po plemenskoj pripadnosti, ve po pravovernosti. Jevrejin koji je prelazio u Mazda-veru postajao je time Persijanac; Persijanac koji je postajao hrianin pripadao je nestorijan' Geschichte des Altertums I, S. 590 f. Andreas und Wackernagel, Nachrichten der Gottingischen Gesellschaft der Wissenschciften, 1911, S. 1. 'ff.
2

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi skom narodu. Vrlo snano stanovnitvo severne Mesopotamije materinskog tla arabljanske kulture delimino je jevrejske, delimino persiske nacije u ovom smislu, koji nema nieg zajednikog sa rasom, a neto malo sa jezikom. Nevernik je ve u vreme Hristova roenja naziv za Nepersijanca kao i za Nejevrejina. Ova nova nacija je persiski narod carstva Sasanida. Sa time je u vezi i to to pehlevi i hebrejski izumiru istovremeno, a aramejski postaje maternji jezik obeju zajednica. Ako hoemo da primenimo nazive arijevci i semiti, onda su Persijanci iz vremena Amarna-pisama bili arijevci, ali ne narod, a u vreme Darijevo bili su narod, ali bez rase; u vreme Sasanida oni su bili verska zajednica, ali semitskog porekla. Ne postoji ni persiski narod koji se odvojio kao grana od arijevskog, ni ukupna persiska istorija: pa se ne moe ni oznaiti jedno jedinstveno poprite za tri pojedinane istorije, koje su skopane jedino izvesnim jezikim odnosima.

17
Time je najzad postavljen temelj za jednu morfologiju naroda. im se njena sutina upozna, otkriva se i unutarnji poredak struje naroda u istoriji. Narodi nisu ni jezika, ni zooloka, ni politika jedinstva, nego duevna. Ali ba na temelju tog oseanja razlikujem narode pre kulture, narode u kulturi i narode posle kulture. Odvajkada se duboko oseala injenica da su kulturni narodi neto odreenije no drugi. Ono to prethodi nazivam pranarodi. To su oni prolazni i raznovrsni savezi koji se formiraju i nestaju u promeni stvari bez vidljivog pravila, koji se najzad, u predoseanju jo neodreene kulture, na primer u predhomerovsko, predhriansko i germansko doba, sakupljaju u grupe po itavim slojevima sve jasnijeg tipa stanovnitva, dok se njihov ljudski soj jedva i menja. Takav niz slojeva vodio od Kimbara i Teutona, preko Markomana i Gota, do Franaka, Langobarda i Saksa. Pranarodi su Jevreji i Persijanci seleukidskog vremena, pomorski narodi mikenskog, egipatske krajine u vreme Menesa. Ono to sleduje posle jedne kulture nazivam felaki narodi po njihovom najuvenijem primer u Egipanima poev od vremena Rimljana. 187.

186

PENGLER Propast Zapada U 10 veku iznenada se budi faustovska dua i otkriva se u bezbroj oblika. Meu ovima, pored ornamenta i arhitekture, pojavljuje se jasno formiran tip naroda. Iz narodnih tvorevina karolinkog carstva, Saksa, vaba, Franaka, Zapadnih Gota,Langobarda, odjednom nastaju Nemci, Francuzi, panci, Talijani. Celokupno dosadanje istorisko istraivanje, voljno i svesno ili nevoljno i nesvesno, shvatilo je ove kulturne narode kao neto to po sebi postoji, kao neto primarno, a samu kulturu tretiralo je kao neto sekundarno, kao njihov proizvod. Indi, Grci, Rimljani, Germani vaili su kao naprosto stvaralake jedinice istorije. Grka kultura bila je delo Helena, pa su ovi kao takvi, prema tome, morali postojati mnogo ranije, dakle doseliti se. Druga pretstava o tvorcu i o stvorenome izgledala je nezamisliva. Smatram kao odluno otkrie: da iz ovde pretstojeih injenica sleduje obrnuto. Valja svom otrinom utvrditi: velike kulture su neto sasvim prvobitno, neto to se penje iz najdubljih osnova duevnosti. Nasuprot tome, narodi koji pripadaju jednoj kulturi nisu po svom unutarnjem obliku, po svoj svojoj pojavi, zaetnici nego su dela te kulture. Ove tvorevine (kulture), koje hvataju i formiraju ljudstvo kao materijal, imajru stil i istoriju stila sasvim ka(Xi umetniki rodovi i naini miljenja. Atinski narod \e isto tako simbol kao i dorski hram, Englez isto tako kao i moderna fizika. Postoje narodi apoliniskog, iWgiskog, faustovskog stila. Nisu Arabljani oni kojr^su stvorili arabljansku kulturu. Magiska kultura,^apoeta u Hristovo vreme, ustvari je proizvela arabljanski narod kao svoju poslednju veliku narodnu^tvorevmu, koja, kao i jevrejska i persiska, pretstavlja versku) zajednicu: islam. Svetska istorija je istorija venkihr kultura. A narodi su samo simboliki oblici u kojima ovek tih kultura, uhvaen njima, ispunjuje svoju sudbinu. U svakoj od tih kultura, meksikanskoj kao i kineskoj, indiskoj kao i egipatskoj, postoji (dopiralo dotle nae znanje ili ne dopiralo) grupa velikih naroda jednog i istog stila, koja postaje na poetku ranog doba i koja, obrazujui drave i nosei istoriju, u elom toku razvoja vodi jednom cilju takoe onaj oblik koji joj lei u osnovi. Ti narodi su meusobno do krajnosti razliiti. Izgleda da se ne moe zamisliti vea suprotnost 18

PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i od one izmeu Atinjana i SpartanaCa, Nemaca i Francuza, Cin i Cu. Cela ratna istorija zna samo za nacionalnu mrnju kao najbolje sredstvo za donoenje istoriskih odluka, ali im se na vidiku pojavi kulturno tu narod, svuda se budi premono oseanje duevnoga srodstva; pa je pojam varvarina, kao oveka koji unutarnje ne pripada jednoj kulturi, izobraen podjednako i meu egipatskim krajinskim narodima i u kineskom svetu drava , i u antici. Energija oblika je toliko silna da se dohvata i susednih naroda i preobliava ih: tako su Kartaginjani kao narod poluantikog stila u rimskoj istoriji, a Rusi kao narod poluzapadnjakog stila u naoj, od Katarine Velike do propasti petrovskog carstva. Narode u stilu kulture zovem nacijama i ve ih tom reju razlikujem od tvorevine pre i posle kulture. Ove najznaajnije od svih saveza ne dri u unutarnjoj vezi samo ono snano oseanje mi. U osnovi nacije lei ideja. Ove struje celokupnog bia imaju dubok odnos prema sudbini, vremenu i istoriji, odnos koji je u svakom pojedinanom sluaju drukiji, te odreuje i odnos naroda prema rasi, jeziku, zemlji, dravi, religiji. Onako kako se razlikuje dua starokineskih i antikih naroda, tako se razlikuje i stil kineske i antike istorije. Ono to doivljuju pranarodi i felaki narodi jeste ono, ve esto pominjano, tamo amo, neplansko zbivanje, u kome se, bez cilja i bez odmerena trajanja, deava mnogo tota, a konano u znaajnom smislu nita. Istoriski narodi, narodi ije je bie svetska istorija, jedini su nacije. Razumimo dobro ta to treba da znai. Istoni Goti su pretrpeli veliku sudbinu, a nisu unutarnje imali istoriju. Njihove bitke i naseljavanja bile su bez nunosti, dakle epizodike. Njihov kraj bio je beznaajan. Ono to je ivelo oko 1500 u Mikeni i Tirinsu nije jo bilo nacija, a ono to je ivelo na minojskom Kritu nije vie bilo nacija. Tiberije je bio poslednji vladar koji je imao da dalje istoriski vodi rimsku naciju, da pokua da je spasava za istoriju, a Marko Aurelije samo je jo branio romansko stanovnitvo, za koje je bilo jo dogaaja, ali ne vie i istorije. Neodredljivo je i nezavisno je ma od kakvog pravila: kroz koliko je generacija postojao meanski ilrahajski ili hunski narod, u kakvim su im narod189

PENGLER Propast Zapada nim savezima iveli prethodni i sledei narataji. A ivotno trajanje jedne nacije jeste odreeno, kao i hod i takt u kome se izvruje njena istorija. Broj generacija od poetka Du-dinastije pa do vlade i-Hoang-Ti, od dogaaja koji sii osnova za trojanske skaske do Avgusta, od vremenaVinita do 18 dinastije otprilike je isti. Kasno vreme kultura, od Solona do Aleksandra, od Lutera do Napoleona, obuhvata oko deset generacija, ne vie^Jpalco se odmereno izvruju sudbine pravih kukGrmh naroda, a time i sudbine svetske istorije uopte. Rimljani, Arabljani, Prusi jesu kasno poene nacije. Koliko je generacija fabijevaca i junij^vatviveloj ve kao Rimljani u vreme Kane? A nacije sja oni narodi koji ustvari grade gradove. Postale su po zamkovima, sa gradovima sazrevaju do punog rasta svoje svetske svesti i svoga odreenja, po svetskim gradovima se gase. Svaka slika grada koja ima karakter ima i nacionalni karakter. Selo, koje je potpuno rasno, jo nema karaktera. Svetski grad ga nema vie. Ne moemo dovoljno zamisliti koliko je snana, koliko samostalna, koliko usamljena ona bitna crta koja boji izvesnom osobenom bojom celokupno javno bitisanje jedne nacije, te i najsiunije ispoljavanje izdie do jedne naroite odlike. Kada izmeu dua dveju kultura ve postoji tako neprobojan zid da se nijedan ovek Zapada ne sme ni ponadati da e potpu- _ no razumeti Indijca ili Kineza, onda to vredi, i to u najveem stepenu, i za izobraene nacije. Nacije se ne razumeju meusobno kao ni pojedinani ljudi. Svaka razume jedino samostvorenu sliku druge, a samo malo njih, usamljenih poznavalaca, prodiru dublje. Svi antiki narodi morali su se oseati kao srodni i kao jedna celina prema Egipanima. Ima li otrije suprotnosti od one izmeu atinskog i spartanskog duha? Ne tek od Bakona, Dekarta i Lajbnica, nego ve i u sholastici, postoji nemaki, francuski i engleski nain filozofskog miljenja; a tek u modernoj fizici i herniji su za svaku naciju vidno razliiti: nauni metodi, izbor i nain opita i hipoteza, njihovi uzajamni odnoaji, njihovo znaenje za hod i za cilj istraivanja. Nemaka i engleska pobonost, nemaka i panska moralnost, nemake i engleske ivotne navike toliko su udaljene da ono to je najintimnije u svakoj tuoj naciji ostaje za prosenog oveka (a time i za javno mnenje) sopstve190

PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i ne nacije stalna tajna i izvorite stalnih zabluda, vrlo lekih po svojim pOsledicama. U rimsko carsko doba ljudi se svuda poinju razumevati, ali ba stoga i ne postoji vie nita radi ega bi se isplatilo uzajamno razumevanje po antikim gradovima. Time to se moglo meusobno razumevati, to ljudstvo prestalo je da ivi u nacijama: time je prestalo da bude istorisko. I ba zbog tih dubokih doivljavanja nemogue je da sav jedan narod u podjednakoj meri bude kulturan narod, da bude nacija. U pranarodima svaki pojedinani ovek ima isto oseanje vezanosti za ono to je narodno. A buenje jedne nacije do svesti o sebi samoj vri se, bezizuzetno, po slojevima i stepenima, i to osobeno u jednom pojedinanom staleu, ija je dua najsnanija i koja druge dri u potinjenosti silinom svog doivljavanja. Svaku naciju pred istorijom reprezentuje jedna manjina. U poetku svakog ranog doba to je plemstvo, koje tek tada i nastaje, i to kao cvet onoga to je narodno, u ijem se krugu odrava nacionalni karakter velikog stila, ne svestan ali utoliko monije proosean. Ono mi jeste vitetvo, u egipatsko feudalno doba iz 2700 kao i u indisko i kinesko iz 1200. Homerovski junaci su Danajci; normanski baroni to je Engleska! Jo vojvoda od Sen-Simona, pomalo staro-franaki, obino je govorio: Sva Francuska se iskupila u pretsoblju, a bilo je vreme lcada su Rim i senat odista bili jedno i isto. Sa gradovima graanstvo postaje nosiocem onoga to je nacionalno, i to odgovarajui jaoj duhovnosti, nosiocem nacionalne svesti, koju prima od plemstva i vodi do svretka. U ime naroda uvek i stalno ive, oseaju, delaju i umeju i da poginu pojedinani krugovi u bezbroj stupnjeva; ali, ti krugovi bivaju sve vei; u 18 veku postao je zapadnjaki pojam nacije, koji je pretendovao, a prema prilikama energino i postizao, da naciju moe zastupati svako bez izuzetka. Ustvari, kao to znamo, bili su i emigranti isto tako kao i jakobinci uvereni da su ba oni narod, reprezentanti francuske nacije. Ne postoji kulturni narod koji bi padao ujedno sa svim i svakim. To je mogue samo meu pranarodima i felakim narodima, samo u narodnom biu koje je bez dubine i bez istoriskog ranga. Dok god je jedan

PENGLER Propast Zapada narod nacija, dok god ispunjuje sudbinu nacije, u njemu postoji manjina koja u ime svih zastupa i izvruje njegovu istoriju.

PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i 11,mirna. Grki narod u naem smislu jeste jedan nesporazum; Grci nisu nikada taj pojam uopte ni poznavali. Ime Helena, koje se pojavilo oko 650, ne oznaava narod, nego skupni pojam antikih kulturnih ljudi, sumu nacija 1 , nasuprot varvarstvu; a Rimljani, pravi gradski narod, nisu mogli svoje carstvo zamiljali drukije no u obliku bezbroja nacionalnih taalca, civitates, u koje su oni pravno stopili sve pranarode syoje imperije. U trenutku u kome se nacionalno oseanje ovog oblika gasi, i antikoj istoriji je kraj. U najtee zadatke budueg istoriskog istraivanja spadae zadatak da se prati, u istonim zemljama Sredozemnog Mora, sa generacije na generaciju, kako su se antike nacije u antiko kasno doba neopaeno gasile, dok se magisko nacionalno oseanje probijalo sve monije. Nacija magiskog stila je zajednica vernika, savez svih koji poznaju pravi put spasenju i koji su pomou idme te vere unutarnje povezani. Jednoj antikoj naciji ovek pripada posedovanjem graanskog prava, a jednoj magiskoj sakramentalnim inom: judejskoj obrezanjem, mandejskoj ili hrianskoj sasvim odreenim nainom krtenja. Ono to je za antiki narod graanin tueg grada, to je za magiski narod nevernik. Nema saobraaja s njime, nema brane zajednice, i ova nacionalna podvojenost ide tako daleko da su se u Palestini naporedo izobrazili judejsko-aramejski i hriansko-aramejski dijalekat 2 . Dok je faustovska nacija spojena dodue sa izvesnom vrstom religioznosti, ali ne nuno i sa jednom veroispoveu, dok antika nacija nema uopte nikakvih iskljuivih odnosa prema pojedinim kultovima, magiska nacija naprosto pada ujedno sa pojmom crkve. Antika nacija vezana je sa gradom, zapadnjaka unutarnje sa tlom, a arabljanska ne poznaje ni otadbine ni maternjeg jezika. Jedini izraz njenog oseanja sveta je pismo, koje svaValja zapaziti da ni Platon nii Aristotel, u svojim politikim spisima, ne mogu da zamisle idealni narod druke no u obliku polisa; ali je isto tako prirodno da su mislioci 18 veka i u starima gledali nacije po ukusu eftsberia i Monteskjea; ali mi, mi bismo morali prei jednom preko toga. 2 F. N. Fink, Die Sprachstdmme des Erdkreises (1915) S. 29. 193
1

18
Antike nacije su, odgovarajui statiko-euklidovskoj dui svoje kulture, najmanja mogua telesna jedinstva. Nisu nacije Heleni ili Jonjani, nego je nacija demos svakog pojedinanog grada, savez odraslih ljudi, koji je prema vrhu, nagore, ogranien tipom heroja, a nadole, prema osnovir-^ipom roba^TO\ ograniavanje je pravno, pa tinfe i nach^udnoy Sinojltizam, onaj zagonetni proces ra/ioga doba, kada stanovnici jednoga tla naputajii ^svoja sela i prisajedinjuju Nse gradu, jeste trenutak u koji se antika nacija, dOspela do sa.mosvesti, kao takva konstituie. Moemo jo pratiti kako se ovaj oblik nacije probija poev od homerovskog doba 2 pa do epohe velikih osnivanja kolonija. Taj oblik potpuno odgovara antikom pra-simbolu: svaki narod je bio vidljivo i pregledno telo, ocoiia, koje odluno odrie pojam geografskog prostora. Za antiku istoriju ravnoduno je da li su Etruani u Italiji telesno ili jeziki identini sa nosiocima toga imena meu pomorskim narodima, ili kakav je odnos postojao izmeu predhomerovskih jedinstava Pelazga ili Danajaca i kasnijih nosilaca dorskog ili helenskog imena. Ako je oko 1100 i bilo moda kakvog etruanskog i dorskog pranaroda, etruanske ili dorske nacije nije nikada bilo. U Toskani kao i na Peloponezu postojale su samo drave-gradovi, nacionalne take, koje se iseljavanjem u kolonijalno vreme mogu umnoavati, ali ne proirivati. Rimljani su vodili etruanske ratove uvek protiv jednog grada ili protiv vie njih; a ni Persijanci ni Kartaginjani nisu protiv sebe imali neku drugu vrstu nacije. Potpuno je pogreno govoriti, na uobiajeni nain 18 veka, o Grcima i RimRob ne pripada naciji. Zato se uvrtavanje ne graana u vojsku jednog grada, koje je bivalo neizbeno u vremenima nevolje, uvek i osealo kao pokolebavanje nacionalne misli. 2 Ve Ilijada odaje taj nagon da se ljudi oseaju u malome i u najmanjem kao narod. 1
1

PENGLER Propast Zapada Jka nacija odmah po svom postanku razvija, i to svoje sopstveno. Ali ba zato je u punom smislu te rei magisko nacionalno oseanje tako prisno i tako vrsto da na nas, faustovske ljude, koji oseamo da tu nema pojma domovine, deluje potpuno zagonetno i neprijatno. Ovo utljivo i sasvim prirodno zajedniarstvo (na pr. i danas u Jevreja meu njihovim zapadnjakim domainima-narodima) ulo je u klasino rimsko pravo (koje su obraivali Aramejci) kao pojam juristike perscme 2 , a ona nema da znai nita drugo do onu m^giskirjzajednicu. Jevrejstvo posle egzila bilo JeJ^iristipka persona pre no to je ijedan ovek otkrio taj pojam. / Pranarodi k^jiJprethode ovom razvitku preteno su plemenske zajednice, a meu njima, od poetka 1 veka pre Hr., juno-arabljanski Minejci, ije ime iezava oko 100 pre Hr., po Haldejci, koji govore aramejski, koji se pojavljuju oko 1000 kao plemenska grupa i koji su vladali babilonskim svetom od 625 do 539, pa Izraeliani pre egzila1, pa Kirovi Persijanci; taj oblik je toliko snaan u oseanju stanovnitva da su svetenstva, koja su se svuda razvijala poev od Aleksandra, dobijala imena iezlih ili fiktivnih plemena. U Jevreja i junoarabljanskih Sabejaca zovu se leviti, u Meana i Persijanaca magi (po jednom izumrlom medanskom plemenu), u pripadnika novo-babilonske religije haldejci (po jednoj isto tako raspaloj plemenskoj grupi). Ali ovde, kao i u svima drugim kulturama, najzad je energija nacionalnog opteg oseanja potpuno savladala staru podelu tih pranaroda. Kao to populus Romanus nesumnjivo sadri narodne delove vrlo razliitog porekla, kao to je francuska nacija primila u se i saliske Franke kao i romanske i starokeltske uroenike, tako i magiska nacija ne priznaje vie poreklo kao odlunu oznaku. To se probijalo vrlo polagano, pa pleme igra jo uvek veliku ulogu i meu Jevrejima makabejslcog vremena i meu naslednicima Muhamedovim; ali u unutarnje sazrelih kulturnih naroda ovoga sveta, kao u Jevreja talmudskog vremena, Svakako oko kraja 2 veka po Hr. Slobodna grupa edomitskih plemena, koja su tada inila prilino ujednaeno stanovnitvo (koje je govorilo hebrejski) skupa sa Moabianima, Amalekitima, Ismaelitima i dr. 194
2 1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi pleme ne znai vie nita. Ko pripada veri, pripada naciji; bilo bi huljenje, kada bi se priznala i jo kakva druga oznaka. Knez od Adijabene 2 preao je, u prahriansko vreme, sa celim svojim narodom u jevrejstvo. Time su bili pripojeni jevrejskoj naciji. Isto to vredi i za jermensko plemstvo, pa ak i za plemstvo kavkaskih plemena, koje je tada u velikom broju moralo postati jevrejsko; a sa druge strane i za arabljanske Beduine sve do krajnjeg Juga, pa i izvan njega, za afrika plemena sve do jezera ad. Svedoanstvo za to su i sada jo Falai, crni Jevreji u Abisiniji. Oseanje nacionalnog jedinstva oigledno nije poremeeno ak ni takvim rasnim razlikama. Uveravaju da Jevreji meu sobom mogu na prvi pogled da razlikuju razliite rase i da se u istonoevropskim getima jasno razaznaju plemena u starozavetnom smislu. Ali to nije razlika nacije. Meu nejevrejskim kavkaskim narodima, po Erkertu 3 , svuda je opte rairen zapadnoevropski jetfrejski tip, a po Vajsenbergu 4 , meu dugoglavim junoarabljanskim Jevrejima skoro ga i nema. Glave Sabejaca sa junoarabljanske plastike nadgrobnih ploa pokazuju ljudski soj koji je skoro rimski ili germanski; iz njega potiu Jevreji koji su pri dobijem misijom bar poev od Hristova roenja. Ali ovo stapanje pranaroda, podeljenih po plemenima, u magiske nacije Persijanaca, mandejaca, hriana i drugih moralo se vriti sasvim uopte i to u velikim razmerama. Ukazao sam bio ve na odlunu injenicu da Persijanci daleko pre poetka naeg raunanja vremena pretstavljaju ciglo jednu religioznu zajednicu, a izvesno je da se njihov broj beskrajno umnoio prelazima u mazdejsku veru. Tada je bila iezla babilonska religija pripadnici su joj postali delom- Jevreji delom Persijanci ali postoji astralna religija, koja je iz nje proizila, po svojoj unutarn j o j sutini nova, a srodna persiskoj i jevrejskoj, koja nosi ime Haldejaca i iji pripadnici obrazuju pravu jednu naciju koja govori aramejski. Iz ovog aramejskog stanovnitva haldejsko-jevrejske-persiske nacije proizili su babilonski Talmud, gnoza i religija ManieJuno od Van-jezera. Prestonica je Arbela, stara domovina boginje Itar. 3 Archiv f. Anthrop, Bd 19. 4 Zeitschrift f. Ethnol. 1919. 195
2

PENGLER Propast Zapada va, kao i, u islamsko vreme, kada je ta nacija prela potpuno u arabljansku, sufizam i ija. Kada se gleda iz Edese, onda i stanovnitvo antikog sveta izgleda kao nacija magiskog stila: Grci, kako ih zovu istoni jezici. To je skupni pojam svih ljudi koji pripadaju sinkretistikim kultovima i koje dri u zajednici idma kasnoantike religioznosti. Ne mogu se vie videti helenistike gradske nacije, nego samo jo jedna optina vernih, oboavalaca misterija, koji oboavaju jednu vrstu Jahvea ili Alaha pod imenima: Helios, Jupiter, Mitra, ded<; uVcazog. Grci su za sav Istok vrst religiozni pojam, i on potpuno odgovara tadanjoj stvarnosti. Oseanje za polis gotovo se ugasilo i magiska nacija ne potrebuje otadbine niti jedinstva po poreklu. Ve helenizam seleukidskog carstvaTTtoji je vrboVao proeli te u Turkestanu i na Indu, bioJje po svom unutarnjem obliku srodan persiJ a n s t v u i jevrejstvu posle egzila. Aramejac Porfirije, Plotinv uenik, pokuao je kasnije da organizuje sve te GrkVkao kultsku crkvu po uzoru hrianske i persiske, a car Julijan ju je izdigao do dravne crkve. To nije bio samo religiozni in, nego pre svega i nacionalni. Kada bi Jevrejin rtvovao Solu ili Apolonu, postajao bi Grk. Tako prelazi od hriana Grcima Amonije Sakas (+242), Plotinov uitelj, a verovatno i Origenov; isto tako i Porfirije, koji je kao i rimski jurista Ulpijan 1 bio Fenianin iz Tira i koji se ranije zvao Malhus. 2 Pravnici i inovnici uzimaju u takvom sluaju latinska, a filozofi grka imena. A to je danas dovoljno pa da sa njima postupa kao sa Grcima i Rimljanima (u smislu antikih gradskih nacija) istorisko i religisko istraivanje dananjice, kojim preovlauju filoloka gledita. Koliko li je velikih aleksandrinaca bilo koji su bili Grci samo u magiskom smislu? Da nisu Plotin i Diofant po roenju moda Jevreji ili Haldejci? A isto tako su se i hriani oseali od poetka kao nacija magiskog stila, pa su ih i ostali, Grci (neznaboci) kao i Jevreji, tako shvatali. Ovi poslednji su smatrali, sasvim dosledno, njihovo otpadanje od jevDigesta, 50, 15. Geffcken, Der Ausgans, des griech.-rom. Heidentums (1920), S. 57. 16
1

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi rejstva kao veleizdaju, a Grci su smatrali njihovo prodiranje u antike gradove kao osvajanje. Ali i hriani su oznaavali inovernike kao ra edvr}. Kada su se monofiziti i nestorijanci odvojili od pravoslavnih, postale su sa novim crkvama ujedno i nove nacije. Nestorijancima vlada od 1450 Mar-amun, koji je ujedno i vladar i patrijarh naroda, a prema sultanu zauzima tano isti poloaj koji je nekada imao jevrejski Re Galuta u persiskom carstvu. Ne smemo ispustiti iz vida ovu nacionalnu svest koja je potekla iz sasvim odreenog oseanja sveta i zato postojala kao neto to je samo po sebi razumljivo, ako hoemo da razuraemo kasnija gonjenja hriana. Magiska drava je neodeljivo spojena sa pojmom pravovernosti. Kalifat, nacija i crkva ine jedno unutarnje jedinstvo. Adijabena je prela u jevrejstvo kao drava; isto tako Osroene oko 200 u hrianstvo kao grka drava, a Jermenija u 6 veku iz grke u monofizitsku crkvu. Time je svaki put dolo do izraaja da je drava identina sa zajednicom pravo vernih kao sa juristikom personom. Hriani koji ive u islamskoj dravi, nestorijanci u persiskoj, Jevreji u vizantiskoj, ne pripadaju, kao nevernici, toj dravi, pa su zato preputeni svom sopstvenom sudstvu. A ako postanu opasni, svojim brojem ili misijom, po dalje postojanje identiteta drave i pravoverne crkve, onda je nacionalna dunost da se gone. Zato su u persiskom carstvu bili gonjeni prve pravoslavni (Grci), a kasnije nestorijanci. Dioklecijan, koji je kao kalifa dominus et deus spojio neznaboaku kultsku crkvu sa imperij om i koji se oseao sasvim kao osvaja ovih vernih, nije se mogao izvui od dunosti da tlai drugu crkvu. Konstantin je izmenio istinitu crkvu, a time ujedno i nacionalnost vizantiskog carstva. Otsada, polako i sasvim nezapaeno, grko ime prelazi na hriansku naciju, i to na onu koju je priznao car kao gospodar vernih i koju je on i zastupao na velikim saborima. Otuda neizvesnost u istoriskoj slici vizantiskog carstva, koje je oko 290 organizovano kao antika imperija, a ipak je od poetka bilo magiska"nacionalna drava, koja je neposredno zatim (od 312) promenila nacionalnost ne promenivi ime. Prvo se neznabotvo, pod imenom Grka, borilo kao nacija protiv hriana, pa se zatim hrianstvo kao nacija borilo protiv islama. U odbrani 197

PENGLER Propast Zapada protiv ovoga, protiv arabljanske nacije, nacionalnost se formirala sve otrije, i tako su dananji Grci tvorevina magiske kulture, tvorevina koja se razvila najpre pomou crvke, pa onda pomou svetog jezika te crkve, i najzad pomou imena te crkve. Islam je doneo ime arabljansko iz Muhamedove domovine kao oznaku svog nacionalnog jedinstva. Zabluda je poistovetiti te Arabljane sa beduinskim pustinjskim plemenima. Ova nacija, sa . svojom strasnom i karakternom duom, stvorena je kroz consensus nove vere. OrfaTiiije rasno jedinstvo, kao ni hrianska, ni persiske, ni rjevrejska; ni ona se, dakle, nije iselila, nego ijb, nasuprot, odrala svoju ogromnu rasprostranjenost ' primanjem,/ u svoj savez najveeg dela ranomagiskih nacija. Te nacije prelaze sve skupa u oblik felakih naroda krajem prvog tisulea, i kao takvi iveli su otada hrianski narodi Balkanskog Poluostrva pod turskom vladavinom, Parsi u Indiji i Jevreji u Zapadnoj Evropi. Nacije faustovskog stila pojavljuju se poev od Otona Velikog sve jasnije i vrlo brzo rastapaju pranarode karolinkog vremena 1 . Ve oko 1000 oseaju se znaajniji ljudi svuda kao Nemci, Talijani, panci ili Francuzi, dok su se jedva pre est generacija njihovi preci oseali u dnu svoje due kao Franci, Langobardi ili Zapadni Goti. Oblik naroda ove kulture ima, kao gotika arhitektura i kao infinitezimalni raun, naklonost ka beskrajnome, i to i u prostornom i u vremenskom smislu. Nacionalno oseanje obuhvata sa jedne strane geografski horizont, koji smemo nazvati ogromnim za jedno tako rano doba i za njegova sredstva, i koji nema parnjaka ni u jednoj drugoj kulturi. Otadbinu kao prostranstvo, kao oblast ije je granice pojedinac jedva sagledavao, a za iju je odbranu bio ipak gotov i da pogine u njenoj simbolikoj dubini i moi ne mo1 Uveren sam da su kineske nacije, koje su postale u. poetku Du-vremena u oblasti srednjeg Hoang-hoa u velikom broju, bile srodnije po svom unutranjem obliku narodima Zapada nego antike i arabljanske nacije. Isto to vredi i za egipatske krajinske narode Starog carstva, od kojih je svaki imao svoju prestonicu i svoju naroitu religiju, i koji su jo u. rimsko doba vodili meusobno formalne verske ratove. Meutim, istraivanje nije na takva pitanja jo ni obratilo panju.

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi gu nikada razumeti ljudi tuih kultura. Magiska nacilja kao takva nema uopte zemaljske domovine; antika je ima samo kao taku u koju se sabija. U staroj Kini i Egiptu ne moe se ni zamisliti ono to je odista postojalo ve u gotiko doba: da se ljudi u dolini Ea i u redovnikim zamkovima po Litavskoj oseaju kao lanovi jednog saveza. To je u najotrijoj suprotnosti i prema Rimu i prema Atini, gde su svi lanovi d.emosa u neku ruku stalno bili jedni drugima pred oima. Jo je jai patos daljine u vremenskom smislu. On je ispred ideje otadbine, koja sleduje iz nacionalnog bia, stavio drugu jednu ideju, koja je uopte tek stvorila faustovske nacije, ideju dinastiku. Faustovski narodi su istoriski narodi, zajednice koje se ne oseaju spojene mestom ili consensus-om, ve istorijom. A kao simbol i nosilac opte sudbine pojavljuje se nadaleko vidljiv vladarski dom. Za egipatske i kineske ljude dinastija je bila simbol sasvim drugog znaenja. Ovde ona znai vreme, ukoliko je ona neto to hoe i to dela. ta se bilo, a ta se hoe da bude to se sagledalo u biu jednog jedinog roda. Ovaj smisao ljudi su oseali tako duboko da nedostojnost jednog regenta nije mogla da pokoleba dinastiko oseanje; u pitanju je bila ideja, a ne linost. Pa se radi ideje deavalo da su hiljade ile ubeeno u srmt zbog kakve rodoslovne raspre. Za antiko oko antika istorija je bila lanac sluajeva koji je vodio od trenutka do trenutka; magiska istorija je bila za svoje ljude progresivno ostvarivanje bojeg svetskog plana, koji se izvravao na narodima i pomou njih izmeu stvaranja i propasti; faustovska istorija je za na pogled jedno jedino veliko htenje sa svesnom logikom, a u izvravanju toga htenja vladari vode i zastupaju svoje nacije. To je rasna crta. Ona se ne moe ni na em dalje zasnivati. Tako se osealo i. zato se razvila vernost lena u gotici iz vernosti pratnje u vremenima seobe, lojalnost baroka i nacionalno oseanje 19 veka koje je bilo samo prividno antidinastiko. Ne treba se varati o dubini i o rangu ovoga oseanja pri pogledu na beskrajni niz verolomstava vazala i naroda i na veni prizor dvorjanskog puzanja i prostake pokornosti. Svi veliki simboli su duevni i mogu se shvatiti samo u svom najviem obliku. Privatni ivot pape ne-

198

PENGLER Propast Zapada ma nikakve veze sa idejom papstva. Ba otpadanje Henriha Lava u vremenu obrazovanja nacija svedoi koliko je snano oseao jedan znaajan vladar da se sudbina njegovog naroda otelovljuje u njemu. On je tu sudbinu zastupao pred istorijom i bio je duan da joj, prema okolnostima, rtvuje i svoju ast. Sve nacije Zapada su dinastikog porekla. Jo u romanskom i ranogotikom graevinarstvu probija dua karolinkih pranaroda. Nema francuske i nemake gotike, nego postoji saliskofranaka i rajnskofranaka, vapska, pa i zapadnogotika koja spaja junu Francusku sa severnom panijom langobardska i saksonska romantika. Ali se iznad svega ve iri manjina rasnih ljudi, koji oseaju svoju pripadnost naciji u smislu velikog istoriskog poslanstva. Od njih proizlaze krstaki pohodi u kojima odista postoji nemako i francusko vitetvo. Odlika je faustovskih naroda to su svesni pravca svoje istorije. A taj pravac je skopan sa nizom pokolenja. Rasni ideal je u punoj meri genealoke prirode (u tom pogledu je darvinizam sa svojim uenjem o nasleu i poreklu skoro karikatura gotike heraldike). Svet kao istorija, u ijoj slici ivi svaki pojedinac, ne sadri samo rodoslov pojedine porodice, na elu vladarske, nego i rodoslov naroda kao osnovnog oblika sveg zbivanja. Mora se dobro zagledati pa da se primeti kako je faustovsko-genealoki princip, sa prevashodno istoriskim pojmovima o jednorodnosti i o istoj krvi, tu Egipanima i Kinezima, kao i rimskom plemstvu i vizantiskom carstvu. Nasuprot tome, ni nae seljatvo ni gradski patricijat ne mogu se zamisliti bez te ideje. Uenjaki pojam o narodu, pojam koji sam ranije ralanio, potie u sutini iz genealokog oseanja gotikog vremena. Misao o rodoslovu naroda imala je kao posledicu ponos Talijana to su naslednici Rima, pozivanje Ncmaca na svoje germanske pretke: a to je sasvim neto drugo nego antika vera u bezvremeno poreklo junaka i bogova. Ta je misao najzad, kada se poev od 1789 dinastikom principu pridruio i maternji jezik, stvorila od prvobitne iste naune fantazije o indogermanskom pranarodu duboko prooseanu genealogiju ariske rase, pri emu je re rasa skoro postala oznakom za sudbinu. "<V"S 200

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi Ali, nisu rase Zapada tvorci velikih nacija, nego su te rase posledica tih nacija. Sve te nacije skupa nisu jo ni postojale u karolinko doba. U Nemakoj kao i u Engleskoj, Francuskoj i paniji, u raznom pravcu delovao je u smislu odgajivanja rase staleki ideal plemstva, i on je u prostranom opsegu sproveo ono to se danas u okviru pojedinih nacija osea i doivljava kao rasa. Na tom poivaju, kako je ve spomenuto, istoriski, i zato antici sasvim tui, pojmovi o istoj krvi i o jednorodnosti. Dravni sistem baroka primio je isto genealoku strukturu, a veina velikih kriza primila je oblik ratova oko naslea zato to krv vladajueg roda otelovljuje sudbinu, bie celokupne nacije. Jo se Napoleonova katastrofa, koja je svetu dala za itavo stolee politiku podelu, izvrila u tom obliku, to se jedan pustolov osmelio da svojom krvlju potisne krv starih dinastija i to je ovaj napad na simbol dao istorisku osvetanost otporu protiv njega. Jer su svi ti narodi bili. posledica dinastikih sudbina. Posledica enidbe grofa Henriha od Burgundije jeste ta to postoji portugalski narod, a s njime i portugalska drava Brazilija. Posledica pobune protiv Habzburkog doma jeste ta to postoje vajcarci i Holanani. Posledica jalovosti Lotara II jeste ta to postoji Lotringija kao ime zemlje, ali ne i kao narod. Carska ideja stopila je izvestan broj pranaroda karolinkog doba u nemaku naciju. Nemaka i carstvo su nedeljivi pojmovi. Propast taufenovaca znaila je zamenu velike dinastije akom malih i najmanjih; ta propast je jo pre poetka baroka unutarnje slomila nemaku naciju gotikog stila ba onda kada je u vodeim gradovima Parizu, Madridu, Londonu, Beu, nacionalna svest bila uzdignuta do jednog duhovni jeg stupnja. Poslednja posledica pada Hoentaufenovaca bila je ta to tridesetogodinji rat nije sasvim unitio cvet Nemake, nego je, naprotiv, time to je uopte bio mogu u tom bezuspenom obliku, samo potvrdio i otkrio propast koja je ve odavno bila zapeaena. Nema moda jaeg dokaza no to je ovaj da su faustovske nacije dinamika jedinstva. Ali su Salijevci i taufenovci takoe, bar po ideji, stvorili iz Romana, Langobarda i Normana talijansku naciju, koja se tek preko carstva mogla vezati za rimsko doba. Ideal Una Iialia, za koji je Dante rtvovao mir svoga ivota, ipak

PENGLER Propast Zapada je isto dinastika tvorevina velikih nemakih careva, sve iako je tu tua sila izazvala otpor graanstva, koji je rascepio oba prastalea, pa plemstvo odvukao na carsku, a crkvu na gradsku stranu; sve iako je u toj borbi gibelina i gvelfa plemstvo zarana izgubilo svoj znaaj a papstvo se izdiglo do politike premoi pomou antidinastikih gradova; sve iako je konano pre-. ostao dar-mar siunih grabeljivih drava, ija renesansna politika istupa protiv orlovskog svetsko-politikog duha carske gotike istim neprijateljstvom kakvnn je nekada Milano istupio protiv Barbarosine volje. Renesans je sa istoriskim vidikom gradskog patricijata odveo naciju koliko god je mogao dalje od ispunjenja onog ideala i unizio zemlju, tokom celog baroka, do objekta politike tuih domova vladarskih. Tek je romantika, poev od 1800, nanovo razbudila gotiko oseanje i dala mu snagu politike moi. Francuski nar.od su iz Franaka i Zapadnih Gota stopili u jedinstvo njegovi kraljevi. Taj narod je 1214 kod Buvina prvi put nauio da se osea kao celina; a jo je veeg znaaja tvorevina Habzburkog doma, koji je stvorio austrijsku naciju iz jednog stanovnitva nepovezanog ni jezikom ni narodnou ni predanjem, naciju koja je poloila svoje ispite i prve i poslednje u odbrani-Marije Terezije i u borbi protiv Napoleona. Politika istorija baroknog vremena je u sutini istorija burbonskog i Habzburkog doma. Dolazak Vetinaca namesto Velfa jeste razlog zbog koga se Saksonska oko 800 nalazi na Vezeru, a danas na Sali. Dinastiki dogaaji, a konano i Napoleonovo meanje, prouzrokovali su to da je polovina Bavarske uzela uea u istoriji Austrije i da se bavarska drava sastoji veim delom od Franaka i vaba. Najkasnija nacija Zapada jeste pruska, tvorevina Hoencolerna, kao to su i Rimljani bili poslednja tvorevina antikog polis-oseanja, a Arabljani poslednja tvorevina religioznog consensus-a. Mlada nacija se legitimisala kod Ferbelina, a kod Rosbaha ona je pobedila za Nemaku. Gete je bio onaj koji je; svojim nepogrenim okom za istoriske epohe, oznaio tada postalu Minu od Barnhelma kao prvo nemako pesriiko delo sa specifino nacionalnom sadrinom. Jo jedno duboko svedoanstvo za dinastiku odreenost zapadnjakih nacija jeste u tome to je sada Nemaka od202

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi

jednom ponovo nala svoj pesniki jezik. Slomom taufenovskog carstva okonala se i nemaka knjievnost gotikog stila. Ono to se ovde onde jo pojavljuje u sledeim stoleima, inae velikome vremenu svih zapadnih knjievnosti, ne zasluuje ime knjievnosti. Pobedom Fridriha Velikog poinje novo pesnitvo: od Lesinga do Hebla, to znai od Rosbaha do Sedana. Pokuavali su tada da vaspostave izgubljenu vezu. svesnim skopavanjem prvo za Francuze, pa onda za ekspira, za narodnu pesmu i, najzad, preko romantiara, za poeziju vitekog doba; to je, ako nita drugo, izazvalo bar jedinstvenu pojavu jedne istorije umetnosti, koja se sva sastoji od genijalnih poetaka koji stvarno nikada nisu dostigli svoj cilj. Krajem osamnaestog veka vri se onaj udni duhovni obrt kojim se nacionalna svest hoe da oslobodi dinastikog principa. To je prividno bio ve ranije sluaj u Engleskoj; poneko e pomisliti na Magna Charta iz 1215; drugi e opet uvideti da je ba to priznanje nacije od strane njenih pretstavnika dalo dinastikom oseanju jedno neprisiljeno produbljivanje i profin javan je, od koga su narodi kontinenta ostali sasvim udaljeni. to. je moderni Englez najkonzervativniji ovek na svetu, iako ne izgleda da je, i to je, usled toga, njegova politika toliko mnogo nunog posvravala utke i pomou nacionalnog takta, a ne larmadiski, te je dosad, zbog svega toga, bila i najuspen i j a to sve poiva na ranoj emancipaciji dinastikog oseanja od izraza monarhike moi. Tome nasuprot, francuska revolucija znai u tome pravcu samo jedan uspeh racionalizma. Ona je vie i pre oslobodila pojam nacije, a ne naciju. Zapadnjakim narodima je dinastinost ula u krv; zato je ona muka za duh. Jer jedna dinastija reprezentuje istoriju, ona je inkarnirana istorija zemlje, a duh je bezvremen i neistoriski. Sve ideje revolucije su vene i istinite. Opta ljudska prava, sloboda i jednakost, jesu apstrakcije i literatura, a ne injenice. Moemo sve to nazvati i republikanskim; izvesno je da je opet jedna manjina u ime svih pokuala da uvede nov ideal u svet injenica. Ona je postala sila i mo, ali na raun ideala. Ona je ustvari samo nadomestila oseanu privrenost ubeenim patriotizmom 19 veka, jednim samo u naoj kulturi moguim nacionalizmom, koji je ak i

PENGLER Propast Zapada danas jo, ba u samoj Francuskoj, nesvesno dinastian: pojmom otadbine kao dinastikog jedinstva, koji se ispoljio prvo u panskom i pruskom ustanku protiv Napoleona, a zatim u nemakim i talijanskim dinastikim borbama za ujedinjenje, to se genealokom idealu sada istavlja nasuprot isto tako specifino zapadnjaki ideal maternjeg jezika to poiva na suprotnosti rase i jezika, krvi i duha. U obe poslednje zemlje bilo je sanjalica koji su verovali da mogu zameniti ujediniteljsku snagu carske i kraljevske ideje spojem republike i poezije. To je bio povratak (od istorije) prirodi. Ratovi oko naslea smenjeni su ratovima jezikim, u kojima jedna nacija pokuava da nametne fragmentima druge' nacije svoj jezik i sa njime svoju nacionalnost. Ali svako e uvideti da i najracionalistikiji pojam nacije kao jezikog jedinstva moe dodue apstrahovati od dinastikog oseanja, ali ga ne moe ukinuti, isto onako kao to jedan helenistiki Grk ne moe unutarnje savladati svest o polisu, niti jedan moderan Jevrejin nacionalnu idzmu. Maternji jezik je ve produkat dinastike istorije. Bez Kapetovaca ne bi bilo francuskog jezika, nego bi postojao romansko-franaki na severu i provansalski na jugu. Talijanski knjievni jezik zasluga je nemakih careva, pre svih Fridriha II. Moderne nacije su najpre stanovnitva starih dinastikih oblasti. Pa ipak je drugi pojam o naciji kap o jedinstvu knjievnog jezika unitio u toku devetnaestog veka austrisku naciju, a moda stvorio amerikansku. Otada u svima zemljama postoje dve stranke koje zastupaju naciju u dva suprotna smisla: kao dinastiko-istorisko jedinstvo i kao duhovno jedinstvo, stranka rase i stranka jezika; ali ova razmatranja ve prelaze u probleme politike (glava IV).

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi neega to odgovara razlikovanju tvorca, poznavaoca i laika, i to i u antikom polis-u i u jevrejskom consensus-u i u narodu Zapada. Kada se jedna nacija oduevljeno die da se bori za slobodu i ast, to se uvek die jedna manjina koja, u pravom pravcatom smislu te rei 1 , oduevljava gomilu. Nije saino fraza kad se kae: Narod se budi. Budno bie celine tek sada se pojavljuje. Svi ti pojedinci, koji su jo do jue etali po svetu sa mi-oseanjem koje se protezalo samo na porodicu, poziv i, moda, na domovinsko mesto danas su odjednom najpre muevi svog naroda. Njihovo miljenje i oseanje, njihovo ja i ti iz dubina su se preobrazili: postali su istoriski. Tada i bezistoriski seljak postaje lanom nacije, i za njega se raa vreme u kome i on doivljuje istoriju a ne puta da ga ona samo mimohodi. U svetskim gradovima, pored one manjine koja ima istoriju i u sebi doivljuje istoriju, koja osea da je zastupnik i koja hoe da vodi, nastaje i druga jedna manjina: bezvremenski, bezistoriski, literarni ljudi, ljudi razloga i posledica, a ne sudbine, ljudi koji su unutarnje otueni od krvi i bia, sasvim mislena budna bia, i koji ne mogu vie da pronau nikakve razumne sadririe za pojam nacije. Oni joj stvarno vie i ne pripadaju, jer su kulturni narodi oblici kojima struji bie, a kosmopolitizam je isto svesno spajanje inteligencija. U njemu ima mrnje prema sudbini, a najpre prema istoriji kao izrazu sudbine. Sve nacionalno je toliko rasno da ne moe da nae jezik za se i neokretno je i bezpomono, i to na koban nain, za sve ono to miljenje zahteva. Kosmopolitizam je literatura, i to i ostaje; vrlo je jak u razlozima, a vrlo je slab u odbrani svojih razloga, ne u odbrani novim razlozima no u odbrani krvlju. Ali se ba zato i ova, duhovno daleko premonija, manjina bori duhovnim orujem, a ona to i moe, zato to su svetski gradovi ist duh, iskorenjeni su, i ve su sami po sebi jedan opti civilizovani posed. Roeni svetski graani i sanjalice o svetskom miru i o izmirenju naroda oni u Kini iz vremena U pravom pravoatom smislu rei zato to nernaki izraz begeistert ima u sebi smisao daje duh, produhovljava. Tome odgovara nae oduevljava tj. daje duu (Pr. pr.).
1

19
U zemlji bez gradova najpre je plemstvo zastupalo naciju u viem smislu. Seljatvo, bezistorisko i veno, bilo je narod pre poetka kulture; ono ostaje u vrlo bitnim crtama pranarod i preivljuje oblik nacije. Nacija je, kao i svi veliki simboli kulture, unutarnji posed malog broja ljudi. ovek se za to oseanje raa, kao i" za umetnost i za filozofiju. I tu ima 204

PENGLER Propast Zapada boreih se drava, oni u budistikoj Indiji, oni u helenizmu i ovi dananji jesu duhovni vodi felatva. Panem et eircenses, to je samo druga formula za pacifizam. Uvek je postojao antinacionalni elemenat u istoriji svih kultura, znali mi to ili ne znali. Miljenje koje je jedino na sebe samo podeeno uvek je bilo tue ivotu, pa dakle i neprijatelj istoriji, neratniko, bez rase. Potsetimo se na humanizam i. klasicizam, na atinske sofiste, na Budu i L&ocea, a da i ne govorimo o strasnom preziranju sveg nacionalnog astoljublja u velikih branilaca svetenikih i filozofskih gledita na svet i ivot. Ma koliko ti sluajevi bili razliiti, oni su svi jednaki po tome to se u njima svetsko oseanje rasnoga savlauje jednom osobenom logikom naklonou. To rasno oseanje jeste politiki pa dakle i nacionalni smisao za injenice (right or wrong, my countrjl), odluka da se bude subjekt a ne objekt istoriskog razvitka, jer neto tree i ne postoji, ukratko: volja za mo. A onu osobenu logiku naklonost vode ljudi bez prvobitnih nagona, ali utoliko vie zalueni u logiku, ljudi koji su kod kue u jednom svetu istina, ideala i utopija, knjiki moljci koji vemju da mogu zarneniti stvarnost logikom, mo injenica apstraktnom pravinou, sudbinu razumom. Ona se poinje sa ljudima venog straha koji se povlae ispred stvarnosti u manastire, mislilake sobe i duhovne zajednice, i koji izjavljuju da je istorija bez vanosti; a zavrava se, u svakoj kulturi, sa apostolima svetskog mira. Svaki narod proizvodi ovakve otpatke, ocenjene tako sa istoriskog stajalita. Ve i glave ine zasebnu fiziognomiku grupu. Oni zauzimaju visok rang u istoriji duha dug je- niz njihovih slavnih imena ali sa gledita prave istorije oni su nie vrednosti. Sudbina nacije usled dogaaja njenog sveta zavisi od toga ukoliko e rasa uspeti da pojavu kosmopolitizma Istoriski uini neefikasnom. Moda se jo i danas moe pokazati kako je u kineskom svetu drava Cin-carstvo, oko 250 pre Hr., izborilo konanu pobedu zato to se jedino narod tog carstva odrao slobodan od svih taoistikih raspoloenja. Svakako je rimski narod pobedio ostatak antike zato to je umeo da- iskljui iz svoje politike felake instinkte helenizma. 206

PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi Nacija je ljudstvo svedeno na ivi oblik. Praktini rezultat teorija koje'popravljaju svet po pravilu je bezoblina, te zato i bezistoriska masa. Svi popravljai sveta i svetski graani zastupaju felake ideale, znali oni to ili ne znali. Njihov uspeh znai ostavku nacije u okviru istorije, ne na korist svetskog mira ve na korist drugih. Svetski mir je uvek jednostrana odluka. Pax romana ima za kasnije vojnike careve i' germanske vojnike kraljeve samo jedno praktino znaenje: da se od bezoblinog stanovnitva stotina miliona naini objekt volje za mo, i to za male ratnike rojeve. Ovaj mir stao je mirne skupih rtava, prema kojima rtve bitke kod Kane iezavaju. Babilonski, indiski, egipatski, kineski svet prelazili su iz jednih osvajakih ruku u druge i plaali te borbe svojom sopstvenom krvlju. To je bio njihov mir! Kada su Mongoli 1401 osvojili Mesopotamiju, naslagali su pobedni spomenik od 100.000 lubanja bagdadskog stanovnitva koje se nije branilo. Svakako gaenjem nacija felaki svet se duhovno uzvisuje nad istorijom, konano je civilozavan, veit je. On se u carstvu injenica vraa u prirodno stanje, koje se koleba gore dole izmeu dugog trpljenja i prolaznih besova, a da se ba nita ne izmeni prolivanjem krvi koje se nikakvim svetskim mirom ne smanjuje. Nekada su prolivali krv za sebe, a sada za druge, i, dovoljno esto, samo na uveseljenje i zabavu tih drugih: to je sva razlika. Vo vrste ruke, koji sakupi deset hiljada pustolova, moe upravljati i initi to hoe. Pretpostavimo da ceo svet postane jedna jedina imperija pa time bi poprite za junaka dela takvih osvajaa samo postalo najvee to ga moemo zamisliti. Lever doodt als Sklaav 1 stara je seljaka friziska poslovici. A obrnuta ona je izborno geslo svake kasne civilizacije; i svaka takva civilizacija mora iskusiti koliko to staje. Pre mrtav no rob. (Pr. pr.)

GLAVA TREA

PROBLEMI ARABLJANSKE KULTURE

PRVI DEO

ISTORISKE PSEUDOMORFOZE
1 U stenovitom sloju zatvoreni su kristali nekog minerala. Nastaju rascepi i pukotine; voda prokapljuje i postepeno ispira kristale, tako da preostaje samo njihov uplji oblik. Kasnije nastaju vulkaniki dogaaji od kojih popucaju brda; uarene mase poniru, hlade se i koe, i takoe se iskristalisavaju. Ali one nisu slobodne i ne mogu to da uine u svom sopstvenom obliku; moraju da ispune oblike koji ve postoje, i tako nastaju falsifikovani oblici, kristali iji unutarnji sklop protivrei spoljanjoj grai, vrsta kamena lcoja se pojavljuje na nain tue vrste. To mineralozi zovu pseudomorfozom. Istoriskim pseudomorfozama nazivam sluajeve u kojima tua stara kultura tako silno pritiskuje tle da mlada kultura, domaa na tom tlu, ne moe da doe do daha, i ne samo to ne dospeva da obrazuje iste, sopstvene izraajne oblike, nego ak ne dospeva ni da razvije svoju samosvest. Sve ono to se die iz dubina rane duevnosti izliva se u uplje oblike tueg ivota; mlada oseanja umrtve se u starakim delima, i namesto da se isprse u sopstvenoj stvaralakoj snazi samo dinovski raste mrnja na daleku silu. To je sluaj sa arabljanskom kulturom. Njena predistorija lei sva u podruju prastare babilonske civilizacije, koja je bila ve dva tisulea plen osvajaa koji su se izmenjivali. Njeno merovinko doba ozna209

PENGLER Propusi Zapadu eno je diktaturom siune persiske plemenske grupe 1 , pranaroda kao to behu i Istoni Goti, grupe ija dvestogodinja, skoro neosporavana vladavina pretpostavlja beskrajni zamor tog felakog sveta. Ali poev od 300 pre Hr. veliko jedno buenje deava se u mladim narodima toga sveta koji govori aramejski od Sinaja pa sve do Zagra 2 . Nov odnos oveka prema Bogu, potpuno novo oseanje sveta proima, kao u vreme trojanskog rata i saksonskih careva, sve religije koje postoje, pa nosile one ime Ahura Mazde ili Baala ili Jahvea; odasvuda se sve tiska i stremi jednom novom stvaranju, ali ba u tom trenutku, i to na takav nain da unu^ tarnja veza nije sasvim nemogua (jer je mo persijanstva poivala na duevnim pretpostavkama koje su ba tada iezle), pojavie se Makedonci, koji su, gledani iz Babilona, bili jedan nov roj pustolova kao i svi raniji, i rairie tanak sloj civilizacije preko svih zemalja do Indije i Turkestana. Carstva Diadoha mogla su dodue i neopazimice postati dravama predarabIjanskog duha; carstvo Seleukida, koje se upravo poklapalo sa aramejskom jezikom oblau, ve je i postalo takvom dravom oko 200. Ali je ono tada, poev od bitke kod Pidne, u svom zapadnom delu postepeno ulazilo u .antiku imperiju, te tako bilo podvrgnuto monom uticaju jednog duha ije je teite lealo vrlo daleko. Tu se priprema pseudomorfoza. Geografski i istoriski, magiska kultura je najcentralnija u grupi visokih kultura, jedina koja se prostorno i vremenski dodiruje skoro sa svima. Zato izgradnja celokupne istorije u naoj slici sveta zavisi u potpunosti od toga hoemo li poznati njen unutarnji oblik, koji je falsifikovan spoljanjim; ali ba taj unutarnji oblik nije dosad bio upoznat zbog filolokih i teolokih predrasuda, a jo vie usled rascepkanosti moderne strune nauke. Zapadnjako istraivanje ve se poodavno raspalo u izvestan broj strunih oblasti, ne samo po materiji i po metodu, nego i po miljenju, pa je to besmisleno ograniavanje spreilo da se velika pitanja
1 inila je manje od stotog dela celokupnog stanovnitva u carstvu. 2 Valja primetiti da maternje tle babilonske kulture, stani Sinear, nema nikakva znaaja po dogaaje koji nastupaju. Za arabljansku kulturu dolazi u obzir samo oblast severno, a ne juno, od Babilona.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture uopte i vide. Ako igde, a ono ovde, struka je poslala zlom kobi za probleme arabljanskog sveta. isti istoriari drali su se interesne oblasti klasine filologije, ali se njihov vidik zavravao na antikoj jezikoj granici na Istoku. Zato i nisu primetili duboko jedinstvo razvia sa ove i sa one strane te granice, koja duevno nije ni postojala. Rezultat je bio perspektiva stari-srednji-novi vek, koja je bila ograniena i odravana grko-latinskom jezikom upotrebom. Aksum, Saba, pa i carstvo Sasanida, nisu bili dostupni za poznavaoca starih jezika koji se drao tekstova, pa onda kao da nisu ni postojali istoriski. Istraivai literature, takoe filolozi, pomeali su duh jezika sa duhom dela. Ono to je u aramejskoj oblasti bilo napisano, ili samo sauvano, na grkom bilo je pripojeno kasnogrkoj literaturi, pa je onda postavljena i naroita jedna perioda za tu literaturu. Tekstovi na drugim jezicima nisu spadali u njihovu struku, pa su zato vetaki skupljani uz druge istorije literatura. A ba je tu bio najbolji primer: da se nijedna istorija literature na svetu ne poklapa sa jezikom 1 . Tu je postojala jedna zatvorena grupa magiskih nacionalnih literatura jedinstvenog duha, ali na vie jezika, pa meu njima i na latinskome. Jer nacija magiskog stila nema maternjeg jezika. Postoji talmudska, manihejska, nestorijanska, islamska, pa' ak i novo-pitagorejska nacionalna literatura, ali ne postoji helenska ili jevrejska, Istraivanje religije razloilo je oblast u pojedinane struke po zapadno-evropskim veroispovestima, a i za hriansku teologiju bila je merodayna filoloka granica na Istoku, pa je to jo i danas. Persijanstvo je palo aka iranskoj filologiji. Zato to Avesta-tekstovi nisu na arijskom dijalektu napisani, ali su se irili na njemu, ovaj ogromni problem smatrali su indolozi kao sporedni zadatak, pa je on usled toga iezao potpuno sa vidika hrianske teologije. Najzad, nije se obrazovala nikakva dalja posebna struka za istoriju talmudskog jevrejstva, poto hebrejska filologija ini jednu struku sa ispitivanjem Staroga zaveta, pa je zato ta istorija potpuno zaboravljena u svima velikim isTo je vano i za literature Zapada: nemaka je napisana delimino na latinskom, a engleska delimino na francuskom. 211
1

.210

PENGLER Propast Zapada torijama religija koje ja poznajem, a koje su uzimale u obzir i svaku primitivnu crnaku religiju (zato to postoji etnologija kao struka) i svaku indisku sektu. To je uenjaka priprema za najvei zadatak koji se postavlja dananjem istoriskom istraivanju.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kultni < jea 732, da su neto tamo pobedili Arabljani, te nainili od Frankistana jedan kalifat na severo-istoku. Arabljanski jezik', religija, drutvo, odomaili bi se u vladajuem sloju, dinovski gradovi kao Granada i Kajruan postali bi na Rajni i Loari, gotiko oseanje bilo bi naterano da se izraava u davno umrtvljenim oblicima moeje i arabeske, namesto nemake mistike imali bismo neku vrstu sufizma. to se u arabljanskom svetu odista desilo neto to ovome odgovara, to je bilo posledica toga to sirsko-persisko stanovnitvo nije rodilo jednog Karla Martela koji bi se sa Mitridatom, Bratom i Kasijem ili Antonijem, pa i bez njih, borio protiv Rima. Druga pseudomorfoza danas je pred naim oima: petrovska Rusija. Ruska junaka skaska iz bilinskih pesama dostie vrhunac u kijevskom ciklusu skaski o knezu Vladimiru (oko 1000) i o njegovom okruglom stolu, i o narodnom junaku liji Muromcu 1 . itava neizmerna razlika izmeu ruske i faustovske due ve lei izmeu ovih pesama i istovremenih skaski o Arturu, o Ermanarihu, o Nibelunzima iz vremena seoba u obliku pesama o Hildebrandu i Valtaru. Rusko merovinko doba poinje sa padom tatarske vladavine pod Ivanom III (1480 i vodi, preko poslednjih Rurika i prvih Romanova, do Petra Velikog (16891725). Ono tano odgovara Hlodvigovom vremenu (481511) do bitke kod Testria (687), kojom su Karolinzi stvarno dobili vladavinu. Savetujem svakome da ita franaku istoriju Gregora od Tura (do 591) uporedo sa odgovarajuim otsecima u starinskog Karamzina, a najpre o Ivanu Groznom, Borisu Godunovu i ujskom. Ne moe biti vee slinosti. Posle ovog moskovskog vremena velikih boljarskih rodova i patrijaraha, u kome se stalno borila staroruska stranka protiv prijatelja zapadne kulture, sleduje sa osnivanjem Petrograda (1703) pseudomorfoza, koja je primitivnu rusku duu podvrgla prvo pod strane oblike visokog baroka, pa onda prosveenja i 19 veka. Petar Veliki postao je zla kob onoga to moemo nazvati rusistvo. Setimo se njegovog savremenika Karla Velikog, koji je planski i svom svojom energijom sproveo ono to je Karlo Martel ba Wollner, Untersuchungen iiber die Volksepik Grossrussen, 1879.
1

2
Rimski svet carskog doba kao da je slutio svoj poloaj. Kasni pisci puni su tubi na opadanje stanovnitva i na duhovnu pusto Afrike, panije, Galije, a najpre onih antikih oblasti koje su dale poreklo*tom svetu: Italije i Grke. Od tog oajnikog utvrivanja stanja izuzimaju se redovno one provincije koje pripadaju magiskome svetu. Naroito je Sirija gusto naseljena i sjajno se rascvetava, kao i paranska Mesopotamija, i po krvi i po dui. Svak osea premo mladoga Istoka, te se ona morala najzad i politiki izraziti. Revolucionarni ratovi izmeu Marija i Sule, Cezara i Pompeja, Antonija i Oktavijana, kada se sa tog gledita posmatraju, jesu samo jedna povrinska istorija, vidljiva na prednjem planu iza koga se sve jasnije pojavljuje pokuavanje osloboenja toga Istoka od Zapada koji postaje bezistoriski, osloboenja jednog probuenog sveta od jednog felakog. Pomeranje prestonice u Bizant bilo je jedan veliki simbol. Dioklecijan bee izabrao Nikomediju, Cezar je pomiljao na Aleksandriju ili Uion; Antiohija bi u svakom sluaju bila pravilnije izabrana. Ali taj in se izvrio za puna tri veka prekasno: ta tri veka bila su odluna po magisko rano doba. Pseudomorfoza poinje Akcijem tu bi morao bezuslovno pobediti Antonije. Nije to bila odluna bitka izmeu rimljanstva i helenizma; ta se odigrala kod Kane i Zame, n j u je odluio Hanibal, koji je imao tragini udes da se ustvari ne bori za svoju zemlju, ve za helenstvo. Kod Akcija je stajala neroena arabljanska kultura protiv starake antike civilizacije. Radilo se tu o apoliniskom ili magiskom duhu, o bogovima ili Bogu, o principa tu, ili kalifatu. Antonijeva pobeda oslobodila bi bila magisku duu; njegov poraz odveo je ukoeno carsko doba na tle te due. Ishod bi se mogao uporediti sa posledicama bitke kod Tura i Poat212

der 23

PENGLER Propast Zapada bio spreio svojom pobedom: vladavinu mavarsko-vizantiskog duha. Postojala je mogunost da se ruski svet obradi ili po nainu Karolinga ili po nainu Seleukida, naime po staroruski ili po zapadnjaki, i Romanovi su se odluili za ovo drugo. Seleukidi su hteli da vide oko sebe Helene, a ne Aramejce. Primitivni moskovski c a r i z a m j e jedini oblik koji je jo i danas pogodan za ono to je rusko, ali je on u Petrogradu bio lano preinaen u dinastiki oblik Zapadne Evrope. Potez za svetim Jugom, za Carigradom i Jerusalimom, potez koji je duboko leao u svim pravovernim duama, bio je preobraen u svetsku diplomati ju sa pogledom uperenim na Zapad. Posle poara Moskve, velianstveno simbolikog ina pranaroda, ina iz koga progovara makabejska mrnja protiv svega tueg i inovernog, sleduje Aleksandrov ulazak u Pariz, sveta Alijansa i postavljanje u koncert zapadnih velikih sila. Narod ije je odreenje bilo da jo generacijama ivi bezistoriski bio je natcran na jednu vetaku i lanu istoriju, iji duh pra-rusistvo nikako nije moglo shvatiti. Unoene su kasne umetnosti i nauke, prosveenje, socijalna etika, svetskogradski materijalizam, iako je u to pred-doba religija bila jedini jezik na kome su ti ljudi razumevali i sebe i svet; na tle bez gradova, sa njegovim prvobitnim seljatvom, ugnezdili su se, kao irevi, gradovi tueg stila. Oni su bili do u sr lani, neprirodni, neverovatni. Petrograd je najapstraktniji i najvetakiji grad koji postoji, primeuje Dostojevski. Iako se u njemu rodio, on je imao oseanje kao da e se taj gracl jednog lepog jutra zajedno sa barskim maglutinama istopiti. Tako su, kao utvare, neverovatni, leali i helenistiki raskoni gradovi svuda po aramejskom seljakom tlu. Tako ih je video Isus iz svoje Galileje. Tako je neto morao oseati Petar, kada je ugledao carski Rim. Od tada je pravo rusistvo osealo kao otrov i la sve ono to je unaokolo postajalo. Protiv Evrope die se prava apokaliptika mrnja. I. Evropa je bila sada sve ono to nije rusko, pa i Rim i Atina, ba isto onako kao to su tada magiskom oveku bili antiki, neznaboaki, avolski i stari Babilon i Egipat. Prvi uslov za osloboenje ruskog narodnog oseanja jeste: mrziti Petrograd iz sveg srca i iz sve due, pie 1863 Aksakov Dostojevskom. Moskva je sveta, Petrograd je 2

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult satana; Petar Veliki pojavljuje se u jednoj rairenoj narodnoj legendi kao Antihrist. Isto to progovara iz svih apokalipsa aramejske pseudomorfoze, poev od Danilove i Enohove knjige u Makabejsko doba pa sve tlo Jovanova Otkrovenja, Baruha i IV Ezre posle razoren ja Jerusalima, protiv Antioha, Antihrista, protiv Rima, babilonske bludnice, protiv gradova Zapada sa njihovim duhom i njihovom pompom, protiv celokupne antike kulture. Sve to postaje neistinito je i neisto: to razmaeno drutvo, te produhovljene umetnosti, ti socijalni stalei, taj strani grad sa svojom civilizovanom diplomatijom, pravnitvom i administracijom. Nema vee suprotnosti nego one izmeu ruskog i zapadnjakog, jevrejsko-hrianskog i kasnoantikog nihilizma: izmeu mrnje prema onom tuem to truje jo neroenu kulturu u materinskom krilu tla i odvratnosti prema svojoj sopstveno j kulturi, ije su visine ljudi ve siti. Najdublje religiozno oseanje sveta, iznenadna prosvetljenja, jeza straha pred onim budnim biem to ima da doe, metafiziko snevanje i enja stoje na poetku istorije; a na kraju njenom duhovna jasnoa pojaana do bola. U ove dve pseudomorfoze to se dvoje mea. Svi sada po ulicama i trgovima razmiljaju o veri, veli se u Dostojevskog. To bi se moglo kazati i o Edesi i Jerusalimu. Ovi mladi predratni Rusi, prljavi, bledi, uzbueni, uei po uglovima i stalno zabavljeni metafizikom, koji sve posmatraju oima vere, ak i kada se govor prividno okree oko izbornog prava, hernije ili prouavanja ena to su Jevreji i pra-hriani helenistikih velikih gradova, koje je Rimljanin posmatrao sa toliko poruge, mrskosti i potajnog straha. U carskoj Rusiji nije bilo graanstva, uopte nikakvih pravih stalea, ve samo seljaka i gospode, kao u franakom carstvu. Drutvo je bilo svet za se, proizvod zapadne literature, neto tue N i greno. Nije bilo ruskih gradova. Moskva - je bila palatinstvo Kremlj oko koga se irilo dinovsko trite. Prividni grad, koji se utisnuo tu i utaborio, i svi ostali gradovi na tlu majice Rusije, samo su tu zbog dvora, zbog uprave, zbog trgovaca; a ono to u njima ivi jeste: gore jedna inkarnirana literatura, inteligencija sa knjikim problemima i sukobima; dole u dubini iskorenjeni seljaki narod sa svom tugom, bedom, strahom, koje je Dosto-

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture PENGLER Propast Zapacla jevski sa njim preivljavao, sa stalnom nostalgijom za irokom zemljom, i sa gorkom mrnjom na kameni staraki svet u koji ih je odmamio Antihrist. Moskva nije imala svoje sopstvene due. Drutvo je bilo apadnjakog duha, a dole je narod sobom nosio duu tla. Izmeu ta dva sveta nije bilo razumevanja, posredovanja, opratanja. Ako hoemo da razumemo oba velika govornika i rtve pseudomorfoze rei emo da je Dostojevski bio seljak, a Tolstoj ovek velikogiv.dskog drutva. Prvi se nikada unutarnje nije mogao osloboditi tla, drugi ga nikako nije pronaao, uprkos svem svom oajnom muenju. Tolstoj je prola, a Dostojevski budua Rusija. Tolstoj je svom svojom duom vezan za Zapad. On je veliki govornik petrinizma iako ga odrie. To je uvek zapadnjako odricanje. I gijotina je bila legitimna ki Versaja. Njegova silna mrnja govori protiv Evrope, od koje se ni sam ne moe da oslobodi. On nju mrzi u sebi, on mrzi sebe. Time on postaje otac boljevizma. Sva nemo o.voga duha i njegove revolucije iz 1917 govori iz posmrtnih scena Svetlost svetli u mraku. Dostojevski ne poznaje te mrnje. On je sve sutastveno obuhvatio isto toliko strasnom ljubavlju. Ja imam dve otadbine, Rusiju i Evropu. Za njega sve to, i petrinizam i revolucija, nema ve vie nieg stvarnog. Iz svoje budunosti on gleda kao sa neke ogromne daljine. Dua mu je apokaliptina, enjiva, oajna, ali sigurna u tu budunost. Poi u u Evropu, kae Ivan Karamazov svom bratu Aljoi, ta ja znam da polazim na groblje, ali ipak na najdrae groblje, znam ja to. Tamo su pokopani dragi mrtvaci, svaki kamen nad njima govori o tako toplom minulom ivotu, o tako strasnoj veri u izvrena sopstvena dela, u sopstvenu istinu, da u ja, znam to dobro, pasti niice na zemlju da celivam to kamenje i da se nad njim isplaem. Tolstoj je sav jedan veliki razum, prosveen i socijalno nastrojen. Sve to oko sebe vidi, sve to uzima na se kasni, velikogradski i zapadnjaki oblik problema. Dostojevski i ne zna ta su problemi. Tolstoj je dogaaj u okviru evropske civilizacije. On je na sredini izmeu Petra Velikog i boljevizma. Rusku zemlju nisu sagledali ni Petar ni boljevizam. Oni ipak i opet priznaju, oblikom svoje borbe, ono protiv ega se bore. To nije apokaliptika, to je duhovna opo216 /iija. Tolstojevar mrnja protiv drutva je socijalno -etike prirode; njegova mrnja protiv drave je poli lika teorija. Otuda njegov silni uticaj na Zapad. On na neki nain pripada Marksu, Ibzenu i Zoli. Njegova dela nisu evanelja, ona su kasna, duhovna literatura. Dostojevski ne pripada nikom, sem apostolima prahrianstva. Njegovi Besovi izvikani su u ruskoj inteligenciji kao konzervativni. Ali, Dostojevski i ne vidi le konflikte. Za njega uopte nema razlike izmeu konzervativnog i revolucionarnog. Takva dua prelazi preko svega socijalnog. Stvari ovog sveta izgledaju joj tako beznaajne da ona i ne polae nikakvu vrednost na njihovo ispravljanje. Nijedna prava religija nee da popravlja svet injenica. Dostojevski taj svet, kao i svaki pravi Prarus, i ne primeuje; oni ive u drugom, metafizikom, koji lei sa one strane ovoga. ega zajednikog ima muka jedne due sa komunizmom? Religija koja je dospela i do socijalnih problema prestala je biti religijom. A Dostojevski ivi ve u stvarnosti neposredno pretstojeeg religioznog stvaranja.Njegov Aljoa izmakao se razumevanju svake knjievne kritike, pa i ruske; njegov Hristos, koga je uvek hteo da napie, bio bi pravcato evanelje, kao evanelje prahrianstva, koja su sva van svih antikih i jevrejskih oblika literarnih. A Tolstoj je majstor zapadnjakog romana Anu Karenjinu nee tako lako ni izdaleka niko drugi dostii kao to je i u svom seljakom gunju ovek drutva. Tu se sudaraju kraj i poetak. Dostojevski je svetac, Tolstoj samo revolucionar. Samo i jedino od nje-, ga, pravog Petrovog naslednika, potie boljevizam: ne suprotnosti ve poslednja k^.r.sekvencija petrinizma, ekstremno uniavanje onera to je metafiziko onim to je socijalno, i ba zato jedan nov oblik pseudomorfoze. Ako je osnivanje Petrograda bilo prvo Antihristovo delo, drugo je njegovo delo samo unitenje drutva koje je stvorio Petrograd: tako to mora unutarnje oseati seljatvo. Jer boljevici nisu narod, niti deo njegov. Oni .su najdublji sloj drutva, tu, pozapadnjaen, kao i ono samo to je, i zato ispunjen mrnjom niskih. Sve je to velikogradsko i civilizovano: to socijalno-politiko, taj progres, ta inteligencija, sva ruska literatura, koja o slobodama i popravkama sanja prvo romantiki, pa onda nacionalno-ekonomski. Jer svi nje217

PENGLER Propast Zapada ni itaoci pripadaju drutvu. Pravi Rus je uenik Dostojevskoga, iako ga ne ita, iako i zato to uopte i ne ita. Da boljevici, koji u Hristu gledaju srodnika, naprosto socijalnog revolucionara, nisu tako uski duhovno, oni bi u Dostojevskom upoznali svog pravog neprijatelja. Ono to je ovoj revoluciji dalo snage to nije bila.mrnja inteligencije. To je bio narod, koji je bez mrnje, a samo iz nagona da se izlei od jedne bolesti, razorio pozapadnjaeni svet svojim ustankom, koji e on ve i sam poslati za tim svetom: narod bez gradova, koji ezne za svojim sopstvenim ivotnim oblikom, svojom sopstvenom religijom, svojom sopstvenom istorijom. Tolstojevo hrianstvo bilo je jedan nesporazum. On je govorio o Hristu, a mislio je na Marksa. Hrianstvu Dostojevskog pripada naredno tisulee.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult piru duboko u Afriku2. A sada se rascvetava po svoj Junoj Arabiji, pa ak i po abisinskim planinama, feudalno doba 3 . U Aksumu nastaju, u ranohriansko doba, moni zamkovi i kraljevske grobnice sa najveim monolitima na svetu 4 . Iza kraljeva stoji lensko plemstvo (kail) i namesniko (kabir), vazali esto sumnjive vernosti, iji veliki posed sve vie suava mo kraljevskih domova. Beskrajni hriansko-jevrejski ratovi izmeu June Arabije i carstva Aksuma 5 imaju viteki karakter i esto se pretvaraju u pojedinane sporovne bitke koje vode baroni iz zamkova tih zemalja. U Sabi vladaju kasnije hrianski Hamdanidi. Iza njih stoji hriansko carstvo Aksum, kao saveznik Rima; ono se prua oko 300 od Belog Nila do Somaliske obale i Persiskog Zaliva i 325 rui jevrejske Himjarite. Tu se odrao 542 u Maribu kongres vladara, na kome su bile zastupljene Vizantija i Persija preko svojih pioslanika. Jo i danas svuda po zemlji lee bezbrojne razvaline monih zamkova, o kojima se u islamsko doba samo i moglo misliti da su ih sagradili duhovi. Zamak Gomdan bio je tvrava na dvadeset spratova. 1 . U sasanidskom carstvu vladalo je vitetvo Dinkana, i sjajni dvor ovih taufenovskih careva ranoga Istoka bio je u svakom pogledu obrazac za vizantiski dvor poev od Dioklecijana. Jo mnogo kasnije Abasidi u svojoj novoosnovanoj prestonici Bagdadu nisu umeli nita bolje no da podraavaju u velikoj formi sasanidski ideal dvorjanskog. ivota. U Severnoj Arabiji, po dvorovima Gasanida i Lahmida razvila se prava trubadurska i ljubavna poezija, pa su se viteki pesnici, u vreme crkvenih otaca, borili na utakmicama reju, kopljem i maem. Meu njima bee i jedan Jevrejin, Samuilp, gospodar zamka A1 Ablak, koji je zbog pet
2 Bent, The sacred city of the Ethiopians (London 1893) S. 134 ff. o razvalinama Jehe, ije junoarabljanske natpise Glazer stavlja u 75 vek pre Hrista. D. H. Miiller, Burgen und Schlosser Siidarabiens (1879). 3 Grimme, Mohammed, S. 26 ff. 4 Deutsche Aksum-Expedition (1913) Bd, II. 5 Iz Persije vodi prastari meunarodni drum preko moreuza Orma i Bab-el-Mandeba kroz Junu Arabiju za Abisiniju i Nil. On je istoriski vaniji no onaj sevreni preko 1 uecke prevlake. Grimme, S. 43; slika ogromne razvaline Gomdana na str. 81. Uporedi i rekonstrukcije u nemakom delu o Aksumu.

Izvan pseuomorfoze, a utoliko snanije ukoliko je manja mo antikog duha nad tlom, izbijaju svi oblici pravog vitekog doba. Sholastika i mistika, lenska vernost, ljubavno pesnitvo, oduevljenje za krstakim pohodima sve je to postojalo u prvim stoleima arabljanske kulture, samo ga moramo umeti iznai. I posle Septimija Severa postoje jo legije po imenu, ali na Istoku one izgledaju kao pratnja kakvog hercoga; naimenuju se i inovnici, ali se to, ustvari leno, prenosilo na nekog grofa; dok cezarska titula na Zapadu dopada aka poglavice, Istok se preobraava u rani kalifat, koji pokazuje divnu slinost sa lenskom dravom zrele gotike. U sasanidskom carstvu, u Hauranu, u Junoj Arabiji, raa se pravo viteko doba. Jedan kralj Sabe, amir Juhari, ivi i dalje u arabljanskoj skaski svojim junakim delima kao Rolan i kralj- Artur; skaska ga provlai kroz Persiju sve do Kine 1 . Carstvo Maan u prvom hrianskom tisuleu postojalo je naporedo sa izraelianskim i moe se, po svojim ostacima, sravnjivati sa Tirinsom i Mikenom; tragovi do1

I, 647.

Schiele, Die Religion in Geschichte und Gegemvart,

PENGLER Propast Zapada dragocenih oklopa izdrao uvenu opsadu od strane kralja od E1 Hire. 2 Prema ovoj lirici kasno-arabljanslca lirika, koja je od 800 cvetala osobito u paniji, nije nita drugo do romantika, koja je prema onoj staroarabljanskoj umetnosti u istom onom odnosu u kome i Uland i Ajhendorf prema Valteru od Fogelvajde. Za ovaj mladi svet prvih poslehrianskih vekova nai istraivai starog veka i teolozi nisu imali oka. Zabavljeni stanjima kasnorepublikanskog i carskog Rima, oni ovde vide samo primitivne, u svakom sluaju neznaajne odnose. Ali ete Parana, koje su neprestano na konjima ile protiv rimskih legija, bile su vitetvom oduevljeni mazdaisti. Bilo je u njihovim vojskama raspoloenja koje vlada u krstakim pohodima. Tako je moglo biti i sa hrianstvom, da ono nije potpuno potpalo pod pseudomorfozu. I tu je bilo raspoloenja za tako neto. Tertulijan je govorio o militia Christi, a sakrament se oznaavao kao zakletva zastavi. U kasnijim gonjenjima pagana, Hristos je bio junak za koga su se njegove pratnje kretale u boj, ali namesto hrianskih vitezova i grofova meutim bilo je rimskih legata, a namesto zamkova i turnira, sa ove strane rimske granice, samo logora i smrtnih presuda. Pa ipak, rat koji je izbio 115 pod Trajanom bio je pravi krstaki pohod Jevreja a ne stvarni paranski rat; . u njemu je kao osveta za unitenje Jerusalima pobijeno celokupno neverniko grko stanovnitvo Kipra, navodno 240.000 ljudi. Nizibis su tada branili Jevreji u opsadi kojoj su se ljudi divili. Ratnika Adiabena bila je jevrejska drava. U svima paranskim i persiskim ratovima protiv Rima borilo se u prvim redovima seljako vitetvo mesopotamskih Jevreja. Pa ni Bizant se nije sasvim mogao izvui od duha arabljanskog feudalnog doba, koje je, pod slojem kasnoantikih administrativnih oblika, osobito u unutranjosti Male Azije, dovelo do postanka pravog lenskog sistema. Bilo je tu monih rodova, ija je vazalska vernost bila nepouzdana, i koji su skupa imali ambiciju da za sebe uzmu vizantiski presto. Vezano upoetku za prestonicu, koju je smelo naputati samo po carevoj dozvoli, ovo plemstvo je kasnije sedelo po svojim prostranim domenama u provinciji i stvorilo je, po :
2

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult <Vv od 4 veka, kao provinciska aristokratija, pravi stale koji je u toku vremena pretendovao za se na izvrsnu nezavisnost od carske moi. 1 Rimska vojska na Istoku, za manje od dva veka, preobrazila se iz moderne vojske u viteku vojsku. Riipska legija iezla je oko 200 usled mera koje su preduzeli severovci. 2 Na Zapadu su te legije spale do hordi; na Istoku je, u 4 veku, postalo jedno kasno ali isto vitetvo. Ve Momzen upotrebljava taj izraz, ne upoznav njegov domaaj. 3 Mladi plemi je briljivo vaspitavan u pojedinanoj borbi, na konju, sa lukom i kopljem. Car Galijcn, prijatelj Plotinov i graditelj Porte Nigre, najznaajnija i najnesrenija pojava iz vremena vojnikih careva, obrazovao je oko 260 od Germana i Mavara jednu novu vrstu jahae trupe, svoje verne pratioce. Karakteristino je da su u religiji rimske vojske otstupila stara gradska boanstva, pa su na elo stupili germanski bogovi linog junatva pod imenima Marka i Herkula 4 . Dioklecionovi palathi nisu nadoknada za pretorijance, koje je rasturio Septimije Sever, ve mala, dobro disciplinovana viteka vojska, dok su comitatenses, veliki poziv, bili svrstani u numeri, zastavice. To je taktika svakog ranog vremena, koje se ponosi linom hrabrou. Napad se vri u germanskom obliku etvorine (veprove glave). Pod Justinijanom se izobrazio sistem landsknehta, koji tano odgovara sistemu iz vremena Karla V; njih vrbuju koridotijeri 5 po Frundsbergovom nainu, pa oni meu sobom obrazuju seoske zajednice. Prokopije 6 opisuje Narzov pohod sasvim u stilu velikih Valentajnovih vrbovanja. Ali se u ovim ranim vekovima naporedo pojavljuje i sjajna sholastika i mistika magiskog stila, koja se odomaila na uvenim visokim kolama celokupne aramejske oblasti: persiskim u Ktezifonu, Rezajinu, Dondisaburu; jevrejskim u Suri, Nehardeji i Pumbaditi,
1

Roth, Sozial - und .Kulturgesch. d. Byzant. Reiches, Delbriick, Geschichte der Kriegskunst, II, S. 222. Gesammelte Schriften, VI, S. 532. Domaszewski, Die Religion des rdmischen Heeres,

S. 15. 2
3 4

S. 49.

Brockelmann, Gesch. d. arab. Lit., S. 34.

s Buccellarii, Delbriick II S. 354. Gotenkrieg IV, 26. 2

220

PENGLER Propast Zapada pa onda na visokim kolama nacija u Edesi, Nizibisu, Kinesrinu. Tu su glavna sedita cvetne astronomije, filozofije, hernije i medicine; ali se prema Zapadu ova velika pojava kvari pseudomorfozom. Ono to ima magisko poreklo i duh prelazi, u Aleksandriji i Bejrutu, u oblike grke filozofije i rimske pravne nauke; pie se na antikim jezicima, utisku je se u tue i davno umrtvljene knjievne oblike i falsifikuje se starakim nainom miljenja jedne sasma druke zasnovane civilizacije. Tada, a ne sa islamom, poinje arabljanska nauka. Ali zato to su nai filolozi otkrivali samo ono to se pojavljivalo u Aleksandriji i Antiohiji u kasnoantikom obliku, i ato to nisu ni nasluivali ogromno bogatstvo arabljanskog ranog vremena ni prave centre njegovog istraivanja i posmatranja moglo je nastati apsurdno miljenje da su Arabljani bili duhovni epigoni antike. Ustvari, posmatrario iz Edese, gotovo sve oino to sa one strane filoloke granice vai dananjem oku kao plod kasnoantikog duha : nije , nita drugo do otsjaj ranoarabljanske prisnosti. Time smo pred pseudomorfozom magiske religije.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture kultove, ali im ne pripadaju; ne postoje antike optiiie. Ono to kasnoantiko miljenje u Atini pretpo.lavlja kao neto optije u boanskom i obrednom lo nije religija ve filozofija, koja se zasniva na miljenju pojedinaca, a na oseajnost nacije, naime .polisa, ni najmanje ne utie. Najotriju suprotnost tome ini vidljivi oblik magiske religije, crkva, zajednica pravovernih, koja ne poznaje ni otadbine ni zemaljske granice. Re Isusova: Gde su dvoje ili troje sakupljeni u ime moje, tu sam ja meu njima vai o magiskom boanstvu. Razume se da za vernika moe samo jedan bog biti pravi i dobri, a bogovi drugili su lani i zli1. Odnos izmeu ovoga boga i oveka ne lei u izrazu, nego u tajnoj sili, u magiji izvesnih simbolikih inova: da bi ti inovi imali dejstva, ovek mora tano znati njihov oblik i znaenje i vriti ih po njima. Znanje o tom znaenju poseduje crkva to znanje i jeste sama crkva kao zajednica onih koji znaju i tako teite svake magiske religije ne lei u kultu, nego u uenju, u ispovedanju. Dok se antika duevno jo odravala, pseudomorfoza se sastojala u tome to su sve crkve Istoka prevedene u kultove zapadnog stila. To je bitna strana sinkretizma. Persiska religija prodire kao kult Mitre, haldejsko-sirska u obliku kultova zvezdanih bogova i Baala (Dolihenski Jupiter, Sabacije, Sol invietus, Atargata), jevrejstvo u obliku Jahve-kulta (jer egipatske optine iz ptolomejskog vremena ne mogu se druke oznaiti 2 ), pa i najranije hrianstvo, kako jasno pokau1 A ne kao da ne postoje. Ako bismo u naziv istiniti Bog stavili faustovsko-dinamiko znaenje, to bi znailo da nismo razumeli magisko oseanje sveta. Sluba idolima protiv koje se ovek bori pretpostavlja punu istinitost idola i demona. Izraelianski proroci nisu ni pomiljali da odriu Baale. Isto tako su Mitra i Izida za rane hriane, Jehova za hrianina Markiona, Isus za M.anihejce avolske, ali u najveoj meri realne sile. Da u njih ne treba verovati to je izraz koji je besmislen za- magisko oseanje; njima se ne treba obraati. To je, po jednom ve davno usvojenom i prirodnom nazivu, henoteizam, ne monoteizam. 2 Schiirer, Gesch. d. jiid. Volkes im Zeitalter Jesu Ci tr isti, III, S. 499; VVendland, Die hellenist. rom. Kultur, S 192.

4
Antika religija ivi u ogromnom broju pojedinanihkultova, 'koji su u tome obliku prirodni i sami po sebi razumljivi za apoliniskog oveka, a za svakog stranca gotovo zatvoreni u svojoj sutini, im su nastali takvi kultovi, postala je antika kultura. im su oni u kasnorimsko doba izmenili svoju sutinu, dua te kulture se dokonala. Oni nisu nikada bili pravi i ivi van tla antikog . Boanstvo je uvek vezano za pojedinano mesto i ogranieno na njega. To odgovara statikom i euklidovskom oseanju sveta. Dranje ovekovo prema boanstvu ima oblik kulta koji je takoe vezan za mesto, kulta iji je znaaj u slici ritualnog ina a ne-u njegovoj dogmatikoj pozadini. Kao to se stanovnitvo raspada u bezbrojne nacionalne take, tako i njegova religija u te siune kultove, od kojih je svaki potpuno nezavisan od svakog drugog. Ne moe rasti njihov obim, no jedino njihov broj. To je jedini oblik raenja u obliku antike religije, a on potpunce iskljuuje svaku misiju. Jer ljudi vre ove 222

PENGLER Propast Zapada ju Pavlove poslanice i rimske katakombe, kao kult Isusa. Ma koliko glasno svi ovi kultovi, koji otprilike poev od Hadrijana potiskuju potpuno u pozadinu kultove pravih antikih bogova, pretendovali na to da su otkrovenjc jedine prave vere (Izida se naziva deorum dearumgue facies uniformis), oni ipak nose sve oznake antikog pojedinanog kulta. Oni umnoavaju broj tih kultova do u beskraj; svaka optina stoji za se i ograniena je mestom; svi ti hramovi, katakombe, mitreje, kune kapele jesu kultska mesta za koje boanstvo nije vezano po izraaju, nego po oseanju; pa ipak u ovoj pobonosti ima magiskog oseanja. ovek vri antike kultove, i to u proizvoljnom broju, ali od ovih kultova ovek pripada samo jednom jedinom. Tamo je misija nezamiljiva. Ovde se ona sama po sebi razume, i smisao religioznih inova jasno se pomera na stranu uenja. Nestankom apoliniske i rascvatom magiske due, poev od drugog veka, odnos se obre. Zla kob pseiidomorfoze ostaje, ali sada kultovi Zapada postaju novom crkvom Istoka. Iz zbira pojedinanih kultova razvija se zajednica onih koji veruju u ta boanstva, i po primeru persijstva i jevrejstva postaje novo grcistvo kao magiska nacija. Iz briljivo utvrenog oblika pojedinanog ina pri rtvovanju i misteriama postaje jedna vrsta dogme koja je nad celokupnim smislom tih inova. Kultovi se mogu uzajamno zastupati; ali ih ovek ne vri u samoj stvari, nego nm pripada. I od boanstva tog i tog mesta postaje, a da niko nije ni bio svestan teine tog preobraenja, boanstvo koje je prisutno i na tom i tom mestu. Ma koliko da je decenijama briljivo izuavan sinkretizam, ipak se tako malo upoznala osnovna crta njegovog razvia: najpre preobraenje istonih crkava u zapadne kultove, pa zatim, sa obrnutom tendencijom, postajanje kultske crkve 1 . Ali i religiska istorija ranohrianskih vekova drugae se ne moe ni razumeti. Borba izmeu Hristosa i Mitra kao kultskih boanstava u Rimu dobija sa one strane Antiohije oblik borbe izmeu persiske i hrianske crkve. Ali najtea bor1 Usled toga se sinkretizam pojavljuje u vidu bezobline nieavine. Nema nieg netanijeg. Obrazovanje oblika ide prvo za Zapada na Istok, pa onda sa Istoka na Zapad.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture ba koju je hrianstvo imalo da vodi, poto je i samo potpalo pod pseudomorfozu i time bilo licem svog duhovnog razvitka okrenuto prema Zapadu, nije bila uperena protiv prave antike religije, koju ono nije ni sagledalo i iji su -javni gradski kultovi bili unutarnje odavno izumrli, ve protiv paganstva ili grcistva kao nove i snane crkve, koja' je nastala iz istog onog duha iz koga i ono samo. Konano, na istoku imperije nije postojala jedna obredna crkva, nego dve, i dok se jedna sastojala samo od hrianskih optina, optine one druge oboavale su svesno, pod hiljadu imena, jedno i isto boansko naelo. Govorilo se mnogo o ontikoj toleranciji. Sutinu jedne religije moda emo najjasnije upoznati po granicama njene tolerancije, a za stare gradske kultove takve su granice postojale. Ti kultovi su postojali i bili, vreni u mnoini: to i spada u njihov pravi smisao, i zato nije ni bila potrebna naroita trpeljivost. Ali se za svaki od tih kultova pretpostavljalo da potuje obredni oblik kao takav. Ko bi odrekao to potovanje reju ili delom kao poneki filozofi ili i pripadnici inostranih religija taj je upoznao meru antike trpeljivosti. A u osnovi meusobnih gonjenja magiskih crkava lei neto sasvim drugo: tu henoteistika dunost prema pravoj veri zabranjuje priznavanje lane. Antiki kultovi snosili bi, meu sobom, i kult Isusa. Kultska crkva morala je napasti Isusovu. Sva velika gonjenja hriana, kojima tano odgovaraju kasnija gonjenja pagana, proizila su od te kultske crkve, a ne od rimske drave. A bila su i politika utoliko ukoliko je kultska crkva bila ujedno i nacija i otadbina. Primetie se da se pod maskom oboavanja cara kriju dva religiozna obiaja: po antikim gradovima Zapada, sa Rimom na elu, nastao je pojedinani kult divus-a kao poslednji izraz onog euklidovskog oseanja po kome je postojao pravni, pa dakle i sakralni, prelaz od soma graanina do soma Boga; na Istoku je od toga postalo ispovedanje cara kao Spasitelja i Bogooveka, mesije svih sinkretista, ispovedanje koje je njihova crkva sintetisala pomou najvieg nacionalnog oblika. rtva za cara to je najotmeniji sakrament te crkve; ona potpuno odgovara hrianskom krtenju, pa moemo razumeti ta je simboliki imalo da znai traenje i odricanje ovih inova u" vremenima gonje225

224

PENGLER Propast Zapada nja. Sve te crkve imaju sakramente: svete gozbe kao haoma-napitak u Persijanaca, Pashu u Jevreja, Tajnu veeru u hriana, sline gozbe za Atidu i Mitru; obrede krtenja u mandejaca, hriana i oboavalaca Izie i Kibele. Zato bi' se skoro mogli oznaiti kao sekte i redovi svi ti pojedinani kultovi paganske crkve, pa bi se time mnogo dobilo i za razumevanje njihovih meusobnih sholastikih borbi i za njihovo uzajamno prozelitstvo. Sve prave antike misterije, kao eleuziska, kao ona koju su osnovali oko 500 pitagoreji po gradovima June Italije, vezane su za mesto i obeleavane nekim simbolikim postupkom. U okviru pseudomorfoze, one se oslobaaju od vezanosti za mesto, mogu se vriti svuda gde su sakupljeni posveeni i imaju sada cilj magiske ekstaze i asketskog naina ivota: od posetilaca mesta misterije razvio se red koji misteriju vri. Zajednia novo-pitagorejaca, osnovana oko 50 pre Hr., i blisko srodna jevrejskim esejcima, nije nipoto antika filozofska kola; ona je pravi monaki red, i to ne jedini, koji je unapred ve postavio u okviru sinkretizma ideale hrianskih pustinjaka i islamskih dervia. Ova paganska crkva ima svoje usamljenike, svece, proroke, udesna obraanja, svete spise i otkrovenja 1 . Izvruje se jedan obrt, vrlo udan i jedva jo ispitan, u onome znaenju koje ima slika bogova po kult. Najvei Plotinov naslednik, Jamblih, skicirao je konano, oko 300, moan sistem ortodoksne teologije i svetenike hijerarhije, a njegov uenik Julijan upotrebio je sav svoj ivot i najzad ga i rtvovao na to da ovu crkvu podigne za venost 2 . Hteo je da podigne i manastire za ljude i ene koji hoe da meditiraju i da uvede crkveno pokajanje. Mono jedno oduevljenje, koje se dizalo i do muenitva i koje je trajalo dugo i pole careve smrti, podupiralo je ovaj ogromni posao. Ima natpisa koji se jedva i mogu druke prevesti no sa Samo je jedan Bog, a Julijan je njegov prorok 3 . Jo deset godina i ova crkva bi bila trajna istoriska injenica. Najzad je hrianska crkva nasledila ne samo njenu mo, no i oblik i sadrinu u najvanijim delovi' J. Geffcken,- Der Ausgang des griech.-rdm. Heidentums (1920) S. 197 ff. 2 Geffcken. S. 131 ff. 3 Geffcken, S. 291- Anm. 149. 226

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult ina. Nije sasvim tano kada se kae da je rimska crkva prisvojila grau rimskog carstva. Ta graa je ve bila crkva. Bilo je vreme kada su se obe dodirivale. Konstantni Veliki bio je zaetnik Nikejskog sabora i Porili fex maximus. Njegovi sinovi, revnosni hriani, uzdigli su ga da bude divus i posvetili mu propisani kult. Avgustin je onaj koji je smelo izrekao: da je prava religija ve postojala pre hrianstva u obliku antike'. 5 Ako uopte hoemo da razumemo jevrejstvo od Kira do Tita, moramo se seati stalno triju injenica, koje dodue poznaje i istraivanje zabavljeno filologijom i teologijom, ali koje ih nije dovoljno ocenilo: Jevreji su nacija bez zemlje, consensus, i to u svetu samih istovrsnih nacija. Jerusalim dodue jeste Meka, sveto sredite, ali niti je otadbina niti duhovni centar naroda. Najzad, Jevreji su samo dotle jedna pojava osobene vrste u istoriji, dok ih unapred ve tretiramo kao takvu. Zaelo su Jevreji posle egzila, nasuprot Izraelianima pre egzila, to je najpre uvideo svakako Hugo Vinkler, jedan narod potpuno nove vrste, ali nisu oni jedini takvi. Aramejski svet poeo se tada deliti u mnogo takvih naroda (meu njima su Persijanci i Haldejci) 2 , koji su svi iveli u istoj oblasti a ipak u strogoj meusobnoj podvojenosti, te su moda ve tada uveli isto arabljanski nain stanovanja geto. Prvi predvesnici nove due su proroke religije, koje su nastale oko 700 sa jednom velianstvenom duevnom prisnou i istupile protiv prvobitnih obiaja naroda i njegovih vladara. I one su jedna opta aramejska pojava. Ukoliko vie razmiljam o Amosu, Isaiji, Jeremiji, pa onda o Zaratustri, utoliko mi se ine srodniji. Ono to izgleda da ih rastavlja nije njiho1 Res ipsa, guae nunc reiigio Christiaria nuncupatur, erat apud antiguos nec defecit ab initio generis humani, guousgue Chris.tus veniret in carnem. Unde vera reiigio, guae iam erat, coepit appellari Christiana (Retractiones, I, 13). 2 I naziv Haldejaca obeleava, pre persiskog vremena, jednu plemensku grupu, a kasnije jednu religioznu zajednicu. A. Bertholet, Kulturgesch. Israels, (1919) S. 253 "ff.

27

PENGLER Propast Zapada va nova vera, nego ono protiv ega se oni bore. Oni prvi protiv one divlje staro-izraelianske religije, koja je ustvari itav jedan snop religija, sa verom u sveto kamenje i drvee, sa bezbrojnim mesnim bogovima u Danu, Betelu, Hebronu, Sihemu, Bersebi, Gilgalu, sa Jahveom (ili Elohimom) ijim se imenom naziva mnoina potpuno raznovrsnih numina, sa kultom predaka i rtvovanjem ljudi, dervikim igrama i svetom prostitucijom, sve to izmeano sa nejasnim predanjima o Mojsiju i Avramu i mnogim obiajima i slcaskama kasnobabilonskog sveta, koji su u Kanaanu ve odavno spali do seljakih oblika i umrtvili se. Onaj drugi pro-1 tiv one starovedske, sigurno takoe ogrubele, junake i vikinke, vere koju je bilo nuno potseati na stvarnost, neprekidno ponavljajui pohvalu svetome Goveetu i njegovoj negi. Zaratustra je iveo oko 600, u bedi, gonjen i nepoznat, te je poginuo, kao starac, u ratu protiv nevernika 1 , savremenik nesrenog . Jeremije,, koga je njegov narod mrzio radi njegovih prorokovan ja, koga je njegov kralj vrgao u tamnicu, koga su izbeglice, posle katastrofe, odvukli sobom u Egipat i tamo umorili. Ja pak verujem da je ta velika epoha stvorila jo i jednu treu proroku religiju. Smemo se usuditi na pretpostavku da je i haldejska religija, sa svojim dubokim astronomskim okom i svojom prisnou koja iznenauje svakog novog posmatraa, tada postala, i to kroz stvaralake linosti Isaijinog ranga, iz preostalih tvorevina starobabilonske religije 2 . Haldejci su bili, oko 1000, kao Izraeliani, grupa plemena koja govore aramejski, na jugu od Sineara. Jo se i danas pokatkad Isusov maternji jezik naziva haldejskim. U vreme Seleukide to ime oznaava jednu rairenu religioznu zajednicu, a osobito Po W. Jackson: Zoroaster, 1901. . Haldejska religija je, kao- i talmudska, pastore roJigisko-itoriskog istraivanja. Sva panja je upravljena na religiju babilonske kulture, a haldejska se obrauje kao njen odzvon. A ovakva ocem unapred iskljuuje svako razumevanje. Materijal je rasut, bez ikakva naelna odvajanja, po svima delima o asirsko-babilonskoj religiji (H. Zimmern, Die Keililnschriften und das alte Testament II; Gunkel, Schdpfung und Chaos: M. Jestrow, Bezold itd.), a sa druge strane, na pr. Bousset, Hauptprobleme der Gnosis (1907), pretpostavlja se da je za sebe ve poptuno ispitan.
2 1

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult n jene svetenike. Haldejska religija je astralna religija, l > babilonska pre Hamurabia nije bila. Ona < pretstavlja najdublje tumaenje magiskog svetskog prostora, sveta kao peine, sa kismetom koji u tom svetu vlada, i zato je i ostala, sve do u najkasnija stanja, osnovom islamske i jevrejske spekulacije. Iz nje se a ne iz babilonske kulture obrazovala, poev od sedmog veka, astronomija kao egzaktna nauka, naime kao svetenika tehnika posmatranja, i to sa jednom divnom otrinom gledanja 1 . Ona je smenila babilonsku meseevu sedmicu planetskom. Najpopularniji lik stare religije bee Itar, boginja ivota i plodnosti. Ona je sada planeta. Tamuz, bog rastinja, koji umire pa u prolee vaskrsava, postaje zvezda nekretnica. Najzad se javlja henoteistiko oseanje. Za velikog Navukodonosora jedini i pravi bog milosra je Marduk, a Nabu, stari bog Borsipe, jeste njegov sin i vesnik ljudima. Haldejski kraljevi su jedno stolee (625539) vladali svetom, ali su bili i vesnici nove religije. Sami su nosili ciglje za hramovne graevine. Od Navukodonosora, Jeremijinog savremenika, imamo jo i danas molitvu Marduku, sastavljenu kada se taj vladar popeo na presto. Po istoti i dubini, ona stoji naporedo sa najboljim delovima izraelianskog prorokog pesnitva. Haldejski pokajni psalmi, usko srodni sa jevrejskim i po ritmu i po unutarnjoj grai, znaju za greh koga ovek nije svestan i za bol od koga se moemo odbrani ti 'pokajnim ispovedanjem pred gnevnim bogom. T o ' j e isto ono poverenje u milosre boanstva koje se izrazilo, odista hrianski, i u natpisima Baalova hrama u Palmiri 2 . Jezgro prorokog uenja ve je magisko: postoji jedan pravi bog kao naelo dobra, pa bio to Jahve, Ahura Mazda ili Marduk-Baal; druga boanstva su nemona ili zla. Za njega se vezuje mesijanska nada, vrlo jasna u Isaije, a koja se u kasnijim vekovima svuda
1 Da je haldejska nauka, nasuprot babilonskim pokuajima, neto sasvim novo to je Bezold jasno uvicleo: Asironomie, Himmelsschau und Astrallehre bei den Babyloniern (1911), S. 17 ff. Rezultate su pojedini antiki naunici po svojim metodama dalje obraivali, naime kao primenjenu matematiku, iz koje ne govori oseanje za daljine. 2 J. Hehn, Hymnen und Gebete an Marduk, 1905.

PENGLER Propast Zapada probija jednom unutarnjom nunou. To je osnovna magiska misao; u njoj je postavljena svetsko-istoriska borba izmeu dobra i zla, i to tako da zlo vlada u srednjim vremenima, a na koncu pobeuje dobro, na Stranom sudu. Ovo rporalizovanje istorije sveta zajedniko je. Persijancima, Halejcima i Jevrejima. A njime se ve razbija pojam o naciji na stalnom tlu i pri- prema postanak magiskih nacija bez^zemaljske domovine i bez granice. Izronio je pojam izabranog naroda 1 , ali je pojmljivo da su ljudi snane rase, na elu sa velikim rodovima, unutarnje odbacivali takve, i suvife duhovne pomisli i ukazivali, nasuprot prorocima, na staru snanu plemensku veru. Prema Cumont-ovim ispitivanjima, religija persiskih kraljeva bila je politeistika i bez haoma-sakramenta, dakle ne ba poptuno ona Zaratustrina. Isto to vai i za veinu izraelianskih kraljeva, a po svoj verovatnoi i za poslednjeg Haldejca, Naboneda, koji je mogao ba usled svog odbacivanja Marduk-religije i biti svrgnut od Kira pomou svog sopstvenog naroda. Obrezanje i haldejsko praznovanje subote jesu, kao jevrejski sakramenti, tek tekovine egzila. Ali je babilonski egzil ipak stvorio ogromnu razliku izmeu Jevreja i Persijanaca, ne u poslednjim istinama pobone svesti, ali u svima injenicama stvarnog ivota, pa time i u najdubljim oseanjima prema tom ivotu. Jahve-vernici smeli su se vratiti, a pripadnici Ahura Mazde. su im to dozvolili. Od dve male plemenske grupe, koje su pre dva veka imale moda isti broj ljudi sposobnih za oruje, jedna je osvojila svet, i dok je Darije na severu prelazio Dunav, na jugu mu se mo prostirala preko June Arabije sve do ostrva Sokotre na somaliskoj obali 2 ; druga je bila potpuno beznaajan objekt tue politike.
1 Haldejci i Persijanci nisu imali potrebe da za sebe dokazuju izabranost: oni su pobedili svet pomou svog boga. A Jevreji su se morali grevito drati svoje literature, koja je sada bila preobraena u teoriski dokaz iz nedostatka praktinog dokaza. Ovakav posed, jedinstven u svojoj vrsti, ima da zahvali za svoje poreklo na kraju krajeva stalnoj opasnosti od samopreziranja. 2 Glaser, Die Abessinier in Arabien und Afrika (1895), vS. 124; Glazer je uveren da e se tu nai abismski, pehlevi i persiski klinasti natpisi od najvee vanosti.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult To je uinilo jednu religiju toliko gospodarskom, drugu toliko pokornikom. itajmo Jeremiju, pa onda veliki Behistunski natpis Darijev kakva sjajna ponositost kraljeva na svog pobednikog boga! A kako su oajni razlozi kojima izraelianski proroci pokuavaju da spasavaju sliku svog boga u sebi. Tu, u egzilu, gde su se oi.svih Jevreja uprle u Zaratustrinu nauku usled persiskih pobeda, prelaze isto jevrejski proroci (Amos, Hosija, Isaija, Jeremija) u apokaliptine (Devtero-lsaija, Jezekilj, Zaharija). Sve nove vizije o Sinu ovejem, o satani, o arhanelima, o sedmorim nebesima, o Stranome sudu jesu persiski oblici zajednikog oseanja sveta. Isaiji, 41, pojavljuje se sam Kir slavljen kao Mesija. Da nije veliki tvorac drugoga Isaijc primio svoje prosvetljenje od kakvog Zaratustrinog uenika? Da li je mogue da su sami Persijanci oseali unutarnju srodnost obeju nauka i zato pustili Jevreje natrag u domovinu? Izvesno je da su i jedni i drugi imali iste popularne pretstave o poslednjim stvarima i istu mrnju oseali i iskazivali prema nevernicima starobabilonske i antike religije, prema svim tuim nainima verovanja, a samO ne meusobno. Ali moramo taj povratak posmatrati i iz Babilona. Velika i rasno jaka mnoina bila je ustvari daleko od takve pomisli, smatrala ju je samo kao misao, kao , san; nesumnjivo je taj valjani seljaki i zanatliski soj, sa tek zapoetim lenskim plemstvom, ostao mirno na svojim posedima, i to pod sopstvenim vladarom, Re Galutom, koji je imao prestonicu u Nehardeji 1 . Najmanje je onih koji su se vratili u domovinu, tvrdoglavih, revnika. Bilo ih je 40.000 sa enama i decom. To nije mogao biti ni deseti, ak ni dvadeseti deo od ukupnog broja. Ko ove iseljenike i njihovu sudbinu mea 2 sa jevrejstvom uopte, taj nee moi prodreti u dublji smisao svih buduih dogaaja. Judejski mali svet iveo je odvojenim duhovnim ivotom, koji je celokupna nacija potoveda ali u njemu nije uestvovala.
1 Ovaj kralj progonstva bio je ugledna i politiki nierodavna linost u persiskome carstvu i bio je otstranien tek islamom. 2 To ine i hrianska i jevrejska teologija. Razlikuju se samo po tome to izraelicanska literatura, koja je kasnije bila preraena u Judeji u pravcu judaizma, nadalje u tom pravcu ukazuje ili na evanelja ili na Talmud.

23

PENGLER Propast Zapada Na Istoku je procvetala apokaliptika knjievnost kao nasledniea proroke. Tu se odomailo pravo narodno pesnitvo, od koga nam je ostalo jedno majstorsko de : lo, Knjiga o lovu, sa svojim islamskim a nikako judejskim duhom 1 , dok se mnoina drugih bajki i skaski, meu njima Judita, Tovita, Ahikar, irila u vidu motiva po svim literaturama arabljanskog sveta. U Judeji je uspevao samo zakon; talmudski duh se pojavljuje prvo u Jezekilja, pa se poev od 450 otelovljuje u uenjacima Pisma (soferimi) saEzrom na elu. Od 300 pre Hr. do 200 po Hr. tu su tanaimi tumaili Toru, te razvijali Minu. Ovo apstraktno zanimanje nisu prekinuli ni Isusova pojava ni razorenje hrama. Jerusalim je postao Meka strogih vernika; kao Koran bio je priznat jedan zakonik, u koji se postepeno uvrstila itava praistorija sa haldejsko-persiskim motivima a u farisejskom preinaenju 2 . Ali u tome krugu nije bilo mesta svetovnoj umetnosti, poeziji i uenjatvu. Astronomsko, juristiko i medicinsko znanje koje se nalazi u Talmudu iskljuivo je mesopotamskog porekla 3 . Verovatno je tamo ve u egzilu poelo ono haldejsko-per sisko-jevrejsko obrazovanje sekti koje napreduje u poetku magiske kulture sve do osnivanja velikih religija i koje vrhuni u Manicjvom uenju. Zakon i proroci to je gotovo razlika izmeu Judeje i Mesopotarnije. U kasnijoj persiskoj i svakoj drugoj magiskoj teologiji ujedinjena su oba pravca, a samo su se ovde razdvojili po mestu. Svuda su bile priznavane odluke Jerusalima, ali je pitanje ukoliko su im se pokoravali. Ve Galileja bila je podozriva farisejima; u Babiloniji rabin nije smeo biti posveen. Velikog Gamaliela, Pavlovog uitelja, hvale to su se njegovim naredbama pokoravali Jevreji ak i u inostranstvu. A kako se nezavisno ivelo u Egiptu, to dokazuju skoro otkrivene po1 Ali je neka farisejska glava nju kasnije ipak unakazila umetanjem od gl. 32 do gl. 37. 2 Ako je tana pretpostavka o drugim . haldejskim prorocima pored Isaije i Zaratustre, onda je ova mlada, unutarnje srodna i istovremena astralna religija a ne babilonska ona kojoj Postanje ima da zahvali za svoje udesno duboke skaske o stvaranju sveta, kao to persis koj religiji ima da zahvali za svoje vizije o kraju sveta. 3 S. Funk, Die Entstehung des Talmuds, 1919, S. 106.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult volje iz Elefantine i Asuana. Oko 170 Onijas moli kralja za dozvolu da digne hram u razmerama jerusalimskoga, navodei kao razlog to to su mnogi postojei hramovi, zidani u protivzakonitom obliku, izazivali venu svau meu optinama. Potrebno je i drugo jedno rasmatranje. Jevrejstvo se kao i persijanstvo, poev od vremena egzila, uvealo ogromno iz vrlo malih plemenskih saveza, i to obraanjem i prelazima u veru. To je jedini oblik osvajanja koji je kadra izvesti nacija bez zemlje, pa zato i jedini oblik koji je prirodan i sam po sebi razumljiv za magiske religije. Jevrejstvo je prodrlo ve vrlo rano na severu preko jevrejske drave Adijabene do Kavkaza, na jugu, verovatno du persiske obale, do Sabe; na zapadu, u Aleksandriji, Kireni i na Kipru, ono je prevagnulo. Uprava u Egiptu i politika paranskog carstva bile su najveim delom u jevrejskini rukama. Ali ovaj pokret potie jedino iz Mesopotamije. U njemu ima apokaliptikog a ne talmudskog duha. U Jerusalimu zakon pronalazi sve nova i nova ogranienja protiv nevernika. Nije dovoljno ni to to su se odrekli obraanja. ovek ne sme imati ni meu svojim precima neznaboca. Jedan farisej usuuje se da opte omiljenom kralju Hirkanu (135106) dovikne: kralj treba da dadne ostavku na zvanje prvosvetenika zato to mu se mati jednom nalazila u ropstvu kod nevernika 2 . To je ona ista uskogrudost koja se pojavljuje u hrianskoj praoptini Judeje kao otpor protiv misionarstva meu neznabocima. Na istoku nikom ne bi ni na um palo da u tome povlai neku granicu; tome protivrei sav pojam o magiskoj naciji. Ali iz toga sleduje duhovna nadmonost prostranoga Istoka. Ma koliko sinedrion u Jerusalimu imao neosporavan religiozni autoritet politiki, pa time i istoriski uzeto, Re Galuta je sasvim druga jedna mo. To previa i hriansko i jevrejsko nauno ispitivanje. Koliko znam, niko nije obratio panju na znaajnu injenicu da gonjenje od strane Antioha Epifana uopte nije bilo upravljeno protiv jevrejstva, nego protiv Judeje, a to nas dovodi do rezultata koji ima jo mnogo vei domaaj.
1 E. Sachau, Aramdische Papyros und Ostraka aus Elefantine (1911). 2 Josephus, Antigu. 13, 10.

23

PENGLER Propast Zapada Razoren je Jerusalima pogodilo je samo jedan vrlo mali deo nacije, i to onaj koji je politiki i duhovno bio najbeznaajni]i. Nije istina da je otada jevrejski narod iveo u rasutosti. On je iveo ve od vekova u- jednome obliku koji nije bio vezan za zemlju, i to ne samo on, no i persiski i drugi narodi. Pa se ravo razume i utisak toga rata na pravo jevrejstvo, koje je Judeja smatrala i tretirala kao dodatak. Pobeda neznaboaca i propast svetinje osetile su se iz dubine due 1 , pa se u krstakom pohodu 115 jevrejstvo za njih i najtee osvetilo, ali to se ticalo jevrejskog a ne judejskog ideala. Cionizam je i tada, kao i ranije pod Kirom, kao i danas, ozbiljno uzimala samo jedna neznatna duhovna manjina. Da se nesrea odista osetila kao gubitak domovine, kako mi to sebi pretstavljamo po naem zapadnjakom oseanju, onda bi ponovno osvajanje bilo, poev od Marka Aurelija, stotinama puta mogue. Ali bi ono protivreilo magiskom nacionalnom oseanju. Idealni oblik nacije bio je sinagoga, ist consensus kao starokatolika vidljiva crkva i kao islam; a ba je sinagoga bila poptuno Ostvarena tek unitenjem Judeje i onoga plemenskog duha koji je u n j o j vladao. Vespazijanov rat, upravljen samo protiv Judeje, bio je osloboenje jevrejstva. Jer, prvo, time je prestala pretenzija stanovnitva te majune oblasti da ono bude prava nacija, i nestalo je izravnavanja njene hladne duhovnosti sa duevnim ivotom celine. Ueno istraivanje, sholastika i misitka istonih visokih kola doli su do svog prava. Vrhovni sudija Karna, otprilike istovremeno sa Ulpijanom i Papinijanom, sastavio je na visokoj koli u Nehardeji prvo graansko pravo. A, drugo, to je spasio ovu religiju od opasnosti pseudomorfoze, kojima je istovremeno hrianstvo podleglo. Poev od 200 pre Hr. postojala je poluhelenistika jevrejska literatura. Propovednik Solomon (Kohelet) ima pironovskih raspoloenja. Sleduju: Solomonova mudrost, druga knjiga Makabeja, Teodot, pismo Aristejino, i drugo jo. Ima dela, kao Menanderova zbirka izreka, kod kojih ne moemo nikako iznai da li su grka ili jevrejska. Bilo je, oko 160, prvosvetenika koji
1 Kao to bi otprilike katolika crkva oseala razorenje Vatikana.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult MI se borili protiv jevrejske religije na osnovu helenisilkog duha; bilo je kasnije i vladara, kao Hirkan i hod, koji su to isto pokuavali politikim sredstvima. Ova opasnost se zavrila 70 godinom odmah i konano. U Isusovo vreme bilo je u Jerusalimu tri pravca koje moemo smatrati kao opte aramejske: fariseji, sadukeji i esejci. Iako su pojmovi i imena kolebljivi, i vrlo razliiti po nazorima hrianskog i jevrejskog istraivanja, ipak moemo rei: Prvo nastrojenje javlja se najistije u Jerusalimu, drugo u haldejstvu, tree u helenizmu 1 . Postanak redovnitvu slinog kulta Mitre u isotnoj Maloj Aziji je esejski; Porfirijev sistem u kultskoj crkvi je farisejski. Sadukeji, iako se u samome Jerusalimu pojavljuju kao mali otmen klub Jozefus ih uporeuje sa epikurejcima jesu opte aramejski po svojim apokaliptikim i eshatolokim raspoloenjima i po onom to je, u to rano doba, srodno Dostojevskom. Oni se odnose prema farisejima kao mistika prema sholastici, kao Jovan prema Pavlu, kao Bundehe prema Vendidadu u Persijanaca. Apokaliptika je popularna i, po mnogim crtama, opte duevno dobro celog aramejskog sveta. Talmudsko i avestisko farisejstvo je iskljuivo i gleda da otro odvoji svaku drugu religiju. Ne vera i vizije, nego strogi ritual mora se uiti i drati, on je najvaniji, tako da po farisejskom nazoru laik i ne moe biti poboan, jer ne zna Zakon. Esejci se pojavljuju u Jerusalimu kao monaki red, slino nOvo-pitagorejcima. Oni su imali tajne spise 2 ; u irem smislu, oni su zastupnici pseudomorl'oze i zato iezavaju potpuno 70 godine iz jevrejstva, dok je ba tada hrianska knjievnost postajala isto grkom, emu je ne n a j m a n j i razlog bio u tome to je helenizovano najzapadnije jevrejstvo napustilo judaizam, koji je uzmicao na istok i postepeno prelazio u hrianstvo. Ali i apokaliptika, izraajni oblik ljudstva bez gradova i neprijateljskog gradovima, dokonava se vrlo
1 U Schiele, Die Religion in Geschichte und Gegenwart III, 812 oznaavaju se dva poslednja pravca sa promenjenim imenima; ali to nita ne menja na poiavi samoj. 2 Bousset, Rel. d. lud. S. 532.

234

23

PENGLER Propast Zapada brzo u okviru sinagoge, poto je prethodno doivela jo jedno udesno evetanje pod utiskom katastrofe 2 . Kada se odluilo da Isusova nauka ne odraste u jednu reformu jevrejstva, nego da odraste u novu religij u , i kada je, oko 100, bila uvedena svakodnevna formulisana kletva protiv jevrejskih hriana, apokaliptika je, u kratkom roku svog bitisanja, ostala u naslee mladoj religiji..

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult i'ove ka, ocrtana u neposrednoj sadanjici, postala simbolom i sreditem celokupnog stvaranja. Ogromno jedno uzbuenje, kakvo je poznao germanski svet oko 1000 godine, prolazilo je tada elom aramejskom zemljom. Magiska dua bee se probudila. Ono to je lealo u prorokim religijama kao slutnja, ono to se pojavljivalo u Aleksandrovo vreme u metafizikim oblicima to se sada ispunjavalo. A to ispunjavanje probudilo je neopisivom snagom praoseanje straha. U poslednje tajne ljudstva spada to: to su roenje naeg ja i roenje straha od sveta jedno i isto. Malo straljivo ja povlai se u se zato to se pred mikrokozmom otvara jedan makrokozam, prostran, nadmoan, kao neki ponor tueg, svetlou preplavljenog, ivota i bivanja. Strah od sopstvene svesti, onaj koji esto napada na decu, ne moe vie iskusiti odrasli ni u najcrnjim asovima svoga ivota. Ovaj smrtni strah bio je nad zorom nove kulture. U tom jutarnjem sutonu magiske svesti o svetu, koja je bila zaplaena, neizvesna, sama sebi tamna, otvorio se nov pogled na bliski kraj sveta. To je prva misao kojom, dosada, svaka kultura postaje sebe svesna. Svaku dublju prirodu saletala je jeza straha pred otkrovenjima, udesima, poslednjim zagledanjima u praosnov stvari. Mislilo se, ivelo se samo jo u apokaliptikim slikama. Stvarnost je postajala prividom. O udnim i jezivim likovima tajanstveno se unaokolo prialo, iitavali su ih iz zamrenih i tamnih spisa, shvatali su ih jednom neposrednom unutarnjom izvesnou. Takvi spisi putovali su iz jedne zajednice u drugu, iz jednog sela u drugo, i 0 njima je nemogue kazati da su pripadali jednoj jedinoj religiji 1 . Obojeni su na persiski, haldejski, jevrejski nain, ali su u sebi obuhvatali sve ono to se tada zbivalo po duama. Kanonske knjige su nacionalne, apokaliptike su internacionalne u bukvalnom smislu. Sadrina im je kolebljiva, danas glasi ovako, sutra onako. Ali nisu nikako i nipoto pesnitvo 2 . Lie na strahobne likove sa portala romanskih Takvi su: Naasenska knjiga (P. VVendland, Helleni.st.~rdm. Kultur, S. 117 ff); Mitrina liturgija (izd. Ditriha), Hermetski Poimandres (izd. Rajcentajna), Solomonove ode, apostolske prie Tome i Petra. Pistis Sofija i r.; one sve pretpostavljaju jedno jo mnogo primitivnije spisatelj stvo izmeu 100 pre Hr. i 200 po Hr. 2 Kao ni Dostojevskoga San smenog oveka. 237 '
1

6
Ono neuporedivo, ime se mlado hrianstvo izdvaja iznad svih religija tog bogatog ranog doba, jeste lik Isusov. U svim velikim tvorevinama onih godina ne postoji nita to bi moglo stati naporedo sa njim. Ko je tada sluao ili itao njegovu stradalnu istoriju koja se tu skoro dogodila: poslednji pohod u Jerusalim, poslednju stravinu veeru, as oajanja u Getsimanskom vrtu i smrt na krstu tome su morale izgledati prazne i plitke sve legende i sveti dogaaji Mitre, Atide i Ozirisa. Nema tu filozofije. Njegove izreke, od kojih su poneke ostale u pamenju, re po re, njegovim drugovima jo u njihovoj dubokoj starosti, jesu izreke deteta posred jednog tueg, kasnog i.bolesnog sveta. Nema tu socijalnih rasmatranja, ni problema, ni mudrovanja. Kao tiho, blaeno ostrvo poiva ivot tih ribara i zanatlija na Genizaretskom jezeru usred vremena velikog Tiberija, daleko od svake svetske istorije, bez ikakve slutnje o svaama i prepirkama u stvarnosti, dok se unaokolo sjaje helenistiki gradovi sa svojim hramovima i pozoritima, svojim finim zapadnjakim drutvom i hunim zabavama puka, rimskim kohortama i grkom filozofijom. Kada su mu prijatelji i pratioci ostareli, a brat pogubljenoga bio na elu jerusalimskog kruga, sakupila se od rei i pria koje su kruile svuda po malim optinama jedna slika ivota tako uzbudljive prisnosti da je izazvala sopstveni jedan oblik pretstavljanja, kome nema uzora ni u antikoj ni u arabljanskoj kulturi: evanelje. Hrianstvo je u s,vetskoj istoriji jedina religija u kojoj je sudbina jednog
2

Baruch, IV Esra, pra-spis Jovanovog Otkrovenja.

236

PENGLER Propast Zapada katedrala u Francuskoj, koji takoe nisu umetnost nego su okamenjeni strah. Svako je poznavao ove anele i demone, ove nebeske i paklene vonje boanskih bia, praoveka ili drugoga Adama, izaslanika bojeg. Spasitelja poslednjih dana, Sina ovejeg, veni grad i Strani sud 3 . Po stranim gradovima i po visokim seditima strogog persiskog i jevrejskog svetenstva mogla su se razliita uenja utvrivati pojmovno i oko njih se prepirati ovde dole u narodu gotovo nije ni bilo pojedinane religije, nego samo opte magiske religioznosti koja je ispunjavala sve due, a ove su prianjale za nazore i slike svakog mogueg porekla. Strani sud se bliio. Oekivali su ga. Znalo se da se sada mora pojaviti On, onaj o kome se govorilo u svim otkrovenjima. Podigoe se proroci. Sakupljalo se u sve nove i nove optine i krugove sa ubeenjem da se sada bolje poznaje uroena religija ili da se nala ona istinita. U tome vremenu strahovito ogromnog napona koji je rastao iz godine u godinu, tek pred roenje Isusovo, nastala je, pored mnogih zajednica i sekti, i mandejska spasiteljska religija, ije osnivae ili poreklo ne znamo. Kako izgleda, stajala je ona vrlo blisko popularnoj veri sirskog jevrejstva, uprkos tome to je mrzila jerusalimski judaizam i to je volela persiske oblike spasiteljske misli. Danas se, komad po komad, pojavljuju njeni udesni spisi. Svuda je On, Sin oveji, u dubinu izaslani Spasitelj koji i sam mora biti spasen, cilj sveg oekivanja. U Jovanovoj knjizi govori otac u domu savrenstva, obasut svetlou, svome roenome sinu: Sine moj, budi mi vesnik idi u svet tame u kome nema svetlosnog zraka. Sin uzvikuje Za odlune uvide u ovaj ranomagiski pretstavni svet imamo sada da zahvalimo rukopisnim nalazima u Turfanu, koji su doli, od 1903, u Berlin. Time se konano otstranjuje iz naeg znanja, a ponajprc iz naeg ocenjivanja, pretenost zapadnjako-helenistikog materijala, koja nas je, pojaana jo egipatskim nalazima papirusa, obmanjivala; svi dosadanji nazori su iz osnova promenjeni. Sada konano dolazi do punovanosti pravi i skoro nedirnuti Istok, sa svim svojim apokalipsama, himnama, liturgijama, knjigama za uzdizanje vere u Persijanaca, mandejaoa, manihej aca i bezbrojnih sekti. Tek se time prahrianstvo pomeia u onaj krug kome ima i da zahvali za svoje poreklo. (Uporedi: H. Liiders, Sitz. Beri. Akad. 1914 i R! Reitzenstein, Das iranische Erldsungsmysterium, 1921). 23
3

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult i", ma nebu: Oe velianstva, ta sam zgreio, te si ni' u dubinu poslao? I najzad: Bez greha se uspeh i bee na meni greha ni mane 1 . Sve crte velikih prorokih religija i sve blago najdubljih nazora i likova koje se otada sakupilo u apoI .diptiku ovde su zajedno u osnovi. Iz antikog miI jenja i oseanja nije prodro ni dah u ovaj donji svet magiskoga. Poeci nove religije verovatno su izgubljeni zauvek. Ali jedan istoriski lik mandejstva pojavljuje se uzbudljivom jasnoom, tragian po svom htenju i svojoj propasti kao i Isus: Jovan Krstitelj 2 . Jedva jo pripadnik jevrejstva a ispunjen silnom mrnjom prema jerusalimskom duhu (on tano odgovara praruskoj mrnji na Petrograd), propoveda on kraj sveta i pribliavanje Barnahe, Sina ovejeg, koji nije vie obeani nacionalni mesija Jevreja, nego je donosilac svetskog poaraNjemu je otiao Isus i bio njegov uenik 4 . Bilo mu je trideset godina kada je doiveo probu1 Liedzbarski, Das Johannesbuch der Mandder, glava 65. Dalje: W. Bousset, Hauptprobleme der Gnosis (1907); Reitzenstein, Das manddische Buch des Herrn der Grdsse (1919), apokallipsa otprilike istovremena sa najstarijim evaneljima. Tekstove o Mesiji, o silasku u pakao i o -mrtvakim pesmama vidi u: Liedzbarski, Manddische Liturgien (1920) i Knjiga mrtvih (prvenstveno druga i trea knjiga leve Genze) u: Reitzenstein, Das iran. ErVosungsmyst. (pre svega S. 43 ff). 2 Uz ovo: Reitzenstein, S. 124 ff. i tamo navedena literatura. . 3 U Novom zavetu, koji je svoj konani oblik dobio potpuno u oblasti zapadno-antikoga miljenja, ne moe se vie razumeti mandejska religija i pripadna joj sekta Jovanovih uenika, kao to tu uopte izgleda da je sve ono to je istonjako utonulo. Ali ipak postoji osetno neprijateljstvo izmeu tada nadaleko rairene Jovanove optine i prahriana (Dela apost. gl. 18 i 19. Uporedi Dibelius, Die urehristliehe Uberlieferung von Johannes dem Tdufer). Mandejci su, isto kao ,i jevrejstvo, kasnije otro odbacivali hrianstvp; Isus je za njih bio lani Mesija; u njihovoj apokalipsi o Gospodu Velianstva i nadalje se naveuje pojava Enoha. 4 Po Reitzenstein, Das Buch vom Herrn der Grdsse, S. 65 on je bio osuen u Jerusalimu kao Jovanov uenik. Po Liedzbarski, Mand. Lit. 1920, XVI. i Zimmern, Zischr. d. D. Morg. Gesellschaft, 1920, S. 429 ukazuje izraz o Isusu kao Nazareaninu ili Nazarejcu, koji su kasnije hrianske optine shvatile u odnosu na N'azaret (Mat. 2,23 sa lanim citatom), na pripadnost nekom mandejskom redu.

PENGLER Propast Zapada enje. Svu njegovu svest otsada je ispunjavao apokaliptiki a naroito mandejski. svet misli. Oko njega se onaj drugi svet istoriske stvarnosti prostirao kao neki privid, tu i beznaajan. Da e On sada doi i da e uiniti kraj toj tako nestvarnoj stvarnosti to je bila velika izvesnost u njemu i za n j u se on pojavio kao i njegov uitelj Jovan kao vesnik. Jo sada moemo nazreti to vreme u najstarijim evaneljima uzetim u Novi zavet, vreme u kome je on u svesti svojoj bio samo jedan prorok 1 . Ali ima jedan trenutak u njegovu ivotu u kome mu se oLvara slutnja, pa onda i visoka izvesnost: Ti si to! Bila je to tajna koju je isprva jedva sam sebi priznao, pa onda svojim najbliim prijateljima i pratiocima, koji su sada tu blagu vest delili sa njim u tiini potajno, dok se najzad nisu usudili da otkriju istinu pred celim svetom, u kobnome pohodu u Jerusalim. Ako igde ita jami za njegovu savrenu istotu i-asnost, to je ona sumnja da se moda ipak vara, sumnja o kojoj su kasnije njegovi uenici sasvim iskreno priali. Tada dolazi u svoju domovinu. Selo se sjuri. Upoznaju nekadanjeg drvodelju koji je napustio svoj rad i ljute se. Porodica, mati njegova, mnogobrojna braa i sestre stide ga se i hoe da ga zadre. Tada, kada je osetio sve te poznate oi uprte u sebe, zbunjuje se, i magiska sila ga naputa (Marko 6). U Getsimanskome vrtu meaju se sumnje u poslanstvo 2 sa uasnim strahom pred onim to ima da doe, i jo na krstu uo mu se tegobni usklik da ga je Bog ostavio. alc i u tim poslednjim asovima iveo je sav u . slici svog apokaliptikog sveta. Nikada on oko sebe neki drugi svet nije ni video. .Ono to je bilo stvarnost za Rimljane koji su ispod njega straarili bilo mu je predmet bespomonog uenja, varljiva slika koja se odjednom mogla razvejati. Imao je istu i nepokvarenu duu zemlje bez gradova. ivot gradova, duh u gradskome smislu bili su mu sasvim tui. Da li je on odista video poluantiki Jerusalim u koji je uao kao Sin oveji, i da li ga je u njegovoj istoriskoj su1 Na pr. Marko, 7 i uz to veliki obrt ko<^ Marka, 8, 27 i dalje. Nema nijedne druge religije u kojoj su se odrali iz2 doba njenog postanka tako iskreni i verni izvetaji. Slino u Marka, 1, 35 i dalje, gde on jo u noi ustaje i trai usamljeno mesto da se okrepi u molitvi.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture i ini razumeo? Ono to je uzbudljivo u tim poslednjim danima, onaj sudar injenica i istina, dvaju svetova koji se nikada nee razumeti "jeste u tome to on nije ni znao ta se sa njim deava. Hodio je tako u punoi svog vesnitva kroz svoju zemlju, a ta zemlja bila je Palestina. Bee roen u intikoj imperiji, a ivljae pod oima judaizma jerusalimskog, i im mu je dua iz svog sagledanja i oseanja svog poslanstva progledala oko sebe sudarila se o stvarnost rimske drave i farisejstva. Odvratnost prema tom mrtvom samoivom idealu, koju je delio sa celokupnim mandejstvom, a nesumnjivo i sa jevrejskim seljakim narodom prostranoga Istoka, svuda se vidi kao prva i trajna oznaka u njegovim govorima. Grozio se od te pustoi razumskih formula, koje su imale biti jedini put spasenju. A to je ipak bila samo druga jedna vrsta pobonosti, koja je osporavala njegovo ubeenje rabinistikom logikom. Tu je samo stajao zakon protiv proroka. A kad je Isus priveden Pilatu, tada su se suprotstavila dva sveta, svet injenica i svet istina, neposredno i nepomirljivo, tako- strahovito jasno i tako silno u simbolici kao nikada ni u jednoj sceni svetske istorije. Rascep koji je u osnovi svet slobodnopokretnoga ivota jo od poetka ve time to taj ivot jeste, to je on i bie i budna svest ovde je dobio najvii mogui oblik ljudske tragike uopte. U uvenome pitanju rimskoga prokuratora: ta je istina? (jedina re od rase u Novome zavetu) lei sav smisao istorije, jedino .vaenje dela; rang drave, rata, krvi, sva svemo uspeha i sva ponosnost na veliku sudbinu. Na to nisu usta Isusova odgovorila, ve preutno pitanje, odluno Za sve ono to je religiozno: ta je stvarnost? Ona je za Pilata bila sve, a za Isusa samoga nita. Drugae i ne moe stajati prava religioznost prema istoriji i njenim silama, drugae ona i ne moe proceniti svakodnevni ivot, pa kad i to uini, prestala je biti religija i spala je i sama pod duh istorije. Moje carstvo nije od ovoga sveta to je poslednja re od koje se nita nema oduzeti i na kojoj svak mora odmeriti kamo su ga uputili roenje i priroda. Bie koje se slui budnom sveu ili budna svest koja podvrgava bie, takt ili napon, krv -ili duh, istorija ili priroda, politika ili religija: tu ima samo ili-ili, tu ne241

240

PENGLER Propast Zapada ma, poteno reeno, uporeenja. Dravnik moe biti duboko religiozan, poboan ovek moe pasti za svoju otadbinu ali i jedan i drugi moraju znati na kojoj strani stvarno stoje. Roeni politiar prezire sanjalake "naine" posmatranja u ideologa i etiara, posred svog injenilcog sveta i ima pravo. Za vernika sva ambicija i sav uspeh istoriskog sveta su greni i bez vene vrednosti i on ima pravo. Vladar koji hoe da popravi religiju u pravcu politikih, praktikih ciljeva budala je. Propovednik morala koji hoe da unese istinu, pravdu, mir, pomirenje u svet stvarnosti takoe je budala. Nikada nijedna vera ne moe izmeniti svet, niti ijedna injenica ikada moe opovrgnuti veru. Nema mosta izmeu upravljenoga vremena i bezvremene venosti, izmeu hoda istorije i postojanja boanskog poretka sveta, u ijoj je' grai re za najvii sluaj kauzalnosti: opredelj^nje. To je poslednji. smisao onoga trenutka u kome su' stajali- jedan prema drugome Isus i Pilat. U jednome svetu, onom istoriskome, Rimljanin je Galilejca razapeo na krst to mu je bila sudbina. U. drugom svetu Rim je pao pod prokletstvo, a krst je postao jemstvo spasenja. To je bila volja boja 1 . Religija je metafizika i nita drugo: Credo, guia absurdum. I to: saznana, dokazana, smatrana za dokazanu, metafizika jeste gola filozofija ili uenost. Ovde se misli na doivljenu metafiziku, ono to je nezamiljivo kao izvesnost, natprirodno kao stvarni dogaaj, ivot u nestvarnom ali istinitom svetu. Drugae Isus nije iveo nijednog trenutka. On nije bio propovednik morala. Videti u nauci o moralu poslednji cilj religije to znai ne poznavati je. To je devetnaesti vek, to je prosvcenje, to je humano filistarstvo. Njemu pripisivati socijalne namere to je huljenje. Njegove prigodne moralne izreke, ukoliko mu nisu samo pripisane, slue jedino kao religiozno okrepljenje. One ne sadre novu neku nauku. Meu njima je bilo poslovica koje je tada svale znao. Njegova nauka bila je sanio i jedino vest o poslednjim stvarima, ije su Nain posmatranja ove knjige je istorijski. On da- kle priznaje suprotni nain kao injenicu. Nasuprot torrie, religiozno posmatranje mora nunim nainom sebe priznati kao istinito, a svako drugo kao lano. Ovaj rascep ne moe se savladati. 242
1

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult slike stalno zaokupljale: poetak novog svetskog doba, silazak nebesnog poslanika, poslednji sud, novo nebo i nova zemlja 2 . Drugi pojam o religiji on nikada nije ni imao, drugi nekakav pojam uopte i nema nijedno pravo vreme koje ivi unutricom. Religija je pol punce metafizika, onostranost, budna svest usred sveta koji je osvetljen u prednjem planu svedoanslvora ula; religija je ivljenje u nadulnome i sa njime; i onde gde nema snage za takvu budnu svesnost, ni snage da se u nju v e r u j e Lu je sa religijom svreno. Moje carstvo nije od ovoga sveta samo onaj ko odmeri svu teinu ovoga nazora moe shvatiti Isusove najdublje izreke. Tek kasna gradska vremena, koja nisu vie kadra za takva gledanja, upravila su ostatak religioznosti na svet spoljanjeg ivota i zamenila religiju humanim oseanjima i raspoloenjima, a metafiziku moralnom propovedi i socijalnom etikom. U Isu-, su nalazimo direktnu suprotnost. Dajte Cezaru to je Cezarovo to znai: snaite se sa silama injenikog sveta, trpite, patite i ne pitajte da li su one pravine. Vaan je samo spas due. Gledajte krinove u polju to znai: ne brinite se o bogatstvu niti o siromatvu. Oba prikivaju duu za brige ovoga sveta. Morate Bogu sluiti ili Mamonu tu se pod Manionom podrazumeva sva stvarnost. Plitko je i kukaviki je ne videti u ovim zahtevima veliinu. On uopte nije ni oseao razliku izmeu rada za sopstveno bogatstvo i rada za socijalnu udobnost svih. to se ori plaio bogatstva i to je jerusalimska praoptina (koja je bila jedan strogi red a ne socijalistiki klub) odbacivala posed u tome i lei ba najvea mogua su' Zato je Marko, 13, uzet iz jednog jo starijeg spisa, moda najistiji primer onih razgovora koje je Isus svakodnevno vodio. Pavle navodi (Solunj. I. 4, 1517) drugi je- _ dan primer koga u evaneljima nema. Tu spadaju neocenjivi podaci na koje ne obraaju panju ispitivai ovladani evanelskim tonom Papi ja, koji je oko 140 mogao sakupiti mnoinu dobrog usmenog predan ja. Ono malo to se ouvalo od njegova dela potpuno je dovoljno da se uvidi apokaliptina sadrina svakodnevnih Isusovih razgovora; pravi njihov ton daje Marko 13, a ne. Beseda na gori. A kada se njegova nauka preobrazila u nauku o Njemu, prela je i ova sadrina iz njegovih govora u izvetaje o njegovoj pojavi. U toj jednoj taci slika iz evanelja nunim nainom nije tana'. 23

PENGLER Propast Zapada protnost prema svakom socijalnom nastrojenju. Takva uverenja ne proizlaze iz toga to je spoljanji poloaj sve, nego to je on nita; ne iz toga to bi se jedino cenila ovostrana udobnost, nego iz toga to se ona bezuslovno prezire. Ali onda mora postojati neto prema emu je nitavna sva zemaljska srea. To je, opet, razlika izmeu Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj, graanin i zapadnjak, video je u Isusu samo jednog socijalnog etiara, pa je prahrianstvo ponizio na rang socijalnorevolucionarnog pokreta, kao to ini potpuno civilizovani Zapad, koji ume samo da deli a ne i da se odrie: i to iz nedostatka metafizike snage. Dostojevski, koji je bio siromaak, ali izvesnih asova gotovo svetac, nije nikada pomiljao na socijalna poboljanja ta bi se pomoglo dui time to bi se ukinuo posed? 7 Meu prijateljima i uenicima, koje je unutarnje unitio strahoviti ishod pohoda u Jerusalim, -rairila se posle nekoliko dana vest o njegovom vaskrsu i o pojavljivanju njegovom. ta je to znailo za takve due i za takvo vreme to kasni ljudi ne mogu nikada u potpunosti proosetiti. Time se ispunilo oekivanje celokupne apokaliptike onog magiskog ranog vremena: na kraju sadanjeg eona vaznesenje spasenog Spasitelja, drugog Adama, Saohianta, Enoha ili Barnahe, ili kako su ve Njega pretstavljali i nazivali, vaskrsenje u Oevo carstvo svetlosti. Time su navetena budunost i novo doba sveta, carstvo nebesko, postali neposredna sadannjost. Svet se nalazio na odlunoj taci istorije spasenja. Ova izvesnost savreno je izmenila pogled na svet u malog kruga. Njegova nauka, koja je potekla iz njegove blage i plemenite prirode, njegovo unutarnje oseanje o odnosu izmeu oveka i Boga i o smislu vremena uopte, koje je iscrpno bilo oznaeno jednom rei ljubav sve je to otstupilo, i nastupila je nauka o Njemu. Kao vaskrsli, njihov uitelj postao je nov lik u okviru same apokaliptike, i to najvaniji i zavrni. Ali je time slika budunosti postala slikom seanja. Ovaj ulazak samo doivljene stvarnosti u krug velike istorije bio je neto sasvim odluujue i neto neuveno u celokupnom magiskom svetu mi244

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult li. Jevreji, meu njima mladi Pavle, i mandejci, medu njima Krstiteljevi uenici, strasno su osporavali laj ulazak. Za njih je on bio lani Mesija o kome su j'ovorili jo nastariji tekstovi. 1 Za njih on ima tek da doe za malu optinu on je malopre bio tu. V i deli su ga, iveli su sa njime. Mora se ovek potpuno preneti u tu svesnost, da bi mogao shvatiti njenu ogromnu nadmonost u takvom jednom vremenu. Namesto neizvesnoga gledanja u daljinu jedna uzbudljiva sadanjica, namesto oekivanja u strahu jedna izvesnost koja oslobaa. Bila je to odista blaga vest. Ali kome? Ve prvih dana podiglo se pitanje koje je odluilo o ovoj sudbini novoga otkrovenja. Isus i njegovi prijatelji bili su po roenju Jevreji, ali nisu pripadali judejskoj zemlji. Ovde u Jerusalimu oekivali su Mesiju starih svetih knjiga, koji je imao doi jedino za judejski narod u nekadanjem smislu plemenske zajednice. A sva ostala aramejska zemlja oekivala je Spasitelja sveta, Spasitelja i Sina ovejeg svih apokaliptikih spisa, pa bili oni napisani judejski, persiski, haldejski ili mandejski 2 . U prvome sluaju.. Isusova smrt i vaskrs bili su samo mesni dogaaj, u drugome, oni su znaili obrt u svetu. Jer dok su inae svuda Jevreji postali magiska nacija bez jedinstva po poreklu, u Jerusalimu se vrsto dralo plemenskog shvatanja. Nije se tu radilo samo o misiji meu Jevrejima ili meu neznabocima: rascep je bio mnogo dublji. Re misija ima ovde dvostruko znaenje. U smislu judaizma, nije u samoj stvari bilo potrebno nikakvo vrbovanje; naprotiv, ono je protivreilo ideji o Mesiji. Pojmovi pleme i misija iskljuuju se. Pripadnici izabranoga naroda, a osobito svetenstvo, imali su samo da.se uvere da se sada ispunilo obeanje. A u drugome sluaju, u samoj ideji magiske nacije, dakle nacije koja poiva na consensus-u, leala je datost pune i konane istine ba vaskrsenjem, daIsus je i sam o tome znao (Mat. 24, 5 i 11). Naziv Mesija (Hristos) je starojevrejski, nazivi Gospod kuecog, divus) i Spasitelj (acorrjp, asklepios) bili istono-anamejskoga porekla. U okviru pseudomorfoze Hristos postaje imenom, a Spasitelj titulom Isusovom; Gospod i Spasitelj pak postali su jo ranije titule helenistikog carskog kulta: u tome je sva sudbina na zapad upravljenoga hrianstva.
2 1

PENGLER Propast Zapada tost osnove za pravu naciju ba consensus-om te istine; ta nacija morae se sada rasprostirati dok ne upije u sebe sve starije nacije, koje su, po ideji, nesavrene. Jedan pastir i jedno stado to je bila formula za novu svetsku naciju. Spasiteljeva nacija bila je identina sa oveanstvom. Pregleda li se preditorija ove kulture, izlazi da je sporno pitanje apostolskog sabora 1 bilo odlueno ve pre 500 godina, i to jednim izvrenim delom: jevrejstvo posle egzila, izuzev jedino zatvoreni krug u Judeji, vrbovalo je meu nevernicima u najveoj meri, kao to su to inili i Percijanci i Haldejci i svi ostali, od Turlcestana pa sve do unutranjosti Afrike, bez obzira na domovinu i poreklo. O tome se nije ni prepiralo. Toj zajednici nije ni prepiralo. Toj zajednici nije ni na um palo da bi moglo biti druke. I ona je sama bila rezultat nacionalnog bia koje se sastojalo u rasprostiranju. Starojevrejski tektovi bili su briljivo uvano blago, a njihovo ispravno tumaenje, Halahu, uvali su rabini za sebe. A apokalipitka knjievnost bila je najvea suprotnost tome: napisana zato da budi sve due bez ogranienja, njeno tumaenje pripadolo je svakome pojedincu. Kako su to shvatili Isusovi najstariji prijatelji, to pokazuje injenica to su se oni vrsto nastanili u Jerusalimu kao optina poslednjeg vremena i saobraali u hramu. Za ove proste ljude meu njima i za njegovu brau koja su ga u poetku potpuno odbacila, a i za njegovu majku koja je sada poverovala u pogubljenoga sina, 2 bila je mo judejskog predanja jo snanija no apokaliptiki duh. Njihova, nainera da Judejce u vere nije uspela, iako su u poetku prilazili i sami fariseji; oni su ostali jedna sekta meu mnogima i u okviru judestva i rezultat, Petrova ispovest, moe se svakako izraziti i ovako: oni su sami zastupali pravo jevrejstvo, a sinedrion lano. 3 Dela apost: 15; Gala. 2. Dela apost. I, 14; uporedi Marko, 6. Malija, nasuprot Luki, zastupa ovo shvatanjc. To je jedino evanelje u kome se nalazi re eklezija, i to se njome misli na prave Jevreje, nasuprot masi koja nee da uje Isusov poziv. To nije misija, kao to ni Isaija nije vrio misiju. Optina ovde znai jedan unutarnje-jevrejski red (Propisi 18, 1520, nespojivi su sa optim irenjem). 246
1 2 3

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult Poslednja sudba ovoga kruga 3 dospela je u zaborav usled uticaja koji je uskoro izazvala nova apokaliptika nauka u celome svetu magiskog oseanja i miljenja. Meu kasnijim pripadnicima Iusovim bilo je mnogih koji su odista oseali isto magiski i bili potpuno slobodni od farisejskog duha. Oni su utke za se reili, davno pre Pavla, pitanje o misiji. Oni nisu uopte mogli iveti a da ne ire blagu vest, te su sakupili svuda od Tigra do Tibra male krugove u kojima se lik Isusov stapao, u svima moguim shvatanjima, sa masom ve postojeih likova i uenja 1 . Tu se dogodio drugi jedan rascep, koji se takoe sadri u reima misija meu Jevrejima i neznabocima, i koji je postao mnogo vaniji nego onaj spor, unapred ve odlueni, izmeu Judeje i sveta. Hristos je iveo u Galileji. Da li da se uenje o njemu upravi na Zapad ili na Istok? Kao kult Isusa ili kao Spasiteljev red? Da li u najtenjem dodiru sa persisko ili sinkretistikom crkvom, koje su se obe ba tada stvarale? O otme je odluio Pavle, prva velika linost novog pokreta, prva koja se nije razumevala samo u istinama nego i u injenicama. Kao mladi rabin sa Zapada i uenik jednog od najslavnijih tanaima, on je gonio hriane kao unutranju judejsku sektu. Posle probuen ja, koje se tada esto deavalo, obrnuo se on mnogim malim kultskim optinama Zapada i stvorio od njih crkvu svoga kova. Otada su se neznaboaka i hrisnaska kultska crkva razvijale naporedo i u najtenjem uzajamnom dejstvu sve do Jambliha i Atanasija (obojica oko 330). Imajui pred oima tako veliki cilj, on je imao prema Isusovoj optini u Jerusalimu jedva prikrivano preziranje. Nema nieg-munijeg u Novome zavetu no to je poetak Poslanice Galaanima: on je preduzeo svoj rad na svoju ruku i uio i poOn se kasnije raspao u sekte, meu kojima i ebionite i elkezaite sa udnom svetom knjigom Elkzaj (Bousset, Hauptprobleme d. Gnosis, S. 154). 1 U Deliina apostolskim i u svima poslanicama Pavvini takve se sekte napadaju; nije bilo nijedne kasnoantike i aramejske religije ili filozofije iz koje nije potekla neka vrsta Isusove sekte. Sigurno je da je postojala opasnost da istorija stradanja Isusova postane integrirajui sastavni deo svih ve postojeih vera, a ne jezgro nove vere. 27

PENGLER Propast Zavacla dizao onako kako se njemu inilo da je dobro. Najzad, posle etrnaest godina, ide on u Jerusalim da primora stare Isusove drugove, svojom duhovnom nadmonou, svojim uspehom i injenicom svoje nezavisnosti od njih, na priznanje da njegova tvorevina sadri pravo uenje. Petar i njegovi, strani svemu to je injenica, nisu uvideli sav domaaj tog dogovaranja: otuda je praoptina bila izlina. Pavle je bio rabin po duhu, a apokaliptiar po. oseanju. On je priznavao judaizam, ali kao predistoriju. Meutim, otada su postojale dve magiske religije sa istim Svetim pismom, naime Starim za vetom. Ali je uz njega bila dvostruka Halaha; jedna upravljena na Talmud, koju su razvili tanaimi u Jerusalimu poev od 300 pre Hr.; druga ? koju je osnovao Pavle, a do- ' vrili sveti oci, upravljena na evanelje. A sve obilje apokaliptike sa njenim obeanjem spasenja, koje je tada ilo svuda unalcokolo1, Pavle je sakupio u izvesnost spasenja, koja se otkrila neposredno njemu jedinome na putu za Damask. Isus je Spasitelj, a Pavle je njegov prorok: to je puna sadrina njegovog naveivanja. Ne moe biti vee slinosti sa Muhamedom. Nisu razliiti ni nain probuenja, ni proroka samosvest, ni posledice toga: jedinopravnost i bezuslovna istina tumaenja. U ovome krugu pojavljuje se sa Pavlom gradski ovek, a sa ovim i inteligencija. Ostali, ma oni i poznavali Antiohiju i Jerusalim, nisu nikada shvatili sutinu tih gradova. iveli su vezani za zemlju, seljaki, iste due i oseanja. Ovde se pojavio duh odrastao po velikim gradovima antikog stila, koji je mogao iveti samo po gradovima, koji nije ni shvatao ni potovao seljaku zemlju. Sa Filonom bi se on mogao sporazumeti, sa Petrom ne. On je prvi video doivljaj ' On je tu apokaliptiku tano poznavao. Mnogi njegovi najprisniji nazori ne mogu se ni zamisliti bez persiskih i mandejskih utisaka; tako: Rim. 7, 2224; I Kor. 15, 26; Efes. 5, 6 i dalje sa citatom persiskog porekla (Reitzenstein, Das iran. Erlds. Myst. S. 6 i S. 133 ff.). Aii to nita ne dokazuje o nekom intimnom poznavanju sa persisko-mandejskom literaturom. Ove prie bile su tada rairene kao skaske i narodne bajke ranije u nas. ule su se jo u detinjstvu; bile su svakodnevno prianje po uveni u. Nisu ljudi ni bili svesni toga koliko su pod njihovim uticajem. 248

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture vas krenja kao problem i u njegovoj glavi se blaeno Mcdanje seoskih uenik preobrazilo u spor duhovnih naela. Kako je to razliito unutarnja borba u GetsimanskOm vrtu i as pred Damaskom! Dete i ovek, sirah due'i odlunost duha, predanst smrti i odluka <> promeni stranke. On je isprva gledao u novoj judejskoj sekti opasnost po farisejsko jerusalimsko uenje; iznenada je shvatio da su Nazareani imali pravo jedna re o kojoj se u Isusa ne moe ni pomisliti; sada on brani njihovu stvar protiv judizma i time je uzdie do duhovne veliine, dok je ona dotle bila znanje o jednom doivljaju. Duhovna veliina ali on time sasvim nesvesno pribliuje ono to brani drugim duhovnim moima koje su tada postojale: gradovima Zapada. U oblasti iste apokaliptike duh' nije postojao. Stari drugovi ga i nisu mogli razumeti. Morali u ga straljivo i tuno gledati kada ih je ubeivao. Njihova iva Isusova slika (Pavle ga nije nikada video) bledela je pred ovom bletavom svetlou pojmova i stavova. Otada je sveto seanje postalo kolski sistem. On je sva svoja misinarska putovanja upravio na Zapad, a na Istoku uopte nije obraao panju. Nikada nije naputao antiku dravnu oblast. Zato je iao u Rim, u Korint, a ne u Edesu ili Ktezifon? I zato samo u gradove, a nikada od sela do sela? Pavle je jedini prouzrokovao takvo razvie stvari. Oseanja svih ostalih nisu dolazila u obzir prema njegovoj praktinoj energiji. Time je bila odluena'gradska i zapadnjaka tendencija, mlade crkve. Poslednje neznaboce prozvae kasnije pagani, ljudi sa sela. Podigla se ogromna jedna opasnost koja je odbijena jedino mladou i prvobitnom prirodnom snagom hrianstva koje je postajalo: felatvo antikih 'svetskih gradova oberuke je poseglo za hrianstvom i od toga su ostali vidljivi tragovi. Koliko li je to bezmerno bilo udaljeno od bia Isusova, koji je iveo sav spojen sa selom i njegovim ljudima! Nije on ni primetio pseudomorfozu posred koje je roen i nije od nje ni najmanje crte nosio u dui, a sada posle jednog ljudskog veka, kada mu je mati moda jo ivela, ono to je odraslo iz njegove smrti postalo je sredite za oblikovno htenje pseudomorfoze. Antiki gradovi behu uskoro jedino poprite kultskog i dogmatskog razvitka. 249

PENGLER Propast Zapada Optina e irila prema Istoku samo u tajnosti, kao da hoe da i ne bude primeena 1 . Oko 100 bilo je ve hriana sa one strane Tigra, ali svi oni skupa sa svojim uverenjima kao da nisu ni postojali za hod crkvenog razvia. Iz najblie Pavlove okoline sada je proizila i druga tvorevina koja je bitno odredila lik nove crkve. to postoje evanelja, iako su linost i istorija iziskivale pesniko oblikovanje to je delo jednog jedinog Marka 2 . Ono to su Pavle i Marko nali bilo je vrsto predanje u optinama, blaga vest, nastavljano kazivanje po uvenju i dalje obavetavanje, koje je bilo poduprto bezoblinim i beznaajnim beleenjima na aramejskom i. grkom jeziku, ali nikako pretstavIjeno. Bilo je izvesno da e jednom nastati vani spisi, ali iz duha onoga kruga koji je iveo sa Isusom i iz duha Istoka uopte nastala bi prirodno kanonska zbirka njegovih izreka, koja bi bila po saborima dopunjena, zavrena i snabdevena komentarom, i uz to jo Isusova apokalipsa sa paruzijom kao sreditem. Poeci za takav jedan rad bili su potpuno prekinuti Markovim evaneljem, koje je napisano oko 65 istovremeno sa poslednjim Pavlovim poslanicama, i to na grkom kao i pve. Time je pisac, koji nije ni slutio znaaj svoga maloga dela, postao najznaajnija linost ne samo hrianstva no i arabljanske kulture uopte. Svi su stariji pokuaji iezli. Ostali su kao izvori o Isusu samo spisi u obliku evanelja. To je bilo tako samo po sebi razumljivo da je otada evanelje postalo oblik, i to od samoga naziva svoje sadrine (radosna, blaga1 vest). Delo potie iz elje pavlovskih krugova .sviknutih na knjievnost, koji nikada nisu uli kakvog druga Isusova da o Njemu govori. To je apokaliptina ivotna slika iz daljine; doivljaj je nadoknaen pri/ 1 Rana misija na Istoku jedva je ispitana i teko ju je utvrditi jo i u pojedinostima. achau, Chronik von Arbela, 1915; Die Ausbreimng des Christentums in Asien; Abh. Pr. Ak. d. Wiss. 1919; Harnack, MissiOn und Ausbreitung des Christentums, II, S. 177 ff. 2 Ispitivai, koji se i suvie po uenjalci prepiru oko Pra-Marka, izvora Q, izvora dvanaestorice i dr., previda iu ono to je naelno novo. Marko je prva knjiga hrianstva, neto planski i celovito izvedeno. A tako neto nije nikada prirodni rezultat nekog razvia, nego zasluga jednog oveka, i ba ovde znai to jedan istoriski preokret. 250

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture. '.nijem, tako prostim i iskrenim da se apokaliptika tendencija i ne primeuje 1 . Ali ova tendencija ipak je pretpostavila prianju. Sadrinu ne. ine rei Isusove, nego nauka o njemu u pavlovskom obliku. Prva hrianska knjiga proistie iz Pavlove tvorevine, ali se ova tvorevina ubrzo ne moe vie ni zamisliti bez knjige i njenih posledovatelja. Jer je sada nastalo ono to Pavle, vatreni sholastiar, nikada nije hteo, a to je ipak neizbeno uinio pravcem svoje aktivnosti: postalo je kultska crkva hrianske nacije. Dok je sinkretistika verska zajednica, po meri po kojoj je dospevala do samosvesti, sakupljala i privlaila bezbrojne stare gradske kultove i tome sklopu davala najviim kultom henoteistiki oblik, bio je Isusov kult najstarijih zapadnih optina sve dotle ralanjavan i obogaivan, dok nije iz njega 1 nastala jedna slino izgraena masa kultova 2 . Oko roenja Isusova, o kome uenici i nisu nita znali, stvorila se sada istorija detinjstva. U Marka je jo nema. Dodue, ve po staroj persiskoj apokaliptici valjalo je da se Saohiant kao spasilac poslednjih dana rodi od devojke; ali novi zapadni mit bio je sasvim drugog znaenja i imao je neizmernih posledica. Jer se sada u oblasti pseudomorfoze pored Isusa kao sina, i daleko iznad njega, izdigao lik Majke Boje, jedna isto tako prosta ljudska sudbina, tako silno uzbudljiva da je nadmaila sve one hiljade devica i majki sinkretizma: Iziu, Tanitu, Kibelu, Demetru i sve misterije o roenju i o trpljenju, pa ih najzad sve u se uzela. Po Irineju, ona je Eva novog oveanstva. Origen se borbeno zalagao za njeno veno devianstvo. Raanjem Spasitelja Boga, ona je spasla svet. Teotokos Marija, roditeljska Boga, bila je najvei jed za hriane sa one strane antike granice, i stavovi uenja koji su razvijeni iz te pretstave dali su povoda monofizitima i neMarko je, stvarno, ba evanelje. Posle njega po inju partiski spisi, kao Luikin i Matejin, ton izvetavanja prelazi u ton legende i zavrava se, sa one strane hebrejskog i Jovanovog evanelja, u romanima o Isusu, kao u evaneljima Petra i Jakova. 2 Ako se re katoliki primeni u najstarijem smislu (Ignatius ad Smyrn. 8): sveoptina kao suma kultskih optina onda su obe crkve katolike. Na Istoku ta re nema smisla. Nestorijanska crkva, kao ni Zoroastrova, nije suma nego nragiisko jedinstvo. 25
1

PENGLER Propast Zapacla storijancima cla se odvoje, da bi vaspostavili istu Isusovu religiju. A kad se probudila faustovska kultura i kada joj je potreban bio jedan veliki simbol, da bi ulno uobliila svoje praoseanje za beskrajno vreme, istoriju i niz rodova, onda je ona stavila u centar germansko-katolikog hrianstva gotike Mater dolorosa, a ne Spasitelja koji strada. Pa je kroz itave vekove cvetne prisne duevnosti ovaj enski lik bio prava sadrina faustovskog oseanja sveta i cilj sveg pesnitva,. umetnosti i pobonosti. Jo i danas u kultu i u molitvama katolike crkve, a najpre u oseanju vernika, Isusa zauzima drugo mesto posle Marije 1 . Pored Marijinog kulta nastali su bezbrojni kultovi svetaca, iji je broj sigurno premaio broj antikih mesnih* boanstava, i kada se najzad ugasila neznaboaka crkva, mogla je hrianska da primi u se itavo obilje mesnih kultova pod oblikom potovanja svetaca. Ali su Pavle i Marko odluili jo i o neem drugom, to se ne moe dovoljno visoko oceniti po svom domaaju. Posledica je njegove misije to je grki jezik postao jezik crkve i njenih svetih spisa na elu sa prvim evaneljem, a za to provbitno nije bilo nikakve verovatnoe. Sveta grka knjievnost pomislimo ta je sve taj naziv u sebi sadrao! Isusova crkva bila je vetaki odeljena od svog duevnog porekla i pripila se uz jedno tue, ueno. Izgubio se dodir sa narodnou aramejskog maternjeg tla. Otada su obe kultske crkve imale isti jezik, isto pojmovno predanje, iste riznice knjiga istih kola. Mnogo prvobintije aramejske literature Istoka, prave magiske, pisane i miljene na Isusovom jeziku i jeziku njegovih drugova, bile su time otseene od sudelovanja u ivotu crkve. Nisu ih mogli itati, nisu ih vie ni pratili-, konano su ih i zaboravili. Neka su sveti tekstovi persiske i jevrejske religije i- bili pisani na avesta-jeziku i na hebrejskom, ipak je jezik njihovih tvoraca i objanjivaa, jezik celokupne apokaliptike, na kome je odraslo Isusovo uenje i uenje o njemu, pa najzad i jezik uenjaka po svim mesopotamskim visokim kolama bio aramejski. Sve je to sada iezlo iz vidokruga i na njegovo mesto stupili su Platon i Aristotel, koje su
1

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture sholastiari obeju kultskih crkava u svom zajednil.om radu i u istom smislu pogreno razumevali. Poslednji korak u tome pravcu hteo je da uini ovek koji je bio ravan Pavlu po organizatorskoj obdarenosti, no koji ga premaa po duhovnoj oblikovnoj nazi, a.koji je izostajao iza Pavla po svom smislu za ono to je mogue i to je injenica, te je zato i propao u svojim velianstvenim namerama: Markion 1 . On je u Pavlovoj tvorevini sa svima njenim posledicama video samo podlogu za osnivanje svoje sopstvene spa- . silake religije. On je oseao svu besmislenost injenice da i hrianstvo i jevrejstvo, koji su se bezobzirno uzajamno odbacivali, treba da imaju isto Sveto pismo, naime judejski Kanon. Danas nam izgleda neshvatljivo da je za itav jedan vek tako i bilo. Pomislimo ta znai za svaku vrstu magiske religioznosti sveti tekst. U tome je on video pravu jednu, zaveru protiv istine i veliku opasnost za uenje Isusovo, koje je Isus hteo i koje, po Markionovom nazoru, nije bilo ostvareno. Pavle, prorok, objavio je da je Stari zavet ispunjen i zavren;; Markion, osniva religije, objavljuje da je Stari zavet nadvladan i odbaen. On hoe da iskljui do korena sve to je jevrejsko. Celog svog ivota borio se samo protiv jevrejstva. Kao svaki pravi osniva religije i svako vreme koje je religiozno stvaralako, kao Zaratustra, izraelianski. proroci, kao homerovski Grci i u hrianstvo obraeni Germani, on je stare bogove preobrazio u odbaene sile 2 . Jehova kao bog tvorac jeste pravedno, dakle zlo3 naelo; Isus kao otelovijenje boga spasioca u ovom zlom stvorenom svetu jeste strano, dakle dobro naelo. Sasvim je jasno ovde magisko, osobito persisko, osnovno oseanje. Markion je poreklom bio iz Sinope, stare prestonice mitridatskog carstva, ija je religija ve oznaena imenima svojih kraljeva. Tu je nekada postao kult Mitre.
1 Otprilike 85155, upor. sada Harnack, Marcion: Das Evangelium vom fremden Goti (1921). 2 Harnack. a. a. O. S. 136 ff. N. Bomvetsch, Grundr. d. Dogmengeschichte, 1919, S. 45 ff. 3 to je Markion pravedno izjednaio sa zlim i u tom smislu suprostavio zakon Staroga zaveta radosnoj vesti Novoga to spada u najdublje misli celokupne religiske istorije i ostalo je zauvek nerazumljivo prosenome pobonom oveku.

Ed. Meyer. Urspr. u. Anf. d. Christentums, 1921. S.

77 ff. 252

253

TENGLER Propast Zapada Ali uz tu novu nauku bilo je potrebno i novo Sveto pismo. Zakon i proroci, dotle za sve hrianstvo kanonski bili su biblija jevrejskog boga, koju je ba tada sinedrion u Jabni konano sastavio. Hriani su dakle u rukama imali avolsku knjigu. Markion joj je sada suprotstavio bibliju boga spasitelja, i to ureenu na slian nain iz spisa koji su dotle samo kao knjige za verko okrepljenje, nemajui ugled kanonskih knjiga, kruili po optinama 2 ; namesto Tore on je postavio jedno i istinito evanelje, koje je izradio iz vie pojedinanih evanelja, po njegovom uverenju iskvarenih i falsifikovanih; namesto izraelianskih proroka postavio je poslanice jedinog Isusova proroka Pavla. Time je Markion postao stvarni tvorac Novoga zaveta. Ali zato moramo sada spomenuti i srodniki mu lik onog zagonetnog nepoznatog- koji je nedavno pre Markiona napisao evanelje po Jovanu. Nije on hteo njime ni da umnoi ni da zameni prava evanelja, nego je, drugae od Marka, stvorio sa punom sveu neto .sasvim novo, prvu svetu knjigu u hrianskom spisateljstvu, koran nove religije 3 . Ta knjiga dokazuje da-su ljudi tu novu religiju ve oseali kao neto gotovo i trajno. Misao koja-je ispunjavala potpuno Isusa, koju su delili jo i Pavle i Marko, misao da je kraj sveta tu, lei daleko iza Jovana i Markiona. Apokaliptika se zavrila i mistika zapoinje. Sadrina nije ni uenje Isusovo ni pavlovsko uenje o Njemu, nego tajna sveta, svetska peina. O evanelju (radosnoj vesti) nema ni govora; smisao i sredina zbivanja nije lik Spasiteljev nego princip logosa. Istorija detinjstva se opet odbacuje: Bog se ne raa; on je tu i hoda u ljudskom obliku po zemlji. A taj Bog je trojstvo: Bog, Duh Boji, Re Boja. Sveta knjiga najranijeg hrianstva prvi put sadri magiski problem supstance, onaj Oko 150: upor. Harnaek, a. a. O. S. 32 ff. Kao i kod Marka, ovde nije najvanije pitanje ta je bilo ono to je on prethodnoga imao pred sobom, nego kako je mogla postati sasvim nova misao za jednu takvu knjigu koja anticipira Markionov plan o jednoj hrianskoj bibliji i uopte omoguava takav plan. Knjiga pretpostavlja veliki duhovni pokret (u istonoj Maloj Aziji?) koji jedva i da zna neto o jevrejskim hrianima i koji je daleko od pavlovskog pozapadnjaenog sveta misli; ali o mestu' i vrsti tog pokreta ne znamo nita. 254
3 3

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture koji je sledeih vekova iskljuivo gospodario i konano doveo do raspada religije na tri crkve. Ta prva svela knjiga pak najblia je reenju koje. je dao nestorijanski- Istok kao istinito (to ukazuje na izvesne stvari). Ona je, uprkos grkoj rei -logos ili ba usled n je, najistonije evanelje, a uz to jo pridolazi i to sto u njoj Isus nije donosilac poslednjega i potpunog otkrovenja. On je drugi poslanik. Doi e jo jedan (14, 16,'26; 15, 26). To je udna nauka koju naveuje sam Isus, i ona je odluna u ovoj tajanstvenoj knjizi. Tu se iznenada otkriva vera magiskog Istoka. Ako logos ne ode, ne moe doi Paraklet 1 (16, 7), a izmeu njih dvojice lei poslednji eon, carstvo Ahrimanovo (14, 30). Crkva pseudomorfoze, kojom je vladao pavlovski duh, dugo se borila protiv Jovanova evanelja i priznala ga je tek kada je sumnjivo i nejasno naznaeno uenje bilo prikriveno pavlovskim tumaenjem. ta je tu ustvari bilo, to nas pouava pokret montanista (oko 160 u Maloj Aziji), koji ukazuje na usmeno predanje i koji je u Montanu naveivao Parakleta koji se pojavljuje i kraj sveta. Ogroman je bio priliv njima. U Kartagini Tertulijan im je priao od 207 godine. Oko 245, Mani, koji je bio vrlo dobro upoznat sa strujama istonog hrianstva 2 , odbacio je u svojoj velikoj religioznoj tvorevini pavlovskog ljudskog Isusa kao demona i priznao kao pravog Isusa jovanovski logos, a - sebe sama oznaio je kao Jovanovog parakleta. U Kartagini je Avgust postao manihejcem, a vrlo mnogo nam kazuje i to to su se oba pokreta konano stopila sa pokretom Markionovim. Vratimo se samome Markionu: o n J e sproveo Jovanovu misao i stvorio hriansku bibliju. I sada je pristupio, gotovo ve starac, osnivanju sopstvene spasilake crkve, poto su optine krajnjeg Zapada uasnuto uzmakle 1 od njega; i tu je crkvu majstorski gradio 2 . Od 150 do 190 ona je bila jedna sila, i tek je sledeeg veka polo za rukom starijoj crkvi da markionist-e snizi na rang sekte, iako su oni jo mnogo kasnije
1 Vohi mano, duh istine, u vidu Saohianta. .2 I Bardezan i sistem Tominih dela bliski su njemu i Jovanu. 1 Harnaek, S. 24. Prekid sa postojeom crkvom desio se 2144 u Rimu. Harnaek. S. 181 ff.

PENGLER Propast Zapada na prostranome Istoku sve do Turkestana imali veliki znaaj najzad se, to je vrlo karkteristino po njihovo osnovno oseanje, stopili sa manihejcima 3 . Ipak njegovo mono delo nije bilo besplodno, iako je on potcenio mo istrajnosti onoga to postoji, oseajui punu svoju nadmonost. Bio je, kao Pavle pre njega i Atanasije posle njega, spasilac hrianstva u trenutku kada je ono bilo. blizu propasti;, u veliini njegove misli ne udi nita to to se podizanje hrianstva zbilo ne pomou Markionove crkve, nego protiv nje. Ranokatolika crkva, tj. crkva pseudomorfoze, postala je tek oko 190 u svom velikom obliku, i to u nunoj odbrani protiv Markionove, time-to joj je preuzela celu organizaciju. A i bibliju Markionovu zamenila je drgom jednom po istom planu: evanelja i apostolske poslanice, koje je tada vezala sa zakonom i prorocima u jednu celinu. Ona se najzad, poto se ve odluilo o shvatanju jevrejstva spojem oba Zaveta, borila i protiv Markionove tree tvorevine, njegove nauke o spasenju, zapoinjui stvaranje svoje sopstvene teologije na osnovu njegovog postavljanja problema. Ali se ovaj razvitak odigravao iskljuivo na antikom tlu, pa je usled toga crkva, ona koja se digla protiv Markiona i njegovog iskljuivanja judaizma, bila samo deo helinistikog neznabotva u oima talmudskog jevrejstva, ije je duhovno teite bilo sada u Mesopotamiji i njenim visokim kolama. Razorenje Jerusalima bilo je granini dogaaj koji se nije mogao savladati u svetu injenica nikakvom duhovnom moi. Budna svest, religija i jezik unutarnje su i suvie blisko srodni, a da ne bi potpuno odvajanje-grke jezikovne oblasti pseudomorfoze od aramejske jezike oblasti pravog arabljanskog tla stvorilo, poev od 70 godine, dve posebne oblasti magiskog religiskog razvitka. Na zapadnom rubu mlade kulture bile Su neznaboaka kultska crkva, Isusova crkva koju je Pavle tamo uputio, jevrejstvo koje je govorilo grki, tako sabijeni jedno uz drugo i pomeani da je jevrejstvo jo u prvom veku pripalo hrianstvu, a ovo je sa grcistvom stvorilo zajedniku ranu filozofiju. A u aramejskoj jezikoj oblasti, od Oronta pa do Tigra, bili
3 Oni su imali, kao i svaka magiska religija, i svoje sopstveno pismo, koje je bivalo sve slinije manihejskom.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult su jevrejstvo i persijanstvo u tesnoj uzajamnoj vezi; oba su stvorila, Talmudom i Avestom, strogu teologiju i sholasitku, i poev od 4 veka vrila najsnaniji upliv na hrianstvo aramejskog jezika koje se opiralo pseudomorfozi, dok se nije oslobodilo u obliku nestorijanske crkve. Ovde na Istoku, razlika izmeu oseajnog razumevanja i jezikog razumevanja dakle oka i slova, koja je osnovana u svakoj ljudskoj budnoj svesti razvila se u isto arabljnske metode mistike i sholastilce. Apokaliptiku izvesnost, gnozu u smislu 1 veka, kakvu je Isus hteo dati 1 , sagledanje sa slutnjom i uvstvenost imali su izraelianski proroci, Gate i sufizam; sve se to moe jo videti i u Spinoze, u poljskog mesije Balema i u Mirze Ali Mohameda, sanjalakog osnivaa sekte babista (pogubljen u Teheranu 1850). Druga izvesnost, paradozis, jeste originalna talmudska metoda objanjenja rei, kojom je Pavle savreno rukovao 2 , koja proima sva kasnija Avesta-dela kao i nestorijansku dijalektiku 1 i svu teologiju islama. Nasuprot tome, pseudomorfoza je potpuno jedinstvena oblast, kako magiskog vernikog odanog primanja (pistis), tako i metafizike interiorizacije (gnoz.is). Magisku veru zapadnog oblika formulisali su za hriane Irinej i, u prvom redu, Tertulijan. uveno credo quia absurdum ovoga poslednjeg jeste sadrina te verske izvesnosti. Neznaboaki pandan daju Plotin u Eneadama i Porfirije, osobito u spisu O povratku due Bogu2. Ali i za velike sholastiare neznaboake crkve postoje Otac (Nus), Sin i srednje sutastvo, kao to je ve i za Filona postojao i Logos kao prvoroeni sin'i drugi Bog. Nauka o ekstazi, o anelima i demonima, o obe supstancije due, prirodna je Mat. 11, 25 i uz to Ed. Meyer, Urspr. u. Anf. d. Christ. S. 286 ff., gde se ba opisuje stari i istoni, dakle pravi, 1oblik gnoze. Drastian primer Gala. 4, 2426. 1 Loofs, Nestoriana, 1905, S. 165 ff. 2 Najbolje razvijanje ove mase misli, zajednike u obe crkve daje Windelband, Gesch. d. Phil. (1900) S. 177 ff.; izlaganje istorije dogmi hrianske crkve Harnack, Dogmengeschichte (1914); tano odgovarajuu istoriju dogmi neznaboake crkve, i nesvesno, daje Geffcken, Der Ausg. d. driech. rom. Heidentums (1920). 3 Geffcken, S. 69.
1

PENGLER Propast Zapada za sve njih skupa, te i Plotin i Origen, obojica upenici istoga uitelja, pokazuju kako se sholastika pseudomorfoze- sastoji u tome to razvija magiske pojmove i misli pomou platonovskih i aristotelovskih tekstova, planski ih razumevaju sasvim druke. Pravi sutinski pojam celokupnog miljenja pseudomorfoze jeste Logos, veran simbol njen u svojoj primeni i svome razviu. Ne moe biti ni govora o nekom uticaju grkog anitkog miljenja; nije tada bilo ivota oveka u ijoj bi duhovnoj nastrojenosti, ma i izdaleka, naao mesta pojam o logosu Heraklitov ili stoiki. Ali isto tako nije do istog razvia dospela ni ona magiska vrednost na koju se mislilo i koja igra odlunu ulogu i u persiskim i haldejskim pretstavama kao .duh ili Re Boja, i u jevrejskom uenju kao Ruah i Memra, u ovim etologijama koje su naporedo rasle u Aleksandriji. Naukom o logosu postala je ne samo elementom hrianske mistike, ne-, go najzad i dogmom 1 jedna antika formula, i to preko Filona i Jovanovog evanelja, iji neizbrisivi uticaj na Zapadu jeste u sholastikoj oblasti. To je bilo neizbeno. Ova dogma obe ju crkava kao znanstvena strana odgovara potpuno verskoj strani koja je, sa jedne strane; bila pretstavljena sinkretistikim kultovima, a sa druge kultovima Marije i svetaca. Protiv obojega, i dogme i kulta, ustalo je oseanje Istoka, poev od 4 veka. A za nae oko ponavlja se istorija ovih misli i pojmova u istoriji magiske arhitekture 2 . Osnovni oblik pseudomorfoze je bazilika; ona je bila poznata, pre hriana, jo i Jevrejima Zapada i helinistikim sektama Haldejaca. Kao to je pojam o logosu iz Jovanovog evanelja magiski pra-pojam u antikom obliku, tako i bazilika jeset magiski prostor iji unutranji zidovi lie na antike spoljanje povrine hramovnog tela, interiorizirana' kultska graevina. Graevinski oblik istog Istoka jeste kupolasta graevina, moeja, koja je zasnovana bila nesumnjivo davno pre najstarijih hrianskih crkava u hramovima Persijanaca i Haldejaca, sinagogama Mesopotamije i moda hramovima Sabe. Najzad, pokuaje izmirivanja Zapada i Is:

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture toka na saborima vizantiskog vremena simbolizuje mesa ni oblik kupolaste bazilike. Jer u tom otseku crkvene graevinarske istorije dola je do izraaja i ona velika promena koja je nastupila sa Atanasijem i Konstantinom, sa ta dva poslednja spasioca hrianstva. Prvi je stvorio vrstu zapadnu dogmu i monatvo, u ije je ruke postepeno prela umrtvljena nauka sa visokih kola; drugi je osnovao dravu hrianske nacije, na koju je konano prelo grko ime: kupolasta bazilika je arhietktonski simbol ovoga razvitka.

' Harnack, Dogmengeschichte, S. 165. Vidi u knjizi I glavu III. 259

258

DRUGI DEO

MAGISKA

DUA

Svet koji se rasprostire pred magiskim budnim biem ima neku vrstu rasprostrtosti koju moemo nazvati peinolikom 1 , ma koliko da je oveku Zapada teko iznai meu svojim pojmovima samo i jednu re kojom bi mogao bar naznaiti smisao magiskog prostora. Jer prostor ima za oseanja ovih dveju kultura sasvim razliita znaenja. Svet kao peina isto je toliko razliit od faustovskog sveta kao daljine, sa njegovim strasnim nagonom ka dubini, koliko i od antikog sveta kao skupne sadrine telesnih stvari. Kopernikanski svet u kome se zemlja gubi mora izgledati za arabljansku misao neto ludo i aljivo. Crkva Zapada imala je potpuno pravo to se protivila jednoj pretstavi koja je bila nespojiva sa Isusovim oseanjem sveta. A haldejska peinska astronomija, koja je imala neeg sasvim prirodnog i ubeljivog za Petsijance i Jevreje, ljude pseudomorfoze i islama, bila je dostupna onom malom broju pravih Grka koji su je upoznali samo tako to su prostornu osnovu njenu druke razumeli. Napon izmeu makrokozma i mikrokozma, identian sa budnom sveu, dovodi u slici sveta svake kulture do daljih suprotnosti koje imaju simboliko znaenje. Sve oseanje i miljenje, sva vera ili znanje jednoga oveka obrazuje se pomou jedne pra-suprotnosti, koja ih dodue ini aktivnostima pojedinca, ali ih ini i izrazom skupnosti. U antici poznajemo onu suprotnost koja gospodari svakim budnim biem, su1

S. 92.

Po jednom izrazu iz L. Frobenius, Paideuma (1920), ' ' 261

PENGLER Propust Zapada protnost materije i oblika; na Zapadu suprotnost sile i mase. Ali, tamo se napon gubi u siunome i pojedinanome, a ovde se on ispranjuje u aktivnim potezima. U peini sveta taj napon ostaje u lebdenju i u neizvesnosti borbe tamo-amo i time se uzdie do onog semitskog pra-dualiZma koji, uvek isti iako u hiljadu oblika, ispunjuje magiski svet. Svetlost prosijava u peinu i brani se od tame (Job,. 1, 5). Obe su magiske supstance. Gore i dole, nebo i zemlja postaju sutastvenim silama koje se meusobno bore. Ali te suprotnosti prvobitnog ulnog oseanja meaju se sa suprotnostima razuma koji mudruje i ocenjuje: dobro i zlo, bog i satana. Smrt nije za tvorca Jovanova evanelja kao ni za strogog muslimana kraj ivota, ve je ona neto, neka sila pored ivota, pa se obe bore oko oveka. Ali vanija no sve ovo jeste suprotnost duha i due hebrejski ruah i nefe, persiski ahu i urvan, mandejski monuhmed i dan, grka pneuma i psihe koja se najpre pojavljuje u osnovnom oseanju prorokih religija, pa onda proima celokupnu apokaliptiku i konano obrazuje i vodi sve nazore o svetu ove probuene kulture: u Filona, Pavla i Plotina; u gnostiara i mandejaca, u Avgustina i u Avesti; u islamu i u kabali. Ruah znai prvobitno vetar, a nefe dah1. Nefe je uvek neto to je nekako srodno telu i onome to je zemaljsko, donjim slojevima, zlom, tami. Njegova tenja je navie. Ruah pripada onome to je boansko, gornjim slojevima i svetlosti. On u oveku deluje sputajui se na nj i dajui mu junatvo (Samson), sveti gnev (Ilija), prosvetljenje u sudu koji kao sudija izrie (Solomon), 1 sve vrste proricanja i ekstaze. On se izliva.2 Poev sa Isaijom 11, 2 Mesija je otelovljenje ruaha. Po Filonu i islamskoj teologiji ljudi se jo od roenja dele na psihiare i
1 I kamenje po jevrejskim, sabejskim i islamskim grobovima (koje oznaava due) zove se nefe. Ono je sasvim jasna simbolika onoga navie. Tu spadaju i ogromni nadgrobni spomenici na spratove u Ak'sumu iz 13 veka po Hr., dakle iz velikog vremena magiskih ranih religija. Odavno ve oboreni inovski steak jeste najvei pojedinani kamen koji je uopte poznat u istoriji umetnosti, vei no svi egipatski obelisci (Deutsche Axum-Expedition, Bd. 2, S. 28 ff).

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture pneumatiare (izabrane isti pojam svetske poine i kismeta). Svi Jakovljevi sinovi su pneumatiari. Za Pavla (I Kor. 15) smisao vaskrsenja je u suprotnosti psihikog i pneumatikog dela, koja se u njega, Filona i Baruhove apokalipse poklapa sa suprotnou neba i zemlje, svetlosti i tame. 3 Spasitelj je za njega boanska pneuma. 4 U Jovanovu evanelju Spasitelj se stapa kao Logos sa svetlou; u novo-platonizmu on se pojavljuje kao nus ili Sve-Jedno nasuprot fizisu (po antikoj upotrebi pojmova) 5 . Pavle i Filon su, po antikoj, dakle zapadnoj podeli pojmova, izjednaili duh i put sa dobrim i zlim; Avgustin kao manihejac 6 suprotstavlja to dvoje, po pcrsisko-istonoj podeli pojmova, kao jednog od prirode zlog boga jednom bogu koji je jedini dobri, i na tome osniva svoje uenje o blagodati, koje se, sasvim nezavisno od njega, razvilo u istome obliku i u islamu. Ali due u dubini jesu neto pojedinano, a pneuma je jedna i uvek ista. ovek ima duu, a samo uestvuje u duhu dobra i svetlosti; boansko se sputa na nj, ono tako spaja sve pojedince tamo dole sa onim jednim na visinama. Ovo praoseanje, koje gospodari celokupnim verovanjem i mnenjem svih magiskih ljudi, jeste neto jedinstveno i svoje vrste, i ono odvaja ne samo njihov nazor o svetu ve i svaku vrstu magiske religioznosti, po bitnoj sutini, od svake druge religioznosti. Ova kultura je bila, kako je pokazano, ba prava kultura u sredini. Ona je mogla od najveeg broja drugih kultura pozajmiti njihove oblike i misli; a to to nije uinila, to je uprkos svem navaljivanju i nuenju ostala u tolikoj meri gospodaricom svog sopstvenog unutarnjeg oblika to dokazuje nepremostivu dubinu razlike. Iz riznica babilonske i egipatske re-' ligije ona je dozvolila sebi jedva nekoliko imena; antika i indiska kultura, ili, bolje, njihovo civilizovano naslee: helenizam i budizam, zbunili su njen izraz, i Na tome poiva sva ideja i praksa magiskog prava. Is. 32, 15; IV Ezra 14, 39; Dela apost. 2. Reitzenstein, Das iran. Erlosungsmysterium S. 108 f. Bousset, Kyrios Christos, S. 142. Windel.band, Gesch. d. Phil. (1900) S. 189 ff; Winelband-Bonhoffer, Gesch d. ant. Phil. (1912) S. 328 f.; Geffcken, Der Ausgang des griech. rom. Heidentums, (1920) S 51 f. 6 Jodl, Gesch. d. Ethik I, S, 58. 263
1 2 3 4 5

262

PENGLER Propast Zapada doveli do pseudomorfoze, ali joj sutinu nisu ni dirnuli. Sve religije magiske kulture od tvorevina Isaijinih i Zaratustrinih pa do islama ine jedno savreno unutarnje jedinstvo oseanja sveta, i isto onako kao to ne moemo nai ni crte bramanstva u avesta-veri, ni traga antikog oseanja u prahrianstvu, nego samo imena, slike i spoljanje oblike, isto tako nije moglo germansko-katoliko hrianstvo Zapada primiti ba nieg iz oseanja sveta one Isusove religije, kada joj je preuzelo svu sadrinu stavova i obiaja. Dok je faustovski ovek jedno ja, sila upuena sama na se, koja u poslednjoj instanci odluuje o beskrajnosti; dok apoliniski ovek, kao jedno telo (soma) meu drugima, stoji sam za se: dotle magiski ovek sa svim svojim duhovnim biem jeste sastavni deo jednog pneumatikog mi koje je, sputajui se sa visine, jedno i isto u svima pripadnicima. Kao telo i dua, magiski ovek pripada sebi samome; ali u njemu boravi i neto drugo, strano, vie, i zato se on osea, sa svima svojim nazorima i uverenjima, samo kao lan jednog consensus-a, koji kao izliv boanskoga iskljuuje svaku zabludu, ali isto tako i svako ja koje bi procenjivalo. Istina je za toga oveka neto drugo no za nas. Sve nae metode saznanja, koje poivaju na sopstvenom pojedinanom sudu, za njega su ludilo i zaslepljenje, a nauni rezultati tih metoda delo Zloga (lukavoga) koji zbunjuje duh i vara ga o njegovim osnovama i ciljevima. Tu je poslednja, nama sasvim neshvatljiva, tajna magiske misli u njenom peinolikom svetu: nemogunost jednoga ja koje misli, veruje i zna, jeste pretpostavka svih osnovnih pretstava u svim ovim religijama. Dok je antiki ovek prema svojim bogovima kao jedno telo prema drugome; dok faustovski ovek, jedno ja koje je volja, osea u svome prostranome svetu kako svuda deluje svemono ja faustovskog boanstva, koje je, isto kao i on, volja: dotle je magisko boanstvo ona neizvesna, zagonetna sila s visine, koja se po svom nahoenju srdi ili dariva milost, sputa se u tamu ili die duu u svetlost. Besmisleno je pomisliti na neku svoju sopstvenu volju, jer volja i misao u oveku jesu ve dejstva boanstva na oveka. Iz ovog nepokolebljivog pra-oseanja, koje se moe svim obraanjima, prosvetljenjima i mudrovanjima izmeniti jedino u svom izrazu, a ne i u svojoj vrsti, 264

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult nikla je nunim nainom ideja boanstvenog posrednika, onoga koji preobraava ovaj poloaj iz munog u blaeni, ideja koja obuhvata sve magiske religije i deli ih od religija svih drugih kultura. Logos-ideja u najirem smislu, apstrahovana iz magiskog oseaja svetlosti u peini, jeste u magiskom miljenju tani pandan ovog oseanja. Ona znai da se od nedostiivog boanstva odvaja njegov duh, njegova re, kao nosilac svetlosti i donosilac dobra, te stupa u odnose sa ljudskim biem, da bi ga uzdigao, ispunio, spasao. To razlikovanje triju supstanca, koje ne protivrei, u religioznome miljenju, tome to su one ipak jedno, poznato je ve i prorokim religijama. Dua Ahura Mazde, koja se ija svetlou, jeste re (Jat. 13, 31), a njegov sveti duh ((spenta mainyu) razgovara se, u jednoj od najstarijih Gata, sa zlim duhom (angra mainyu, Jasna, 45, 2). Ista pretstava provlai se krOz sve jevrejske spise. Onako kao to je prvo izobraena bila u Haldejaca ta misao o odvajanju boga i njegove rei i o suprotstavljanju Marduka i Nabua, pa onda izbila silno u celokupnoj aramejskoj apokaliptici tako je ona ostala trajno budna i stvaralaka, pa je ula preko Filona i Jovana, Markiona i Mania, u talmudska uenja, pa odatle u kabalistike knjige Jezirah i Sohar, u sabore i spise svetih otaca, u kasniju Avestu i, konano, u islam, u kome je Muhamed postepeno postajao Logos, pa se stopio kao ivi, mislino prisutni Muhamed narodne religije sa Hristovim likom 1 . Ova pretstava je za magiskog oveka tako sama po sebi- razumljiva da je probijala ak i strogo monoteistiki oblik prvobitnog islama, pa se, pored Alaha, pojavljuje kao re boja (kalimah), sveti duh (ruh) i svetlost Mahamedova. Jer za narodnu religiju prva svetlost koja je proizila iz stvaranja sveta jeste Muhamedova svetlost, ii vidu pauna 2 , stvorena od beloga bisera i omotana velovima. Ali Ve u manejaca paun je izaslanik boji i pra dua 3 , a na" starohrianskim sarkofazima simM. Horten, Die religiose Gedankemvelt des Volke:; im heutigen Islam (1917) S. 381, ff. ijiti su misao o logosu preneli na Aliju. 2 Wolff, Muhammedanische Eschatologie, S. 2 ff. 3 Iovanova knjiga manejaca, gl. 75. 2
1

PENGLER Propast Zapada bol besmrtnosti. Biser koji dariva svetlost, koji osvetljava tamni dom tela, jeste duh koji je uao u oveka, zamiljen kao supstanca i u manejaca i u Tominoj apostolskoj istoriji 4 . Jezidi 5 oboavaju logos kao pauna i svetlost; oni su, pored Druza, najistije ouvali staropersiski oblik o supstancialnome trojstvu. Tako se misao o logosu neprestano vraa u oseanje svetlosti iz koga je i apstrahovana magiskim razumevanjem. Svet magiskoga oveka ispunjen je raspoloenjima iz bajki6. avoli i zli ljudi prete oveku, aneli i vile ga tite. Postoje amuleti i talismani, tajanstvene zemlje, gradovi, zgrade i bia, tajni pismeni znaci, Solomonov peat i kamen mudraca. Nada sve to izliva se sjajno peinolika svetlost, koja je uvek u opasnosti da je ne proguta utvarna no. Kome se ovaj slikoviti sjaj ini smenim, taj neka pomisli da je Isus iveo u njemu i da se njegova uenja mogu razumeti samo iz toga sveta. A apokaliptika je samo jedna vizija bajki pojaana do najvie tragike. Ve u Enohovoj knjizi pojavljuje se kristalna palata Gospoda, brda od dragog kamenja i tamnica za otpale zvezde. Bajkolik je i sav potresni pretstavni svet manejaca, kasnije i svet gnostiara, manihejaca, Origenov sistem i slike iz persiskog Bundehea; a kada je prolo vreme velikih vizija, prele su ove pretstave u legendno pesnitvo i bezbrojne religiozne romane, od kojih poznajemo hrianska dela o evanelju detinjstva Isusova, Tomina dela i protiv Pavla uperene pseudo-Klementine. Postoji pripovetka o Judinih 30 srebrenika koje je iskovao Avram, postoji bajka o peini sa blagom u kojoj, duboko ispod breuljka Golgote, poivaju znatno rajsko blago i Adamove kosti. Ono to je Dante pevao, bilo je ba pesnitvo; a ovo je sve bilo stvarnost i jedini svet u kome su ljudi stalno iveli. Takvo je oseanje neUsener, Vortr. u. Aufs. S. 217. Oboavaoci avola u Jermeniji: M. Horten, Der neue Orient (1918) Mart. Ime je postalo zato to satanu nisu priznali za bie, pa su zato, vrlo zapletenim pretstavama, izvodili zlo iz samoga logosa. Isti problem je zanimao i Jevreje pod utiskom vrlo starih persiskih uenja; valja obratiti panju na razliku izmeu II Sam. 24, 1 i I Letop. 21, 1. 6 M. Horten, na nav. m. 0. S. XXI. Knjiga je najbolji uvod u odista postojeu narodnu religiju islama, koja znatno otstupa od zvanine. 266
4 5

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult dostino daleko od ljudi koji ive u jednoj dinamikoj lici sveta i sa njome. Ako hoemo da naslutimo koliko nam je svima Isusov unutarnji ivot stran bolno saznanje za hrianina Zapada koji bi rado hteo vezati svoju pobonost i unutarnje za Njega i koliko taj Isusov unutarnji ivot moe stvarno da prozi vi j uje samo jo kakav poboni musliman, uronimo u ove bajkolike crte slike o svetu koja je bila i Njegova! Tek emo tada saznati koliko je malo uzelo faustovsko hrianstvo od bogatstva pseudomorfike crkve, naime: od oseanja sveta nita; od unutarnjeg oblika malo; od pojmova i likova mnogo.

9
Iz gde sleduje i kada magiske due. To nije apolinisko pripijanje za takoliku sadanjicu, niti faustovsko meteno tiskanje za beskrajno dalekim ciljem. Ovde bie ima drugi takt i iz njega sleduje i drugi smisao vremena za budnu svest, kao protiv-pojam ma- ' giskome prostoru. Ono to ovek ove kulture, od najsiromanijeg roba i nosaa do proroka i kalife, najpre osea nad sobom kao kismet nije bezgranina prolaznost vremena usled koje se izgubljeni trenutak nikada vie ne moe vratiti, nego je poetak i kraj ovih dana, koji su nepomino postavljeni; izmeu tog poetka i tog kraja ljudsko bie zauzima odreeno mesto, i to odreeno mu od prapoetka. Ne samo prostor sveta, nego i vreme sveta je peinoliko, i iz toga sleduje unutarnja, isto magiska, izvesnost: da sve ima svoje vreme, poev od silaska Spasiteljeva, iji je as napisan u starim tekstovima, pa sve do najsitnijih poslova svakodnevnice, pri kojima je faustovska urba besmislena i nerazumljiva. Na tome poiva i rano-magiska, a osobeno haldcjska, astrologija. I ona pretpostavlja da je sve zapisano u zvezdama i da se iz nauno sraunljivog hoda planeta moe zakljuiti o hodu zemaljskih stvari 1 . Antiki orakul odgovarao je na jedino pitanje koje je moglo straiti apoliniske ljude: o obliku, o kako buduih stvari. Pitanje u peini je: kada? Sva apokaliptika, Isusov duevni ivot, nje1

Baumstark, Die christl. Literaturen d. Orients, I, 27

S. 64.

PENGLER Propast Zapada gov strah u Qetsimanskome vrtu i veliki pokret koji proishodi iz njegove smrti, nerazumljivi su kada se ne shvati ovo pra-pitanje magiskoga bia i njegove pretpostavke. Sigurna oznaka nestajanja antike due je u injenici to astronomija, prodirui korak po korak na Zapad, potiskuje orakul. Niko ne odaje to meustanje bolje no Tacit, iji zbrkani nazor na svet potpuno vlada njegovim pisanjem istorije; Tacit uvodi sa jedne strane, kao pravi Rimljanin, mo starih gradskih bogova; pored toga, kao inteligentan svetski graanin, oznaava veru u uticaj tih bogova kao praznovericu; i najzad kao stoiar stoiarstvo je tada bilo magisko raspoloenje duha govorio je o sedam planeta koje upravljaju sudbom smrtnika. Tako se deava da samo sudbinoliko vreme, naime vreme peine, kao obostrano ogranieno i stoga shvatljivo unutarnjem oku, biva stavljeno u persiskoj mistici, kao Zrvan, iznad svetlosti boanstva i vlada svetskom borbom izmeu dobra i zla. Zrvanizam je 438 do 457 bio u Persiji dravna religija. Na verovanju da je sve zapisano u zvezdama poiva u k r a j n j o j liniji i to: da je arabljanska kultura postala kulturom era, tj. raunanja vremena poev sa nekim dogaajem koji se oseao kao neko naroito opredeljenje. Prva i najvanija era je optearamejska, koja je nastala oko 300 sa porastom apokaliptikog napona kao seleukidska era. Za n j o m su dolazile mnoge druge, meu njima sabejska oko 115 pre Hr., iju ishodnu taku izblie ne znamo; jevrejska era stvaranja sveta, koju je uveo 346 po Hr. sinediion; 2 persiska era od stupanja na vladu poslednjeg Sasanida, Jezdegerda (632)" i Hedra-era, koja je u Siriji i Mesopotamiji tek smenila seleukidsku. Ono to je na1 Babilonsko posmatranja neba nije jasno inilo ra- ' zlike izmeu astronomskih i atmosferskih elemenata, pa je, na pr., smatralo pokrivenost meseca oblacima takoe kao pomraenje. Njihovim proroanstvima sluila je dotina slika neba samo kao podrka, kao osnova, kao, sa druge strane, digerica rtvovane ivotinje. Ali su Haldejci hteli i da unapred izraunaju stvarni hod zvezda. Tu, dakle, astrologija pretpostavlja pravu astronomiju. 2 B. Cohn, Die Anfangsepoche des jud. Kalenders, Sitz. Pr. Ak. 1914. Tada se iz totalnog sunevog pomraenja, naravno pomou haldejske astronomije, izraunavao ciatum prvog dana stvaranja.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult stalo van ovog tla samo je praktino podraavanje, kao na pr. varonovsko brojanje ab urbe condita, markionitsko od prekida njihovog uitelja sa crkvom (144),v pa hriansko od Isusova roenja (uskoro posle 500). Istorija sveta je ona slika ivota sveta u kojoj ovek osea da je upleten u svet roenjem, precima i potomcima i koju pokuava da shvati iz svog oseanja sveta. Slika istorije u antikog oveka sabija se oko isto sadanjikoga: ona sadri bie, a ne pravo postojanje, a kao pozadinu koja je zatvara ona ima bezvremenski mit, racionalizovan kao zlatno doba. Antiko bie bilo je arenilo uspona i poraza, sree i nesree, jedno slepo otprilike, ali u svoj toj promeni ipak uvek isto, bez pravca, bez cilja, bez ,vremena. Oseanje peine zahteva preglednu istoriju sa poetkom sveta i svretkom sveta, koji su istovremeno i poetak i svretak oveanstva, dela jednog arobno-monog boanstva; a izmeu poetka i svretka, u granicama peine i predodreenog trajanja, borba svetlosti protiv tame, anela i Jazate protiv Ahrimana, Satane, Iblisa, borba u koju je ovek upleten i duhom i duom. Sadanju peinu Bog moe razoriti i zameniti novim stvaranjem. Persisko-haldejske pretstave i apokaliptika daju nam pogled na niz takvih eona, i Isus je, kao i celo njegovo doba, iekivao kraj eona koji postoji. 1 Iz toga proishodi istoriski pogled na dato vreme, koji je i danas jo potpuno prirodan oveku islama. Nazor na svet u naroda deli se prirodno na velike delove: postanak sveta, razvitaksveta i propast sveta. Za muslimana, koji tako duboko etiki osea, u razvitku sveta najsutastveniji su istorija spasenja i etiki put ivota, koji se obuhvataju ujedno kao oveji ivot. On se uliva u propast sveta, koja sadri sankciju moralne istorije oveanstva. 2 A za magisko ljudsko bie, iz oseanja takvog vremena i iz sagledavanja takvog prostora, izlazi jedna pobonost jedinstvena u svojoj vrsti, koja se takoe moe nazvati peinolikom, jedna bezvoljna predanost, koja uopte i ne zna za duhovno ja, a duhovno mi
1 Persisko celokupno vreme je 12.000 godina. Za dananje Parse 1920. ]e 11.550 godina. 2 M. Horten, Die religiose Gedankemvelt des Volkes im heut. Islam, S. XXVI. 2

268

PENGLER Propast Zapada koje je ulo u psihiko telo osea kao ist otsjaj boanske svetlosti. Za ovo je arabljanska re islam, predanost; a islam je u tom smislu bio i stalni Isusov nain oseanja kao i svake druge linosti religioznog genija koja se pojavila u ovoj kulturi. Antika pobonost je neto sasvim drugo 3 ; a ako u pobonosti svete Tereze, Lutera ili Paskala zamislimo da nema onoga ja koje hoe da se odri nasuprot boansko-beskrajnome, ili hoe da mu se prikloni ili da se u njemu utopi onda od takve njihove pobonosti nee nita preostati. Faustovski prasakrament pokajanja pretpostavlja snano i slobodno htenje koje savlauje sama sebe. A islam je ba nemogunost jednoga ja kao slobodne sile prema boanskome. Svaki pokuaj da se ovek delovanju bojem suprotstavi nekom svojom sopslvenom namerom, ili samo i nazorom, jeste masija, to ne znai zlo htenje, nego dokaz da su sile tame i zloga obuzele oveka i iz njega istisnule boansko. Magisko budno bie samo je jedno poprite borbe izmeu obe sile, a ne neka sila za se. U takvom svetskom zbivanju i nema vie pojedinanih uzroka i posledica, a pre svega nema kauzalne povezanosti koja vlada svemirom i koja je dinamika, pa nema ni nune veze greha i kazne, nikakva prava na nagradu, nikakve staroizraelianske pravednosti. Tako to prava pobonost ove kulture vidi daleko ispod sebe. Prirodni zakoni nisu nita za ono to je uvek dato i to Bog moe samo udom ukinuti; nego su oni u neku ruku uobiajeno jedno stanje samodravnog boanskog delovanja, te su bez unutarnje logike, faustovske nunosti. U peini sveta postoji samo jedan uzrok koji je neposredno u osnovi svih vidljivih dejstava, boanstvo, za ija delanja ne moemo dalje traiti uzroka. Greh je ve i razmiljati o takvim uzrocima. Iz ovakvog osnovnog oseanja proishodi i isto magiska ideja o blagodati. Ona je u osnovi svih sakramenata ove kulture, pa i u magiskom presakramentu krtenja, i ini savrenu unutarnju suprotnost pokajanju u faustovskom smislu. Pokajanje pretpostavlja
3 U naem istraivanju postoji velika praznina, zato io imamo niz dela o antikoj religiji i osobito o njenim bogovima i kultovima, ali nijedno o antikoj religioznosti i njenoj istoriji.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult volju jednoga ja, a blogodat uopte i ne zna za ja. Velika je bila zasluga Avgustinova to je neodoljivom logikom razvio ovu savreno islamsku misao, i to tako impresivno da je faustovska dua na svakom koraku, poev od Pelagija, pokuavala da obie tu izvesnost koja se za n j u graniila sa samounitenjem, te je uvek nalazila izraza za svoju sopstvenu bogosvest u dubokom i intimnom nerazumevanju avgustinovskih stavova. Ustvari, Avgustin je poslednji veliki mislilac ranoarabljanske sholastike i nimalo zapadnjaki duh. 1 On ne samo' da je ovda onda bio manihejac, nego je to i ostao u vrlo bitnim crtama i kao hrianin; njegove najblie srodnike nalazimo meu persiskim teolozima mlae Aveste sa njihovim uenjima o obilju blagodati u svetaca i o apsolutnom grehu. Za njega je blagodat supstancialno ulivanje neeg boanskog u ljudsku pneumu, isto tako supstancialnu. 2 Boanstvo zrai blagodat, ovek je prima, a ne stie je. U Avgu1 On je uistini kraj i dovravanje hrianske antike, njen poslednji najvei mislilac, njen duhovni praktiar i narodni tribun. Tako ga najpre moramo shvatiti. Ono to su kasnija vremena napravila od njega to je drugo pitanje. Njegov pravi duh, onaj koji je obuhvatio i skupio antiku kulturu, crkveno-episkopalni autoritet i najintimniju mistiku, kasnija vremena nisu ni mogla nastaviti, jer su imala pred sobom druge praktine zadatke, nalazei se u drugim odnosima (E Troeltsch, Augustin, die christliche Antike und das Mittelalter, 1915, S. 17). Njegova mo poiva, kao i Tertulijanova, na tome to mu spisi nisu prevoeni na latinski, nego su miljeni na tom svetom jeziku zapadnjake crkve. I to je ba ona to ih obojicu iskljuuje iz oblasti aramejskog miljenja. 2 Inspiratio. bonae voluntatis (De corr. et grat. 3). Dobra volja i zlia volja jesu, sasvim po dualistiki, dve suprotstavljene supstance. Nasuprot tome, za Pelagiia volja je aktivnost bez moralnog kvaliteta. Tek ono to hoemo poseduje osobinu da se bude dobar ili zao, i blagodat boja sastoji se u possibilitas utriusque partis, u slobodi da hoemo ovo ili ono. Grgur I preinaio je avgtistinovsko uenje po faustovski, kada je uio da je Bog odbacio pojedine ljude zato to je unapred znao njihovu zlu volju.

270

27

PENGLER Propast Zapada stina, kao jo u Spinoze 2 , nedostaje pojam o sili, i problem slobode ne odnosi se ni u jednoga ni u drugoga na ja i njegovu volju, ve na deo opte pneume koji je siao na oveka i na odnos toga dela prema ostalome. Magiska budna svest je poprite borbe izmeu obe svetske supstance, svetlosti i tame. Rani faustovski mislioci, kao Duns Skotus i Okem, videli su u samome dinamikom budnom biu borbu, i to borbu dveju sila naega ja: volje i razuma 3 . A time se i neopazimice pretvara Avgustinovo postavljanje pitanja u drugo jedno, koje on sam ne bi nikada shvatio: jesu li volja i miljenje slobodne sile ili nisu? Neka se na to pitanje odgovori kako se god hoe, jedno izvesno: Tu borbu ima pojedinano ja da vodi, a ne da je trpi. Faustovska blagodat odnosi se na uspeh volje, a ne na vrstu supstance. U Vestminstetrskoj ispovesti veli se: Bog je izvoleo prema neispitljivom savetu svoje sopstvene volje, po kojoj ukazuje ili odrie svoje saaljenje kome On hoe, da pree preko ostatka oveanstva. Ono drugo shvatanje da ideja blagodati iskljuuje svaku sopstvenu volju i svaki uzrok, izuzev jednoga: da je greh i zapitati se zato ovek strada dolo je do izraza u jednome od najmonijih pesnikih dela u svetskoj istoriji, koje je postalo usred arabljanskog pred-doba i koje u celoj toj kulturi nema takmaca po unutarnjoj veliini: u Knjizi
2 U Spinoze se nalaze svi elementi magiske metafizike, pa ma koliko se on trudio da zameni arabljansko-jevrejski' pretstavni svet svojih panskih uitelja (najpre Mozesa Majmonidesa) zapadnjakim pretstavnim svetom ranoga baroka. Pojedinano ljudski duh za njega nije ja, nego modus jednog boanskog atributa, kogitacije (pneuma). On protestuje protiv pretstava kao to je volja boja. Bog je ista supslanca, i, namesto nae dinamike kauzalnosti u svemiru, on otkriva samo logiku boanske cogitatLO. Sve se to nalazi i u Porfirija, i u Talmudu, i u islamu, i savreno je tue faustovskim misliocima kao l.ajbnicu i Geteu (Windelbancl, Allg. Gesch. d. Phil. in Kult. d. Gegemvart I, V, S. 484). 3 Dobro je ovde, dakle, jedno procenjivanje vrednosti, a ne supstanca.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult 0 Jovu.' Jovovi prijatelji su oni koji se pitaju o krivici, jer im je poslednji smisao sveg stradanja nedo-' stupan usled nedostatka u metafizikoj dubini, njima kao i veini ljudi i ove i svake druge kulture, pa dakle kao i dananjim itaocima i prosuivaima ovoga dela. Jedino se sam junak borbom probija do savrenstva, do istog islama (predanosti), te time postaje jedino mogui tragini lik, koji magisko oseanje moe staviti naporedo sa Faustom 2 .

10
Budno bie svake kulture ima na raspoloenju dva puta da postane svesno svoje intimne unutrice, prema tome da li oseajnost koja sagleda biva proeta kritikim razumevanjem ili obrnuto. Magisko sagledanje je u Spinoze oznaeno kao amor intellectualis, kod -istovremenih sufista Srednje Azije kao mahv (utapanje u Bogu). Ono se moe pojaati do magiske ekstaze, kakvo je bilo dato vie puta Plotinu, a njegovom ueniku Porfiriju jedanput u dubokoj starosti. Druga strana, rabinistika dijalektika, pojavljuje se u Spinoze kao geometriska metoda, a u arabljansko-jevrejs-koj kasnoj filozofiji uopte kao kalaam. A i jedno 1 drugo.poiva na injenici da ne postoji magisko pojedinano ja, nego samo jedna jedina pneuma, koja postoji ujedno u svima izabranima i koja je ujedno i istina. Ne moe se dovoljno naglaavati da je osnovni pojam idma, koji odatle proishodi, vie no jedan pojam/ da on moe postati silno potresnim doivljajem i da svaka zajednica magiskoga stila poiva na njemu i time se odvaja od svake zajednice svih drugih kultura. Mistina optina islama protee se iz ovostranosti u onostranost; ona dopire i preko groba, obuhvatajui umrle muslimane ranijih narataja, ak i. pre-islamskih pravednika. Musliman se osea spojen sa svima
1 Vreme u kome je ono postalo odgovara karolinko me vremenu. Mi ne znamo da li 'je tacla na Zapadu odista postalo kakvo peniko delo istoga ranga. Da je ono bilo mogue, dokazuju tvorevine kao Velvspa, Myspili. Heliand i misleni svet Iohana Skotusa. 2 Odavno se ve ukazivalo na islam, tako Bertholet, Kidiurgesch. Israels, S. 242.

27

PENGLER Propast Zapada njima u jedno jedinstvo. Oni mu pomau, a i on moe jo poveati njihovo blaenstvo pribavljanjem sopstvenih zasluga. 1 Potpuno to isto obeleavali su i hriani i sinkretisti pseudomorfoze reima polis i civitas, koje su nekada znaile sumu tela, a sada consensus pripadnika. Najuvenija je Avgustinova civitas dei, koja nije ni antika drava ni zapadnjaka crkva, nego celina vernika, pokojnika i anela, tano kao i Mitrina optina, islam, manihejizam i persijanstvo. Poto zajednica poiva na consensus-u, ona je u duhovnim stvarima nepogreiva. Moj narod se nikada ne moe sloiti u zabludi, kazao je Muhamed, a ba isto to pretpostavlja i Avgusitn u svojoj Dravi bojoj. U njega nema ni govora, niti moe biti toga, o kakvom nepogreivom papskom ja ili ma o kakvoj drugoj instanci za utvrivanje dogmatskih istina: to bi potpuno razorilo magiski pojam o consensus-u. To vredi uopte u ovoj kulturi ne samo o dogmi, no i o pravu i o dravi uopte. Islamska zajednica obuhvata, kao i Porfirijeva i Avgustinova, svu svetsku peinu, ovostranost kao i onostranost, pravoverne kao dobre anele i duhove, a u toj zajednici drava ini samo jedno manje jedinstvo vidljive sirane, ija se delatnost prema tome regulie celinom. Dakle, odvajanje politike od religije u rnagiskom svetu uopte je teoriski nemogue i besmisleno, dok je borba izmeu drave i crkve, i po ideji, u faustovskoj kulturi nuna i beskrajna. Svetovno i duhovniko pravo su naprosto jedno i isto. Pored vizantiskog cara je patrijarh, pored aha zaratustrotema, pored Re Galute gaon, pored kalife eihil-islam, ujedno i pretpostavljeni i potinjeni. To ni izdaleka nije slino gotikom odnosu izmeu cara i pape, pa je i antici svaka takva misao bila strana. U tvorevini Dioklecijanovoj prvi put je ostvareno ovo magisko umetanje drave u zajednicu vernih, a Konstantin ga je potpunce sproveo. Pokazali smo ve da drava, crkva i nacija ine duhovno jedinstvo, da ine ba onaj deo pravovernog consunsus-a koji se u ivom ljudstvu vidljivo pojavljuje. Otuda je za careve bila dunost, sama po sebi razumljiva, da kao gospodari vernih (to je deo
:

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult magiske zajednice koji im je Bogom poveren) vode sabore, da bi ostvarili consunsus pozvanih. 11 Ali sem njega ima jo jedan nain otkrivanja istine: re Boja u sasvim odreenom, isto magiskom smislu, koji je isto tako dalek i antikoj i zapadnjakoj misli, te je stoga postao izvorom bezbrojnih nesporazuma. Sveta knjiga, u kojoj je ta re vidljivo projavljena, u koju je pomou svetog pisma zatvorena, ini sastavni deo svake magiske religije 1 . U tu pretstavu su utkana tri magiska pojma, od kojih nam svaki pojedini ini najveih tekoa, dok njihova odeljenost i istovremena ujedinjenost ostaje nepristupna naem religioznom razumevanju, ma koliko puta da smo se mi u tome lako varali: Bog, Duh Boji, Re Boja. Ono. to je naznaeno u poetku Jovanova evanelja: U poetku bee Re i Re bee u Boga i Bog bee Re to se davno pre toga izrazilo kao neto sasvim prirodno u persiskim pretstavama o spenta mainyu svetome duhu koji je razliit od Ahura Mazde a ipak je s njime jedno, nasuprot zlom duhu (angra mainyu) i Vohu mano2, pa i u odgovarajuim jevrejskim pojmovima: i to je ono to sainjava jezgro svih sporova u etvrtome i petome veku o supstanci Hrista. Ali isto tako istina 3 je za magisko miljenje jedna supstanca a la ili zabluda druga. To je isti onaj sutastveni dualizam koji se izraava i u protivnitvu svetlosti i tame, dobra i zla. Kao supstanca, istina je istovetna as sa dobrim as sa Sinom Bojim, as sa reju. Samo tako moemo razumeti sasvim supstancialno miljenje izreNije ni vredno pomena da Biblija u svima religijama germanskoga Zapada stoji u sasvim drugom odnosu prema veri, naime u odnosu povelje u strogo istoriskome smislu, smatrali je mi kao inspirisanu, te stoga kao -sa one strane svake kritike teksta, ili je ne smatrali tako. Slian je odnos kineskog miljenja prema kanonskim knjigama. 2 Taj duh izjednauje Mani sa jovanovskim logosom. Uporedi i Jat. 15, 31: dua Ahura Mazde, koja prosijava svetlou, jeste re. 3 Tako se upotrebljava aletheia (istina) svuda u Jovanovu evanelju, a drug (la) za Ahrimana u persiskoj kosmologiji. Ahriman se esto pojavljuje kao sluga drug-ov.
1

Horten, na nav. m. S. XII.

27

PENGLER Propast Zapada ke: Ja sam istina i ivot ili: Moja re je istina. I samo tako moemo shvatiti kakvim je oima religiozni ovek ove kulture posmatrao svetu knjigu: u njoj je nevidljiva istina postala vidljivom vrstom bia, potpuno slino mestu u Jov. I, 14: Re postade put i useli se u nas. Po Jasni, Avesta je poslana sa neba, a u Talmudu se veli da je Mojsije Toru primio od Boga svesku po svesku. Magisko otkrovenje je mistiki proces, u kome vena i nestvorena re boanstva ili boanstvo kao re ulazi u jednog oveka, da bi kroz njega dobila otkriveni ulni oblik u glasovima, a najpre u slovima. Koran znai itanje. Muhamed je u jednoj viziji sagledao pisane svitke uvane na nebu, koje je on u ime Boje iako nije uio itati mogao da razrei po smislu 1 . To je oblik otkrovenja koji je u ovoj kulturi pravilo, a koji u drugoj nije ak ni izuzetak 2 ; ali on se izobrazio tek od Kirova vremena. Staroizraelianski proroci, a sigurno i Zaratustra, vide i uju u ushienju stvari koje posle ire meu svet. evteronomski zakonik 621 naen je u hramu, tj. on ima da vai kao mudrost otaca. Prvi, i to vrlo svesni, primer korana je Jezekieljeva knjiga koju autor, u jednoj izmiljenoj viziji, prima od Boga i jede (gl. 3). Ovde je u najdubljem moguem obliku izraeno ono to je kasnije Osnov pojma i oblika celokupne apokaliptike pismenosti. Ali je postepeno takv supstancialni oblik primanja postao uslovom svake kanonske knjige. Iz vremena posle egzila potie pretstava o tablicama zakona koje Mojsije dobija na Sinaju. Kasnije se usvaja takvo poreklo za celu Toru, a otprilike poe v~ od Makabejskog doba za veinu spisa Staroga zaveta. Poev od sabora u Jabni (oko 90 po Hr.) celo to
1 Sura 96, upor. 80, 11 i 85, 21, gde se, u drugoj jednoj viziji, veli: To je divan koran na jednoj uvanoj tablici. Najbolje o tome: Ed. Meyer, Gesch. d. Mormonen. S 70 ff. 2 Antiki ovek dobija tek u stanju najvee telesne uzbuenosti snagu da nesvesno navesti budunost. Ali sve su ove vizije potpuno neknjievne. Stare sibilske knjige, koje nemaju nieg zajednikoga sa kasnijim hraanskim spisom istog imena, nee da budu nita drugo do zbirka orakula.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult delo vai kao davanje 1 u bukvalnom smislu. A isti razvoj se izvrio u persijskoj religiji sve do proglaavanja Aveste svetom knjigom u treem veku, i isti pojam davanja pojavljuje se u Hermovoj drugoj viziji, u apokalipsama, haldejskim, gnostikim i mandejskim spisima, i najzad, kao neto sasvim prirodno, on je preutno i u osnovi pretstava novopitagorejeca i novoplatoniara, a da i ne govorimo o spisima njihovih uitelja. Kanon je tehniki izraz za skup onih spisa koje jedna religija smatra datima. Kao kanon postali su poev od 200 po Hr. Hermovska zbirka i corpus haldejskih orakula, ova druga kao sveta knjiga novoplatoniara, koju je Proklo, crkveni otac, priznao kao jedino vaeu pored Platonovoga Timeja. Mlada Isusova religija priznavala je prvobitno, kao i sam Isus, jevrejske spise kao kanon. Prva evanelja i ne pretenduju da su re Boja u vidljivome obliku. Jovanovo evanelje je prvi hrianski spis koji otkriveno namerno hoe da vai kao koran; i tek od njegovog nepoznatog tvorca potie misao da moe i mora postojati hrianski koran. Teka odluka, da li nova religija treba da prekine sa onom u kojoj je Isus verovao, nunim nainom preodeva se u pitanje: smeju li se jevrejski spisi priznati kao inkarnacije jedne istine: na to pitanje Jovan je utke a Markion glasno odreno odgovorio, a crkveni oci, to je bilo nelogino, potvrdno. Iz ovog metafizikog shvatanja o sutini svete knjige izlazi da su izrazi Bog govori i Pismo kae identini na jedan nain koji je za nau misao potpuno stran. Potsea nas na poneke bajkolike crte iz 1001 noi to to bog sam biva zatvoren u ove rei i slova, pa ga pozvani otpeate i primoraju da se otkrije kao istina. Tumaenje je, kao i davanje, jedan proces sa mistinom pozadinom (Marko 1, 22). Otuda ono strahopotovanje kojim se uvaju ovi dragoccni rukopisi, otuda ono njihovo sasvim neantiko ukraavanje svima sredstvima mlade magiske umetnosti, otuda ono nastajanje sve novih vrsta pisma, koja, u oima onih koji
1 Eingebung po ncmakom sklopu je Ein-gebung, dakle davanje u bukvalnom smislu, a po znaenju je nadahnue. Pr. pr.

27

PENGLER Propast Zapada ih upotrebljavaju, jedina imaju silu da s neba poslanu istinu zatvore u sebi. Ali je takav lcoran po sutini svojoj bezuslovno taan, -te stoga i neizmenljiv, ne trpi ispravke. Zato se razvija navika potajnih interpolacija, da bi se tekst doveo u saglasnost sa ubeenjima vremena. Majstorsko delo ove metode su Justinijanove Digeste. Ali, sem svih spisa Biblije bez razlike, to nesumnjivo vai i za Gate Avestine, pa i za spise Platonove, Aristotelove i drugih autoriteta neznabo'ake teologije koji su tada bili u opticaju. Jo je vanije primanje (koje se moe pokazati u svih magiskih religija) tajnoga otkrovenja ili tajnoga smisla Pisma: ni jedno ni drugo ne odravaju se beleenjem, nego seanjem pozvanih ljudi, pa se usmeno predaju dalje. Po jevrejskome nazoru, Mojsije je na Sinaju sem pisane Tore primio i tajnu usmenu', koju mu je bilo zabranjeno zabeleiti. Bog je prcdvideo, veli se u Talmudu, da e jednom doi vreme u. koje e se neznaboci doepati Tore i kazati Izrailju: i mi smo sinovi Boji. Tada e Gospod rei: Samo onaj ko poznaje moje tajne, samo je taj sin moj. A ta su tajne Boje? Usmeno uenje! 2 Talmud sadri, dakle, u svome opte pristupanom obliku samo deo religiozne materije, a isto to bilo je i sa hrianskim tekstovima ranoga doba. esto je bilo primeeno 3 ' da Marko govori o kuanju i o vaskrsenju samo u- naznaenjima i da Jovan samo aludira na uenje o Parakletu i potpuno izostavlja umetanje o Tajnoj veeri. Posveeni je razumevao na ta se mislilo, a nevernik nije smeo to ni znati. Kasnije je nastala prava arkanska disciplina, po kojoj su hriani gajili utanje prema nevernicima u pogledu ispovesti krtenja, oenaa, veere i dr. U haldejaca, novopitagorejaca, kiniara, gnostiara, a najpre u raznih sekti, poev od starojevrejskih pa do islamskih, to je toliko dobilo zamaha da su nam njihova tajna uenja najveim delom nepoznata. 0 rei koja je samo u duhu uvana postojao je consensus utanja, ba zato to su ljudi bili sigurni u znanje pripadnika. Mi smo naklonjeni da izriito i otvoreno govorimo ba o onome to je najIV Espa, 14; S. Funk, Die Entstehung des Tahnuds. S. 17; 2Hirsch's Kommentar zu Exod. 21, 2. S. Funk, na nav. m. S. 86. 3 Tako Ed. Meyer, Urspr. u. Anf. d. Christ. S. 95. 278
1

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult vanije, i stoga padamo u opasnost da ravo razumeino magiska uenja, zato to izjednaujemo izgovoreno sa postojeim, profani smisao rei sa pravim njihovim znaenjem. Gotiko hrianstvo nije imalo tajnog uenja, te otuda dvostruko nepoverenje prema Talmudu u kome se, sa pravom, gledao samo prednji vidljivi plan jevrejskog uenja. isto magiska je i kabala, koja otkriva tajni smisao iz brojeva, slovnih oblika, taaka i crtica, i koja mora biti da je stara koliko uopte i s neba poslana supstanca kao re. Na tajno uenje o stvaranju sveta iz dvadeset i dva slova hebrejske azbuke i o prestonim kolima u Jezikieljevoj viziji moe se ukazati ve u makabejsko doba. Sa time je usko srodno i alegorisko tumaenje svetih tekstova. Svi traktati Mine, svi oci, svi aleksandriski filozofi puni su toga; u Aleksandriji se po toj metodi tretirao sav antiki mit, pa ak i Platon, koji se sravnjuje sa jevrejskim prorocima (Mojsej se tamo naziva Muzajos). Jedina strogo nauna metoda koju neizmenljivi lcoran doputa za dalji razvoj mnenja jeste komentatorska. Poto, po teoriji, re jednog autoriteta ne moe da se ispravlja, to onda ona moe samo drugae da se tumai. Nikada se u Aleksandriji ne bi reklo da se Platon vara, ali su ga tumaili. To se vri u strogo izobraenim oblicima Halahe: pismeno njihovo utvrivanje ima oblik komentara koji potpuno vlada svim religioznim, filozofskim i uenim literaturama ove kulture. Po primeru gnostiara, crkveni oci napisali su komentare za Bibliju; uz Avestu postao je ujedno i pehlevi-komentar, Zend, a uz jevrejski kanon Midrae; no i rimski pravnici oko 200 i kasnoantiki filozofi tj. sholastiari nastale kultske crkve poli su istim putem: apokalipsa ove crkve, poev od Posejdonija neprestano tumaena, bila je Platonov Timej. Mina je jedan jedini veliki komentar uz Toru. A kad su najstariji tumai i sami postali autoriteti, te dakle i njihovi spisi korani, pisali su se komentari uz komentare, kao poslednji platoniar Simplikije na Zapadu, Amorejci, koji su Mini dodali Gemaru, na Istoku, a u Bizantu pisci carskih konstitucija uz Digeste. Ova metoda koja svaku izreku, po fikciji, svodi na neposredno davanje najotrije je bila izobraena u talmudskoj i islamskoj teologiji. Nova Halaha ili Ha27

PENGLER Propast Zapada dit vae samo tako ako se mogu svesti neprekidnim lancem jemaca do Mojsija ili Muhameda 1 . Sveana formula za ovo u Jerusalimu glasila je: Neka sie na mene! Tako sam uo od svoga uitelja! 2 U Zendu je pravilo da se navodi lanac jemaca, a Irinej je opravdavao svoju teologiju time to lanac vodi od njega preko Polikarpa do praoptine. U ranohrianskoj knjievnosti ovaj halaki oblik pojavljuje se tako samorazumljivo da ga ljudi kao takav nisu ni primetili. On se pojavljuje, apstrahujui od stalnog pozivanja na^ zakon i proroke, u natpisima u sva etiri evanelja (po Marku), koja moraju na elu imenovati jednog jemca, da bi bila autoritet za rei Gospodove koje ona navode. 3 Time je uspostavljen lanac koji vocli do istine otelovljene u Isusu, i ta veza ne moe biti realistinija no to je u slici sveta jednog Avgustina ili Jeronima. Na tome poiva i obiaj koji se, poev od Aleksandra, uopte iri, da se religiozni i filozofski spisi opremaju imenima kao Solomon, Ezra, Hermes, Pitagora, u kojima je dakle nekada re postala put. Imamo jo jedan broj apokalipsa pod imenom Baruh,.koji se tada izjednaavao sa Zaratustrom, pa ne moemo sebi ni pretstaviti ta je sve ilo unaokolo pod imenima Aristotela i Pitagore. Aristotelova: teologija bila je jedna od naj uticaj ni j ih knjiga novoplatonizma. To je najzad ono to ini metafiziku pretpostavku za stil \ za dublji smisao citiranja koja vre na isti nain crkveni oci, rabini, grki filozofi i rimski pravnici, i ije su posledice: sa jedne strane zakon o citiranju Va- ' Ientijana III, a sa druge izdvajanje apokrifa iz jevrcjskog i hrianskog kanona, apokrifa koji ine osnovni
1 Na Zapadu su u tom smislu tretirali Platona, Aristotela, a najpre Pitagoru, kao proroke. Ono to je moglo da se svede sve do njih vailo je kao istina. Zato je niz osnivaa kola postojao sve vaniji i vie se truda ulagalo na to da se oni utvrde ili izmisle nego na istoriju samoga uenja. 2 JFromer, Der Talrnud, S. 190. 3 Mi danas meamo autora i autoritet. Magiska misao ne zna za pojam o duhovnoj svojini. On bi bio besmi slen i grean, jer je jedna boanska pneuma, ona koja bira pojedinca kao sasud i kao onoga na ija e usta progovoriti. On je samo, utoliko autor, pa bilo da-on napie sam ono to v je primio, bilo da ne napie. Evanelje po Marku znai: Marko jemi za istinu te vesti.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture pojam za utvrivanje supstancialne razlike sadrine spisa. 12 Na* temelju takvih rasmatranja bie u budunosti omogueno da se napie istorija grupe magiskih religija. Ona sainjava nedeljivo jedinstvo duha i razvia i ne treba ni pomisliti da se pojedine od njih mogu odista pojmiti apstrahujui ih od ostalih, Njihov postanak, razvoj i unutarnje uvrivanje obuhvata vreme 0500. Ono tano 'odgovara zapadnjakom usponu od klinijanskog pokreta do reformacije. Uzajamno davanje i uzimanje, bogato cvetanje lcoje zbunjuje, sazrevanje, preoblikovanje, taloenje, seobe, umetanje, odbijanje ispunjuju ta stolea, a da i ne moemo ustvrditi ikakvu zavisnost jednog sistema od drugog; samo se zajme i izmenjuju oblici; u dubini poiva jedna ista duevnost, koja uvek izraava sama sebe na svima jezicima ovog sveta religija. U prostranoj oblasti starobabilonskog felatva ive mladi narodi. Tu se priprema sVe. Prva slutnja se pokree oko 700 u prorokim religijama Persijanaca, Jevreja i Haldejaca. Slika o stvaranju sveta, koja je kasnije stupila na elo Tore, ocrtava se u jasnim obrisima, i time su dati zaloga, pravac i cilj tenje. Sagleda se neto u dalekoj budunosti jo neodreeno i tamno, ali najprisnijom izvesnou da e to nastupiti. Otada se ivi uprta pogleda na to, sa oseanjem poslanstva. Drugi talas strmom linijom die se u apokaliptikim strujanjima, poev od 300. Tu se budi magiska svest o svetu i izgrauje se metafizika poslednjih stvari u monim slikama, kojima je ve u osnovi prasimbol kulture Jkoja dolazi peina. Pretstave o uasima kraja sveta, o stranome sudu, o vaskrsenjU, o raju i paklu i time velika misao o istoriji spasenja -.u kojoj su sudbina sveta i sudbina oveanstva jedno i isto izbijaju svuda, a da ne moemo tu tvorevinu pripisati nijednoj zemlji niti narodu, i zaodevaju se u udesne scene, likove i imena. Lik Mesije odjednom je gotov. Pria se o tome kako satana kua Spasitelja. 1 Ali uje1

u okviru

kuan.

Vendidad,

19, 1: tu je Zar'atustra onaj koji biva 281

PENGLER Propast Zapada no izvire i duboki i sve jai strah od ove izvesnosti o nepomerljivoj i vrlo bliskoj granici zbivanja, od trenutka u kome e postojati samo jo prolost. Magisko vreme, as, peinolika upravljenost, daje ivotu novi takt, a rei sudbina novu sadrinu. ovek iznenada stoji pred boanstvom sasvim druke. U posvetnome natpisu velike bazilike u Palmiri, koja je dugo vaila kao hrianska, naziva se Baal dobrim, milostivim, blagim, i to oseanje prodire sa oboavanjem Rahmana sve do june Arabije, ono ispunjuje psalme Haldejaca i uenje o bojem izaslaniku Zaratustri, koje je stupilo namesto njegovog uenja; ono pokree jevrejstvo makabejskog doba, u kome nastade veina psalama; ono pokree i sve, davno zaboravljene, ostale zajednice antikog i indiskog sveta. Trei potres biva u Cezarevo doba i dovodi do roenja velikih spasilakih religija. Time osvanjuje puni dan Ove kulture. Ono to sada sleduje kroz jedan vek ili dva tako je visoko religiozno doivljavanje da se ne moe vie nadmaiti, ali ni vie snositi. "Takav napon, koji se granii sa unitenjem., poznale su i gotika i vedska dua, i svaka druga, samo jednom u svoje rano jutro. Sada nastaje .veliki mit u persiskom, jevrejskom, mandejskom, hrianskom verskom krugu, i u onome krugu zapadne pseudomorfoze, isto onako kao i indisko, antiko i zapadnjako viteko doba. Isto onako kako se u ovoj kulturi ne mogu odeliti nacija, drava ,i crkva, boansko i svetovno pravo, nema ni jasne razlike izmeu vitekog i religioznog junatva. Prorok se stapa sa borcem, a istorija velikog stradalnika uzdie se do nacionalnog epa. Sile svetlosti i tame, bajoslovna bia, aneli i demoni, satana i dobri duhovi bore se meusobno; sva je priroda bojite, sve od poetka sveta pa do njegovog unitenja. Duboko dole u ljudskome svetu odigravaju se dogaaji i stradanja vesnika, religioznih heroja i junakih muenika. Svaka nacija, u smislu koji pripada toj kulturi, ima svoju junaku skasku. Na Istoku, iz ivota persiskog proroka postaje epsko pesniko delo dinovskog obima. Kad se on raa, odjekuje svima nebesima Zaratustra-smeh, i tom smehu odgovara sva priroda. Na Zapadu, oko sve vie izobraavane stradalake istorije Isusove, log pravog epa hrianske nacije, nastaje krug bajki o njegovom 282

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult detinjstvu, koji najzad ispunjuje itav jedan poetski rod. Lik Majke Boje i dela apostola postaju, kao ono istorija o zapadnjakim krstakim junacima, sreditem opirnih romana (Tomina dela, Pseudoklementine), koji nastaju tokom 2 veka svuda od Nila pa do Tigra. U jevrejskoj Hagadi i u Targumenu skuplja se obilje bajki o Saulu, Davidu, patrijarsima i velikim tanaimima, kao Jehudi i Akibi1, i neiscrpna mata toga doba dohvata i itavu dostupnu joj sadrinu kasnoantikih kultskih legendi i romana o osnivaima (ivot Pitagore, Hermesa, Apolonija od Tijane). Krajem 2 veka ovo uzbuenje se gasi. Prolo je cvetno doba epskog pesnitva i poinje mistiko proimanje i dogmatsko ralanjavanje religioznih materija. Uenja nove crkve stavljaju se u sisteme. Junatvo ustupa sholastici, pesnitvo misli, vidilac i trailac sveteniku. Rana sholastika, koja se zavrava oko 200 (odgovarajui zapadnjakoj epohi iz 1200), obuhvata elu gnozu u najirem smislu, veliko sagledanje: pisca Jovanova evanelja, Valentina, Bar Dajzana i Markiona, apologete i najstarije oce do Irineja i Tertulijana, poslednje tanaime do zavrivaa Mine, rabi Jehude, a u Aleksandriji novopitagorejce i hermetiare. Sve to odgovara na Zapadu artreskoj koli, Anselmu od Kenterberija, Joahimu Floriskom, Bernaru od Klervoa i Hugu od Sen-Viktora. Visoka sholastika poinje novoplatonizmom, Klimentom i Origenom, prvim Amorejcima i tvorcima mlae Aveste pod Ardeirom (226 241) i apurom I, a najpre mazdaistikim prvosvetenikom Tanvazarom. Ujedno poinje i odvajanje vie religioznosti od seljake pobonosti, koja jo uvek prebiva u apokaliptikom raspoloenju i koja se, otada, odrava skoro neizmenjena pod raznim imenima sve do u felatvo turskoga doba, dok u gradskom i duhovnijem gornjem svetu zajednica islama uzima LI se persisku, jevrejsku i hriansku. Polako se sada zavravaju velike crkve. Odluilo se najvaniji veliki doivljaj 2 veka da iz uenja o Isusu ne proizie preoblikovanje jevrejstva, nego nova crkva koja se upravlja ka Zapadu, dok sc jevrejstvo, ne izgubivi nita u svojoj unutarnjoj snazi, okree Istoku. Trei vek pripada najveim 'miinim gradovi1

M. J. ben Gorion, Die Sagen der Juden, 1913. 23

PENGLER Propast Zapada nama teologije. Snalo se u istoriskoj stvarnosti. Kraj sveta je izmakao u daljinu i nastaje dogmatika, koja objanjava novu sliku sveta. Zora visoke sholastike ima kao pretpostavku to da se veruje u trajnost uenja koja sada valja zasnovati. Kada se pregledaju ova zasnivanja, izlazi da aramejsko maternje tle razvija .svoje oblike u tri pravca.Na Istoku, iz zaratustranske religije ahemenidskog doba i iz ostataka njene svete knjievnosti stvara se mazdaistika crkva sa strogom hijerarhijom i briljivim ritualom, sa tajnama, slubom i ispoveeu (patetj. Kao to je spomenuto, zapoeo je Tanvazar sakupljanje i ureivanje nove Aveste; pod apurom I, kao istovremeno i u Talmudu, pridoli su profani tekstovi medicinske, pravne i astronomske sadrine; zavretak je obavio crkveni knez Mahraspand pod apurom II (309 379), pa je za arabljansku kulturu samo po sebi razumljivo to je odmah pridoao i komentar na pehlevi-jeziku, Zend. Nova Avesta je, kao i jevrejska i hrianska Biblija, kanon pojedinih spisa; i znamo da .su se u Nakima (prvobitno 21), od to doba izgubljenim, nalazili: jedno Zaratustrino evanelje, istorija o obraanju'Vitaspe, jedno Postanje, jedna pravna knjiga i jedan rodoslov sve do persiskih kraljeva, dok se, to je vrlo karakteristino, potpuno odrao Vendidad, taj po Geldneru Levitik Persijanaca. Novi osniva religije pojavljuje se 242 u vreme apura I: to je Mani, koji je obuhvatio, odbacujui bezspasiteljsko jevrejstvo i grcistvo, svu masu magiskih religija u jednu od najmonijih teolokih tvorevina svih vremena, radi koje ga je 276 mazdaistiko svetenstvo razapelo na krst. Otac njegov, koji je u kasnim godinama napustio porodicu i stupio u jedan manejski red, opremio je sina .celokupnim znanjem svog vremena; tako je on sjedinio osnovne misli Haldejaca i Persijanaca sa mislima jovanovskog, istonog, hrianstva, to je pre njega, bez ikakve namere da osnuje crkvu, pokuao da uini u hriansko-persijskoj 2

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult gnozi i Bar Dajzan'. On shvata mistike likove jovanovskog logosa (koji on izjednauje sa persiskim Vohu mano), Zaratustru iz Avesta-legende i Budu iz kasnijih tekstova, kao .boanske emanacije, a sama sebe objavljuje kao Parakleta Jovanova evanelja i Saoshianta Persijanaca. Kako sada znamo iz turfanskih nalaza, meu kojima se nalaze i delovi dotada potpuno izgubljenih spisa Manievih, crkveni jezik mazdaista, manihejaca i nestorijanaca, nezavisno od dotinog tekueg jezika, bio je pehlevi. Na Zapadu razvija svak od dve kultslce crkve, i to na grkom pisanom jeziku', svoju teologiju, a one su obe ne samo srodne, nego u najveoj meri i identine. U Manievo vreme poinje teoloko stapanje aramejsko-persiskog kulta Mitre i aramejsko-haldejske religije sunca u jedan sistem, iji prvi veliki crkveni otac postaje, oko 300, Jamblih, savremenik Atanasija (ali i Dioklecijana), koji 295 uzdie Mitru do' henoistikog boga carstva. Njegovi svetenici ne razlikuju se, bar duevno, ni u emu od hrianskih. Proklo, takoe pravi crkveni otac, prima u snovima prosvetljenja o jednom tekom mestu teksta i eleo bi da budu uniteni svi spisi filozofa, sem Platonova Timeja i haldejske knjige orakula, koje su obe za njega kanonske. Njegove himne, ,svedoanstva prave pusitnjake skru- enosti, preklinju Heliosa i druge pomagae za zatitu protiv zlil> duhova. Hijerokle pie moralni trebnik za vernike novopitagorejske zajednicg, u koji se moralo dobro zagledati, pa da vidimo da nije hrianski. EpiOn je morao vrlo tano poznavati, usmenim preda njem, uenje koje je u osnovi Jovanova evanelja. I Bar Dajzan (t 254) i. apostolska Tomina istorija, koja potie iz njegovog kruga, vrlo su daleko od pavlovskog uenja, to se u Mania penje do otrog neprijateljstva i do toga da on naziva istoriskog Isusa zlim demonom. Tu moemo da zagledamo u sutinu skoro podzemnog hrianstva, o kome crkva pseudomorfoze (iji je pisani jezik bio grki) nije vodila rauna, pa je stoga ono dosad izmaklo crkvenoj istoriji. Ali sa istoka Male Azije potiu i Markion i Montan: tu je poslala Naasenska knjiga, u osnovi persiska, a posle sa jevrejskim i onda sa hriankim naslagama; pa onda dalje na istok, moda u Matejevu manastiru kod Mosula, pisao je Afrahat oko 340 ona udna pisma, pored iieg je hrianstva zapadno razvie od Irineja do Atanasija prolo i ne pominjui ga. Istorija nestorijanskog hrianstva poinje stvarno ve u drugom veku.
1

PENGLER Propast Zapada skop Sinezije postaje od novoplatonskog crkvenog kneza hrianski, a da nije ni bilo nekog obraanja. Zadrao je svoju teologiju, a samo izmenio imena. Novoplatoniar Asklepijad mogao je preduzeti da napie veliko delo o jednakosti svih teologija. Imamo i neznaboaka evanelja i itija svetaca, kao to su i hrianska. Apolonije napisa ivot Pitagorin, Marin Proklov, Damaskije Izidorov: izmeu ovih spisa, koji svi poinju i zavravaju molitvom, i hrianskih muenikih dela nema nikakve razlike. Porfirije oznaava kao etiri boanska elementa: veru, ljubav, nadu i istinu. Izmeu ovih crkava Zapada i Istoka razvija se, iz Edese posmatrano ka Jugu, talmudska crkva (sinagoga) na aramejskom pisanom jeziku. Jevrejski hriani (na pr. ebioniti i elkezaiti), mandejci i Haldejci nisu bile u savezima tih crkava, kao poslednji markioniti i njima, sem ako ne smatramo Manievu crkvu kao novi oblik haldejske religije. Oni su spali na sekte koje su, bezbrojne, ivotarile u senci velikih crkava ili se gubile u savezima tih crkava, kao poslednji markioniit i montanci u manihejstvu. Oko 300, sem neznaboake, hrianske, persiske, jevrejske i manihejske crkve, nije vie postojala nijedna magiska religija od znaaja.

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult Najpre je, u seditu aramejskog tla, u Ozroeni, oko 200, hrianstvo postalo dravnom religijom. U sasanidskome carstvu 226 postao je to mazdaizam; pod Aurelijanom (f 275) a pre svega pod Dioklecijanom (295) sinkretizam (sakupljen u kultovima Divus-a, Sol-a i Mitre) postaje dravnom religijom u rimskoj imperiji. Konstantin od 312, jermenski kralj Trdat oko 321, urijanski kralj Mirijan nekoliko godina kasnije prelaze u hrianstvo. Na Jugu morali su postati hrianski: Saba ve u 3 veku, a Aksum u 4 veku; istovremeno carstvo Himjarita postaje jevrejsko, a car Julijan pokuava jo jednom da uvrsti vladavinu neznaboake crkve. Suprotnost tome ini, i to opet u svima religijama ove kulture, irenje monatva sa svojim radikalnim okretanjem od drave, istorije i stvarnosti uopte. Proti vnitvo bia i budnoga bia, dakle religije i politike, prirode i istorije, ne moe se ipak sasvim savladati oblikom magiske crkve i izjednaenjem njenim sa dravom i nacijom; ipak izbija rasa u ivotu ovih duhovnih tvorevina i savlauje ono to je boansko, ba zato to je ono u se uzeto ono to je svetovno. Ali ovde nema borbe izmeu crkve i drave kao u gotici, pa zato borba izbija u okviru nacije izmeu svetovnih pobonjaka i asketa. Magiska religija iskljuivo se obraa boanskoj iskri, pneumi, u oveku, koju on deli sa nevidljivom zajednicom vernih i blaenih duhova. Ostatak u oveku pripada zlu i tami. Boanstvo ne kao jedno ja nego kao gost valja da gospodari u oveku i da savlada, podvrgne, uniti sve ono drugo. U ovoj kulturi asket je ne samo pravi svetenik (svetovni svetenik ne uiva stvarno potovanje, kao ni u Rusa; veinom sme i da se. eni), nego uopte istinski pobonjak. Izvan monatva nije uopte ni mogue ispunjenje religioznih zahteva, te otuda zajednice pokajnika, pustinoiteljstvo i manastir jo zarana zauzimaju rang koji, iz metafizikih razloga, nisu mogli imati ni u Indiji ni u Kini, a da i ne govorimo o Zapadu, gde su redovi jedinstva koja se bore i koja rade, dakle dinamika 1 . Stoga se ljudstvo magiske kulture
1 Faustovski monah savlauje svoju zlu volju u sebi, a magiski ilu supstancu u sebi. Samo je ovo drugo po dualistiki.

13
Sa visokom sholastikom poinje, od 200, i tenja da se vidljivo i sve stroije podeljena zajednica vernih izravna sa organizmom drave. To izlazi nunim nainom iz oseanja sveta koje ima magiski ovek, i to dovodi do preobraenja vladara u kalife vladaoce pre svega vernih, a ne oblasti pa time i do shvatanja pravovernosti kao pretpostavke za pripadnitvo dravi, do dunosti da se gone lane religije (sveti rat islama star je koliko i sama ova kultura i ispunjavao je potpuno njena prva stolea), do toga da se u dravi nevernici, koji se samo trpe tu, stave pod sopstveno pravo i upravu (jer se boansko pravo odrie jereticima), pa time i do naina stanovanja koji se zove geto.
1 Ier latinski spisi, na pr. Tertulijanovi i Avgustinovi, ostajali su tada potpuno bez dejstva, ukoliko nisu bili prevoeni. ak i u Rimu grki je bio pravi jezik crkve.

286

27

PENGLER Propast Zapada ne deli u svet i u monake krugove sa tano odeljenim oblastima naina ivota , i istim mogunostima ekv ispunjuju verske zapovesti. Svaki poboni jeste jedna vrsta monaha 1 . Izmeu sveta i manastira nema suprotnosti, nego samo ima razlike u stepenu. Magiske crkve i redovi su istovrsne zajednice, koje se mogu razlikovati samo po obimu. Zajednica Petrova bila je red, a Pavlova zajednica crkva; Mitrina religija bila je gotovo i suvie velika da se nazove red, a suvie mala da se nazove crkva. Svaka magiska crkva je i sama jedan red, i samo iz obzira prema ljudskoj slabosti ne stavljaju se stepeni i stupnjevi askeze, nego su dozvoljeni, kao u manihcjaca- i markionista (electi i auditores). I u samoj stvari, jedna magiska nacija nije nita drugo nego suma, recl svih redova, koji u njoj povlae sve manje i stroije krugove, do pustinjaka, dervia i stuboivnika, ije budno bie pripada jo jedino pneumi. Ako apstrahujemo od prorokih religija iz kojih i meu kojima nastajahu sve brojnije redovnike zajednice obe kultske crkve Zapada bile su one iji su se mnogobrojni pustinjaci, putujui propovednici i redovi najzad razlikovali jedino imenom boanstva koje su dozivali. Svi oni preporuuju post, molitvu, celibat i siromatvo. Vrlo je sumnjivo koja je od te dve crkve oko 300 bila asketskija. Novoplatonski monah Sarapijon ide u pustinju da bi samo jo studirao Orfejeve himne; Damaskije se povlai u nezdravu peinu, pouen snom, da se neprestano moli Kibeli 2 . Filozofske kole nisu nita drugo do asketski redovi; novopitagorejci su bliski jevrejskim esejcima; kult Mitre,' pravi red, dozvoljava pristup svojim posveenjima i zavetima samo za mukarce; car Julijan hteo je da zida neznaboake manastire. Mandejstvo izgleda da je bilo grupa redovnikih zajednica razliite strogosti, a meu ' njima bila je i zajednica Jovana Krstitelja. Hriansko monatvo ne poinje sa Pahomijem (320), koji bee Zakoni o istoi i o jelu u Talmudu i Avesti zahvataju mnogo dublje u svakodnevni ivot nego, recimo, jedno 2benediktinsko pravilo. Asmus, Damaskios (Phil. Bibl. 125, 1911). Hriansko anahoretstvo je mlae od neznaboakog: Reitzenstein, Des Athanasius Werk iiher das Leben des Antonius (Sitz. Heid. Akad. 1914, VIII, 12). 288
1

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture samo sazidao prvi manastir, nego sa praoptinom u Jerusalimu. Matejevo evanelje 1 i skoro sva Dela apostolska jesu svedoanstva o strogo asketskom nastrojenju. Pavle se nije nikada osmelio da mu se izrino protivi. Persiska i nestorijanska crkva nadalje su razvile monake ideale, a islam ih je konano usvojio ii punom opsegu. Orijentalnom pobonou danas potpuno gospodare muslimanski redovi i bratstva. Jevrejstvo je prolo kroz isto razvie od karaima osmoga do poljskih hasida osamnaestoga veka. Hrianstvo, koje je jo u 2 veku bilo skoro samo jedan raireni red, ija je javna mo nadmaala daleko broj lanova, otprilike poev od 250 iznenada raste u ogromnim razmerama. To je epoha u kojoj iezavaju i poslednji gradski kultovi antike, ne ispred hrianstva ve ispred neznaboiake crkve koja je nastajala. Godine 241 prekidaju se akta Arvalske brae u Rimu; 265 pojavljuju se poslednji kultski natpisi u Olimpiji. U isto vreme dogaa se, kao neto doputeno, nagomilavanje najraznovrsnijih svetenstava na jedno lice 2 , tj. ljudi oseaju te obiaje samo jo kao obiaje jedne jedine religije. A ta religija se pojavljuje vrbujui i iri se daleko izvan grko-rimske osnovne- oblasti. Pa ipak je oko 300 hrianska crkva jedina koja se proirila po celoj arabljanskoj oblasti: iz toga ba i sleduje nunost unutarnjih suprotnosti koje ne poivaju vie na duhovnoj dispoziciji pojedinih ljudi, nego na duhu pojedinog tla, i koje ^su, otuda, dovele do raspada hrianstva u vie religija, i to zauvek. Spor oko sutine Hrista je,polje na kome se bila bitka. Tie se problema o supstanci, koji u istom obliku i pravcu sasvim ispunjavaju misao i svih drugih magiskih teologija. Novoplatonska sholastika, Porfirije, Jamblih, a pre svih Proklo, obraivali su takva pitanja u zapadnjakom obliku i u tesnom dodiru sa Filonovim nainom miljenja, pa i Pavlovim. Odnos izmeu Pra-jednog, nus-a, logos-a, oca i posrednika posmatra se sa gledita supstancionalnosti. Je li tu u pitanju zraenje, deoba ili proimanje? Da li se jedan Sve do zahteva u 19, 12 (o kopljenju) kome je Origen bukvalno sledovao. 2 Wissowa, Religion und Kultus der Romer, S. 493; Geffcken, S. 4 i 144. 289
1

PENGLER Propast Zapada u drugome sadri, jesu li identini ili se iskljuuju? Da li je trijada ujedno i monada? Na Istoku, gde ve pretpostavke Jovanova evanelja i bardezijanske gnoze pokazuju drugi oblik tih problema, zanimali su avestanske oce: odnos Ahura Mazde prema svetome duhu (spenta mainyu) u suitni Voho mano-a, te se ba u vreme odlunih sabora u Efezu i u Halkedon vrhunac dogmatske borbe oznaava prolaznom pobedom zrvanizma (438457) koji daje preimustvo boanskom toku sveta (zrvan kao istorijsko vreme) nad boanskim supstancama. Onda je najzad islam jo jednom preuzeo celo to pitanje i pokuao da ga rei u odnosu na sutastvo Muhameda i Korana. Problem postoji otkada i magisko ljudstvo, isto onako kao to su faustovskom milju dati ve i specifini zapadnjaki problemi volje namesto problema supstance. Takve probleme ne treba traiti: oni su tu im se zane misao kulture. Oni su osnovni oblik te misli i izbijaju u svim istraivanjima, pa i onde gde ih ovek i ne trai, pa ak i ne primeuje. Ali jo od poetka postoje i tri hrianska, tlom predodreena, reenja Istoka, Zapada i Juga, i ve su postavljena u glavnim pravcima gnoze recimo Barezanom, Bazilidom i Valentinom. U Edesi se sva tri stiu. Tu su odjekivale ulice od borbene vike nestorijanaca protiv pobednika na Efeskom saboru, a kasnije od poklia koji su zahtevali da se episkop Ibas baci pred ivotinje u cirku. Atanasije bee formulisao veliko pitanje, i to u duhu pseudomorfoze, a u mnogome slino svom neznaboakom savremeniku Jamblihu. Protiv Arija, koji je u Hristu gledao samo poluboga samo slina Ocu po sutini on je tvrdio: Otac i Sin su iste boanske supstance -crjg), koja je u Hristu primila ljudsko telo (soma). Re posta put. Ova formula Zapada nezavisna je od opaajnih injenica kultske crkve, razumevanje, rei nezavisno je od stalnog gledanja slikolikoga. Ovde na Zapadu, naklonjenom slikama, gde. je ba tada Jamblih pisao svoju knjigu o statuama bogova, u kojima je boanstvo na supstancialni nain prisutno i tvori udesa, 1 uvek deluje pored apstraktnog odnosa trojcdinstva i ulnoljudski odnos majke i sina, i ba jc to ono to se ne moe izostaviti iz Atanasijevih misli. 290

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult Priznanjem sutinske jednakosti Oca i Sina bio je pravi problem tek postavljen: problem istoriske .pojave samoga Sina, onako kako se ona mora shvatiti na osnovu magiskog dualizma. U peini sveta postojala je boanska i svetska supstanca, u oveku postojalo je uee u boanskoj pneumi i pojedinana dua, nekako srodna sa puti. Kako stoji sa Hristom? Odluno je bilo, a to je dolo kao posledica bitke kod Akcija, to je spor voen na grkom jeziku i na tlu. pseudomorfoze, potpuno u podruju moi kalifa zapadne crkve. Ve je Konstantin sazvao sabor u Nike j i i vladao njime, sabor na kome je pobedio Atanasijevo uenje. Na Istoku, gde se i pisalo i mislilo aramejski, jedva su ljudi i pratili ove dogaaje, kao to dokazuju Afrahatova pisma. Nije se ni vodio spor o onome to su ve davno ljudi bili odluili. Prekid izmeu Istoka i Zapada, posledica Efeskoga sabora (431), odvojio je dve hrianske nacije, persislcu crkvu i grku crkvu, ali je on unutarnje samo potvrdio prvobitnu razliitost dva naina miljenja koja su tlom bila potpuno odeljena. Nestorije i' sav Istok gledali su u Hristu drugog Adama, boanskog poslanika poslednjeg eona. Marija je rodila oveka, u ijoj ovejoj i stvarnoj supstanci (physis) stanuje ono to je boansko, nestvoreno. Zapad je u Mariji gledao majku Boga: boanska i oveja supstanca ine u njegovom telu (persona u antikoj jezikoj upotrebi) jedinstvo (koje Kiril oznaava kao evooocg)2. Kada je Efeski sabor priznao roditeljku Boga, u gradu slavne Dijane dolo je do doista antike sveane orgije3'.
1 To je i metafiziki osnov ubrzo zapoetog hrianskog oboavanja slike i pojave udotvornih ikona Marije i svetaca. 2 Nestorijanci su protestovali protiv Marije theotokos, roditeljke Boga, kojoj su suprotstavljali Hrista tlieophoros, Hrista koji u sebi nosi Boga. U tome se pojavljuje ujedno i duboka razlika izmeu religioznosti naklonjene slikama i religioznosti protivnike slikama. 3 Valja obratiti panju na zapadna pitanja o supstanci u Proklovim istovremenim spisima o dvostrukome Zevsu, o trijadi narvp, 6uvaaiq, vorjcri koji su ujedno i voTjrov itd. Zeller, Phil. d. Griechen V, 857 ff. Lcpa himna Proklova boginji Ateni je prava Ave Maria: A kad me sputa zli greh moga bia ah, i sam znam koliko me tamo

PENGLER Propast Zapada Ali je ve pre toga Sirjanin Apolinarije objavio junjaki oblik: u ivome Hristu ne samo da postoji jedna persona, nego i jedna jedina supstanca. Boanska supstanca se preobrazila, a nije se pomeala sa ovejom (nije bila kpaotg, kao to protiv njega tvrdi Grigorije Nazijanski; ovo monofizitsko shvatanje moe se, to je karakteristino, najbolje izraziit Spinozinim pojmovima: jedna supstanca u drugom modusu). Monofiziti su nazvali idolom sa dva lica Hrista sa Halkedonskog sabora (451) na kome je Zapad opet sproveo svoj oblik. Oni ne samo to su otpali od crkve, nego je dolo do ogorenih ustanaka u Palestini i Egiptu; kada su pod Jusitnijanom persiske trupe, dakle mazdaisti, prodrle do Nila, pozdravili su ih monofiziti kao oslobodioce. Poslednji smisao ove oajne borbe, koja se, za itavo jedno stolee, ticala ne uenih pojmova nego same due tla, koja se htela osloboditi u svojim ljudima bio je: povlaenje Pavlovog dela. Moramo se staviti sasvim u najintimniju duu oba naroda koja su nastajala i ostaviti na stranu sve sitne crte gole dogmatike: tada emo videti lcako su upravljenost hrianstva na grki Zapad i njegovo duhovno vezivanje za neznaboaku crkvu vrhunili u injenici: da je vladar Zapada postao poglavica hrianstva uopte. Za Konstantina, pavlovsko zasnivanje u okviru- pseudomorfoze bilo je hrianstvo uopte, i to kao neto samo po sebi razumljivo: jevrejski hriani petrovskog pravca bili su jeretika sekta, a jovanovske istone hriane on nije ni primeivao. Kada je duh pseudomorfoze na tri odluna sabora. Nikejskom, Efeskom i Halkedonskom, uobliio dogmu potpuno i konano po svojoj nastrojenosti, ustao je protiv njega elementarnom silinom pravi arabljanski svet i povukao granicu izmeu sebe i njega. Sa krajem arabljanskog ranog doba nastupa konani raspad hrianstva u tri religije, koje se mogu simboliki oznaiti imenima Pavla, Petra i Jovana, i od kojih nijednu vie ne smemo nazvati pravom i istinitom, osim ako popustimo istoriskim i teolokim amo bacaju nesveta dela koja sam poinio i svojoj zaslepljenosti budi mi milostiva, ti blaga, ti spase oveanstva, i ne dopusti da kao plen stranih kazni budem oboren, jer ja jesam i ostajem tvoja svojina! (Hymn. VII, Euclociae Aug. rel. A. Ludvvich, 1897). 292

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult predrasudama. One su ujedno i tri nacije u osnovnoj oblasti starije grke, jevrejske i persiske nacije, pa su se sluile crkvenim jezicima pozajmljenim od tih starijih nacija, grkim, aramejskim i pehlevi.

14
Poev od Nikijskog sabora istona crkva se organizovala pomou episkopalnog ustava, kome je stajao na elu katolikos iz Ktezifona, sa sopstvenim saborima, litugijom i pravom; 486 bilo je primljeno nestori jansko uenje kao obavezno, pa se time razdreila veza sa Bizantom. Otada mazdaisti, manihejci i nestorijanci imaju zajedniku sudbinu ija je klica bila postavljena u bardezanskoj gnozi. U monofizitskoj junoj crkvi pojavljuje se iznova duh pra-optine i iri se dalje; ona je najblia talmudskom jevrejstvu po svom ukoenom m'onoteizmu i po svom neprijateljstvu prema slikama (ikonama), i ona je postala, kao to je ve unapred oznaio borbeni pokli e'ig Ssog,1 zajedno -sa jevrejstvom, ishodna taka islama. Zapadna crkva ostala je spojena sa sudbinom rimskoga carstva, tj. sa kultskom crkvom koja je postala drava. Ona je postepeno u sebe primila ispovednike neznaboake crkve. Otada njen znaaj nije vie u njoj samoj, jer ju je islam skoro unitio, nego u sluaju koji je uinio da su mladi narodi nove kulture Zapada od nje primili 2 hrianski sistem kao osnovu za jednu novu tvorevinu, i to u latinskom obliku krajnjeg Zapada, koji oblik za samu grku crkvu nije imao nikakva znaaja. Jer je Rim tada bio grki grad, a latinski jezik bio mnogo odomaeniji u Africi i Galiji. Ono to spada u sutinu magiske nacije, bie koje se sastoji u rasprostiranju, delovalo je jo od poetka. Sve su ove crkve vrile misiju, i to izriito i sa velikim uspehom. Ali rasprostiranje uzima onaj strasni tempo koji ovu kulturu razlikuje od svih drugih i za koji je rasprostiranje islama najupeatljiviji i poslednji, ali nikako ne i jedini primer tek u vekovima u kojima se kraj sveta pomerio u daljinu kada je
2

' Alah il Alah! Kao i Rusi, koji su ga dosad nepromenjeno sau23

vali.

PENGLER Propast Zapada izgraena dogma o dugom bitisanju u ovoj peini sveta, u vekovima u kojima je grupa magiskih religija konano jasno uvidela problem supstance. Zapadnjaki teolozi i istoriari daju o ovoj monoj injenici potpuno lanu sliku. Imajui oko samo za zemlje Sredozemnog Mora, oni primeuju samo zapadni pravac, koji se slae sa njihovom shemom stari-srednji-novi vek, pa i tu obraaju panju samo na tobo jedinstveno hrianstvo, koje za njih u jedno izvesno vreme prelazi iz grkog u latinski oblik, pa posle toga im onaj grki ostatak izmie iz vida. Ali je ve pre njega neznaboaka crkva zadobila za sinkretistike kultove najvei deo stanovnitva Severne Afrike, panije, Galije, Britanije i du granica na Rajni i Dunavu na to se nije obratila panja kao na injenicu od ogromnog domaaja i to se uopt nije ni uvidelo kao misionarski rad. U vreme Konstantinovo, od religije druida, koju je cezar zatekao u Galiji, ostalo je vrlo malo. Prilagoavanje domaih mesnih bogova na imena velikih magiskih boanstava kultske crkve, najpre na imena Mitra-Sol-Jupiter, ima ve od 2 veka karakter vrbovanja, a isto to vai i o rasprostiranju kasnijeg kulta careva. Misija hrianstva ne bi ovde bila tako uspena da joj nije prethodila blisko joj srodna ona druga kultska crkva. Ali se ova misija nije nikako ograniavala samo na varvare. Jo u 5 veku misionar Asklepiodot obratio je karski grad Afrodizijadu iz hrianstva u neznabotvo. Jevreji su, kao to je pokazano, velianstveno vrili misiju na jugu i na istoku. Oni su prodrli preko June Arabije u unutranjost Afrike, i to moda pre Hristova roenja ili odmah posle njega; na severu prelo je, kasnije, carstvo Hazara, sa prestonicom u Astrahanu, u jevrejstvo. Odatle su Mongoli jevrejske religije prodrli do u unutranjost Nemake i tukli se 955 protiv Ugara na Lehfeldu. Jevrejski naunici sa pansko-mavarskih visokih kola molili su, oko 1000, vizantiskog cara da zatiti jedno izaslanstvo koje je imalo da ispita Hazare da li su oni potomci izgubljenih Izrailjevih plemena. Mazdaisti i manihejci prolazili su sa Tigra kroz obe imperije, rimsku i kinesku, sve do krajnjih granica njihovih. Persijanstvo je/ kao kult Mitre, dospelo 294

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture do Britanije; manihejska religija pretstavljala je oko 400 opasnost po grko hrianstvo; manihejske sekte postojale su u Junoj Francuskoj jo u doba krstakih ratova; ali su obe religije istovremeno dospele do antunga, idui istonim pravcem du kineskog zida, gde se uvoenje manihejske ispovesti u carstvo Ujgura objavljuje u jednom velikom natpisu na vie jezika, u Kara Balgasunu. Persiski hramovi ognja nastaju u unutranjosti Kine, a poev od 700 pojavljuju se persiski izrazi u kineskim astrolokim spisima. Tri hrianske crkve svuda slede za ovim tragovima. Kada je zapadna crkva obratila franakog kralja Hlodviga (496) misija istone crkve dospela je ve i na Cejlon i u kineske garnizone na zapadnom kraju velikoga zida, a misija june crkve u carstvo Aksum. Kada je, poev od Bonifacija (718), bila obraena Nemaka, nestorijanski misionari tek to nisu zadobili kinesku maternju zemlju. Uli su u antung 638. Car Gao-cung (65184) podigao je po svima provincijama crkve; oko 750 u carskoj palati propovedalo se hrianski; a 781, po jednom jo ouvanom spomen-stubu u Singanfu, sa aramejsko-kineskim natpisom, bila-je cela Kina pokrivena palatama sloge. Ali je najznaajnije to to su, u religioznim stvarima ipak iskusni, konfucijanci smatrali nestorijance, mazdaiste i manihejce kao pripadnike jedne jedine persiske religije 1 ; isto tako ni stanovnitvo zapadnorimskih provincija nije jasno razlikovao Mitru od Hrista. Islam moramo smatrati kao puritanizam sveukupne grupe ranomagiskih religija, koji se samo javio u obliku jedne nove religije, i to na podruju june crkve i talmudskog jevrejstva. U tom dubljem znaaju, a ne jedino u snazi ratnikog naleta, lei tajna njegovih basnoslovnih uspeha. Iako je on iz politikih razloga praktikovao trpeljivost (poslednji veliki dogmatiar grke crkve, Jovan Damaskin, bio je rizniar kalifin pod imenom A1 Manzor), ipak su se jevrejstvo i mazdaizam i hrianske june i istone crkve vrlo brzo i potpuno istopili u njemu. Katolikos Seleukije, Jezu jal) III, tui se da su desetine hiljada hriana prele- u islam im se ovaj pojavio, a u Severnoj Africi. Avyir. tinovoj domovini, celokupno slanovnilv<> udiu.di |<
1

Hermann," Chinesisclic Geschirlu, (I'M.'i

li

PENGLER Propast Zapada pripalo islamu. Muhamed je umro 632. Ve 641 bila je sva oblast mOnofizita i nestorijanaca, dakle i Talmuda i Aveste, u islamskom posedu. Pred Carigradom se stajalo 717, pa je i grka crkva bila pred opasnou da iezne. Ve 628, jedail Muhamedov roak predao je darove kineskom caru Taj Cungu i dobio dozvolu za misiju. Poev od 700 u antungu postoje moeje, a 720 izdaje se iz Damaska zapovest Arabljanima koji su ve davno u Junoj Francuskoj da osvoje zemlju Franaka. Posle dva stolea, kad je na Zapadu nastao nov religiozni svet iz ostataka zapadn crkve, islam je dospeo u Sudan i na Javu. Ali islam znai ipak samo jedan deo spoljanje religiske. istorije Unutarnja istorija magiske religije zavrila se Justinijanom, kao i istorija faustovske Karlom V i Tridentskim koncilom. Ako zagledamo ma u koju knjigu religiske istorije, videemo da je hrianstvo kao takvo imalo dva doba velikog mislenog po, kreta, 0500 na Istoku i 10001500 na Zapadu 1 . A to su dva rana doba dve ju kultura, i ona obuhvataju i religisko razvie pripadnih ali nehrianskih oblika. Justinijan nije, kako se uvek veli, okonao antiku filozofiju zatvaranjem atinske visoke kole (529). Takve filizofije nije bilo ve od vekova On je, etrdeset godina pre roenja Muhamedova, okonao teologiju neznabozake crkve, i isto tako, to se zaboravlja dodati, zatvaranjem antiohiskih i aleksandriskih kola okonao i hriansku teologiju. Uenje je bilo zavreno i gotovo, kao to je to bio sluaj na Zapadu, 1564 Tridenskim koncilom i 1530 augsburkom ispoveu. Religiozna stvaralaka snaga zavrava se gradom i duhom. Oko 500 zakljuuje se Talmud, a 529 u Persiji Hozru Nuirvan krvavo uguuje reformaciju Mazdaka, koja slino anabaptistima Zapada odbacuje brani ivot i svetovni posed, i koju je podupirao kralj Kobad I protiv premoi crkve i plemiskih rodova; uenje Aveste bilo je tifne konano utvreno.
1 Tree, istovremeno, sledovae u prvoj polovini narednog tisulea u ruskome svetu.

Oswald pengler / Propast Zapada Biblioteka Kristali

Urednik: Drago Kalaji Recenzent: Drago Kalaj i

Tehniki urednik: Nikola Pani Za izdavaa: Vidak Peri, direktor

Izdava: INP Knjievne novine, ,

Beograd, Francuska 7

Korektor: Nikola Poposki

Tira: 3.000
tampa: 6. oktobar Panevo

296