Mislim da ne znas s kim imas posla,mala Utvome oku spavaju nodni tramvaji

Neko silazi ulicom Sedmoga jula Ogrnut oblakom kao pelerinom Sava i Dunav se kod Ratnog ostrva spajaju Kao aneli u "Nebu nad Berlinom" Tiha se euje pesma iz moga tranzistora O nekoj zemlji u kojoj nema slobode Linija mog ivota prekida se na kratko Tamo gde se ukrtaju dve beogradske ulice I dok vetar otkida listove kalendara Ja izlazim iz tebe, kao riba iz vode Kao nevina rtva jo nevinijeg ubice.

Moda me ne razume
Moda ne oseda nita od ovog to nazirem, slutim Moda si jo mlada za poemu Moda bi bilo bolje da poneto predutim Ponekad imam utisak da preterujem u svemu Stare se lae vuku kao starice uz reku

Nosedi sedanja kao pisma, zauvek otvorena, u sebi Tek na kraju shvatimo ta smo sve propustili Kad Bog oprosti ono to niko oprostio ne bi Ali, ta sve to vredi kad doemo do kraja Kome je potreban cilj kad vie nema puta Pravila postoje da bi izuzeci doli do izraaja A ti ne shvata zato si zabrinuta...

Vetrovi duvaju dolinom sa svih strana

Zemlja se okrede oko svoje ose kao petogodinja devojica Svetom se iri zarazni miris Balkana Ludila koje se vidi sa mog i sa tvog lica Balkanskom ulicom hodaju pokretne bombe Preiveli uesnici nepotrebnih ratova Heroji bez igde iega, razoarani u hrabrost Momci bez ideala i devojke bez svatova Naputeni, prazni kontejneri na tokovima Kao utvare hodaju nodu oko solitera Beedi od maaka, pasa i penzionera Ono to nikom ne treba prodaje se po bulevarima Sreda se obino meri najjeftinijim stvarima Zemlja se okrede oko svoje ose nekako naopako Poslednjih godina, bogami, ni Zemlji nije lako

Razmiljam o postanku sveta

O nepouzdanosti geografije O subjektivnosti istorije A ti razmilja o plastinoj operaciji O toj prokletoj koici u nosu Od koje zavisi bududnost oveanstva Ja se pitam zato si opet tako nepoznata Zato si opet tako zanesena A ti se pita ko me je uinio tako neozbiljnim Da li sam lud ili se pravim lud ta o tebi kae ta moja tajanstvena ena Da li je sve to u nekom smislu protivprirodni blud Ti nema naina da zaustavi pitanja, Ja nemam naina da zaustavim odgovore...

Srbija, ta stara frajla, naputena od sveta

Udavaa u najboljim godinama Celim telom oslonjena na prolost, kao basista na kontrabas Uspavana grmljavinom topova Pokuava da se probudi iz sna Teko to ide u ovim godinama, gospoice Njene se reke ponornice ulivaju u Crno more Oblaci nose uspomene mokre i slane od kie Vode je rodilo poslednjih godina A opet, sve nekako na tamjan mirie Stare se lae vuku niz Dunav, mutan i odsutan

Jata pospanih vrana sledu na krovove i raskvaene ice Sedam beogradskih brda kao sedam grehova Legitimiu vetrove koji doledu iz ravnice Nema se ta vie komentarisati...

Ponekad pomislim da ne postoji sredina

Moe se samo voleti ili mrzeti Ljudi lau kad kau da su ravnoduni To, jednostavno, nije osedanje Osobito mislim da ga ti ne zasluuje Tebe treba voleti kao septembar ili mrzeti kao oktobar Treba te upoznati na vreme i prouavati Ko to naunici prouavaju prirodu, retku zver Treba te gledati kao zvezdu severnjau, teleskopom Ili analizirati pod mikroskopom Pokazivati loim acima kao primer neozbiljne ene U nauci jo nedovoljno iskoridene Treba te voleti kao takvu, lepu, nesavrenu Ponekad previe radoznalu, bezrazlono radosnu A opet nekako odsutnu i nasmejanu od bola Uvek u nekoj dilemi, nejasnu itavom svetu Daleko od obinog filma, od rokenrola Sama sa sobom uvek u nekom duetu Teko je to objasniti ljudima Kad si najblii savrenstvu niko te ne razume

Ljudi su kao pacovi, kopaju samo po blatu Organizuju se u opore, jedu se meusobno Ako si malo drugaiji odmah ti smanje volume A svako visoko letenje moglo bi da bude kobno

To lii na psovku radi psovke, na polupesimizam

Neka bude i tako, ako je to cena istine Ako nije bio dovoljan komunizam Mislim da ne zna s kim ima posla, mala...

Nekad me tako razbesni da ne znam gde su vrata

Zove me bez razloga i pria o slobodi Gnjavi me pitanjima, kao da sam ti tata Zatim apude neto o demonstracijama Hoda po ici ka meni kao maka A ja te sanjam kako hoda po vodi U jednoj ruci nosi sokola, dresiranog da se do smrti bori Protiv istine, protiv naih nedefinisanih susreta Ne uje pesmu s planine koja gori Divni se zvuci, slobodni kao vuci, prostiru horizontom A ti, uspravna kao katarka, lepa kao geografija Koraa mojom pesmom kao da koraa frontom Kosa ti lepra na vetru kao zastava Dominikanske republike

Lepo je i teta je to nema vie publike More se izvinjava to je nespremno za ovu sveanost Oblaci se sudaraju iznad planine kao pijani starci Munje ujedaju okolna brda kao komarci Jednom reju, prolazi kroz moje snove kao kroz pakao Zateen tim prizorom i Bog je, naravno, plakao Malo potom, sve nestaje... uje se samo moje ubrzano disanje Nalik na pesmu usamljenih neidentifikovanih zrikavaca A u tebi se skupila neka slovenska tuga Na stolu prva jutarnja kafa i puna pepeljara pikavaca Vidim ti u oima neslavnu bududnost Nekoga koga de mnogi voleti A niko mu nede verovati Mislim da ne zna s kim ima posla, mala...

Nekad me, opet, obraduje kao niko na svetu

Pita me, na primer, zato te ne shvatam ozbiljno Kada te zovem "mala" kae mi da sam budala A rasplae se, bez veze, kao na sopstvenom banketu Pa nije ni moje srce ba od elika Ili, kad pocrveni, na neku jeftinu alu Kad se rastopi na pogled kao eder na vodu Kad stoji u publici tako drukija i razliita Kao da si zalutala u neku pogrenu salu

Kad pokuava da lae, a vidi da ne ume Kada se pravi da sve moje sumnje razume Kad poe pa se vrati, kao da si neto zaboravila Jo lepa i nesigurnija nego to si maloas bila Kad ne zna kako da zavri razgovor telefonom Plai se da ne ostane nedoreena Berazloan je to strah, gospoice Ne budi nerealna, pa ti jo nisi ena

Kae ekala si me jue popodne Ljudi su prolazili kraj tebe, hladni i nepristupani U tom prostranom, glupom hodniku Neki minuti su se vukli pospano, kao sati Nije to nita neobino za tvoje godine, gospoice Onaj ko jednom ode, jednom de i da se vrati Mislim da ne zna s kim ima posla, mala Tek de se ti u ivotu naekati...

Hiljadu godina tueg iskustva osedam u svakoj tvojoj rei

A, opet, ne bih rekao da vreme stoji, naprotiv Sedamnaest godina i petnaest meseci Ipak je malo, premalo za jednu nod Broj tvojih godina pomnoen sa dva Dao bi neki opipljiv rezultat

O kome bi se moglo razmiljati bez kajanja Ovako, pre mi lii na sluajan susret Na opasan sudar sna i vasione Na idilu sa nesagledivim posledicama Tvoji su prsti nalik na zatvorske reetke Kroz koje ne vidim nita osim neba A taj osmeh, otvoren kao klavir pre diplomskog koncerta Nimalo mi ne uliva samopouzdanje U la je, esto, najlake poverovati

Oseda li Dunav pod prozorom

Oseda li miris lipa u svojoj ulici Misli li da sve to ima neki smisao Oseda li poetak jeseni u meni Nabokov je o tome neto napisao U ovim godinama lako bih mogao zaspati u snu I da me niko, osim tebe, vie ne probudi...

Ni voda ni zemlja, ni dete ni ena

Gleda me pogledom koji ne oprata A pred tobom cela moja poezija

Sdudurena kao ptica sa govornom manom Spakovana u briljivo odabrani papir, sa manicom Kao poklon za tvoj roendan Pa ovla nasloni glavu na moj kaput Pospan, ubledeo, umoran od puta Kosa ti samo sklizne niz mrak kao veverica Na usnama ti spava Venecija Sa gondolama, sa trista kanala A oko mene sve neka strana, dobro poznata lica Mislim da ne zna s kim ima posla, mala...