VINAVER: UVARI SVETA

Vinaverova misao, neuhvatljiva je. Nikad ne znate, a ni ona sama u svojoj udljivosti ne zna, na ta e sve izii. I ini se da je pre iz igre negoli iz osvete za trenutak osloboenog duha ono njeno ustremljavanje na ovovasionsku stvarnost. Otud ono "uvari sveta" zvui as kao najgora ironija, as kao poetni lan iz "Vjeruju". Sav je vor i sve spasenje moda oteti se ili iskrasti, "golupski bela" iz krvavih kandi zemljine misli, pa iznad kobi logike i geometrije uzleteti u bratsku posetu nadvaseljenskom duhu. Onda obrev se opet u zaaranom krugu, jer njena je kob to se mora vratiti, samu sebe gotovo sadistiki izvrgava mukama nunosti. A moda na kraju krajeva sve to dolazi iz vrhovne dosade: jer otkud ono nehotino, ale i i gre radi, skretanje u nesmisao? Ima tu detinjske malicioznosti da samu sebe iznenada onemogui, a ismeje sve to se za njom uputilo. (Mislimo da otud i potie nepoverenje prema Vinaverovoj misli, koja se udljivo iz krvave zbilje u zlobnu alu talasa, i nikad zaueni, ne osetimo prelaz.) Ovo je ista poezija duha, osloboenog gravitacionih sredita oseanja, te veito pokretljivog u svima pravcima. Njen izraz je bez boje, ukusa i mirisa. Ali bi vrlo nepravedno bilo klasirati je u "hladne" (to je sinonim izmiljenog i lanog). Naprotiv. to joj daje, istina ne uvek, onu osnovnu ubedljivost, to je prisustvo ivotnog pulsa i nunost da se samo tako razigrana saopti. Odmah ste naisto da ti neretko virtuozni ritmovi nisu puka majstorija, no da dotiu sa intuitivnog izvora. I ako vam se zavrti u glavi od preteranih avolija i akrobacija misli, njihov sopstveni zamah, jer su ive, prevee vas preko najopasnijih vrleti. I stvaranje novih izraza nunost je za Vinaverovu poeziju; oni upravo i ine svu dra novosti njegovih ritmikih poleta. Ako gde zazvue na egu, kriva je misao, jer se njoj htelo. U tom pogledu Vinaver stoji iznad Laze Kostia, kome je falilo muziko ustvo. Ako se ne moe bez neega to e bar liiti na formulu, onda bi se za Vinaverovu poeziju moglo rei: apsolutna razigranost jedne detinjske udljive misli.

STANISLAV VINAVER Ratni drugovi

Zbirka pesama "Ratni drugovi" upotpunjuje sveobuhvatnost doivljaja Prvog svetskog rata u srpskoj literaturi (zanimljivu trilogiju dela koja se meusobno dopunjuju sainjavala bi uz "ivot oveka na Balkanu" Stanislava Krakova i "Crvene magle" Dragie Vasia). Pesme bez rime, naizgled blie pripovednom nego poetskom obrascu, lako se itaju. U svakoj od njih, a vie ih je od tri desetine, opevana je po jedna ljudska sudbina koja se u toku vojevanja preplela sa Vinaverovom. Uzvieni primeri portvovanja i borbi smenjuju se sa prizorima ledene Albanije i zelenog jonskog ostrva... Nestvarno danas zvue ivotni putevi srpskih studenata sa Sorbone i drugih znameniti h univerziteta toga vremena, koji su se vraali u otadbinu da bi zauzeli svoja mesta u stroju. Naravno, ta nestvarnost govori vie o naem alosnom vremenu, kada ionako mnogima nije ni vano da budu nazvani ovekom. Opis sudnjeg asa, oplemenjenog stradanjima, najee je na kraju ovih pesama. Nimalo iznenaujue, u istoriji je ispisano da je tokom Velikog rata Srbija izgubila 40 odsto mukog stanovnitva...U pojedinim pesmama Vinaver acne svoje junake, prikazujui da su preozbiljno shvatili sebe i svoju ulogu u dogaajima, pa tako upuuje ironian pogled na neiskusnog mladog komandira koji treba da predvode borce iz Balkanskih ratova, ili ostarelog feljtonistu koji precenjuju svoje delo... Tek u dve-tri pesme njegovi likovi su van bojita, i nakon rata ponovo ispunjavaju negdanje ivotne ciljeve, ali u tom ivotu koji se oznaava lakim i lagodnijim ostaju bez iskazane smotrenosti i vrstine.Vie od 70 godina nakon prvog izdanja, ova preutkivana zbirka ponovo je pred nama. Za ono vreme bitna modernost pesnikog postupka, izgubila je na znaaju. Zanimljiviji je danas upeatljivi nain na koji su dogaaji opevani, prikazujui rat bez ulepavanja i kao silu s kojom su se, ne tako davno, preci morali izboriti. Iznad svega, u ovoj zbirki slavi se rtva za slobodu, i lina, i celog naroda.

Kao ilustracija, priloeni su stihovi iz pesme "potpukovnik Tiosav Drini". Kao usklik radosti i udnje, osokoljenje neutenima i trajno uverenje u nepobedivost vrline. Danas, zahtevaju i jedno posebno pozvanje da i njih i celu zbirku sauvamo, i prenesemo onima koji e ih biti dostojni. Da budu nadahnuti i ohrabreni za dane koji e neumitno ponovo doi.
Misli Eh, da mi je da izvrim samoubistvo za izvesno vreme! Ima pisaca koji se drugi put ne itaju, kao bolesti koje ne dolaze dva puta; a, ako nam da neto na ta smo ekali, mi se udimo to se nismo prevarili.

Kau: sve je reeno doli smo dockan. Da: reeno je ono to je reavano. Reena su samo ona pitanja koja su upitana. Postaviemo nova pitanja! Tako je lepo i zanimljivo traiti svaemu smisao i razlog to je najlepi sport. "iv si da trpi sve to te snae!" Ova filozofija je jedina nada, jedina vodilja kroz vrijeme smrti. Na Cakarskoj vrleti u snijegu do pojasa, na zastanku pored vatre, sretoe se pjesnici Milutin Boji i Stanislav Vinaver. U oajanju zbog poraza Srbije u rijeci Toplici se utopio pisac Milutin Uskokovi. Pjesnik Stanislav Vinaver, na putu od Medove do Valone i Draa razmilja o tragediji: "Odstupamo kroz blato, kroz glib sumorne lokvanje i trske, kroz oajnicki monoton treset, bez linija, bez jasnog obzorja, bez ijednog svesnog predelskog izraza. Ta mutna troma i tmurna strasna oblast bare i gliba, prepuna konjskih naduvenih neseva, baenih fieklija i redenika, torbica i krpa, nabaenog prua i lesa, lagano drhti pod nama i u nama, osvaja nam celu svest i svaku misao. Kao da otkako se rodismo, oprezno i teko gazimo kroz glib kroz roviti mulj, kroz ogromne leeve konja, nepostojeim krivim bludnjama" ZANOSI I PRKOSI LAZE KOSTIA HARMONIJA SVETA Grafiki atelje "Dereta" iz Beograda je, pored stalne biblioteke prevoda Stanislava Vinavera, o pedesetogodinjici od smrti ovog naeg velikog knjievnika neponovljive idejnosti, pesnika, esejiste i prevodioca, prvi put posle 1963. godine objavio njegovu monografiju "Zanosi i prkosi Laze Kostia". Ovo delo predstavljeno je u "Dereti" zajedno sa Vinaverovim poetskim delom "Ratni drugovi", koje je objavio "agor" iz Beograda. Govorei o ovom izdavakom poduhvatu, knjievni kritiar Gojko Tei je izrazio vrstu intelektualnog gneva to pola veka od pieve smrti u srpskoj prestonici nije dostojno obeleeno, ba kao to su mu i dela posle Drugog svetskog rata bila nepravedno potisnuta. Knjiga "Zanosi i prkosi Laze Kostia", koja je objavljena posthumno, predstavlja svojevrsni raskid sa srpskom epskom deseterakom tradicijom, i uspostavlja tradiciju srpske modernosti. Kako je priao profesor Miodrag Popovi, Vinaver je za ovu knjigu vodio stranu bitku i jednom je iz Nolita doao ljut i nesrean to niko nije uvideo znaaj onoga to je napisao. Meutim, u srpskoj kulturi ne postoji knjiga ovakve vrste, delo pisca posveeno piscu, poetika i autopoetika, knjiga koja se moe itati kao istorija srpskog jezika i naroda. Ona svakako treba da bude ponos tom narod u i jeziku, jer je Vinaver i svetu eleo da pokae veliinu kulture iz koje je potekao, rekao je Gojko Tei. Prema Teievim reima, Vinaver je bio sorbonski ak i potovalac Anrija Bergsona, prevodio je dela sa ruskog, panskog, francuskog, engleskog, nemakog, poljskog. Zbirkom "Ratni drugovi" Vinaver je pokazao da se na zadatu, rodoljubivu, temu moe pisati vrhunska poezija, a duu boraca je, ma ko oni bili, kao jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, opisao na neponovljiv nain. Kako je primetio urednik "Derete" Petar Arbutina, Vinaver je srpskoj sredini pokazao da se moe biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je do danas nepravedno ostao neshvaen. Vinaverovo delo je veliko, jer je roeno iz iskrenog zanos a i ogromnog i svestranog znanja, a evo ta on kae o prkosu: "Prkos je oproban i izvanredan lek za sve brige, klonulosti i dvoumljenja. Prkos se javlja u praskozorju ljudske epopeje: on izaziva i same bogove". U heraklitovskom jedinstvu suprotnosti, u njihovom ukrtaju, u velikim du hovnim sintezama, Vinaver je, kao i Laza Kosti, video vrhovnu harmoniju sveta, a verovao je u onaj Heraklitov stav da je protivno korisno, da iz raznolikosti nastaje najlepi sklad i da sve proizilazi iz borbe. Reenice naeg jezika Vinaver je video u pok retu, a smatrao je da "na jezik raspolae preobiljem uroenih ritmova, koji zahtevaju stalan i golem kujundijski rad". Svoj narod Vinaver j e jo u prvoj polovini 20. veka savetovao: "Ukrtati, kalemiti, ne usvajati iskljuivo samo ono to je zap adno, i ne vraati se nasilno". M. Vulievi | Politika | 29.12.05. Priu o Stanislavu Vinaveru nije lako napisati. Na primer, kako je poeti, prikazati itaocu pomou nekoliko odrednica, kao to je uobiajeno? Nemogue, zato to je Stanislav Vinaver bio i jedan od najzanimljivijih, najevropejskijih, najvanijih pisaca srpske knjievnosti prolog veka, i prevodilac udesne vetine, i pisac putopisa, pa i novinar, kritiar, odlian polemiar, ali i pokreta modernog u kulturi, kad je na pariskoj Sorboni studirao mate matiku kod Anrija Poenkarea, filozofiju kod Anrija Bergsona i muziku kod Vande Landovske, pa je zatim, ne ba u prvoj mladosti, u Beogradu diplomirao fiziku, kad je bio i jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, zatim i neposredni svedok Oktobarske revolucije, zarobljenik nemakih logora tokom Drugog svetskog rata, bio je prisni prijatelj vanih evropskih pesnika i pisaca, bio je i strasni jogin , diplomata, protivnik ideolokih dogmi, kad je imao iroko znanje, bio je zaljubljenik u muziku, u umetnost, u rei, u Beograd, bio je potovanja vredan erudita, briljantan stilista, duhovit... i jo mnogo, mnogo toga.

CVRCI SU NAJVEI NA SVETU U detinjstvu, koje je proveo u apcu gde je roen, kako je otkrio u intervjuu objavljenom nakon njegove smrti u listu "Republika", voleo je nou da otvori prozor i slua abe. "Strano sam voleo da sluam abe, tu teku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od druge se razlikuju za osminu tona. U poetku kada ih sluate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput uo neto vee. To su cvrci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih sluam. U poetku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do est hiljada tonova u tom koncertu. Muzika cvraka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Na jezik je bio kao abe, cvrci i frula. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokuao sam da dam reenice sa zrikavcima, abama i frulom." U gimnaziji je, seao se, oboavao muziku i matematiku. "Tu sam nalazio krajnji smisao ivota. inilo mi se neobino vano da potpuno savladam matematiku. Za muziku sam mislio da predstavlja krajnju uvstvitelnu granicu. Svirao sam klavir i vaio za vunderkinda. Mislio sam samo na te dve stvari. Knjievnost mi nije izgledala velika stvar. Bio sam zaljubljen u sr, hteo sam da uem u istinu, a poezi ja mi je izgledala zaobilazna." Po jednom intervjuu Vinaverovog sina Konstantina, osnovna preokupacija mu je "bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga uje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavniki odnos prema jeziku". Samo u tekstovima o reima, Vinaver istie svoja oseanja prema temi, a u onima drugih tema, prevladava intelektualac naunik koji svoje miljenje ili ocenu iznosi prvenstveno pomou injenica. Na primer, u eseju "Jezike mogunosti", slikoviti izrazi sugeriu da Vinaver iz dna due eli da ubedi sagovornika da "pod jezikom ne treba razumeti pri novu u reima i potovanje ove ili one sintetike finoe. Pod jezikom valja ire shvatiti ubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, usporenje, tok, um, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika." Celog ivota mu je bio "najvei problem kako ui u suti nu melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izai." Smatra da "rei nisu nita melodija je sve. Kad kaete, recimo: Sve, sve ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne moe, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne rei da biste je objasnili". PISAC "VINAVERIZMA" U tekstu "Beogradski govorni jezik" u rubrici "Beogradsko ogledalo", pun hvale objanjava "novi iv govorni jezik" koji se pojavio u Beogradu: "Izraen je itav sistem ubrzanog i slikovitog izraavanja. Iskovani su ne samo izrazi i oblici , nego i zvuni obrti na itav niz konstrukcija." Naglaava da je "ovo sve izveo sam narod, a ne knjievnici, koji su robovali starom epskom izraavanju, a plaili se novoga ivota jezika kao atrovakoga, mangupskoga, frajerskoga ili vulgarnoga". A zatim im i direktno zamera: "Pisci se boje ivih obrta kao neega, neosvetanoga isuvie lokalnoga, pa i naivnoga. Meutim, naivan je epski nain izraavanja, a novi ritmovi i nove govorne melodije omoguavaju nam da bolje i razgovetnije izrazimo dublji i zamreniji ivot dananjice." Pisci, prepoznavi se u Vinaverovim esejima, a i oni koji su se samo solidarisali s njima, javno su ga napadali. On ih je lak o i oigledno pobeivao. Tako je s jeseni 1952. godine Bora Drenovac napao Vinaverov lanak o pesniku Lazi Kostiu zamerajui mu to nije dokazao veliinu Laze Kostia nego je samo dodirnuo teze iz svog dugogodinjeg rada o njemu. "Nije zadatak novinskog lanka da teze dokazuje do kraja. Ja sam to pokuao u mome delu o Lazi Kostiu. To sam delo pisao nekoliko godina. Ono je moje ivotno delo. Ono je moj prilog jednom znaajnom poglavlju nae knjievnosti. Bora Drenovac smatra da ja nisam kompetentan za tako ta, on me podrugljivo naziva: lingvistom, matematiarem, fiziarem i pesnikom. U stvari, ja sam matematiku i fiziku studirao na Sorboni, lingvistikom se bavim otkako sam pisac, a pisac sam ve preko etrdeset godina." Kae se da je Stanislav Vinaver bio najvie napadani pisac. "Nema poetnika koji ne smatra da moe da me u svako doba i u svakom listu ili listiu najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju. Imao sam velikih razoaranja, malo zvaninog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio najiskreniji prigovarali su mi da pravim vinaverizme. Meni se ne daje ni prilike ni prostora da objavim svoje lanke. Obino me smatraju za ludog i pustog. Prema meni su, najblae reeno, nekorektni."

Kad mu je tokom rasprave u Udruenju knjievnika Srbije, u prolee 1953. godine, nekadanji nadrealista Marko Risti zamerio to govori o robotima i mainama, Vinaver se ovako odbranio: "Mislim da i jedni i drugi, u ovo doba elektronskih raunaljki, velikih tehnikih radova i atomskih orua, sainjavaju vei deo stvarnosti. Pisci koji preziru matematiku i fizik u, i ne shvataju dovoljno jezik kojim piu (ne shvataju dovoljno u smislu produbljivanja njegova) ti su pisci danas zastareli. Oni ne shvataju dinamiku nae i svetske stvarnosti. Po neki put, oni nisu ak ni na visini folklora, to jest prohujalih jezi kih i psihikih tehnika, koje su nekada oznaavale neophodni prilazak tadanjoj stvarnosti. Doba koje je preziralo matematiku, fiziku, maine, tehnike ureaje, konstrukciju i jezine slutnje to je doba prohujalo. Pisci koji to ne znaju, naivni su, najblae reeno."

Najvei sukob izmeu Vinavera i pisaca konzervativnog miljenja, pre svih s Mihailom Laliem, Milanom Bogdanoviem i s Markom Ristiem, zbio se na Izvanrednom plenumu Saveza knjievnika Jugoslavije u novembru 1954. godine. U svom "Beogradskom ogledalu" Vinaver je obavestio itaoce da je Plenum trajao etiri dana, da su referati bili unapred odreeni pa je "svaka improvizacija bila iskljuena", odnosno da nije bilo "ivih akcenata" i da je "nedostajala vibracija istinske ive rei". Napad na svoj rad opisao je ovako: "Kada sam, na kraju diskusije, zatraio re po linom pitanju (jer sam bio oebrsnut kao zaetnik naeg knjievnog metea, kao ovek koji je uneo atome i teoriju relativiteta u nau pesniku tematiku) tako esto mi je oduzimao re u slinim prilikama, ovaj mi je put, ne bez dva prekida, dopustio da se i moje mnjenje saslua. To mnjenje je ilo u prilog modernoga velikoga zamaha knjievnosti na Zapadu." Raa Popov, knjievnik, sea se da je tada s kolegama studentima uivao dok su naglas po hodnicima Filolokog fakulteta itali stenogram Vinaverovog odgovora na Laliev napad da je u srpsku poeziju uveo atome: "Parafraziram po seanju: O surovi Laliu! Zato si napao Demokrita. Laliu, Laliu, za mene je najvee ast to si me proglasio za atomskog p esnika. Nemam ja tolike snage koliku mi ti pripisuje!" Objanjavajui da je stvarnost "puna pokreta, sunovrata, snova, enji, borbe, slutnje" pa je zato jezik, tvrdio je Vinaver pred svojim neistomiljenicima, nedovoljno sredstvo da bi se objasnila "i za to pribegavamo apstrakcijama".

Kae se da je Vinaver bio najvie napadan pisac.

Nepunu godinu nakon tog dogaaja, u poslednjem intervjuu, rekao je: "Kada ja govorim u Udruenju knjievnika napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj govor ne izae u novinama, nego samo napiu da je Vinaver govorio zabavno."

Svim srcem i znanjem Vinaver je nastojao da stvaralatvo oslobodi propisa i pravila. Zato su i razumljiva njegova reagovanja u "Beogradskom ogledalu" na sve to je nastojalo da sputa slobodu stvaralakog duha. Kada su krajem 1954. godine lingvistiki strunjaci okupljeni oko profesora Jovana Belia u Matici srpskoj opet odluili da pisanje renika srpskog jezik a mora da saeka precizna pravila pravopisa, Vinaver je ironino napisao: "Uveren sam da niko od mojih italaca nije dovoljno svestan ta znai da imate posla sa pravopisnim fanaticima, cepidlakama i birokratama. Oni trae sve pod konac, mada nemaju dovoljno ni kalema ni konca, da njima sve odmere i domere. Oni bi bili u stanju da ukinu i tav pismeni i nepismeni ivot nacije sve dok se ne doe do njihovog uzor-pravopisa. Oni bi zabranili ljudima da govore, da se vole, da raaju decu sve dok se ne utvrdi kako se pie svaka pristojna i skaredna re naeg jezika. Oni bi zabranili itavu i zvaninu i linu prepisku, izdavanje uputstava, pasoa, isprava i propisa; tampanje novanica; zabranili bi kole pa i deja zabavita dokle se god ne bude znalo ta emo sa apostrofom i treba li rei vostvo ili votvo ili bundevavstvo!" A zatim podsea da " mi svi ipak piemo dosta razgovetno i Ivo Andri, Bora Stankovi, Crnjanski, Rastko Petrovi, Nastasijevi, Ujevi, da samo njih spomenem, napisae i pod dosadanjim pravopisom, remek-dela sa kojima nismo postidni u velikom svetu! Ali svakako bi ih koji pravopisni fanatik nazvao loim knjievnicima, to su re pretci pisali sa t a ne preci." U svojim prevodima, Vinaver je otkrio do tada nesluene mogunosti i lepote srpskog jezika. Kao da je time iskazao svoju posveenost i ljubav prema jeziku. Povodom 147. roendana Hansa Kristijana Andersena, zapisao je i sledee: "Ja sam prevodio Andersena godinama, i godinama sam nosio u glavi i u srcu njegove junake i junakinje. Prirodno je i ja da sam se zamislio: Ko li su i kakvi su? Ne mislim da je moja odgonetka ni najbolja ni konana, ali sam se toliko bavio Andersenom da je ona, ipak, jedan prilog tome pitanju." Kae da je prevodei Andersena osetio "da pre svega treba ui u duu njegovih linosti. Svaka bubica, zverica, pu i rua, svaki tu ima svoju izvanredno komplikovanu duu, sa bezbroj udljivih i neodredljivih zaokreta. Tu mora da bude stila: da bi se svi ti zaokreti osetili reima. Tu mora da bude samosvojnoga govora: svaka linost ivi onim to govori na sv oj osobeni nain: dugme, pero, metla, isto kao i vile, vetice, stari islueni vojnici, labudi, prvosvetenici, princeze, sneko beli, furuna, naprstak, i plehani vojnik. Svi su oni istiniti a ipak puni udi, puni ivota koji se ne moe obuhvatiti formu lama. Oko svaijeg jezika trudio sam se mesecima. Svaki govori i drugima i sebi, i svaki izraava mnogo vie no to te rei obino kazuju. Svaki izraava svoju sutinu, ali i iznenadne reenosti koje su kadre da sudbini daju sasvim drugi pravac. ivot je i pravilo, i ud, inat, merak i iznenaenje. udo treba dati, kod Andersena, stilski, a ne to bismo praznim reima rekli da se dogodilo. Nikad se ne zna kod Andersena ni ta e doi ni kako e doi, a kad je dolo znamo da je tako trebalo da bude. To je vez stilski." Moda i kao neka vrsta naravouenija, evo za kraj detalja o prolosti i sadanjosti: "Smatram da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne moete da odbacite onda padate u ponavljanje. A zadatak je pesnika da trae, misle i govore. Bez kompromisa. Svi kompromisi u tom pravcu mi izgledaju kobna literarna politika. Literatura mora da odbaci sve to je mrtvo. Napred se ide samo sa velikom literaturo m koja je do kraja verna sebi." Stanislav Vinaver decenijama je bio nepominjani pisac. A onda je, odnedavno, poeo d a se pojavljuje u delima drugih pisaca i umetnika. Tako je stigao u 21. vek kome je, oigledno, sve vreme pripadao.

Sonja iri | 2007 | Politikin zabavnik KUNO VASPITANJE

U nekadanjoj Srbiji, patriotizam se podrazumevao. ovek je mogao da bude i napred njak i radikal, i demokrata i socijalista, i monarhista i republikanac, ali je bio rodoljub. Dimitrije Tucovi, socijaldemokrata i pacifista, koji je u Skuptini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnih kredita, odazvae se pozivu za mobilizaciju i dae ivo t za otadbinu. Milan Raki, negda konzul u Pritini, napustie nikom se ne javivi udobno radno mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i pridruie se etnicima vojvode Vuka u borbi za slobodu Kosova i Metohije 1912. godine. I Stanislav Vinaver bie batinik ove tradicije. Njegov otac Avram, koji se u abac doselio iz Poljske i u grad 1899. godine doneo rendgen aparat, rat je doekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajui svoju otadbinsku dunost. Zbog svedoenja o ratnim zloinima austrougarske soldateske nad nevinim narodom, o kome je sauvan i zapisnik od 17. novembra 1914, Austrijanci ga zarobe i osude na smrt. Srpska vojska ga oslobodi, a Avram Vinaver ode u eveliju, gde bude postavljen na elo rezervne bolnice. Preleao je pegavi tifus, ali se razboleo od malarije i umr o 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj elji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajednikoj grobnici. Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine uestvuje u formiranju uvenog Skopskog akog bataljona ("1300 kaplara") i kree u borbu, da bi sa majkom Ruom, takoe poljskom Jevrejkom, preao albansku Golgotu i doao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva "Nemanja". Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja junoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatie boljevika revolucija. Iz njenog vihora ulee u vihor avangardnih pokreta u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao svedok epopeje "300 kaplara", koautor je knjige "Skopski aki bataljon", izale uoi novog rata 1941. godine. U njoj govori o mladikoj veri svojoj i svoje generacije: "Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju, ne vai. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo tee da sam ma koje druge nacije, koja se, moda, bori zbog pijace i akcija. Zato u sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajui da mi je ma ko podvalio, ne bojei se budueg istoriara i njegova suda." Po svedoenju svog sina Vuka, Stanislav Vinaver, penzionisan kao inovnik Centralnog pres -biroa, Hitlerov napad na otadbinu doekuje spreman jer je "1941. godine poao u rat pre no to je dobio poziv, kae: ide da brani svoju zemlju. Na kuni prijatelj dr Rabinovi mu govori: Bie rat, misli na porodicu, skloni se iz zemlje, a on: ena mi je Nemica, ona e sa decom u Nemaku, ja u kao oficir da poginem za otadbinu". ta bi na ovo rekao Teofil Pani, koji je patriote definisao kao "razlarmanu kastu potkontinentalnih dvopapkara, radosnih da smrde"? Pa ipak, Vinaveru se nije dalo da pogine za otadbinu. Zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden je kao zarobljenik u nemake logore. O tome je, poinjui od oseanja stida zbog sramnog poraza, svedoio u knjizi "Godine ponienja i borbe". Njegovu majku Ruu, uvenu profesorku klavira, ubie Gestapo u stranoj po beogradske Jevreje 1942. godini. I ona e, kao i njen suprug Avram, proliti krv za Srbiju, ubijena od "prosveenih Evropljana". Vinaver e se vratiti iz logora, da bi svedoio svoje rodoljublje tamo gde ga je i najvie bi lo potrebno u kulturi. Pariski ak filosofa Anrija Bergsona, ali i uvene pijanistkinje Vande Landovski, muziar, matematiar i fiziar, Vinaver je u doba socrealistikog jednoumlja irio vidike nae kulture, pripremajui je za nove uzlete. Iao je proverenim putevima. U poslednjem svom intervjuu, 2. avgusta 1955. godine, svedoio je da se od mladosti, "grozniavim itanjem", bavio podrobnim izuavanjem nae knjievnosti, od "Krmije" Svetog Save do modernog knjievnog izraza.