Antiki Srbi su svi dananji Sloveni

12.Apr.2013, 00:33, Izvor: Vaseljenska TV Slobodan Jarevi (Foto: NSPM) U naslovu ovog rada je drevna istorija Srba, a ne Slovena, jer se slovensko ime pojavljuje (tek) u 6. stoleu Nove ere, a Srbe (u smislu svih dananjih Slovena) oznaavaju antiki izvori: Herodot, Strabon, Plinije Stariji, Apian iz Aleksandrije, Dion Kasije, Klaudije Ptolomej, Euzebije Pamfil, itd. Naravno, neemo (ovde) navoditi sadraje zapisa ovih antikih i srednjevekovnih istoriara i hroniara, ali bismo uinili propust ako ne bismo ukazali na jedan malo poznati dokument o antikoj istoriji Srba (Slovena). Re je o srpskim privilegijama Aleksandra Makedonskog. Nismo imali prilike, da se o njima upoznamo tokom kolovanja, mada one upuuju na zakljuak, da su Srbi bili znaajan, mnogobrojan i rasprostranjen narod, te da se, tada, pod imenom Srbi podrazumevao dananji svet Slovena. I onaj deo koji je asimilovan, kasnije, u druge narode u Zapadnoj Evropi i na Sredozemlju. No, ako su Srbi (Sloveni) iveli, kako navodimo, skoro u celoj Evropi, zato je bilo potrebno da ih Aleksandar Makedonski nagrauje privilegijama? Jer, to bi znailo da privilegije treba da koristi skoro celokupno stanovnitvo Evrope. Odgovor je u injenici, da je Aleksandar Makedonski proirio svoje carstvo do centralne Indije, pa su se privilegije mogle odnositi na mnogobrojni srpski narod, od kojeg je Aleksandar oekivao zalaganje za odravanje ogromne imperije prostrte Evropom, Afrikom i Azijom. Odluka je mogla biti podstaknuta i Aleksandrovim rodoljubljem, jer je bio Srbin. O antikom starosedelatvu Srba (Slovena) na Balkanu i o povelji s privilegijama Srbima Aleksandra Makedonskog, svedoi i katoliki svetenik dominikanac, fra Vinko Pribojevi, sa Hvara, krajem 15. i poetkom 16. stolea. U knjizi O podrijetlu i slavi Slavena, napisae da su Sloveni u Antici imali narodna (ili plemenska) imena: Veneti, Iliri, Traani, Daani, Goti, Geti, Mizi, Raani, Makedonci, Dalmatinci Uzgred e rei, da su Sloveni: i Aleksandar Makedonski, i Aristotel, i Sveti Jeronim svi s Balkana. Kad opisuje granice drave Filipa i Aleksandra Makedonskog, vidimo da nisu oiviavale malu oblast, kako to prikazuje zvanina istorija pre Aleksandrovog pohoda na Egipat, Iran i Indiju. Rimokatoliki sveenik, Srbin, Vinko Pribojevi objanjava, da joj je granica na Severnom moru (Baltikom), a juna na egejskim ostrvima. Predstavljajui narodnosni sastav Aleksandrove vojske, navodi popunjena je Slovenima i Grcima. Pribojevi pie, da je Aleksandar Makedonski, u svojoj vienacionalnoj i vierasnoj dravi, darovao Slovene privilegijama. Pored Pribojevia, to spominju i drugi pisci. Razliito oznaavaju mesto nalaska tog dokumenta: Carigrad, Dubrovnik, Rim No, neto je nejasno iz sadraja ovih privilegija. Svi navode, da su pisane za slovenski narod, ali je to u neskladu s injenicom da se slovensko ime, kako smo prethodno upozorili, pojavljuje tek u 6. stoleu Nove ere, a o tome uverljivo svedoi i ameriki profesor dr Ivo Vukevi (iji zakljuak sledi). Vukeviu mora da verujemo, jer je prouio dela svih evropskih slavista. Beleenje slovenskog imena u vremenu kad se za njega nije znalo, upuuje, po ko zna koji put, da je Vatikan, iz nekog razloga, izbegavao da spomene Srbe. Zbog toga se takva odluka morala potovati i u vezi s naredbama Aleksandra Makedonskog, koji je jedan od najznaajnijih vladara u istoriji sveta. Ako bi se priznalo, da je srpski narod imao tako znaajnu ulogu u imperiji Aleksandra Makedonskog, onda se ne bi mogle pripisivati Srbima takve odlike kakve sadri zvanina srednjevekovna istorijska literatura Zapadnoevropljana. Ni ona o doseljavanju Srba na Balkan u 6. i 7. stoleu Nove ere. Moralo bi se postaviti i

pitanje srpske (slovenske) pismenosti jer je bilo neprihvatljivo, da su Srbi (Sloveni), u Antici, nepismeni. Vatikanu je bilo jednostavnije, da umesto Srbi upie u prevedeni dokument Sloveni. Jer, za tako mnogobrojnu populaciju, u Aziji i Evropi, i kad bi se postavilo pitanje njihove pismenosti u vreme Aleksandra Makedonskog, moglo se krivotvoriti, da su u pitanju neki slovenski odredi u makedonskoj vojsci naeni tamo negde kod Urala i Sibira, te najmljeni, da ratuju za novac, itd. Eto, toj maloj najamnikoj vojsci je Aleksandar odobrio privilegije reklo bi se. Radi takvog objanjenja, izbaeno je u latinskom prevodu srpsko ime i upisano slovensko. udno je, da u Evropi nije niko postavio pitanje otkud slovensko ime u dokumentu Aleksandra Makedonskog, kad je ono bilo nepoznato u njegovo vreme? Mogao je darovati privilegije samo Srbima, ili: Vendima, Sarmatima, Skitima, Traanima, Dalmatima, Ilirima, Daanima, itd. U pitanju je srednjevekovna praksa vatikanskih i latinskih istoriara, hroniara i dravnika da srpsko ime zamenjuju slovenskim. Zato? Niko to nije temeljno izuavao. Jasno je samo to, da zbog ovakvog uklanjanja srpskog imena iz literature Romana i Germana (a njihova literatura je bila uzor Slovenima poslednjih stolea), srpsko ime je prestalo da bude opteslovenska oznaka i zadrala se samo kao nacionalno ime slovenske veine na Balkanu (Srbi) i neasimilovanih Slovena u Nemakoj (Luiki Srbi). Milo Milojevi, srpski istoriar iz 19. stolea, istraujui u arhivama Evrope, nalazi u starosrpskom (staroslovenskom) jeziku tragove znaenja rei Srbin. Kad se upoznamo s njima, moemo razumeti Zapadnjake zato su od njega zazirali. Ti pojmovi (vezani za srpsko nacionalno ime i za imena naroda srodnih Srbima koje je prethodilo slovenskom), prema sudu Zapadnjaka, mogli su uticati na tenje dravne veze meu Slovenima, a to bi este ratne pohode Zapada na Istok, gde su iveli pravoslavni Sloveni (Rusi i Srbi), inilo teim, jer bi se katoliki Sloveni (Poljaci, Slovaci, esi, Luiki Srbi, Slovenci i Hrvati) opirali ratu protiv pravoslavnih Slovena (Srba i Rusa) s obzirom da su bili nekad jedan narod, oznaavan imenom: Srbi. A da bi to saznanje o Srbima (kao precima svih Slovena) bilo nepogodno za Zapadnoevropljane, svedoi i zakljuak, da se ti slovenski preci iz Antike (Srbi) ne bi mogli kategorisati kao nepismen i nekulturan narod, jer se pojavljuju na Sredozemlju gde je pismenost prisutna od drevnih vremena. Ovako, za Slovene se moglo rei da su bili nepismeni i nekulturni, jer se spominju tek od 6. stolea Nove ere, pa se moglo krivotvoriti da su doli u Srednju Evropu i na Balkan iz ruskih stepa gde je svet bio nepismen, gde su iveli nedravotvorni varvari. Zato je srpsko ime na Zapadu i kod Rimokatolike crkve tretirano kao zao duh. Na Zapadu su izmiljali, da je to ime od latinskog pojma rob serv. A nije tako o znaenju imena Srbin, pie dr Milojevi: Da Serb, Serbi, Sarb, Sarbi, Sjabr, itd, oznaava mnotvo, ili ukupan zbor jednorodne brae, svedoi nam i naa re Semberija, ili Serberija, koja, takoe, i u sanskritskom, kako emo nie navesti, to isto znai. Osim ovog, u svim ruskim starim pravdama, pod imenom Sjabra, Sjabrie, tj. Srba oznaava se zadruga u pokretnom i nepokretnom imanju roaka, brae kojima se ne doputa da svi izlaze na sudske dvoboje, nego po jedan. A to se isto vidi i iz ruske rei: Serbo, koja se govori oko Volge, a znai: porodicu, rod, itd. Primera radi, navodimo samo iz lekcije g. Bjeljajeva o Sjabrima, iz Pskovske ili Pljeskovske sudske gramate, koja je 1397. godine sastavljena iz ostalih ranijih zakonika raznih bivih velikih kneeva pskovskih u kojoj se, uglavnom, kae: Sjarbska su imanja pokretna i nepokretna. Pokretnim imanjima u skupu su mogli vladati i po daskama (zapisima) i bez ovih nije im na sudovima priznavano. Sjabr, za dokaz svog prava po daskama, mogao je se ili kleti, ili zakletvu doputati protivnoj strani, ili izai sa ovim na dvoboj. Tada se dvobojem pravo dokazivalo, u kojem su esto bili i svedoci za svoje parniare, a neretko i sudije su se uputale u boj, da batinom i maem dokau i u delu pravdu prave strane?! U nepokretnim imanjima, Sjabri su svi morali imati tapije, koje su, svaki za se, na sudu, morali pokazivati Dalje, re: Srb, Srbin, Sirb, Sarb i Surb i nije nita drugo osim: brat, rod, narod narod od jednog istog roda i plemena. I: slobodan, nezavisan ovek, gospodin, ili ovek koji se bavi dravnim poslovima u sopstvenom svom narodu: Serba, Sjabra, Semberija, Serbadija, Sarba, Sersa Osim dokaza iz sanskritskog jezika, koje dalje navodimo, imamo ih i u naem narodu. Tako re Srbin, u Malorusa: Sirbin, a u Gornjoluiana: Sorab, Sorb znai: najpametniji, najrazboritiji, najodabraniji, najuzvieniji, najslobodniji, najlepi, najnauniji, najvii ovek, ili jednom reju ovek koji je u svom narodu Serba, Sjabra s najboljim ljudskim svojstvima obdaren On se retko kome za ivota daje, i ako se kome daje, taj je od najvee vanosti i pote i gotovo i najsretniji ovek Imamo i pesmu iz maloruskog naroda, u kojem re Srbin, ili Sirbin, Sirbovati znai: gospodovati, ili raditi dravne, optinske, ili optenarodne poslove, a ne privatne i domae: Oj Sirbine Sirbinjenku, Mi drug dorogenjki!

Pokin Sirbu Sirbovati Vizmi sirp pidi v stip Penienku ati Eto, kakav znaaj sadri u sebi ime Srbin kojim se zvahu nekada svi narodi slavenski, a sada razdeljeni na mnoga imena Ova imena su dobili onda kad su ih tuini pregazili i pokorili, kad su im utamanili njihov slobodan narodni (dravni) ivot, pa ih napravili robljem; jer i dan danas srpski narod pokorene Srbe (pod Turcima i Austrijancima, SJ) ne zove Srbima zato to Srbin, kao to smo rekli, znai slobodnog oveka: slobodan, nezavisan narod1 Srbi se spominju i u Indiji, gde su imali i svoje drave. Re je o precima svih dananjih Slovena. Uspomenu na Indiju, kao na jednu od srpskih (slovenskih) antikih postojbina, sauvali su dananji Rusi i Srbi. To svedoi i ime evropske reke Dunava (Dunaja). Tee kroz srpske zemlje u Panoniji i dananju Rumuniju, a Rumunija i Moldavija su bile naseljene u Antici srpskim (slovenskim) plemenom Daanima, ili Dakima. Prema jednoj sauvanoj ruskoj pesmi, Dunav (Dunaj) je predstavljao i lino ime. Pesma je o Dunavu Selivanoviu srpskom (slovenskom) plemiu i junaku u Indiji. Srbi (Sloveni) su imali i u Indiji reku Dunav. Plemi Selivanovi se proslavio u odbrani svog naroda, kad su plemena (neevropske rase) napala srpske zemlje u Indiji. Srbi se nisu mogli odbraniti i povukli su se ka Bliskom istoku i Evropi. Evo te ruske pesme: Ah! Zvali molodca, Paprosili molodca, Pozivali udaljca, Posadili udaljca, Na igrie poigrat. Za dubovije stoli. Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj, Selivanovi Dunaj! Selivanovi Dunaj! el molodik udaloj, Ugoali molodca, Po dorokje stolbovoj, Ugoali udaljca, Vo kaftanje golubom! Sladkim medom i vinom. Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj, Selivanovi Dunaj! Selivanovi Dunaj! Vo kaftanje golubom, Ne napjusja vina, V krasnoj apkje na bekren, Sladka meda nehou Maet elkovim platkom. Dobroj molodec skazal, Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj, Selivanovi Dunaj! Selivanovi Dunaj! Vstreli evki molodca, Krasnu djevicu hou! Vzjali evki udaljca, Dast mnje djevka pocjeluj, Pod moguija plea. Pocjelujem budu sit. Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj, Selivanovi Dunaj! Selivanovi Dunaj! Milo Milojevi, uz ovu pesmu, navodi i antike izvore o Srbima (Slovenima) u Indiji, u vreme Aleksandra Makedonskog: Da su srpska plemena nekad, u svojoj prastaroj prvobitnoj2 indijskoj postojbini, stanovala, svedoe nam i grki pisci, koji na 327 godina pre Hrista, pri sprovodu svog imperatora, Velikog Aleksandra, ostavie svoje opise Indije i njenih stanovnika. Ovi, i potom stari zemljopisci, uglavnom piu: da su u Indiji, u njihovo vreme, bilo dve glavne ljudske rase i to: rasa belih i rasa etonskih, ili crnih ljudi, i da su se narodi u Indiji delili na 60 i vie raznih narodnih plemena. U takozvanoj sopstvenoj Indiji (India proprie dicita), a u carstvu Pirovom (Piru regus triputaris), najpoznatiji su bili Malii (Maliki), koji su, u vreme Aleksandra Makedonskog, iveli po reci Hidroata, s june strane brega Kerina. Meu ovima, umal Aleksandar ne pogibe. Zapadno od njih iveli su Oedraii, ili Draii, Drakulii, koji se u Ptolomeja zovu Kespriani (Casperaei), vrlo hrabar i silan narod; iza ovih iveli su Muzii, vrlo veliki i silan narod, s gradovima: Niom na reci Kovenu. Grci s Aleksandrom, drei da je ovaj grad osnovan Dionizijem njihovim, ili Bahusom, Aleksandar ovima podnese darove i svre se rtve. Peela ili Peena je grad na Indu; Masaga, u kojoj su ve stanovali tzv. grki i rimski Indoskiti, ili mongolsko-turska plemena Sakeni; Bukefala, tako nazvana Aleksandrom u slavu svoga konja i Nikeja osnovana istim na mestu gde je odrao pobedu nad Porom; Sanjala, gde je 17000 ljudi ubijeno, a 70000 zarobljeno; Minogora; Patala i Silopolje. U primorskoj Indiji (India Maritima) u tzv. Pandinis regis, ili Panovskoj dravi, narodi su bili Larii, Desanovii, Zorjani, Padii, i Kalingi U zalivu Bariganski su reke: Namada, Mezolja i Tinda. Gradovi: Belocura, Barogaza, Muaris, Baraa i Kotar.

Na Istonom bregu su gradovi: Komarija, Niava, i Maljara. U unutranjosti Indije su glavne drave bile: Prazijska i i Gangarijdska, a iza ovih silna i velika drava Sarbarska (Srpska), iz koje istie reka Dijamantica, a gradovi su bili: Ganga, Selinda, i Palibrata. S one strane Ganga, znatne su planine bile i: Bebirske i Semantijske, a reke: Dunav, koji izvire iz gore Bebira; Darija iz Damaske planine, Seba i Sorbana iz planina Semantijskih, a zalivi: Srbarski, ili Sabarski, Besinja, Sarbana ostrva su: Sarbira, Sitara, Jabadija, Bacikota, Kotigora. Plemena: Kosai, Sarasveti, Vigari i druga. Pri utoku Kabula u Ind, ivelo je silno i veliko pleme Peioti, a iza ovih ogromni i veliki Gandari, moda nai Bondari u Prvoj Srbiji? Slobodni Indijci, po grim piscima, zvali su se oni koji su iveli van planina: Himovati, Jamine i Sarasvete. Najpoznatiji su bili 1) Braa, koje Mahabarata opisuje kao najvee zlikovce i nevaljalce stoga to nisu imali kaste; to su im bramini mogli biti iz sviju stalea; to su jeli razna mesa; to su bili velike pijanice, itd. 2) Kui u koji su se, sa umrlim muevima, sahranjivale i sagorevale ene. Dalje od ovih, ka jugu, iveli su, u divlje koe odeveni, Srbi, a malo dalje iza njih, bilo je staro indijsko carstvo Karvata, ili tzv, po znaenju pojma u toj rei, crna unutranja strana, kroz koje je proticala reka Krna, s razvalinama carskog grada: Bianazor i jo Bima, starom stolicom ovog carstva Kaljani i gradovima: Devovara, Bidara, Nerobuda u oblasti u kojoj i danas stare i nemone trzaju i ubijaju. Dalje, u tzv. starim narodima, Serici, ili Serbici, u Tibetu i Kini primorskoj, pa sve do Sibira, iveo je tzv. serbijski narod, s glavnim gradom Serbicom (Sera vel Serba), a u Rimljana: Serum Svila, koja je tu graena, a samu svilenu bubu su zvali ser. U ovoj Serbici, ivelo je preko 14 naroda, od koji nam Ilinije, Amijan i Marcelin kazuju samo nekoliko imena i to takvih i tako izopaenih, da ih nije vredno navoditi3 Vidimo, u istorijskim izvorima se esto pojavljuje srpsko ime u Antici. Slovensko se ne javlja. Ono je prisutno u dokumentima tek od 6. stolea posle Hrista. Treba znati, ponovimo, da su Vatikan i zapadnoevropski intelektualci uvek prepravljali u tekstovima (pri prevodu na latinski i u drugim prilikama) rei: Srbin, srpski, srpski narod i zamenjivali ga: u Sloven, slovenski i slovenski narod. Kad je re o hrvatskim intelektualcima, oni su prevodili te sadraje s latinskog na srpski jezik (oni srpski jezik zovu hrvatskim), pa su ih prepravljali gde je bila re Sloven (kojom je Vatikan zamenjivao Srbin), upisivali su: Hrvat. (Hrvati ne bi mogli zameniti narod srpski izrazom narod hrvatski, jer je Evropa toliko suprotstavila Srbe i Hrvate, da se poistoveivanje jednih za druge, ne moe ni zamisliti), ali kad nau u tekstu izraz slovenski, oni to odmah pretvaraju u hrvatski). Zamenu slovenskog imena u hrvatsko, nalazimo i u knjiziO podrjetlu i slavi Slavena, spomenutog autora fra Vinka Pribojevia. Tamo, gde kod njega pie, da su svi Iliri i Traani Sloveni, hrvatski izdavai su to ispravili. Uveravaju da je re o Hrvatima, a Srbe (kao najmnogoljudniji narod na Balkanu i narod koji je jedini zadrao to iskonsko zajedniko ime za sve Slovene) i ne spominju. Ne spominju ni Ruse, ni ehe, ni Slovake Zanemaruju zakljuke hrvatske istoriografije da su Hrvati stigli na Balkan iz Irana u 6. ili 7. stoleu posle Hrista i da nisu mogli biti na Balkanu pre Nove ere, ili u vreme Aleksandra Makedonskog. Hrvati sve srpsko, ilirsko i slovensko hrvatizuju, ali je udno, da su se usudili, da to urade i u vezi s Privilegijama Slavenima Aleksandra Makedonskog (kako smo naveli, u Vatikanu su ovo falsifikovali, jer je pisalo na grkom Privilegije Srbima). U tom vatikanskom prevodu je, dakle, pisalo: Privilegium Alexandri Magni donatum populis Slavis, a u Hrvatskoj je to prevedeno, doslovno: Privilegija Aleksandra Makedonskog (Velikog) narodu hrvatskom. (Upuujemo itaoca, da su: Vatikan, Mletaka Republika, Habsburko Carstvo, Austrougarska i Nemaka koristili katolike Hrvate za prevoenje pravoslavnih i katolikih Srba u hrvatsku naciju kako bi se razbila jednobraznost srpskog naroda i celovitost srpskih teritorija na Balkanu). U knjizi fra Vinka Pribojevia je zabeleeno, da je zapadna granica junoslovenskog naroda iza Trsta i da je Istra (u njegovo doba) naseljena Slovenima, a ne Italijanima. Ovu istorijsku injenicu, uporno, istie dr Jovan I. Dereti dodajui da je re o Srbima, a ne o Slovenima, a to je uneseno i u engleske politike karte Srednjeg veka tampane krajem 19. i poetkom 20. stolea. Na tim mapama je Srbija od Peloponeza i Crnog mora do Trsta.4 S obzirom na dosadanju zvaninu istoriju, niko ne bi pomislio, da su Srbi bili starosedeoci Balkana, a, eto, katoliki svetenici svedoe o tome u 16. i 18. stoleu, a dananja zvanina istoriografija ih ne osporava. Naravno, i ne podrava ih. Samo ih preutkuje. Mnogi bi, koji poznaju duh Rimokatolike crkve, zakljuili: To je jezuitska doktrina. Ako se o neemu ne govori, to ne postoji. Razaranje srpske nacije na Balkanu U Jugoslaviji su zanemareni mnogi ueni stranci iz 19. stolea, a oni su sve stanovnike srpskih zemalja zvali Srbima, a njihov jezik srpskim. Isticali su da u srpsku naciju spadaju: pravoslavci, katolici i muslimani. Jedan od njih je francuski pisac i diplomata Ogist Dozon. Napisae 1888. godine: Rastavljena verom na tri okrnjka, podeljena politikom nudom pod razne vlasti, srpska rasa ima jo i tu

nesreu, da se rasprostire na brojne predele, ija razliita imena prikrivaju njeno jedinstvo. Srbija, Stara Srbija (u sadanjim turskim vilajetima Kosova i Skadra), Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Dalmacija s Dubrovnikom, juni predeli Maarske (Baka, Srem, Banat), Slavonija, Hrvatska (delom i s razliito obeleenim dijalektom), svi ovi krajevi, od kojih su neki stvorili kraljevstva, svi su, u potpunosti, ili delom, obitavalite srpskog naroda, a da nita ne upuuje inostranstvo na to, ako se izuzme ime nove kraljevine koja ima Beograd za prestonicu. Etniko i moralno jedinstvo, koje su vera i politika razbile, dokazuje jezik i, ako to nije mnogo reeno, odrava narodna poezija.5 Francuski istoriar Andre Bar je opisao vreme austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine (1878) i svedoio, da su Austrougari stigli u BiH s planom o prisiljavanju pravoslavnih Srba, da se odriu svoje kulture, verskih obreda i najomiljenijeg srpskog muzikog instrumenta gusala. Primetio je, da Austrougarska, izmeu ostalog, zabranjuje ime srpskog jezika i da ga je preimenovala u zemaljski jezik, mnogo prizemnije od kasnijih nastojanja lanica Evropske unije (krajem dvadesetog stolea), kad su one pristale da ga zovu malo civilizovanije bonjakim jezikom. Pogledajmo ovu meljavu srpske kulture od strane Austrougarske u 19. stoleu, uoenu od Andrea Bara: Srpska narodnost ne moe se, uostalom, ni sporiti da je starosedelac Bosne i Hercegovine. Sam Benjamin Kalaj (guverner Bosne i Hercegovine, SJ), koji je napisao Srpsku istoriju, izjavljuje da u Bosni i Hercegovini, iako ima tri vere, ivi samo jedan srpski narod. Istina je da se g. Kalaj, kad je docnije postavljen za ministra Bosne i Hercegovine, pourio da zabrani unoenje svoje knjige u zemlju kojom je imao da upravlja. Istina je da se danas srpski jezik slubeno naziva zemaljski jezik, a stanovnici se tako isto nazivaju po imenu svojih pokrajina (Bosanci i Hercegovci), ali je toliko dragocenije, da se zabelei gore navedeno priznanje, da stanovnici ovih oblasti sainjavaju samo jedan, isto srpski narod sa tri vere: Srbe pravoslavne, Srbe muslimane i Srbe katolike Sveti Sava pripada iskljuivo srpskoj crkvi; on se smatra kao zatitnik kola i crkava, sve nove crkve u BiH uzimaju za slavu dan posveen Svetom Savi (14. januar) Zemaljska vlada u Sarajevu je smatrala, da su ove svetkovine mono sredstvo za vaspitavanje naroda, i spreavala je svim sredstvima to buenje narodne svesti. Poela je zabranjivati drugi deo svetkovine, zatim prvi, a naroito kolsku sveanost Protivu srpske slave, upotrebljavaju se iste strogosti. To je praznik kojim se odlikuju pravoslavni Srbi. Oni slave slavu kao uspomenu na dan kad su razne srpske porodice ostavile mnogobotvo i prele na pravoslavlje. Za pravog Srbina, ovaj praznik ima vei znaaj, nego Boi i Vaskrs. Za vreme borbe protiv tuinske tiranije, slava je za Srbina bila simbol utehe i nade; slavei, Srbin ispunjava dunost domae i narodne pobonosti; taj dan on uzvieno posveuje ujedinjenju sve slovenske brae Austrija nee odjednom da zabrani takve pojave (srbofilske manifestacije, po oceni austrougarske vlasti, SJ), ali ona radi tako kako bi se krsne slave izobiajile.6 Spomenuli smo, da je Austrougarska zabranila i srpski muziki instrument gusle. Naalost, o tome nismo mogli nita saznati iz jugoslovenske literature. A trebalo je. Jer, Austrija i Austrougarska, kao i Turska ranije i Nemaka kasnije, imale su svoje kolonijalne programe protiv Srba bili su drukiji (prikriveniji) od programa kolonijalnih sila na drugim kontinentima. Ali, svi ti narodi, kad su se oslobodili kolonijalne vlasti, poeli su, uz pomo UN, s dekolonizacijom negovanjem svoje kulture, upotrebom svog jezika, vraanjem nacionalnih geografskih naziva, itd, a Srbi takav korak nisu preduzeli. Zato se ranije primenjene kolonijalne mere protiv Srba i danas upranjavaju od strane lanica EU i NATO-a. Ovo nije nikakvo preterivanje. Pogledajmo, Evropljani i danas savetuju Srbe, da ne gledaju u prolost, nego da se opredele za budunost. Isto je to kao kad su Austrijanci i Austrougari (dravnom prisilom) plenili srpske knjige, ometali srpske krsne slave, spreavali sveanosti posveene Svetom Savi, predlagali ruenje pravoslavnih hramova na Frukoj gori, zabranjivali epske pesme lomei srpske gusle, s ijih struna muzika prati stihove tih pesama. Nije mudro, da srpski dravnici ne zahtevaju, da se te kolonijalne mere iz prolosti vie ne primenjuju (ne nameu) u granicama srpskih drava i nad pripadnicima srpskog naroda Srba sve tri vere. Te mere su nanele zlo i Srbima muslimanske i rimokatolike vere. Jedna od njih je (strahovita) Srbe muslimane i Srbe katolike je otuila od roda, pa se vie ne oseaju Srbima. Oni danas ine drutvene zajednice bez nacionalnih korena znaju da su Srbi, ali to ne mogu da priznaju. Jer, autoritet velikih sila i verskih ustanova je uinio svoje ranio im je svest. Mora da zapadnoevropska odbojnost prema srpskom imenu ima svoje razloge. U Austrougarskoj, Nemakoj, Francuskoj, Britaniji nije zabeleeno suzbijanje slovenskog imena, ni zaziranje od drugih nacionalnih imena Slovena. Bez bojazni su Zapadnjaci spominjali: Ruse, Poljake, ehe, Slovake, Ukrajince, Bugare, Hrvate, Slovence, Beloruse Samo je srpsko ime, iz ne sasvim poznatih razloga, nerado spominjano, pa i uklanjano. Jedan od razloga za njegovo odbacivanje je, verovatno, u injenici to je bilo u Antici prisutno na

skoro celom evropskom kontinentu i to su, do danas, ostali toponimi iz srpskog (slovenskog) jezika u svim evropskim dravama, pa i u azijskim od Sredozemnog mora do centralne Indije. Znai u Antici se nije spominjalo slovensko ime, pa ono nije smetalo ljubomornim Zapadnjacima i Vatikanu. I kasnije iskrsla imena za pojedine srpske (slovenske) narode: Rusi, Slovaci, Poljaci, esi, Belorusi, Rusini nisu, takoe, smetala, jer ni njih nema u antikim izvorima. No, Zapadnoevropljani nisu skupljali i izuavali kulturnu batinu bilokojeg slovenskog naroda, jer bi, opet, nagazili na srpsko ime. Nisu!!! Zato se o Slovenima nita ne zna pre 6. stolea Nove ere, pa se, na osnovu toga, moglo lako tvrditi da Sloveni nisu poznavali pismo pre 9. stolea. Predsednik Komisije za drevnu i srednjevekovnu istoriju kulture Ruske akademije nauka i direktor Instituta drevnoslovenske i drevnoazijske civilizacije u Moskvi, prof. dr Valerij Aleksejevi udinov, zakljuuje Zapadnoevropljani su postupili sa slovenskom kulturnom batinom kao i s kulturnom batinom starosedelaca Amerike. Primeuje, da se slovenska istorija izuava od 5. i 6. stolea posle Hrista, a istorija naroda Srednje Amerike, gde je on to istraivao, samo od 18. stolea od vremena kad su panci ovaj deo Amerike proglasili svojom kolonijom. O starosedelakoj istoriji i kulturi, ne ui se ni slovo, podvlai prof. dr udinov. Obavetava, da je sreo estitog monaha Rimokatolike crkve, Diega de Landa, koji ga je obavestio, da su Evropljani u srednjeamerikim dravama, od vremena panskog osvajanja i u nae vreme, spaljivali hiljade i hiljade rukopisa Indijanaca. Priznao je Diego de Landa, da je, od vie od dve hiljade spaljenih, uspeo da spase tri stara rukopisa. Zvanina istoriografija Slovena i vanevropskih naroda je nepouzdana, zakljuuje prof. dr udinov, zato to su i jednu i drugu pisali zapadnoevropski zavojevai slovenskih zemalja. Navodi, da su Nemci potpuno uklonili podatke o dve slovenske kneevine u severnoj i istonoj Nemakoj, koje su Nemci, neasno prevarama, uspeli da pokore u 12. stoleu, a tu zateene Slovene su, do 20. stolea, germanizovali, kao to je, u Antici, Rim pokorio i romanizovao slovenske Etrurce u Italiji. udinov dodaje, da su Germani osvojili i deslovenizirali stanovnitvo i u Skandinaviji, to dokazuje i ruski filolog Veltman, u 19. stoleu.7 Savremeni istoriari o antikim Srbima (Slovenima) U zvaninoj istoriografiji evropskih drava, nema podataka o srpskom imenu u Antici, ali, ovih godina, sve vie istraivaa nalaze Srbe u davnim vremenima. Jedan od njih je prof. dr Ivo Vukevi s kalifornijskog Barbara univerziteta. Odbacio je svaku mogunost, da se igde neki narod zvao Slovenima pre 6. stolea Nove ere. Tvrdi, da su starosedeoci Balkana, u antikim dokumentima, beleeni kao Srbi, ili Vendi, Iliri, Daani, Veneti, Traani Pogledajmo njegov zakljuak o antikom stanovnitvu Balkana i o svim Slovenima u iskonu. Videemo, da su se Srbi (dananji Sloveni) prostirali na podruju celog evropskog kontinenta: Kao to sledee kratke tvrdnje pokazuju, svi gorespomenuti su apsolutno sigurni (evropski slavisti, koje je navodio profesor dr Ivo Vukevi, SJ), da su drevni Sloveni: Vendi, Anti i Sklavini bili poznati kao Srbi: 1) Srbi je izvorno, prvobitno, domae i zajedniko, ime svih Slovena; 2) Rani grko-rimski istoriari ne znaju nita o imenu Slav, oni govore samo o Vendima, ili Srbima; 3) U poetku, Sloveni su se nazivali svojim domaim imenom, Srbi, dok su ih stranci, naroito Germani, zvali Vendi ili Vindi; 4) Prema istraivanjima najveih strunjaka za ovo pitanje, u starini su se svi Sloveni zvali: Srbi; 5) Srbi je bilo ime svih slovenskih naroda, mnogo pre pojave imena Sloveni ili Anti; 6) Srbi je nekad bilo ime svih Slovena, koje su njihovi zapadni susedi zvali i Vendi, Vindi i Venedi; 7) Vremenom je izvorno ime Srbi izgubljeno, ime Anti nestalo je u 6. veku pre Hrista, a od 6. veka Nove ere, pa nadalje, u hronikama se pojavljuju imena Slavi i Slavini. U vreme kada su dananji Sloveni bili jedan narod, zvali su se Sarbaci, Sorabi, Sorbi, Srbi 11) U starini, svi Sloveni su se zvali Vendi ili Srbi. Ne mogu rei, da li je jedno prethodilo onom drugom, ili su se oba pojavila u isto vreme. Vea je verovatnoa da su u isto vreme jedno ime, Srbi, koristili izvorni nosioci.8 Poput prof. dr Ive Vukevia, i mnogi drugi savremeni istraivai upozoravaju (ovih godina), da stari istorijski izvori spominju u Evropi Srbe ponekad pod drugim imenima, koja bismo mogli oznaiti zaviajnim: Vendi, Veneti, Dalmati, Tribali, Iliri, Daani, Traani, kako to navodi i katoliki svetenik sa Hvara, Vinko Pribojevi, u 16. stoleu a zaviajna imena i danas krase preostale Srbe, pa se radije zovu zaviajno, nego nacionalno: Srbijanac, Lianin, Korduna, Banijac, Bosanac, Dalmatinac, Makedonac, Slavonac, Vojvoanin, Crnogorac Evo, kako znaajan podatak grkog istoriara, Apijana iz Aleksandrije, o Srbima u Dalmaciji, Hercegovini, Srbiji i drugim krajevima na Balkanu, objanjava jedan od tragalaca za iskonskim srpskim korenima na Balkanu, Ilija Petrovi, iz srpskog plemena Kua u Crnoj Gori: Apijan iz Aleksandrije svedoi, da je 135. godine, u dolini Neretve, rimski vojskovoa Flavijus Flakus

ratovao sa Srbima, koje nazivaju Ilirima ili Dalmatima, a najslavnija ilirska plemena su Srbi (Sordiski) i Tribali. Brojni autori iz starijih vremena, naroito, pod Tribalima podrazumevaju Srbe, tako da i srpske vladare iz loze Nemanjia identifikuju kao kraljeve tribalske. Vizantijski hroniar ore Kedrin (11. i 12. vek), zemlju Tribaliju, u kraju u kojem je mnogo kasnije otkriven Lepenski vir (na Dunavu), naziva oblast Srba, a Leonik Halkokondil, roeni Atinjanin, bez ikakvih ograda, kae da rod Tribala, Srba, na celoj zemlji je najstariji i najvei, to pouzdano znam. Identifikujui Tribale kao Srbe, on kae da se Tribali, Mizi, Iliri, Poljaci i Sarmati slue, izmeu sebe, istim jezikom Borave s ove i s one strane Dunava, iroko i nadugako vladajui ovaj ljudski rod takav je moj zakljuak borei se s razliitim burama sudbine, zaposeo je oblast oko Jonskog mora i tamo uvrstio sedita. Znak jednakosti izmeu Tribala i Srba je stavljan i mnogo kasnije ak i u 19. veku. Tako su, na primer, francuski enciklopedisti Edme Mantel i Konrad Malt-Bren (1775-1826) objavili u Parizu (1803), u 16 tomova, delo nazvano: Geografija, Matematika, Fizika i Politika svih delova sveta, napisana prema onome to je bilo objavljeno kao tano i novo od geografa, prirodnjaka, putnika i tvoraca statistika meu najprosveenijim narodima. U desetom tomu, na strani 69, napisali su i sledee: Ravnica zvana Kosovo slavna je po velikom broju bitaka. Sultan Murat, koga mi Francuzi zovemo Amurat Prvi, tu je potukao vojsku koju je predvodio Lazar, vladar Srbije. Posle pobede, Amurat je bio ubijen od jednog Tribala Sredinom 4. veka pre Nove ere, nastao je putopis: Kruna plovidba po Sredozemnom moru anonimnog grkog geografa zvanog Pseudo-Skilaks, u kojem se, bez obzira na navod, da se Dunav svojim dvama kracima uliva i u Crno i u Jadransko more, nude i uverljivi podaci o prostiranju ilirskih plemena celim jadranskim primorjem, od Istre do Epira, sve od Liburna (koje, takoe, ubraja u Ilire) do juga dananje Albanije Najpodrobnije podatke o Ilirima, nudi Herodot, po ijem se saznanju ilirska zemlja u 5. veku pre Hrista prostirala od Jadrana do izvora Morave, na istoku, i do reke Ade na severozapadu ime Iliri je imalo svoju opravdanost ne samo na oblasti na Jadranu, ve i za njihovu pozadinu, do dunavske linije na severu i severoistoku. Herodot svrstava u Ilire i Enete, odnosno jadranske Vende, kao i Istrane, Oseriate, Stulpine i druge, koji su bili, po svim predanjima, Iliri.9 Slovenski narodi su bili poznati i kao Srbi, a, eto, najpozvaniji svetski naunici i enciklopedisti, kau da se pod Srbima podrazumevaju i Traani, i Iliri, i Geti, i Vendi, itd. U citatu, antiki pisac kae, da su Srbi nastanjivali i jadransko poluostrvo, Istru, koja je, sve do najnovijeg vremena, zvanino, smatrana italijanskom teritorijom, s italijanskim narodom. Navedeni antiki izvori o Srbima (Slovenima), pa i oni iz nama prethodnih stolea, zanemarivani su, a zvanina istoriografija je beleila da su Sloveni bili nepismeni i nepokrteni do 9. stolea. To je namerno injeno u naunim krugovima zapadnoevorpskih drava. Ali, udno je, da su to prihvatili (kao temeljnu naunu istinu) intelektualci u slovenskim dravama. Posebno je neshvatljivo, da se tome nisu suprotstavili naunici i dravici u Rusiji ona je u 18. i 19. stoleu ve bila svetska sila, pa su njene prosvetne i naune ustanove mogle (bez straha od Zapada) ukloniti nametnute falsifikate. Srpski intelektualci su, meu njima: Milo S. Milojevi i Sima Lukin Lazi, u drugoj polovini 19. stolea, osporavali zvaninu istoriju, ali su njihova dela uklonjena i vie se nisu pojavljivala objavljena su tek krajem 20. stolea. Austrougarska je (u 19. stoleu) zapretila Kraljevini Srbiji trgovinskim sankcijama i uskraivanjem kredita, a pretila je i orujem, pa se Srbija povinovala i preuzela u obrazovni sistem od Germana nametnutu istoriju Slovena. Knjige Sime Lukina Lazia i Miloa Milojevia su povuene iz knjiara, prosvetnih i naunih ustanova, pa i iz biblioteka u Srbiji. Mada kolski i univerzitetski udbenici sadre, i danas, odrednice iz falsifikovane istorije Slovena, u naunim krugovima i na naunim skupovima istoriara se, danas poetkom 21. stolea, ta istorija sve ee osporava. Nije jednostavno nabrojati sve naune radove o tome, jer sredstva javnog informisanja, u veini evropskih drava, to ne objavljuju. Zato emo navesti samo nekoliko radova. Meu njima je najvie panje izazvao referat italijanskog istoriara, ankarla Tomecoli Ticijana i koautora, bugarskog lingviste P. P. Serafimova. Oni su, na Meunarodnom kongresu: Doirilovska slovenska pismenost i dohrianska slovenska kultura, Sankt Peterburg (12-14. maj 2008), naveli da su falsifikati o Srbima (Slovenima) dosegli vreme treeg milenijuma pre Nove ere. No, njihov referat nije uputio samo na srpsku (slovensku) antiku istoriju, nego i na grku, jer navode da Minojska drava na Kritu nije grka nego slovenska. Naravno, i Ticijano robuje davnom uputstvu iz Vatikana, da se srpsko ime (gde se god pojavljuje u istorijskim izvorima) zameni slovenskim, ali to ne umanjuje znaaj njegovog dela. On i Serafimov su, uz druge lingviste u Evropi, pomou slovenskih jezika, proitali linearno A i B pismo, pa su sve zapise s Krita rastumaili. Zakljuili su da su Sloveni u paleolitu prisutni u svim delovima Evrope. Tumae, da su se stari toponimi u Jugoistonoj Evropi smatrali neslovenskim, a istina je da se mogu itati samo pomou slovenskih jezika. Smatra, da su

Sloveni: i Iliri, i Traani, i Skiti i da su se naselili na Kritu u treem milenijumu pre Nove ere. Tamo su stvorili Minojsku dravu i u njoj su bili veinsko stanovnitvo. Pismenost je bila ve uobiajena na Kritu i ona se vezuje za pismo iz Vine i pismo iz Lepenskog vira oba su naena u Srbiji. Ticijano odbija svaku mogunost, da je na Kritu bila grka kultura, jer istorijski izvori upuuju na injenicu, da su se Grci doselili na Balkan tek u 7. ili 8. stoleu pre Nove ere. Grci su samo nasledili slovensku pismenost i slovensko dravno ustrojstvo s Krita. Na osnovu ovog rada, jasno je, da je i uveni Trojanski rat bio pre dolaska Grka na Balkan i da je, najverovatnije, to rat meu srpskim (slovenskim) dravama. Ne moe se tvrditi, da su u njemu uestvovali pripadnici savremenih evropskih nacija (Englezi, Nemci, Francuzi, panci, Italijani), jer su ovi narodi nacionalno stasavali u stoleima posle Rimske Imperije, kad im se formirao i jezik na bazi latinskog.10 Istovetne zakljuke, iznosi o staroj slovenskoj pismenosti ruski filolog Genadij S. Grinjevi, tvrdei da su Sloveni naseljavali levu i desnu obalu srednjeg i donjeg Dunava i da suomoguili zoru Civilizacije. Kae, da je slovensko slogovno pismo najstarije na svetu i da potie iz Vine u Srbiji iz vremena 5.000 godina pre Hrista. Iako je radio nezavisno od Ticijana i Serafimova, zakljuio je o Minojskoj kulturi ono to i oni. Grinjevi nalazi slovensko pismo i slovenski jezik na Kritu (od 20. do 12. stolea pre Hrista) i u Etruriji (Italiji) od 8. do 2. stolea pre Hrista. Zakljuuje, da su rune, naene u mnogim krajevima Evrope, slovensko pismo i da se itaju samo pomou slovenskih jezika. Tekstovi na runama potiu od 4. do 10. stolea posle Hrista i njih je proitao Genadij S. Grinjevi, to je detaljno objasnio u knjizi: Praslovenska pismenost i rezultati dekodiranja. teta je to sadraj ovog dela ne nalazi mesta u kolskim i univerzitetskim knjigama. A u njemu, izmeu ostalog, pie da je slovensko pismo najstarije na svetu i da je naeno u Evropi, Aziji i na zapadnim obalama Amerike! Grinjevi sugerie, da su i drugi narodi, irom sveta, koristili slovensko pismo. Prebacuje ruskom caru Petru Velikom, to je bio oduevljen (iz nekog nepoznatog razloga) uenim ljudima u Zapadnoj Evropi, te je mnoge pozvao u Rusiju. Ti stranci su, tvrdi Grinjevi, stvorili u Rusiji svojevrsnu istorijsku piramidu, u kojoj su, pored ostalog, uklonili predstavu o runama kao slovenskom pismu. Nauno su tumaili, da su rune pismo nepoznatog naroda i izumrlog jezika, a onda su se dosetili, da su to samo mistini simboli stvoreni radi okultnih obreda. Tako je nemaka Nacional-socijalistika partija Adolfa Hitlera, pre Drugog svetskog rata, verovala u ove zakljuke uenih Zapadnjaka, pa je preuzela jedan simbol iz runa (kukasti krst), kojeg su lanovi partije pretvorili u simbol Nemake, verujui da on dravi daruje mistinu snagu. Naravno, ueni Nemci su u Rusiji tumaili i to, da su rune starogrko pismo, naroito runski tekstovi iz Sibira i Mongolije! Svakako, oni to nisu uspeli proitati pomou starogrkog, ali je to tumaenje opstajalo u lingvistici i istoriji. U vreme carice Katarine Druge, nemaki naunici su precizirali, da su rune u Sibiru i Mongoliji pripadale nepoznatom istonom narodu. Odmakli su se od grkog jezika, jer je bilo logino, da se starogrki moe itati. Carica Katarina je naslutila istinu i s pravom je tvrdila, da je, na nepoznat nain, izgubljena veza izmeu savremene i antike slovenske pismenosti, nagovetavajui obavezu uenih, da uzroke tome treba da otkriju. Grinjevi je skrenuo panju, da Zapadnoevropljani zaziru od tragova slovenske pismenosti u iskonu, pa nikada, za hiljadu godina, nisu pokuali itanje runa pomou slovenskih jezika. inili su to pomou latinskog, grkog, hebrejskog, ali su, to je prirodno, bili neuspeni.11 Grinjevia sledi i ruski akademik Oleg Nikolajevi Trubaov. U svom delu: Etnogeneza i kultura starih Slovena lingvistika istraivanja, navodi da su Balkan i Podunavlje prapostojbina svih dananjih Slovena. Suprotno zvaninoj istoriografiji, Trubaov tvrdi da su, s Balkana i iz Podunavlja, Sloveni (neznano u kojem davnom vremenu) naselili zapadne, istone i severne krajeve Evrope i da je srpski jezik osnova svim slovenskim jezicima.12 Trubaovljev navod o Slovenima Antike u Srednjoj Evropi i na Balkanu, potvruje i rimokatoliki svetenik iz Subotice, Blako Raji, roen 1878. godine umro 1951. godine. O tome je napisao poemu u desetercu: Slava. Sadraj je suprotan navodima zvanine istorijske nauke evropskih naroda, jer tvrdi da su Iliri, Daani, Traani, Jazigi, Sarmati, Geti i drugi samo plemena Slovena i da su ratovali s Rimljanima na Dunavu, branei dananju Baku (u Srbiji). Nju Rimljani nikad nisu pokorili, mada su vladali celom dananjom Rumunijom i Moldavijom. To znai, da je Blako Raji imao uvid u neka dokumenta o starosedelatvu Slovena u Srednjoj Evropi i na Balkanu. Opisuje to u svom umetnikom delu, navodei rei jednog Grka, Dionizija, koji je u gostima kod Slovena u Panoniji. Taj Grk je savremenik i prijatelj Apostola Pavla prvi vek Nove ere, pa, kao i Apostol Pavle, pokrtava Srbe (Slovene) na Dunavu. I ova pesma bi trebalo da otrezni slovenske dravnike i zvanine intelektualce, jer oni uporno slave i veliaju irila i Metodija koji su, kobajagi, pokrstili i opismenili Slovene u 9. stoleu: Prekrii se knee Dionie,

Te on poe vako govoriti: Bani, pani i gospodo slavna, Silna vojsko, po izbor junaci! Nemojte se vi tome uditi, to slovinskim slovom progovaram, Iako sam roda Helenskoga. Proveo sam ne malo godina S bratom Pavlom u zemlji Ilirskoj, U Solunu i u Kolisima, Gdje se zbori vaim slovom lijepim. A i nema drugoga naroda Po selima u tim krajevima. Taj je narod i Pavle volio, Vie puta rado govorio: Bog ne ini razlike nikakve Izme Grka i ovih Barbara: Sve ih zove sebi na spasenje Pa sam Pavla i ja posluao, Stareina najviega suda, U Atini gradu helenskome I postao njegov sam uenik, Te upoznah Boga istinitog. Sad tog Boga ja Vama navijetam, I poznatog, a i nepoznatog. Ta svi znate vladara Svevida, Jasnog-boga, Carboga, Gradiva, Al ga niste nijedan vidili, Htjeli biste da ga upoznate, Zato ljudi naprave likove, Od drveta, kamena, pa zlata, I njime se toboe klanjaju. Al Bog pravi: Duh je nevidljivi, Neba, zemlje gospodar svemoni. I stvoritelj cijeloga svijeta13 Sve vie istraivaa se protivi dosadanjoj tvrdnji evropskih istoriara o kasnom slovenskom ukljuivanju u civilizovani svet i njihovom dolasku na Balkan tek u 6. i 7. stoleu posle Hrista. Meu njima je i Rus, Kikeev Nikolaj Ivanovi. U knjizi Megaistorija, nalazi Slovene pod imenima Skita i Sarmata. To znai, da nije bilo slovenske seobe po Evropi u Srednjem veku, jer se Skiti i Sarmati spominju u Antici na svim podrujima gde Sloveni i danas ive, pa i u dananjim podrujima Germana i Romana. Zakljuak je istovetan onom srpskih istoriara: prof. dr Olge Lukovi Pjanovi, dr Jovana I. Deretia, Svetislava Bilbije, Sime Lukina Lazia, dr Miloa Milojevia i drugih. Pogledajmo zakljuak u Kikeevoj knjizi: E. I. Klassen utvruje da je ogromno pleme sveta Skiti i vee od njega, po kazivanju Ptolomeja, pleme Sarmata, i veliko pleme Slovena, njih sve brojni drevni istoriari uporeuju s brojem zvezda na nebu ustvari su jedan te isti narod.14 1 Milo Milojevi: Odlomci istorije Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, Beograd, Dravna tamparija, 1872 novo izdanje, Beograd, ETHOS, 2004, str. 35-36. 2 Dr Olga Lukovi-Pjanovi, kao i Milo Milojevi, navodi da je prva zemlja Srba bila Indija, ali to opovrgava dr Jovan I. Dereti tvrdi da su Srbi samo, posle dva vojna pohoda, naselili Indiju, u koju su stigli s Balkana. 3 Milo Milojevi: Odlomci istorije Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji. Beograd, Dravna tamparija, 1872, novo izdanje: ETHOS; Bgd, 2004, str.54-56. 4 Fra Vinko Pribojevi: O podrijetlu i slavi Slovena, Zagreb, Narodne novine i Golden Marketing, 1997. 5 Laza M. Kosti: ija je Bosna?, Otava, tamparija Kanadskog Srbobrana, 1954, str. 23. 6 Andre Bar: Sveti Sava, slava i gusle verska agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i

Hercegovini, od 1878. do 1903, abac, Beli Aneo, 2003. 7 Lenjingradski dravni univerzitet A.S. Pukin, Sankt-Peterburg: Prvi meunarodni kongres: Doirilovska slovenska pismenost i dohrianska slovenska kultura, I knjiga, str.7-10, 2008. 8 Prof. dr Ivo Vukevi: Slovenska Germanija, Beograd, Pei i sinovi, 2007, str. 78. 9 Ilija Petrovi: Ka poreklu Drekalovu po knjigama starostavnim, Novi Sad, autorovo izdanje, 2009, str. 51-60. 10 Lenjingradski dravni univerzitet A.S. Pukin, Prvi meunarodni kongres: Doirilovska slovenska pismenost i dohrianska slovenska kultura, I knjiga, Sankt-Petrburg, 2008, str. 337-346. 11 Genadij S. Grinjevi: Praslovenska pismenost i rezultati dekodiranja, Moskva, Letopis, 1999. 12 Slobodan Jarevi: Istorijske skrivalice I knjiga, Beograd, Izdava Miroslav, 2002, str. 48-50, 13 Blako Raji: Slava, Subotica, NIP Subotike novine, 1998, str. 80-81. 14 Kikiev Nikolaj Ivanivi: Megaistorija, Moskva, Nola-pres, 2010, str. 239. The post Antiki Srbi su svi dananji Sloveni appeared first on Vaseljenska TV