Zeleni Dodatak-Sci-Fi Price Iz Kosmoplova

NAUNO-FANTASTlNA PRIA
edvard kingston
BLESAK NAD MOCVAROM

* Kako su tuni Ti susreti u snima! Naglo se budi, U mrak tapkaju' zuri Ruka dotie tminu. (pesnik Jakamoi.) arijeva supruga se jutros porodila ree trgovac dok je stavljao poslednje stvari u kola. Veeras emo to proslaviti. Mogla si kod nas ostati do sutra u jutru. teta je da propusti veeranje slavlje. Malo promene ne bi ti kodilo. Hvala ti. Bene odgovori Denet. Zna da je to uzalud. Ja vie volim usamljenost. Reci Hariju da im estitam i elim sve najbolje. Ali nisi mi rekao da li su dobili sina ili erku? Devojica je nasmei se Ben. oboje su eleli sina... Pa, dovienja. Dovienja. Denet puknu biem i konji posluno krenue. Osvrnula se zatim da bi ga jo jednom pozdravila. Videla je kako stoji i mae, klimajui glavom kao da je prekoreva. Malo kasnije, suton je -neosetno dota-kao
vrhove drvea. Kola su truckala po neravnom putu, U daljini se plavila izmaglica nad Velikom Movarom, Malo je zahladilo i Denet se ogrnu ebetom, a onda potera konje bre. elela je da stigne pre nego to se sasvim, smrai. to se vie pribliavala kui bila je sve spokojnija. Volela je ovaj kraj, prisnu tajanstvenost Velike Movare i usamljenost na'kojti je jo kao mala navikla. *** Otac je pre trideset godina iz Dordije doao ovamo, u Junu Karolinu, Od brata koji je umro godinu dana ranije, nasledio je veliko imanje pored Velike Movare, Tri godine kanji umrla mu je supruga i on je ostao sam sa dvogodinjom Denet, Moda se sa ono malo uteevine i novcem koji bi
dobio prodajom imanja mogao preseliti u grad, gde bi Denet zavrila neku bolju kolu, ali on je to odgodio za kanji, jer mu je bilo ao da se rastane s krajem koji je voleo. Kad je Denet malo porasla upisao je u kolu u oblinjem gradiu. Pet godina kanji shvatio je da e uz movaru ostati zauvek. Ne toliko zbog sebe, koliko zbog Denet. Ona se srodila s prirodom. Po povratku iz kole odlazila bi amcem dublje u movaru, ili gore na Vi soko Brdo odakle se videlo ak i more u daljini. Otac je esto vodio u lov, uio po stavljanju zamki i govorio o tome kako ivi priroda. Mnogo je i sama nauila i bilo joj je blisko sve oko nje. Vrlo brzo je nauila da priroda ume biti i opasna, ali je ona umela da se uva. Kad je otac umro imala je samo osamnaest godina. Sahranili su ga u gradiu, a ona se vratila movari. To to se tada nije otrgla, znailo je da e tu ostati do kraja ivota. esto ja odlazila u grad po namirnice i novosti. Bila je privlana i mnogi su joj nudili brak, ali ona je znala da njen izabranik ne bi napustio grad. Zato je jo uvek bila sama. Navikla je na to i nije urila sa udajom. *** Kada se iznenada pojavio blesak, Denet se uplaeno trgla. Bila je sigurna da je neto doletelo iz pravca mora i eksplodiralo nad movarom. Blesak se brzo izgubio i ona ugleda kako se gore prema nebu njie padobran. Iskoila je nz kola i potrala prema movari. Videla je da padobran nee pasti daleko i bez razmiljanja je zagazila u plitku i prljavu vodu. Denet je brzo stigla do oveka vezanog o konopce padobrana, koji je pao na malo uzvienje u ustajaloj vodi. ... eksplodirae .. mrmljao je ovek. Moram se spustiti na Treu!... Javiti na Tor... Denet je noem presekla konopce, s mukom podigla oveka i povukla ga kroz movaru. On je i dalje isprekidano aputao o Toru, opasnosti. Treoj planeti, padobranu i iskakanju. Kada ga je iznela na puteljak i podigla na kola, zastala je da predahne. Budite mirni rekla je. Odveu vas u bolnicu. Ne... u bolnicu! promrmljao je
nepoznati. Ne!... Nije bila sigurna da je to to ini pametno, ali poteraia je kola prema kui. Uostalom, tamo e pregledati ranjenika i previti, a onda ga moe odvesti do bolnice ako to bude potrebno. Pomislila je da je on moda neki prestupnik i da zbog policije ne eli u bolnicu. U svakom sluaju, on nije eleo lekara i ona ga je posluala. Na poslednjeni zavijutku, pedesetak metara od kue, kola se zanesoe jer ih je naglo okrenula, ula je kako ovek pada zajedno sa stvarima koje je kupila u gradiu. Bio je u nesvesti kad ga je opet stavila na kola. U noi ga je presvukla i pregledala. Zaudo nije bio ranjen, ve samo mokar, prljav i onesveen. Bdela je pored njega itavu no. Nije se vie plaila, jer je disao sasvim pravilno i mirno. Pred zoru se probudio. Ispriala mu je sve to se desilo. Sluao je paljivo i razmiljao. Na kraju je sasvim mirno rekao d a se nieg ne sea, i da je zaboravio svoje ime i odakle je doao. Oseala je da govori istinu, mada joj je bio udan mir s kojim je to primio. To je od udara, rekla je. Sve e biti u redu. Idem sada da vam pripremim neto za doruak. Kad se vratila, on je listao knjigu koja je stajala na stoiu. itao je brzo, upravljajui pogled prema sredini stranice. Zamolio je da mu donese sve knjige koje ima. Zatim su dugo razgovarali. Zakljuili su kako je najbolje da ostane kod nje sve dok se ne seti ptolosti. Ko zna, moda je tako sigurnije, jer je znala da ne eli u bolnicn. A kad se seti prolosti, onda e saznati zalo to nije eleo. *** Mesec dana kasnije, Denet je ve bila donela odluku da ga zadri. Imala je oveka koji ne eli da ode, mada je to bilo samo zbog sticaja okolnosti. Bio je dobar prema njoj. Prijao mu je mir koji je vladao pored movare. Kada bi, kasno uvee, pospana leala u njegovom zagrljaju, oseala je sigurnost koju joj je ulivao njegov mir. Ponekad bi se nou probudio i izlazio napolje. Dugo bi stajao gledajui, u zvezdano nebo. Govorio joj je da
ga to neobjanjivo privlai i da osea neizmernu ljubav prema dalekim zvezdama. Zvala ga je Tor, po rei koju je prvi put spomenuo posle pada u movaru. U gradiu je, na uenje trgovca, kupila veliki broj knjiga. Tor ih je vrlo brzo itao, izvanredno pamtei. Steena znanja je odmah primenjivao i izmenio mnoge stvari u kuci i oko nje. Bili su neprekidno zajedno i Denet je osetila ta eni znai mukarac, koji je voli i pomae joj. Jednog dana on predloi da nabave automobil, jer e joj tako biti lake da nabavlja namirnice i prodaje poneto od onog to ulove u movari. Prebrajali su sav novac i zakljuili da mogu kupiti samo neki automobil sa otpada. Tor je rekao da e ga lako i brzo popraviti, jer je proitao i neke knjige o automobilima. Sutradan sit se odvezli u grad na drugoj strani movare. Krenuli su rano ujutru i stigli oko podne. Dok su razgledali polovne i oteene automobile, Torovu panju privue veliki elektromagnet koji je visio na kraju ogromne dizalice. Prili su i stali pored njega, dok ga je Tor sa zanimanjem posmatrao. Odjednom se iz elektromagneta zaulo zujanje. Odmah zatim elektromagnet je privukao Tora i poneo prema ogromnoj presi koja je stare automobile sabijala u velike kocke, odakle su ili odvozili u elianu. Elektromagnet se iskljuio iznad velikih eljusti
prese, i Tor je pao dole. Tek tada se iz grla Denet oteo krik; istovremeno je prestalo kretanje dizalice, jer je ovek koji je upravljao mainom video da je u presu pao neki ovek. Denet je satima hodala po ekaonici bolnice. U prostoriju u koju su odneli Tora, svaki as su ulazili nepoznati ljudi nosei nekakve ureaje i instrumente, udila se zato tamo ulaze i ljudi u uniformama oficira, Onda su izala tri oveka. Odveli su je u jednu prostoriju i rekli da sedne. Bila je nepomina kad su joj saoptili da Tor nije stanovnik Zemlje. Doao je sa nepoznate planete Tor i letelica mu je eksplodirala nad movarom. Onda su mu se zbog pada poremetili kalemovi sa podacima u glavi, pa je tako izgubio pamenje. Elektromagnet ga je privukao, jer on nije bio od krvi i mesa, nego od plastinih masa i metala, kao i svaki drugi robot... Neto kasnije, Denet je kolima krenula kui. Mrak se ve sputao kad je napustila grad. Zurila je nekud u pravcu tajanstvene movare, dok su kola odskakala po neravninama na putu. U blizini je kriknula neka nona ptica...
KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV
SF PRIA
EDVARD KINGSTON
PUCAO JE U PROLOST
Zaas si uinio korak u nepoznato (Tomas Braun: Pisma iz smrti) tamno dvorite osetio je da je dobro to je pobegao od svetla i buke. Ovde se lake i dublje disalo, mirnije i jednostavnije se razmiljalo. Legao je na debeli tepih trave i stavio ruku pod glavu. Na nebu su mirno stajali Pegaz i Andromeda, a malo nie svetlucala Vega u Liri... Ljudi su zakoraili u svemir. Stigli su tek na Mesec, Mars i Veneru, ali ve su sanjali o zvezdama..ivot je mirisao na jedno novo, kosmiko doba; ovek se znanjem borio da sebi omogui put do zvezda, i ve se radovao tom putovanju. A Feri se ba nije radovao svom putova nju. Jer trebalo je da putuje u prolost... Desetak godina ranije, uveni fiziar Fred Hojl postavio je hipotezu o pomeranju neutrina unazad po vremenskoj osi, dakle o njenom putovanju u prolost. On je tvrdio da je neutrino mogue odgovarajuim instrumentima registrovati jo pre nego to on i nastane u nekoj reakciji u atomu. Meutim, smatralo se, to ne vai za ostale estice a pogotovo se ne moe odnositi na predmete, koji se sastoje iz ogromnog broja estica. Feri je jo kao deak sanjario o putovanju kroz vreme, o nezamislivim saznanjima koje
aina je bila gotova jo pre tri dana, a on ipak nije poleto, Nije posrei bio neki strah od smrti, ve to to u sebi nije oseao onaj elan za kakav je znao u vreme kad se odluio na ovaj rad. U stvari, odluka i nije donesena pre dve godine; on se tak sada mogao i morao reiti jednom zauvek. Jer povratka verovatno nee biti. A kad povratka nema, onda se o odlasku mora veoma dobro razmisliti. Sa oblinje ulice u tamu parka uronie mladi i devojka i prooe pored Ferija. On se nasmei toj mladosti, prijatnoj sveini parka, uboru glasova su ulice ivotu iz kojeg treba da ode. A da li treba? Onda je opet etao gradom, opet bio meu ljudima. Ali oseao se strancem, beguncem, tuim u rodnom gradu. Jer znao je da od odluke nije vie moglo da se bei. Napustio je onu grozniavu guvu veeri u toplom gradu i poao kui. Kad je uao u

bi ono ljudima pruilo. U vreme kad se pojavila Hojlova hipoteza, on je bio na drugoj godini kibernetikog fakulteta, Hipotezu je zapamtio vie nego dobro, to se videlo pet godina kasnije kad je odbranio svoju disertaciju Neutrino - put kroz vreme". Briljantno je pokazao kako se svako telo umotano" u mlaz neutrina ponaa gotovo kao neutrino. Mnogima je tada izgledalo da e vremenska putovanja biti mogua ve uskoro, ali je oduevljenje brzo nestalo. Jer neutrino se nije dao ukrotiti. Da bi se mlaz neutrina zaustavio, potreban je olovni zid" debljine koja je jedraka rastojanju izmeu Zemlje i neke od bliih zvezda odgovorio je doktor Feri kad bi ga neko upitao zato let kroz vreme jo nije mogu. On je ipak verovao da e to jednom biti mogue. Ali nije samo verovao, ve je i radio. Njegovi dani bili su pretvoreni u proraune i eksperimente. Jedno je uvek imao na umu: Silom se upravlja pomou sile; zraenjem pomou zraenja. To pravilo je sam stvorio, a, na kraju, samo dokazao i njegovu ispravnost. Jer on je ipak ukrotio neutrino. Bila je to nova vrsta zraenja, neverovatno snanog ali jednostavnog za kontrolisanje. To zraenje je zadravalo neutrine, obuhvatalo ih, teralo ih da se kreu zatvorenim putanjama. Feri je ovo otkrie zadrao za sebe. eleo je da prvo napravi kakvu mainu kojom bi putovanje kroz vreme moglo da se ostvari. Tek onda e svet saznati za njegov veliki uspeh. Dve godine rada na stvaranju vremeplova donele su Feriju jednu opasnu misao, i ona je poela da ga opseda. On je duboko verovao da e uspeti da leti kroz vreme. Nameravao je da tada otputuje u doba kad je bio dete. Moi e da vidi sebe kao deaka, da razgovara s tim deakom, da ga dodirne... Tu je poinjala ta opasna misao, tu je poinjao strah. Jer Feri je tog deaka mogao i da ubije. Naravno, njega nije privukla elja da nekog ubije, pogotovo ne da ubije sebe kao dete. On je naunik, pa je tu mogunost i posmatrao nauno. Sada je imao trideset godina. Ako bi se vratio dvadeset godina unazad, mogao bi da susretne sebe kao desetgodinje dete. Dotle je sve bilo u redu. Ali ako ubije to dete, ta e se s njim samim desiti? I kako je to uopte mogue? Jer kako neko moe doiveti tridesutu godinu ako je ubijen jo u desetoj? A on je tridesetu doiveo. Trebalo je, znai, da proveri moe li da ubije sebe u desetoj godini. Feri je bio potpuno svestan istine da e to jednom morati da proveri. Radi nauke i, jo vie, radi sebe. Vremeplov je zavrio pre tri dana. Nekada je bio ubeen da e, im ga zavri, pokuati da izvri svoj eksperunenat. Kad ga je zaista zavrio, shvatio je da se tako vane odluke ne donose lako... Podigao se sa trave na koju se ve hvatala rosa. urio je, jer je doneo odluku. Otiao je pravo u radionicu i upalio svetlost. Vremeplov se nalazio na sredini prostorije: providna lopta, sa tri noge", sa pultom punim ruica, dugmadi, instrumenata, sa tankim metalnim rebrima na providnoj masi sfere. Feri nije vie oklevao. Iz jednog pretinca izvukao je ranije spremljeno pismo, u kojem je objanjavao svoj eksperiment, i stavio ga na sto. Ako se ne vrati iz prolosti, ljudi e znati ta mu se desilo. Zatim je podigao jedan providan deo providne sfere vremeplova i uao unutra. Sve je ve bilo podeeno za dvadesetogodinji let unazad po osi vremena. Ostalo je samo da pomeri jednu polugu. I on je pomerio. Zvidanje je dolo sa svih strana istovremeno, odjednom i gotovo bolno i svetlost, talasasta crvena svetlost. Zvuk je brzo rastao, a kad se pretvori u uasnu buku, Feriju se smrai pred oima. Sve se odejdnom smirilo. Malo nakrivljena maina je stajala u umarku u blizini kue Ferijevog detinjstva. On se ve bio povratio. Stiskajui u depu revolver, izaao je iz vremeplova. Tek sada Feri shvati svu teinu onog to je nameravao da uini, tek sada. Jer on je sada zaista bio a prolosti.

Krenuo je kroz umarak. Izmeu stabala se ve videla kua, i on se uputi prema njoj. umarak je treperio od radosne pesme slavuja, ali Feri je vie uo svoj puls koji mu je tukao u grlu. Na travi, u blizini kue, leao je deak. Citao je neku knjigu. Feri zastade da srniri ubrzano lupanje srca. Uskoro e sve biti reeno. Trebalo je samo da povue obara. Feri! doktor Feri pozva deaka. Ovaj se okrenu na bok, iznenaeno gledajui oveka ije je lice bilo oroeno znojern. Doktor Feri shvati da se zaista vratio u prolost. Pred njim je bilo lice koje su sauvale fotografije u njegovom albumu. Pred njim je bio deak Feri. Nije se smelo oklevati. Trebalo je ili da, neobavljena posla, odmah bei u svoje vreme, ili da uini ono to je naumio. Verovao je da e umreti kad izvri svoju nameru, ali oseao je da je to bolje od povratka koji bi ga veno proganjao i pekao. Gaao je deaka pravo u srce, a onda povukao obara. Deak je pokuao da krikne, ali se taj bolni zvuk ugui u gru smrti. Feri se sav bio pretvorio u trenutak iekivanja ali nita se ne desi. Gledao je u deakovo beivotno telo, u ruku koja je mrtvo drala knjigu Vremeplov" Herbarta Velsa kao da je hteo da je ponese u smrt. Nemogue je da se nita nije desilo! prazno proapta Feri. U grudima mu se sklupao uas. Tada iz kue istra ovek. Videvi revolver i sina i krv, shvatio je da je dete mrtvo, i bolno potrao u osvetu. Jer on nije mogao znati... Oe, morao sam doznati ta e se desiti! vikao je Feri, ali ovek nije mogao da ga razume. Feri oseti uasan strah ne od oca ve od sebe, od vremena u koje je doao, od proteklog dogaaja. Potrao je prema umarku. Otac je trao za ubicom, pao, digao se i opet potrao. Video je kako ubica ulazi u nekakvu mainu, a zatim nestaje. Onda se vratio sinu. Plakao je drei glavu i milujui malo lice. Zvidanje je opet prestalo i Feri se izvue iz vremeplova, koji je sada pravilno stajao u radionici. Oseao je uasan, gotovo bolan strah. Problem koji ga je godinama muio nije bio reen. A on je postao ubica. Ubica!" kao da je odzvanjalo oko njega. Unitio si jedan mladi nevini ivot!". Nije vie mislio da je ubio sebe, da je izvrio samoubistvo. Jer on je bio iv. Iznenada je osetio neki bol na levoj strani grudi. Dodirnuo je to mesto rukom, i napipao neravninu pod tankom kouljom. Grozniavo je svukao i pogledao. Uasnulo ga je ono to je video tano iznad srca, jer tamo je postojao velik i ruan oiljak kojeg tu ranije nije bilo. U susednoj sobi neto se sruilo. Feri kao da se odjednom probudi iz mrtvila koje ga je stezalo. Odmah je otvorio vrata i uao u sobu. Ruka mu nepogreivo dohvati prekida, i svetlost bijesnu. Pored stola su stajala dva oveka sa eirima nabijenim na oima. Nii je drao revolver. Feri poe prema njima. Odjednom kao da ga je neto grevito epalo za grudi, i u uima mu odjeknu strahovit prasak. Tako je moralo biti! pomisli on dok je padao. Dva oveka prioe telu koje je nepomino lealo na tepihu. Tano u srce ree vii. Vraki dobro gaa i vraki si nam gadnu bedu navukao na vrat. Iznenadio nas je promrmlja nii. Ne znam kako, jer malopre nikoga nije bilo u kui. Uz novac koji smo nali doktor nam je ,,poklonio" i ubistvo. Pourimo! Iz radionice su uzeli veliku bocu benzina, koju su tamo videli desetak minuta ranije, i smrdljivu tenost prosuli po radionici, po leu i po sobama. Kad su zamakli u drugu ulicu, plamen je ve lizao zidove stare kue. Policija je kasnije nala ugljenisani le i poela potragu za ubicama. Sagoreli ostaci udno maine nisu joj nita znaili. Tako se to desilo Feriju... valjda zato to je moralo. Jer on je pucao u prolost.
SF PRIA
Aster Fajerbol
Sam sebi svemirski brod

Pojavile su se nad oblinjom uzvisinom i brzo se pribliavale. Leo je imao ve tri susreta sa utim lopticama. Dobro je znao ta ga oekuje ako ga neka od njih dodirne: uasno pranjenje, slino elektrinom, koje se od mesta udara prenosi kroz itavo telo a podsea na prolazak otrih noeva kroz ljudsko tkivo. A ono najgore u svemu bita je mogunost da se nakon utih pojave zelene loptice. Trao je gotovo bre nego to je mogao; uneo je sebe u to beanje i mislio jedino o lopticama koje su lebdele iza njega i pokuavale da ga stignu. Do reke je bilo oko dva kilometara; u njoj je leao spas. Ali trebalo je izdrati ta dva kilometara besomune trke i ni za trenutak ne smanjiti brzinu. Jer loptice svoju nee smanjiti: zaas e mu se nai za leima, a onda e poeti komar ... Uini mu se da mu na leima postaje toplije. Za trenutak tog oseanja nestade, a onda se ponovo pojavi. Leo gotovo izbezumljeno ubrza trk. Jedna loptica mu je bila za leima i samo to ga nije dodimula. Oseao je da temperatura raste. Zatim je to preto u lagano podrhtavanje. Onda ga loptica dodirnu ... Uinilo mu se kao da ga je neko udario sa svih strana istovremeno, kao da ga je neko prikljuio na izvor visokog napona. Ali ak je i tada trao: nosila ga je oajnika elja da pobedi; da to pre stigne do reke. Bol se izgubi. Znao je da je loptica sada ostala iza njega. Tako je uvek bilo: kad bi udarila, gubila je energiju, gubila brzinu, gubila trku. Ali za leima mu je bilo jo loptica. A, naravno, postojala je i mogunost da se pojave zelene... Onda je opet osetio toplotu za leima, zatim bolni udar. Trao je uporno, izgubljeno; trao je noen eljom da opstane, da pobegne, da se spase. Na Zemlju su se spustili pre dva dana. Planeta je pripadala sistemu Vege, u sazveu Lire: neto manja od Zemlje ali tea, s

veom gravitacijom topla, bogata udnim raslinjem, ali siromana faunom. Da... i bogata lopticama. Jedinu ivotinju videli su istovremeno kad i loptice. Bilo je to pola asa nakon sputanja. Dok su prelazili malu dolinu, da bi izbili na jedno od kamenitih brda i odatle osmotrili okolinu, iznenada su zauli oajnike, bolne krike napadnute ivotinje. Potrali su u pravcu iz kojeg su krici dopirali. Kad su se popeli na brdo odmah su ugledali ivotinju. Liila je na ogromnu, ali veoma brzu kornjau. Bila je opkoljena itavim jatom utih loptica i pokuavala je da im pobegne. Nije uspela. U jednom trenutku, na nju su se spustile sve loptice. Ona se u oajnikoj borbi prevrnula na lea. zamlatarala nekoliko puta sa svojih est nogu, a zatim se smirila; Njena bakarna crvena boja prela je u izrazito utu. Bila je oigledno mrtva. Onda su se loptice mirno podigle u vazduh i lebdei uputile preko oblinjih brda. Samo pola asa kasnije loptice su napale petoricu istraivaa. Bili su blizu jedne brze, bistre reke. Gotovo istovremeno su ugledali loptice. Bile su samo dve: potpuno okrugle, prenika od oko deset santimetara. Vazduh oko njih svetleo je utom bojom. Letele su pravo prema istraivaima. Ovi su, znajui ta se desilo s kornjaom, potrali u suprotnom pravcu. Izgleda da nisu dovoljno brzo trali. Ted se nalazio iza Lea. Kad se zauo njegov krik, Leo se u trku okrenuo. Video je Teda kako pada licem prema tlu. Na leima mu se nalazila uta loptica. Zatim se brzo odvojila i nestala iza visoke stene. Druga loptica se sve vie pribliavala Kolu. Stigla ga je brzo i pustom dolinom opet je odjeknuo krik bola... Leo je zadrhtao. Trenutak kasnije loptica se odvojila od lea Kola, koji je leao sa licem u praini. Nestala je u istom pravcu u kojem se uputila prva. Ted i Kol su se brzo povratili. Ispriali su da su pre dodira loptica osetili neku toplotu na leima. Zatim je to prelo u podrhtavanje, a onda je dolo do udara, koji ih je paral isao. Na leima su imali ute mrlje, koje su nestale tek predvee. Sutradan je dolo do glavnog napada. Bili su na obali jedne reke, oko pedeset kilometara daleko od broda. Vrili su analizu vode i peane obale. Suvie zaokupljeni poslom, nisu ni primetili pribliavanje loptica. Leo je stajao u pliaku. Preznojavao se u pregrejanom skanfanderu i razmiljao o tome kako e za nekoliko dana krenuti kui, na Zemlju. Kad se u jednom trenutku okrenuo prema ostalima, koji su stajali na obali, odjednom je primetio itavo jato utih loptica. Beumno su im dolazile s boka. Veina je letela prema Leu. Bilo je kasno da bei; pale su po njemu. Uasni drhtavi gr ga je itavog obuhvatio i bacio u pliak. Osvestio se tek posle dva sata. Ted je leao na obali. itava desna strana njegovog skafandera bila je zelena. Pod providnom kacigom naziralo se lice, takoe zelene boje. Bio je mrtav. Za desetak minuta Leo je naao i ostalu trojicu. Videlo se da su beali, ali spas nisu nali. Bili su zeleni i mrtvi, Leo je sada bio potpuno sam. Nije bilo teko zakljuiti kako su nastradala etvorica njegovih drugova: beali su od utih loptica, a onda bili pogoeni. Ali smrt nije nastupila od udara utih loptica. Dve injenice su govorile tome u prilog: prvo Lea je pogodilo najvie takvih loptica, a ipak je ostao iv; drugo na leevima su se nalazile zelene, a ne ute mrlje. Leo je zakljuio da su se nakon dolaska utih pojavile zelene loptice. Bile su verovatno neuporedivo opasnije, uasnije, bolnije od utih, istraivaima su donele smrt. Do broda je morao da ide peice. Antigravitaciono vozilo kojim su stigli do reke ostalo je tamo tiho i nepokretno; on nije znao da ga vozi. Raunao je da e do sutra ujutro stii do broda. Tih pedesetak kilometara trebalo je da prevali brzo, ali i oprezno jer morao je da izbegne susret s lopticama. Uzletee odmah iz tog pakla, nazad na Zemlju, u spas. Morao je da obavesti ljude o smrtnoj opasnosti koja ih eka na Zelu. Po njegovom raunu, bilo je ostalo jo

oko deset kilometara do broda. Bio je ve svanuo novi dan. On je uporno, mada sporo, napredovao pratei jedva primetne tragove koje je njihovo vozilo prethodnog dana ostavilo na peanom tlu. Onda su se ute loptice ponovo pojavile.. On je odmah potrao nazad, prema reci pored koje je proao pre pola sata. Verovao je da ga u vodi loptice nee dugo napadati, jer su ga jue napustile im je pao pliak. Dok je jurio razmiljao je o lopticama. inilo mu se najverovatnijim da su to nekakva elektromagnelna polja koncentrisana u loptice, veoma snana i verovatno svesna svoje okoline, onog to se oko njih deava. Tada je odjednom naao odgovor na pitanje koje ga je proganjalo svo ovo vreme: Kako su loptice uvek otkrivale prisustvo ljudi? Ako su one neka vrsta elektromagnetnog polja, onda su verovatno mogle da osete misli oveka. Da, tako su opet pronale Lea i sada jurile za njim: one su znale da je on tu. Misli! Misli! Uini mu se da je to veoma vano i da tu lei mogunost da se spasi. Okrenuo se u trku i pogledao iza sebe. Pratilo ga je itavo tuce utih loptica. Zbog onog to je sledeeg trenutka ugledao sledio se od uasa. Pedesetak metara iza utih lebdela je jedna zelena loptica. Bila je vea od utih, a znao je to dobro i neuporedivo opasnija. Ona je nosila smrt. Elektromagnetna polja! Misli! Tu negde leala je mogunost da se spase, da preivi ovaj pakao. Ali, ta je trebalo da uradi? Zamislio je da na tlu lei ogromna mrea vezana za vod visokog napona i da je vazduh nabijen elektricitetom. Kad se okrenuo video je da ga loptice i dalje prate. Zatim je mislio o veoma jakoj svetlosti koja obasjava njega i loptice ali nita se nije desilo; zatim o eksploziji nuklearne bombe opet bez uspeha: zatim o sreditu Sunca daleke zvezde oko koje je kruila njegova rodna, draga, topla i bezbedna planeta Zemlja. Ali nije bilo nikakvih promena. Loptice su ga i dalje pratile. Pomislio je zatim na oluju, na ogromne, strane svetlee munje koje paraju nebo puno oblaka. Uini mu se da se mirni vazduh zatalasao. Ve nakon nekoliko sekundi to se pretvorilo u vetar ije je ibanje osetio na licu. Munje zaparae nebo koje se odjednom naoblailo. Oluja je brzo jaala: gromovi su se gotovo stapali u neizdriv tutanj; vetar je urlao... Leo se okrenu. Neto se deavalo s lopticama. Njihova intenzivna uta svetlost brzo je slabila. Gubile su brzinu. Onda su odjednom nestale Nisu vie postojale, nisu jurile za njim, nisu pretile smru. Osetio je u sebi neizmernu radost, sreu to je iv, to se spasao. Ali kad mu se pogled probio kroz pesak koji je vetar nosio nad tlom, opet se uasnuo: zelena loptica nije nestala. Sada mu se pribliavala jo bre. Bila je nekih dvadesetak metara daleko i svetlela je zastraujuom zelenom bojom. ime je jo mogao da se suproslavi loptici? Zamiljao je nekakvu nemoguu oluju, gotovo haos, potop. inilo mu se da oko njega sve uasnije grmi. Oseao je kako se trese tlo ispod njega. Okolo se ruilo kamenje. Malopre crno, nebo kao da je gorelo neprekidnim munjama. Gromovi su udarali svuda okolo, odvaljujui i razbacujui kamenje. Ali zelena loptica je dolazila, sve blie. Onda je poeo oajno da misli na bekstvo. Zamiljao je Zemlju, mirnu planetu punu ljudi, punu sree, obasjanu toplim sunevim zracima, bezbednu od zelenih loptica. Osetio je toplotu na leima: loptica je bila sasvim blizu. Izbezumljeno je poeleo da leti, da juri brzinom svemirskog broda. Tada je na leima osetio podrhtavanje: jo malo pa e ga loptica udariti. On oajnikom eljom zamisli da je svemirski brod. Oseao je kako se ispod njega, iz nekih zamiljenih otvora probija fantastino jak maz usijanih gasova: brod se dizao iz pakla planete Zel. On je bio taj brod. Podrhtavao je, oseajui ibanje vazduha oko sebe. Probijao je oblake u grevitom

nastoajnju da se odvoji od planete, da ue u bezbednost svemirskog prostranstva da pobegne od loptice. Ona se za njim dizala uvis, ali je postepeno zaostajala. A on je i dalje bio brod koji je beao... Najzad je zelenu lopticu izgubio iz vida. Ostala je negde dole, u olujnom paklu, spreena da ga udari, osvoji, ubije. Jurio je dalje, sve bre i bre. Oko njega su promicale zvezde. Bletali su svetlosni vrtlozi, uvijali se, gubili se daleko pozadi. On je leteo ka voljenoj Zemlji. *** Nedaleko jedne od svemirskih stanica, koja je lagano obilazila Zemlju, blesnuo je tanki zrak. Neto je doletelo iz svemira i zabilo se u vazduni omota planete: Za trenutak je zasjalo visoko u atmosferi, a onda se rasprio i izgorelo u malom vatrometu. Kad su malo kasnije u stanici pregledali traku koja je beleila pojave koje se deavaju u blizini planete, bili su zapanjeni onim to su otkrili. Ono to je izgorelo udarivi ogromnom brzinom u atmosferu Zemlje bilo je telo nekog kosmonauta, ljudsko telo zatvoreno u skafander.
SF PRIA
Riard Anders
ljubav prema ljudima

L-L je stajao u senci ogromnog eukalija kuglaste kronje. Oseao je u sebi podrhtavanje i znao da talasi opet dolaze. Tako je bilo i oba puta ranije: talasi bi ga pozivali, budili u njemu neizmernu ljubav, on bi poao; malo kasnije desilo bi se Ono... I sada je, odjednom, spoznao da je izronio iz nekakve tame, nekakvog mrtvila, i da stoji u senci eukalija. Rojevi sitnih bukova sa otrini rilima sleteli su mu na glavu i ruke, a onda razoarano odletali ne naavi nita Sto bi sisali. Gore, u kronji eukalija, kretali su veliki batuni smeeg perja, leprajui sa po dva para svojih kratkih krila. Iz oblinje ume eukalija odazivali su im se drugi. Vatrena nebeska lopta ve dugo je prolazila zenitom i gotovo je usijala sve do ega je L-Lov pogled mogao dopreti. Vazduh nad crvenkastom pustinjom treperio je od jare, a blagi vetar jedva da ga je i pomerao. Talasi su dopirali odnekud iza brda, nevidljivi i nemirni. Tamo su Oni, Ljudi. Opet Dvojica. Oni su Prijatelji. Nekakvo blaenstvo irilo se L-Lovom utrobom, paralisui mu misli i upuujui ih jedinoj mogunosti, jedinom ispravnom potezu: krenuti preko brda! Talasi su pulsirali, slabili i jaali; pulsirala je u istom ritmu i elja L-Lova da krene prema njihovom izvoru. Ljudi su dobri, topli, divni! Oni vole da tue rei i misli pribliavaju svojima, da se stapaju s drugima. Iz njih izbija ogromna ljubav prema prijateljima. Njihove misli sve jae su zvale i elele L-La, Uskoro nije vie mogao da izdri; morao je krenuti u susret onima iji su ga talasi zvali. Uputio se prema brdu. *** Budi strpljiv, Kole! ree vii od dvojice kosmonauta onom niem. Moraemo da saekamo jo nekoliko minuta, dok osmatraki ureaji sasvim ispitaju okolinu. Ko zna ta se sve tu moe kriti! A neto sigurno nije u redu, jer su se oba broda Patrole ovde spustila a mi im u toku sinskog izvianja nismo nali ni najmanji

trag. Znam, Hugo, odgovori drugi ali injenica da je ovaj nepoznati svet ve progutao dva zemaljska broda ini me nemirnim. A osim toga ni ovaj skafander nije ba udo ban. Mada ih nosim jo od petnaeste godine i gotovo sam odrastao u njima, ne volim ih ba mnogo. Ova oprema sputava me i stee; oseam se kao da sam u povojima. Desetak minuta kasnije Kol i Hugo su se pomou pokretnih lestava spustili. Stupili su na tlo nove, jo neistraene planete. Ranije bi u takvim prilikama bili radosni, uzbueni. Ali sada ih je brinula sudbina prethodna dva patrolna broda. Dva meseca ranije, sa broda P 1806 javljeno je da se sputaju na etvrtu planetu sistema Betelgeza. Bili su u potrazi za drskim i nepoznatim kradljivcima jednog zemaljskog broda. Javili su se u kvadrantu 12-14 planete primetili ukradeni brod i da e se tamo spustiti. To je bila njihova poslednja poruka. Dvadeset dana kasnije tamo je stigao drugi patrolni brod, P 703. Spustili su se u isti kvadrant, ali se ni oni nisu vie javili. Komanda Svemirske patrole se zabrinula; odlueno je da na mesto nestanka brodova krenu dvojica najiskusnijih kosmonauta. Hugo i Kol su ve bili proslavili brod P 948 svojom hrabrou i iskustvom i velikim brojem smelih poduhvata. I tako su se sada spustili u kvadrant 12-14 etvrte planete Betelgeza, da bi utvrdili ta se desilo s prethodnim brodovima. *** L-L se veto penjao uz strmi obronak stenovitog broda, hvatajui se za jedva primetne izboine na kamenim blokovima. Nevidljivi talasi sputali su se od vrha brda i kao da su klizili niz kamene povrine, dajui mu neku udno snanu elju da ubrza svoj uspon. Pustinjom se razlevalo blaenstvo: doli su Ljudi, voljeni Prijatelji! L-L bi vikao i pevao i igrao, ali sada za tako neto nije imao vremena; talasi su bili jaki i vukli su ga napred. Trebalo je to bre stii, jer je kod Ljudi divno. Kod njih se doivljava srea, oseti ljubav, kod njih se bude dobar i velik i samo veseo. Ljudska blizina je najvee blago! Stigavi do vrha brda, L-L se zaustavi. Dole, stotinak visina nie, leala je metalna trea Nebeska Ptica. Pored nje su stajali Oni, Ljudi, Dvojica. Talasi su jai nego ikad. Zovu ga i vuku dole. Ali on stoji: On zna da su i Onda talasi bili najjai i da su ga najvie vukli. Kad se spustio niz brdo, Dvojica su bili sreni. Vikali su i mahali, urili mu u susret. Onda im je pao u zagrljaj, a oni su se odmah sruili. L-L je znao: bila je to Smrt! Tako je bilo oba puta; oba puta su Dvojica koje je on voleo ostali da lee, mrtvi i nepomini, i talasi vie nisu dolazili i irili blaenstvo. Hugo i Kol hodali su oko broda paljivo pregledavajui peskovito tlo. Tu negde morali bi da postoje tragovi sputanja i uzletanja nestalih brodova. Odozgo, iz vazduha, nisu to uspeli da otkriju, mada brodovi prilikom sletanja i uzletanja ostavljaju iroke tragove istopljenog peska. Vetar je ta mesta verovatno pokrio debelim peanim tepihom. Traganje je brzo urodilo plodom: Kol je na jednom mestu primetio svetlucanje ispod tankog sloja peska. Brzo i uzbueno oistili su tridesetak metara iroki trag vrstog sloja peska istopljenog od mlaza iz ispunih otvora, koji je nastao pri sletanju jednog od brodova, Hugo je udarcem noge razbio stopljeni sloj na rubu traga. Dakle, brod nije i uzleteo sa ovog mesta ree on, pokazujui Kolu odlomljeni komad. Debljina stopljenog sloja, na rubu, ne iznosi vie od jednog santimetra. Da je brod i uzleteo sa istod mesta, sloj bi bio Znatno deblji jer tada se razvija via temperatura. To smo mogli i da pretpostavimo primeti Kol. Trag je isuvie mali da bi pripadao brodu koji je i uzleteo sa mesta sputanja. Tragovi uzletanja su uvek vei od tragova sletanja. Odozgo, s vrha brda L-L je gledao kako Dvojica ispituju trag koji je ostavila Prva Nebeska Ptica. Talasi su i dalje bili jaki, nesnosno jaki, ali on je jo ekao, ta se desilo s Prvom i Drugom Dvojicom? Oba puta kad su Dvojica pali mrtvi, L-L je oseao da mora

brzo stii nazad, do stabla aukalija. A kad bi doao u njegovu senku opet je uranjao u tamu, opet nestajao, opet bio na poetku. Nije vie bilo talasa; bila je samo Smrt i on se gubio, ta je onda bilo? Ko je uklonio Ljude i Nebeske Ptice? Uinilo mu se da je naslutio neku udaljenu istinu o uzrocima pojave Smrti, da je osetio kako je on krivac mada u to nije bio siguran. Smrt je stigla im ih je dodirnuo. Oba puta je tako bilo. L-L se sada plaio da bi dodir sa novom Dvojicom opet dozvao Smrt. Odjednom je primetio da jedan od Dvojice pokazuje prstom gore, prema mestu gde je on stajao. Shvativi da su ga videli, L-L nije vie mnogo razmiljao. Okrenuo se i potrao nizbrdo. Istovremeno, Hugo i Kol su pojurili uzbrdo, u poteru za neim to su primetili. L-L nije vie mislio na talase. Njegova elja da pobegne i tako ne dozove Smrt Dvojici bila je jaa od talasa, i potisnula ih je. Spustivi se niz brdo, nastavio je da tri prema umi eukalija. U tom trku odjednom je poeo da osea da tamo u umi ima Neto to ne valja. Neto to je krivo za dolazak Smrti. Kad su se popeli na vrh brda, Hugo i Kol su primetili oveka koji utrava u umu u daljini. Iznenada, Hugo uplaeno uzviknu. Rekao je Kolu da pogleda jedan od svojih instrumenata na ruci. Ovaj mora da je avolski radioaktivan! promrmlja Kol, kad je pogledao. Pogledaj koliko ubrzano poigrava kazaljka instrumenta za merenje radioktivnosti! Okruio je mesto na kojem je stajao. On je sigurno iz posade jednog od patrolnih brodova. Sada znamo ta im se desilo. Mora da su doli u dodir sa neim to je jako radioaktivno i to ih je ubilo. Ali kako to da ovaj momak jo ivi? Neverovatno je radioaktivan! Kad bismo ga uhvatili, njegova radioaktivnost bi nas odmah usmrtila. Verovatno e i on ubrzo umreti ree Hugo. Ova planeta je doljake doekala radioaktivnou svoje prirode ili radioaktivnou svojih stanovnika i uzela im ivote. Uzee i nae ako jo ostanemo. Mi se ne moemo boriti protiv radioaktivnosti. Zato je bolje da beimo to pre. *** Za desetak minuta uzleteemo do mesta na koje je patrolni brod sleteo ree ovek otrih crta lica. L-L je dosad obavio svoj zadatak. Ti, Lik, kao da uiva u tom ubijanju primeti drugi, koji je sedeo pored radarskog ekrana. Sluaj, Leo, zbog tvojih primedbi ve sam poalio sto sam te poveo Lik povisi ton. Ti si sentimentalna budala. Kamo sree da nisam pristao da ti bu dem ortak u ovom poslu. Kad si mi predloio da ukrademo brod i odletimo do zlatom bogatih svetova Kastora, prihvatio sam mislei o tome kako emo se vratiti bogati. Ali ja nisam eleo da postanem ubica. Nisam ja kriv za to prekide ga Lik. Odakle sam mogao znati da e u brodu biti premalo goriva i da e nas to prisiliti da se spustimo na ovu planetu? A kad smo se ve spustili, ostalo je ili da se predamo Svemirskoj patroli, ili da traimo nain za nastavak leta. Misli li da je trebalo da se predamo? Sigurno je da bi nas osudili na smrt. I ovo je smrt, samo tua. L-L je ve ubio etvoricu kosmonauta, a verovatno i ovu dvojicu to su se pre pola sata spustili. Samo je tebi mogla pasti na pamet avolska ideja da napravimo ovekovog robota i uprogramiramo mu ogromnu ljubav prema ljudima. Meni je ao to sam ga projektovao, to sam stvorio vetaki radioaktivni izvor ogromne snage i ugradio mu ga u grudi. Sve su to bile tvoje ideje, ali ja sam ih ostvario. Ja sam stvorio robota koji spava u senci osamljenog eukalija, sve dok ne slete ljudi a onda, probuen njihovim mikro-bio-strujama, kree da ih usmrti svojom radioaktivnou. Iz ljubavi, naravno. Kakva ironija! To si samo ti mogao smisliti! Ali to deluje grubo ree Lik. Tako ne moramo mi da se borimo s njima; LL sve sam svrava. Bilo je i pravo to smo

mu ime stvorili od poetnih slova naih imena, jer on radi vie od nas dvojice. Ubrzo emo imati i gorivo iz treeg broda. Bie potrebno da saekamo jo samo jedan brod, a onda emo imati vie nego dovoljno goriva za nastavak leta prema Kastoriu. A Zemljani neka se ude! Oni ne mogu znati da mi krademo gorivo iz njihovih izgubljenih patrolnih brodova, a zatim ih svojim brodom odnosimo i bacamo u grotlo velikog vulkana. Pogledaj! uzviknu Leo uzbueno. na vratima ulazne komore gori crvena svetlost. Neko je tamo ve due vremena i sigurno je uo sav na razgovor. Kao za potvrdu njegovih poslednjih rei, otvorie se vrata i u kabinu broda ue L-L. Lik i Leo su skamenjeno gledali u pravcu njegovih grudi, tamo gde je leao vetaki izvor smrtonosne radioktivnosti. L-L je izgledao osvetniki miran. Zatim, zalupivi vrata, on poe prema dvojici ljudi
SF PRIA
Esad Jakupovi
Raketom u pakao
Od drveta se do drveta drob i creva viju. Na grani vrane graku pa se smiju. Zaludu vojvode mrtvi svoje mrtve zovu: vojnici mrtvi lee pred palatom i na krovu. O, proklet bio rat! (Yu Fu: Proklet bio rat) Noen inercijom, klizei beskrajnim prostotom, brod Ksil-132 ve godinu dana prodire u nepoznati deo svemira. Pomou teleskopa i kompjuterskih ureaja posada uzalud traga za poznatim zvezdanim sistemima, kako bi bar priblino ostanovili gde se nalaze. Nadu jo nisu izgubili. Osmatranje se vri neprekidno, jer potrebno je pronai kakvo blisko sunce i u njegovoj orbiti neku planetu pogodnu za ivot. *** Pre godinu dana (na brodu se vreme raunalo kao na njihovoj planeti, Ksilu) desila se nesrea, dok su se vraali sa istraivakog pohoda u drugi kraj galaksije. Jednog dana je iz radio-lokacione kabine javljeno da je u njihovoj blizini registrovan nepoznat objekat metalnog sastava i suvie pravilnog oblika da bi mogao da bude meteor. Radista je rekao da je verovatno re o delu inteligentnih bia, jer je uhvatio signal kakav moe da stvori samo brod u letu. Ksil-132 je skrenuo s kursa i poleteo ka stazi nepoznatog broda. Uskoro su ugledali

duguljasti, glatki, stotinak metara dugi brod. Leteo je u istom smeru, samo neto manjo m brzinom. Upueni su mu pozivni signali za indentifikaciju, ali odgovor nije stizao. Brod je utao kao da je bez ivota. Zato je odlueno da dva Ksilanina izau i pokuaju da uu u njega. Lako su pronali otvor, ali im je mehanizam za otvaranje vrata bio suvie stran i zagonetan. Nareeno im je da upotrebe lasersko oruje i uklone vrata da bi uli u ulaznu komoru. Do eksplozije je dolo im su poeli da prave prorez na vratima. Oba lana bila su raznesena, a vrata komore ogromnom brzinom izbaena prema brodu Ksil-132, Pogodila su u rezervoar s neutrinskim gorivom, i deo goriva je izleteo napolje. Zbog nedostatka sile tee formirao se u ogromne okrugle kapi koje su zbog njegove znatno vee gravitacije, ostale da lete uz brod. Jedan ovek je odmah izaao napolje da bi opravio rezervoar. Dok je zavarivao metalnu oblogu, iznenada su ncutrinski motori proradili i brod je naglo poleteo. Jadni ovek ostao je bespomono u svemiru, lebdei pored nepoznatog broda. Pokuaji posade da prekinu rad motora nisu uspeli. Gorivo je strahovito brzo izgaralo i davalo brodu ogroroco ubrzanje. Tek dvadeset dama kasnije neutrinski motori su prestali sa radom jer se svo preostalo gorivo bilo potroilo. Za tih dvadeset dana brod je postigao gotovo neverovatnu brzinu. itavu godijiu dana brod je leteo po inerciji, brzinom koju je bio postigao. O povratku nije moglo biti ni govora, jer bilo je ostalo jo samo malo goriva u pomonom rezervoaru. To bi im moglo dotei samo za koenje i ubrzavanje pri povratku. A onda bi se potroilo i oni ne bi mogli da vre nikakve korekcije, niti bi mogli da se negde spuste. Sada su se nalazili u sasvim nepoznatom delu svemira. Bilo je nemogue objasniti zato je dolo do eksplozije na nepoznatom brodu. Moda je u tom brodu vladao ogroman pritisak neophodan za ivot njegove posade. Kad su Keilani laserskim mlazom probili vrata, dolo je do eksplozije zbog razlike u pritiscima. Ili, izlazna komora je mogla biti napunjena nekim gasom, koji se zapalio od snopa svetlosti iz lasera i tada eksplodirao. Posada nepoznatog broda verovatno nije bila iva. jer nije dala nikakav znak o svotn postojanju. Za posadu broda Ksil-132 to e ostati jedina od mnogobrojnih nereenih nepoznanica svemira. Prej njima je sada bio veoma vaan zadatak trebalo je da nau neku planetu i pobrinu se za sopstveni opstanak. *** Iz radio-Iokatiane kabine je javljeno da se pribliavaju nekom suncu, Teleskopska osmatranja pokazala su da se njegov sistem sastoji od devet planeta, od kojih samo trea ima uslove sline uslovima na Ksilu, Odlueno je da uu u orbitu oko te planete da bi, obilazei je, uspeli da je itavu osmotre. Izgledala je vie nego izvanredno: njena osvetljena strana kupala se u divnom plavetnilu, a ispod belih grudvica oblaka nazirali su se obrisi kopna koje kao da je plivalo na ogromnoj vodenoj povrini. Lepa je kao naa planeta! roe zadivljeno astronavigator Kuk, Moda emo na njoj uspeti da prebolimo gubitak naeg sveta. Brod je neujno klizio visoko nad tlom planete. Keilani su je teleskopima paljivo posmatrali. Mnogobrojne ekspedicije nauile su ih da se ne moe verovati izgledu neke planete. Cesto se u izvanrednim pejsaima kriju smrtne opasnosti i odigravaju uasni dogaaji. Odjednom se dole, daleko ispod broda pojavilo nekoliko jakih kratkotrajnih bleskova, Keilani su svoje teleskope odmah usmerili prema tom mestu, kako bi utvrdili o emu je re. Prizor koji se ukazao pred njihovim oima bio je neverovatan: dole se ratovalo. Bleskovi koje su videli poticali su od eksplozija nuklearnih bombi. Neprestane eksplozije granata osvetijavale su ogromne horde skloprih vozila u sudaru. Talasi aviona istresali su smrtonosne tereta bombi,

istojvramerio napadani od drugih aviona. Rakete su proletele u svim pravcima, Tamni, eksplozijama stvoreni oblaci nadvili su se nad crne ruevine, ostatke nekadanjih verovatno divnih gradova. Svuda je vladala pusto unitenja, a gore je tako divno sijalo sunce i tako se divno plavilo nebo. Kakav je to ruilaki impuls u njima koji ih nagoni da unitavaju sebe i dela svojih ruku? tiho, kao za sebe, ree Kuk, Zar ni svesnost da su unitili gotovo sve ne moe vie da ih zaustavi? Je li u pitanju ponos ili prkos, osveta ili poslunost? Jesu li moda slepi i ne vide da to vodi potpunom unitenju? Spustiemo se dole! nastavi Kuk. Moramo im pokazati da u kosmosu postoji ivot! Shvatie tada da ovek treba da istrauje beskrajnosti svemira, a ne da unitava i da ubija da bi opstao. Budunost je u ivotu, a ne u unitavanju irota; budunost je u radu, a ne u unitavanju plodova tog rada! Ubrzo se sa svemirskog broda Ksil-132, koji je ostao u orbiti, odvojio amac za spu tanje svih deset lanova posade. Svi su po li ole, ka ljudima koji se ubijaju, letei sve nie i nie kroz atmosferu, usmerili su amac prema podruju u kojem se vodila najea borba, Dole, na zemlji,. posada jednog artiljerijskog poloaja radarom je otkrila letelicu koja se brzo sputala prema njima. Cim se spustila, otvorili su na nju vatru. Odeveni u svemirska odela,.Kuk i ostali iskoili su iz amca i potrali prema artiljerijskom poloaju. Odjednom neposredno iza njih odjeknu eksplozija. U trku su se okrenuli da vide ta se desilo. Na mestu gde su ostavili amac, sada se nalazio samo veliki krater. Bio je to pun pogodak. Hej, mome! obrati se stariji vojnik, mitraljezac, svom pomoniku golobradom momku. Pogledaj one! Tre ovamo, ali nisu nai. Imaju neke udne uniforme. Da ih zbrisemo, a? Ali, oni nemaju oruja! mlai pogleda u starijeg vojnika preklinjuim pogledom, Ratovali su ve dugo i on je oseao muku od svog tog ubijanja. Moda je jedino to ga je spreavalo da se i sam ne ubije bila svest da ga kod kue ekahu ena i malo dete. Radi njih je morao da ostane i opstane. To je neki trik! ree stariji, koji je imao vie vojnikog iskustva. Oni imaju uniforme sline kosmonautskoj odei i izgledaju nenaoruani ali samo zato da bi nas zavarali. Pucajmo! Doljaci sa Ksila primetie ljude koji su izvirivali iz rova. i potrae u tom smeru. .Mahali su rukama; da bi tako na sebe skrenuli panju i prekinuli vatru. U trku i u elji da pomognu jadnim. ljudima, zaustavi ih mitraljeski rafal. Bili su suvie iznenaeni, suvie zaprepateni, suvie zateeni da bi jaukali. U onom kratkom trenu umiranja nisu mislili na svoju nesreu; mislili su na nesreu stanovnika ove divne planete. Shvatili su da se ovde ne potuje ni ivot ni smrt, da se ovde tako lako umire za lani sjaj, lanu budunost, lani ponos, lanu pravdu. Ksilani su pokopani, a u izvettiju poslatom Glavnoj komandi pisalo je da je ubijeno deset neprijateljskih vojnika, koji su se verovatno nalazili na specijalnom zadatku. Dva dana kasnije iz Glavne komande je javljeno da e mitraljezac i njegov pomonik eakog izgleda biti odlikovani.
SF PRIA
EDUARD AGAL
ENA SA ALFE KENTAURA

Kad postanemo svesni svoje uloge, makar i najnitavnije, onda emo moi iveti u miru, unrett u miru jer ono to daje smisao ivotu daje smisao i smrti. (Antoan Sent-Egziperi: Zemlja ljudi) Jue je otila. Ako je stvarno istina da ona nije sa Zemlje, da li je onda otila zato to je moraIa, to su to zahtevali od nje? Ili su moda ugasli njeni oseaji prema meni, pa je sama odluila da ode?. Potrala je i izgubila se u masi. Tek tada sam shvatio ta se deava. Potrao sam za njom, zvao je. Nisan je naao. Kako mi je ono rekla? Mili, ne trai da objanjavam mnogo. Nemam vremena. U brdima iznad Versaja eka me brod s moje planete. Ja te volim. Bili su to divni trenuci, ti asovi provedeni s tobom. Moja planeta je u sistemu zvezde koju vi, na Zemlji, nazivate Alfom Kentaura, Ovde sam sputena da bih prouila mogunosti zbliavanja tvoga i moga naroda. Izgleda da do toga nee doi, bar ne tako brzo. Pre tri meseca, dok sam razgovarala sa mojima koji su me poslali, oni su mi rekli da ste jo uvek na prilino niskom stepenu razvoja. Kad su me sino obavestili da me eka brod i poavali me da tamo odem to pre shvatila sam da je dolo vreme da se vratim svom svetu. Pozvati su me i ja moram da idem. Ali, mili, vratiu se to pre budem mogla za godinu, dve, tri. Moji e morati da mi to omogue! Ne daj da idem, Pjer! Dri me

vrsto! Ljubi me! Sve to liilo mi je na ruan san. Nisam mogao da sumnjam u istinitost onoga to mi je govorila, ali bilo je teko i verovati u to. Nisam znao ta da radim. ekao sam oputeno, istrganih misli i osuenog grla. Nisam jo bio osetio ni alost ni strah zbog rastanka. Tada se ona otrgla iz mog zagrljaja. Vratiu se to je mogue pre! oviknula je i nestala u masi. Nisam je smeo pustiti, ali kao da nisam hto svestan onoga to se deavalo. Sporo sam sve to shvatio, isuvie sporo reagovao. Prekasno sam potrao za njom; bila je ve nestala, Sada sam svega svestan, primam injenice onakvim kakvo su, i tek sada mogu da mimo i zrelo razmislim o svemu. Da li je stvarno istina da ona nije sa Zemlje? Ali, ta ja to pitam? Pa ona ne moe da govori neistinu? Ona jeste sa Alfe Kentaura, jer tako mi je rekla! Jo mi je u sveem seanju dogaaj koji se zbio kad smo pre neto manje od tri meseca kolima putovali do Avra. Sedeo sam pored upravljaa, ali za pravilno kretanje kola brinuo se automatski voza. U jednom trenutku Meri je gotovo izbezumljeno povikala da zaustavim vozilo. Reagovao sam veoma brzo: zgrabio sam upravlja i kola su se cvilei zaustavila. Nekoliko sekundi kasnije, na nekoliko metara ispred nas, sa litice se na costu sruila gomila velikog kamenja. Mari mi je posle objasnila da je osetila da e ispred naa doi do odrona kamenja. Verovao sam da nam je njena intuicija spasla ivote. Postoji jo neto to potvruje da Mari zaista nije sa Zemlje: naa uporna, ali uzaludna elja da dobijemo bebu. Bilo mi je udno to u tome nikako nismo uspevali, a oboje smo u najboljim godinama. Ali sada na to drugaije gledam. Nikad mi ranije, naravno, nije ni palo na pamet da je graena drugaije od mene, drugaije nego to su graeni ljudi. Izgledala je kao sasvim obian, ali gotovo savren, enski stanovnik ove planete. Sada mi je jasno da ona mora da bude graena drugaije od mene. Spolja se to nije moglo videti, ali negde u njoj postoje razlike. Moda je to broj ili veliina elija, moda odnos njihovih sastavnih elemenata. Nai genetski kodovi nisu isti; verovatno meu njima ima i neke slinosti, ali nikako nisu isti. Tu je i leao uzrok nae nesposobnosti da imamo decu. Koliko god nas dvoje izgledamo kao pripadnici iste forme ivota u svemiru, istog sveta, iste rase, istog naroda mi smo razliiti, i tu nita ne moe da se izmeni. Nae Spajanje ne moe da stvori ivot. A da li je uopte vano biti isti? Da li e meu pripadnicima razliitih svemirskih naroda nastajati elja za posedovanjcm i pripadanjem? Hoe li brzo nestati barijere koje e se s poetka pojaviti zbog razlika u grai i u izgledu? Hoe li moda biti prihvaena neka nova forma ljubavi gde e se, umesto pripadnosti istom narodu, priznavati stepen razvoja,, razum, meusobno potovanje, elja za ivotnim suputnikom za kratko, ili zauvek... ? Mogue je da e prvi putnici do drugih zvezda doi u iskuenje da, zbog duge usamljenosti i dugog odricanja, zavole bie nekog svemirskog naroda bie koje bi po .svojim osobinama odgovaralo eni? Vreme e doneti promenu odnosa medu narodima, promenu razuma, shvatanja; menjae se i pojmovi o ljubavi i o elji. Ali to za mene nije toliko znaajno. Ja sam zavoleo enu koja je bila tu, meu nama, tepu i poeljnu enu sa malim, smirenim, zaljubljenim licem. Za genetske razlike nisam znao, niti bi to iko od nas mogao unanred da zna. Kasno je da se pitam ta je trebalo da uradim; sada mi ostaje samo da prihvatim ono to jeste, da prihvatim istinu da tu enu volim. Sino sam se izvezao iz grada. Automobil sam predao automatskom vozau. Pola sata kasnije skrenuo sam na neku staru cestu u koju nije ugraen upravljaki sistem za usmeravanje vozila, eleo sam da upravlja drim u rukama, da sam upravljam brzim vozilom. Morao sam nekako da pobegnem od tekih misli. Svoju sudbinu i sudbinu svog vozila drao sam u svojim rukama i tako manje mislio o Mari. Automobil je odskakao

po izlokanom putu, zanosio se, ali i uporno napredovao prema mranim brdima, Stotinak metara od vrha brda preao sam peice. Prijalo mi je io me ovaj napor iscrpeo. Disao sam ubrzano i radovao se zbog toga. Otkrivao sam jedan novi svet svet tiine i mirisa prirode, svet noi zadihanog i usamljenog oveka Gazio sam visoku, od rose vlanu travu i sluao dozivanje nonih ptica u daljini. Onda sam legao u travu i cvee, i prijatni, gotovo zaboravljeni mirisi osveavali su mi duu. Gore su svetlucale hiljade zvezda. To je moje misli opet vratilo ka Mari. Mogao sam na nebu prepoznati vei broj sazvea, ali nisam znao gde je Kentaur. A u njemu, u sistemu zvezde obeleene znakom Alfa nalazi se planeta prema kojoj Mari sada leti. Zamiljao sam sitnu taku, brod u beskraju svemira a u njemu Mari, koja se vraa svom svetu; Oseao sam ispod sebe vrstu toplinu Zemlje, a pred sobom gledao u ponor svemira; inilo mi se da leim na nekoi maloj kugli koja pada kroz beskrajni prostor. Mari i mene delila je neprelazna provalija.... Misli su mi se vraale izgubljenoj ljubavi i ja sam uplaen time, pourio nazad u grad. Boriti se protiv lutanja u sebi lake je meu ljudima!. Imao sam teku no; nisam mnogo spavao. Mari je dolazila, govorila mi da me voli. a zatim beala. Oseao sam da uzalud trim, ali sam oseao i da ne smem klonuli. Neto me je uporno vuklo napred, a u meni je rastao strah da sam je zauvek izgubio. Sada je dan; podne je blizu. Sedim i razmiljam. Teko mi je. Misli su mi zbrkane. Krenuo sam putevima koji mogu da me unite. Treba da se prisilim da manje mislim o Mari. Moram videti ta u stvari treba da radim; moram odreenije da razmiljam! Ona me je volela! Izviralo je to iz svakog njenog pokreta, rei, pogleda. To me je i osvojila. Svi ele da su voljeni, ali onda su smeliji, povrniji, manje spremni da vole. i sve pokvare: prestanu da budu voljeni. Biti stvarno voljen znai i voleti stvarno. Mi smo to znali i uspeli smo da sauvamo nau ljubav. Uvee sam znao kako u opet doi do moje Mari. Na radiju su javili da je planirano da za pola godine prema Alfi Kentaura poleti svemirski brod. Posada jo nije bila kompletirana; nedostajao je jedan lan: iskusan kibernetiar, u dobroj fizikoj kondiciji, To je za mene fantastina prilika da se opet naem sa Mari. Javiu se Svemirskom cen tru, Morae da me prime. Trenirau, ispuniu sve zadatke koje pred mene postave sve je to u granicama ljudske moi. Treba satno hteti, a ja i te kako hou. Znam da je taj let opasan, ali znam i da moram pokuati. Ja moram da stignem do Alfa Kentaura! Sutra u se prijaviti komisiji za prijem kandidata za taj let. Noas u mirno spavati,, jer sam naao nain da opet doem do Mari. Sasvim je jasno da e mi godine leta biti veoma duge, ali podneu ih zato to e me na cilju ekati voljena ena! * Bliila se pono. Spremao sam se da poem na spavanje, osloboen teine neizvesnosti, praznine izgubljene ljubavi. Mari i mene nije vie delila neprolazna provalija, nego samo nekoliko godina leta do Alfe Kentaura. Bio sain ve siguran da u poi na taj put i siguran da e me Mari ekati. Pretrnuo sam kad je u hodniku odjeknuo zvuk zvona. To je moralo da ima nekakvu vezu s mojom Mari! Besumnje, neto se desilo! Sa oseanjem strepnje u srcu, otvorio sam vrata. Preda mnom je stajala Mari! Nije bilo potrebno da mi objanjava zato je jo uvek u Parizu; gotovo trenutno sam shvatio: njeni je nisu zvali da bi je odveli njenom svetu, ve da bi joj rekli da e sa Zemljom biti uspostavljeno prijateljstvo. Dugo smo sedeli zagrljeni. Oseao sam da je Mari mirna i srena, kao i ja. Pono je ve bila prola. Nama dvoma, novi dan je do nosio saznanje da smo preli sve prepreke i da se vie neemo rastajati. Ulazili smo u novi ivot. I Zemlja je ulazila u novi ivot...
RIARD ANDRES
Umreti medu zvezdama

Beli se jedro usamljeno na tom moru plavetnom. ta trai zemljom usamljenom? ta ostavi u kraju svom? (Mihail Ljermontov: Jedro) red njim je visila dinovska zvezda, spremna da se svakog trenutka razleti u gigantskoj eksploziji I da sagori i proguta sve to joj se nae na putu: drhtavo uareno telo spektralne Q-klase, obavijeno plavim i ljubiastim oblacima plazme, kroz koje su se besno i bezglasno izvijali jezici plamena i ikljali u svemirsko prostranstvo. A samo trideset minuta ranije on je nogama gazio zemlju na rubu kosmodroma, upijao u sebe zelenilo rodne planete, toplo bletee sunce, miris mora radovao se
onom prijatnom oseanju da je meu svojima, meu ljudima. Nikada ranije nijedan brod se prilikom emitovanja nije naao u takvoj opasnosti. Naravno, vodilo se rauna o tome da za vreme prostornog skoka kosmonauti mogu da se nau u blizini neke zvezde. Zato su ureaji za emitovanje ispitivali prostor ispred sebe i brod materijalizovali na dovoljno velikoj udaljenosti da ga zvezda ne zgrabi u svoj gravitacioni zagrljaj. I ovog puta brod je materijalizovan izvan opasne granice jaine sile tee. Ali zvezda nije bila obina: njena dinovska pobesnela masa pretila je da se svakog asa pretvori u supernovu. Usled alfasinteze elemenata, temperatura jezgra zvezde bila je porasla na oko pet milijardi stepeni, a ono se i dalje zbijalo. To je dovelo do sve veeg ubrzavanja nuklearnih reakcija i u

jezgru i u omotau zvezde, i u svemirski prostor su beale neshvatjlivo velike koliine energije. A o takvoj mogunosti da se brod nae pred gigantskom nuklearnom bombom niko se nije setio da razmilja. On je bio svestan injenice da ne vredi misliti o propustima, ve da treba potraiti spas od smrti koja previre i buja u telu sve do nedavno mirne i obine zvezde. Emiterski ureaji su nepovratno uniteni: snane magnetske bure i rafali zraenja svih moguih vrsta pokidali su nerve sloenih elija vetakog mozga koji upravlja prostornim skokovima, rastopili kontakte, korodirali i najbolje legure i sve to dogodilo se istog trenutka kad je brod materijalizovan u blizini buduoe supernove. Ostali su neoteeni samo jonski motori, a to je bila slaba nada za uspean ishod bekstva. Jer, zvezda je mogla da eksplodira svakog trenutka. Glavni kompjuter, koji je vodio rauna o itavom brodu i o svemu to se u njemu deavalo, stigao je da pokae da do udovine eksplozije moe! doi svakog trenutka moda za nekoliko sati, ali moda i za nekoliko minuta. Taj podatak je bio poslednji. Samo nekoliko sekundi kasnije, zraenja su od poluivog kompjutera napravili nekorisnu gomilu mikroelemenata. On sebi nije smeo dozvoliti da eka. Aktivirao je jonske motore i sa maksimalnim ubrzanjem pojurio prema najblioj planeti. Nameravao je da ue u njenu senku i onda poleti suprotno od zvezde. Tako e biti zatien u trenutku kad pobesnelo sunce plane belim usijanjem i pone da raste hiljadama puta. On nee biti u opasnosti sve dok ono ne stigne do planele i stopi je u svoju dinovsku vatrenu masu, koja e se i dalje iriti i gutati sve pred sobom. Moda e mu zvezda dati izvesnu prednost i strpiti se da ne eksplodira za nekoliko desetina asova, a moda e se razliti prostorom pre nego on i stigne do ve sprene planete. On te podatke nije mogao da sa sigurnou utvrdi sam, a kompjuter je utao, neupotrebljiv i uzaludan. Jedva vidljivi mlaz jonizovanih estica gurao je brod u pravcu planete jedine, iako slabe nade u spas. Leteo je prema zoni sumraka. Dole su se gasili poslednji jezici plamena, i ostale su samo crne povrine sagorelih uma, i velike pruge dima. lzgorelo je sve io je moglo da gori. U nebo sn se dizali oblaci pare: more se burno isparavalo. Nekada plodno tlo peklo je, pucalo i pretvaralo u pustinju. Opustoeni predeli mranog dela planele mirovali su obasjani hladnim i bezglasnim treperenjem polarne svetlosti, koja se irila od polova. Brod je u blagom luku uronio u senku planete, a onda nastavio dizanje uvis, svoje bekstvo od smrti. Izmeu njega i uzavrelog sunca sada je stajala mona kuglasta brana od zemlje i vrstih stena, dvadesetak hiljada kilometara debela. Brzina broda je osetno rasla, a to se videlo i po smanjivanju tamnog kruga koji je predstavljao planetu. Suneva korona se lagano ali nezaustavljivo irila, palacajui svojim plamenim jezicima i mitraljirajui prostor esticama i raznim vrstama zraenja. On je mislio na svoju sada beskrajno daleko Zemlju, na plavetnilo neba, na smireno i toplo sunce koje se nikada nee pretvoriti u vatrenu avet supernove. Nije ga plaila opasnost koja je pretila da ga svakog asa sustigne, ali ipak nije mogao. da se oslobodi tuge dok je mislio o onome to je u svojoj sveukupnosti predstavljalo ivot, i na sebe, deli tog ivota, suoen sa smru. Ovo mu je bilo deveto emitovanje, seao se pouzdano. Deveto i due od prethodnih osam. Cilj mu je bila jedna zvezda spektralne G-klase, negde u blizini jezgra Galaksije, odakle su stigli signali oigledno vetakog porekla. Deset prostornih skokova trebalo je da ga odvedu u njenu blizinu, za samo tridesetak minuta. Tamo bi pet zemaljskih dana ispitivao planetni sistem, a onda bi prostornim skokovima krenuo natrag na Zemlju. Ali nije bilo. tako: ve nakon estog skoka u pravcu udaljene zvezde naao se pred plamenim dinom, pred smru koja se raala. A sada je ve beao, najveom moguom brzinom i najboljim moguim putem. Da li je jurio ka Zemlji, ili se od nje udaljavao to nije mogao da zna. Zemlja je visila negde

daleko, beskrajno daleko. Ovom vrstom pogona stigao bi do nje za nekih 60.000 godina. Bekstvo je, dakle, bilo besmisleno. Ali ne i uzaludno. Ono nije znailo da nee umreti, ali je bar znailo da nee umreti odmah ve malo kasnije, bilo koliko kasnije, udno, mogao je da preali to to vie nikada nee videti Zemlju i ponovo oivotvoriti deo seanja koja su mu urezana u svest, tavie, mogao je da o tome i ne misli. Ali o neemu ipak nije mogao da ne misli: o Njoj, o nenom i spokojnom licu., svoje verenice. Bila je tuna kad ga je ispraala, iako je znala da je to rastanak za samo pet dana. Ona e tih pet dana ekati bezbrino, radujui se skorom susretu. Zatim e biti zabrinuta, a ipak nasto jati da ga i dalje eka mirno. Nakon desetak dana u njeno srce e se uvui oaj zbog saznanja da se dogodilo neto strano, jer toliko vremena naprosto nije moglo da se zakasni. Cekae ga i sto dana, i jo vie. I dalje e se nadati i venuti. O, da joj je mogao rei da ga ne eka! Ali znao je da je bolje da ga eka i nada se, nego da je ubije saznanje da su razdvojeni zauvek, udaljeni provalijom irokom 40.000 svetlosnih godina. Brod je uporno grabio napred, sve dalje od zvezde, jo uvek zatien kamenim titom planete. On je sedeo ubrzanjem pritisnut u meko sedite, u izboenoj providnoj kabini malog emiterskog broda. Mogao je da gleda i nazad, prema planeti iji se tamni krug osetno smanjivao, i prema sunevoj koroni, koja je postajala sve ira i sve sjajnija. Nije mogao da vidi ono to se sa zvezdom deavalo, ali su mu bile dobro poznate zakonitosti raanje supernove. Sada je glavni materijal u jegru zvezde bilo eljezo. Njegovim pretvaranjem u helijum nekako se osiguravala stabilnost, ali se jezgro sve vie stezalo zato to nije postojao dovoljno velik priliv energije. Helijum se i dalje stvarao, ali se nije postizala temperatura visoka toliko da moe da odri u ravnotei masu u zvezdanoj materiji iznad jezgra. Zatim bi se u jednom trenutku sva ta masa obruila u jezgro. U tom nestabilnom poloaju stvaralo bi se toliko energije da zvezda ne bi mogla da je izrai u prostor.. Nestabilnost bi postajala sve vea i u asu kad dostigne kritinu granicu, spoljni delovi zvezde poeli bi da se razleu u prostor. I dogodilo se upravo o emu je razmiljao. U prostoru iza njega eksplodirala je Smrt: zvezda je prsnula i poput balona poela da se iri, brzinom od vie hiljada kilometara u sekundi. Njen sjaj je porastao desetinama hiljada puta. Planeta ga je sada titila od onog najjaeg, ubistvenog zraenja, koje je dolazilo iz pravca sredita supernove ali nije mogla da ga zatiti od sve jaeg zraenja koje je dopiralo sa perifernih delova rastue vatrene lopte. Zvezdi e trebati svega nekoliko minuta da ga sustigne, ali on e pre toga biti mrtav, ubijen uasnim zraenjem. Bio je nemoan da za ma i milimetar u sekundi ubrza svoje bekstvo. elja i volja tu nisu pomagale, ve samo pouzdan rad jonskih mo tora. Ali on je sve tee uspevao da savlada elju da pobegne od ovog komara, da se nae na bezbednoj rodnoj planeti. Navukao je zatitne naoari i posmatrao bezglavo irenje eksplodirajueg sunca. Planeta koja ga je titila, prestala je da bude samo crni krug: na njoj su se pojavile prvo ute, a onda i crvene mrlje. To je bio znak da je zvezda dostigla i svoju treu planetu. Trajalo je to svega nekoliko sekundi, a onda je planeta na as planula a zatim se rasprsla i stopila sa dinovskom eksplodirajuom kuglom. Mali emiterski brod nije mogao vie da se krije iza tita planete. On je to odmah osetio u sebi, jer ga je vihor opasnog zraenja grubo udario probivi oplate broda. Zvezda koja se irila uinila mu se ak lepom: plaviasto bela lopta, sastavljena od koncentrinih delova plazme irila se jezivo i bezglasno, neshvatljivom brzinom. U njenom centru zaslepljujue je bletala bela taka telo veliko poput kakve planete, sa gustoom koju je ljudski razum jedva mogao da shvati; bilo je to jedino to je ostalo od zvezde. Imao je jo koji minut prednosti pred unitavajuom plazmom, ali mu je bilo jasno da e ga zraenje ubiti jo pre nego to ga supernova dostigne.

On je eleo da je na Zemlji, da dri za ruku svoju verenicu i da etaju morskom obalom, praeni aputanjem talasa i tunim dozivanjem galebova. A Zemlja je neizrnerno daleko... Verenicu vie nikada nee zagrliti. Ona e ekati i umreti sama, a njega ve odavno nee biti. *** Naglo ubrzanje pritisnu ga duboko u sedite. Malim brodom prostrujale su vibracije: brzina se naglo poveavala. Ali tu neto nije bilo u redu. Odakle iznenadno i tako veiiko poveanje brzine, kad jonski motori rade maksimalnom brzinom? U glavi mu je zujalo. Ubrzanje je u svaki deli njegovog tela i njegove svesti unelo bol, ali i radost zbog mogunosti da izbegne biu pobesnele zvezde. Zeleo je da pogleda nazad, ali mu pritisak nije dozvolio da se pomeri ni za milimetar. Onda inu je pogled pao na hromiranu povrinu pulta pred njim na kojoj se video od blesak supernove. Svetli krug se upadljivo smanjivao, to je znailo da se brod veoma brzo udaljava, gotovo brzinom svetlosti. Zatim je pogledao u barunastu zavesu pred brodom. Zvezde su mu hitale u susret, pretvarale se u svetle pruge u trenutku dok bi jurile pored broda, a onda su nestajale negde pozadi. Za takvu pojavu postojalo je samo jedno objanjenje: erniterski brod je na neki udan nain i dalje ubrzavao svoju jurnjavu, i kretao se ve nadsvetlosnom brzinom. Kad je spustio pogled, hromirana povrina pulta nije vie bletala. Mada je to bilo njegovog razuma, shvatio je da je pobegao od zvezde u eksploziji, od ubistvene vatrene lopte, koja se sada irila negde daleko iza broda. Zvezde su se slile u neprekidni lanac, koji je bezglasno jurio u smeru suprotnom od kretanja broda. Postepeno se taj lanac pretvorio u vrtlog, u spiralu koja se odmotavala, a iji se poetak uvek iznova raao daleko napred. U nekom skrivenom kutku njegove svesti pulsiralo je saznanje da ovo to se dogaa nikako nije mogue, da je to nekakva podmukla prevara. Najednom se prostor obojio smirenom plavom svetlocu. Nestalo je vrtloga i onog uasnog pritiska izazvanog ubrzanjem. Pred brodom je lebdela Zemlja, mala planeta nestvarna u odnosu na malopreanji komar iree supernove, utoite putniku u daleke predele Galaksije. On je bio nepomian, irom otvorenih oiju i zaustavljenih misli gledao je u drugu planetu, koja je sve bre rasla. Brod je uronio u atmosferu. Trajalo je to samo asak, a onda se ve utvorio pogled na plavetnilo morske povrine i na suncem obasjane poljane obrasle travom. On je i dalje sedeo nepomian, nemoan da preuzme komande, ili bar da sebi objasni ta se to dogaa. Pred oima mu blesnu ogromna betonska ploa kosmodroma. Brod se okrenu u vazduhu i lagano se spusti na suncem ugrejanu povrinu. Jonski motori utihnue, On oseti da mu je itavo telo postalo kao bez teine. Ali misli su mu bile teke, kretale su u, nekom skuenom prostoru, koji mil je bio stran. Odjednom se naao pred brodom, u podnoju lestvica, Nije se seao da je otvarao izlaznu komoru i silazio niz lestvice, nije ni mogao da misli o tome, jednostavno, bio je napolju. Vazduh je mirisao na ozon, ili na neto drugo. Odnekud se seao da je io posledica rada jonskih motora. Lagano se pomerio, okrenuvi lea brodu. Pred njim je stajala Ona, njegova verenica smirenog lica, pogleda koji je gledao pravo u njega. Uinilo mu se udnim to se nije obradovala, potrala mu u susret i bacila mu se u zadrljaj. Ali i uenje se odmah izgubi u onom delu svesti koji vie kao da nije bio njegov. Preao je onih nekoliko koraka koji su ih delili i uhvatio je za malu ruku. Cutali su trenutak, a onda potrali niz betonsku povrinu. Trali su dugakim, nestvarnim koracima, oiju upravljenih u breuljak pred njima. Krajikom svesti on se upita zato ne uje odjek njihove obue o vrsti beton, ali pitanje se odmah izgubi negde izvan dohvata njegove svesti. Zelena povrina travnatog breuljka utljivo ih je primila u svoj zagrljaj. Nakon jo nekoliko skokova oni se bacie na zeleni

tepih. Nisu bili zadihani od tranja. On je oseao samo ono obino, lagano pulsi-ranje svoga krvotoka. Toplota mu se irila telom. Bio je miran i srean to lei pored voljenog bia. Daak vetar zanjiha vlat trave pored njenog lica. ivot, pomisli on, ivot je i u ovoj vlati kao to je i u nama. ivot je u svemu to ima svoju vrednost, svoj smisao i svoje opravdanje, ak i u smrti, ako ta rtva ima neki znaaj za one koji ostaju da ive. Malopre sam bio suoen sa smru, u blizini po mahnitale zvezde i za trenutak se bio uplaio. Ali sada sam ovde, deo ivota Zemlje, opet bez straha od smrti. I tek sada, tako udaljen od smrti, vidim da i umiranje ima svoju vrednost: u svemu onom to smo imali i postigli za ivota, i u svemu onom to bilo koje ivo bie moe da doivi i uradi da bi potvrdilo svoje mesto i svoju ulogu. Usnama je neno dodirnuo lice devojke, i krv mu malo bre prostruja telom. Ugrejani vazduh mirisao je morem i njenom glatkom koom. Poljubio je u oko. Dugonogi skakavac sunu pored njihovih glava i izgubi se u travi. Kaiprstom joj je pomilovao izvijene obrve, pokretom prisnim i blagim a onda poljubio usne koje su utale I ekale. Svest mu se ispuni prijatnim spokojstvom. Pomislio je kako je divno zaspati na travi, pored voljenog bia, ugrejan suncem ... *** U tom trenutku mali emiterski brod zaljuljao se pod snanim naletom estica sa zvezde koja se brzo uveavala. Jo pre nego to ga je njen spoijni rub dodirnuo, brod planu belim usijanim i rasprsnu se kao kapljica vode kad udari u staklo. Supernova je i dalje neizmerno rasla, a usamljeni putnik i njegov emiterski brod bili su sada samo deli plazme koja je blesnula kroz prostor i irei se gutala svoje planete da bi se zaustavila tek kad bude nekoliko puta vea od svog biveg planetnog sistema.
Edvard Kingston
PETO PISMO UBIJA

Vi, dakle, oekujete da u ja ovde pronai vie od vas? okrenuo sam se svom sagovorniku, profesoru Malom, oniskorn i postarijem oveku produhovljena lica. Nadam se odgovorio je. Vi i sami piete, pa ete bolje od mene znati kako da izaete na kraj s takvima koji vole pisati. On se alio, ali nije me mogao zavarati: u njegovom glasu oseala se zabrinutost. Pogledao sam opet list na kojem je bila ispisana poruka. Bio je to obian papir, kakav se upotrebljava za kucanje pisaom mainom. Videlo se da nije previjan, a to je znailo da je poruka mogla biti napisana jedino u profesorovoj laboratoriji tamo gde je ovaj i pronaao. Slova su imala udan, nekako susvie vrst i samopouzdan, gotovo grub oblik. Poruka je bila kratka, ispisana obinom olovkom: Dragi profesore Mali, Ne pokuavajte da otkrijete ko vam je pisao ovo pismo, jer u tome nikako ne moete uspeti. Peto pismo e to ve da vam objasni. Na alost, tada e za vas biti kasno... Moraete da umrete za dobro oveanstva. Svoje ime zasad ne mogu da vam otkrijem, pa u za vas biti Nepoznati... Profesor mi je ispriao daje poruku naao na stolu u svojoj laboratoriji. To se desilo odmah posle doruka. Nije imao nikakvih ideja o tome ko je mogao da je napie. Zbog intenzivnog rada, u poslednje vreme se retko viao s prijateljima. Jedino je mene poseivao svakodnevno. Rekao sam mu da ovo pismo shvatam kao neiju prilino neozbiljnu alu. Osim to ga bio sam u velikom poslu, pa sam smatrao da je najbolje saekati do sutra. Morao se sloiti sa mnom, a onda se vratio u svoj stan. Do sledeeg jutra bio sam ve gotovo zaboravio na pismo. Radio sam do kasno u no i nisam ba urio da ustanem. Iz kreveta me izvukao zvuk ulaznog zvona. Nije prestajao

sve dok nisam otvorio vrata i ugledao profesora. Kao to sam i pretpostavio, on je u ruci opet drao list sa porukom. Uveo sam ga u radnu sobu i ponudio aom jaeg pia, koje je odmah iskapio. To ga je, izgleda, malo smirilo. Poruka je po svemu, osim po sadraju, nalikovala onoj od jue. Evo ta je pisalo: Dragi profesore Mali, Sada ete, siguran sam, poverovati u ozbiljnost jueranje poruke. Va, Nepoznati... Ne uzbuujte se suvie ~ rekao sam profesoru. Najverovatnjje je posredi nekakav uporni aljivdija, kojem e ubrzo dosadili da se s vama poigrava! Nikako, prijatelju odgovorio je uzbueno. Sino sam pre spavanja pregledao itav stan i dobro zatvorio sva vrata i prozore. A neko je noas ipak ulazio! Kako? To to se dogaa, vie je nego ozbiljno. Da li ste pismo nali na istom mestu? upitao sam, Da, ak i u potpuno istom poloaju. Doite, pokazau vam! Profesorov stan sam dobro poznavao jer sara tamo prilino esto navraao. Nalazio se jedanaest spratova iznad mog. dakle gotovo pri vrhu ogromne tridesetospratnice. Ovog puta profesor me uveo i u svoju laboratoriju. Bila je prenatrpana gomilom ureaja i alata, ali sam ipak imao utisak da je sve funkcionalno rasporeeno. Neobina maina na sredini sobe oigledno je zauzimala najvanije mesto, i verovatno je ba ona bila plod profesorovih istraivanja: metalno sedite, sa kacigom koja stri iz visokog naslona, i s komandnim pultom ugraenim sa desne sirane. Na stolu u uglu nalazila se gomila papira za pisanje i itava kolekcija olovaka. Nepoznati je za pisanje verovatno koristio taj papir, jer tu je ostavio oba svoja pisma. Sve to nije moglo ba mnogo da mi koristi, pa smo napustili laboratoriju. Dok smo u dnevnoj sobi pili kafu, razmiljao sam. Osecao sam da me profesor, koji nije puio, posmatra. Njegov pogled nije mi smetao. Ko od vaih poznanika zna da se bavite nekakvim istraivanjima i da ste blizu ostvarenja svojih zamisli? upitah Verujem da je Nepoznati jedan od njih. Samo dva oveka: moje kolege Emil i Petar ree profesor, Mene je, znai, bio ispustio iz vida, Tim bolje! Koliko sam se seao, Petar je bio njegov saradnik do pre etiri godine. Onda je poeo da razrauje sopstvene zamisli, pa je napustio profesora zapravo napustio i na grad. Opet sam se obratio profesora Ma lom: Mislite li da bi to mogao biti Petar? Moda greim, ali pre bih rekao da nije on u pitanju. Otiao je da bi u miru mogao razraivati svoje ideje, a one sa mojima nisu imale gotovo nikakve veze. A Emil? Moda on eli da vas zaplai i natera da prekinete svoja istraivanja. To je nemogue! uzvikiiu profesor. Pre dva dana mu je u saobraajnoj nesrei slomljena noga i sada nepokretan lei kod kue. Razgovarali snio jo dugo, mada sam ve znao da nam to nee pomoi. Postojala je mogunost da se Petar vratio u na grad i da je iz ko zna kakvih razloga napisao ona dva pisma, ali mogao je to uiniti i neko koga profesor uopte ne poznaje. Nismo imali ba nikakav trag koji bi nam ukazao na Nepoznatog; mogli smo samo da ekamo dalji razvoj dogaaja. Kao to sam i oekivao, treeg jutra ponovilo se gotovo isto ono to se desilo prethodnog dana. Uveo sam uplaenog profesora u svoj stan i ponudio ga piem. Dok je pio, ja sam proitao treu poruku. Dragi profesore Mali. Budite sigurni da vam va prijatelj, pisac, nee pomoi. Ono neizbeno mora se dogodili! Nepoznati... Dakle, Nepoznati je znao da me je profesor zamolio da mu pomognem. Veoma za-

nimljivo! Teko da je neko video profesora kad je prethodna dva dana navraao do mene; za to smo, najverovatnije znali samo nas dvojica... Sada je bio pravi trenutak da od njega zatraim da mi se poveri. Dobro, rekao sam energino ovako nita neemo postii. Vai eksperimenti su uzrok ovog to se deava; ispriajte mi neto o najma! Bio je suvie uplaen, da ne bi posluao. Verovatno se vie plaio za svoja otkria nego za sebe samog. Prihvatio je ponuenu cigaretu i, prinosei je drhtavom rukom ustima, lagano uvlaio dim. Nije mogao primetiti da sam ukljuio skriveni magnetofon. Svakako, znate da su bioelektrine, nervne struje koje se stvaraju u mozgu vrlo slabe i da se kreu malim brzinama. Njihovo slabljenje je naroito izraeno pri prelasku iz jedne nervne elije u druga, to jest u sinapsama, mestima gde se dodiruju delovi nervnih elija. Takvi impulsi se, dakle, znatno umanjuju i usporavaju. Mada posedujemo ogromnu koliinu registrovanih informacija, vrednost rezultata njihove obrade i usaglaavanja veoma je umanjena, zbog sporosti kojom se te operacije obavljaju. Ta sporost ima za uzrok dosta velik elektrini otpor koji postoji u sinapsama, u produecima nervnih elija i u samim elijama. Slikovito reeno, svaka zabeleena informacija okruena je nekakvom barijerom otpora. Pronai nain da se ta barijera smanji ili sasvim ukloni, znailo bi omoguiti mozgu vrlo brzu obradu svih informacija i veoma brzo stvaranju ogromnog broja vanih zakljuaka. Meu tim zakljucima nalo bi se i mnogo takvih kakve ovek zasad ne poznaje, ta bi to znailo za otkrivanje injenica i istina o oveku i svetu koji ga okruuje, ne treba ni da vam govorim. Ja sam, ini mi se, naao nain da te barijere otpora gotovo sasvim uklonim. Veoma je teko da vam u potpunosti objasnim moje otkrie, pa u ga izloiti u najkraim crtama. Svakako vam je poznat princip superprovodljivosti elektrine struje na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli. Kretanje meu molekulama i u njima prestaje, i slobodni elektroni bez potekoa prelaze iz atoma u atom. Meutim, nemogue je bez opasnosti stvoriti tako nisku temperaturu u onom nezamislivo velikom broju sinapsa u mozgu, pa ak i u samo jednoj od njih. Davno pre nego to bismo je postigli, mozak bi prestao sa radom: ivot bi bio uni ten. Tu sam, vidite, poao drugim putem. Uspeo, sam da stvorim elektrino polje koje deluje na nervne elije u mozgu tako da zaustavlja sva suvina kretanja bilo molekula bilo atoma. Time se u mozgu stvara neto to bismo mogli nazvati superprovodljivosti kod nervnih elija. Ureaj koji stvara takvo polje veoma je sloen; videli ste ga u mojoj laboratoriji. Otprilike sam shvatio rekoh. Ali, zato niste ve pristupili eksperimentu? Ne znam ni sam. Ve tri veeri donosim odluku da eksperiment izvrim. Kad se ujutro probudim, vidim da sam odustao ali ne mogu da se setim zato. U mom seanju ne ostaje zabeleena ono to se uvee desilo. Lift nas je prebacio do njegovog stana, da bih pogledao i ureaj kojim se olakavao protok struja u mozgu. Paljivo sam ga razgledavao dok mi je profesor objanjavao ulo gu pojedinih sklopova. Naravno, princip rada nisam uspeo da shvatim. Posle sam detaljno pregledao laboratoriju, uporno traei neki trag koji bi nam ukazao na Nepoznatog. Za vreme tog traenja pala mi je na um jedna ideja. Doneo sam iz svog stana minijaturnu kameru, koju sam nedavno kupio. Montirao sam je u ugao laboratorije, iznad stola. Rastavio sarn prekida kojim se kamera aktivirala i na kontakte privrstio dve tanke ice. Zatim sam ih proveo do drugog ugla laboratorije, spustio ili do poda i vratio nazad do stola. Spojio sam ih s prekidaem, kojeg sam postavio ispod jastueta na stolici. Ako nepoznati i ove noi bude raspoloen za pisanje, morae da sedne na stolicu. Tirne e aktivirati kameru, a ona e ga ovekoveiti na filmu pa emo tako saznati ko se krije pod njegovim imenom. Sledeeg jutra profesor me jo opet

probudio. Ovog puta poruka je glasila: Dragi profesore Mali, Naredna no e reiti zagonetku koja vas mui ve etiri dana. Ali za vas e to biti kobno. Do noas, Nepoznati Odmah smo se popeli do profesorovog stana. Pregledao sam kameru i utvrdio da nije bila aktivirana. Nije mi trebalo mnogo vremena da otkrijem da su prerezane ice koje vode do skrivenog prekidaa. Nisam, naravno, zaboravio da smo samo profesor i ja znali za skrivenu kameru. On mi je rekao da je i prole veeri nameravao da izvri eksperiment, ali da se ne seea zato to nije uinio. Videlo se da je veoma uplaen, gotovo pred ivanim slomom. A kako i ne bi kad mu neko preti ubistvom? Drhtao je i molio me da ga spasem. Dogovorili smo se da uvee ostanem kod njega, da straarim. itav dan smo proveli zajedno, i izgledalo je da se njegov strah donekle ublaio. Uvee je uao u laboratoriju da izvri eksperiment, a ja sarn ostao u sobi iz koje su vodila jedina vrata za laboratoriju. Pisao sam dugo, uporno se borei da ne zaspim i tako izneverim prjatelja. Kad sam zauo buku iz laboratorije, nisam jo bio zaspao, ali bio sam na putu da mi se to dogodi. Trenutno razbuen, potrao sam tamo i zaprepaen zastao na vratima: profesor se smejao i nesuvislo priao igrajui oko sudbonosnog ureaja u laboratoriji. U levoj ruci je drao jedan sasvim razlupan sklop, a u desnoj papir sa petom porukom. Proitao sam je tek u prisustvu policije, nakon to su odveli mog jadnog poludelog prijatelja; ona mi je sve objasnila. Dragi profesore Mali, Vae otkrie ima veliku vrednost. Da je izvreno kojih stotinu godina kasnije, ono bi unapredilo ljudski rod. Na alost, oveanstvo jo nije dovoljno zrelo da takvo otkrie iskoristi za svoju dobrobit. Pojedinci bi ga zloupotrebili: njime bi izvanredno poveali svoje sposobnosti i tako dobili mogunost da zavladaju oveanstvom. Prisiljen sam da vas onemoguim u vaim istraivanjima. To najlake mogu da uinim time to u vas naterati da poludite snagom svoje znai i moje volje. Zatim ete unititi najvaniji deo svog ureaja. S obzirom da ne posedujete nikakve rukopise, niko nee biti u mogunosti da rekonstruie vae delo. Svakako vas najvie interesuje kako to da ja znam za vae eksperimente. To je sasvim jednostavno. Mada se toga ne seate, vi ste u stvari eksperimente vrili. Ovo je ve etvrti. Ja sam uestvovao u tim eksperimentima i, osloboen otporni h barijera, sbvatao sam u ta ste se vi upustiti i kakvu to opasnost predstavlja sa oveanstvo. Odmah sam znao da u vas morati unititi. Snagom volje uspevao sam vas naterati da se ujutro, po prestanku eksperimenta ne seate ta ste radili. Piui ove poruke stvarao sam u vama napregnuto, oajniko stanje koje e mi omoguiti da vas prisilim da zauvek zaboravite svoja istraivanja. Pitate se kako sam ja to bio u toku vaih eksperimenata? Objasniu vam: vi i ja sada zajedno piemo ovo pismo i jo smo pod uticajem polja; eksperiment jo traje. Kad napiemo poslednje dve rei a one e vam objasniti ko sam ja vi ete sve shvatiti i poludeti snagom svoje i moje volje. Kao to vam je poznato, vi ste u toku eksperimenta drugaiji, mnogo pametniji. Znai da vi tada. zbog uticaia polje, niste ona ista, nego sasvim DRUGA OSOBA. Dakle, ja sam profesor Mali, ta DRUGA OSOBA. *** Profesor je danas na klinid ta umobolne. Unitio je sam sebe, shvatajui u onom dru gom stanju kakvu opasnost kriju njegovi eksperimenti. Snimak onog razgovora s profesorom, koji sam zabeleio na magnetofonskoj traci, suvie je kratko objanjenje da bismo mogli ponoviti eksperimente. Uos-

talom, to ne izgleda ba privlano; verujem da bi svako ko bi ih ponovio morao i sam da poludi. Uspeo sam da, kao profesorov najblii prijatelj, dobijem od policije onih pet pisama; a sada ih uvam kao relikviju. Ona su svedoanstva tragine sudbine jednog velikog uma koji se, udei za naukom, naao ispred svoje epohe i morao da umre.
RIARD ANDRES
NA PESKU DALEKE PLANETE

rebalo bi da sam ve osam dana mrtav, ali ja ipak ivim. Leim na leima, Pretpostavljam da su mi ruke i noge rairene, ali to ne mora da bude tano, jer ja ih ne vidim. Ve osam dana oseam samo svoju glavu kad je miluje daak vetra, kad mi siuna bubica stipljivo mili preko lica, kad mi ovo vrelo sunca bleti u lice. Spoznaju svog tela, sebe samoga, gubim ve u gornjem delu vrata. Kao da nemam ni trup, ni ramena, ni ruke, ni noge... Pod temenom obeam pesak, koji je ve odavno prestao da me ulja. Gledam pravo u nebo: vedro je, sa samo ponekim oblakom na istoku. Odande e se ubrzo pojaviti sunce. Zora svie. Zdesna krajikom oka je vidim nad peanu dolinu nadvila se oniska granitna litica, s malom zaravni gotovo pod samim vrhom. To je jedini mom pogledu dostupan deo tla ove planete, jedino za ta znam da je vrsto i stvarno, jedino to me uverava da sam zaista iv. Kamen je doleteo ba sa te litice *** Bio je to trei dan mog boravka na ovoj
ugrejanoj planeti, drugoj po udaljenosti od njenog sunca, zvezde Alfeka, u sazveu Severne Krune. Gel-10028 i ja, u emiterskom brodu Eacl4 materijallzovali smo se u blizini planete, a onda se spustili u oblast sa umerenijom klimom. Odmah snio poli u istraivanje, prema malom jezeru, koje smo prilikom sputanja videli u blizini. Kad smo naili pored litice, iza nje su se iznenada pojavile dve drhtave jajotlke siluete, gotovu providne, pihtijastog sastava. Jedna senka je pojurila prema meni, na izgled ne dodirujui tlo. Nisam pobegao, jer sam eleo da prvo ustanovim ta ona predstavlja. Ali ona se prebrzo pribliila, dodimula me svojom gotovo gasovitom povrinom i bio sam odbaen bar dva metra ustranu, Leao sam oamuen na tlu, ne shvatajui kakve je prirode bilo to sa mene veoma bolno pranjenje energije iz senke. Zatim su obe treperave kreature pojurile prema Gelu-10028. On ih nije saekao, nego je oajniki pojurio puteni kojim smo doli od naeg broda. Kad su zamakli iza stenja, ja sam se s mukom podigao. Oseao sam se kao da je preko mene protutnjala

kolona tekih vozila, prikupio sam nekako snage da se odvuern preostalih stotinjak metara do jezera, gde sam se sakrio u kamenjar. Tek to sam se malo udobnije smestio u pesak pored kamenjara, ugledao sam E-ea14 kako se brzo penje u vedro nebo. Zatim se gore, visoko pojavio jak blesak. Znao sam ta to znai: Gel-10028 je uzleteo bez mene i dematerijalizovao se da bi preskoio prostor i naao se na dalekoj Zemlji. Bio sam siguran da e on tamo odmah podneli izvetaj i da e ve koji sat kasnije ovamo stii bro dovi Patrole ujedinjene Zemlje, da bi me spasli. Ali, prolo je desetak asova a brodovi nisu stigli. Ubrzo se spustio mrak, sklonite nisam smeo da napustim. Pojeo sarn jednu pilulu koncentrisane hrane, iz zalihe koju sam prema propisima nosio u pojasu. Tako sam utolio glad i e. Bdeo sarn itavu no, plaei se da pomo sa Zemlje ne stigne u vreme kad spavam, i to bi im otealo traganje. Zaspao sam tek u zoru, uuren u senci jednog velikog kamena. I sledei dan proveo sam na istom mestu. Bio sam siguran da e se brodovi ubrzo pojaviti visoko iznad tla i da u se brzo vratiti na rodnu planetu. Gel-10028 je za oko sat vremena mogao da stigne na Zemlju. udio sam se to mi Patrola nije odmah pola u pomo. Morali su da znaju da za mene svaki sekund na ovoj planeti predstavlja venost i da svakog trenutka mogu izgubiti ivot.. Opet se na ovaj vreli svet spustio mrak, donosei malo osveenja. Pomo nije stigla, i ja sam ve poeo da gubim nadu. Gel-10028 nije mogao da promai Zemlju, jer su emiterskirn brodom upravlajli kompjuterski ureaji. Ali zato brodovi Patrole nisu doleteli da mi pomognu? Neto nije bilo u redu. Kad je svanulo, odluio sam da poem u istraivanje. Oseao sam da ne bih vie izdrao u kamenjaru, jer bi me dovelo do ludila to skrivanje na jednom mestu. Poao sam prema mestu gde smo se dva dana ranije spustili emiterskirn brodom. Dok sam prolazio pored one litice iza koje u se pre dva dana pojavile treperave kreature, osvrtao sam se uplaen da e one opet iskrsnuti. Meutim, pored litice ih nije bilo. Ohrabren, ubrzao sam korak. Tad sam zauo neko tiho pitanje, odnekud iznad moje glave. Pogledao sam uvis. U deliu sekunde ugledao sam dve treperave senke kako lebde gore, na samoj ivici zaravni na litici. Pravo prema meni leteo je kamen vei od pesnice, sluajno oboren ili namerno baen. U deliu sekunde shvatio sam da moram odskoiti ulevo da bih se spasao. Uinio sam to, ali sam se sapleo o neto na tlu i kamen me je udario u teme. Izgubio sam svest. Probudio sam se tek predvee. Leao sam na leima, lica okrenutog prema nebu i delu litice. Mora da me je udarac u teme okrznuo, tako da sam pao na lea. Pomislio sam na to da moram odmah ustati i istog trenutka spoznao da ne oseam nijedan deo svog tela, osim glave... *** Ve osam dana leim nepomian. U poetku, sam mislio da ma se sve ovo samo priinjava. Zar je mogue toliko dana leati nepomian, bez hrane i vode a ipak biti iv? Um mi je bistar, ak veoma bistar. Svo ovo vreme razmiljam o sebi, o oveku, o svetu, o ivotu. Siguran sam da je stvarnost sve ovo to mi se dogodilo. Ja se zaista nalazim na drugoj planeti zvegde Alfeka, zaista sam pogoen kamenom, zaista sam nepomian i zaista iv. Kad me je kamen pogodio u glavu, verovatno mi je povredio neke centre u mozgu. Ne oseam nikakav bol, ali oseam neto drugo: neku novu snagu uma, neka nova saznanja o sebi i ivotu. Ona su me prvih dana zapanjivala i plaila, ali sada ih primam s mirom i radou. I ranije sam esto razmiljao o tome kakvim je to udom nastao Svemir, odakle je potekao ivot, kako se razvio ovek. Privlaila su me ta pitanja, i to sam vie o njima saznavao vie sam bio zapanjen tim udom. Da nema ni Svemira, ni ivota, ni oveka to bi bilo mnogo lake objasniti nego injenicu da sve to postoji. Kad god sam o tome ranije razmiljao, misli su mi se kretale

unutar nekog zatvorenog prostora. Ponekad bih naslutio neku istinu, osetio da sam blizu objanjenja nekih tajni, ali to bi uvek nestajalo. Ma koliko razum izgledao savren i udesan, tim tajnama nije bio dorastao. Sredinom prolog veka pojavila se na raznim stranama sveta ideja o tome da su Zemlju u dalekoj prolosti poseivali doljaci iz svemira. Tome u prilog govorilo je na hiljade ostataka iz prolosti, koji svojim oblikom, namenom, ili sastavom nikako nisu odgovarali vremenu u kojem su nastali. U raznim religijama javljali su se gotovo identini elementi, to je neshvatljivo kad se zna da narodi tog vremena, s obzirom na slabu razvijenost sredstava komuniciranja, uglavnom nisu imali nikakav meusobni kontakt. Hiljade legendi priale su o bogovima koji su doli odozgo, o vatrenim laama, o dinovima, o biima koja su po sedovala neshvatljivo bogata znanja, o postanku sveta, o meuzvezdanim letovima. Postojao je samo jedan nain da se to objasni: Zemlju su poseivala neka visokointeligentna bia iz svemira. Takva misao pojavila se gotovo istovremeno na raznim stranama sveta. Stotine entuzijasta bacile su se na posao da otkriju stvarnu podlogu legendi i religija i stvarno objanjenje porekla raznih neobinih predmeta. Ubrzo se pojavila i ideja o programiranju oveka. Velik broj ostataka iz praistorije svedoi o oveku koji se jedva neto malo uzdigao iznad nivoa ivotinje. Ali, ogroman broj drugih ostataka nastaiih samo nekoliko hiljada godina kasnije, pokazuju da je ovek brzo stekao prilino visoko razvijen razum i ovladao znanjem o sebi i svetu koji ga okruuje. Kako to da je ljudska rasa za tako kratko vreme postala pametna? Ko joj je dao razum, znanje i iskustvo? Mogue je samo jedno objanjenje: doli su gosti iz kosmosa, oplodili odabrane primerke ovekolikog majmuna i uneli u njih neku osmiljenu genetsku ifru programirali ih. Zatim su otili, a na Zemlji je uskoro stasao ljudski rod. Mozak je za ljude oduvek bio najvea nepoznanica. Njegovo funkcionisanje je objanjeno dosta grubo, a procesi misli i svesti ostali su nejasni. Kako objasniti veitu tenju ovekovu da napusti planetu na kojoj je nastao i vine se ka zvezdama? Nije li ta tenja urezana u ljudski mozak, kao poruka da je naa budunost u svemiru, a ne na Zemlji? Oni koji zastupaju ideju o dubokom programiranju oveka, od strane doljaka, veruju da je ljudska misao usmerena na to bri razvoj da bi se oslobodila okova Zemlje i stigla svojoj pravoj kolevci zvezdama. Kad se osposobimo za taj korak, napustiemo svoju malu planetu i dospeti do prave istine o sebi i Svemiru. Tako emo osloboditi svoj duh i pripojiti ga jedinstvenom duhu Vasione, kolektivnoj besmrtnoj svesti. To duboko programiranje ja sam ovih dana uspeo da spoznam do kraja. Negde u dubini nae svesti lei ifrovana poruka o putu naeg razvoja. Ona diriguje razvojem misaonih procesa i polako nam otkriva znanje koje je u nama zabeleeno. Zato se kod mnogih ljudi u isto vreme javljaju sline ideje, sline spoznaje. A ifrovana poruka i dalje, i sve bre, otkriva ono to je u nama skriveno i upuuje nas naem konanom cilju. Kamen me je verovatno toliko jako udario u glavu da je poremetio funkcionisanje mozga i pokrenuo ifru koja aktivira programirane misaone procese. Zato sam tako brzo dospeo do spoznaja koje bi trebalo jo dugo da lee neotkrivene. Ja sada znam da sam programiran a da je programiran i itav ljudski rod. Naa sudbina je u nama zapisana. U okviru tog programa dovoljna nam je samo mala samostalnost, gotovo neznatna osobenost a cilj je unapred potpuno odreen. Jo koji milenijum, i oveanstvo e do njega stii. Ali, meni je ve sada omogueno da ga brzo i jednostavno sagledam. Ja jesam programiran. Sve sam blii konanim spoznajama, jer moja misao je otkrila ifru programa i dobila mogunost da sazna pravu istinu. Dospeo sam ve u blizinu te istine. Jo mali napor, jo malo vremena da ifrovani program preda mom razumu i

poslednje instrukcije i ja u znati sve. Onda, u, valjda, i svoju smrt moi mirno da podnesem, da ne alim to u umreti tu gde leim. Nije mi ao to neu i ja stii do konanog cilja, do besmrtne svesti zadovoljan sam time to sam uspeo da saznam da nau budunost predstavlja prelazak u besmrtnu svest. To mi je dovoljno. oveanstvo e pravu istinu otkriti i bez mene. Ona poinje tamo gde ovek zahvaljujui razvoju biologije sasvim otkriva sopstvenu prirodu i pronalazi nain da samog sebe menja: promenom genetskog koda. Tada e jo vie prouavati procese uma i svesti i, na kraju, pronai gde lei ifra kojom se mogu otkriti one prave spoznaje zabeleene u mozgu. Leim nepomian, pogleda uperenog u sunce koje se pribliava zenitu. Ono mi bleti pravo u lice. Teko diem, jer je vazduh pregrejan. Od vruine, misli mi pomalo otup ljuju. Mada sam upoznao najtananije istine skrivene u mojoj glavi, ne uspevam da objasnim kako to da sam jo iv, kako to da ne oseam potrebu za vodom i hranom, kako to da sam izdrao osam dana nepomian na ovoj vruini. Misli mi se opet vraaju na moje detinjstvo, kao i jue kad je sunce bilo u zenitu. Zato se ne seam niega to se dogodilo pre moje petnaeste godine? Da li sam se toga seao pre dolaska na ovu planetu, pa sam zaboravio pod ovim vrelim suncem ili to nisam ni ranije znao? Kako je mogue seati se svoje budunosti a ja se nje seam, otkrivam je a ne znati za svoje detinjstvo? Ima jo neto to nikako ne mogu da shvatim, ma koliko o tome razmiljao: zato moji drugovi nisu doli da mi pomognu? Zar su ih ove treperee kreature zaplaile toliko da su me rtvovali? Zar nisam i ja ovek? Zar Patrola sme da ostavi svog pilota da umre na dalekoj planeti? Znaju li oni da e ih to nainiti ubicama i stvoriti mrnju prema Patroli? Sme li iko u ime svog malog, ljudskog straha rtvovati ivot jednog oveka, nekog ko je poao u nepoznato da bi doneo znanje i ponovo potvrdio smisao ljudskog postojanja, smisao rada i stvaranja, smisao ivota? Zar iko sme... *** U tom trenutku na litica se pomerie dve treperave senke, i prema biu koje je nepo mino leala na tlu, pogleda uperenog u nebo polete veliki kamen. Njegove oi rairie se od paninog strana, od nemoi, od saznanja da dolazi kraj. Zatim kamena gromada poklopi bie preko glave i grudi.. Zau se lomljava metala i prskanje sintetike koe i tkiva. Iz glave se razletee hiljade mikroelemenata, siune trake s memorijom i programom, i itava gomila drugih minijaturnih ureaja. Otar zvuk se irio preko peane ravnice, odbijajui se o litice, vraajui se svom izvoru. Dole, pod kamenom, smrskane glave i polomljenih grudi, bie je lealo nepomino. Njegovim razbijenim razumom protkali su poslednji impulsi, jo uvek traei istinu. Misao se, iako iskrzana, provlaila do bivih centara svesti: Ja sam, znai, ROBOT... To objanjava zato sam toliko snano oseao da sam programiran... ao mi je to ne mogu da se vratim ljudima onima koji su me napustili zato to sam robot da bih im rekao da su i oni samo roboti, oplemenjeni i programirani veoma davno... U sutini, svi smo mi isti: stvoreni sa odreenim ciljem, odreenim zadacima, odreenim ivotom ... Ne izgleda mi da je ovek vredniji od robota koje je stvorio... Ma koliko on sebe nazivao stvoriteljem, i njega su stvorili drugi... Vredan je ne onaj koji je stvorio druge, ve onaj koji je nauio da sam sebe izmeni, koji spozna kako moe da se oslobodi svoje materijalne forme i da se uini besmrtnim... A do tog cilja emo svi stii ako budemo uporni, pa ma kojim putem ili... Robot ili ovek, time se budunost nimalo ne menja.... Sunce je snano bletalo nad ugrejanom planetom. Treparave kreature povukle su se u hlad male peine gore na litici. Robot je leao razbijen i nepomian, poklopljen velikim kamenom. Nad ravnicom je vladao mir.
SF PRIA
Aster FAJERBOL
BOMBA U ORBITI
Uzaludno je ispitivati kako je vest o opasnosti prodrla u javnost ve etvrtog dana. Moda je neko od devetoro, koji su znali da se dogodila nesrea, ispriao to novinarima a moda su to novinari naprosto sami naslutili. Jedan od tih devetoro bio je Mark, strunjak za nuklearnu i anihilacionu energiju, koji je i radio na izradi anihilacione bombe. im je prekinut kontakt s brodom koji je ovu bombu nosio, njega su pozvali u Institut za unapreenje ivota na Marsu. Bilo je planirano da se u Velikoj Crvenoj Pustinji, na Marsu, eksplozijom anihilacione bombe stvori ogroman krater, u kojem e zatim biti sagraen itav grad. To bi trebalo da bude glavni grad Marsa. itav grad e biti natkriven providnom, kupolom od plastine mase, a pod njom stvoreni uslovi neophodni za ivot ljudi. Bomba u ijem se oklopu, pod posebnim uslovima, nalazilo deset kilograma materije i deset kilograma antimaterije i iji je glavni konstruktor bio Mark, ukrcana je na brod kojim e da se prebaci na Mars. Istim brodom trebalo je da bude prebaen i neki radioaktivni materijal za potrebe baze na Marsu. Dok je brod po drugi put obilazio Zemlju, da bi pod najpovoljnijim uglom poleteo ka cilju, pilot je javio da neto lupa u spremitu za teret. Rekao je da e pogledati ta je to. To je bilo poslednje to je javio od tada je s njim izgubljen svaki kontakt. U Institutu je nastala uzbuna. Na brodu se verovatno dogodilo neto tragino. Postojala je opasnost da anihilaciona bomba eksplodira. Ogromna snaga eksplozije poremetila bi klimatsku ravnoteu na Zemlji, a to bi

znailo optu katastrofu. Oprezno je javljeno svim opservatorijama i svim radioastronomskim centrima na Zemlji da je izgubljen brod s nekim vanim materijalom; zamoljeni su da ga pokuaju otkriti u orbiti. Dva dana traganja nisu donela nikakve rezultate. Mark je neprekidno deurao u Institutu, pa zbog toga nije imao vremena da svrati kod svoje verenice Dejn. Ona ga je treeg dana posetila, da bi saznala ta se dogodilo. Kad je ula ta je posredi zamolila ga je da ostane s njim. Dozvolio joj je, znajui da e mu tako biti lake da eka na rezultate traganja. Dejn je bila tehnolog antimaterije i, pre ovog dogaaja, esto mu je pomagala u poslu. Bili su odluili da se ubrzo venaju, ali dogaaj s bombom poremetio je njihove planove. Mark se radovao to je ona s njim. Ako se neto desi, bar e biti zajedno u tim tekim trenucima. To e mu dati snage da se bori za njihov opstanak. Ali, on je verovao da e opasnost biti otklonjena. etvrtog dana na Zemlji je izbila panika: Vest je nekako procurela u javnost. Po gradovima su se skupljale gomile ljudi i zahtevale da katastrofa bude spreena. Razjarena gomila izvrila je napad na Institut pa je vojska Ujedinjene Zemlje morala da je rastera. Vojska je zatim opkolila Institut da sprei nove izgrede. estog dana su ljudi olakano odahnuli: jedan od meteorolokih satelita registrovao je prolazak broda i dao podatke o njegovom poloaju. Od tada je budno praen. Mark se odmah spremio da, kao konstruktor bombe, odleti drugim brodom i demontira je. Trebalo je nai i dobrovoljca koji bi mu pomagao pri demontiranju. Dejn ga je zamolila da povede nju. Nije pristao: ona je na Zemlji bila u veoj sigurnosti nego u blizini anihilacione bombe koja svakog trenutka moe da eksplo dira. Osim toga, tee bi mu bilo da radi zajedno s njom, jer bi sve vreme pazio da joj se neto ne desi, a neopreznost bi lako mogla da izazove katastrofu. Uskoro mu je javljeno da se kao dobrovoljac prijavio jedan od asistenata iz Instituta za primenu antimaterije. Mark odmah uzlee svojom letelicom. Dok on bude ispitivao brod stii e i asistent, inenjer Robert, pet godina mlai od njega. Kad je zaustavio letelicu u blizini odbeglog broda, Mark je spustio tamni vizir na kacigi, da bi se zatitio od preteranog intenziteta suneve svetlosti a onda je izaao. Koristei raketni pitolj brzo je stigao do broda. Letimian pregled ga je uverio da nema nikakvih spoljnijih oteenja. Dok je otvarao spoljna vrata izlazne komore, stigao je i Robert svojom letelicom. Mark mu javi da saeka napo lju, a sam je uao u brod. U komandnoj kabini nije bilo pilota. Naao ga je kako mrtav lebdi u spremitu za teret. Utvrdio je da je radioaktivno zraenje u spremitu dosta jako. Lako je pronaao uzrok: jedna posuda sa radioaktivnom materijom nije bila dobro uvrena, pa se otkaila i sada je slobodno lebdela. Mora da se pri nekom udaru otetila i iz nje prodrlo zraenje. To je ubilo pilota, ko ji je bio bez skafandera koji bi ga zatitio. Temperatura u spremitu je bila visoka, jer je zraenje ugrejalo pogonsko gorivo koje se nalazilo u rezervoaru uz spremite. Mark je bio prisiljen da otvori izlaznu komoru, da bi sav vazduh iz broda izaao u bezvazduni prostor da se tako rashlade ureaji. Zahvaljujui magnetskim cipelama uspeo je da, kreui se po metalnim zidovima spremita, dohvati posudu koja je lebdela. Video je da je njena olovna obloga na jednom mestu otkinuta sasvim od radioaktivne materije. Iz spremita za alat doneo je veliki komad olovnog lima. Kosmonautskom builicom probio je na njemu rupe. Poto sam nije mogao da obloi posudu limom, radiom ugraenim u skafander pozvao je Roberta. Zraenje je prodiralo kroz skafander i Marku je poelo da se vrti u glavi. Dok su savijali lim oko posude, dahtali su od naprezanja. Marku se od isparenja kaciga iznutra zamaglila, pa je zbog toga podigao zatitni vizir. Video je da je to uradio i njegov pomonik, ije lice nije mogao da nazre kroz zamagljenu kacigu. Sitne vodene kapi su se skupljale na unutranjoj strani kacige i polako tekle niz njen providni deo.

Mark se oseao veoma loe. inilo mu se da bi mu smrt donela olakanje, ali oni su morali izvriti zadatak jer su u pitanju bili ivoti pet milijardi ljudi. Mada ve potpuno malaksao doneo je kosmonautski eki, a zatim stavio jednu zakivku u rupu i zakovao je. Onda ja nepomian ostao da lebdi u spremitu: nije vie mogao ni da se pomeri. Preteran napor i predugo izlaganie zraenju oduzeli su mu svu snagu. Oseao je muku u stomaku, ali u skafanderu nije smeo da povraa i samo je gutao pljuvaku dok mu se u stomaku grilo. Robert sam nameta preostale zakivke, a zatim i on ostaje da iscrpljen lebdi. Iako potpuno slomljen, Mark prikuplja snagu da puui po zidovima odnese posudu do njenog mesta i da je uvrsti. Pregledao je jo i bombu i ustanovio da ona vrsto stoji na svom mestu i da ne moe da eksplodira. Izvukli su se zatim iz broda i uz pomo raketnih pitolja stigli do Markove letelice, koja je imala i dodatne ureaje za vetaku gravitaciju. Ulaze zatim unutra i zatvaraju izlaznu komoru. Robert je odmah seo, gotovo se sruio, a Mark se odvukao do komandne kabine. Tamo je skinuo kacigu i slabim glasom javio na Zemlju da je zadatak izvran. Zatraio je da poalju drugog pilota koji e brod odvesti na Mars. Zahtevao je da se pripreme sredstva za dekontaminaciju do njegovog i Robertovog povratka, jer su obojica primili preteranu dozu zraenja. Iskljuuje zatim ureaje za vezu da ne slua rei estitanja i zahvalnosti. S gorinom je mislio o tome kako se radosna vest sada iri svetom i kako se ljudi raduju dok glavni akteri lee slomljeni. Ipak osetio je zadovoljstvo i ponos. Ispruio se zatim na seditu da prikupi je malo snage, jer je trebalo da letelicu spuste na Zemlju. Marku se odjednom uinilo da iz hodnika, u kojem je ostao Robert dopire neki zvuk. Podigao je glavu i oslunuo. uo je tiho jecanje. Glavu gore Roberte! Uspeli smo! hteo je da kae, ali to je jedva ujno proaputao. Skliznuo je sa sedita i poeo da puzi prema hodniku. Tamo se zaustavio tek kad je glavom gotovo udario u kacigu Robertovog skafandera, koju je Robert bio skinuo. Zatim je s velikim naporom podigao glavu. Uklonivi s oiju svoju plavu kosu i nasmeivi se kroz suze, u njega je gledala DEJN.
SF PRIA
EDVARD KINGSTON
USAMLJENA PLANETA
laneta je prvo ubila Alvara. Ja sam bio ostao da uvam na svemirski brod... Ostalih est lanova ekspedicije otili su prema oblinjem brdu, da bi poeli s ispitivanjem ove planete, na koju smo se spustili u zoru. Vratili su se oko podne, bez Alvara, utljivi i neraspoloeni. Rano, na komandant, ispriao mi je ta se dogodilo: Vozilom s gusenicama stigli su do brda za manje od pola. sata. Zatim su se peice ispeli na vrh. Mada su na sebi imali skafandere, nisu se mnogo umorili jer je gravitacija ove planete gotovo upola manja od Zemljine. Odozgo mi se pruio pogled na ravnicu s druge strane brda, na ogromno polje puno niskog smeeg rastinja. Odluili su da se vrate do vozila, a zatim njime obiu brdo i
nastave preko ravnice, prema planinskom lancu koji se u jutarnjoj izmaglici nazirao udaljen nekoliko kilometara. Krenuli su nazad, dogovarajui se uz put s koje strane da obiu brdo. Ali zastali su ve posle stotinak metara, jer su ugledali kako se iznad brda u nebo diu oblaci dima. Alvar je prvi potrao uzbrdo, a za njim i ostali da vide ta se dogodilo. Pred njihovim oima pruilo se plameno more. Bilo je neshvatljivo da u roku od nekoliko minuta moe planuti sve raslinje na tako velikoj povrini. Stajali su nepomino, zagledani u plamen, neodluni. Alvar je iznenada, ne rekavi ni rei pojurio nizbrdo, prema vatrenom moru. Skakao je s kamena na kamen, sve blii plamenu, ne obazirui se na oajniko dozivanje svojih drugova. Tek kad ja

doao do podnoja brda, okrenuo se i mah nuo rukom. Planeta me zove! viknuo je, a zatim pojurio u vatru. Ravnicom se raztegla tutnjava nalik na SMEH. Moji drugovi su ostali na brdu. Nisu mogli da me dozovu radijom ugraenim u kacige skafandera, a nisu hteli ni da se spuste do vozila sve dok ne utvrde ta se desilo Alvaru.. etiri sata kasnije; vatra se ugasila odjednom, na itavoj, ravnici istovremeno, bez ikakvog predznaka o jenjavanju. Svi su se spustili dole, putem kojim je nestao Alvar. Njegovo ugljenisano telo NISU nali, mada je MORALO da bude tu negde. On nije mogao dugo da tri kroz vatru; verovatno je pao ve posle nekoliko koraka. Ali od tela ni traga. Ravnica je bila pretvorena u pusto, crno more ugljenisanog raslinja. Na brodu smo odmah odrali sastanak. Istraivanje ove planete poelo je loe: suoili smo se s neshvatljivim pojmovima i s gubitkom jednog lana posade. Ali to nije smelo da nas omete u vrenju nae misije. Tekoe su u kosmonautici oduvek i svugde postojale, i one su bile samo razlog vie da se izvre opsena istraivanja I tako preduzmu sve mere bezbednosli, potrebne za dolazak buduih ekspedicija. Dogovorili smo se da ujutru krenemo prema planinama i otkrijemo ta je izazvalo onaj neobian poar. Vozilo je brzo napredovalo preko sprene ravnice. Nismo bili raspoloeni za razgovor. Hrlili smo u susret planini, traei uz put neto to bi nam ukazalo na uzrok jueranjeg poara. Sve manje smo verovali da emo neto otkriti, jer slika je svuda bila jednako prazna: pusto kao i tamo pored brda. U podnoju planine ostavili smo vozilo i Kona, da ga uva. Poneli smo jau primo predajnu stanicu, da neprekidno budemo u vezi s Konom i s Kuluom, koji je ostao u brodu. Penjali smo se brzo uz jedan planinski obronak, elei da se ispnemo to vie i tako vidimo to vei deo povrine planete. Ja sam na leima nosio radio-stanicu, i svakih nekoliko minuta javljao sam se Konu i Kuluu. Kad smo se popeli uz obronak i nali se na malom platou, odluili smo da se malo odmorimo. Iznad nas se dizao planinski vrh visok neto vie od stotinu metara. Trebalo nam je otprilike jo pola sata penjanja da stignemo do njega. Na platou se nalazilo jezerce, prenika od desetak metara ali unutra nije bilo vode, ve neka gusta masa, koja je podseala na ivo blato. Posle kraeg odmora ustali smo da nastavimo put. Zaku, najvii meu nama, priao je jezercetu i zastao na obali. Onda se odmakao nekoliko metara i okrenuo se prema nama. U slualicama mi je odjeknuo pjegov glas: Planeta me zove! Treba da poem". Bilo je kasno da bilo ta uinimo. Zaku je potrao i glavake se bacio u ivo blato. Potonuo je sve do kolena; samo su mu stopala trcala napolje. Dok smo se mi osvrtali okolo, ne znajui kako i ime da mu pomognemo, dogodilo se neto neverovafno: blato se podiglo oko Zakuovih nogu, vie od pola metra u visinu a zatim ga odvuklo. Bili smo uasnuti onim to se zbilo za manje od pola minula, oajni zbog gubitka druga, svesni da se nekakva nepoznata opasnost nadvila nad sve nas. Tada se ravnicom razlegla tutnjava nalik na smeh. Planeta kao da se smejala nesrei koja nas je snala. Dugo smo Zakua dozivali, ali nae slualice nisu uhvatile njegov glas. Posluili smo se specijalnim ultrazvunim aparatom za dubinska ispitivanja, da u jezeru otkrijemo njegovo telo. Utvrdili smo da ivo blato dopire do dubine od devet metara, gde se nalazi ravno kameno dno. Ali Zakuovo telo NESTALO je iz itke mase malog jezera. Postalo mi je jasno da na ovoj planeti, treoj u sistemu prekrasnog dvojnog sunca Albireo, u sazveu Labuda, deluje nekakva sila kakvu nismo upoznali ni na jednom drugom mestu u svemiru. Mi smo se pre sputanja zadrali u orbiti planete i napravili deset obilazaka, po razliitim putanjama. Ustanovili smo da ona nije naseljena, a da je znatan deo povrine nokriven smeim rastinjem. Tajanstvenu silu koja je na uasan i neobjanjiv nain unitila ve dva ljudska ivota, nisu stvorila inteligentna bia u to nismo sumnjali. Bia koja bi vladala takvom

silom svoje postojanje ne bi obezbeivala ubijanjem drugih, ve saradnjom sa njima. Nemo smo se oprostili sa Zakuom, a onda nastavili uspon. Svima nam je bilo jasno da povratkom do broda ne bismo nita dobili: ostalo bi nam nepoznato kakva to sila" deluje protiv nas. Mislili smo jednako i, kao po dogovoru, bez rei poli uz planinu. Tek to smo preli dvadesetak metara, na radio-stanici koju sam nosio upalila se signalna svetlost. Zatim smo zauli glas naeg druga koji je uvao vozilo. Vreme je da i ja poem" rekao nam je Kon. Planeta me zove". Videli smo ga odozgo: siunu taku koja izlazi iz vozila, prilazi podnoju planine, a onda zastaje. U tom trenutku, pedesetak metara udesno od nas, pokrenulo se kamenje. Poelo je da se kotrlja, postepeno ubrzavajui kretanje. Ali ono nije jurilo niz obronak pravo kako bi moralo da se kree, zbog sile tee ve neprirodno, koso, pomerajui se sve vie ulevo. Lavina je sve vie ubrzavala svoju neobjanjivu jurnjavu ukoso. Kone, sklanjaj se, kamenje e te smrviti! urlao sam u mikrofon radiostanice. On nas nije udostojio ni pogledom; stajao je dole, nepomian. Zatim ga je kamenje zatrpalo i odmah zatim se ZAUSTAVILO mada je moralo da se kree bar jo dvadesetak metara po ravnici. Stajali smo kao skamenjeni, a onda smo svi pojurili dole. U tom trenutku opet se zaula tutnjava slina smehu. Trebalo nam je pola sata da se spustimo, a onda jo desetak minuta da razgrnemo kamenje. Planeta nam je priredila novo iznenaenje: Konovo telo je NESTALO; nismo nali ni najmanji trag koji bi svedoio da se na drug nalazio na tom mestu. Povezli smo se nazad, prema brodu. Morali smo da to pre pobegnemo sa ove planete smrti! Pozvao sam Kulua, da bih ga izvestio o nesrenoj sudbini Zakua i Kona. Upravo sam nameravao da ja tebe pozovem" prekinuo me je jer vreme je da poem. Planeta me zove". Zatim je prekinuo vezu. Uskoro smo ponovo zauli tutnjavu slinu smehu. Kad smo vozilom zaobili brdo, grudi su nam se stegle od prizora koji se pred nama ukazao: na divni svemirski brod leao je oboren na tlo, otkinutih ispunih cevi, ispro bijanih bokova metalna gromada koja nikad vie nee uzleteti prema naoj rodnoj Zemlji. Poli smo tragom stopala u pesku. Videlo se da se od broda udaljavao u pravoj liniji, verovatno pre nego to je dolo do njegovog razaranja. Na oko etrdeset metara od broda, tragovi su NESTALI. Kao da je Kuloa neka sila podigla uvis. Bez sumnje, to je znailo da smo izgubili jo jednoga druga. Iznenada smo zauli pretee mumlanje. Podigli smo poglede s tragova na pesku i skamenili se: pred nama je stajala dinovska ivotinja, velika gotovo kao na brod; liila je na ogromnu kravu, s ustima kojima je kao od ale mogla da proguta oveka. Nismo imali snage da beimo od te ivotinje koja je, sigurno, progutala naeg Kulua i unitila brod. Stajali smo i ekali smrt. Ali krava". se okrenula i izgubila se iza brda. Tek tada smo primetili da ona nije ostavila nikakve tragove na pesku kao da je LEBDELA, a ne hodala... Nismo se zaudili to nas nije napala. Planeta, oigledno, nije elela da dva oveka umru na isti nain! Ali, nova smrt je ipak brzo dola. Rono, na komandant, pribliio se ostacima broda i otuda izvukao veliku nuklearnu bateriju, koja je brodskim ureajima obezbeivala elektrinu energiju. ,.Sada sam ja na redu" rekao je. Planeta zahteva da poem". Zatim je stavio ruke na metalne kontakte. Ona tutnjava slina smehu zaula se istovremeno kad se na mestu gde je Rono stajao pojavio snaan plaviast blesak. Suprotno zakonima fizike, njegovo telo nije sagorelo i bilo odbaeno od baterije ve je sasvim NESTALO. Ostali smo samo Tel i ja dva usamljena jadnika, suoeni sa silom kojoj nismo dorasli, u oekivanju da i mi budemo pozvani". Nije nas vie udilo to na ovoj planeti nema nikakvih znakova ivota na kakav smo navikli. Ovde je gospodarila nekakva iva sila", usamljenija od nas dvojice, koja je smisao ivota nala u

unitavanju ivota. Da li je evolucija na ovoj planeti krenula putem sasvim drugaijim od onog na Zemlji, i razvila nekakav oblik bestelesnog ivota, koji prkosi fizikim zakonima? Ili su se, moda, ovde razvijala inteligentna bia koja su toliko napredovala da su stvorila nekakav oblik ive energije, koja ih je zatim unitila? Mi nismo imali mogunosti da otkrijemo istinu, niti smo mogli da se odbranimo, da sauvamo nae ivote. Pala je no. Tek tada smo postali svesni sablasne tiine koja vlada na ovoj planeti. Nikakav znak se nije uo, nikakvo svedoanstvo o postojanju ivota koja se bore za svoju bolju budunost. Ovo je planeta smrti, a mi smo doljaci koji e ubrzo doi na rtveni kamen i umreti za ciljeve koji su suprotni onom za ta se ovek uvek bori, za ta je postojao. Tel i ja uvukli smo se u ostatke naeg broda, da naemo hranu i vodu i pobrinemo se za spavanje. Tek duboko u noi svladao me je umor od napora i uasa proteklog dana. Probudilo me je pucketanje u slualicama. Zatim sam zauo Telov glas: Ti e biti poslednji. Planeta je svakom od nas odabrala razliitu smrt. Tvoja e biti najlepa i najoriginalnija. Ja moram da poem. Planeta je nestrpljiva i zove me". Samo to je zavrio svoj posmrtni govor, Tel je uzdahnuo, a zatim uutao. Onda se napolju razlegla tutnjava slina, smehu. Osvrnuo sam se oko sebe i video da Tela nema. Izjurio sam iz broda. Mog prijatelja nije bilo ni napolju, ali se u blizini broda nalazila nekakva velika trbuasta biljka, ije se telo sastojalo od nekoliko sklopljenih latica. Bilo mi je jasno da se ona sklopila oko Tela. Znao sam da za mene nije opasna; ve sam se uverio da sila" ne ubija dvaput na isti nain. Zato sam priao biljci i poeo da vuem jednu laticu. Dobro sam se namuio dok sam je otvorio. Telovo telo NIJE se nalazilo unutra. U stvari, ono i nije trebalo da tu bude jer su i tela ostaiih mojih drugova nestajala odmah posle njihove smrti. Ostao sam jedini ovek na ovoj tunoj planeti. ekala me je najlepa" smrt kako mi je to Tel rekao. Ja nisam sumnjao u smrt, ve u njenu lepotu. Zato i u ime ega unitavati ivot, i ta predstavlja ta nevidljiva sila" koja to ini? Na skafanderu sam osetio neto poput vetra. Neto je preletelo preko mojih misli. Bio je to dodir sile", koja mi se obraala: Da, ja unitavam ivot kad god mi se za to ukae prilika. Ve vekovima, gotovo jedina zabava mi je da premetam planine i ravnice, izbacujem iz svoje utrobe vatru, putam da rastu biljke pa ih onda spaljujem. ivot ovde tako retko dolazi, i ja ne mogu da utolim svoju glad za smru. Milenijumi su proli otkako sam stvorena. Ne znam kako sam roena, ali pamtim da je u meni ve tada postojala elja da unitavam sve to je ivo. Ubijala sam, a zatim apsorbovala ostatke rtava i gomilala u sebi znanje koje su oni posedovali. Nikad nijedno ivo bie nee znati sve ono to ja znam. Ja sam dua ove planete: udahnula sam joj ivot i mi smo neraskidivo vezani. A tako su malobrojna bia koja ovde svrate! Uvek u biti gladna". Ti ubija iz dosade vikao sam. Mada poseduje neizmerno znanje, ti nisi spoznala sebe, nisi nala smisao svoga postojanja. Odreci se tog besmisla i prihvati ono to u ti predloiti ja, mali ovek sa planete Zemlje. Uzmi me, kad ve to eli, ali me ne ubij. Ui u mene, unesi sve svoje ogromno znanje pa emo krenuti u svemir. Bezbroj je naina, korisnih i zanimljivih, da se tamo provede vreme. Pomagaemo ivim biima, iriemo tafetu znanja i mira, boriemo se za progres svemira... Odjednom, zadrhtalo je tlo. U daljini su se razdvojila brda, a zatim je pukotina izmeu njih poela sve vie da se iri. Dolazila mi je u susret, sve bunija i sve stranija. Zatim se tlo umirilo, tik pred mojim nogama zjapio je ogroman mrani ambis bez dna. Znao sam ta to znai: sila" e me ubiti time to e ispod mene nainiti provaliju, u koju u propasti. Ali prvo e se malo poigrali dajui mi do znanja ta mi predstoji, ekala me je bliska smrt. Odluku sam doneo munjevito. Ako ve

moram umreti, onda neka to ne bude u asu koji je izabrala sila" ve u trenutku kojeg u JA izabrati. Ubistvo i samoubistvo imaju isti kraj po njene ali postoji velika razlika u njihovoj sutini. Jer, ako se ubijem SAM onda u time uskratiti planeti zadovoljstvo da ona bude i sudija i izvrilac Skoio sam u mrani ambis. Sada padam u dubinu kojoj ne vidim kraj. Ali, ta je to? Oko mene odjekuje ona tutnjava slina smehu. Jaa je nego ranije; dopire sa svih strana istovremeno, udara o zidove provalije, odbija se i grmi svuda oko mene. I ja iznenada shvatam istinu. Pobeen sam! Tel mi je rekao da je planeta za mene izabrala najlepu i najoriginalniju smrt, a ja to nisam shvatio. Spoznao sam to tek sada, kada je ve kasno. Mislio sam da u skokom u ambis preduhitriti nameru sile". A ona je ba to i eleja: stavila me je u situaciju da pokuam da budem pametniji i mudriji od nje a moju odluku znala je unapred. Moje samoubistvo je samo obmana originalna smrt koju mi je planeta ODREDILA. Padam, a oko mene tutnji grmljavina slina smehu....
KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV SF PRIA E. J. MARS
La s neba
Sa mrakom Tim stravnim I tavnim Se slie. irina Sve vie um brie. Tiina (Viktor Igo: Zli dusi) Pozvao sam vas, prijatelji. profesor Birovljev pogleda u ozbiljna lica koja su okruila dugaki sto da bismo pokuali sasvim rasvetliti dogaaj koji je pre dvadeset dana uzbudio svet. Svakako pogaate da govorim o onom udnom svetlosnom fenomenu. Astronautiki institut me je ovlastio da formiram grupu od deset naunika I ja sam to uinio. Na raspolaganje nam je stavljen i dinovski kompjuter, koji e nam pomoi prilikom izraavanja sloenih prorauna i analiza. O pojavi svetlosnog fenomena znate ve
dovoljno, ali mislim da je korisno da jo jednom ponovimo sve injenice. Pre dvanaest dana, 2. jula, tano u pono, pojavila se nad jugoslovenskim gradom Banjaluka udna svetlost. Dola je sa istoka i uskoro se izgubila na zapadu. Pojava je trajala oko 30 sekundi. Svetlost, meutim, nije nestala, nego je, kreui se otprilike brzinom od pola kilometra u sekundi, nastavila put dalje, prema zapadu. Prela je preko Jugoslavije, a zatim presekla Italiju i Francusku i izbila na Atlantski okean. Pet sati kasnije pojavila se nad obalom Sjedinjenih Amerikih Drava i za neto vie od dva sata zaplovila ve i Tihim okeanom. Vest o fenomenu ve je bila obila svet. Meni je odmah pala u oi injnica da je svetlost, u stvari, nepomina. Ona je bila usmerena prema sredini Zemlje, tamo gde je u tom trenutku pono. Svi izvetaji su na to ukazivali. To mi je znailo samu jedno: neki zrak je dolazio iz svemira, namerno usmeren otprilike prema sreditu Zemlje, da bi ga pono uinila vie primetnim. Daljni izvetaji su potvrdili takav zakljuak. Bilo je prolo 17 sati od njene pojave, kad se svetlost, tano u pono, pojavila nad Japanom. Nastavila je zatim preko Kine. Uskoro se nala nad

Ahabadom, nisko na jugu Svjetskog Saveza. Preavi Aziju izbila je na Kipar. Put se dalje nastavljao preko Sredozemnog mora, a zatim preko panije i Portugalije. Dvadeset, i etiri sata su ve bila prola i svctlost je pravila svoj drugi krug oko Zemlje. Putanja, meutim, nije bila ista. Negde ispod Italije bila se spustila na svoju najniu geografsku irinu, a onda poela lagani uspon. Kraj se mogao i predvideti: 48 sati nakon svoje prve pojave, svetlost se ponovo nala nad Banjalukom. Onda je nestala. Ja sam se, meutim, ve nalazio u gradu: per minuta ranije poeo sam svetlost pratiti iz aviona. Izvrio sam. snimanje sa velike visine. Kad se zrak izgubio nad Banjalukom. aterirao sam i pregledao snimljeni materijal. Utvrdio sam da je zrak na Banjaluku padao pod uglom od 8329'. S obzirom da je geografska irina tog grada 4446', bilo je oigledno da je zrak sa ravninom ekliptike zatvarao ugao od 3815'. U toru pravcu i pod tim uglom lei jedna zvezda o kojoj je jednom davno ve bilo govora. To je zvezda 61 iz sazvea Labuda. Vano ie jo neto: intenzitet svetlosti nije bio ravnomeran, ve je pulsirao kao da ona u sebi nosi neku poruku. To pulsiranje traje tano jednu minutu, a onda se ponavlja. ezdesetih godina ovog stolea, dakle pre otprilike dvadeset godina, svet se zainteresovao novom hipotezom o jednom starom dogaaju. Sovjetski naunici su prirodu poznate tunguske eksplozije pokuali da objasne pranjenjem laserskog zraka poslatog sa neke od planeta iz sistema zvezde 61 Labuda. Toga se moda ne seate, ali verujem da znate poneki detalj o tunguskoj eksploziji. Rano ujutro, 30. juna 1908. godine nad tunguskom tajgom pojavio se izvanredno jak blesak, koji se video vie stotina kilometara daleko. Stub usijanih gasova podigao se na visinu od 20 kilometara, Na ogromnoj povrini oblika elipse sruene su itave ume. Drvee je popadale suprotno od mesta eksplozije. Samo se nenaselienosti tajge moe zahvaliti to ova eksplozija ogromne snage nije donela i velik broj ljudskih rtava. Prva ekspedicija je na mesto eksplozije stigla tek devetnaest godina kasnije. Skoro est decenija svetom su kruile razliite hipoteze o prirodi eksplozije. Jedni su je objanjavali padom meteorita, drugi eksplozijom komete ili vie kometskih ledenih grudvi. Najvei nedostatak tih teorija bilo je odsustvo ostataka na mestu eksplozije. Neki naunici su tvrdili da je eksplodirao nepoznati svemirski brod, ali je i ta hipoteza oborena. Jasno je da meuzvezdana putovanja mogu ostvariti samo ogromni brodovi, kakvi se ne mogu sputati na planete. Takvi brodovi bi na tlo planete slali manji brod sa jednim delom posade, a sami ostajali u orbiti. Meutim, nikakav brod ne postoji u orbiti oko Zemlje, jer bi se jednom sigurno javio. Hipoteza o eksploziji antimaterije bila je jo manje verovatna. Meutim, nova teorija, teorija o laserskoj prirodi eksplozije bila je ve sasvim prihvatljiva. Udaljenost zvezde 61 Labuda od Zemlje iznosi 11,11 svetlosnih godina. Krajem 1882. godine zableena je pojava svetleeg diska koji je proao atmosferom a onda nestao. Ta pojava podsea na onu koja je prethodila tunguskoj eksploziji. Pola godine kasnije, 1.883. godnue. desila se najvea vulkanska erupcija na Zemlji: eksplodirao je vulkan Krakatu. Poznato je da dodir lave sa jonosferom stvara radio-zraenja. Njihov intenzitet ovog puta bio je dosta jak. Pretpostavimo da je 1882. stigao sa zvezde 61 Labuda laserski zrak slabog intenziteta. koji je ispitivao zonu ivota u okolini naeg sunca. Radiozraenje nastalo erupcijom vulkana Krakatu, stiglo je 11.11 godina kasnije od 61 Labuda. Tamo je moglo bili protumaeno kao neki nerazumljiv odgovor. Potom je neto kasnije ka Zemlji poslat novi znak, mnogo jaeg intenzitela. Njemu je trebalo jo 11.11 godina da stigne do Zemlje. to znai da je stigao 1908. Zbog prejakog intenziteta, u dodiru sa vazduhom nastalo pranjenje zraka. Formirala se velika vatrena kugla, koja ie trenutak kasnije eksplodirala.. Vazduh nad tajgom svetleo je itav dan nakon eksplozije, jer je proireni rub zraka jo uvek prelazio preko

Zemlje. To je, ukratko, pria o onome zbog ega smo se ovde sastali. Mi emo jo jednom ispitati sve injenice, prouili sve izjave oevidaca i izvriti nova traganja. Dinovski kompjuter e nam pomoi da sve to lake analiziramo. Uz njegovu pomo pokuaemo da deifrujemo poruku koju je sadravao laserski zrak. *** Pola godine nakon ovog sastanka, svetom se iznenada proirila vest da je poruka deifrovana. Njen tekst je glasio: Nepoznata iva bia. Vaa zvezda spada u grupu onih koje doputaju pretpo stavke o ivotu na njihovim planetarna. Dugo vremena smo nastojali da uhvatimo neke logine signale kojima biste ukazali na svoje postojanje. Nismo uspeli, ali nismo ni obeshrabreni. Odluili smo da vas pokuamo pronai. Naa planeta je lan Prstena ivota, na ijem univerzalnom jeziku vam i emitujemo ovo saoptenie. Prsten ivota su veoma davno stvorila dva prastara naroda nae galaksije. Od tog vremena Svemirom krui tafetna poruka: ,,Svim ivim biima! Pruite nam svoje misli; odgovorite na na poziv i aljite taletnu poruku dalje. Sve planete na kojima postoji stvaralaki ivot, a za koje znamo, udruili smo se u Prsten ivota. Njegovo beskrajno znanje stavili smo u slubu progresa u Svemiru, elimo da nam se i vi pridruite! Nepoznata iva bia! Ako postojite, poaljite poruku dalje, tamo gde mislite da postoji ivot. Zatim se okrenite nama. Mi ekamo va odgovor" *** Osamnaest meseci pre sastanka na kojem je deset naunika odluilo da pokua deifrovati lasersku poruku, jednu svetlosnu godinu udaljen od Zemlje zvezda 61 Labuda, nalazio se jedan svemirski brod. Lebdeo je nepomino, ne menjajui svoj poloaj prema Zemlji i Sunevom sistemu. Bilo je prolo neto vie od stotinu trideset stolea od kako je krenuo prema zvezdi 61 Labuda, itav put od Zemlje trebolo je da pree u deset etapa emitovanja, od kojih bi svaka trajala po pet minuta. Prva etapa ga je pretvorenog u energiju prenela jednu svetlosnu godinu daleko od Zemlje i opet pretvorila u masu, u njegov prvobitni oblik. Tada su emiterski ureaji iz nepoznatog razloga eksplodirali i brod je ostao nepomian, bez nade da e ponovo krenuli. Dvojici kosmonauta bilo je ostalo jedino da ekaju pomo, jer sami nita nisu mogli da urade. Godina dana uzaludnog ekanja donela im je saznanje da neto nije u redu. Uskoro su stigli ve mnogo oslabljeni radio-talasi koji su u sebi nosili vesti da se Zemlji pribliava neko svemirsko telo, vee od Jupiterovog meseca Jo. Na Zemlji su oekivali katastrofu. Onda su radio talasi doneli vest da je telo ulo u orbitu Zemlje. Pastalo je tako njen mesec. Ravnotea je bila poremeena. Razlila su se mora i izbili vulkani. Ogromni oblaci pokrili su planetu uzdrmanu zemljotresima, sprenu lavom i vaskvasenu ogromnim poplavama. Vesti su zatim prestale da stiu. Kosmonautima je bilo jasno da se jo godinu dana ranije onda kad su poslednji radio-talasi upueni sa nje Zemlja nala pred potopom, pred gotovo potpunim unitenjem. Morali su mirno saekati da ivot opet ue u normalne tokove, mada ih je teko pogaalo saznanje da su svi oni koje su poznavali verovatno mrtvi i da se Zemlja pretvorila u pakao. Predali su brod kompjuterskim ureajima, koji e ga sami odravati, a oni su se uspavali u hibernetskim kabinama. Automatski ureaji su svakih stotinu godina slali prema Zemlji laserski zrak trajanja tri minute, a onda ekali odgovor. U sluaju da stigne, oni bi odmah probudili kosmonaute. Odgovor, meutim, nije stizao itavih stotinu dvadeset i devet stolea. Onda su, 11 godina nakon upuivanja poslednjeg zraka, uhvaeni nekakvi slabi signali i kosmonauti su probueni. Odmah su ponovo ka Zemlji uputili zrak, ali odgovor nije stigao dve godine kasnije. Jo etiri puta su ga, svake druge, godine, slali na Zemlju ah nisu dobili nikakav odgovor. Dvanaeste godine uputili su veoma snaan zrak, s namerom da on tamo izazove eksploziju u atmosferi. Ali ni nakon toga nije stigao

nikakav odgovor. Bilo je oigledno da zraenje nisu stvorili ljudi. Kosmonauti su se opet uspavali. Njihov poslednji san trajao je dosta kratko, ezdeset godina nakon poslednjeg uspavljivanja, ureaji su ih opet probudili. Bili su uhvaeni nerazumljivi radio-talasi koji su poticali sa Zemlje. To je maglo znaiti samo to da ivot na Zemlji ipak postoji i da se opet razvija. Ali, da li e taj ivot odmah upraviti svoje oi ka svemiru, ili e proi hiljade godina pre nego to uini? To pitanje muilo je kosmonaute i na kraju su odluili da izvre proveru. Poslali su na Zemlju poruku na starom jeziku Zemlje. Govorili su o tafeti, o zvezdi prema kojoj su bili poli. Izmislili su Prsten ivota, znajui da e to ljude odueviti. U tele-dnevniku ostala je snimljena njihova poslednja zabeleka: Slagali smo ljudima, ali sigurni smo da se oni nee ljutiti kad im to jednom kaemo. U njihovom interesu je da ubrzaju razvoj nauke, elei tako to bri kontakt sa civilizacijama izmiljenog Prstena ivota. Pedeset godina kasnije obratiemo se ljudima ponovo. Tada e oni ve moi da nam pomognu. Rei emo im istinu i zamoliti ih da poalju brod koji e nam pomoi i vratiti nas na rodnu planetu. Bie to za nas najlepi dan. Sada odlazimo na svoj poslednji, pedesetogodinji san. Sanjaemo Zemlju, njene oblake i more, planine i ravnice, i, najvie od svega, vrsto tlo pod nogama i divnu sunevu svetlost nad glavom. Sanjaemo svoja prastara seanja. A onda emo ih pretvoriti u stvarnost''
Esja Kupov SF PRIA
Pogreno programirano
Nauka rada ne samo snage kaje omoguuju uzdizanje ljudi, ve i snage koje su u stanju da ih uine duboko nesretnim. (akademik prof. G. Pospelov) Ne! odgovorio mu je jedan od profesora, To je suvie teak i sloen posao. Nikada u tome neemo uspeti. Ali, naa nauka sa neprekidno obogauje i razvija. Nesumnjivo je da jednom mora dostii takav stepen u kojem e ovek biti u stanju da vetakim putem stvori oveka. ovee, rekao mu je drugi sve i kad bismo mogli, to ne smemo da uinimo. Rizik je isu vie velik. Ko nam moe garanto vati da smo sve dobro izveli i da neemo stvoriti neko udovite? Ranije se raspravljalo i o presaivanju mozga. Danas bismo to mogli da izvedemo, ali niko i ne pokuava. Jednom za svagda odlueno je da se donese, zakon koji to zabranjuje. Ko zna ta bismo takvim presadivanjem napravili! Kretena koji bi patio itavog ivota? Monstruma sa neljudskim osobinama? Zloinca? A tek ta bismo dobili programiranjem i stvaranjem ispoetka? Veoma, veoma je mala verovatnoa da bi se dobio normalan ovek. To je dovoljan razlog da se takav eksperimenat ne izvodi i ja verujem da se to nikada nee raditi. vri nego ikad u svojoj odluci da eksperimenat ipak izvede, Pavlov se vratio kui Pokazau ljudima kakva je mo nauke! mislio je, Oni govore o riziku, a zaboravljaju da strah od rizika ne srne da
tajao je u laboratoriji u svom stanu. Na stolu pred njim leala je omanja tegla, u kojoj se u ukastoj tenosti nalazio ljudski mozak. Desnu ruku sa epruvetom bio je podigao uvis i posmatrao kuglicu u njoj. U tu kuglicu, prenika ne veeg od santimetra, bilo je uloeno est godina neprekidnog rada, A moda bi bilo pravilnije rei da je uloeno dvadeset godina rada, jer toliko se godina Pavlov bavio kibemetikom. Teko da bi neko mogao shvatiti koliko je to bio sloan posao. Pre tri dana, na Kibernetikom fakultetu, razgovarao je s profesorima koji su kao i on tu predavali. A oni... Vi i sami znate govorio im je da se kibernetika danas izvanredno razvila i da ve inimo ono o emu se do pre nekoliko godina nije moglo ni sanjati. Ve smo uspeli da programiramo gradnju kue. Kuglica s programom stavi se u kupku s potrebnim sirovinama, i kua polako raste. Sirovine se taloe po programiranom redu i nama ostaje samo da uporedo ugraujemo instalacije. Za dva dana kua je ve gotova. Uskoro emo moi da programiramo i iva bia...

sputava razvoj naune irnsll. Sada je sve bilo spremno za izvoenje eksperimenata. S programiranjem je bio poeo pre est godina. Radio je polako i smireno i verovatno bi mu trebalo jo dosta vremena da sve zavri. Ali poslednja tri dana, posle onog razgovora na fakultetu, radio je grozniavo i uspeo da zavri sav posao. Za ta tri dana uspeo je da na kuglicu nanese i poslednje slojeve molekula dezoksiribonukleinske kiseline, u koju je uprogramirao poetnu fazu stvaranja ljudskog bia Lance molekula stvarao je izvanredno sloenim metodama, koje je sam razradio jo pre est godina. Znao je da je poetak formiranja oveka najvaniji. Jer, ako proces ne pone da se razvija po njegovoj zamisli, itav dugogodinji rad zauvek e propasti. Nita mu nee pomoi to su na kuglicu svi ostali naneseni slojevi lanaca molekula nainjeni pravilno. Uporedo sa izradom programirane kuglice, profesor Pavlov je obavljao jo jedan znaajan posao, u stvari izvravao drugi deo svog plana: spremao je kupku. U velikoj, kadi nalazila se tamno-smea tenost, koja je sadravala sve elemente potrebne za formiranje tkiva, kostiju i svega ostalog od ega se sastoji ovekov organizam. Te tenosti je, iz predostronosti, bilo i vie nego to je potrebno za formiranje jednog ljudskog bia jer bilo bi uasno da se potroi pre nego to se ovek do kraja formira. Svi sastavni elementi bili su u tano odreenim proporcijama. Kupku je Pavlov zavrio pre vie od godinu dana i uvao je u nekakvoj vrsti ogromne hermetiki zatvorene kade. Trei neophodni deo u eksperimentu Pavlova bio je mozak. Tu udesno sloenu tvorevinu nije ni pokuno da sam napravi, jer to bi bilo nemogue. Uspeo je da dan ranije nabavi mozak jednog sportiste koji je poginuo u saobraajnoj nesrei. Trebalo mu je mozak nekog jakog oveka, da bi novonastalo bie moglo da se izbori za svoj opstanak. Pavlov je odluio da ne posmatra razvoj procesa stvaranja novog bia, pretpostavljajui da bi se mogao uplaili onog to e taj proces da prui, i da e ga prekinuti pre zavretka. Spustio je u kupku mozak i kuglicu s programom, a zatim otiao u drugu sobu i poeo neto da ita. Ubrzo je ostavio knjigu. Zamiljao je kako lanci molekula s kuglice prisiljavaju elemente kupke da se taloe oko mozga. U mislima je zatim video kuko se stvara kimena modina i kako se i oko nje taloe elementi. U kadi je polako nastajalo ljudsko bie. Jedva je doekao tlo protekne pet asova od poetka procesa formiranja, a onda je uao u laboratoriju. Zastao je na vratima zaprepaen. Bie ija je glava izvirivala iz kupke i poudno uvlaila vazdtih, nije bilo ljudsko. Glava je liila na ljudsku, ali na glavu kretena. Telo smee boje, zavravalo se neim to je liilo na noge. Desna ruka je imala oblik metar dugog pipka sa est produetaka na kraju, koji je trebalo da predstavljaju prste. Leva ruka bila je prebaena preko ivice kade i Pavlov joj nije video zavretak. Sa itavog tela visile su resice, nastale nepravilnim formiranjem; treperile su i pulsirale u prljavo utoj kupki. U laboratoriji, smrdljivoj od isparenja dogodilo se neto stravino: stvoren je monstrum. Nije se smelo oklevati. Pavlov je znao da odmah mora da uniti tu neljudsku nakazu. Odjurio je u sobu i zgrabio revolver. Brzo se vratio u laobratoriju i pribliio se kadi. Nanianio je u glavu sa koje su ga tupavo gledala dva oka. U tom trenutku, ispod kade neto polete, zgrabi ga za ruku i istre mu revolver a zatim opet nestade ispod kade. Tek kad se pojavi s druge strane, on ugleda bar tri metra dugi pipak iji su prsti stezali revolver i okretali ga prema nauniku. Odjeknu hitac i Pavlov se srui pogoen u grudi. Nakaza se podie i izae iz kade, dok se prljavo-uta tenost slivala na pod i stvarala rune lokvice. Nespretno koraujui i drei ispred sebe revolver izala je iz laboratorije. Voena nekim instinktom prola je kroz hodnik i napustila stan. Poela je da silazi niz stepenice. Kad se spustila sprat nie, pored

nje se zaustavi lift. Pojavi se jedna mlada ena, a onda ustuknu razrosaenih oiju. Nekakav neobjanjiv ubilaki nagon, nastao iz nesklada prirodnog mozga i neprirodnog i stravinog tela vladao je nakazom. Moda je to bio samo neki nesvestan strah od oveka, od onog to je i ona trebalo da postane a nije uspela. Verovatno je nekako nazrela istinu o svojoj neljudskosti i o tome da e zbog toga biti unitena, pa je u tom polusvesnom strahu poela borbu za opstanak. ena o svemu tome nije mogla nita da zna. Ona je samo bila uplaena neim uasnim i nepoznatim. Pipak s revolverom poao je napred i opet odjeknu hitac. ena se srui nazad u lift. Dok se nakaza sputala jo tri sprata nie, na stepenitu je ve nastala vika: ljudi su uli drugi hitac i izlazili da vide la se deava. Nakaza pouri i izjuri na ulicu, uzavrelu od ljudi i vozila, okupanu sunevom svetlou. Natrala je pravo na dvojicu ljudi i odmah pucala. Jedan od njih se srui. Drugi, videvi to, skoi prema njoj ali i on pade pogoen. Mada se saobraaj i dalje nastavljao, buka glasova du ulice za trenutak je zamrla. Kao da su svi odjednom osetili da se u blizini dogaa neto uasno. Odjeknu zviduk policijske pitaljke. Ubrzo je nekoliko policajaca tralo prema mestu odakle su se uli pucnjevi. Shvativi valjda da je ugroena, nakaza opet utra u zgradu. Nekakav instinkt govorio joj je da mora nazad, tamo gde je nastala. Jer, napolju joj nije bilo mesta. Pojurila je uz stepenice. Pucala je jo dva puta, na ljude koji su se zatekli na stepenitu. Uavi u naunikov stan na etvrtom spratu, zatvorila je za sobom vrata. Uvukla se u sobu i smirila. Kad je zauo njene korake Pavlov progleda. Oseao je da je smrtno ranjen. Tada e seti nakaze. Unititi! pomisli. Moram je unitili! Ona je opasna. ta sam to stvorio? Zato nisam posluao prijatelje s fakulteta?! Shvativi da nema vremena da misli o tome, uspeo je da se podigne drei se za stolicu. Doteturao se do vitrine i izvukao veliku bocu sumporne kiseline. Poao je prema vratima nastojei da hoda sigurno i bez buke. Kad je zauo korake iz sobe, stao je iza vrata. Tromo se kreui nakaza je ula u laboratoriju. Pavlov se napregnuo koliko mu je to dopustila snaga koja ga je ve naputala; zamahnuo je i razbio bocu o glavu udovita. Osetio je uasan bol kad ga je kiselina poprskala po rukama, licu, grudima. uo je neki urlik i spoznao da se nakaza prvi put oglasila. Znao je da joj je to sigurno i poslednji, jer uo je kako se sruila. Klonuo je na kolona i poslednjom snagom izvio se da ne padne na nakazu; sruio se pored nje. Zvuk zvona razbio je tiinu zamrlog stana. Policajci su pregledavali sve stanove i ve stigli do Pavlovljevog. Pozvonili su jo jednom, a onda otvorili vrata i utrali u stan. Malo kasnije stigao je i policijski kapetan. Naredio da se nita ne dodiruje, jer je video lokvu kiseline, oko koje se puilo zbog nagrizanja. Povukao je mrtvog naunika ustranu, a zatim se uspravio, teta je kad neko u ime nauke uini neto loe ree Onda to ni svojom smru ne moe da popravi.
Aster Fajerbol
SF PRIA
Jedne noci jedna lopta

O, da ste mi zdravo, vi nekadanje moje enje daleko u iz ovog kraja povesti sinove svoje. (Euripid: Medeja) opta jo uvek ui u prozoru. Ne vidim je, ali nekim svojim ulom oseam njene neopipljive obrise. Spolja, vetar kroz siune prozore ostarelog i sasuenog prozora gurka hladnou i vlagu. Plamen u uljnoj pei lepra bojaljivo i bezglasno, i pri svakom njegovom pokretu uplaim se da e nestati. Puim i priseam se...
*** Poelo je 12. februara, oko ponoi. Pisao sam ve danima, uporan u elji da to pre usavrim zapoeti nauni rad o elektronskim simulatorima. Ve ukoenim prstima lupao sam po tipkama maine. oljica s tragovima ispijene kafe zveckala je pri svakom udaru,
zvukom koji me je rasanjavao i omoguavao mi da nekako poveem uspavane misli. Ulje u pei ve je bilo izgorelo i soba se polako hladila. Na piozoru se, sve vie primetno, hvatao tanki sloj ledenih beliastih ara. Nelagodnost sam poeo da oseam bar pola sata pre nego to sam je postao sasvim svestan. S poetka sam je tumaio pospanou i sveinom prostorije. A onda sam, iznenada, osetio da me neko posmatra. Oseanje je bilo veoma snano. Trenutno je razbilo moju sanjivost, izotri1o mi um, ugrejalo umorno telo. Osvrnuo sam se oko sebe. brzo i paljivo. Ne, nikog nije bilo u sobi. A i ko bi mogao da ue u zakljuan stan na estom spratu usnule dvanaestospratnice! Nastavio sam i kucanjem. Ono oseanje nije nestalo. Naprotiv, jaalo je blago, ali pretei. U meni se polako javljao utisak da dolazi iz pravca levog prozora. Podigao sam se s naporom, oseajui da mi se telo ve bilo ukoilo, i priao levom prozoru. Napolju je vejao sneg i taloio se na ve odebjiali beli prekriva. Sumorna svetlost niza ulinih svetiljki stvarala je svetlosne rupe na tihoj, potpuno praznoj ulici. Pogledao sam prema zgradi preko puta. udaljenoj pedesetak metara. Ne, bilo je i smeno pomisliti da neko odande posmatra moju sobu! Jasno,

moj dugo taloem. umor poinjao je ve da izaziva halucinaciju. Ugasio sam svetlost, obukao pidamu i uvukao se pod pokriva. Zaspao sam, ini mi se, ve posle nekoliko sekundi. Kad sam se probudio bilo je ve devet asova. Umio sam se hladnom vodom i vratio se u sobu. Desetak minuta sam intenzivno vebao parternu gimnastiku. Zavrio sam je zadihan i oran za novi rad. Iznenada mi je panju privukao jedan udan detalj na levom prozoru: stakla su preko noi odebljala od naslage leda, ali je, negde oko sredine, ostala potpuno ista povrina krunog oblika prenika oko 40 santimetaram Priao sam prozoru, iznenaen i trenutno svestan neobinog oseanja iz protekle noi. Dodirnuo sam staklo rukom. Uinilo mi se kao da sam je gurnuo u snaan ulaz toplog vazduha. Pomerajui je levo-desno brzo sam otkrio da je taj mlaz" kuglastog oblika sa ne ba sasvim jasno odreenim ivicama. I, dok sam tako grejao ruku i ispitivao pojavu za kakvu nikada ranije nisam uo, osetio sam da temperatura nevidljive i polupipljive kugle raste. Zatim su nastale blage vibracije, a onda snaan udar kao da sam rukom dodirnuo ice elektrinog voda. Kao oparen, trgnuo sam ruku i odskoio od prozora. Tamo se neto nalazilo... Tog jutra slabo sam radio. Stalno sam pogledao prema prozoru. Krug se i dalje nalazio na staklu. Odnosno, ono je svuda bilo pokriveno ledom, osim na toj krunoj povrini. Momak sa benzinske stanice, kojeg sam pozvao telefonom, doneo mi je veliku kantu ulja za loenje. Soba se brzo ugrejala i led sa prozora poeo je da se otapa. U mene se vratilo raspoloenje i elja da to pre zavrim nauni rad. Pisao sam, odnosno kucao, sve do posle podne. Zatim sam poao na ruak. Uz put sam sreo neke prijatelje i s njirnu porazgovarao o svom poslu. Na lopticu sam potpuno zaboravio tako da se ak nisam setio da im je spomenem. Ali, ona me je sama podsetila na svoje prisustvo, opet oko ponoi. Ovog puta u sobi je bilo toplo, i na prozoru nije bilo ni leda ni svetlog kruga. Ipak, oseanje da me neko posmatra pojavilo se snano kao i prethodne noi. Ugasio sam pe i otvorio desni prozor. eleo sam da vidim hoe li se, kad pone zamrzavanje, na levom prozoru opet pojaviti krug u ledu. I pojavio se, im se na staklu uhvatila tanka naslaga. Jedan nimalo oekivan detalj ispunio me jo strahom: krug se znatno poveao. Loptica, ili sta je to ve bilo, raslo je tu, u mojoj blizini. Ujutro sam posetio svog prijatelja psihijatra. Posle kraeg razgovora, tuno me je pogledao i objasnio da se ljudima koji se preterano umno angauju, ponekad priviaju nekakve nevidljive pojave to je, zapravo, podsvestan otpor njihovog organizma protiv napornog rada. Savetovuo mi je da zaboravim na lopticu" i da je ostavim na miru ak i ako me i dalje bude proganjala. Posluao sam ga. Ignorisao sam lopticu", koja me i u naredna tri dana uporno podseala na svoju prisutnost. Nisam o njoj razmiljao, mada me je jedan detalj sve vie ispunjavao zebnjom: ona se uporno poveavala. Posle ta tri dana dostizala je u preniku itav metar, i pokrivala obe polovine prozora. Onda je, etvrtog jutra, iznenada nestala. Ponadao sam se da jo moj um najzad doao u uobiajene tokove pa sam, obradovan, na ruak poao ranije. I gle, pored ulaza u zgradu sneg je, u preniku od jednog i po metra bio potpuno otopljen! Ne znam ta su o tome mislili prolaznici, ali ja sam znao ta je to: loptica se iz moje sobo preselila napolje. Moje nade da u moi da se nesmetano posvetim svom poslu, ovoga puta su bespovratno propale. I narednih nekoliko dana lopta vie nisam mogao da je nazivam u deminutivu nije me poseivala u sobi, ali se, dok sam se nalazio napolju, redovno pojavljivala, as ovde, as onde. Kao da je za mene bila vezana nekim oseanjima i smatrala svojom obavezom da mi bar na ulici pokae da me jo nije zaboravila. O njoj sam bio poeo da razmiljam kao o biu s razumom. ***

Bilo je ve otoplilo, pa sam jednog jutra poao da malo proetam, da isteram iz svojih umornih kostiju mrzovolju duge zime. Popeo sam se na oblinje brdo ije su padine ve proarale mrljama jagorevine. Gazio sam po tankom, tek probuenom tepihu trave, koja je udno upijala tople zrake proletnog sunca. I ja sam bio kao ta trava zagrejan i oivljen, Lopta se pojavila odozgo, s vrha brda. Prokleta da je, ba je morala da mi pokvari raspoloenje! Ovog puta sam je video: bila je providna i beliasta. Verovatno je i ranije imala tu jedva primetnu belu boju, ali zbog slinosti sa bojom snega nisam mogao da je uoim. Od mene je bila udaljena oko tri metra, i lebdela je nisko nad travom. Odluio sam da pokuam da uspostavim kontakt s njom. E, ti, prokleta bila, ko si? viknuo sam. Prii blie! Ona je poskoila i pribliila mi se na pola metra. Nema sumnje, razumela me je. Postoji li ti. Ili si samo plod moje mate? Poskoila je uvis i opet se umirila. Shvatio sam to kao potvrdan odgovor. A da li razume ono ta ti govorim? Ponovo je poskoila. Zatim je nestala. Nisam video kako se to dogodilo. Ionako sam je samo nazirao, pa je taj prolaz iz poluvidljivog u nevidljivo proao mimo mojih ula, potpuno neprimetno. Sada sam, ne znam zato, bio manje siguran u postojanje lopte, i nimalo sigurniji u svoj zdrav razum. Tri dana se nije pojavljivala. Kao da se uplaila mojih direktnih pitanja, A onda je opet dola. Naprosto, uvee sam je ugledao u uglu sohe. Razljuen, poao sam prema njoj i zgrabio je rukama. Snaan udar pomraio mi je svest i bacio me na sredinu sobe. Kad sam se, dvadesetak sekundi kasnije, povratio Lopta nije vie bila u prostoriji. Ujutro me je nazvao psihijatar, da bi me obavestio da Lopta nije proizvod moje mate: u toku prethodnog dana javilo mu se tridesetak pacijenata sa slinim tegobama". Ta vest, koja je svedoila da sam ipak zdrav, ostavila me je sasvim ravnodunim. Nisam mogao da se radujem, jer sam sada bio zaplaen saznanjem da smo se suoili s nekom nimalo bezopasnom pojavom. U toku dana izvetaji o Loptama pojavili su se i na radiju i televiziji. Snimci u boji pokazivali su da su Lopte raznih veliina, prenika od pola do dva metru, a sve iste, beliaste boje. Primeeno je da je boja bila upadljivija to je Lopta vea. Neko od onih savesnih televizijskih komentatora primetio je da se Lopte pojavljuju samo u umerenom pojasu, oko 45 severne irine i to samo u veim gradovima. Zakljuak je svako mogao da izvede: Loptama je pogodovala umerena klima i prisustvo velikog broja ljudi. Vie od ostalih podataka, moju panju privukao je onaj koji kae da Lopte od dva metra nemaju glatku povrinu, ve su pokrivene mnogobrojnim, pipcima slinim izralajima. To im je davalo jo opasniji izgled i na neki nain nagovetavalo dalje poveanje agresivnosti. Poslednji izvetaji javljali su da se Lopte sada pojavljuju u jatima od po nekoliko stotina. Procenjivalo se da ih ima najmanje dva-tri miliona. To je liilo na pravu invaziju. Uvee je jedan poznat naunik preko televizije izjavio da je uveren da su Lopte, u stvari, ive energetske skupine, i da se hrane ljudskom motornom energijom. To mi se miljenje uinilo veoma verovatnim, jer mi je objanjavalo zato sam u poslednje vreme iako izrazito ravnoduan i neprekidno umoran. Ovaj poslednji podatak veoma me je uplaio. Ravnodunost sam oduvek gotovo mrzeo, tim pre to sam bio neprekidno u pokretu, uvek angaovan. Strah kao da me je probudio. Odjednom sam prestao da budem ravnoduan. Shvatio sam da e nas Lople uskoro sasvim unititi, osim ako ih ne preduhitrimo i unitimo mi niih. Nisam ni za trenutak posumnjao da to nije mogue. Nain uvek postoji treba ga samo nai. Mi ljudi, materijalna bia, unitavamo jedni druge jo od kako smo postali. inimo to poput ivotinja, s tom razlikom to one ubijaju instiktivno i samo kad moraju a mi

smo nae ubilake sposobnosti obogatili razumom i sveu. Za razaranje i ubijanjo pronali smo mnogo sredstava, i materijalne i energetske prirode. Ali, energija ne moe da se razori materijom. To sam prilino brzo zakljuio. Imao sam, dakle, ve jedan dobar podatak putokaz za borbu protiv Lopti. Najvanije je bilo otkrili od kakve se energije sastoje, jer bi snanom koncentracijom iste takve, verovalno bilo mogue unititi ih. Svanulo je, a ja sam jo uvek raunao, itao, razmiljao. Liio sam na oajnika za ijim su petama progonitelji, spremni da ga ubiju. Brzo sam se obukao i, onako gladan, poao izvan grada, prema brdu na koje sam poslednjih godina veoma esto odlazio. Zeleo sam da me prohladno jutro osvei, da mi razbistri um, kako bih mogao da traim reenje problema pred kojim smo se nali. Kad sam se ispeo na brdo, poalio sam to nisam poneo kiobran: nebo se brzo prekrivalo oblacima i vreme je mirisalo na kiu. Iznenada, u mojoj blizini pojavila se jedna Lopta. Veselo je poskakivala, kao da se raduje mojoj blizini. Ta ogromna beliasta kugla mora da je bila moja" to jest ona koja se pojavljivala u mojoj sobi. Nekoliko minuta kasnije pojavilo ih se jo nekoliko, a uskoro je vrh brda prosto bio prekriven Loptama. Zaudo, nisu me dirale. Iznad susednog brda sevnule su prve munje i zaula se snana grmljavina, kako to ve biva na visokim mestima. S Loptama se dogaalo neto neobino: poele su da svetlucaju i da poskakuju kao da se neemu izuzetno raduju. Zatim su, kao jato preplaenih ptica, poletelo prema susednom brdu. Mada se svuda oko mene bilo smrailo, video sam ih u svetlosti munja, razdragane i svetlucave. Odjednom, shvatio sam da one postaju sve vee. Rasle su pred mojim oima, poput balona. Dok sam stajao tako, zbunjen i zaplaen, shvatio sam zato one tako brzo rastu. Gromovi! Munje! Ovog puta one su se nale na najjaem izvoru energije. A od bogate hrane brzo se raste. Trebalo je da odavde brzo beim, jer pitanje je ta e ta nevidljiva udovita uraditi kad grmljavina prestane. Tada se u lancu ovih udnovatih pojava, dogodila nova: Lopte su odjednom poele gotovo panino da bee. Pojurile su prema brdu na kojem sam se nalazio. A da li je posredi beg? Moda su pole da me, u svom slinom zamahu, razbiju u atome, anihiliraju pretvore u energiju koju e progutati da bi porasle za jo koji milimetar? Potrao sam to sam bre mogao preko zaravni na brdu, osvrui se svaki as. Lopte su mi se upadljivo brzo pribliavalo. Iza njih jo nadirao front kie, kao da i ona eli da me rastvori i od mene naini samo tragove u mokroj travi. Jedna Lopta okrznu me u letu. Straan, paraliui udar ukoi mi telo. Ponesen inercijom poleteo sam u travu. Nisam mogao da ublaim pad rukama. Tresnuo sam na zemlju levim ramenom i prevrnuo se nekoliko puta. Zatim me zasu naiet kie. Pljusak, dodir hladnih kapi, trenutno me je povratio. Pogledao sam sta je s Loptama. One su se nalazile svuda oko mene. Leale su na zemlji, izobliene, u agoniji. Topile su se pred mojim oima, zanosilo se po mokroj travi, smanjivale se. Umirale su... Nekoliko minuta kasnije krenuo sam kroz kiu i poeo da pevam. Lopte su bile unitene, a ja sam znao kako se to dogodilo. Trebalo je jo da to javim svetu, pa da i poslednja energetska avet bude zauvek unitena. *** Samo nekoliko sati kasnije, u itavom umerenom pojasu Zemlje, poletele su u nebo hiljade raketa. Eksplodlrajui u atmosferi izazvale su elektrina pranjenja. Poinjalo je nevreme. Oko bletavih munja okupljale su se hiljade Lopti. Onda je poela kia,.. Priroda je tokom evolucijo nauila kako da stalno odrava ravnoteu. Sve to se brzo stvara, mora brzo i da nestaje. Lopte, iju prirodu tek treba da prouimo, pojavile su se iznenada i poele da se mnoe izvanrednom brzinom. Bilo je neizbeno da u prirodi ve postoji i nain za njihovo unitenje. I postojao je: obina, sasvim obina kia.
KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV SF pria
Edvard agal
Klopka u prostoru
O, malo vie kako je to mnogo! A malo manje i kako je to daleko! (Robert Brauning) velikom luku polazi nazad. Kad se naao iza Boovog, ponovo menja smer: opet polee napred. Zatim ostale daleko iza Boovog broda, letei u istom smeru i gotovo istom brzinom. Pokuali su da nas zavaraju, da bismo ih izgubili promumlja Bo. Ali mi jo uvek znamo gde su i moemo da nadziremo njihovo kretanje. Pitam se ta namerava, zato se skriva, sato nije odgovorio na poziv. Usmerava zatim sve magneto-kamere prema podruju u kojem se nalazi nepoznati brod, obezbeujui se tako da ga ne izgubi ako opet iznenada povea brzinu i promeni smer. Pogledao je prema dvojici svojih pomonika. Njih trojica su u ovoj maloj kabini, stenjeni gomilom ureaja i ekrana, provodili uvek po est asova est dugih asova u kojima nema ustajanja sa sedita, nema uzimanja hrane i pia, u kojima ruke nijednog trenutka ne smeju da se podignu sa prekidaa i dugmadi, u kojoj se izvanredno brzi refleksi, otar i bistar um i otvorene oi odravaju naroitim pilulama, uzetim pet minuta pre poetka tekog i odgovornog osmatranja okoline. Njihova kabina nalazi se u vrhu broda, ispred komandne, a potpuno je opkoljena masivnim metalnim zidovima. Mada je osmatranje okoline automatizovano, a podatke
ojavio se sleva, otpozadi, brod isti kao njihov. Bo je upravo osmatrao taj deo svemira i siguran je da se brod pojavio odjednom, niotkud kao da se tog trenutka materijalizovao ni iz ega. Gotovo je istovetan kao i njihov brod: isti oblik, ista duina, isto oteenje malo nie kontrolne sobe astrotragaa, ista patina dugogodinjeg leta. Sada svetluca na centralnom, ekranu, pred Boom, glavnim astrotragaem. On odmah izvetava Komandnu kabinu i sliku prebacuje i na njihov ekran. Komandant nareuje da se uputi radio-poziv za identifikaciju. Meutim, odgovor ne stie. Pokuavaju zatim da svetlosnim znacima uspostave kontakt, ali nepoznati brod opet uti. Zatim poveava brzinu. Prvo je odjurio malo ispred Boovog broda, a zatim nastavlja da se udaljava sve vie polulevo i napred. Kree se sve bre. I pored tako udnovatog manevra, Bo uspeva da ga prati magnetokamerama (odnosno da ga dri na ekranu). Kad je odmakao daleko brod okree i u

obrauju kompjuterski ureaji, ova tri oveka i jo trojica iz druge smene, koji se sada odmaraju posle napornog posla nezamenjivi su sa obezbeivanje nesmetanog leta broda esnaeste meuzvezdane ekspedicije Oni su dopuna automatizovanim osmatrakim ureajima otrinom ljudskog uma, gotovo instinktivnim refleksima i sposobnou da predvide i ono nelogino, neverovatno. Iznenada poinje veoma brza metamorfoza tajanstvenog broda, on se skrauje i proiruje, dobijajui oblik ogromnog jajeta. Na njegovom prednjem delu pojavljuju se tri okrugle svetle povrine, koje lie na dinovske oi. One zatim poinju da trepere, prvo sporo, a zatim sve bre, i na kraju sve tri svetle povrine nestaju. Brod-jaje sada je jedva primetan. Onda metamorfoza poinje u obrnutom smeru: jajoliko udovite opet se pretvara u brod. Njegova, brzina zatim poinje da rasle, i strelovito se pribliuje Boovom brodu. I, odjednom, gotovo brzinom svetlosti, tajanstveni brod projuri pored esnaeste meuzvezdane ekspedicije. Bo jo uvek uspeva da ga prati, potpuno refleksno, bez uea uma. A onda, odjednom, brod je nestao, kao da ga nikad nije ni bilo, iznenada kao to se i pojavio. Glavni astrotraga pokuava da ga pronae brzim pretraivanjem prostora, ali brod kao da vie ne postoji. Prolo je nekoliko minuta. Sva posada jo uvek je angaovana nastojanjem da otkriju nestali brod. Tada se na svim brodskim ureajima pojavljuju crvenkaste iskre, ak i u Kontrolnoj sobi bez prozora, koja je potpuno oklopljena metalnom oplatom broda i pregradnim zidom. Iskrenje traje desetak sekundi, a toliko je snano da se pretvara u intenzivan i neprijatan um, koji odjekuje itavim bro dom kao da ga je neko nekim udom potopio u jako elektromagnetno polje. Kad je prestalo, komandant zahteva podatke zabeleene na instrumentima. No, nema ih: za vreme iskrenja instrumenti uopte nisu radili, kao da su svi nekom silom zaustavljeni. Gonjen nekom slutnjom komandant odluuje da izvri kontrolu rada svih odeljenja, mada je do poetka te redovne provere bilo ostalo vie od sat vremena. Hitrim, naviknutim potezom ruke pomera sedmu poluicu na ureaju za brodsku kontrolu. Na ekranu pred njim trenutno se pojavljuie slika Sedme palube. Komandant ne poziva kontrolu te palube, kao to je redovno inio pri proveri. Ovog puta, i ne znajui zato, sumnja u sve lanove posade, gotovo i u samog sebe. Intuitivno osea neku uzronu vezu izmeu pojave onog nestvarnog broda i varnienja koje je ubrzo usledilo. Njegovim mislima promiu stravine pretpostavke o neemu to pokuava da osvoji i razori brod esnaeste meuzvezdane ekspedicije. A u takvoj situaciji najbolje je ne verovali svima unapred, ve osloniti se na sopstveno iskustvo i pokuati samostalno doi do objanjenja neobinih pojava. Na Sedmoj palubi, na kojoj se obnavlja i preiuje varduh, sve izgleda mirno. Posada je na svojim mestima, zadubljena u svoj posao. U asu kad je naumio da ukljui estu palubu, komandant zaustavlja ruku. Neto nije u redu sa Sedmom! Posada je isuvie zadubljena u posao: nema uobiajenih pokreta ruku, pomeranja glava, poneke tiho izgovorene rei. On na ekranu pribliava lice jednog od lanova posade i, dok ono bljeti sa ekrana, zagleda mu u oi. One su stravino mirne, prazno zagledane u ureaje pred sobom. Covek kao da je duhom potpuno otsutan, izgubljen negde u beskrajnom prostranstvu. Zatim ukljuuje estu palubu, na kojoj se priprema hrana i pie za svu posadu. Da, tamo se u pokretima posade osea ona, ljudima svojstvena ivost, zainteresovanost za posao. Upravo kad je podigao ruku da ponovo ukljui Sedmu palubu, da jo jednom ispita ponaanje estolane posade, komandant primeuie da se na estoj dogaa neto, udnovato. Ljudi za trenutak zastaju u svom radu, svi, kao da im neka sila zaustavlja misli i pokrete. Zatim se u njihova tela vraa pokretljivost, koja svedoi da svoje poslove i dalje obavljaju. Ali, nema vie ivosti u njihovim pokretima, a u oima izgubila se

iskriavost koja je uvek svedok uea razuma, svesti, odgovornosti. Oni se sada ponaaju isto kao i posada Sedme. Komandantove slutnje su se obistinile: neto se nalazi na brodu, neka zasad nevidljiva snaga, i polako napreduje ka viim palubama. On pokretom ruke doziva posadu komandne kabine. Svi se brzo okupljaju oko ureaja za brodsku kontrolu. Zatim ukliuuje Petu palubu, ija se etvorolana posada stara o obnavljanju neutrinskog goriva za pogon njihovog ogromnog broda. Ekipa sa Pete ponaa se normalno: paljivo i promiljeno obavlja svoj odgovorni posao. Odjednom, njihovi pokreti zamiru. i oni ostaju nepomini, kao skamenjeni. Tek posle nekoliko sekundi prestaje to uasavajue stanje, ali oni vie nisu ljudi sa sveu i voljom.. Komandant objanjava posadi svoje kabina da su neobini dogaaji pojava i neobjanjivo ponaanje tajanstvenog broda, i javljanje iskri, kod njega izazvali podozrenje. Kad je poeo da proverava ta se deava dalje sumnja se pokazala veoma opravdanom otkrio je ta se dooaa na niim palubama. On iznosi miljenje da je tajanstveni brod bio ustvari neko ivo polje, sila s razumom, koja je sebi bila dala materijalnu formu. Zatim se u prostoru dematerijalizovala i saekala brod esnaeste meuzvjezdane ekspedicije. Prilikom dodira pojavile su se iskre, a polje se uvuklo u brod. Postepeno prodirui u svest posade, ostvarivalo je svoju nameru da zavlada brodom. Sada je trebalo zaustaviti ga i unititi, jer e se u protivnom sva posada nai u njegovoj vlasti. S obzirom na to da je ono u stanju da nesmetano prodire kroz materiju, to je dokazalo ulaskom u hermetiki zatvoren brod, nain da se uniti treba traiti u korienju nekog jakog polja. Bo predlae da ga razore snanim elektrinim poljem. U meuvremenu, strana sila prodrla je na etvrtu palubu, na kojoj su smetene spavaonice, i gde se odmarala kompletna smena za najnie palube, komandnu kabinu i kontrolnu sobu. Zateeni na spavanju, jadni ljudi su postali robovi nevidljivog i nemilosrdnog gospodara. ivo polje zatim osvaja Treu palubu, na kojoj su prostorije za odmor i zabavu. Posada komandne kabine i astrotragai dogovaraju se da se povuku u kontrolnu sobu, koja se nalazi na vrhu broda, a odvojena je dugim uskim hodnikom. Komandant odluuje da posade Prve i Druge palube ne obavetava o opasnosti, jer za njih u Kontrolnoj sobi nije vie bilo ni najmanje mesta, a ako bi ostali u hodniku onemoguili bi da se u njegove metalne zidove pusti elektrina struja pod ogromnim naponom. Desetorica ljudi, stenjeni u maloj prostoriji astrotragaa, napregnuti i tihi, ekaju dolazak ivog polja. Na ekranima posmatraju njegov prodor na Drugu palubu gde se nalaze vozila i ureaji za planetarna istraivanja. Ubrzo se i na Prvoj palubi pojavljuju crvenkasti jezici, a posada pada u vlast nevidljivog napadaa. U Kontrolnoj sobi stegnuta su srca desetorice ljudi. Izgubljena je i jedina preostala, njima najdraa paluba. Tu su laboratorije, opservatorija, mali ciklotron prostorije u koje su svi dolazili i bavili se naunim radom. Komandantu je, i pored tuge za tolikim ljudima s paluba, koji vie nisu gospodari svoje svesti, nikog nije smeo obavesliti o dolasku stravine opasnosti. Niko vie nije mogao da se smesti u Kontrolnu sobu, a sila bi, kad zavlada tim ljudima saznala da je primeena, praena i oekivana. Tako bi, upozorena na opasnost, nala nain da nadmudri poslednju desetoricu. A tada bi mogla da ugrozi itavo oveanstvo. Na ekranima se vidi da je polje prodrlo ve u komandnu kabinu: crvenkasti plamici veselo poskakuju po ureajima. i zidovima. U Kontrolnoj sobi vlada tiina neizvesnosti. Komandant dri polugu kojom u zidove hodnika treba da pusti struju ogromnog napona. Na kraju hodnika pojavljuju se crveni plamici i poigravajui puu prema utoitu poslednje desetorice. ini se kao da opipavaju prostor pred sobom, ispitujui da li ih vreba neka opasnost. Komandant eka: jo

nije trenutak... Kad su se platneni jezici pribliili vratima Kontrolne sobe, Komandant povlai polugu. Du hodnika, sredinom njime omeenog prostora, pojavljuje se tanka plavkasto-bela linija, koja se gotovo istog trenutka proiruje u crveni vatreni stub. Zatim; eksplodirajui, ogromnom snagom udara o metalne zidove hodnika. Posle nekoliko minuta neizvesnosti, na ekranu poinje da se sve otrije ocrtavaju. do beline usijani zidovi hodnika. Proi e sat dok se oni ohlade toliko da njih desetorica mogu da se kroz hodnik vrate do komandne kabine i paluba. Tek tada e moi da vide ta je s posadom, s kojom je sada, zbog unitenja elektrinih vodova u hodniku, onemoguen bilo kakav kontakt. *** Prela su etiri beskrajno duga asa. Njih desetorica, oznojeni i malaksali, potroili su gotovo sav kiseonik, pa su morali da otvore vrata koja vode u hodnik. Odande im u lice udari topao i zaguljiv vazduh. Oni se brzo probijaju kroz vrelinu hodnika i stiu u komandnu kabinu. Bo nestrpljivo ukljuuje Sedmu palubu. Na ekranu se pojavljuje slika prostorije i estorice ljudi, koji su na svojim mestima. Iz neijeg grla, u komandnoj kabini, otima se krik: sva estorica su mrtvi, ugljenisani. Ista slika smrti ponavlja se na svim ostalim palubama. Sva posada broda, osim onih koji su se nalazili u kontrolnoj sobi, mrtva je. ivo polje posluilo je kao provodnik strahovite struje, koja se preko njega prenela do ljudi i trenutno ih sagorela. esnaesta meuzvezdana ekspedicija je zavrena. Samo deset ljudi nije dovoljno da normalno upravlja ogromnim brodom. Ostaju im samo dve mogunosti: da na njemu ostatak svog ivota provedu u neradu i ekanju smrti, ili da brod mnogo ranije survaju u neko sunce. Pogledi ljudi susreu se u tiini. Rei nisu potrebne: svi misle isto. Komandant pomera polugu za promenu smera kretanja. asak kasnije hrrvi hita ka svom novom cilju, ka najbliem suncu, koje bezglasno plamti ekajui dobrovoljni plen da ga sagori u nepovrat. Beskrajnim prostorom caruje savrena tiina...

Zeleni Dodatak-Sci-Fi Price Iz Kosmoplova

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zeleni Dodatak-Sci-Fi Price Iz Kosmoplova

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NAUNO-FANTASTlNA PRIA

BLESAK NAD MOCVAROM

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

Sam sebi svemirski brod

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

ljubav prema ljudima

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

ENA SA ALFE KENTAURA

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

Umreti medu zvezdama

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

PETO PISMO UBIJA

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

NA PESKU DALEKE PLANETE

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV SF PRIA E. J. MARS

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

Esja Kupov SF PRIA

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

Jedne noci jedna lopta

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV SF pria

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV

KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV KOSMOPLOV