BAJKE

Bruno Betelhajm, psihoanalitiar austrijskog porekla, nudi nam sjajna tumaenja bajki, prevoena jezikom Frojdove psihoanalize Pepeljuga, najpoznatija i verovatno najomiljenija bajka, tumaena je kao pria o suparnitvu brade i sestara. ivot u pepelu simbolie njen inferioran odnos u poreenju sa bradom i sestrama, ali je istovremeno i simbol ponovnog raanja i sa njom se lako identifikuju, kako deaci tako i devojice, jer deca oba pola podjednako pate od suparnitva sa bradom i sestrama i osedaju istu elju da budu izbavljena iz svog niskog poloaja i da nadmae one koji im izgledaju nadmodniji. Ivica i Marica, Crvenkapa i Dek i arobni pasulj odraavaju detetovu borbu za samostalnost i nezavisnost. Crvenkapa, za razliku od Ivice i Marice, koji su morali da budu gurnuti u svet, spremno naputa svoj dom. Ona se ne boji spoljanjeg sveta, ved sagledava njegovu lepotu, i u tome je opasnost. Iako puna vrlina, ona zapada u iskuenje, i njena sudbina govori nam da poverenje u svaije dobre namere oveka, zapravo, izlae opasnostima. Kad u nama ne bi postojalo neto to voli velikog zlog vuka, on ne bi imao modi nad nama (Bruno Betelhajm). Mala prodavaica ibica je moralistika pria o okrutnosti sveta: ona pobuuje sauede meu ugnjetenima. Meutim, detetu koje se oseda ugnjeteno nije potrebno sauede prema drugima u istom poloaju, ved pre ubeenje da moe izbedi tu sudbinu. Amoralne bajke, kako ih Bruno Betelhajm naziva, kao to su Maak u izmama ili Dek i arobni pasulj, ne pruaju polarizaciju ili protivstavljanje dobrih i loih osoba, ved slue drugom cilju. One ne grade karakter deteta zalaudi se za opredeljivanje izmeu dobra i zla, ved pruaju nadu da ak i najmanji i najslabiji moe nadmudriti sitnim lukavstvom velikog i modnog, veru da ovek, i pored svih svojih slabosti, moe uspeti i podstiu nas da krenemo u duhovno hrabre poduhvate u naim sopstvenim ivotima. Din koji se sukobljava sa junakom u bajkama oslikava odnos deteta prema odraslom. U svim kulturama, deca su se uvek bojala odraslih i opirala se vlasti koju stariji imaju nad njima. Ona znaju da osim povinovanja njihovim naredbama, imaju samo jedan nain da se obezbede od gneva odraslih da ih nadmudre.Luis Kerol je, u svojim priama o Alisi, prilino radikalno proterao svako moralisanje, svaku nametnutu pouku; tanije, nailazimo na moralne pouke samo onda kada eli da im se podsmehne. Preko avantura radoznale i nestane, ali i "trezvene i razborite Alise", koja se stalno sukobljava sa iaenom logikom sveta u koji je upala, Kerol nas ui kako iskljuivo od nas samih zavisi hodemo li pravila i zakonitosti doiveti kao neto to sputava na duh i delanje, ili kao okvir za pronalaenje uvek novih puteva, iz kojih de ivot zaista izrasti u udesnu igru. I zaista, kako to Z. Paunovid u svom tekstu Nestana olovka Luisa Kerola primeduje, "bilo bi dosadno biti samo veliki ili samo mali; kada kao Alisa, menjamo svoju veliinu, a sa njom i ugao posmatranja, tada i svet, stalno promenljiv, prestaje da nas zbunjuje i plai i postaje zanimljiviji" i samim tim predstavlja izazov za nas.Bajke su jedinstvene, ne samo kao prozna knjievna vrsta , ved i kao umetnika dela koja su i detetu i odraslom potpuno pojmljiva svojim "jezikim slikama", kao to to nijedan drugi vid umetnosti nije. Kao i sa svakom velikom umetnodu, najdublje znaenje bajke bide razliito za svaku osobu i razliito za istu osobu u raznim trenucima njenog ivota. Svako de izvlaiti razliita znaenja iz iste bajke, u zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja i potreba, i kad god mu se prui prilika, vradade se istoj prii, kada bude spreman da stara znaenja proiri ili ih zameni novim. Ako je u nekom trenutku osoba zaokupljena milju da mora da ivi bez partnera, tad de moda da iskrsne najmlai patuljak iz bajke o Sneani, onaj koji nikad nije mogao oboavanu Sneanu

da osvoji. Ako nas, pak, mui strah od starosti i smrti, tada de na nas, verovatno, jak utisak ostaviti uloga Sneanine madehe, koja, uplaena i ozlojeena, zuri u ogledalo, ne mogavi da se oprosti od svoje lepote i ivota.

Istonjake prie kao osnov biblioterapije

Bajke se obradaju istovremeno svim nivoima ljudske linosti, komunicirajudi na nain koji dosee i do neobrazovanog deijeg uma, ali i do uma racionalne, kultivisane odrasle osobe. One prenose vane poruke svesnom , predsvesnom i nesvesnom umu . Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim znaenjem, obogaduju unutranji ivot deteta, nego ma koje drugo tivo i ma koji terapeutski pristup. Mnogo pre nego to je psihoterapija postala nauna disciplina, bajke su vekovima bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera jeste zbirka 1001 nod, ija je okvirna pria u osnovi prikaz leenja jednog psihiki obolelog vladara uz pomod pripovedanja. Prema okvirnoj prii, dvoje protagonista, mukarac i ena, sredu se u trenutku velikih kriza u svom ivotu: car je zgaen ivotom i pun mrnje prema enama; eherezada strepi za svoj ivot, ali je reena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki ~ nijedna pria to ne moe postidi sama, jer su nai psiholoki problemi previe sloeni, a njihovo reavanje teko. Jedino velika raznolikost bajki moe obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je "1001 nod" paljivog sluanja bajki da se car oslobodi depresije, da se postigne njegovo izleenje.ta je to to se nalazi u bidu odreene prie, a to je ini tako magino uticajnom i lekovitom za nas? Bajke delaju na vie nivoa: od funkcije ogledala, kada italac prepoznaje svoj unutranji konflikt ili problem u sadraju prie, preko funkcije modela (italac u prii nazire nain reenja svog unutranjeg konflikta; obrt u radnji prie, tanije, iznenadno reenje zamrenog problema budi u itaocu doivljaj otkrida tj. uvida, a istovremeno racionalno uputstvo za reenje problema - gotov obrazac za akciju, zadovoljava nau iskonsku potrebu za orjentacijom i osloncem), do funkcije prie kao protivkoncepta. Primer za ponueni protivkoncept psihoterapeuta iranskog porekla Nosrata Pesekijana, koji se bavio biblioterapijom, nudi nam sliku preterano utivog sredovenog pacijenta sa psihosomatskim problemima, nesposobnog da bilo kome otvoreno kae "ne", opteredenog osedanjem krivice i strepnjom od odbacivanja. Njegov moto ili koncept, usaen od detinjstva bio je : Ako ti neko uini zlo, naui zlo da podnosi, odricanjem i pratanjem bide osloboen krivice. Varijante ovog koncepta su i u naoj kulturi vrlo dobro poznate. Da bi podstakao izmenu stanovita, a samim tim i prevazilaenje konflikta, Pesekijan mu nudi protivkoncept: Dve stvari zatamnjuju na duh: dutanje kad treba da govori i govor kad treba dutati. Prevazilaenjem prvog koncepta znaenje utivosti se proiruje i na estitost. U savremenoj psihoterapiji rad sa bajkama se moe odvijati i slino psihodrami ili getalt drami, u kojima pojedinac preuzima uloge, ili pomodu "vrude stolice"- identifikacijom sa junakom bajke (na taj nain figure iz bajke postaju nosioci naih sopstvenih projekcija). Bajka govori: Prepoznajem te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam neto o tebi, eli li i ti neto, pogledaj me. Toliko otkrivajudeg i oslobaajudeg lei u njima, a u doivljaju bajke krije se izleenje.

Jungova analiza bajki

Pojavom psihoanalize, u prvoj pol. XX veka, dolo je do stvaranja brojnih kola, pravaca i istraivanja koja su se ticala psiholokog prouavanja umetnosti, kulture i knjievnosti. Frojd i psihoanalitiari su u bajci videli, pre svega, izraz potisnutih infantilnih i incestualnih elja. Meutim, tek je vajcarski psiholog K. G. Jung bajku prepoznao kao riznicu arhetipova - "iskonskih slika", koje dolaze iz kolektivno nesvesnog, psihikog sloja zajednikog svim narodima i vremenima. Arhetipovi predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili sline mitske predstave, a koje odrazavaju opteljudske situacije, nadanja, potrebe i strahovanja sutinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima. Bajke se, kao i snovi, slue jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz dubina nesvesnog, koje jedino na taj nain moe neto da porui i obznani.Navedemo samo neke simbole i arhetipove koje sredemo u bajkama:anima i animus - otelotvoreni u bajkama i mitologijama kao figure koje dopunjuju i objanjavaju ensku odn. muku stranu junaka, esto su prikazani kao stari mudrac i velika majka, vila i junak, zarobljeni princ i zatoena princeza, ili jednostavno kao otac i majka - prvi predstavnici pola u detinjem ivota. Veliki broj mitova i bajki govori o princu koji je arolijom pretvoren u neku ivotinju ili udovite i koga svojom ljubavlju spasava neka devojka, kao u bajci Lepotica i zver, gde ljubav kao poriv povezuje duh i prirodu u najboljem smislu rei; arobnjak ili avo - personifikacija senke, tamne i nepriznate strane linosti, u terminima analitike psihologije, ili vetica, kada se radi o enskom junaku u bajci; motiv blizanaca ili razliite brade simboliki prikazuje odnos izmeu ega i senke; patuljci se u bajkama sredu kao poznavaoci tajni o zemlji, rudnicima, umi ili blagu, te ih Jung posmatra kao "vratare nesvesnog"; ivotinje koje sredemo u bajkama mogu poprimiti raznorazna znaenja i uglavnom simboliu korisne i nesvesne snage na koje moemo da se oslonimo (kao to su golubovi u Pepeljuzi, koji se najednom pojavljuju da joj pomognu); ptica, kao i krilati konj simbol su intuicije, vane, i ponekad nepravedno zanemarene strane linosti; prastaro drvo ili biljka simboliu rast i razvoj psihikog ivota. Proces individuacije, sazrevanja i ucelovljenja linosti, prikazan je u bajci kao svojevrstan "pohod junaka", pri emu dolazi do susreta sa tim "praslikama" ili arhetipovima, to su sve unutranji doivljaji otelotvoreni u likovima iz bajke; kao i u ivotu, junak u bajci mora da savlada sve tekode, i, idudi putem proetim patnjom, zabludama ali i radodu, doe do ispunjenja svoje line sudbine, koja kulminira u dostizanju duhovne celovitosti. (S tim u vezi moemo pomenuti i simbol veitog deaka - puer aeternus kao specifinog psihikog stanja u kome se moe nadi mlado bide zanemarujudi svoj razvoj, a na koji upozorava bajka nudedi pri tom i reenje za taj konflikt). Krajnji cilj indiduacije je, po Jungu, Sopstvo simbol totaliteta i celovitosti psihe. Taj simbol sredemo u bajkama kao lik mudraca, proroice, duha prirode, ali i kao dragi kamen, biser, ili dete... ume, pedine i vode, nezaobilazni su krajolik koji prati radnju bajke - sve su to specifini simboli nesvesnog, mesta misterije, nepoznatog i unutranjeg; planina, s druge strane, predstavlja stanje svesti i krajnji cilj ljudskog razvoja.. Jung je itav svoj ivot posvetio prouavanju simbola, koji se nesvesno stvaraju u ovekovoj psihi i smatrao da su nasleeni obrasci emotivnog i mentalnog ponaanja - arhetipovi - pozadina skoro svih ljudskih aktivnosti i delovanja. Bajke konkretizuju arhetipove i na najjednostavniji nain nam pokazuju kako pravilno razmevanje simbola moe imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca. Iako je osnovna ideja izlobe zasnovana na psiholokom tumaenju bajki,istakli bi da su se fenomenom

bajke bavili strunjaci razliitih profila (istoriari, knjievni kritiari, antropolozi - strukturalisti, folkloristi), pokuavajudi da objasne univerzalni kulturoloki karakter bajki, odn. slinosti motiva meu razliitim ak i udaljenim narodima, poev od teorije jednog zajednikog indoevropskog mita, preko tvrdnje da je Indija kolevka svih pria koje su se migracijama rairile po celom svetu, do ideje da su svi narodi proli iste faze razvitka, te da u osnovi postoji jedna zajednika ljudska psiha koja reprodukuje iste simbole, bez obzira na vreme i kulturu u kojoj su te bajke nastale.

Morfologija bajki
Zaetnik strukturalne folkloristike, V. J. Prop, podvrgao je bajke morfolokoj obradi, posmatrajudi ih kao narodne prie ija se radnja odigrava u okviru funkcije likova, koje logiki i umetniki proizilaze jedna iz druge. Za bajku je vano ta ine likovi, a ne ko ili kako neto ini -volja pojedinih likova, njihove namere i postupci su odreeni sa aspekta znaenja za junaka, tok radnje i razvoj prie. Takoe, iva bida, predmeti i osobine likova mogu se, sa stanovita morfoloke analize likova, smatrati ekvivalentima, jer funkcioniu na isti nain; npr. jedna od najvanijih osobina pomodnika je vidovitost: vidovit konj, ena, dete..., ali ako u bajci nema pomodnika, to svojstvo prelazi na junaka. Atributi likova (njihov pol, uzrast, poloaj), naini njihovog pojavljivanja (doletanje zmaja, susret sa baba Jagom) i atributivni elementi (baba Jagina glinena noga) su ti koji bajci, s jedne strane, daju ivopisnost i bogatstvo detalja, dok ogranienost broja funkcija i likova govori o njenoj ponovljivosti i jednoobraznosti, s druge strane. Ovde Prop daje svoju kljunu hipotezu - postoji samo jedna bajka, a sve ostale poznate bajke su samo varijante u odnosu na taj jedan tip.Prop se u svom istraivanju bajke bavi i njenim poreklom, kao i mogudnodu da sve bajke potiu iz jednog izvora; pri tom, jedinstveni izvor ne pretpostavlja usko geografski pojam - bajku treba posmatrati u kulturno-istorijskom i religijskom kontekstu u kojem je nastala. Prop tvrdi da bajke sadre tragove ranih oblika socijalnog ivota i arhainih religija (npr. putovanje, prva i osnovna faza u kompoziciji bajke, odraava predstave o putovanju due u zagrobnom svetu, predstave koja je mogla nastati nezavisno bilo gde na svetu). Takoe, slinu strukturu kao i bajke, sadre i pojedine narodne novele, prie o ivotinjama, kao i izvestan broj legendi i starih mitova, pa je to oblast u kojoj treba traiti poreklo bajke. Prop se zalae sa uporeivanje bajki s obredima i obiajima, mitovima i ranim religijskim pojavama, s ciljem da se utvrdi koji motivi potiu od ovog ili onog obreda i u kakvom su odnosu prema njemu. Npr. znatan deo motiva arobne bajke odraava obred inicijacije, te prouavanjem tih prvobitnih formi drutvenog ivota i predstava moemo dodi i do izvora bajki. Ono to ljudi pripovedaju nekad su stvarno i radili ili bar zamiljali (izolacija kralja, ili zatoenitvo njegove dece potiu iz obiaja stvarne izolacije kralja od opasnosti spoljneg sveta, jer je od njega zavisilo blagostanje naroda). Svaki ples, ili ceremonija bili su propradeni ritualom i priom o njegovom poreklu i sve su one bile ezoterine. Meutim, vrlo rano je poela profanizacija sakralnih pria i njihovo umetniko uobliavanje, a to je trenutak roenja bajki. "Bajka u kojoj se rasko jedinstva sveta u punoj meri ogleda nije supstitut, ved legitimni oblik sveta detinjstva u kome uda ne prestaju da traju, ba kao to ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova raajudi od praistorije do danas." (G. Olijid, Poetika bajke)