Boris Ejhenbaum ''Kako je napravljen Gogoljev 'injel''' (1918.

.) : Kompozicija novele mnogo zavisi od toga da li je autorov subjektivni ton samo slui kao formalna veza izmeu dogaaja, ili je konstruktivni element koji stvara manje-vie iluziju pripovedanja. Primitivna novela, avanturistiki roman, pa i komina novela ne poznaju i ne trae pripovedanje, jer se sve razvojne linije odreuju kroz brzo i raznoliko smenjivanje dogaaja i situacija. Kompozicija u kojoj sie kao splet motiva gubi konstruktivnu ulogu pripoveda istie sebe u prvi plan, kao da koristi sie samo za zaplet pojedinih stilskih postupaka. Teite se sa siea prenosi na postupak pripovedanja; glavna komina uloga se dodeljuje kalamburima (u vidu igre rei, ili razvijenih do manjih anegdota). Komini efekat se postie nainom pripovedanja. Dve vrste kominog pripovedanja : 1.- pripovedako ograniava se na ale, kalambure sa igrom rei...; utisak mirnog jezika. 2.- reprodukciono uvodi postupak govorne mimike i pokreta, pronalazedi posebno komine artikulacije, zvune kalambure, zamrene sintaksike konstrukcije...; pripovedanje dobija karater glume, i kompozicija se karakterie ne samo obinim spletom ala, ved i sistemom razliitih mimiko-artikulacionih pokreta. Gogoljeva kompozicija nije odreena sieom. Sie je uvek oskudan, pre se moe redi da ga i nema neka komina situacija (koja ponekad sama po sebi i nije komina) slui kao poetni impuls za razradu kominog sluaja. Pismo Pukinu (1835.) : ''Preklinjem vas, dajte mi bilo koji sie, ma kakav, komian ili ne, ali isto rusku anegdotu... Preklinjem vas, dajte sie, i eto vam komedije petoinke kao od ale, a smene da pukne kunem se!''. Baza Gogoljevog teksta je pripovedanje njegov tekst se formira od ivih govornih predstava i govornih emocija. To pripovedanje ima tendenciju ne samo da pripoveda, da jednostavno saoptava, ved da pripoveda kroz mimiku i artikulaciju reprodukcije. Reenice se biraju i kombinuju ne samo prema principu logike govora, ved vie prema principu izraajnog govora, u kojem posebno mesto pripada artikulaciji, mimici, zvunim pokretima... Zvuna semantika : u Gogoljevom jeziku zvuni omota rei, njegova akustika karakteristika postaje znaajna, nezavisno od logikog i stvarnog znaenja. Artikulacija i njen akustiki efekat izbijaju u prvi plan kao izraajna sredstva. Gogolj voli nazive, imena... tu se otvaraju iroke mogudnosti za takvu artikulacionu igru. ''On je veliku panju posvedivao imenima svojih lica u komedijama; traio ih je svuda; ona su postala tipina; on ih je pronalazio i u oglasima (prezime iikova pronaeno je na zgradi), na firmama...''(-Smirnov). Gogolj takoe sastavlja imena, oigledno izmiljena - pr. Neuvaaj-Korito, ili Bamakin, ime koje daje i mogudnost i povod za igru reima. Sie kod Gogolja ima samo spoljni znaaj, i zato je statian. Prava dinamika, a time i kompozicija, je u konstrukciji pripovedanja, u igri govora.

Osnovni kompozicioni sloj ''injela'' isto komino pripovedanje sa svim karakteristinim postupcima govorne igre, spojeno sa patetinom deklamacijom, koja kao da formira drugi sloj. Kalamburi raznih vrsta bazirani ili na zvukovnoj slinosti, ili na etimolokoj igri reima, ili na skrivenom apsurdu. Gogolj posebno voli kalambure etimoloke vrste radi njih je esto posebno izmiljao prezimena : Bamakin elja da se stvori povod za kalambur (+ sklonost ka sufiksima deminutiva karakteristika Gogoljevog stila). Kalambur stvoren pomodu tog prezimena proiren je kominim postupkom koji mu daje potpuno ozbiljan izgled; pritom je neosetno doveden do apsurda (cipele nose ''i otac i deda, pa ak i urak''); i na kraju kao da je uniten komentarom (da svi nose izme), jer se ubacuju detalji koji nisu sa njim u vezi (on) u stvari, dobija se sloeni, kao duplirani kalambur. Postupak dovoenja do apsurda ili neloginog povezivanja rei, obino je maskiran strogo loginom sintaksom, i zato ostavlja utisak nenametenosti. Logiki aspurd maskiran je jo i obiljem detalja koji privlae panju; kalambur nije istaknut, ved je naprotiv skriven na sve naine, i zato se povedava snaga njegove komike (pr. opis Petrovia). ist etimoloki kalambur pr. tajni savetnici. Drugi knjievni postupak : izazivanje utisaka i uticaj kroz glasove. Imena koja nemaju smisla ''zaumne rei'' koje pruaju mogudnost za posebnu glasovnu semantiku. Akakije Akakijevi jedna odreena glasovna kombinacija; nije sluajno to davanje imena prati itava ala glasovnu semantiku tog imena ved je pripremio itav niz drugih, oigledno posebno odabranih, ''pronaenih imena'', koja isto tako imaju posebne upadljive zvukovne karakteristike. Glasovna komika tih imena sastoji se ne samo u neobinosti (neobino samo po sebi ne moe biti komino), ved u kombinovanju koje priprema to ime koje zvui kao nadimak. Odlomak : ''...dakle, u nekom nadletvu radio je jedan inovnik, inovnik za koga se ne bi moglo redi da je naoit, omanjeg rasta, malo rohav, pomalo ri, reklo bi se kanda i pomalo slep, sa malom delom iznad ela, naboranih obraza i sa tenom to ga zovu hemoroidnim... ''. Poslednja re je tako postavljena da njen zvuni oblik dobija posebnu emocionalnu i izraajnu mod, i prima se kao komian zvukovni gest, nezavisan od znaenja. On je pripremljen, sa jedne strane postupkom ritmike uzlazne reenice, a sa druge sazvunim zavrecima nekoliko rei koje pripremaju sluh za primanje zvunih efekata i zato zvue grandiozno, fantastino, van svake veze sa semantikom. Rei su koncipirane u izvesnom redosledu ne prema principu obeleavanja karakteristinih osobina, ved prema principu glasovne semantike. Unutranji vid ostaje netaknut, a od itave reenice ostaje utisak glasovnog niza, koji se zavrava gromkom i logiki gotovo besmislenom reju, ali zato neobino modnom (po artikulacionoj izraajnosti). Gogolj je ponekad ubacivao neku zvunu re jedino radi zvunog efekta. Te rei se gotove i ne primaju kao logike jedinice, kao simboli pojmova one su rasklopljene i ponovo sklopljene prema principu zvukovnog govora. U reenici je u prvi plan istaknuta artikulacija i akustika. Najobiniju re Gogolj ponekad servira tako da njeno logiko i stvarno znaenje bledi, ali se zato otkriva glasovna semantika i obian naziv dobija oblik nadimka.

Gogolj nema srednjih, obinih rei obinih psiholokih ili stvarnih pojmova, logiki vezanih u obine reenice. Artikulaciono-mimiki zvukovni govor smenjuje napregnuta intonacija. Pr. intonativnog uticaja deklamaciono-patetine reenice : ''ak i u vreme kad petrogradsko sivo nebo...'' ogromna reenica, koja pred sam kraj intonacije dovodi do velike napetosti, iznenada se reava jednostavno : ''...drugim reima, ak i onda kad svi nastoje da se razonode, A.A. se nije odavao nikakvim zabavama.'' Stie se utisak komine neusklaenosti napregnute sintaksike intonacije i njenog semantikog reenja. Ta protivrenost ili nesklad u velikoj meri utie da i rei postanu udne, zagonetne, zvue neobino poraavajudi sluh, kao da su razlomljene na delove ili kao da ih je Gogolj prvi izmislio. Druga deklamacija, koja iznenada upada u opti kalamburni stil sentimentalno melodramatina. To je uveni ''humani deo'', koji je tako dobro proao u ruskoj kritici, da je od uzgrednog umetnikog postupka postao ''ideja vodilja'' itave pripovetke. U prvobitnim rukopisima nema tog mesta ono je kasnijeg datuma, i nesumnjivo pripada drugom sloju, koji dopunjuje isto anegdotian stil prvobitnog koncepta elementima patetine deklamacije. Svojim junacima Gogolj ne daje ba mnogo da govore, i, kao i uvek kod njega, njihov govor je posebno formiran, tako da i pored individualnih razlika on nikada ne ostavlja urisak razgovornog jezika on je uvek stilizovan. Govor A.A. ulazi u opti sistem Gogoljevog zvukovnog govora i mimike artikulacije, on je posebno konstruisan i snabdeven komentarom : ''Treba znati da se A.A. uglavnom sluio predlozima, prilozima, pa i takvim recama koje nisu znaile ama ba nita.'' Govor Petrovia je zainjen, zgusnut, strog, odluan i deluje kao kontrast; nema boje svakodnevnog govora, ta intonacija mu ne pristaje, ona je isto tako naena i isto tako uslovna kao i govor A.A. Te reenice stoje izvan vremena i prostora, statino, kao jednom zauvek to je jezik kojim bi se mogle sluiti marionete. I Gogoljev lini govor je ''biran'' pripovedanje je stilizovano kao neko naroito neusiljeno, naivno daskanje. Kao nehotice, pojavljuju se ''nepotrebni'' detalji, dobija se karakter familijarne brbljivosti (pr. Petrovi komini postupak je u tome to se posle uvoda karakteristika ograniava; kao i za njegovu enu - nema nieg teeg nego naslikati portrete Gogoljevih junaka). Reenica : ''Gde je zapravo stanovao inovnik koji ga je pozvao, na alost, ne bismo mogli redi...'' uz mnogobrojne nekakav, na alost...malo ta se zna, nita se ne zna, ne sedam se... stie se utisak o pripovedakom postupku koji daje iluziju stvarnog dogaaja, pripovetka se prenosi kao stvarna injenica ije sve detalje pripoveda ne poznaje. Gogolj rado skrede sa teme glavne anegdote i ubacuje umetnute (o savetniku koji je pregradio sobu). Poznato je da je i sam ''injel'' stvoren od ''kancelarijske anegdote'', a u rukopisu se odlikovala jo vedom stilizacijom u duhu neusiljenog daskanja i familijarnosti. Gogolj je pripovetku u konanom obliku obogatio kalamburima i anegdotama, ali i deklamacijom, proirivi time prvobitni kompozicioni sloj. Dobijena je groteska, u kojoj se mimika smeha

smenjuje sa mimikom tuge, i jedno i drugo ima oblik igre, sa uslovljenim smenjivanjem pokreta i intonacija. Pripovedanje je vie mimiko-deklamaciono nego pripovedako : iza pisanog teksta ''injela'' skriva se ne pripoveda nego glumac, gotovo komedija. Ved sam poetak donosi sukob, prekid, naglu promenu tona. Zvanini uvod (''u nadletvu'') iznenada se prekida, i epsku intonaciju pripovedaa smenjuju tonovi preterane razdraenosti i sarkazma. Stie se utisak improvizacije, prvobitna kompozicija ustupa mesto nekakvim odstupanjima. Jo nita nije reeno, a ved postoji anegdota, ispriana leerno i zadihano (''ne sedam se kojeg grada...''). Zatim se vrada epski ton sa poetka, ali ga odmah zamenjuje iskombinovana, akustina reenica, fantastian, zapanjujudi niz rei koji se zavrava jednim gotovo besmislenim, ali grandiozno zvunim ''hemoroidan'' - tako da od zvaninog pripovedanja nema vie niega. Gogolj zatvara taj krug mimikim potezom : ''ta da se radi, kriva je petrogradska klima''. Subjektivni ton se nedvosmisleno ubacuje u pripovetku, i dobija karakter grotesknog gra ili grimase. Time je ved pripremljen prelaz na kalambur oko prezimena. Zvanine reenice koje zakljuuju tu anegdotu oko krtenja ostavljaju utisak igre sa pripovedakim oblikom, i nije sluajno to se u njima krije neusiljeni kalambur koji im daje tok nezgrapnog ponavljanja. Sledi bujica ''ruganja'' komino pripovedanje naglo prekida sentimentalno melodramatino odstupanje sa karkateristinim postupcima sentimentalnog stila. Tako je ostvarena transformacija ''injela'' od obine anegdote u grotesku. Sentimentalan i namerno primitivno uproden sadraj tog odlomka reprodukovan je pomodu uzlazne intonacije, koja ima svean patetian karakter (poetno ''I''). Tako se dobija neto nalik na postupak ''scenske iluzije'', kad glumac kao da napusti svoju ulogu i poinje govoriti kao ovek. Taj pasus se obino shvata bukvalno umetniki postupak koji pretvara kominu novelu u grotesku i koji priprema ''fantastian'' zavretak tumai se kao iskreni izliv due. Takvim tumaenjem razbija se celokupna struktura ''injela'', itava njegova umetnika poenta. Osnovna postavka : nijedna reenica umetnikog dela ne moe sama po sebi biti obian ''odraz'' autorovih subjektivnih osedanja, ved je uvek konstrukcija i gluma mi ne moemo i nemamo nikakva prava da u konkretnom obliku vidimo bilo ta drugo sem odreenog umetnikog postupka. Umetniko delo je uvek neto to je stvoreno, oformljeno, izmiljeno, ne samo veto ved i vetaki, u pozitivnom znaenju te rei, i zato u njemu i ne moe biti mesta za odraavanje duevne empirike. Vetina i izvetaenost Gogoljevog postupka posebno se otkriva u konsrukciji izrazito melodramatske kadence u vidu primitivno-sentimentalne sentencije koju je Gogolj iskoristio radi pojaavanja groteske : ''I prekrio bi rukom lice svoje mladid i...''. Melodramska epizoda iskoridena je kao kontrast kominom pripovedanju. to se vetiji kalamburi, to svakako moraju biti patetiniji i stilizovaniji oni postupci koji razbijaju kominu igru. Forma ozbiljne meditacije ne bi pruila kontrast i ne bi bila u stanju da odmah celoj

kompoziciji da groteskni karakter. Odmah posle te epizode, Gogolj se vrada na raniji, as toboe zvanian as leerno razgovorni ton sa kalamburima (usred stranice usred ulice). Nepodudaranje sveano ozbiljne intonacije same po sebi i semantike sadrine iskorideno kao postupak groteske (pritajena, tajanstveno ozbiljna intonacija koja postepeno raste kao ogromna reenica, a iznenada se zavrava neobino jednostavno). Smenjuje je novi kalambur (o savetnicima), ime se zaokruuje prvi deo ''injela''. Ta shema (isto anegdotsko pripovedanje preplide se sa melodramskim i sveanom deklamacijom) karakterie i itavu kompoziciju kao grotesku. Stil groteske zahteva pre svega da opisana situacija ili dogaaj budu zatvoreni u fantastino malen svet nestvarnih emocija, da bude potpuno izolovan od prave realnosti, od prave punode unutranjeg ivota; i da se to ini ne iz didaktikih ili satirikih razloga, ved u cilju da se stvori irina za igru sa realnodu, za slobodan raspored i pomeranja njenih elemenata, tako da uobiajeni odnosi i veze (psiholoke i logike) u ovom ponovo konstruisanom svetu prestaju da vae, i svaka sitnica moe narasti do kolosalnih razmera. Samo tako najmanja iskra pravog osedanja stie vrednost neeg potresnog. Fantastino-ogranieni, zatvoreni krug ideja, misli, osedanja i elja, u ijim tesnim okvirima umetnik moe predimenzionirati detalje i razbijati ustaljene proporcije sveta - na toj bazi je stvorena i shema ''injela''. Poto je izolovao itavu sferu pripovetke od opte realnosti, Gogolj moe da spaja nespojivo, preuveliava malo, skraduje veliko, da se poigrava sa svim normama i zakonima realnog drutvenog ivota. Unutranji svet A.A. nije nitavan (tome su doprineli naivni i osedajni ruski istoriari koje je hipnotisao Bjelinski), ved zatvoren, fantastian, svoj vlastiti svet, koji ima svoje zakone, svoje proporcije. Novi injel, prema zakonima tog sveta, prerasta u razmere grandioznog dogaaja i Gogolj daje grotesknu formulu : ''On se duhovno hranio u mislima svojim nosedi veitu ideju o bududem injelu''. Sitniji detalji izbijaju u prvi plan (pr. nokat Petrovia ili tabakera). Naki de redi da je to realizam, svakidanjica i sl. ali, treba obratiti panju da je za nokat i tabakeru reeno mnogo, a za samog Petrovia jedino da je pio o svim praznnicima, a o njegovoj eni samo da je postojala i da je ak nosila kapicu. To je izraziti postupak kompozicije : naglasiti i predimenzionirati pojedine detalje, a ono to bi izgledalo da zasluuje vedu panju, potisnuti u drugi plan. Ta groteskna hiperbola odvija se kao i pre po planu kominog pripovedanja, sa kalamburima, kominim reima i izrazima, anegdotama... Uporedo sa tim, nailaze pieve reenice u ved uobiajenom leernom tonu, iza kojeg kao da se skriva grimasa (''A moda ak i nije to pomislio, ta ne moe se uvlaiti u duu ovekovu i saznati sve to on misli'' igra sa anegdotom, kao da je re o stvarnosti). Smrt A.A. je opisana takoe groteskno kao i roenje kroz smenjivanje kominih i traginih detalja, sa ''...najzad siroti A.A. najzad izdahnu'' i direktni prelaz na raznorazne sitnice (nabrajanje zaostavtine), i finale u uobiajenom stilu (''Ko je sve to nasledio, bog de ga znati; moram priznati da se za to nije zainteresovao ak ni pripoveda ove prie''). I

nakon svega toga nova melodramska deklamacija, kao to je i red posle prikaza tako tune scene, koja ponovo prebacuje itaoce na ''humano'' podruje. Finale ''injela'' naivni strunjaci, koji su u tom ''humanom'' odlomku sagledali sutinu pripovetke, zbunjeni su neoekivanim uvoenjem ''romantizma'' u ''realizam''. A u stvari, kraj nije nimalo fantastian i nije ''romantiniji'' od same pripovetke. Obrnuto, tamo je stvarna groteskna fantastika bila data kroz igru sa stvarnodu; ovde pripovetka ulazi u svet obinijih pojmova i injenica, ali sve se tretira u stilu igre sa fantastikom. To je nova ''prevara'', postupak obrnute groteske. Finalna anegdota odvrada nas od ''tunog dogaaja'' i njegovih melodramatskih epizoda. Vrada se prvobitno isto komino pripovedanje sa svim postupcima. Zajedno sa brkatom utvarom nestaje u mraku i sva groteska, rastapajudi se u smehu.