Virdinija Vulf

SOPSTVENA SOBA

I
Ali, moete rei, pozvale smo vas da govorite o enama i knjievnosti1 kakve to veze ima sa sopstvenom sobom? Pokuau da objasnim. Kad ste me pozvale da govorim o enama i knjievnosti, sela sam na obalu reke i zapitala se ta znae te rei. Mogu da znae jednostavno: nekoliko zapaanja o Fani Berni; jo poneto o Dejn Osten; poast sestrama Bronte i skica Houvort parohije pod snegom; neka duhovita opaska, eventualno, o gici Mitford; aluzija puna potovanja prema Dord Eliot; pomenuti g-u Geskel, i to bi bilo sve. Ali kad sam malo bolje pogledala, te rei vie nisu bile tako jednostavne. Naslov ene i knjievnost mogao bi znaiti, i to je moda ono to ste vi imale na umu: ene i kakve su one; ili bi mogao znaiti: ene i knjievnost koju one piu; ili, moda: ene i knjievnost koja je o njima napisana; ili bi, pak, mogao znaiti da je sve to troje neraskidivo povezano i vi sad od mene traite da razmislim u tom svetlu. Meutim, kad sam ovu temu poela da posmatram na taj nain, koji je delovao najzanimljivije, ubrzo sam videla da u tome postoji jedan fatalan nedostatak. Neu moi da doem ni do kakvog zakljuka. Neu biti u stanju da ispunim ono to je, ako se ne varam, osnovna dunostpredavaa da vam posle jednoasovnog izlaganja uruim zrnce iste istine koje biste mogle da zatvorite meu stranice sveske i zauvek odloite na policu. Sve to bih mogla da vam ponudim jeste miljenje o jednoj beznaajnoj temi ena mora imati novca i sopstvenu sobu ako eli da se bavi knjievnou; i tako, kao to ete videti, ostaje nereen veliki problem prave prirode ene i prave prirode knjievnosti. Nisam ispunila svoju obavezu da izvedem neki zakljuak o ta dva pitanja - ene i knjievnost ostaju, to se mene tie, nereeni problemi. Ali da bih se donekle iskupila, dau sve od sebe da vam pokaem kako sam dola do ovog miljenja o sobi i o novcu. Pred vama u razviti, to mogu potpunije i slobodnije, tok razmiljanja koji me je dotle doveo. Ako izloim ideje i predrasude koje okruuju ovu tvrdnju, moda ete videti neku vezu sa enama i sa knjievnou. U svakom sluaju, kad je tema jako kontroverzna - a takvo je svako pitanje koje se tie pola - ne

moemo se nadati da emo rei istinu. Moemo samo da pokaemo kako smo doli do takvog uverenja. Svojoj publici samo moemo da pruimo priliku da donese sopstvene zakljuke dok posmatra ogranienja, predrasude, osobenosti predavaice. ini se da u prvom sluaju vie istine moe da ima knjievni nego faktografski tekst. Stoga predlaem, koristei se svim slobodama koje su dozvoljene romansijerki, da vam ispriam kako su protekla poslednja dva dana pre mog dolaska ovamo: kako sam se, povijena pod teinom teme u koju ste me upregle, duboko zamislila i navela tu temu da ue u moj svakodnevni ivot i da polako izae iz njega. Ne treba da napominjem da ono to u opisati ne postoji; Oksbrid je izmiljotina; isto tako i Fernem; ja je samo zgodan izraz za osobu koja ne postoji u stvarnosti. Lai e mi tei sa usana, ali s njima e moda biti izmeano neto istine; na vama je da otkrijete tu istinu i da odluite vredi li ita od nje sauvati. Ako ne vredi, vi ete, naravno, sve baciti u korpu za otpatke i zaboraviti celu priu. Dakle, evo me (zovite me Meri Biton, Meri Siton, Meri Karmajkl, ili kako god vam je volja - to uopte nije vano), gde sedim na obali reke, pre nedelju-dve, jednog lepog oktobarskog dana, izgubljena u mislima. Jaram o kojem sam govorila - ene i knjievnost - potreba da donesem neki zakljuak o temi koja pokree svakakve predrasude i strasti, povio mi je glavu. Levo i desno nekakav umarak, zlatan i grimizan, sjajio se od boja, izgledalo je ak da se od vreline zapalio. Dalje, niz obalu, vrbe rasputene kose izlivale su svoj veiti jad. Reka je odslikavala ono to je odabrala od neba, mosta i plamteeg drveta, i kad je student provezao amac kroz te odbleske, oni su se sklopili za njim kao da ga nikad nije ni bilo. Tu bi ovek ceo dan mogao sedeti izgubljen u mislima. Moja misao - da to nazovem gordijim imenom no to zasluuje - spustila je udicu u potok. Neprestano se izvijala tamo-amo meu odblescima i vodenim travama, putajui da je voda die i potapa do trenutka kad se - poznat vam je taj mali trzaj - naglo zapraakala ideja na kraju udice; usledilo je oprezno povlaenje i paljivo vaenje. Avaj, poloena na travu, moja misao je izgledala tako mala, tako beznaajna; takvu ribu dobar pecaro baca nazad u vodu da se podgoji, da postane vredna tiganja i tanjira. Sad vas neu gnjaviti tom milju; ako budete paljivo pratile tok moje prie, moda ete

na nju i same naii. Ali ma koliko bila mala, ta misao je imala jedno svojevrsno zagonetno svojstvo - vraena nazad u um, odjednom je postala vrlo uzbudljiva i vana; i kako se praakala i bljeskala ovde-onde, stvorila je takvu plimu i buru ideja da nisam mogla s mirom da sedim. Tako sam odjednom sebe zatekla kako veoma brzo koraam po nekom travnjaku. Iznenada preda mnom iskrsnu jedna muka prilika. U prvom trenutku nisam shvatila da je gestikuliranje udnog stvora u fraku i sveanoj koulji upueno meni. Njegovo lice je izraavalo negodovanje i uas. Vie mi je pomogao instinkt nego razum; on je kolski uvar; ja sam ena. Ovo je travnjak; staza je tamo. Samo studentima i profesorima je dozvoljeno ovuda; ja moram po ljunku. Te misli mi sinue u trenutku. im sam stupila na stazu, uvareve ruke se spustie i na lice mu se vrati uobiajeni mir; mada je lepe hodati po travi nego po ljunku, nisam imala mnogo razloga da se alim. Mogla sam jedino da optuim studente i profesore tog koleda da su radi zatite svojih travnjaka, koji se odravaju trista godina, moju ribicu odagnali u njeno skrovite. Bila sam sad zaboravila koja me je to ideja podstakla na tako drsko ometanje poseda. Duh mira se spustio kao oblak s neba, jer ako igde obitava duh mira, onda je to na travnjacima i u dvoritima Oksbrida za lepog oktobarskog jutra. Dok sam etala po tim koledima i prolazila kraj njihovih prastarih dvorana, surovost svakidanjice kao da se smekavala; kao da je telo bilo stavljeno u udesnu vitrinu u koju nikakav zvuk nije mogao da prodre, a um, osloboen svakog dodira sa injenicama (osim ako ne bih opet krenula preko travnjaka), mogao je da se usredsredi na razmiljanje o svemu to je bilo u skladu s tim trenutkom. Kao to to sluaj hoe, zalutalo seanje na jedan stari esej o ponovnom dolasku u Oksbrid za vreme raspusta dovede mi na pamet arlsa Lema - sveto jagnje arlsa, kako je rekao Tekeri, prekrstivi mu elo. Zaista, od svih mrtvih (govorim onako kako mi misli naviru), Lem je onaj koji nam je duhovno najbliskiji; onaj koga bismo rado upitali: Reci mi, kako si napisao svoje eseje? Njegovi ogledi, pomislih, bolji su ak i od savrenih ogleda Maksa Birboma, zbog neobuzdanog bleska imaginacije, rastereujueg praska darovitosti koji im, dodue, naruava savrenstvo, ali ih obasjava poezijom kao zvezdama. Lem

je, dakle, doao u Oksbrid, moda pre sto godina. U svakom sluaju, napisao je esej - naslov mi izmie - o rukopisu jedne Miltonove poeme koju je tu video. Moda je to bio Lisidas, a Lem pie o tome kako ga je sablanjavala i sama pomisao na mogunost da je ijedna re u Lisidasu drugaija nego to tu stoji. Pomisao da je Milton menjao rei u toj poemi izgledala mu je kao svetogre. To me je navelo da se setim svih stihova koje znam iz Lisidasa i da se zabavljam pogaajui koju je re Milton mogao da promeni i zato. Tada mi pade na pamet da se ba taj rukopis koji je Lem video nalazi na nekoliko stotina metara od mene, te da se Lemovim stopama moe stii preko kvadratnog dvorita do uvene biblioteke u kojoj se to blago uva. tavie, setih se, kad sam reila da sprovedem plan u delo, u toj istoj uvenoj biblioteci uva se rukopis Tekerijevog Ezmonda. Kritiari esto istiu da je Ezmond najsavreniji Tekerijev roman. Ali to prenemaganje, kojim se podraava stil osamnaestog veka, smeta, koliko se seam; osim ako stil osamnaestog veka nije zaista bio Tekeriju prirodan - a ta bi se injenica mogla utvrditi itanjem rukopisa, da bi se videlo da li su izmene vrene u korist tog stila ili u korist smisla. Meutim, tu bi se moralo tano utvrditi ta je stil a ta je znaenje, pitanje koje - ali tu sam se zapravo obrela pred vratima koja vode u biblioteku. Mora da sam ih otvorila, jer istog trenutka otuda izroni, kao aneo uvar koji mi je prepreio put maui crnom odorom umesto belim krilima, ljubazan sedi gospodin, koji je itavom svojom pojavom izraavao negodovanje; ali, rekao je tiho i odmahnuo rukom, ali damama je doputeno da uu u biblioteku samo u pratnji profesora ili sa pismenom preporukom. To to jednu uvenu biblioteku proklinje ena, uvenoj biblioteci potpuno je nevano. asna i mirna, sa svim svojim blagom bezbedno zakljuanim u nedrima, ona spava, i, to se mene tie, spavae tako doveka. Tu nikad neu buditi odjeke, nikad tu vie neu traiti gostoprimstvo, zaklinjala sam se dok sam besna silazila niz stepenice. Do ruka je bio ostao jo ceo sat; kako ga utui? Tumarati po livadama? Sedeti kraj reke? Stvarno, bilo je divno jesenje prepodne; crveno lie je lepralo padajui na zemlju, tako da ni jedno ni drugo ne bi zahtevalo veliki napor. Ali mi do uha dopre zvuk muzike. Odravala se sluba ili je neka proslava bila u

toku. Orgulje su velianstveno zabrundale kad sam prola pored crkvenih vrata. U tom nepomuenom vazduhu ak i hrianski bol je zvuao vie kao seanje na tugu nego kao sama tuga; mir je uukao ak i kripanje prastarih orgulja. Nisam imala elju da udem, ak i da sam imala pravo na to, jer ovde je mogao preda mnom da se isprei crkvenjak i da mi zatrai krtenicu ili preporuku od dekana. Ali ispred tih velianstvenih graevina esto je isto tako lepo kao i u njima. Bilo je ak prilino zabavno posmatrati kako se vernici okupljaju, ulaze, izlaze, vrtei se oko vrata kapele kao pele na ulazu u konicu. Mnogi su nosili kapice i ogrtae; neki su imali uperke krzna na ramenima; drugi su bili u invalidskim kolicima; trei, iako tek sredoveni, izgledali su naborani i spakovani u tako udne oblike da su podseali na dinovske krabe i rakove koji se teko povlae po dnu akvarijuma. Onako naslonjenoj na zid, univerzitet mi je zaista izgledao kao svetilite u kome se uvaju retki tipovi koji bi smesta zastareli i postali neupotrebljivi kad bi bili prinueni da se bore za opstanak na plonicima Stranda. Padoe mi na um stare prie o starim dekanima i starim nastavnicima, ali pre nego to skupih hrabrost da zviznem - nekad se prialo da se na zvuk pitaljke stari Profesor smesta davao u galop - uvaena pastva ue unutra. Preostala mi je spoljanjost crkve. Kao to znate, njene visoke kupole i iljci mogu se videti, kao jarboli jedrenjaka koji uvek plovi a nikad ne stie, miljama preko brda. Nekad je, pretpostavljam, taj etvorougao sa gustim travnjacima, masivnim zgradama i kapelom i sam bio movarno zemljite po kome su se njihale trave i rile svinje. Zaprege konja i goveda dovlaile su kolima kamen iz udaljenih okruga, a zatim su beskonanim radom sivi blokovi, u ijoj senci sad stojim, sloeni jedan na drugi; potom su slikari doneli svoje vitrae, a zidari su vekovima marljivo radili na krovu koristei tuku i cement, pahtlu i mistriju. Subotom je neko morao da istrese iz kone kese zlatnike i srebrnjake u njihove drevne ake, jer se te veeri, po svoj prilici, ilo na pivo i kuglanje. Beskrajna reka zlata i srebra, pomislih, morala je neprestano doticati u to dvorite da bi stizao kamen i da bi radnici radili: poravnavali, kopali jarkove i isuivali. Ali to je bilo doba vere, i novac se velikoduno prosipao da bi se to kamenje postavilo duboko u temelje, a kad su podignuti i zidovi, jo vie novca iz krinja kraljeva, kraljica i plemia slivalo se tu da bi se pevale himne i

poduavali studenti. Zemljite je bilo poklonjeno, porezi su bili plaeni. I kad se zavrilo doba vere i dolo doba razuma, jo je tekla ista reka zlata i srebra; ustanovljavane su stipendije; bogato su plaani profesori; samo to sada zlato i srebro nisu doticali iz kraljevskih krinja, ve iz novanika trgovaca i fabrikanata, iz depova mukaraca koji su stekli bogatstvo bavei se industrijom i koji su u svojim oporukama vratili pozamaan deo kao zadubinu za jo vie katedri, jo vie predavaa, jo vie stipendija na univerzitetu na kome su nauili svoj zanat. Otuda biblioteke i laboratorije, opservatorije, izvrsna oprema sastavljena od skupih i osetljivih instrumenata koji sada stoje u vitrinama, tu gde su se pre nekoliko vekova njihale trave i rile svinje. Naravno, dok sam etala po dvoritu, zlatni i srebrni temelji su izgledali dovoljno duboki; kamene ploe su dobro nalegale preko korova. Mukarci s posluavnicima na glavama ili su uurbano od stepenita do stepenita. U prozorima je cvetalo kitnjasto cvee. Muzika sa gramofona tretala je iz soba. Nemogue je bilo ne razmiljati - ali razmiljanje je naglo prekinuto. Sat je otkucao. Vreme je da se ide na ruak. Neobina je injenica da romanopisci nekako umeju da nas uvere kako se rukovi redovno pamte po tome to je reeno neto vrlo duhovito, ili po tome to je neto vrlo mudro uinjeno. A retko troe rei na to ta se jelo. Romansijersko je pravilo da se ne pominju supa, losos i paetina, kao da supa, losos i paetina nemaju nikakvog znaaja, kao da niko nikad nije popuio cigaretu ni popio au vina. Meutim, ja u ovde uzeti slobodu da se ogreim o to pravilo i ispriau vam da je tom prilikom ruak poeo ribom list, posluenom u dubokoj iniji; univerzitetski kuvar prelio je ribu najbeljim mileramom i tek su ponegde izbijale tamnije mrlje, kao na koutinim leima. Zatim su stigle jarebice, ali ako ste pomislili da je na iniji bio par golih smeih ptica, prevarili ste se. Jarebice, mnogobrojne i raznovrsne, stigle su uz celu povorku sosova i salata, ljutih i slatkih; sve po redu; s krompirima, tankim kao novii ali ne tako tvrdim, s prokulicama lisnatim kao ruin pupoljak ali sonijim. I tek to je prolo peenje s pratnjom, kad tihi posluitelj, moda sam kolski uvar ali u mekem izdanju, stavi pred nas neku uzgibanu i vrlo slatku smesu zamotanu u salvete. Nazvati tu poslasticu pudingom i dovesti je u vezu sa sutlijaem ili

grizom, bila bi uvreda. U meuvremenu, vinske ae su bacale ute i grimizne odsjaje; praznile su se i punile. I tako se postepeno, na sredini kime gde je sedite due, palilo ne ono tvrdo elektrino svetlo koje zovemo briljantnost kad nam skakue na usnama, ve dublji, suptilan, podzemni sjaj - zlatnouti plamen razumnog uzajamnog optenja. Nema potrebe da se uri. Nema potrebe da se blista. Nema potrebe da se izlazi iz svoje koe. Svi idemo u raj, i Van Dajk zajedno s nama - drugim reima, kako ivot izgleda lep, kako su slatke njegove nagrade, kako su beznaajni neka zamerka ili jadanje, kako je divno prijateljstvo i drutvo sebi slinih, dok palimo dobru cigaretu i tonemo meu jastuke na klupama ispod prozora. Da je kojom sreom bilo pepeljare pri ruci, da se pepeo nije otresao kroz prozor, da je sve bilo samo malo drugaije, pretpostavljam da niko ne bi primetio maku bez repa. Taj iznenadni prizor osakaene ivotinje koja mekim apama stupa preko dvorita za mene je, nekom igrom podsvesne inteligencije, promenio emocionalnu svetlost. Kao da je neko dopustio da padne senka. A moda je to samo izvrsno belo vino prestajalo da deluje. Zaista, dok sam posmatrala bezrepu maku kako zastaje nasred travnjaka, kao da je i sama zauena pred univerzumom, inilo mi se da neto nedostaje, neto je izgledalo drugaije. Ali ta nedostaje, ta izgleda drugaije, pitala sam se sluajui razgovor. Da bih odgovorila na to pitanje, morala sam da zamislim sebe izvan te prostorije, da se vratim u prolost, zapravo u predratno vreme, i da sebi predoim jedan drukiji ruak, odran u prostorijama koje nisu daleko od ovih, ali jesu od njih razliite. Sve je bilo drugaije. U meduvremenu je oko mene tekao razgovor meu mnogobrojnim mladim gostima oba pola - nesputan, prijatan, otvoren, zabavan. Postavih razgovor koji me je okruivao na pozadinu jednog ranijeg, i uvideh da je ovaj nesumnjivo nastao iz onoga, da je legitimni naslednik onog drugog. Nita se nije promenilo; nita nije bilo drugaije, osim jednog - nauljivi ui, nisam vie sluala rei oko sebe, ve amor i strujanje u pozadini. Da, to je - u tome je razlika. Na ovakvom ruku pre rata ljudi su govorili iste stvari, ali su njihove rei drugaije zvuale jer su bile praene nekom vrstom brujanja, neartikulisanog ali muzikalnog, uzbudljivog, koje je menjalo vrednost izgovorenog. Da li bi se to brujanje

moglo staviti u rei? Pesnicima bi to verovatno polo za rukom. Pored mene je leala knjiga; otvorih je i sasvim sluajno naioh na Tenisona. I videh da je Tenison pevao: Sa krunice kraj vratnica kanula je divna suza. Stie moja golubica, dolazi mi ivot, dua; rujna rua klie: Tu je; bela tui: Kad e? Kad e?; neven slua: Korak ujem; A ja ekam, ljiljan ape. Je li to ono to su mukarci pevuili na rukovima pre rata? A ene? Srce mi ptica pevica to se sred trske kui; srce mi stablo jabuke to e od roda pui; srce mi koljka arena to je val morski njie; srce mi od sveg srenije jer ljubav moja stie. Je li to ono to su pevuile ene na rukovima pre rata? Bilo je neeg toliko smenog pri pomisli da su ljudi pevuili takve stvari, makar i sasvim tiho, na predratnim rukovima, da prasnuh u smeh. A smeh sam morala da objasnim, pa prstom pokazah na kusog maka, koji je zaista izgledao malo apsurdno, jadna ivotinja bez repa, nasred travnjaka. Da li se takav rodio, ili je izgubio rep nesrenim sluajem? Bezrepe manks make, iako se pria da postoje na ostrvu Man,2 ree su nego to se obino misli. To je udna ivotinja, vie neobina nego lepa. Ko bi pomislio da rep toliko znai - znate ve ta se govori na kraju sveanog ruka, kad ljudi trae svoje kapute i eire.

Zahvaljujui ljubaznosti domaina, ovaj je trajao do kasno popodne. Lep oktobarski dan je bledeo i padalo je lie dok sam ila kroz drvored. Izgledalo je kao da se za mnom zatvara jedna po jedna kapija, s nenom neopozivou. Bezbrojni kolski uvari stavljali su bezbrojne kljueve u dobro podmazane brave; riznica se osiguravala i za ovu no. Kad se proe staza, izlazi se na put - zaboravila sam mu ime - koji e vas, ako skrenete na pravom mestu, odvesti u Fernem. Ali ja sam imala vremena. Veera nee biti pre pola osam. Skoro se moglo i bez veere posle takvog ruka. udno kako odlomak neke pesme radi u svesti i vodi noge u ritmu niz ulicu. One rei: Sa krunice kraj vratnica kanula je divna suza. Stie moja golubica... pevale su u mojoj krvi dok sam grabila prema Hedingliju. A onda, prebacujui se na drugi metar, zapevah na onom mestu gde se voda vrtloi ispred ustave: Srce mi ptica pevica to se sred trske kui; srce mi stablo jabuke... Kakvi pesnici, viknuh naglas, kao to se to radi u sumrak, kakvi su to bili pesnici! Skoro s nekakvom ljubomorom, valjda zbog naeg sopstvenog doba, iako su ta poreenja glupa i neumesna, pitala sam se dalje da li bi se danas mogla imenovati dva tako velika iva pesnika kao to su bili Tenison i Kristina Roseti. Poreenje je oigledno nemogue, pomislih zagledana u te zapenuane vode. Ta poezija uzbuuje do samozaborava, do ushienja upravo zato to slavi oseanja koja su ljudi nekada imali (moda na sveanim rukovima pre rata), oseanja koja prepoznaje i lako im se preputa, ne pomuujui ih proveravanjem ili poreenjem s nekim oseanjem koje danas ima. Dok savremeni pesnici izraavaju oseanje

koje na nae oi nastaje i u istom trenutku biva od nas otrgnuto. Kao prvo, ono je neprepoznatljivo; esto ga se plaimo; napeto ga posmatramo, i ljubomorno i sumnjiavo poredimo sa starim oseanjima koja smo poznavali. Otuda tekoe moderne poezije; i zbog tih tekoa ne moe da se seti vie od dva stiha zaredom bilo kog dobrog modernog pesnika. Iz tog razloga - zato to me je pamenje izdalo - ovaj argument vene u nedostatku materijala kojim bih ga potkrepila. Ali zato smo, nastavih hodajui u pravcu Hedinglija, prestali da pevuimo ispod glasa na sveanim rukovima? Zato je Alfred prestao da peva: Stie moja golubica... Zato je Kristina Roseti prestala da odgovara: Srce mi od sveg srenije jer ljubav moja stie... Da li da krivimo rat? Kad su topovi zapucali avgusta 1914, da li su mukarci i ene jedni drugima izgledali tako nezanimljivi da je svaka romansa ubijena? Sigurno da je bio ok (naroito za ene s njihovim iluzijama o obrazovanju, i tako dalje) videti lica onih koji nama upravljaju u svetlosti topovske vatre. Bili su tako runi - Nemci, Englezi, Francuzi - tako glupi. Ali bilo ta i bilo koga da okrivi, iluzija koja je nadahnula Tenisona i Kristinu Roseti da pevaju tako strasno o dolasku svojih ljubavnika mnogo je rea sada nego onda. Treba samo da ita, da posmatra, da slua, da se sea. Ali zato kaem okriviti? Ako je ono bila iluzija, zato ne slavim katastrofu, ma kakva bila, koja je razorila iluziju i na njeno mesto dovela istinu? Jer istina... te takice oznaavaju mesto gde, u traganju za istinom, promaih skretanje za Fernem. Da, zaista, ta je istina a ta iluzija, zapitah se. ta je istina o ovim zgradama, na primer, koje su sada, u suton, nejasne i sveane sa svojim crvenim prozorima, ali su, u devet sati izjutra, sirove, crvene i prljave, sa svojim eerlemama i pertlama? A vrbe, reka i bate koje se sputaju ka reci, sada nejasne zbog magle to se die iznad njih, ali na suncu zlatne i crvene - ta je istina, a ta iluzija o njima? Potedeu vas

obrta i preokreta u razmiljanju, jer nita nisam zakljuila na putu za Hedingli i molim vas da zamislite da sam ubrzo otkrila greku u skretanju, vratila se deo puta i krenula u Fernem. Kao to sam ve rekla, bio je oktobarski dan; ne usuujem se da proigram vae potovanje i da ugrozim krhki ugled koji uiva knjievnost time to bih promenila godinje doba i opisala kako iza batenskih ograda proviruju jorgovani, afrani, lale i drugo proleno cvee. Knjievnost mora da se dri injenica, i to su verodostojnije injenice to je i ona bolja - tako nam kau. Zbog toga je jo uvek bila jesen i lie je jo uvek utelo i opadalo. ak malo bre nego pre, jer je sad nastupilo vee (bilo je sedam sati i dvadeset tri minuta, da budemo tani) i pojaao se vetri (sa jugozapada, da budemo egzaktni). Ali, uprkos svemu, neto udno se dogaalo: Srce mi ptica pevica to se sred trske kui; srce mi stablo jabuke to e od roda pui. Verovatno su rei Kristine Roseti bile delimino odgovorne za ludost fantazije - naravno, to je bila samo fantazija - dakle, za to to su cvasti jorgovana podrhtavale preko batenskih ograda, uti leptirovi leprali tamoamo, a u vazduhu lebdeo polenov prah. Dunuo je vetar, ne znam iz kog smera, i uskovitlao mlado lie koje je srebrnasto blesnulo u vazduhu. To je bio as kad se menja svetlost i kad su boje intenzivnije, a u oknima zlato i purpur plamte kao otkucaji srca koje se lako uzbudi kad se iz nekog razloga obznani lepota sveta, iako e se sve uskoro pokvariti (tu uleteh u batu, jer su vrata nesmotreno ostala otvorena i nije bilo kolskog uvara u blizini), dakle, lepota sveta koja e se tako brzo pokvariti, i koja ima dve otrice, jednu od smeha, drugu od bola, to seku srce na dva dela. Fernemske bate leale su preda mnom u prolenom sumraku, divlje i otvorene, a u visokoj travi, vlanoj i nepaljivo pokoenoj, rasle su zelenkade i zvonii, moda ne ba po kalendaru; sada je preko njih duvao vetar i povijao ih, ali su se oni korenjem vrsto drali za tlo. Prozori na

zgradama, useeni kao brodski prozori meu irokim valovima crvene cigle, prelazili su od limunove do srebrne boje, pod brzim letom prolenih oblaka. Neko je bio u mrei za ljuljanje, neko, ali na ovoj svetlosti sve su to bile samo utvare koje pola vidi, pola nasluuje, to jure preko trave - zar ih niko nee zaustaviti? - a onda na terasi, kao da je izala da se nadie vazduha, da baci pogled na batu, iskrsnu povijena figura, mona a ipak skromna, visokog ela, u iznoenoj haljini - da li je to uvena naunica, da li je to sama D. H.?3 Sve je bilo nejasno, a ipak intenzivno, kao da su al, koji je suton prebacio preko bate, procepili zvezda ili ma - blesak neke strane stvarnosti koja je iskoila, kako to ona ume, iz srca prolea. Jer mladost... Evo moje supe. Veera je posluena u velikoj trpezariji. Ni blizu to nije bilo prolee, zapravo, bio je oktobar, vee. Svi su se okupili u velikoj sali. Veera je bila spremna. Stigla je supa. Prazna, vodnjikava supa. Niega da uzburka matu. Kroz retku tenost mogla bi se videti svaka ara na dnu tanjira. Ali ovde nije bilo ara. Tanjir je bio jednobojan. Onda je stigla govedina sa zeleniem i krompirom - domae trojstvo koje doziva u seanje sirove govee butove na blatnjavoj pijaci, rascvetane prokule svenule po ivicama, cenkanje, rasprodaje i ene sa zembilima ponedeljkom ujutru. Nije bilo razloga da se ali na nasunu hranu ljudskog roda, jer je koliina hrane bila dovoljna, jer su rudari, bez sumnje, dobijali i manje. Usledio je puding sa suvim ljivama. I ako iko prigovori da su suve ljive, ak i ublaene pudingom, bezduno povre (voe nisu), ilave kao srce starog krca, da se iz njih cedi tenost kakva bi mogla kolati venama tog starca koji je osamdeset godina uskraivao vino i toplinu i sebi i sirotinji, taj neka pomisli kako ima ljudi ija milost obuhvata ak i suvu ljivu. Zatim stigoe keks i sir, a bokal s vodom je esto kruio meu nama, jer je u prirodi keksa da bude suv, a ovo je bio keks do sri. To je bilo sve. Veera je zavrena. Stolice zastrugae; vrata su se estoko ljuljala tamo-amo; uskoro u sali nije bilo ni traga od hrane, i bez sumnje je bila spremna za sutranji doruak. Niz hodnike i na stepenitu mladost Engleske je trupkala i pevala. I zar je trebalo da ja, goa, strankinja (jer ovde u Fernemu nemam nimalo vea prava nego u Trinitiju ili Somervilu ili Girtonu ili Njunemu ili

Krajsteru) kaem: Veera nije bila dobra, ili pak da kaem (sada smo se nas dve, Meri Siton i ja, nalazile u njenoj maloj dnevnoj sobi): Zar nismo mogle ovde same da veeramo?; da sam tako neto rekla, to bi znailo da njukam i istraujem tajne jednog domainstva koje za stranu osobu ima tako lepu fasadu veselosti i snage. Ne, tako neto se nije moglo rei. Zapravo, razgovor je na trenutak zamro. Poto je ljudski sklop takav kakav je, poto su srce, telo i mozak pomeani, a ne smeteni u odvojenim komorama, kao to e bez sumnje biti i kroz milion godina, dobra veera je veoma vana za dobar razgovor. Ne moe dobro da se misli, voli, spava, ako se nije dobro veeralo. Lampa u kimi ne pali se na govedinu i suve ljive. Sve emo mi verovatno otii u raj i sreemo se, nadamo se, iza prvog ugla sa Van Dajkom - to je ono sumnjiavo i uslovljeno stanje duha koje se posle zavrenog radnog dana izrodi kad ukrsti govedinu i ljive. Na sreu, moja prijateljica, koja je predavala prirodne nauke, imala je kredenac s pljoskom i aicama - ali, trebalo je poeti listom i jarebicom tako da smo mogle da privuemo stolice uz vatru i da popravimo bar neto od onoga to je otetio dananji dan. Posle nekoliko minuta slobodno smo klizile kroz sve one teme koje bude radoznalost i interesovanja, koje iskrsavaju u duhu kad je sagovornik odsutan, pa je prirodno da o njima porazgovarate kad se ponovo sretnete - kako se jedna udala, a druga nije; jedna misli ovo, druga ono; jedna je postala bolja zahvaljujui znanju, druga je ko zna zato propala - uz sva ona mudrovanja o ljudskoj prirodi i o svojstvima udnog sveta u kome ivimo, koja neizbeno proizlaze iz takvih poetaka. Meutim, dok smo o tome govorile, osetila sam stid jer sam postala svesna da se, mimo nae volje, uspostavlja nekakav tok koji sve nosi napred prema nekom sopstvenom ishodu. Mogle smo da priamo o paniji ili o Portugaliji, o nekoj knjizi ili o trkaem konju, ali nas zapravo nisu zanimale te teme, ve delatnost zidara na visokim krovovima pre pet vekova. Kraljevi i plemii su donosili blago u ogromnim vreama i ulivali ga pod zemlju. Taj prizor je stalno oivljavao u mojoj glavi i smetao se pored drugog prizora, mravih krava i blatnjave pijace i uvelog zelenia i ilavih starakih srca - te dve slike, razjedinjene i nepovezane i besmislene same po sebi, uvek su ile zajedno i borile se jedna protiv druge, a ja sam im bila preputena na milost i nemilost. Najbolji nain da spasem ovaj

razgovor od zamki koje mu prete bio je da naglas kaem ono to mi je na umu, i da to, ako bude sree, izbledi i pretvori se u prah kao glava mrtvog kralja kad je otvoren koveg u Vindzoru. Zato ukratko ispriah g-ici Siton o zidarima koji su proveli sve one godine na crkvenom krovu, i o kraljevima, kraljicama i plemiima koji su donosili vree zlata i srebra na svojim pleima i lopatama ih bacali u zemlju; i kako su zatim doli finansijski magnati naeg vremena i polagali ekove i obveznice, pretpostavljam, tamo gde su drugi polagali poluge i grumenje zlata. Sve to lei dole ispod onog koleda, rekoh; a ispod ovog koleda, gde mi sad sedimo, ta lei ispod njegove smele crvene cigle i divlje, zaputene trave u dvoritu? Kakva snaga lei iza jeftinog porculana iz kojeg smo veerale i (izlete mi iz usta pre nego to sam mogla da se zaustavim) iza govedine, pudinga i suvih ljiva? Dakle, ree Meri Siton, oko 1860. godine - o, ali zna ve tu priu, ree ona, jer joj je, pretpostavljam dosadio taj resital. Ipak mi ispria - iznajmile su prostorije. Sastajale su se po odborima. Adresirale koverte. Sastavljale cirkularna pisma. Odravale sastanke; itale pisma naglas; ti i ti su obeali toliko i toliko; naprotiv, gospodin... ne da ni peni. Saturday Review se veoma runo poneo. Kako da skupimo novac za kancelarije? Da li da organizujemo dobrotvornu prodaju? Zar ne bismo mogle da naemo neku lepu devojku da sedi ispred tezge? Pogledajmo ta je Don Stjuart Mil rekao o tom pitanju. Da li bi neka mogla da ubedi urednika... da objavi pismo? Da li moemo da pridobijemo ledi... da ga potpie? Ledi... je otputovala. Na taj nain se, pretpostavljam, radilo pre ezdeset godina, i na to je utroen udesan napor i ogromno vreme. I tek nakon duge borbe, i uz ogromne tekoe, skupile su ukupno trideset hiljada funti.4 Oigledno je, znai, da ne moemo imati vino, jarebice i sluge koji nose metalne posluavnike na glavama, ree ona. Ne moemo imati sofe i zasebne sobe. Udobnosti e, rekla je, citirajui neku knjigu, morati da priekaju.5 Pomisao na sve te ene koje su godinama radile da bi s tekom mukom prikupile dve hiljade funti, i koje su svim silama nastojale da skupe trideset hiljada funti, izazva u nama prezir prema sramnom siromatvu naeg pola. ta su nae majke radile kad nisu imale nikakvo bogatstvo da nam ostave? Puderisale noseve? Razgledale izloge? Paradirale na suncu u Monte Karlu?

Na kaminu su stajale neke fotografije. Merina majka - ako je to ona bila na slici - moda je u slobodno vreme bila rasipnica (izrodila je trinaestoro dece jednom sveteniku), ali ako je tako, veseli i rasipniki ivot jedva da je ostavio traga na njenom licu. Izgledala je kao domaica; stara gospoda s kariranim alom koji je bio privren velikim broem; sedela je u pletenoj stolici i nagovarala jednog panijela da pogleda u fotoaparat, s nasmejanim ali ipak napetim izrazom, kao da zna da e se pas pomeriti im blic sevne. A da se kojim sluajem bavila biznisom, da je postala vlasnica fabrike za proizvodnju vetake svile ili magnatkinja na berzi; da je ostavila dve ili tri stotine hiljada funti Fernemu, mi bismo veeras oputeno sedele i teme naeg razgovora bi moda bile arheologija, botanika, antropologija, fizika, priroda atoma, matematika, astronomija, relativitet, geografija. Samo da su g-ica Siton i njena majka, i pre nje njena majka, izuile veliko umee pravljenja novca i svoj novac zavetale, kao njihovi oevi i pre njih dedovi, za osnivanje lektorata i profesura, nagrada i stipendija namenjenih svome polu, mi bismo veeras, ovde gore, vrlo pristojno veerale jarebice i bocu vina; gajile bismo razumnu nadu da emo prijatno i dostojanstveno provesti ivot u zaklonu neke bogato nagraene profesije. Moda bismo neto istraivale ili pisale; pohodile drevne svetinje nae planete; meditirale sedei na stepenitu Partenona ili bismo u deset odlazile u kancelariju i vraale se kui u pola pet da malo piemo poeziju. Samo, da su g-a Siton i njoj sline poele da se bave biznisom s petnaest godina - tu je iskrsnuo problem u argumentaciji - ne bi bilo Meri. ta o tome, zapitah se, misli Meri? Meu zavesama je stajala oktobarska no, mirna i lepa, sa nekoliko zvezda uhvaenih u drveu koje je poelo da uti. Da li je spremna da se odrekne svoga udela u svemu tome i svojih seanja (jer bili su srena porodica, iako velika) na igre i svae gore u kotskoj, koju neumorno hvali zbog dobrog vazduha i dobrih kolaa, da bi se Fernemu moglo darovati, recimo, pedeset hiljada funti jednim potezom pera? Jer, ko hoe da daruje koled mora da zaboravi na porodicu. Stei bogatstvo i izroditi trinaestoro dece - za to nijedno ljudsko bie ne bi bilo sposobno. Pogledajmo injenice, rekosmo. Prvo devet meseci pre nego to se beba rodi. Potom stie beba. Onda je treba dojiti tri ili etiri meseca. Kad se prestane s dojenjem, sigurno treba provesti jo pet godina u igranju sa detetom. Ne moete,

izgleda, pustiti decu da jurcaju po ulicama. Ljudi koji su ih videli kako divljaju u Rusiji, kau da taj prizor nije prijatan. Ljudi kau, isto tako, da se ovekova priroda oblikuje od prve do pete godine ivota. Da je g-a Siton, rekoh, zaraivala novac, kakve bi ti uspomene imala na igre i svae? ta bi znala o kotskoj i njenom dobrom vazduhu, kolaima i svemu ostalom? Ali bespredmetno je uopte postavljati ovakva pitanja, jer ti nikada ne bi ni dola na svet. tavie, podjednako je bespredmetno pitati se ta bi bilo da su Meri Siton i njena majka, i pre nje njena majka, zgrnule ogromno bogatstvo i poloile ga u temelje koleda i biblioteke, jer, kao prvo, za njih je bilo nemogue da zarauju, a kao drugo, da je i bilo mogue, zakon im je uskraivao pravo da raspolau novcem koji bi zaradile. Tek poslednjih etrdeset osam godina g-a Siton ima sopstveni peni. Jer u svim prolim vekovima on bi bio vlasnitvo njenog mua - misao koja je, moda, imala udela u tome to g-a Siton i njena majka nisu uestvovale u berzanskim poslovima. Svaki peni koji zaradim, moda su govorile, bie mi oduzet i uloen kako moj mu nae za shodno - moda u osnivanje neke stipendije ili lektorata u Bejljolu ili u Kingsu, tako da me novac, ak i kad bih mogla da ga zaradim, ne zanima mnogo. Bolje da to prepustim muu. U svakom sluaju, bez obzira na to da li krivica jeste ili nije do stare dame koja je gledala u panijela, ne moe biti sumnje da su iz nekog razloga nae majke vrlo pogreno vodile svoje poslove. Nijedan peni nije se mogao utedeti za udobnosti; za jarebice i vino, kolske uvare i krzna, knjige i cigarete, biblioteku i razonodu. Najvie to su one mogle bilo je da podignu gole zidove na goloj zemlji. Tako smo askale stojei kraj prozora i posmatrajui, kao to rade hiljade ljudi svake veeri, kupole i kule uvenog grada ispod nas. Bio je vrlo lep, vrlo tajnovit na jesenjoj meseini. Stari kamen je izgledao veoma beo i dostojanstven. ovek pomisli na sve one knjige koje su tamo dole skupljene; na slike starih prelata i dostojanstvenika koje vise u galerijama; na vitrae koji bacaju neobine krugove i polumesece na plonik; na fontane i travu; na tihe sobe koje gledaju na tiha kvadratna dvorita. I (oprostite mi zbog te pomisli) na zanosan dim i pie, na duboke fotelje i lepe tepihe; na uglaenost, darovitost, dostojanstvo koji idu uz luksuz, privatnost i prostor. U svakom sluaju, majke nas nisu opskrbile niim

slinim - nae majke kojima je bilo teko da skrpe trideset hiljada funti, nae majke koje su raale trinaestoro dece svetenicima u St. Endrjusu. I tako krenuh nazad u svoju gostionicu; dok sam prolazila mranim ulicama premetala sam razne misli po glavi, kao to se to ve ini po svretku radnog dana. Razmiljala sam o tome zato g-a Siton nije mogla da nam ostavi novac; i kako siromatvo utie na um; razmiljala sam o udnoj staroj gospodi koju sam videla tog jutra sa upercima krzna na ramenima; i setila sam se da bi neki od njih potrao ako bi zauo zviduk; mislila sam na orgulje koje bruje u kapeli i na zatvorena vrata biblioteke; razmiljala sam o tome kako je neprijatno kad su vrata za tebe zakljuana; i o tome kako je moda gore biti zakljuan unutra; i razmiljajui o sigurnosti i blagostanju jednog pola, i o siromatvu i nesigurnosti drugog, i o uticaju tradicije i nedostatka tradicije na spisateljski um, zakljuih na kraju kako je dolo vreme da smotam zboranu kou dana, s njegovim argumentima i impresijama i gnevom i smehom, i da je bacim u bunje. Hiljade zvezda svetlucalo je na plavom nebeskom prostranstvu. inilo mi se da sam ostala nasamo s tim nedokuivim drutvom. Sva ljudska bia su spavala opruena, horizontalna, nema. Niko se nije vrzmao ulicama Oksbrida. ak su se i hotelska vrata otvorila na dodir nevidljive ruke - ni portir nije bio budan da mi osvetli put do kreveta, bee tako kasno.

II
Scena se, ako smem da vas zamolim da me pratite, sad promenila. Lie je i dalje opadalo, ali sad u Londonu, ne u Oksbridu; i moram da vas zamolim da zamislite jednu sobu, jednu od hiljade soba, s prozorom koji gleda preko eira, kamiona i automobila na druge prozore, i na stolu, u dnu sobe, prazan list hartije na kome je krupnim slovima napisano ENE I KNJIEVNOST i nita vie. Naalost, kao neizbean nastavak ruka i veere u Oksbridu namee se, izgleda, poseta Britanskom muzeju. Mora da se procedi ono to je u svim tim utiscima bilo lino ili sluajno i da se tako doe do istog fluida, esencije istine. Naime, ona poseta Oksbridu, onaj ruak i ona veera, otvorili su mnotvo pitanja. Zato mukarci piju vino, a ene vodu? Zato je jedan pol tako uspean, a drugi tako siromaan? Kakav uticaj ima siromatvo na knjievnost? Kakvi su uslovi neophodni za stvaranje umetnikog dela? - nametalo se hiljadu pitanja odjednom. A bili su potrebni odgovori, ne pitanja; ali odgovor se mogao dobiti samo konsultovanjem uenih ljudi neoptereenih predrasudama, koji su se uzdigli iznad borbe s jezikom i telesne zbrke i objavili rezultate svojih razmiljanja i istraivanja u knjigama koje treba potraiti u Britanskom muzeju. Ako ne budem mogla da naem istinu na policama Britanskog muzeja, gde je onda, zapitah se, uzimajui svesku i olovku, gde je istina? Ovako opremljena, samouverena i radoznala, dadoh se u potragu za istinom. Iako ne ba vlaan, dan je bio tmuran a ulice u blizini muzeja pune otvora u koje je pljutao ugalj iz dakova; fijakeri su dovozili i istovarivali na trotoar kanapom uvezane kutije u kojima je, verovatno, bila sva garderoba neke vajcarske ili italijanske porodice koja je stigla u potrazi za bogatstvom ili utoitem ili nekim udobnostima koje se zimi mogu nai u pansionima Blumsberija. Grlati momci paradirali su ulicama vozei sadnice u kolicima. Neki su izvikivali, drugi su pevali. London je liio na radionicu. London je liio na mainu. Svi letimo napred-nazad po toj praznoj osnovi da bismo istkali neku aru. Britanski muzej je samo jedno odeljenje te fabrike. Dvostruka vrata se otvorie; naoh se pod tom ogromnom kupolom, kao

kakva misao u golemom elu koje je tako velianstveno obmotano trakom slavnih imena. Odoh na alter; uzeh pare papira; otvorih katalog, i ..... pet takica ovde oznaavaju pet minuta zaprepaenja, neverice i zbunjenosti. Imate li ikakvu predstavu o tome koliko se knjiga o enama napie za godinu dana? Imate li pojma koliko tih knjiga su napisali mukarci? Jeste li svesne da ste vi ivotinje o kojima se najvie raspravlja? Ovde sam dola sa sveskom i olovkom, s namerom da celo prepodne itam, pretpostavljajui da u na kraju prepodneva preneti istinu u svoju svesku. Ali trebalo bi da sam krdo slonova, pomislih, i gomila paukova - oajniki sam se priseala ivotinja koje bije glas da najdue ive i najmnogostrukije vide - da bih sve to postigla. Trebalo bi da imam eline kande i bronzani kljun da bih probila ljuturu. Kako uopte da naem zrnca istine usaena u svu tu silu papira, zapitah se, i u oajanju poeh da preleem pogledom dugaak spisak naslova. ak i sami naslovi knjiga davali su mi materijal za razmiljanje. Pol i njegova priroda mogu, naravno, da privuku doktore i biologe; ali ono to je bilo neobino i teko objanjivo jeste injenica da taj pol - to jest, ena - toliko privlai autore ljupkih eseja i lakih romana; mladie koji piu disertacije; mukarce bez ikakve disertacije; mukarce koji nemaju nikakvu vidljivu kvalifikaciju, osim to nisu ene. Neke od tih knjiga su, na prvi pogled, bile frivolne i aljive; mnoge druge su, pak, bile ozbiljne i proroke, moralistike i savetodavne. Ve je itanje naslova dovoljno da se u duhu obrazuje slika bezbrojnih kolskih upravitelja, svetenika koji se penju na podijume i propovedaonice da bi odrali slovo ija opirnost daleko premauje vreme koje se obino dodeljuje takvim govorima o ovoj temi. Posredi je veoma neobina pojava koja je oigledno - tu sam pogledala pod slovo M - ograniena na muki pol. ene ne piu knjige o mukarcima - nisam mogla da ne pozdravim tu injenicu sa olakanjem, jer da sam morala prvo da proitam ta su sve mukarci napisali o enama, a zatim ta su ene napisale o mukarcima dvaput bi procvetala aloja, koja cveta jednom u sto godina, pre no to bih ja dospela da stavim pero na papir. I tako, poto sam napravila savreno proizvoljan izbor - otprilike tuce knjiga - stavih ceduljice na iani podmeta i ostadoh da ekam u svom pregratku, okruena drugim tragaima za esencijom istine. ta bi mogao biti razlog te udne nejednakosti, pitala sam se crtajui

krugove na listiima papira kojima su nas britanski poreski obveznici snabdeli u druge svrhe. Zato su ene, bar ako sudimo po ovom katalogu, toliko zanimljivije mukarcima nego mukarci enama? Ta injenica mi je izgledala veoma udno i moj duh je lutao pokuavajui da doara ivote mukaraca koji su troili vreme na pisanje knjiga o enama; bili oni stari ili mladi, oenjeni ili neoenjeni, sa crvenim nosevima ili grbavi - u svakom sluaju, osetimo se na neki nain polaskanim to smo predmet takve panje, pod uslovom da nam je ne posveuju iskljuivo kljakavi i nemoni - tako sam umovala dok sve te frivolne misli ne prekide lavina knjiga koja se sruila na sto ispred mene. E, sad poe nevolja. Student koji je na Oksbridu izuio metode istraivanja svakako zna da sauva svoje pitanje od svih stranputica i da ga dovede do reenja kao ovicu do tora. Student koji je sedeo pored mene, na primer, i koji je uurbano prepisivao neto iz naunog prirunika vadio je, bila sam sigurna, iste grumene esencijalne rude svakih deset minuta, njegovi mali groktaji zadovoljstva jasno su svedoili o tome. Ali ako, naalost, nisi proao univerzitetsku obuku, tvoje pitanje, daleko od toga, lepra kao preplaeno stado tamo-amo, bezglavo, a za njim juri itav opor lovakih pasa. Profesori, nastavnici, sociolozi, svetenici, romansijeri, esejisti, novinari, mukarci koji nemaju nikakve kvalifikacije osim to nisu ene, gonili su moje jedino i jednostavno pitanje - Zato su ene tako siromane? - sve dok od njega ne postade pedeset pitanja; sve dok tih pedeset pitanja ne skoie izbezumljeno u maticu i ne odoe niz vodu. Cela sveska mi je bila ivrljana belekama. Da bih vam prikazala stanje u kome se nalazio moj um, proitau vam neto od toga, uz napomenu da je u vrhu strane pisalo jednostavno, velikim slovima, ENE I SIROMATVO, ono to je sledilo izgledalo je otprilike ovako: Uslovi u srednjem veku kod, Obiaji na ostrvu Fidi kod, Oboavane kao boginje od, Slabije u moralnom smislu od, Idealizam kod, Vea savesnost kod, Ostrvsko stanovnitvo junih mora, doba puberteta meu,

Privlanost, Prinoene kao rtve za, Mala veliina mozga kod, Dublja podsvest kod, Manja maljavost tela kod, Mentalna, moralna i psihika inferiornost kod, Ljubav prema deci kod, Dui ivot kod, Slabiji miii kod, Snaga oseanja kod, Tatina kod, Vie obrazovanje kod, ekspirovo miljenje o, Miljenje lorda Birkenheda o, Miljenje dekana Inda o, La Brijerovo miljenje o, Dr Donsonovo miljenje o, Miljenje g. Oskara Brauninga o... Tu uzeh vazduh i, tavie, dopisah na margini - Zato Samjuel Batler kae: Mudri mukarci nikad ne govore ta misle o enama, kad je oigledno da mudri mukarci ne govore ni o emu drugom? Ali, nastavila sam, zavalivi se u stolici i gledajui veliku kupolu u kojoj sam ja bila jedna jedina, ali ve donekle isprepadana misao, nesrea je u tome to mudri mukarci uopte ne misle isto o enama. Ovo je Poup: Veina ena uopte nema karaktera. A ovo La Brijer: Les femmes sont extremes, elles sont meilleurs ou pires que les hommes (ene idu u krajnost, one su ili bolje ili loije od mukaraca) potpuno protivrena tvrenja dvojice otrih posmatraa koji su bili savremenici. Jesu li one sposobne da se obrazuju ili nisu? Napoleon je smatrao da su nesposobne, dr Donson je mislio suprotno.6 Imaju li duu ili nemaju? Neki divljaci kau da nemaju. Drugi, naprotiv, tvrde da su ene poluboan- stva i zbog toga im se klanjaju.7 Neki mudraci dre da im je

mozak plii; drugi da im je svest dublja. Gete ih je potovao; Musolini ih je prezirao. Gde god da pogleda, mukarci su mislili o enama, i mislili su razliito. Ne mogu da ih uhvatim ni za glavu ni za rep, zakljuila sam, bacajui zavidljive poglede na itaa pored mene koji je pravio savreno uredne izvode i esto ih naslovljavao samo sa A ili B ili C, dok je moja sveska kiptela od najneitkije navrljanih protivrenih beleaka. To me je zabrinulo, zbunilo, ponizilo. Istina mi je procurila kroz prste. Nije preostala ni jedna jedina kap. Ne mogu nikako da odem kui, pomislih, i da dodam kao ozbiljan doprinos prouavanju ena i knjievnosti injenicu da su ene manje maljave po telu nego mukarci ili da pubertet kod devojica na ostrvima junih mora poinje u devetoj godini - ili bee u devedesetoj? - ak se ni rukopis u tom rasulu nije mogao deifrovati. Sramota je bilo da od celog prepodnevnog rada nisam imala da pokaem nita znaajnije i dostojnije panje. A ako ne mogu da shvatim istinu o (kako sam skraeno poela da je zovem) u prolosti, to da se bakem sa u budunosti? inilo mi se da sam samo gubila vreme dok sam konsultovala svu tu tako brojnu i uenu gospodu - sve te specijaliste za enu i njen uticaj na ovo ili ono - politiku, decu, nadnice, moral. Nikakve vajde od otvaranja njihovih knjiga. Utonula u misli, maloduna i oajna, nesvesno sam crtala jedno lice i figuru tamo gde je trebalo da upiem zakljuak, kao to je to uinio moj sused. Bili su to lice i figura profesora fon X, zauzetog pisanjem monumentalnog dela pod naslovom Mentalna, moralna i fizika inferiornost enskog pola. Moj crte nije prikazivao mukarca koga bi ene smatrale privlanim. Imao je velike, oputene obraze kao protivteu sitnim oima; bio je veoma crven u licu. Po njegovom izrazu moglo se naslutiti da ga na rad goni neka emocija i da zato zabada pero u hartiju kao da ubija kakvog tetnog insekta dok pie; ali, ak i kad ga ubije, nije zadovoljan; i dalje mora da ga ubija; pa i tada ostaju neki bes i razdraenost. Da nije kriva supruga, pitala sam se gledajui skicu. Da se nije zaljubila u konjikog oficira? Da nije, kojim sluajem, konjiki oficir vitak i elegantan i odeven u astragan? Ili ga je, moda, da primenim frojdovsku teoriju, ismejavala neka lepa devojka dok je bio u kolevci? Jer, pomislila sam, profesor ak ni u kolevci nije mogao biti privlano dete. Kako god bilo, profesor je izgledao vrlo ljut i vrlo ruan na

mojoj slici, dok je pisao svoju veliku knjigu o mentalnoj, moralnoj i fizikoj inferiornosti ena. Crtanje je bilo zaludan nain da se zavri neplodan jutarnji rad. Pa ipak, kroz nau dokolicu, kroz nae snove potisnuta istina katkad izroni na povrinu. Elementarnom primenom psihologije - o psihoanalizi se tu zaista ne bi moglo govoriti - dola sam do zakljuka, kad sam pogledala u svoju svesku, da je skica gnevnog profesora napravljena u gnevu. Gnev je zgrabio moju olovku dok sam matala. Ali otkud gnev tu? Zainteresovanost, zbunjenost, zabava, dosada - sva ta oseanja sam mogla da pratim i imenujem dok su se smenjivala tokom prepodneva. Da li je gnev, crna guja, vrebao meu njima? Da, potvrdi skica. I nepogreivo mi ukaza na jednu knjigu, jednu reenicu koja je probudila tog demona; to bee profesorova tvrdnja o mentalnoj, moralnoj i fizikoj inferiornosti ena. Srce mi poskoi. Obrazi mi se zaarie. Plamtela sam od gneva. Koliko god da je bila glupa, ta reenica nije zasluivala posebnu panju. Ali ne voli da ti se kae kako si prirodno inferiorna u odnosu na nekog mukaria pogledah studenta kraj sebe - koji teko die, nosi kravatu na lasti i dvonedeljnu bradu. Niko nije imun na detinjastu tatinu. To je prosto u ljudskoj prirodi, pomislih i stadoh da crtam zvezde i krugove oko gnevnog profesorovog lica dok nije poeo da lii na zapaljen grm ili plamenu kometu - u svakom sluaju, na spodobu bez ljudskog lika i znaenja. Profesor je sada bio samo sveanj prua koji gori na vrhu Hempsted Hita. Moj gnev je ubrzo bio objanjen i uguen; ali radoznalost je ostala. Kako objasniti gnev tih profesora? Zato su oni bili gnevni? Naime, kad sam poela da analiziram utisak koji ove knjige ostavljaju, otkrila sam da svuda postoji element estine. Ta estina je poprimala mnogobrojne oblike; bila je zaodevena u satiru, oseajnost, radoznalost, prekor. Ali se esto pojavljivao jo jedan element, koji se nije mogao odgonetnuti na prvi pogled. Nazvala sam ga gnevom. Meutim, taj gnev je bio pritajen, pomean s mnogim drugim oseanjima. Sudei po njegovim udnovatim ispoljavanjima, bio je to preruen i sloen, a ne jednostavan i otvoren gnev. Bilo kako bilo, pomislih dok sam preletala pogledom hrpu na stolu, nijedna od ovih knjiga ne moe mi pomoi da odgovorim na svoj zadatak. to e rei da su sve nauno bezvredne, iako su, u opteljudskom smislu, pune pounosti, zanimljivosti, do sada i vrlo udnih injenica o obiajima

ostrvljanki sa Fidija. Pisane su pri crvenom svetlu emocija, a ne pri belom svetlu istine. Zbog toga moraju biti vraene na glavni alter i svaka mora biti smetena u sopstvenu eliju ogromnog saa. Ceo moj prepodnevni rad urodio je samo tom jednom injenicom o gnevu. Ti profesori - sve sam ih strpala u isti ko - bili su gnevni. Ali zato, pitala sam se vraajui knjige, zato, ponavljala sam stojei pod kolonadom meu golubovima i praistorijskim amcima, zato su bili gnevni? Poto sam sebi postavila to pitanje, krenuh da potraim mesto gde u ruati. ta je prava priroda onoga to u ovom trenutku nazivam njihovim gnevom, zapitah se. Eto zagonetke koja e potrajati koliko i ekanje na hranu u restoraniu blizu Britanskog muzeja. Neko ko je tu ruao pre mene ostavio je na stolici prvo izdanje veernjih novina; da bih skratila ekanje, poeh da itam naslove. Ogromna slova ila su preko cele strane. Neko je postigao veliki uspeh u Junoj Africi. Manji naslovi su javljali da je ser Osten emberlen u enevi. U jednom podrumu pronaena je mesarska satara i na njoj ljudska kosa. Gospodin sudija... dao je komentar u graanskom sudu na temu enske besramnosti. Manje vesti su bile razbacane po itavim novinama. Filmska glumica koju su sputali s neke uke u Kaliforniji ostala da visi ni na nebu ni na zemlji. Vreme e biti maglovito. Mislim da bi i najprolaznijem posetiocu nae planete, koji uzme ove novine, moralo biti jasno, ak i iz ovog nesreenog svedoanstva, da u Engleskoj vlada patrijarhat. Svako razumno bie bi moralo da uoi profesorovu dominaciju. On ima vlast, novac i uticaj. On je vlasnik ovog lista, i direktor, i urednik. On je ministar spoljnih poslova i sudija. On je igra kriketa; njegovi su trkai konji i jahte. On je direktor kompanije koja plaa dvesta procenata svojim deoniarima. On je ostavio milione dobrotvornim drutvima i koledima kojima sam upravlja. On je filmsku glumicu ostavio da visi izmeu neba i zemlje. On e presuditi je li na satari ljudska kosa; on e ubicu osloboditi optube ili osuditi i obesiti. Osim magle, izgleda da sve on kontrolie. Pa ipak je gnevan. A bilo mi je jasno da je gnevan po ovome: dok sam itala ta je napisao o enama, nisam mislila o onom to govori, ve o njemu. Onaj ko raspravlja nepristrasno misli samo o argumentima, pa ni italac ne moc drugo nego da isto tako misli o argumentima. Da je on pisao nepristrasno o enama, da je neoborivim dokazima gradio svoju argumentaciju, da nije

pokazivao nimalo elje da rezultat bude ovakav a ne onakav, ni ja se ne bih naljutila. Prihvatila bih injenice kao to prihvatam injenicu da je zrno graka zeleno ili da je kanarinac ut. Tako, dakle, stoje stvari, rekla bih. Ali ja sam se razgnevila zato to je on bio gnevan. Ipak je neverovatno, pomislih dok sam listala veernje novine, da je tako moan ovek podlegao gnevu. Ili je moda gnev nekakav zao duh - nerazdvojni pratilac vlasti? Bogati su, na primer, esto gnevni zato to sumnjaju da siromani ele da im otmu bogatstvo. Profesori, ili bi moda tanije bilo zvati ih patrijarsima, delimino su, moe biti, gnevni iz istog razloga, a delom iz jednog razloga koji nije tako vidljiv na prvi pogled. Moda oni uopte nisu bili gnevni, doista, u linim odnosima esto su bili uzorni, puni divljenja i odanosti. Moda profesoru, kad malo preterano istie inferiornost ena, nije toliko stalo do njihove inferiornosti, koliko do sopstvene superiornosti. To on tako grevito i preterano titi, taj svoj najvredniji dragulj. Za oba pola - pogledah kako kre svoj put du ulice - ivot je mukotrpan, teak; veita borba koja zahteva ogromnu hrabrost i snagu. A nadasve, moda - poto smo mi stvorenja sklona iluzijama - trai samopouzdanje. Bez samopouzdanja smo bespomoni kao odojad u kolevci. Kako emo najbre stei to nemerljivo a dragoceno svojstvo? Tako to emo poverovati da su drugi ljudi manje vredni od nas. Tako to emo odgajati oseanje da nam je roenjem data superiornost nad drugima - to moe biti bogatstvo ili poloaj u drutvu, pravilan nos ili dedin portret koji je naslikao Romni - nema kraja dirljivom dovijanju ljudske uobrazilje. Zbog toga je patrijarhu, koji mora da osvaja, koji mora da vlada, strahovito vano oseanje da je ogroman broj ljudi, zapravo polovina oveanstva, manje vredan od njega. Mora biti da je to jedan od glavnih izvora njegove moi. Ali, hajde da u svetlosti ovog zapaanja osmotrimo stvarni ivot, rekoh sebi. Pomae li nam ono da objasnimo neke psiholoke zagonetke koje uoavamo na margini svakodnevice? Moe li se njime objasniti zaprepaenje koje sam osetila pre nekoliko dana, kad je Z., najoveniji, najskromniji meu mukarcima, proitavi odlomak iz neke knjige Rebeke Vest, uzviknuo: Okorela feministkinja! Kae da su mukarci snobovi!? Taj uzvik, koji me je veoma iznenadio - jer zato bi g-ica Vest bila okorela feministkinja ako iskazuje moda tanu, premda ne laskavu tvrdnju o drugom polu? - nije bio samo

krik ranjene sujete; bila je to pobuna protiv naruavanja njegove sposobnosti da veruje u sebe. Tokom svih proteklih vekova ena je sluila kao ogledalo koje ima arobnu i divnu mo da dvostruko uvelia muku figuru koja se u njemu ogleda. Bez te moi zemlja bi verovatno jo uvek bila movara i dungla. Slavna povest naih ratova ne bi postojala. Jo bismo grebali crtee jelena na ostacima ovijih kostiju i trampili kremen za jagnjeu kou ili kakav prost ukras koji se dopadne naem nerazvijenom ukusu. Veliki ljudi i prsti sudbine uopte ne bi postojali. Car i kajzer ne bi ni nosili ni gubili krune. Kad ene ne bi bile inferiorne, ne bi ni uveliavale. Kako god da se koriste u civilizovanim drutvima, ogledala se nalaze u osnovi svih silovitih i herojskih postupaka. Zato su i Napoleon i Musolini toliko insistirali na enskoj inferiornosti, jer kad ene ne bi bile inferiorne, ne bi ni uveliavale. Time se delimino moe objasniti zato su ene tako esto neophodne mukarcima. A time se moe objasniti i injenica da teko podnose kritike koje im upuuje ena; to je razlog to ona ne moe da im kae: ova knjiga je loa, ova slika je slaba, ili bilo ta slino, a da im ne zada mnogo vie bola i da ne izazove mnogo vie gneva nego mukarac koji bi izrekao istu kritiku. Naime, ako ena pone da govori istinu, figura u ogledalu e se skvriti; njegova ivotna sposobnost e se umanjiti. Kako e on i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige, nositi dostojanstvena odela i drati govorancije na banketima ako za dorukom i za rukom ne bude video sebe bar dvostruko veeg nego to je u stvarnosti? Tako sam razmiljala mrvei hleb i meajui kafu i povremeno pratei pogledom ljude na ulici. Vizija iz ogledala ima ogromnu vanost jer napaja ivotnom snagom, stimulie nervni sistem. Oduzmi je, i mukarac moe da umre kao zavisnik bez kokaina. Polovina ovih mukaraca na trotoaru, pomislih bacivi pogled kroz prozor, hita na posao zaarana tom iluzijom. Obasjani njenim blagotvornim zracima, stavljaju ujutru eire, oblae kapute. Dan poinju bodri, pripremljeni, uvereni da su poeljni na ajanki kod g-ice Smit; ulazei u sobu, kau sebi - superioran sam u odnosu na polovinu ovde prisutnih osoba, i zato govore samouvereno, sigurni u sebe, to ostavlja duboke tragove u javnom ivotu i vodi neobinim zapaanjima na margini line svesti. Ali ti prilozi opasnoj i fascinantnoj temi psihologije drugog pola - koju

ete, nadam se, ispitivati kad budete imale sopstvenih pet stotina funti godinje - behu prekinuti kad stie moj raun. Iznosio je pet ilinga i devet penija. Dala sam kelneru novanicu od deset ilinga i on je otiao da mi donese kusur. U mom novaniku je bila jo jedna novanica od deset ilinga; zapazila sam to, jer me takva injenica jo ostavlja bez daha - mo mog novanika da automatski raa novanice od deset ilinga. Otvorim ga i one su tu. Drutvo mi daje piletinu i kafu, krevet i smetaj, u zamenu za izvestan broj paria papira koje mi je ostavila moja tetka, samo zato to sam nosila njeno ime. Moja tetka, Meri Biton, moram da vam ispriam, umrla je od posledica pada s konja kad je u Bombaju izjahala da se nadie vazduha. Vest o nasledstvu stigla mi je jedne veeri, gotovo u istom trenutku kad je usvojen zakon kojim je enama dato pravo glasa. Pismo od advokata skliznulo je u moje potansko sandue i, kad sam ga otvorila, videla sam da mi je tetka ostavila pet stotina funti godinje do kraja ivota. Od to dvoje - prava glasa i novca - novac mi je, priznajem, izgledao neuporedivo vaniji. Pre toga sam zaraivala za ivot obavljajui sporedne poslove za novine, izvetavala sam as sa izlobe magaraca, as sa venanja; zaradila sam nekoliko funti adresirajui, itajui starim gospoama, pravei vetako cvee, uei slovima decu u obdanitima. To su bila glavna enska zanimanja pre 1918. Mislim da nije potrebno detaljno opisivati tegobe tog posla, jer verovatno poznajete ene koje su ga radile; niti kako je teko preiveti od onoga to zaradi, jer ste moda to iskusile. Ali ono to me je jo tee pogodilo, i prema emu ni danas nisam ravnoduna, jesu strah i gorina kojima su me ti dani prosto otrovali. Prvo, stalno radi posao koji ne voli, i radi ga kao rob, uz laskanje i ulagivanje koje moda nije uvek neophodno, ali tebi se ini i da jeste, jer je cena rizika previsoka; i drugo, pomisao da onaj dar ije skrivanje znai smrt - dar mali, ali dragocen onom ko ga poseduje - polako nestaje, a zajedno s njim i ja, moja dua; sve je to liilo na ru koja nagriza proleni behar i razara sr drveta. Meutim, kao to rekoh, moja tetka je umrla, i kad god rasitnim novanicu od deset ilinga, otare se malo te re i korozije, strah i gorina nestaju. Zaista je neobino, pomislih sipajui sitninu u novanik i priseajui se gorine iz tih dana, koliko ovek promeni ud kad dobije stalni prihod. Nikakva sila na svetu ne moe mi oduzeti

mojih pet stotina funti. Hrana, kua i odea zauvek su moje. Zato ne samo da prestaju napor i najamni rad, ve s njima nestaju i mrnja i gorina. Ne moram da mrzim nijednog mukarca, jer nijedan ne moe da me povredi. Ne moram da laskam nijednom mukarcu, jer nijedan nema ta da mi da. I tako, postepeno i nesvesno, promenih svoj stav prema drugoj polovini ljudske vrste. Besmisleno je kriviti itavu rasu ili pol. Velike grupe ljudi nikada nisu odgovorne za ono to ine. Gone ih instinkti koji su van njihove kontrole. A i oni, patrijarsi, profesori, morali su neprekidno da se bore s tekoama i preprekama. Njihovo obrazovanje je, na neki nain, bilo isto tako krnje kao i moje. Ono je u njima stvorilo isto tako velike nedostatke. Istina, oni imaju novac i vlast, ali samo po cenu da u nedrima gaje orla, lisicu, koji im stalno kljuju digericu - nagon za posedovanjem, strast za sticanjem koja ih goni da veno ele polja i dobra drugog naroda; da stvaraju granice i zastave; bojne brodove i otrovne gasove; da rtvuju svoje ivote i ivote svoje dece. Proetajte ispod Admiralskog slavoluka (upravo sam bila stigla do tog spomenika), ili po svim onim avenijama koje su preputene trofejima i topovima, i razmislite koja vrsta slave se tu velia. Ili, pogledajte kako, na prolenom suncu, berzanski inovnik ili uveni advokat ulaze u zgrade da prave novac, i jo vie novca, i jo vie novca, iako je injenica da pet stotina funti godinje mogu odrati oveka u ivotu na suncu. Neprijatno je gajiti takve instinkte, pomislih. Njih stvaraju ivotni uslovi, odsustvo civilizacije, razmiljala sam dalje, posmatrajui statuu vojvode od Kembrida, a naroito pera na njegovom naherenom eiru, i to tako upornim pogledom kakvog ih je verovatno malo ko udostojio. I kako sam postepeno shvatala da ni njima nije sve ilo kao po loju, tako su se strah i gorina preobraavali u saaljenje i toleranciju; zatim, za godinu ili dve, nestadoe i saaljenje i tolerancija i nastupi veliko olakanje, to jest sloboda da se misli o samim stvarima. Da li se meni, na primer, ona kua dopada ili ne? Da li je ona slika lepa? Da li je ovo, po mom miljenju, dobra ili loa knjiga? Zaista, zavetanje moje tetke skinulo je za mene koprenu s neba i, umesto velike i impozantne figure nekog gospodina koga mi je Milton predloio da veno oboavam, ukazao se pogled na otvoreno plavetnilo. Tako razmiljajui i umujui, zaputila sam se kui pored reke. Svetiljke

su se upalile i onaj jutarnji London nije vie liio na sebe. Kao da je ta velika maina tokom napornog radnog dana proizvela, uz nau pomo, nekoliko metara neeg vrlo uzbudijivog i divnog - plamenu tkaninu koja baca crvene odsjaje, rie udovite koje rie vrelim dahom. ak je i vetar vitlao kao zastava, ibajui kue i zveei limenim reklamnim tablama. U mojoj je uliici, meutim, vladala domaa atmosfera. Moler je silazio s merdevina; dadilja je paljivo vraala kolica u deju sobu; umurdija je savijao prazne dakove i slagao ih jedan na drugi; piljarica je sabirala dnevni pazar u crvenim rukavicama bez prstiju. Ali ja sam bila toliko obuzeta problemom koji ste mi navalile na plea da nisam mogla ak ni te uobiajene prizore da gledam a da ih ne povezujem sa jednom sredinjom milju. Razmiljala sam o tome koliko je sada tee nego pre samo sto godina rei koji je od tih poslova vaniji, potrebniji. Da li je bolje biti umurdija ili dadilja; da li je istaica koja je podigla osmoro dece manje vana za ovaj svet od advokata koji je zaradio sto hiljada funti? Zaludno je postavijati takva pitanja, jer na njih niko ne moe da odgovori. Ne samo da se uporedna vrednost jedne dadilje i jednog pravnika die i pada iz decenije u deceniju, ve nemamo ni instrumente kojima bismo izmerili njihovu vrednost u ovom trenutku. Bilo je glupo od mene to sam traila od svog profesora da mi prui nepobitne dokaze o ovome ili onome u svojoj raspravi o enama. ak i ako bi neko mogao da utvrdi koliko trenutno vredi neki talenat, te vrednosti e se promeniti; vrlo je verovatno da e se potpuno promeniti u toku jednog veka. tavie, za sto godina, pomislila sam stigavi do sopstvenog praga, ene e prestati da budu zatien pol. Logino, uestvovae u svim aktivnostima i poslovima koji su im nekad bili zabranjeni. Dadilja e istovarivati ugalj. Piljarka e voziti lokomotivu. Prestae da vae tvrenja zasnovana na injenicama koje su ustanovljene u vreme kad su ene bile zatien pol - kao, na primer (tu kraj mene promarira eta vojnika) da ene, svetenici i batovani ive due nego drugi ljudi. Ukinite tu zatitu, izloite ih istim naporima i aktivnostima, napravite od njih vojnikinje, mornarke, mainovotkinje i radnice na dokovima, i zar ene tad nee umirati toliko pre mukaraca da e se govoriti: Danas sam video enu, kao to se nekada govorilo Video sam avion. Svata se moe dogoditi kad enskost vie ne bude zatieno

zanimanje, pomislih dok sam otvarala vrata. Ali kakve to veze ima s temom mog predavanja, ene i knjievnost, zapitah se dok sam ulazila u kuu.

III
Bila sam razoarana to uvee nisam donela kui nijedan vaan zakljuak, nijednu autentinu injenicu. ene su siromanije od mukaraca zato to - ovo ili ono. Sad bi moda bilo bolje da dignem ruke od traenja istine da mi se na glavu ne bi sruila lavina uverenja vrelih kao magma, bezbojnih kao splaine. Bolje bi bilo da navuem zavese; da se izolujem od svega to me dekoncentrie; da upalim lampu; da suzim ispitivanje i da zamolim istoriara, koji ne belei uverenja ve injenice, da opie u kakvim uslovima su ivele ene, ne kroz stolea, ve, recimo, u doba kraljice Elizabete u Engleskoj. Jer, vekovna je zagonetka zato nijedna ena nije napisala ni redak te izuzetne (elizabetanske) knjievnosti kad je, kako se ini, svaki drugi mukarac bio kadar da sroi pesmu ili sonet. Kakvi su bili uslovi pod kojima su ene ivele, pitala sam se, jer knjievno delo, to jest, delo uobrazilje, ne isputa se na zemlju poput oblutka, kao moda nauka; proza je nalik pauini, uvek je prikaena uz ivot, makar veoma tankim nitima. esto su one jedva primetne; ekspirovi komadi, na primer, izgledaju kao da stoje sami od sebe. Ali kad je mrea istegljena, zavrnuta na ivicama, poderana u sredini, ovek se priseti da tu pauinu nisu isplela bestelesna stvorenja koja su lebdela u vazduhu, ve napaena ljudska bia, i da je ona povezana s grubim materijalnim stvarima kakve su zdravlje, novac i kue u kojima ivimo. Odoh, dakle, do police sa istorijskim knjigama, izvadih jednu od novijih, Istoriju Engleske profesora Trevelajna, i ponovo potraih u indeksu ene, naoh poloaj ena i otvorih knjigu na tom mestu. Batinanje supruge, proitala sam, bilo je priznato pravo mukarca i upranjavalo se bez stida meu bogatima i meu siromanima... Slino tome, nastavlja istoriar, kerka koja odbije da se uda za gospodina po izboru svojih roditelja mogla je biti zakljuana i kanjena batinama a da to nije izazvalo nikakav ok kod javnog mnjenja. Brak nije bio stvar linih oseanja, ve porodine gramzivosti, posebno u vitekim viim klasama... Veridba se esto

obavljala dok su jedna ili obe strane bile u kolevci, a venanje tek to bi dadilja prestala da se stara o njima. To je bilo oko 1470, odmah posle oserovog doba. Zatim se govori o poloaju ene dvesta godina kasnije, u vreme Stjuarta. Jo uvek je bio izuzetak da ena iz vie ili srednje klase bira sebi mua, a kad joj je mu bio dodeljen, on je postajao gospodin i gospodar, barem u onoj meri u kojoj su zakon i obiaji mogli to od njega da naprave. Ali, i pored toga, zakljuuje profesor Trevelajn, ima se utisak da ni ekspirovim enama, niti enama iz autentinih memoara sedamnaestog veka, kao to su Vernijevi i Hainsonovi, nije nedostajalo linosti i karaktera. Zaista, kad bolje razmislimo, Kleopatra je sigurno imala stila; ledi Magbet je, reklo bi se, dobro znala ta hoe; Rozalinda je, mogle bismo zakljuiti, bila privlana devojka. Profesor Trevelajn kae istinu kad primeuje da ekspirove ene nisu bile bez linosti i karaktera. Poto nisam istoriar, mogla bih otii i dalje i rei da su ene odvajkada sijale kao zvezde vodilje u svim delima svih pesnika - Klitemnestra, Antigona, Kleopatra, ledi Magbet, Fedra, Kresida, Rozalinda, Dezdemona, vojvotkinja od Malfija, kod dramatiara; a kod proznih pisaca: Milament, Klarisa, Beki arp, Ana Karenjina, Ema Bovari, madam de Germant, imena se prosto roje u duhu, a to izvesno nisu ene kojima je nedostajalo linosti i karaktera. I zaista, da ena uopte nije postojala izvan knjievnosti koju su pisali mukarci, moglo bi se pomisliti kako je ona bila izuzetno vana osoba; stecite najrazliitijih osobina; plemenita i zla; velianstvena i jadna; beskrajno lepa i krajnje gnusna; velika kao mukarac, a po nekima i vea.8 Ali to je ena u knjievnosti. U stvarnosti, kao to kae profesor Trevelajn, nju su zakljuavali i kanjavali batinama. Tako se pomalja jedna vrlo udna i sloena kreatura. Uobrazilja joj pridaje ogroman znaaj; u praksi je potpuno beznaajna. Ona proima poeziju od korica do korica; njeno prisustvo u istoriji ne moe se porei. U knjievnim delima ona upravlja ivotima kraljeva i osvajaa; u stvarnosti je robinja momka iji roditelji joj nataknu prsten. Neke od najnadahnutijih rei, neke od najdubljih misli u knjievnosti sile su s njenih usana; u stvarnom ivotu ona je jedva umela da ita i pie i bila je vlasnitvo svoga mua. Ako prvo proitamo ono to su napisali istoriari, a zatim ono to su

napisali pesnici, pred nama e iskrsnuti neobino udovite - crv sa orlovskim krilima; duh ivota i lepote koji u kuhinji secka salo. Meutim, koliko god zabavljala matu, takva spodoba u stvarnosti ne postoji. Da bismo je oiveli, moramo u isti mah razmiljati i pesniki i prozaino, i tako ouvati dodir s injenicama - ona je g-a Martin, stara trideset est godina, odevena u plavo, s crnim eirom i u smeim cipelama; ali ne smemo izgubiti iz vida ni rei pesnika - da je ona sud u kom neprestano krue i svetlucaju svakojaki duhovi i sile. Ali kad oprobamo taj metod na elizabetanskoj eni, jedna strana slike iezava; oskudevamo u injenicama. Ne znamo nita podrobno, nita sasvim tano i nita bitno o njoj. Istorija je jedva pominje. Vratih se profesoru Trevelajnu da bih videla ta on smatra istorijom. Preleui pogledom naslove poglavlja, otkrih da istorija znai: Plemiki sud i metode slobodne poljoprivrede... Cisterciti i ovarske farme... Krstaki ratovi... Univerzitet... Donji dom... Stogodinji rat... Ratovi rua... Renesansni naunici... Raspad manastira... Agrarni i verski spor... Poreklo engleske pomorske moi... Armada... i tako dalje. Povremeno se pomene poneka ena, neka Elizabeta ili Meri; kraljica ili velika dama. Ali se ni sluajno nije moglo dogoditi da ene iz srednje klase, koje su obdarene samo pameu i karakterom, uestvuju u nekom od velikih pokreta koji, uzeti zajedno, sainjavaju istoriarevo vienje prolosti. Takvu enu neemo nai ni u zbirci anegdota. Obri je jedva pominje. Ona nikad ne pie svoje memoare, a esto ni dnevnik; sauvano je samo nekoliko njenih pisama. Nije iza sebe ostavila drame ili pesme po kojima bismo mogli da sudimo o njoj. Ono to mi je potrebno - pomislih - a zato to ne bi neka briljantna studentkinja na Njunemu ili Girtonu sakupila? jeste gomila informacija; u kom se dobu udavala; koliko je dece obino imala; kakva joj je bila kua; da li je imala svoju sobu; da li je kuvala; da li je moda imala sluavku? Sve te injenice negde lee, verovatno u parohijskim registrima i finansijskim knjigama; podaci o ivotu prosene elizabetanske ene sigurno postoje, samo su razbacani; neko bi mogao da ih prikupi i da od toga napravi knjigu. Ne bih se usudila, pomislih dok sam po policama pogledom traila knjige kojih tu nije bilo, da pomenem studentima slavnih koleda kako bi valjalo iznova napisati istoriju, i ako priznajem da mi ona, ovakva kakva je, nerealna i jednostrana, izgleda pomalo smena; ali

zato oni ne bi napisali jedan dodatak istoriji, koji bi, naravno, nosio neupadljiv naslov, tako da bi se u njemu mogle pojaviti i ene, a da to ne bude neprilino? Jer esto ih na trenutak spazimo u ivotu kakvog velikana kako zamiu u zadnje dvorite, krijui, ponekad pomislim, neki mig, smeh, moda suzu. I konano, imamo dovoljno biografija Dejn Osten; uopte nije neophodno ponovo razmatrati uticaj tragedija Doane Bajli na poeziju Edgara Alana Poa; to se mene tie, ne bi mi smetalo da se kue i boravita Meri Rasel Mitford zatvore za publiku barem za sledeih sto godina. Ali smatram da je alosno, nastavih, ponovo osmotrivi police, da se nita ne zna o enama pre osamnaestog veka. Nemam u seanju nikakav model kome bih mogla da pribegnem. Evo me gde pitam zato ene nisu pisale poeziju u elizabetansko doba, a nisam sigurna koliko su bile kolovane; jesu li ih uili da piu; da li su imale svoju sobu i sto; koliko je ena imalo decu pre dvadeset prve godine; ukratko, ta su radile od osam ujutru do osam uvee. Oigledno, novca nisu imale; prema profesoru Trevelajnu, udavali su ih, htele-ne htele, pre nego to obuku dugaku suknju, po svoj prilici u petnaestoj, esnaestoj. Bilo bi krajnje neobino da je jedna od njih iznenada napisala ekspirove komade, zakljuih, i pomislih na onog starog gospodina, sada pokojnog, mislim da je bio biskup, koji je izjavio kako je nemogue da bilo koja ena, negdanja, sadanja ili budua, ima ekspirov talenat. Pisao je u novinama o tome. Isto tako je jednoj dami koja mu se obratila za informaciju rekao da make zapravo ne odlaze u raj, iako imaju, dodao je, neku vrstu due. Koliko su samo ta stara gospoda morila mozak radi neijeg spasa! Kako su se pred njima povlaile granice neznanja! Make ne idu u raj. ene ne mogu da napiu ekspirove komade. Bilo kako bilo, dok sam posmatrala ekspirova dela na polici nisam mogla da odagnam pomisao kako je biskup bar tu bio u pravu; u ekspirovo doba bilo je potpuno i apsolutno nemogue da ijedna ena napie ekspirove komade. Poto je tako teko doi do injenica, dopustite da zamislim ta bi se dogodilo da je ekspir imao udesno nadarenu sestru, koja se, recimo, zvala Dudit. Sam ekspir je, vrlo verovatno - poto mu je majka neto nasledila - iao u gimnaziju, gde je moda uio latinski Ovidija, Vergilija i Horacija - kao i osnove gramatike i logike. Dobro je poznato da je bio neobuzdan momak; lovio je tue zeeve, moda je

odstrelio ponekog jelena i morao je, prilino na brzinu, da se oeni jednom enom iz susedstva koja mu je rodila dete, prilino pre pristojnog roka. Taj podvig ga je naterao da potrai sreu u Londonu. Izgleda da je imao sklonosti prema pozoritu; poeo je tako to je prihvatao konje na ulazu za glumce. Ubrzo se okuao na sceni, postao uspean glumac i poeo da ivi u sreditu sveta; upoznao je sve koji su neto znaili, viao se s njima, na pozornici je upranjavao svoju umetnost, na ulici svoju duhovitost, dospeo je ak i na kraljiin dvor. Pretpostavimo da je njegova darovita sestra u to vreme jo ivela u roditeljskoj kui. A bila je jednako smela, jednako matovita, jednako eljna da vidi sveta kao i on. Ali nju nisu slali u kolu. Nije imala prilike da ui gramatiku i logiku, a kamoli da ita Horacija i Vergilija. Povremeno bi dograbila neku knjigu, verovatno bratovljevu, i proitala koju stranicu. Ali bi tada uli roditelji i opomenuli je da okrpi arape ili da pripazi na gula, umesto to se zaluuje knjigama i papirima. Obraali su joj se otro, ali ljubazno. Bili su to trezveni ljudi koji su znali ta enu oekuje u ivotu i koji su voleli svoju ker - zapravo, sva je prilika da je ona bila zenica oevog oka. Moda je kriom nakrabala nekoliko stranica u ostavi za jabuke, ali je bila dovoljno oprezna da ih sakrije ili spali. Meutim, uskoro, mnogo pre no to je navrila dvadesetu, saopteno joj je da treba da se veri za sina vunarskog trgovca iz susedstva. Kad je uzviknula da se grozi braka, dobila je batine od oca. Posle grdnji, usledila su njegova preklinjanja da mu ne nanosi bol i da ga ne bruka pred svetom. Poklonie joj ogrlicu i lepu podsuknju, rekao je sa suzama u oima. Kako je mogla da mu se usprotivi? Kako je mogla da mu slomi srce? Na to ju je mogla nagnati samo snaga sopstvenog dara. Jedne letnje noi skupila je neto svojih stvari u zaveljaj, spustila se niz konopac i zaputila ka Londonu. Imala je nepunih sedamnaest godina. Ni ptice to su pevale u bunju nisu bile muzikalnije od nje. Imala je ivu matu i, kao i njen brat, dar za melodiju rei. Kao i on, bila je sklona pozoritu. Zastala je kod ulaza za glumce i izjavila kako eli da glumi. Nasmejali su joj se u lice. Voa trupe - debeljko otromboljenih usana - zaurlao je kroz smeh neto o pudlama koje pleu i enama koje glume - nema te ene, rekao je, koja bi mogla da bude glumica. Natuknuo je - moete misliti ta. Ona ne bi mogla da se obuava u tom zanatu. Da li bi ikad mogla da narui veeru u krmi

ili da luta ulicama u pono? Meutim, njen dar, po prirodi knjievni, snano je udeo da se nahrani ivotima mukaraca i ena i poznavanjem njihovog ponaanja. Najzad, bila je tako mlada, neobino slina pesniku ekspiru, sa istim sivim oima i izvijenim obrvama - na kraju se Nik Grin, voa glumake trupe saalio na nju; kad je otkrila da je zatrudnela s tim gospodinom - ko e izmeriti uzbuenje i estinu pesnikog srca zarobljenog i sputanog u enskom telu? - ubila se jedne zimske noi; sahranjena je na raskru, tamo gde staju autobusi ispred Elefanta i Kasla. Tako bi otprilike tekla pria, verujem, da je neka ena u ekspirovo doba imala ekspirov veliki dar. Ali, sa svoje strane, slaem se sa pokojnim biskupom - ako je uopte bio biskup; nezamislivo je da je ijedna ena u ekspirovo doba imala ekspirov dar. Jer, dar kao to je ekspirov ne raa se meu radnim, neukim, pokornim ljudima. On se nije rodio u Engleskoj meu Saksoncima i Britancima. Ne raa se danas u radnikoj klasi. Kako je onda mogao da se rodi meu enama koje su poinjale da rade, po profesoru Trevelajnu, gotovo u ranom detinjstvu, jer bi ih na to prvo prisilili roditelji, a zatim i zakoni i obiaji? Ipak, izvesna nadarenost sigurno je postojala kod ena, kao to je svakako postojala i u radnikoj klasi. Neka Emili Bronte ili Robert Berns zasijali bi s vremena na vreme i dokazali njeno postojanje. Na papir ona, ipak, nikad nije dospela. Meutim, kad itamo o nekoj davnanjoj vetici, devojci opsednutoj avolima ili mudroj eni koja je prodavala lekovito bilje, ili ak o nekom znamenitom mukarcu koji je imao majku, tada smo, verujem, na tragu izgubljene romansijerke, neostvarene pesnikinje, neke neme i neznane Dejn Osten, neke Emili Bronte koja je udarala glavom o pustaru i unezvereno tumarala pored puteva, poluluda od muka na koje ju je stavio njen dar. U stvari, odvaila bih se da pretpostavim kako je Nepoznati Autor, koji je napisao tolike nepotpisane pesme, esto bio ena. Naime, ako ne greim, Edvard Ficderald je smatrao da je upravo ena stvorila balade i narodne pesme, tako to je njima uspavljivala decu i prekraivala sate provedene u predenju ili duge zimske noi. Moda je zaista tako, a moda nije - ko to zna? - ali je sasvim izvesno, ili mi se bar tako inilo dok sam sastavljala svoju izmiljenu priu o ekspirovoj sestri, da bi svaka veoma nadarena ena u esnaestom veku

sigurno poludela, da bi se ili ubila ili skonala u osamljenoj kolibi na kraju sela kao poluvetica - poluarobnica koje se plae i koju ismevaju. I bez velikog poznavanja psihologije potpuno nam je jasno da bi veoma darovitu devojku koja bi pokuala da koristi svoj pesniki dar ljudi toliko ometali i osujeivali, i da bi je sopstveni instinkti toliko muili i rastrzali, da bi izvesno izgubila zdravlje i razum. Nijedna devojka ne bi mogla da stigne peice do Londona, da stane na ulaz za glumce i probije se do voe trupe a da se ne izloi nasilju i patnji koja je moda iracionalna - jer ednost je moda feti, proizvoljni izum nekih drutava, ali ona zbog toga nije nita manje neizbena. ednost je tada imala, kao to, uostalom, i danas ima, religijski znaaj u ivotu ene, i bila je tako obmotana nervima i instinktima da je njeno demistifikovanje i iznoenje na videlo iziskivalo hrabrost kakva je data samo izuzetnima. U esnaestom veku, iveti slobodnim ivotom u Londonu znailo je za enu koja pie pesme ili drame neprestanu nervnu napetost i rastrzanost koja joj je lako mogla doi glave. Ako bi ipak preivela, sve to je napisala bilo bi izvrnuto, unakaeno i proglaeno za plod preterane i morbidne uobrazilje. I, naravno, pomislih dok sam posmatrala policu na kojoj nije bilo drama enskih autora, njeno bi delo ostalo nepotpisano. Sigurno bi pobegla u taj zaklon. Ono to je preostalo od oseanja ednosti nametalo je enama anonimnost ak i u devetnaestom veku. Karer Bel, Dord Eliot, or Sand, sve same rtve unutarnje borbe, kao to pokazuje njihovo pisanje, bezuspeno su se krile iza mukih imena. Time su udovoljavale konvenciji koju je drugi pol ako ne uveo, ono barem svesrdno podravao (najvea slava za enu jeste da se o njoj ne govori) naime da je publicitet kod ena neukusan. Anonimnost im je ula u krv. Jo uvek ih opseda udnja da se prikriju. One se ni danas ne brinu toliko za zdravlje svoje slave kao mukarci, i kad prolaze pored kakvog nadgrobnog spomenika ili ploe obino ne osete neodoljivu elju da tu ureu svoja imena, to Alf, Bert ili Ces prosto moraju da urade jer im to nalae instinkt, koji im doapne kad spaze lepu enu, ili pak psa - Ce chien est a moi. A, naravno, to ne mora da bude pas, razmiljala sam, priseajui se Parlament skvera, Aleje opsade i drugih avenija; to moe da bude komad zemlje ili ovek crne, kudrave kose. Jedna od velikih enskih prednosti jeste u tome to ena moe da proe ak i pored vrlo lepe crnkinje a da ne poeli da od

nje napravi Engleskinju. Ali ena, koja je bila roena s pesnikim darom u esnaestom veku, bila je nesrena ena; ona se borila protiv same sebe. Svi uslovi njenog ivota, svi njeni instinkti suprotstavljali su se onom stanju duha koje je oveku potrebno da bi izrazio sve to mu prolazi kroz glavu. Ali koje stanje duha je najpovoljnije za stvaralaki in, moemo li stei ikakvu predstavu o stanju koje unapreduje i omoguuje tu udnu aktivnost? Otvorih ekspirove tragedije. Kakvo je, na primer, bilo ekspirovo stanje duha kad je pisao Lira ili Antonija i Kleopatru? Stanje duha koje bi bilo povoljnije za poeziju sigurno nikada nije postojalo. Ali sam ekspir nije nita rekao o tome. Saznajemo sasvim usputno i sluajno da nikad nije precrtao nijedan stih. Doista, sami umetnici ne govore o svom stanju duha moda sve do osamnaestog veka. Ruso je verovatno bio prvi. U svakom sluaju, do devetnaestog veka samosvest se toliko razvila da je postao obiaj da ljudi od pera opisuju svoj duh u ispovestima i autobiografijama. Tad su poele da se piu i njihove biografije i da se posthumno objavljuju njihova pisma. Zato ne znamo kroz ta je prolazio ekspir dok je pisao Lira, ali znamo kroz ta je prolazio Karlajl kad je pisao Francusku revoluciju ; kroz ta je prolazio Flober kad je pisao Madam Bovari; kroz ta je prolazio Kits kad je pokuavao da pie poeziju kojom bi se suprotstavio smrti koja se nadnela nad njim i neumoljivoj ravnodunosti sveta. Iz te nepregledne ispovedne i samoanalitike moderne literature saznali smo da je pisanje velikog dela gotovo uvek strahovito teak poduhvat. Kao da se sve urotilo protiv toga da ono izae iz autorovog duha itavo i neokrnjeno. Materijalni uslovi obino su protiv njega. Psi e lajati; ljudi e smetati; valja zaraditi novac; zdravlje e popustiti. Pored toga, optepoznata je ravnodunost sveta prema nabrajanju svih tih tekoa koja ih, uostalom, ini jo nepodnoljivijim. Svet ne trai od ljudi da piu romane, pesme i povesti; njemu nita od toga nije potrebno. Njega nije briga da li je Flober naao pravu re i da li je Karlajl savesno proverio ovu ili onu injenicu. I, naravno, nee ni da plati za ono to ne eli. I zato pisac, Kits, Flober, Karlajl, posebno u mladosti, u stvaralakim godinama, pati od svih vrsta uznemiravanja i obeshrabrivanja. Do nas dopiru kletve i vapaji iz tih samoubilakih i ispovednih knjiga. Moni pesnici u svojoj krajnjoj bedi -

to je smisao njihove ispovesti. Ako uprkos svemu tome neto stvore, posredi je udo; verovatno nijedna knjiga nije ispala onako potpuna i savrena kako je zamiljena. A eni je, pomislih dok sam posmatrala prazne police, bilo neuporedivo tee. Na prvom mestu, sopstvena soba, da ne govorimo o mirnoj sobi ili o sobi koja ne proputa zvuk, nije dolazila u obzir, osim ako joj roditelji nisu bili izuzetno bogati ili vrlo otmeni, sve do poetka devetnaestog veka. Poto joj je deparac, koji je zavisio od oeve dobre volje, jedva dostajao za odeu, bila je liena ak i onih skromnih zadovoljstava koja su Kitsu, Tenisonu ili Karlajlu, sve samim siromasima, pruale etnje, kratka putovanja u Francusku, zaseban smetaj koji ih je, ma kako bedan bio, titio od zahteva i tiranije njihovih porodica. Materijalne tekoe bile su ogromne, ali su jo mnogo gore bile one nematerijalne. Ravnodunost sveta, koju su Kits, Flober i ostali daroviti mukarci tako teko podnosili, u njenom sluaju nije bila ravnodunost ve neprijateljstvo. Njoj svet nije rekao, kao to je rekao njima: Pii ako je to tvoj izbor, meni je svejedno. Svet se grohotom nasmejao i kazao: Pie? Kakva korist od tvog pisanja? Ovde bi nam u pomo mogle doi psiholokinje iz Njunema i Girtona, pomislila sam gledajui ponovo prazan prostor na policama. Jer zaista je dolo vreme da se izmeri dejstvo obeshrabrivanja na duh umetnika, kao to sam videla da mlekara meri dejstvo obinog mleka i prvorazrednog mleka na telo pacova. Stavili su dva pacova u dva susedna kaveza; jedan od njih bio je nepoverljiv, plaljiv i krljav, drugi je bio kooperan, smeo i krupan. Dakle, kakvom mi hranom hranimo ene kao umetnike, zapitah, seajui se verovatno veere sa suvim ljivama i pudingom. Da bih odgovorila na to pitanje, trebalo je samo da otvorim veernje novine i da proitam kako lord Birkenhed smatra - ali stvarno imam pametnija posla no da prepisujem ta lord Birkenhed misli o pisanju ena. Neu se osvrnuti ni na ono to kae dekan Ind. Moda je specijalisti za Harli strit doputeno da svojom vikom razdrma Harli strit, ali meni se od nje nee pomeriti ni dlaka na glavi. Citirau, meutim, g. Oskara Brauninga, zato to je g. Oskar Brauning neko vreme bio vana linost u Kembridu i to je ispitivao studentkinje na Girtonu i Njunemu. G. Oskar Brauning imao je obiaj da kae kako je pregledanjem ispitnih radova, bez obzira na ocene koje im je dao, stekao utisak da je najbolja ena intelektualno inferiorna u odnosu na

najgoreg mukarca. Izrekavi tu misao, g. Brauning se vratio u svoje odaje - a taj nastavak ga ini simpatinijim, ljudskom figurom koja ima izvesnu teinu i veliinu - i zatekao talskog momka kako lei na sofi - sam kostur, upalih i ubledelih obraza, crnih zuba; inilo se da ne vlada sasvim svojim udovima... to je Artur (kae g. Brauning); on je zapravo vrlo mio i plemenit momak. Uvek mi se ini da se te dve slike uzajamno dopunjuju. Na sreu, u ovo doba biografije, dve slike esto jedna drugu dopunjuju, te moemo da tumaimo miljenja velikih ljudi ne samo po onom to su govorili, ve i po onom to su inili. Sad je to mogue, ali samo pre pedesetak godina takva miljenja, kad bi sila sa usana znaajnih ljudi, imala su ogroman uticaj. Pretpostavimo da otac iz najuzvienijih pobuda nije eleo da njegova ker napusti kuu i da postane spisateljica, slikarka ili naunica. Vidi ta kae g. Oskar Brauning, rekao bi on; a nije tu bio samo g. Oskar Brauning; bila je tu Saturday Rewiev ; tu je bio g. Greg - sutina enskog postojanja, kae nedvosmisleno g. Greg, jeste u tome da su izdravane i da dvore mukarce - ukratko, postojao je ogroman broj mukih miljenja koja su se svodila na to da se od ena ne moe oekivati nita intelektualno. ak i ako njen otac nije naglas itao takva miljenja, svaka devojka je mogla i sama da ih proita; i takva tiva mora da su ak i u devetnaestom veku smanjivala njenu vitalnost i duboko uticala na njen rad. Stalno je iskrsavala ta opomena - ne moe ti da uradi ovo, nisi sposobna da uradi ono protiv koje je morala da se pobuni, koju je morala da prevlada. Moda su romansijerke postale imune na to, jer je bilo priznatih autorki romana. Ali mora da su slikarke jo donekle ranjive, a za muziarke je, pretpostavljam, ta aoka i danas aktivna i veoma otrovna. Kompozitorke su danas tamo gde su bile glumice u doba ekspira. Nik Grin je rekao, pomislih setivi se svoje prie o ekspirovoj sestri, rekao je da ga ena koja glumi podsea na psa koji plee. Donson je tu reenicu ponovio dvesta godina kasnije o enama koje dre propovedi. A evo ovde su, rekoh otvarajui knjigu o muzici, upotrebljene iste te rei ovog leta gospodnjeg, leta gospodnjeg 1928, o enama koje pokuavaju da komponuju. U sluaju g-ice ermen Tejfer moe samo da se ponovi izreka dr Donsona o enama koje dre propovedi - samo to je ona ovde primenjena na muziku. Gospodine, ena

koja komponuje lii na psa koji hoda na zadnjim nogama; ona to ne radi dobro, ali smo iznenaeni to uopte pokuava.9 Eto kako se istorija ponavlja do tanina. Dakle, zakljuih poto sam zatvorila ivotopis g. Oskara Brauninga i odgurnula ostale, oigledno je da ni u devetnaestom veku enu nisu podsticali da se bavi umetnou. Naprotiv, vreali su je, napadali, opominjali i drali joj lekcije. Duh joj je sigurno bio napet a ivotna energija umanjena jer je neprestano morala neemu da se suprotstavlja i neto da pobija. Tu opet stupamo u domen zanimljivog mukog kompleksa koji je toliko uticao na enski pokret; one duboko ukorenjene elje ne toliko d a ona bude inferiorna koliko da on bude superioran, od koje mukarac nie gde god baci pogled, i ne zaklanja samo umetnosti, ve se prepreio i na putu ka politici, ak i kad rizik za njega samog izgleda beznaajno mali, a moliteljka ostaje skromna i odana. ak je i ledi Bezborou, prisetih se, uprkos velikoj strasti za politiku, morala ponizno da se savije i da napie lordu Granvilu Levenson-Goueru: ...uprkos svem mom strasnom zanimanju za politiku i mnogim stvarima koje sam u toj oblasti rekla, savreno se slaem sa vama da nijednoj eni ne prilii da se uplie u taj ili bilo koji drugi ozbiljan posao, njeno je samo da iskae svoje miljenje (ako joj ga ko zatrai). Stoga e ona ubudue traiti svoj entuzijazam tamo gde ne bude nailazila ni na kakve prepreke; rasipae ga, na primer, na strahovito vane teme, recimo, na prvi govor lorda Granvila u Donjem domu. Prizor je stvarno neobian, pomislih. Istorija mukog opiranja enskoj emancipaciji zanimljivija je moda od prie o samoj emancipaciji. Mogla bi zabavna knjiga od toga da se napravi, ako bi neka mlada studentkinja na Girtonu ili Njunemu sakupila primere i izvela teoriju - ali bile bi joj potrebne debele rukavice i poluge od istog zlata da je tite. Meutim, ono to je sad zabavno, podsetih se, poto sam zaklopila ledi Bezborou, nekad se moralo primati sa oajnikom ozbiljnou. Miljenja koja sad lepi u svesku s nalepnicom Kukurikanje, da bi ih itala odabranoj publici u letnjim veerima, nekad su izazivala suze, uveravam vas. Meu vaim bakama i prabakama bilo je mnogo onih koje su oi isplakale. Florens Najtingejl je glasno vritala u agoniji.10 Lako je vama koje ste pohaale koled i koje imate sopstvene radne sobe - ili ipak samo spavae?

- da kaete kako talenat ne treba da se obazire na takva miljenja, kako treba da se uzdigne iznad njih. Naalost, upravo veoma daroviti mukarci i ene najvie mare za ono ta se o njima govori. Setite se Kitsa. Setite se rei koje je urezao na svom nadgrobnom spomeniku. Pomislite na Tenisona; pomislite - ali nije potrebno da nabrajam primere te neporecive, mada nesrene injenice da je u prirodi umetnika da preko svake mere brine o tome ta se o njemu govori. Knjievnost je posuta olupinama onih koji su se preterano obazirali na tua miljenja. Ta njihova osetljivost je dvostruko nesrena, pomislih dok sam se vraala svom poetnom pitanju, naime, koje je stanje duha najpovoljnije za stvaralaki rad, jer umetnikov duh mora biti usijan da bi izveo udesan podvig oslobaanja potpunog i neokrnjenog dela, kao to je to bio ekspirov duh, zakljuih, posmatrajui svezak tragedija koji je bio otvoren n a Antoniju i Kleopatri. U njemu ne sme da bude prepreka, nikakvih nesvarenih stranih tema. Jer, iako moemo rei da o ekspirovom stanju duha nita ne znamo, dok to govorimo mi zapravo kazujemo neto o ekspirovom stanju duha. Moda o ekspiru tako malo znamo - u poreenju sa Donom, Benom Donsonom ili Miltonom - zato to su od nas skrivene njegove zavisti, pakosti i neprijateljstva. Nama ne upravlja nikakvo otkrie koje bi nas upuivalo na linost pisca. On je svu svoju udnju za pobunom, propovedanjem, ukazivanjem na nepravdu, izravnavanjem rauna, iznoenjem pred svet muke i tuge, izbacio iz sebe i iskoristio u svom delu. Zato iz njega poezija tee slobodno i neometano. Ako je ikad neko ljudsko bie uspelo da se potpuno izrazi, to je bio ekspir. Ako je ikada neki duh bio u belom usijanju, nesputan, razmiljala sam, ponovo se okrenuvi ka ormaru sa knjigama, to je bio ekspirov duh.

IV
Oigledno je bilo nemogue nai ijednu enu koja je bila u tom stanju duha u esnaestom veku. Dovoljno je pomisliti na elizabetanske nadgrobne spomenike sa svom onom deicom koja klee sklopljenih ruku i na umiranje mladih ena; dovoljno je videti njihove kue s mranim, pretrpanim sobama da bi bilo sasvim jasno kako u to vreme nijedna ena nije mogla pisati poeziju. Moglo bi se, meutim, oekivati da je, znatno kasnije, neka velika ledi iskoristila prednost svoje relativne slobode i blagostanja i objavila neto pod svojim imenom, izlaui se opasnosti da je smatraju udovitem. Mukarci, naravno, nisu snobovi, nastavih, strogo se uzdravajui od okorelog feminizma g-ice Rebeke Vest; ali uglavnom sa simpatijama gledaju na pesnike pokuaje kakve kontese. Razumno je pretpostaviti da bi u to vreme neka gospa s titulom naila na daleko vee ohrabrenje nego nepoznata g-ica Osten ili g-ice Bronte. Ali se isto tako moe pretpostaviti da su njen duh uznemiravale neke otuene emocije, kao to su strah ili mrnja, i da je njena poezija pokazivala tragove tog poremeaja. Eto, na primer, ledi Vinilsi, pomislih skidajui s police njene pesme. Roena je 1661; bila je plemkinja i po roenju i po udaji; nije imala dece; pisala je poeziju, i im zavirimo u njene pesme nailazimo na izlive negodovanja zbog poloaja ena: Kako smo pale zbog navike glupe, s neznanja, a ne od prirode tupe; liene svakog duhovnog elana, dosadne figure neumitnog plana; ako se pak koja nenadano vine matom i tenjama u vee visine, na nju se hajka i povika sprema: u borbi sa strahom nada nade nema. Jasno je da njen duh ni u kom sluaju nije savladao sve prepreke i

doao do belog usijanja. Naprotiv, uznemiravale su ga i ometale mrnja i oseanje nepravde. Ljudska rasa za nju je podeljena na dva dela. Mukarci vode hajku i poviku; oni u njoj bude mrnju i strah, jer imaju mo da joj prepree put ka onom to eli da radi - to jest, ka pisanju. Avaj, drskom se neizbeno smatra devojka svaka kad se pera lati i nema vrline to e taj greh sprati; promaila, kau, pol je i dranje; moda, igra, ples i lepo vaspitanje za nas su jedine primerne rabote. Kojoj je stalo do njene lepote neka ne razmilja, ne ita, ne pie jer gubi vreme i poraze nie. Poslovi kuni, slona je veina, naa su krajnja svrha i vetina. U stvari, ona je sebe ohrabrivala pretpostavkom da to to pie nikada nee biti objavljeno, a umirivala se setnim napevom: Nekolicini i svom alu pevaj, lovorov venac nije ti namenjen; u senku skrij se, snai se strpljenjem. A ipak, jasno je - kad bi oslobodila svoj duh mrnje i straha, kad u njemu ne bi nakupljala jed i oseanje nepravde, u njoj bi se rasplamsala vatra. S vremena na vreme nailazimo na rei iste poezije: Nit eli da bledo na svilama slika ruu, cvet neponovljiva lika. - koje s pravom hvali g. Muri, dok je Poup, veruje se, upamtio i prisvojio ove druge:

A kad ludorija um nejaki koli, u nesvest padamo od mirisnih boli. Ogromna je teta to je ena koja je umela tako da pie, iji je duh bio okrenut prirodi i razmiljanju, oterana u bes i gorinu. Ali ta je mogla da uini, zapitah se dok su mi u svesti iskrsavali smeh i poruge, ljigava laskanja i skepticizam profesionalnog pesnika. Mora da se zatvarala u sobu letnjikovca kad je htela da pie, verovatno rastrzana jedom i obzirima, ak i ako je imala izuzetno dobrog mua i savren brak. Kaem mora da, jer ako pokuamo da pronaemo injenice o ledi Vinilsi, vidimo, kao i obino, da se o njoj skoro nita ne zna. Patila od teke melanholije, koju bar donekle moemo objasniti kad proitamo o emu je razmiljala za vreme tih kriza: Zaludnom i drskom smatraju me ljudi i svakom mom stihu unapred se sudi. Ponaanje koje je bilo tako strogo ocenjeno sastojalo se, koliko moemo videti, od nedunog lutanja poljima i sanjarenja: Ruka moja udnim obrisima tei, nee da se dri staza ustaljenih, nit eli da bledo na svilama slika ruu, cvet neponovljiva lika. Naravno, ako je tako provodila vreme i u tome nalazila radost, morala je oekivati da joj se smeju; ne treba da nas udi to su je, kako se pria, Poup i Gej satirino opisivali kao plavu arapu koju svrbi elja za piskaranjem. Takoe se pria da je ona uvredila Geja jednom duhovitom opaskom. Rekla je, naime, kako je njegova poema Trivia pokazala da bi mu vie pristajalo da hoda ispred eza no da se u njima vozi. Ali ta je pria sumnjiva glasina, kae Muri, i kao takva sasvim nezanimljiva. Tu se ne bih s njim sloila; naime, volela bih da je vie takvih sumnjivih glasina kako bih mogla da otkrijem ili stvorim neku predstavu o melanholinoj gospi

koja je rado lutala poljima sanjarei o neobinim stvarima i koja je tako nepromiljeno i nerazborito prezirala poslove kune. Rasplinula se, kae g. Muri. Dar joj je zarastao u korov i ogradio se trnjem. Nije mogao da ispolji svoju prefinjenu i plemenitu prirodu. I tako, vraajui ledi Vinilsi na policu, okrenuh se drugoj, nekoliko desetlea starijoj velikoj gospi, vojvotkinji koju je voleo Lem, nerazboritoj, fantastinoj Margareti od Njukasla. Njih dve behu razliite, ali i sline po tome to su obe bile plemkinje, to nisu imale dece i to su bile udate za najbolje mogue mueve. U obema je plamtela ista strast prema poeziji i obe su nagrene i izobliene iz istih razloga. Kod vojvotkinje nalazimo slian izliv gneva: ene ive kao slepi mievi ili sove, rade kao stoka, a umiru kao crvi... Margareta je mogla biti pesnikinja; u nae doba, tolika aktivnost bi pokrenula neki toak. A ta je tada moglo obuzdati, pripitomiti ili civilizovati za ljudsku upotrebu tu divlju, raskonu, samoniklu inteligenciju? Ona se bez ikakvog reda izlivala u bujice rime i proze, poezije i filozofije, okamenjene u svescima malih i velikih formata koje niko ne ita. Trebalo joj je dati mikroskop u ruke. Trebalo ju je nauiti da gleda zvezde i da razmilja nauno. Njen um su oblikovale samoa i sloboda. Niko joj nije ukazivao na greke. Profesori su joj se ulagivali. Na dvoru su joj se rugali. Ser Igerton Bridis se alio na njenu grubost - to dolazi od ene najvieg ranga koja je odrasla na dvorovima. Zatvorila se sama u Velbeku. Kakvu sliku usamljenosti i bunta predstavlja misao Margarete Kevendi! Kao da se neki dinovski krastavac razrastao preko svih rua i karanfila u bati i uguio ih. Kakva teta to je ena koja je napisala najbolje odgojene ene su one iji je um najfiniji, morala da rasipa vreme piskarajui besmislice i tonui sve dublje u tamu i ludilo, tako da su se ljudi gurali oko njene koije kad je nekud izlazila. Oigledno je luda vojvotkinja postala bauk kojim su zastraivali pametne devojke. Ovde, setila sam se odloivi vojvotkinju i otvarajui pisma Doroti Ozborn, ovde Doroti pie Templu o vojvotkinjinoj novoj knjizi. Sigurno je sirota ena malo rastrojena, inae ne bi mogla biti tako smena da se upusti u pisanje knjiga, i to jo u stihu; da nisam dve nedelje mogla da spavam, ne bih na to spala. I tako, poto nijedna razumna i skromna ena ne bi mogla da pie knjige,

Doroti, koja je bila oseajna i melanholina, po temperamentu potpuno razliita od vojvotkinje, nije napisala nita. Pisma se ne raunaju. ena je mogla da pie pisma sedei uz oevu bolesniku postelju. Mogla je da ih pie uz vatru, dok su mukarci razgovarali, pod uslovom da ih ne uznemirava. udno je, pomislih dok sam listala Dorotina pisma, koliko je ta neuka i usamljena devojka imala smisla za oblikovanje reenice i slikanje prizora. Oslunite: Posle veere sedimo i razgovaramo sve dok se ne pomene g. B. i tada je odlazim. Po vruini itam ili radim a oko est ili sedam sati izaem na jedno Polje tik do kue gde se mnoge mlade devojke skupljaju i uvaju Ovce i Krave i sede u hladu pevajui Balade; odlazim do njih i uporeujem njihove glasove i Lepotu s nekim Pradavnim obanicama o kojima sam itala, i nalazim ogromnu razliku, ali verujte mi, mislim da su ove ovde isto toliko edne kao to su i one bile. Priam sa njima i vidim da im ne nedostaje nita da bi bile najsretniji Ljudi na svetu, osim saznanja da su takve. Obino usred razgovora neka pogleda uokolo i spazi svoju Kravu kako ide u Kukuruz i onda sve potre, kao da imaju krila na petama. Poto nisam ba veta, zaostanem za njima i onda kad vidim da one vode stoku kui pomislim kako je vreme da se i ja vratim. Posle veere odem u batu, pa do oblinje reice; sedim na obali i mislim kako bi bilo lepo da si sa mnom... Moemo se zakleti da je u dui bila pravi pisac. Da nisam dve nedelje mogla da spavam, ne bih na to spala - postaje nam jasno koliko je bio snaan otpor prema eni koja pie kad otkrijemo da je ak i ena sa izrazitim smislom za pisanje uverila sebe kako je napisati knjigu smeno i kako to ak ukazuje na umno rastrojstvo. I tako dolazimo, nastavih odlaui jedinu knjiicu pisama Doroti Ozborn na policu, do g-e Ben. A s g-om Ben pravimo vrlo vaan zaokret na putu. Za sobom ostavljamo, zatvorene u parkovima i okruene knjigama, usamljene velike dame koje nisu pisale ni za publiku ni za kritiku, ve za sopstvenu duu. Dolazimo u grad i etamo ulicom meu obinim ljudima. G-a Ben je bila ena iz srednje klase, s pravim narodskim vrlinama: smislom za humor, vitalnou i hrabrou; ena koju su muevljeva smrt i neke nesrene avanture naterali da se izdrava sopstvenom pameu. Morala je da radi pod istim uslovima kao i mukarci. Zaraivala je mukotrpnim radom, dovoljno

da preivi. Ta injenica ima veu teinu od svega to je napisala, ak i od izvanrednih Hiljadu muenika koje sam stvorila, ili od Fantastinog trijumfa ljubavi, jer tu poinje sloboda duha, ili tanije nagovetaj da e jednog dana duh biti slobodan da pie ono to eli. Naime, sad, kad je to Afra Ben uradila, devojka je mogla da stane pred roditelje i da kae: Ne morate me vie izdravati, mogu da zaradim piui. Naravno, godinama je odgovor na to bio: Jeste, ali da ivi kao Afra Ben! Bolje je onda da umre! I vrata bi se zalupila bre no ikad. Ta veoma zanimljiva tema, vrednost koju za mukarce ima enska nevinost i njen uticaj na ensko obrazovanje, prosto vapi da bude istraena, i ako bi je se prihvatila neka studentkinja sa Girtona ili Njunema iz toga bi mogla proistei zanimljiva knjiga. Na korice bi se mogla staviti slika ledi Dadli kako sedi okiena dijamantima usred neke kotske pustare. Pre nekoliko dana, povodom smrti ledi Dadli, Tajms je ovako opisao lorda Dadlija: ovek odnegovanog ukusa, veoma avestan, dobronameran i dareljiv, ali hirovit despot. Insistirao je da njegova ena nosi kompletnu toaletu ak i u najzabitijim planinskim kolibama u vreme lova; obasipao ju je prekrasnim nakitom, i tako dalje, davao joj je sve ali nikakvu odgovornost. A kad je lorda Dadlija udarila kap, ona ga je negovala i besprekorno upravljala imanjem sve do kraja. Taj udljivi despotizam postojao je u devetnaestom veku. Ali, vratimo se Afri Ben; ona je dokazala da se novac moe zaraditi pisanjem, moda po cenu rtvovanja izvesnih prijatnih osobina; i tako, malopomalo, pisanje nije vie bilo znak ludosti i rastrojenog uma, ve je dobilo praktian znaaj. Mu moe umreti, ili neka tragedija moe zadesiti porodicu. Tokom osamnaestog veka, stotine ena su poele da dopunjuju svoj deparac ili da pomau porodicu prevodei ili piui bezbrojne loe romane, koji se vie nisu beleili ak ni u knjiarskim katalozima, ve su se mogli kupiti samo u jeftinim kioscima na Cering Kros Roudu. Izuzetna aktivnost uma koja se pokazala u osamnaestom veku meu enama razgovori, sastanci, pisanje eseja o ekspiru, prevoenje klasika - zasnivala se na vrstoj injenici da ene mogu da zarauju svojim perom. Novac daje dostojanstvo onome to je frivolno kad nije plaeno. Ljudi su se i dalje mogli podsmevati plavim arapama koje svrbi elja za piskaranjem, ali vie nisu mogli poricati da one time mogu zaraditi novac. Krajem

osamnaestog veka zbila se promena kojoj bih, da iznova piem istoriju, posvetila vie panje nego krstakim pohodima ili Ratovima rua, jer je smatram znaajnijom od tih dogaaja. ena iz srednje klase poela je da pie. Jer, ako su vani Gordost i predrasuda , Midlmar i Vilet , ako su vani Orkanski visovi, jo je mnogo vanije - ali to ne mogu da dokaem u jednoasovnom predavanju - da su se ene uopte, a ne samo usamljena aristokratkinja zatvorena u svom letnjikovcu meu knjigama i laskavcima, latile pisanja. Bez tih prethodnica, Dejn Osten, sestre Bronte i Dord Eliot ne bi mogle tako da piu, kao to ni ekspir ne bi mogao onako da pie bez Marloua, ili Marlou bez osera, ili oser bez onih zaboravljenih pesnika koji su mu poploali put i koji su ukrotili prirodnu divljinu jezika. Jer remek-dela nisu plodovi koji sluajno niknu u samoi; ona su proizvod mnogih godina zajednikog razmiljanja, razmiljanja celih naroda, tako da iza pojedinanog glasa stoji iskutvo mase. Dejn Osten je trebalo da poloi venac na grob Fani Berni, a Dord Eliot da oda potu robusnoj seni Elize Karter - smeone starice koja je vezala zvonce uz svoje uzglavlje da bi se rano budila i uila grki. Sve ene zajedno trebalo bi da obaspu cveem grob Afre Ben, koji, to je skandalozno ali ne i neprikladno, lei u Vestminsterskoj opatiji, jer ona je za njih izborila pravo da govore ono to misle. Zahvaljujui njoj - nedoslednoj i sklonoj zaljubljivanju kakva je bila - ono to veeras elim da vam poruim ne zvui kao ista fantastika: zaradite par stotina funti godinje svojom pameu. Stigosmo, dakle, do ranog devetnaestog veka. Tu po prvi put nalazim nekoliko polica koje su ispunjene delima ena. Ali, dok sam ih preletala pogledom, prosto mi se nametnulo pitanje: zato su to, uz vrlo malo izuzetaka, sami romani? Poetni impuls bio je poetski. Najvei majstor pesme bila je pesnikinja. I u Francuskoj i u Engleskoj pesnikinje prethode romansijerkama. tavie, pomislih gledajui etiri uvena imena, ta ima Dord Eliot zajedniko sa Emili Bronte? Zar nije arlota Bronte pokazala potpuno nerazumevanje za Dejn Osten? Osim, moda, relevantne injenice da nijedna nije imala dece, nisu se mogle nai etiri tako nesaglasne linosti u jednoj sobi - prosto padamo u iskuenje da predoimo kako bi izgledao njihov susret i razgovor. Ipak, neka udna sila ih je primoravala da piu upravo romane. Moda to ima veze s injenicom da sve potiu iz srednje

klase, pomislih; i s injenicom, na koju e kasnije tako ubedljivo ukazati gica Emili Dejvis, naime da je u devetnaestom veku porodica iz srednje klase raspolagala samo jednom dnevnom sobom. Ako je ena pisala, morala je da pie u zajednikoj dnevnoj sobi. I, kao to se g-ica Najtingejl gorko poalila - ena nikad nema pola sata... za koje bi mogla da kae da su samo njeni - uvek je bivala prekidana. Lake je pisati prozu i beletristiku nego poeziju ili dramu. Potrebno je manje koncentracije. Dejn Osten je tako pisala do smrti. Nije jasno kako je sve to uspela da stvori, pie njen neak u svojim seanjima, jer nikada nije imala svoju radnu sobu u koju bi mogla da se povue; najvei deo posla je morala obaviti u zajednikoj dnevnoj sobi, izloena svakakvim smetnjama. Strogo je pazila da sluge ili posetioci, ili uopte osobe izvan njenog najueg porodinog kruga, ne posumnjaju ime se bavi.11 Dejn Osten je sakrivala rukopis ili ga je pokrivala hartijom za upijanje. Uz to, sva knjievna pouka koju je ena dobijala u ranom devetnaestom veku svodila se na posmatranje karaktera i ralanjivanje oseanja. Na uobliavanje njenog senzibiliteta vekovima je uticala zajednika dnevna soba. Uvek je bila svesna ljudskih oseanja; lini odnosi uvek su joj bili pred oima. Zatim, ne treba da nas udi to je ena iz srednje klase, kad bi se latila pera, pisala romane, iako je prilino oigledno da dve od etiri slavne ene o kojima ovde govorim nisu po prirodi bile romansijerke. Trebalo je da Emili Bronte pie poetske drame; tok snanog uma Dord Eliot trebalo je da se izlije, kad je stvaralako nadahnue zakazalo, u istoriju ili biografski rad. Meutim, one su pisale romane; moe se otii korak dalje, rekoh dok sam s police uzimalaGordost i predrasudu , i tvrditi da su pisale dobre romane. Bez preterivanja i bez elje da se povredi suprotni pol, moe se rei da je Gordost i predrasuda dobra knjiga. U svakom sluaju, niko ne bi trebalo da se postidi kad bi ga zatekli kako pie Gordost i predrasudu. Dejn Osten je ipak bila srena to arke kripe, te moe da sakrije svoj rukopis pre nego to neko ue. Za Dejn Osten bilo je neeg sramnog u pisanju Gordosti i predrasude . Pitam se da li bi roman Gordost i predrasuda bio bolji da Dejn Osten nije tako uporno skrivala rukopis od posetilaca. U elji da to utvrdim, proitah nekoliko stranica; ali nisam mogla da naem nikakve znake da su okolnosti u kojima je pisala imalo otetile njen rad. Tome se moda treba najvie

uditi. Evo ene s poetka devetnaestog veka koja pie bez mrnje, bez gorine, bez straha, bez bunta, bez dranja propovedi. Tako je pisao ekspir, pomislih dok mi je pogled poivao na Antoniju i Kleopatri; i kad ljudi porede ekspira i Dejn Osten, mogu pomisliti da je um kod oboje prevladao sve prepreke; zato mi ne poznajemo Dejn Osten i ne poznajemo ekspira, i zato Dejn Osten proima svaku re koju je napisala, ba kao i ekspir. Ako je Dejn Osten ikako trpela zbog okolnosti u kojima je ivela, onda je to bilo zbog skuenosti ivota koji joj je nametnut. Bilo je nemogue da ena sama nekud izae. Nikada nije putovala; nikad se nije provozala autobusom po Londonu niti je ruala u restoranu. Ali moda je takva bila priroda Dejn Osten, da ne eli ono to nema. Njen dar i okolnosti potpuno su odgovarali jedno drugom. Sumnjam, meutim, da je tako bilo kod arlote Bronte, rekoh, otvorivi Dejn Ejr i poloivi je pored Gordosti i predrasude. Otvorila sam je na dvanaestom poglavlju i pogled mi privue reenica: Moe da me krivi ko god hoe. Za ta su okrivljavali arlotu Bronte, pitala sam se. Onda sam proitala kako je Dejn Ejr imala obiaj da se popne na krov dok je g-da Ferfaks kuvala slatko, i da gleda preko polja u daljinu. I eznula je - zbog toga su je krivili - tada sam ja eznula za snagom vizije koja bi mogla da prevazie to ogranienje; koja bi mogla da dopre do uurbanog sveta, gradova, krajeva punih ivota o kojima sam sluala ali koje nikad nisam videla; tada sam udela za vie praktinog iskustva nego to sam posedovala; vie susreta sa ljudima kao to sam ja, upoznavanja sa razliitim karakterima kojih nema ovde. Procenjivala sam ta je dobro u g-i Ferfaks, a ta je dobro u Adeli; ali ja sam verovala u postojanje drugih i ivahnijih tipova dobrote, i ono u ta sam verovala elela sam da imam. Svako ko hoe moe da me osuuje ako jo dodam da sam s vremena na vreme, kada sam se etala po polju, kada sam ila do kapije i gledala na drum, ili kada sam se, dok se Adela igrala sa svojom dadiljom, a gospoa Ferfaks pravila kremove, pela na trei sprat i izlazila na krov, bludei pogledom daleko preko polja i breuljaka i du vidika - da sam tada eznula da imam mo vizije i da preem te granice i dospem do uurbanog sveta, gradova, krajeva punih ivota, o kojima sam samo sluala, ali koje

nikada nisam videla; da sam tada udela vie za praktinim iskustvima koje nisam imala, elela da imam vie dodira sa svojim svetom, vie poznanstava sa raznim karakterima, nego to sam ih imala ovde. Cenila sam ono to je bilo dobro kod gospoe Ferfaks, i to je bilo dobro kod Adele, ali sam verovala da postoje i druge, razliite dobrote, i ono u ta sam verovala elela sam da posmatram. Ko bi mogao da me za to osuuje? Mnogi, nema sumnje, nazvae me i nezadovoljnicom. ta ja tu mogu. Po prirodi sam nemirna i to me nekad mui do bolova. Najvee mi je olakanje onda kada se sama etam hodnikom na treem spratu, gore-dole, sigurna u tiinu i mir ovog mesta, i kada dozvolim svojoj uobrazilji da ispreda i posmatra ma kakvu viziju - i zacelo bilo ih je puno i toplih; kada pustim srcu da se nadima od radosti, srcu koje se, dok se irilo od jada, irilo i od oseanja ivota i, najbolje od svega, kada posluam priu koja se nikada ne zavrava - priu svoje mate, prianu neprekidno, ubrzanu svima dogaajima, ivotom, vatrom, oseanjima koja sam elela i koja nisam imala u sadanjem ivotu. Uzaludno je rei da ljudska bia treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju da imaju neku akciju i stvorie je ako ne mogu da je nau. Milioni dua osueni su na jo mirniju sudbinu od moje i milioni se u tiini bune protiv takvog udesa. Niko ne zna koliko buntovnika, pored politikih pobunjenika, previre u ljudskim masama na zemlji. Za ene se uopte kae da su vrlo tihe, ali one oseaju isto toliko koliko i ljudi. Njima je potrebno da vebaju svoje moi, one pate zbog suvie strogih stega, zbog potpunog zastoja, ba kao to bi patili i ljudi. Uskogrudo je od njihovih vie povlaenih drugova da kau da one treba da se ogranie samo na to da prave pudinge i pletu arape, da sviraju na klaviru i da vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati, ako one trae da urade neto vie, ili da naue vie nego to je to obiaj proglasio da je dovoljno za njihov pol. U toku mojih usamljenih etnji sluala sam esto kako odjekuje smeh Grejs Pul.12 Ovo je nezgrapan prelaz, pomislih. Smeta nam nemotivisana pojava Grejs Pul. Tok prie je poremeen. Moglo bi se rei, nastavih, i spustih knjigu pored Gordosti i predrasude , da je ena koja je napisala ove

stranice bila darovitija od Dejn Osten; ali kad ih ponovo proitamo i kad uoimo te nagle prelaze, taj jed, uvidamo da ona nije potpuno ispoljila svoj dar. Njene knjige e trpeti zbog toga. Tamo gde treba pisati mirno, ona e pisati gnevno. Pisae nerazumno kad bi valjalo pisati mudro. Pisae o sebi umesto o svojim junacima. Nije se pomirila sa svojom sudbinom. ta joj je preostalo do da umre mlada, nezadovoljna i u gru? Prosto sam morala da se poigram pretpostavkama o tome ta bi se dogodilo da je arlota Bronte imala trista funti godinje - ali nerazborita ena je prodala sva autorska prava na svoje romane za hiljadu petsto funti; da se bolje razumevala u poslove; da je bolje poznavala gradove i ivot u njima; da je imala vie praktinih iskustava, dodira sa sebi slinima; da je poznavala razne ljudske karaktere. Tim reima ona nije ukazala samo na sopstvene romansijerske nedostatke, ve na ogranienja svog pola u to doba. Niko bolje od nje nije znao koliko bi njen dar dobio da se nije istroio u samotnjakim vizijama nad dalekim poljima; da su joj bila zajamena iskustva, susreti sa ljudima i putovanja. Ali oni joj nisu bila zajameni, ve uskraeni; moramo da prihvatimo injenicu da su sve one dobre romane, Vilet, Emu, Orkanske visove, Midlmar, napisale ene koje su imale tek toliko ivotnog iskustva koliko moe da stane u asnu sveteniku kuu; a napisale su ih u zajednikoj dnevnoj sobi te asne kue ene tako siromane da nisu mogle odjednom da kupe vie od dva risa papira na kome e pisati Orkanske visove ili Dejn Ejr. Jedna od njih, istina je, Dord Eliot, nala je izlaz iz nevolja, ali tek toliko da bi se povukla u zabiti letnjikovac u St. Dons Vudu. Tu se skrasila u senci drutvenog negodovanja. elela bih da svima bude jasno, pisala je, da nikad neu pozvati nikoga da doe i poseti me, osim onih koji sami zatrae da ih pozovem; nije li ona ivela u grehu sa oenjenim mukarcem i zar taj prizor ne bi uvredio ednost g-de Smit ili bilo kog ko bi moda sluajno svratio? Mora se povinovati drutvenim pravilima i biti odseena od onoga to se zove svet. U isto vreme, na drugoj strani Evrope, jedan mladi je iveo slobodno, sa Cigankom ili sa velikom damom; iao je u ratove; nesputan i bez moralnih osuda nad glavom, skupljao je sva ona razna iskustva ljudskog ivota koja su mu tako divno posluila kasnije, kad je poeo da pie. Da je Tolstoj iveo u

manastirskoj sredini, u izolaciji sa udatom damom, odseen od onoga to se zove svet, koliko god to bila pouna moralna lekcija, teko da bi, pomislih, napisao Rat i mir. Ali moda bi se moglo zai malo dublje u pitanje o pisanju romana i uticaju pola na romansijera. Ako zatvorimo oi i zamislimo se o romanu kao celini, uinie nam se da je on stvoreno delo koje, poput odraza u ogledalu, ima izvesnu slinost sa ivotom, iako, naravno, s bezbrojnim uproenjima i izoblienjima. U svakom sluaju, to je struktura koja utiskuje trag u duhu, as kvadratna, as u obliku pagode, as isturenih krila i arkada, as vrsto zbijena i kupolasta kao crkva Svete Sofije u Konstantinopolju. Tako se, pomislih, priseajui se nekih uvenih romana, pokree u nama jedno oseanje koje odgovara datom obliku. Ali to oseanje se iznenada mea sa drugima, jer oblik nije nastao iz odnosa kamena prema kamenu, ve iz odnosa ljudskog bia prema ljudskom biu. Zato roman pokree u nama uzajamno neprijateljska i protivrena oseanja. ivot se sukobljava s neim to nije ivot. Otud tekoa da se doe do neke saglasnosti o romanima; zato line predrasude tako snano utiu na nas. S jedne strane, oseamo da ti - junae Done - mora da ivi, ili emo pasti u najdublje oajanje. S druge - oseamo, avaj, Done, da mora umreti, jer to trai oblik knjige. ivot ulazi u sukob s neim to nije ivot. Ali poto roman delimino jeste ivot, mi o njemu sudimo kao o ivotu. Dejms je tip mukarca koji najvie mrzim, rei e. Ili, ovo je jedna besmislena papazjanija, tako neto nikad ne bih mogla oseati. Kad se prisetimo bilo kog slavnog romana, oigledno nam je da je itava struktura beskrajno sloena, jer je sainjena od mnotva razliitih sudova, raznih vrsta oseanja. Neobino je da ijedna tako sastavljena knjiga moe opstati due od godinu-dve, i da engleskom itaocu moe znaiti isto to i ruskom ili kine- skom. A ipak, one se ponekad prosto izvanredno dre. Svojstvo koje tim retkim primerima omoguuje da preive (imala sam na umu Rat i mir) neki nazivaju integritetom, iako to nema nikakve veze sa urednim plaanjem rauna ili sa asnim dranjem u kritinim situacijama. Kad je re o romansijeru, integritet znai sposobnost da se italac uveri u istinitost tiva. Zaista, kaem, nikad ne bih pomislila da bi to moglo tako biti; nisam upoznala ljude koji se tako ponaaju. Ali, vi ste me uverili da je tako,

dakle, tako je. Paljivo osvetljavam svaku reenicu, svaki prizor dok itam - jer nas je, izgleda, Priroda, iz nekih neobjanjivih pobuda, obdarila unutarnjom svetiljkom koja nam omoguuje da sudimo o integritetu romansijera. Ili je pak Priroda, u svom najiracionalnijem raspoloenju, ispisala nevidljivim mastilom na zidovima duha slutnju koju ti veliki umetnici samo potvruju; skicu koja postaje vidljiva kad se prinese plamenu dara. Kad je tako osvetlimo i kad vidimo kako oivljava, uskliknemo od ushienja: to je upravo ono to oduvek oseam, znam i elim! I, kljuajui od uzbuenja, sklapamo knjigu sa izvesnim strahopotovanjem kao neto veoma dragoceno, emu emo se vraati do kraja ivota, i smetamo je na policu, rekoh, sklopih Rat i mir i smestih ga na policu. Ako, pak, te sirote reenice koje izlaemo proveri u prvi mah izmame iz nas gotovo trenutan i snaan odziv svojim ivim bojama i smelim potezima, a onda se sve zaustavi, to znai da ih je neto omelo u razvoju; ili ako na svetlost iznesu samo bledunjavo piskaranje u jednom uglu i nekakvu mrlju u drugom, te se ne pojavi nita dovreno i neokrnjeno, uzdahnemo razoarani i kaemo: Jo jedan promaaj. Ovaj roman je negde zakazao. A u najveem broju, naravno, romani negde zakau. Mata posrne pod ogromnim naporima. Vizija je zbrkana; nije vie u stanju da razlikuje istinito od lanog; autor vie nema snage da nastavi sa ogromnirn radom koji u svakom trenutku iziskuje korienje mnogih razliitih sposobnosti. Ali, kako na sve to utie pol romansijera, upitah se, gledajui u Dejn Ejr i ostale. Da li bi injenica da je ona enskog pola na bilo koji nain omela njen integritet romansijerke - onaj integritet koji smatram kimom svakog pisca? Eto, u navedenom odlomku Dejn Ejr jasno se moe videti da je gnev okrnjio integritet romansijerke arlote Bronte. Napustila je svoju priu kojoj je trebalo da se posveti do kraja i usmerila panju na neki lini bol. Setila se kako je bila prikraena za svoj deo iskustva - kako je morala da ami u parohiji krpei arape, dok je u stvari elela da slobodno luta svetom. Ogorenje je skretalo s puta njenu matu, i mi to oseamo. Ali njenu matu je rastrzalo i mnogo ta drugo osim gneva. Na primer, neznanje. Roesterov portret je slikan u mraku. Oseamo da se tu umeao i strah; ba kao to neprestano oseamo i kiselost koja je posledica pritiska, patnju koja tinja u dubini, ispod strasti, ogorenje koje u te divne knjige utiskuje

gr bola. Poto roman i stvarni ivot imaju mnogo zajednikog, i njihove vrednosti su donekle zajednike. Meutim, oigledno je da se enske vrednosti veoma esto razlikuju od onih koje je stvorio drugi pol; to je prirodno. Ipak, muke vrednosti su nadmone. Grubo govorei, fudbal i sport su vani, praenje mode, kupovina odee su triavi. A te vrednosti se neizbeno prenose iz ivota u knjievnost. Ovo je znaajna knjiga, tvrde kritiari, jer se bavi ratom. Ono je nevana knjiga jer se bavi oseanjima ena u jednom salonu. Scena na bojnom polju je vanija od scene u radnji - na svakom mestu, i jo mnogo suptilnije, odraava se razlika u vrednostima. Zbog toga je cela struktura romana ranog devetnaestog veka, to se tie ena, nastala iz uma koji je malo skretao s puta; priklanjanje spoljanjem autoritetu izmenilo je njegovu istu viziju. Ako prelistate te stare, zaboravljene romane i oslunete ton kojim su napisani, uoiete da je spisateljica bila izloena kritici; nekad se branila agresivnou, nekad pomirljivou. Priznavala je da je samo ena ili je uporno isticala da je isto tako dobra kao i mukarac. Primala je tu kritiku onako kako joj je nalagao temperament, tiho i smerno, ili gnevno i odreito. I u jednom i u drugom sluaju mislila je o neem drugom, a ne o samoj stvari. Njena knjiga nas opominje. Postoji pukotina u njenom sreditu. Pomislih na sve enske romane koji su rasuti po londonskim antikvarnicama, kao male pirgave jabuke po vonjacima. Zbog te pukotine u sredini su istrulile. Autorka je menjala svoje vrednosti priklanjajui se tuim uverenjima. Ali, ene nisu mogle izbei skretanje na ovu ili onu stranu. Koliki dar, koliki integritet je bio potreban da se, uprkos kritikama, usred patrijarhalnog drutva, vrsto prione uz sopstveno vienje stvari i da se od njega ne odstupi ni za korak. To su uspele samo Dejn Osten i Emili Bronte i tako su dodale svojim eirima jo jedno, moda najlepe pero. Pisale su kao to piu ene, a ne kao to piu mukarci. Od hiljadu ena koje su tada pisale jedino se one nisu nimalo obazirale na neprekidne opomene venog pedagoga - pii ovo, pii ono. Samo su njih dve bile gluve za taj uporni glas, koji as guna, as soli pamet, as dominira, as je ucveljen, as zaprepaen, as ljutit, as pokroviteljski nastrojen, taj glas koji ne moe da ostavi ene na miru, ve ih stalno prati, poput kakve odve revnosne guvernante i zaklinje ih, kao ser

Igerton Bridis, da budu rafinirane; uplie kritiku pola ak i u kritiku poezije;13 upozorava ih da, ako ele da budu valjane i da osvoje neku pretpostavljam sjajnu - nagradu, moraju ostati u izvesnim granicama koje dotini gospodin smatra prikladnim - ...enski romansijeri mogu se pribliiti izvrsnosti samo ako hrabro priznaju ogranienja svog pola.14 Ta reenica predstavlja rezime ovog pitanja, i ako vam kaem, na vae nemalo iznenadenje, da nije napisana avgusta 1828. ve avgusta 1928, sloiete se, verujem, da ona, ma kako nam sad izgledala zabavna, izraava masovno mnjenje - neu sad mutiti stare bare, pokupiu samo ono to mi je samo od sebe doplovilo do nogu - koje je bilo mnogo borbenije i glasnije pre sto godina. Mlada ena koja se 1828. mogla ogluiti o sve te uvrede, prekore i obeanja morala je biti nepokolebljiva kao stena. Morala je imati mnogo buntovnikog ara da bi rekla: knjievnost se ne moe kupiti. Ona je pristupana svima. Nikom neu dopustiti, pa ni g. uvaru, da me otera s travnjaka. Zakljuajte svoje biblioteke ako hoete, ali nema te kapije, te brave i katanca kojim ete ograniiti slobodu mog duha. Meutim, koliki god da je bio uticaj obeshrabrenja i kritika na njihovo pisanje - a verujem da je bio veoma veliki - neuporedivo znaajnija je bila tekoa s kojom su se suoavale (i dalje govorim o romansijerkama ranog devetnaestog veka) kad je trebalo da stave misli na papir: naime, one iza sebe nisu imale tradiciju, ili je pak ta tradicija bila tako kratka i krnja da im nije mogla mnogo pomoi. Jer, ako smo ene, mislimo kroz svoje majke. Beskorisno je obraati se za pomo velikim piscima mukog pola, iako, naravno, moemo uivati u njihovim delima. Lem, Braun, Tekeri, Njumen, Stern, Dikens, De Kvinsi - svejedno ko - jo nikad nisu pomogli eni, iako je od njih mogla da naui poneki trik i da ga prilagodi svojim potrebama. Teina, tempo, napredovanje mukog uma isuvie su razliiti te joj on ne moe mnogo pomoi. ovekoliki majmun je isuvie daleko da bi bio od koristi. Kad je stavila pero na papir, moda je prvo otkrila da ne postoji nikakva opta reenica koju bi mogla preuzeti za svoje potrebe. Veliki romansijeri poput Tekerija, Dikensa i Balzaka pisali su prirodnu prozu, brzu ali ne i aljkavu, izraajnu ali ne i preciznu, koja je imala sopstvenu boju, a ipak je bila opte vlasnitvo. Zasnivali su je na reenici koja je u to vreme bila u optoj upotrebi. A ona je izgledala otprilike ovako: Veliina

njihovih dela za njih nije bila razlog da zastanu, ve da nastave. Za njih nije bilo veeg uzbuenja niti zadovoljstva od bavljenja sopstvenom umetnou i beskonanog stvaranja istine i lepote. Uspeh nas podstie na dalje napore, a navika olakava uspeh. To je muka reenica; iza nje moemo videti Donsona, Gibona i ostale. Ta reenica nije bila pogodna za ensku upotrebu. Uprkos svom velianstvenom proznom talentu, arlota Bronte se saplela i pala s tim nezgrapnim orujem u rukama. Dord Eliot je pisala grozote koje se ne daju opisati. Dejn Osten ju je pogledala, podsmehnula se i izmislila savreno prirodnu, lepo oblikovanu reenicu, koja je njoj odgovarala i od koje se nikada nije razdvajala. Tako je, s manje nadarenosti za pisanje nego to je imala arlota Bronte, mnogo vie uspela da kae. Zaista, poto su sloboda i punoa izraza sutina umetnosti, takav nedostatak tradicije i takvo nedovoljno i neadekvatno orue enama su svakako mnogo oteavali pisanje. Osim toga, knjiga nije sainjena od reenica koje su poreane jedna do druge, ve od reenica koje tvore, ako pomae slikovitost, arkade i kupole. A i taj oblik su stvorili mukarci iz sopstvenih potreba i za sopstvenu upotrebu. Nema razloga da mislimo da oblici epa ili poetske drame odgovaraju eni imalo vie nego ta reenica. Ali sve starije knjievne forme su ve bile otvrdle i okotale u vreme kad je ona postala pisac. Jedino je roman bio dovoljno mlad i savitljiv u njenim rukama moda jo jedan razlog to je pisala romane. Ipak, ko moe da kae da je ak i sada roman (stavljam ga pod navodnike da bih naglasila kako tu re ne smatram sasvim prikladnom), ko moe da kae da je ak i ta najfleksibilnija forma na pravi nain oblikovana za njenu upotrebu? Bez sumnje emo je zatei kako ga tee da bi dobila oblik koji njoj odgovara, im bude u stanju da slobodno koristi svoje udove; i za poeziju u sebi priprema ona jedno novo sredstvo, koje ne mora biti stih. Jer ta poezija jo nije nala svoj izraz. I stadoh da nagaam kako bi danas ena pisala poetsku tragediju u pet inova. Da li bi koristila stihove? Zar ne bi pre koristila prozu? Ali ta teka pitanja lee u izmaglici budunosti. Moram da ih ostavim, ako ni zbog ega drugog, ono zato to me odvlae od moje teme u besputne ume gde u se izgubiti i gde e me, vrlo verovatno, pojesti divlje zveri. Ne bih elela, a sigurna sam da ni vi to ne traite od mene, da nainjem tu tako

neveselu temu, budunost romana; zato u ovde samo na trenutak zastati da vam skrenem panju na ogromnu ulogu koju e u toj budunosti, barem to se tie ena, morati da odigraju fiziki uslovi. Knjiga mora, na neki nain, da bude prilagoena telu, i odvaiemo se da kaemo kako enske knjige treba da budu krae, zbijenije od onih koje piu mukarci, i da imaju oblik koji ne zahteva duge sate upornog i neometanog rada. Jer ometanja e uvek biti. Pored toga, nervi koji hrane mozak razliiti su, izgleda, kod ene i mukarca, i ako elimo da svi rade najbolje to mogu, moramo otkriti ta im najvie odgovara - da li, na primer, enama odgovara onakav raspored predavanja kakav su, verovatno, smislili monasi pre vie stotina godina; kakva im je smena rada i odmora potrebna - pri tome ne mislimo da odmor znai nita ne raditi, ve raditi neto drugo; kakva je priroda te razlike? Sve to treba razmotriti i otkriti; sve je to deo pitanja o enama i knjievnosti. Ali, nastavih, i prioh opet polici s knjigama, gde da naem studiju o psihologiji ene koju je napiala ena? Ako cnama nije dozvoljeno da se bave medicinom zato to nisu u stanju da igraju fudbal... Na sreu, moje misli udarie drugim tokom.

V
Lutajui tako, stigoh i do polica na kojima se nalaze knjige ivih pisaca, ena i mukaraca; sad je, naime, broj knjiga koje su napisale ene gotovo jednak broju knjiga iji su autori mukarci. Ili, ako to i nije sasvim tano, ako su mukarci jo uvek govorljiviji pol, u svakom sluaju je izvesno da ene ne piu vie iskljuivo romane. Tu su knjige Dejn Herison o grkoj arheologiji, knjige Vernone Li o estetici, knjige Gertrude Bel o Persiji. Tu su knjige o raznovrsnim temama koje u proloj generaciji nijedna ena nije smela ni da dotakne. Tu su poezija, drama i kritike; istorije i biografije, putopisi, knjige o obrazovanju i nauni radovi; tu je nekoliko filozofskih, naunih i ekonomskih knjiga. Pa iako romani preovlauju, moda su se sami romani toliko promenili zbog druenja sa knjigama iz drugaijeg jata. Prirodna jednostavnost i epsko doba enskog pisanja moda su proli. Moda su itanje i kritika dali eni iri uvid, veu suptilnost. Moda je istroen autobiografski impuls. Ona moda poinje da koristi pisanje kao umetnost, ne kao metod samoizraavanja. Meu ovim novim romanima moe da se nae odgovor na vie takvih pitanja. Nasumice dohvatih jedan od njih. Stajao je na samom kraju police, zvao s e ivotna avantura, ili slino, od Meri Karmajkl, a objavljen je ovog oktobra. Izgleda da joj je to prva knjiga, rekoh sebi, ali moramo je itati kao da je poslednji tom jednog relativno dugog niza. Kao da se nastavlja na sve one druge knjige koje sam preletela pogledom - na pesme ledi Vinilsi i komade Afre Ben i romane etiri velike romansijerke. Jer knjige se nastavljaju jedna na drugu, uprkos naoj navici da o njima sudimo odvojeno. A isto tako nju - ovu nepoznatu enu - moram da smatram potomkom svih onih ostalih ena u ije sam ivotne uslove zavirila i da vidim koje od njihovih osobina i ogranienja je nasledila. I tako se, sa uzdahom - poto romani esto predstavljaju sredstvo za umirenje, a ne protivotrov, i uljuljkuju nas u blagi dreme umesto da nas razbude svojim plamenom - latih sveske i olovke i uronih u ivotnu avanturu, prvi roman Meri Karmajkl.

Za poetak, preleteh stranicu pogledom. elim da osetim njene reenice, rekoh, dok mi se mozak ne napuni plavih i smeih oiju i odnosa Kloe i Rodera. Bie vremena i za to, ali prvo moram da vidim dri li ona u ruci pero ili pijuk. Izgovorih naglas nekoliko reenica. Ubrzo mi postade jasno da neto nije u redu. Reenice nisu neosetno prelazile jedna u drugu. Neto je kripalo, neto je grebalo. Ponegde bi mi neka re blesnula u oi, otela se, kako se govorilo u starim komadima. Kao kad neko bezuspeno kresne ibicu, pomislih. Ali zato, upitah je kao da je tu, pored mene, zato ti ne odgovaraju reenice Dejn Osten? Treba li ih sve otpisati samo zato to su Ema i g. Vudhaus mrtvi? alosno je, uzdahnuh, to tako mora da bude. Jer dok Dejn Osten prelazi s melodije na melodiju kao Mocart s pesme na pesmu, kad ita ovo tivo ima utisak da si na puini u otvorenom amcu. as si gore, as dole. Ta suvoa i ta zadihanost mogu znaiti da se neeg plaila; moda je strahovala da e je proglasiti sentimentalnom; ili moda ima na umu da se ensko pisanje povezuje s cvetnim epitetima, pa mu zato dodaje previe trnja; ali dok ne proitam scenu dovoljno paljivo, ne mogu da kaem da li to govori ona sama ili neko drugi. U svakom sluaju, ona nam ne smanjuje vitalnost, pomislih i stadoh da itam paljivije. Ali nagomilava previe injenica. Nee moi ni polovinu da iskoristi u knjizi ovog obima (upola manjoj od Dejn Ejr). Meutim, polazilo joj je za rukom da sve nas - Rodera, Kloe, Oliviju, Tonija i g. Bigama - vozi uz reku u tom amiu. Stani malo, rekoh i zavalih se u stolici, ovo mora paljivo da razmotri pre no to krene dalje. Skoro sam sigurna, rekoh sebi, da Meri Karmajkl izvodi neki trik s nama. Oseam se kao u lunaparku kad kabina naglo krene nagore, umesto da potone kao to sam oekivala. Meri se uplie i menja oekivani sled dogaaja: prvo je razbila reenicu; sada je razbila sled. Vrlo dobro, ona ima puno pravo da uradi i jedno i drugo, ako to ne ini radi samog razbijanja ve radi stvaranja. Moi u da utvrdim ta radi tek kad se uhvati ukotac s nekom situacijom. Dau joj potpunu slobodu, rekoh, da odabere koja e to situacija biti; moe je napraviti od limenih bokala i starih ajnika ako hoe; ali mora me ubediti da iskreno veruje u tu situaciju; a zatim, kad je napravi, mora s njom da se suoi. Mora da krene u napad. I, reena da izvrim prema njoj svoju dunost itateljke ako ona prema meni ispuni svoju

dunost spisateljice, okrenuh stranicu i poeh da itam... Izvinite to ovako naglo prekidam. Da nema ovde prisutnih mukaraca? Dajete li re da se iza one crvene zavese tamo ne krije prilika ser arlsa Birona? Sve smo ene, uveravate me? Onda mogu da vam kaem da su prve sledee rei koje sam proitala bile: Kloe je volela Oliviju... Ne trzajte se. Ne crvenite. Priznajmo ovde, meu svojima, da se takve stvari ponekad deavaju. Ponekad ene zaista vole ene. Kloe je volela Oliviju, itam. I sinu mi kako je to ogromna promena. Kloe je volela Oliviju moda prvi put u knjievnosti. Kleopatra nije volela Oktaviju. Antonije i Kleopatra bi bili potpuno drugaiji da jeste! Ovako, pomislih i dozvolih panji da malo odluta od ivotne avanture, cela stvar je pojednostavljena, konvencionalizovana, ako smem da kaem apsurdna; jedino to Kleopatra osea prema Oktaviji jeste ljubomora. Da li je ona via od mene? Kako se elja? Za dramu, moda, vie i nije potrebno. Ali koliko bi bilo zanimljivije da je odnos izmedu te dve ene sloeniji. Svi ti odnosi meu enama, rekoh, prisetivi se na brzinu divne galerije enskih knjievnih likova, suvie su jednostavni. Toliko toga je izostavljeno, a da nije ni isprobano. Pokuah da se setim bar jednog sluaja iz moje lektire u kome su dve ene predstavljene kao prijateljice. Ima neeg od toga u Dijani sa raskra. One su poverenice, naravno, kod Rasina i u grkim tragedijama. Tu i tamo su majke i kerke, ali skoro bez izuzetaka su prikazane u odnosu prema mukarcima. Zar nije udno to to su sve velike ene iz romana, sve do Dejn Osten, prikazane ne samo iz perspektive drugog pola, ve i u odnosu prema drugom polu? A to je tek mali deo eninog ivota; meutim, lako se moe dogoditi da mukarac ne upozna ak ni taj mali deo zato to ga opaa kroz crne ili ruiaste naoare pola. Verovatno zbog toga knjievne junakinje imaju udnu prirodu; zato su ili nezamislive lepotice ili krajnje grdobe; zato su ili rajski dobre ili pakleno pokvarene - zato to e ih njihovi ljubavnici gledati na jedan nain kad ljubav cveta a na drugi poto se ugasi, ovako kad imaju uspeha, onako kad su nesreni. Naravno, to ne vai u potpunosti za pisce devetnaestog veka. Tu ena postaje raznolikije i sloenije bie. U stvari, moda je upravo elja da piu o enama navela mukarce da postepeno napuste poetsku dramu u kojoj ima mnogo nasilja i tek malo

mesta za enu, i da izmisle roman kao mnogo pogodniju formu. ak i tada je oigledno, ak i u Prustovom delu, da je mukarac strano sputan i pristrasan u poznavanju ena, kao i ena u poznavanju mukaraca. Pogledah opet onu stranicu: isto je tako oigledno da ene, ba kao i mukarci, imaju i druga interesovanja osim venih kunih zanimanja. Kloe je volela Oliviju. Zajedno su radile u laboratoriji... itala sam dalje i otkrila da su te dve mlade ene bile zaposlene na obradi jetre, koja se izgleda koristi u leenju perniciozne anemije, iako je jedna od njih bila udata i imala - mislim da je tano to to tvrdim - dvoje male dece. Ranije bi se to moralo izostaviti, i divan portret ove dve izmiljene ene postao bi mnogo jednostavniji i monotoniji. Pretpostavimo, na primer, da su mukarci predstavljeni u knjievnosti samo kao oboavaoci ena, a da nikad nisu bili prijatelji s mukarcima, vojnici, mislioci, sanjari; koliko bi im malo uloga u ekspirovim komadima bilo dodeljeno; kako bi knjievnost trpela! Moda bismo imali najvei deo Otela i dobar deo Antonija, ali ne bi bilo Cezara, ni Bruta, ni Hamleta, ni Lira, ni aka - knjievnost bi neverovatno osiromaila, kao to knjievnost zaista jeste neizmerno osiromaena zbog vrata koja su se zatvarala enama. Kad su bile udavane protiv svoje volje, kad su ih drali u jednoj sobi i na jednom poslu, kako je dramatiar mogao da ih predstavi celovito, zanimljivo ili istinito? Jedini mogui tuma bila je ljubav. Pesnik je bio primoran da bude strastan ili gorak, osim, naravno, ako nije izabrao da mrzi ene, to je pre moglo da znai da on njima nije bio privlaan. Dakle, ako Kloe voli Oliviju, i njih dve rade zajedno u laboratoriji, to samo po sebi ini njihovo prijateljstvo raznovrsnijim i dugotrajnijim jer e biti manje lino; ako Meri Karmajkl ume da pie, a ja sam poela da uivam u nekim osobinama njenog stila; ako ima svoju sobu, u ta nisam sasvim sigurna; ako ima svojih pet stotina funti godinje - ali to tek treba da se dokae - onda se, mislim, dogodilo neto veoma znaajno. Jer ako Kloe voli Oliviju, i ako Meri Karmajkl zna kako to da izrazi, ona e upaliti baklju u onoj velikoj prostoriji u koju do sada niko nikad nije kroio. Ta prostorija je sva u polusvetlu i dubokim senkama, poput krivudavih peina kroz koje idemo sa sveom, pogledajui as uvis, as prema tlu, ne znajui gde emo zakoraiti. Vratih se svom tivu i proitah

da Kloe posmatra Oliviju dok ova stavlja teglu na policu i upozorava je kako je vreme da ide kui, svojoj deci. Taj prizor nije vien od postanka sveta, uzviknuh. I sama sam posmatrala, vrlo radoznalo. elela sam, naime, da vidim kako je Meri Karmajkl pokuala da uhvati te pokrete koji nikad nisu zabeleeni, te nikad neizgovorene ili poluizgovorene rei, koje se oblikuju, opipljive kao senke leptirica na tavanici, kad su ene same, neosvetljene udljivom i obojenom svetlou drugog pola. Nee smeti da die, rekoh, itajui dalje, ako to hoe da uradi; jer su ene tako sumnjiave prema svakom interesovanju koje nema neki oigledan motiv iza sebe, tako strano naviknute na skrivanje i potiskivanje, spremne da nestanu na treptaj oka koje se okree u njihovom pravcu. Jedini nain da to uradi, pomislih, obraajui se Meri Karmajkl kao da je tu, jeste da pria o neem drugom, da uporno gleda kroz prozor i da tako zabelei, ne olovkom u svesci, ve najkraim stenografskim znacima, reima koje nisu jo ni slogovi, ta se dogaa kad Olivija - organizam koji je bio u senci stene svih ovih milion godina - oseti kako svetlost pada na nju i vidi kako do nje stie komad udne hrane - znanje, avantura, umetnost. I ona posee za njim, pomislih i ponovo podigoh pogled sa stranice, i mora da stvori neku novu kombinaciju svojih izraajnih sredstava, snano razvijenih u druge svrhe, tako da upije novo u staro a da ne poremeti beskrajno zamrenu i sloenu ravnoteu celine. Ali, naalost, uradila sam neto to sam vrsto reila da ne radim; mehaniki sam skliznula u pohvalu sopstvenom polu. Snano razvijena i beskrajno sloena - to su neosporno rei hvale, a hvaliti svoj pol uvek je sumnjivo, a esto i glupo; tavie, u ovom sluaju, kako to da se pravda? Ne moe da pride geografskoj mapi i da kae, Kolumbo je otkrio Ameriku, a Kolumbo je bio ena; niti da uzme jabuku i primeti, Njutn je otkrio zakon gravitacije, a Njutn je bio ena; niti da pogleda u nebo i kae, avioni mi lete nad glavom, a avione su izumele ene. Nema znaka na zidu prema kojem bi se merila tana visina ena. Ne postoji paljivo izdeljen metar kojim moe da izmeri svojstva dobre majke ili odane kerke, ili verne sestre ili sposobne domaice. Jo i danas ima malo ena koje su zavrile umverzitet; one se jo nisu ozbiljno okuale u uglednim zanimanjima, u vojsci i mornarici, trgovini, politici i diplomatiji. ak ni u

ovom trenutku o njima se ne zna mnogo. Ali ako hou da znam sve to ljudsko bie moe da mi kae, na primer, o ser Holeju Betsu, treba samo da otvorim izvesnu knjigu i nai u: dobio je te i te diplome, poseduje zamak, ima naslednika, bio je sekretar Odbora, zastupa Veliku Britaniju u Kanadi, primio je izvestan broj poasnih diploma, pohvala, medalja i drugih odlikovanja kojima su trajno overene njegove zasluge. Vie od toga o ser Holeju Betsu moe da zna samo provienje. Zato, kad za ene kaem snano razvijene, beskrajno sloene, nisam u mogunosti da proverim svoje rei ni u Vitakeru ni u Debreu ni u Univerzitetskom kalendaru. ta da radim u tom neugodnom poloaju? Ponovo pogledah ormar s knjigama. Bile su tu biografije: Donson, Gete, Karlajl, Stern, Kuper, Seli, Volter, Brauning i mnogi drugi. I poeh da mislim o svim tim velikim mukarcima koji su iz ovog ili onog razloga oboavali izvesne osobe suprotnog pola, traili njihovo drutvo, iveli s njima, poveravali im se, udvarali, pisali o njima, verovali im i pokazivali u odnosu na njih ono to se moe opisati samo kao potreba i zavisnost. Usudila bih se da tvrdim da svi ti odnosi nisu bili apsolutno platonski, ali ser Vilijam Donson Hiks bi to verovatno poricao. Meutim, mogle bismo jako da pogreimo u odnosu na te znamenite mukarce ako bismo insistirale na tome da su oni iz tih branih saveza dobijali samo udobnost, laskanje i telesne prijatnosti. Oni su dobili, to je oigledno, neto to njihov pol nije bio u stanju da im prui; i moda ne bi bilo brzopleto ako bismo to dalje definisali - ne navodei nesumnjivo rapsodine rei tih pesnika - kao neki podstrek, neko obnavljanje stvaralake moi, koje moe da daruje samo suprotan pol. On bi otvorio vrata salona ili deje sobe, pomislih, i naao bi je moda meu decom, ili s vezom na krilu - u svakom sluaju, to sredite nekog razliitog poretka i sistema ivota, i kontrast izmeu tog sveta i njegovog sopstvenog, koji je moda sudnica ili Donji dom, smesta bi ga osveili i ojaali; a zatim bi usledila, ak i u najjednostavnijem razgovoru, takva prirodna razlika u stavovima da bi se njegove usahle ideje opet oplodile; pogled na nju koja stvara u materijalu razliitom od njegovog tako bi oiveo njegovu stvaralaku mo da bi njegov sterilni um neprimetno opet poeo da planira onu reenicu ili scenu koja mu je nedostajala kad je stavio eir na glavu i poao da je vidi. Svaki Donson ima svoju Treli i vrsto je

se dri iz ovih razloga, i kad se Treli uda za svog italijanskog uitelja muzike, Donson napola poludi od besa i gnuanja, jer ne samo da e mu nedostajati prijatne veeri u Stretemu, ve svetlost njegovog ivota kao da se utulila. ak i ako nisi dr Donson, Gete, Karlajl ili Volter, moe da oseti, iako mnogo drugaije od tih velikih mukaraca, prirodu one sloenosti i mo one snano razvijene stvaralake sposobnosti kod ena. Ue u sobu - ali morala bi se upregnuti sva sredstva engleskog jezika, i bila bi potrebna itava jata nezakonito skovanih novih rei da bi ena mogla da kae ta se dogaa kad ona stupi u sobu. Te sobe se potpuno razlikuju; ili su mirne, ili u njima tutnji; gledaju na more ili, pak, na zatvorsko dvorite; u njima se sui ve na konopcu, ili se presijavaju od opala i svile; otre su kao konjska struna ili meke kao paperje - dovoljno je ui u bilo koju sobu u bilo kojoj ulici pa da ti se cela ta krajnje sloena snaga enskosti srui u lice. Kako bi i moglo biti drugaije? Jer ene su sedele u kui sve ove milione godina, tako da su danas i sami zidovi proeti njihovom stvaralakom snagom, koja je, zapravo, toliko prepunila cigle i malter da bi sad morala nai novu oduku u peru, etkici, biznisu i politici. Ali ta stvaralaka mo se veoma razlikuje od stvaralake moi mukaraca. Moramo zakljuiti da bi nastala ogromna teta kad bi se ta mo ometala ili troila uludo, jer je vekovima sticana kroz najsuroviju disciplinu i nema niega to bi je zamenilo. Bila bi ogromna teta kada bi ene pisale kao mukarci, ili kad bi ivele kao mukarci, ili kad bi izgledale kao mukarci; jer, budui da je postojanje samo dva pola sasvim neadekvatno kad pogledamo koliko je svet ogroman i raznovrstan, kako bismo se snalazili samo s jednim? Zar obrazovanje ne treba da pokae i da osnai razlike pre nego slinosti? Jer i ovako imamo previe slinosti, ukoliko bi se neki istraiva vratio i doneo vest da postoje drugi polovi koji gledaju drugaija neba kroz grane drugaijeg drvea, to bi bila najvea usluga oveanstvu; a mi bismo imale ogromno zadovoljstvo da posmatramo kako profesor X panino traga za drvenim metrima pomou kojih e dokazati svoju superiornost. Meri Karmajkl e se, pomislih dok sam jo lebdela neposredno iznad teksta, ograniiti na ulogu posmatraa. Strahujem da bi mogla podlei iskuenju naturalizma - to je, po mom miljenju, najnii ogranak vrste - i

odrei se kontemplativnog romana. Ima toliko novih injenica koje moe da posmatra. Ne mora vie da se ograniava na ugledne kue vie srednje klase. Poseivae, ne iz velikodunosti i saaljenja, ve u duhu jednakosti, one male namirisane sobe u kojima sede kurtizana, bludnica i dama sa mopsom. One jo uvek tamo sede u vazda istim neukusnim haljinama u koje ih je mukarac na silu odenuo. Ali Meri Karmajkl e izvaditi svoje makaze i sve e im tesno prionuti na svako udubljenje i izboinu. Biemo iznenaeni - ali sve u svoje vreme - kad vidimo te ene onakve kakve jesu; samo, moramo popriekati, jer e Meri Karmajkl jo biti optereena onom smetenou u prisustvu greha koju smo nasledile od seksualnog varvarstva. Jo e je sapinjati bezvredni i izanali okovi klase. Medutim, ene najee nisu ni bludnice ni kurtizane, niti provode itava letnja popodneva milujui mopsove na pranjavom pliu. A ta onda rade? U mislima mi iskrsnu jedna od onih dugih ulica negde juno od reke, s beskrajnim redovima kua koje su naseljene bezbrojnim stanarima. Okom mate spazih veoma staru damu kako prelazi ulicu drei podruku jednu sredovenu enu, moda svoju ker; obe su tako besprekorno unirane i umotane da moemo zakljuiti kako je njihovo popodnevno oblaenje pravi ritual; ta odea se sigurno preko leta odlae u ormar s kamforom. One prelaze ulicu u vreme kad se pale lampe (jer sumrak je njihov omiljeni as), i mora da to rade godinama. Starija se blii osamdesetoj, ali ako je neko zapita ta za nju predstavlja njen ivot, rei e da se sea ulica osvetljenih zbog bitke kod Belaklave ili da je ula plotune kojima je u Hajd parku oglaeno roenje Edvarda Sedmog. A ako bi je neko zapitao, u elji da izdvoji jedan trenutak jednog odreenog dana i godinjeg doba: A ta ste radili petog aprila 1868, ili drugog novembra 1875, pogledala bi ga zbunjeno i rekla da nieg ne moe da se seti, jer svi rukovi su skuvani, svi tanjiri i oljice oprani; deca poslata u kolu i otila u svet. Nita od svega toga nije ostalo. Ni u jednoj biogratiji ili istoriji nema nijedne rei o tome. A romani, i nehotice, neminovno lau. Sve te beskrajno neistraene ivote tek treba zabeleiti, rekoh obraajui se Meri Karmajkl kao da je prisutna; i produih u mislima kroz londonske ulice, oseajui u mati pritisak nemutosti, gomilanje ivota o kojima se nita ne zna, bilo da je re o enama koje podboene stoje na uglovima

ulica, s prstenjem koje im se useklo u debele prste, i svoj govor propraaju pokretima ruku neoekivanim i ivim poput ekspirovih rei; ili o prodavaicama ljubiica i ibica i staricama koje su zauzele busiju u ulazima; ili pak o devojkama bez doma ija lica, as vedra as smrknuta, nagovetavaju nailazak mukaraca i ena i odraavaju treperave svetiljke u izlozima. Sve e to morati da istrai drei svoju baklju vrsto u ruci, rekoh Meri Karmajkl. Iznad svega, mora da osvetli sopstvenu duu, sa svim njenim dubinama i pliacima, tatinama i velikodunostima, i da kae ta za tebe znae tvoja lepota ili tvoja neuglednost, i kakav je tvoj odnos prema promenljivom i hirovitom svetu rukavica, cipela i stvarica koje se njiu tamo-amo meu lakim mirisima to se iz parfimerijskih boica sputaju niz arkade enskih haljina do poda od lanog mermera. Naime, tad u mislima stupih u radnju s podom od crnih i belih ploica; bila je ukraena udesno lepim arenim lutkama. Meri Karmajkl bi mogla u prolazu da baci pogled ba tu, pomislih, jer je taj prizor podesan za pero isto kao i sneni vrhovi ili stenoviti obronci Anda. A tu je i ona devojka iza kase - volela bih da dobijem istinitu povest njenog ivota im izae sto pedeseta Napoleonova biografija ili sedamdeseta studija o Kitsu i njegovoj upotrebi miltonovskih inverzija, koju stari profesor Z. i slini njemu trenutno piu. A zatim sam nastavila oprezno, na vrhovima prstiju (takva sam kukavica, toliko sam uplaena od bia koji se jednom umalo nije spustio na moja plea), da apuem kako bi trebalo da naui i da se podsmehne, bez gorine, sujetama (ili bolje rei neobinim osobinama, jer su to manje uvredljive rei) drugog pola. Jer na potiljku postoji mrlja veliine novia koju sam na sebi nikad ne moe primetiti. To je jedna od boljih usluga koje jedan pol moe da uini drugom - da mu opie tu mrlju veliine novia na potiljku. Pomislite koliko su koristi ene imale od Juvenalovih opaski; od Strindbergove kritike. Pomislite koliko su humano i pronicljivo mukarci, od najranijeg doba, isticali to tamno mesto na enskom potiljku! I kad bi Meri bila jako hrabra i jako potena, zala bi za lea drugog pola i ispriala nam ta je tamo otkrila. Prava i potpuna slika mukarca nee biti naslikana sve dok neka ena ne opie tu mrlju veliine novia. G. Vudhauz i g. Keuabon su mrlje te veliine i takve prirode. Naravno da joj niko razborit ne bi savetovao da se dri podsmevanja i ruganja i da joj to bude

stalna namera - knjievnost pokazuje koliko je isprazno ono to je napisano u tom duhu. Budi iskrena, trebalo bi joj rei, i rezultat e sigurno biti udesno zanimljiv. Obogatie komediju. Sigurno e otkriti nove injenice. Meutim, bilo je krajnje vreme da opet spustim pogled na tekst. Umesto da nagaam ta bi Meri Karmajkl mogla da pie i ta bi trebalo da pie, bilo bi bolje da vidim ta je Meri Karmajkl stvarno napisala. Ponovo se dadoh na itanje. Setih se da sam joj neke stvari prebacivala. Razbila je reenicu Dejn Osten i tako mi nije dala priliku da budem ponosna na svoj savren ukus, na svoje izbirljivo uho. Naime, bilo je beskorisno da kaem: Da, da, sve je to lepo, ali Dejn Osten je pisala mnogo bolje od tebe, kad sam morala da priznam da nije bilo nikakve dodirne take meu njima. A zatim je otila korak dalje i razbila tok radnje - oekivani redosled dogadaja. Moda je to uinila nesvesno, jednostavno ostavljajui stvarima njihov prirodan red, kakav bi im dala ena kad pie kao ena. Ali to je izazivalo zbunjenost; ovek nije mogao da vidi kako nadolazi talas, kako se sprema kriza iza sledeeg ugla. Stoga nisam mogla da se hvaliem ni dubinom svojih oseanja niti temeljnim poznavanjem ljudskog srca. I svaki put kad sam bila na pragu da osetim uobiajene stvari na uobiajenim mestima, tamo gde se govori o ljubavi, o smrti, to nemogue stvorenje bi me gurnulo napred, kao da poenta lei jo samo malo dalje. I tako mi je onemoguila da razvijem svoje zvune fraze o elementarnim oseanjima, o onome to je zajedniko svim ljudima, o dubini ljudskog srca i sve druge fraze koje nas podravaju u uverenju da smo, pored toga to smo spolja pametni, iznutra vrlo ozbiljni, vrlo duboki i vrlo oveni. Ona je, naprotiv, uinila da osetim kako ovek, umesto da bude pametan, dubok i ovean, moe prosto biti - neprivlane li pomisli! - duhovno lenj i konvencionalan pride. Nastavih da itam i uoih jo neke injenice. Ona nije genije - to je bilo oigledno. Kod nje nema ljubavi prema Prirodi, rasplamsale mate, strasne poetinosti, blistavog uma, kontemplativne mudrosti, ukratko, onih osobina koje nalazimo kod njenih velikih prethodnica, ledi Vinisli, arlote Bronte, Emili Bronte, Dejn Osten i Dord Eliot; nije umela da pie s melodinou i dostojanstvom Doroti Ozborn - u stvari, ona je bila samo jedna pametna devojka, ije e knjige, bez sumnje, za deset godina njen izdava preraditi u hartiju. Ali je, pri svem tom, imala izvesne prednosti

koje ene s daleko veim darom nisu imale pre samo pola veka. Mukarci za nju vie nisu bili voe hajke; nije morala da gubi vreme rugajui im se; nije morala da se penje na krov i remeti svoj unutranji mir enjom za putovanjima, iskustvom, poznavanjem sveta i karaktera. Strah i mrnja su gotovo iezli, ili su se njihovi tragovi ogledali samo u pomalo preteranoj radosti zbog slobode, u sklonosti ka zajedljivom i satirinom vie nego ka romantinom, u nainu na koji prikazuje drugi pol. Pored toga, nema sumnje da je kao romansijerka posedovala neke prirodne prednosti vieg reda. Njena senzibilnost je bila vrlo iroka, iva i slobodna i reagovala je na gotovo neosetan dodir. Hranila se, poput mlade biljke izloene vazduhu, svakim dodirom i zvukom koji bi na nju naiao. Pruala se, isto tako, vrlo prefinjeno znatieljno kroz skoro nepoznate i neopisane stvari; osvetljavala je male stvari i pokazivala kako one konano moda i nisu male. Ono to je bilo pokopano iznosila je na svetlost i navodila nas da se pitamo zato je uopte bilo pokopano. Koliko god da je bila nespretna i liena nesvesnih plodova dugog rodoslova zbog kojeg svaki pokret Tekerijevog ili Lemovog pera toliko godi uhu, ovladala je - poeh u to da se uveravam - prvom velikom lekcijom; pisala je kao ena, i to kao ena koja je zaboravila da je ena, te su njene stranice bile proete neobinom polnom odreenou koja se pojavljuje samo onda kad je pol nesvestan sebe. Sve je to i te kako imalo smisla. Ali nikakvo obilje ulnih utisaka, nikakva tananost opaanja nee joj biti dovoljna ako ne bude u stanju da od tog prolaznog i linog izgradi trajno i vrsto zdanje. Rekla sam da u saekati dok se ne uhvati ukotac sa situacijom. A time sam mislila - dok ne dokae kako ume da prizove, okupi i spoji, da nije neko ko skida kajmak s povrine, ve neko ko ume i da se zagleda u dubinu. Sad je as, rei e u izvesnom trenutku, da pokaem, bez velikog upinjanja, ta sve to znai. I poee - kako je prcpoznatljivo to ubrzanje! - da priziva i okuplja, i u seanju e iskrsnuti napola zaboravljene, moda sasvim neznatne stvari koje su bile uzgred posejane po drugim poglavljima. I navee nas da osetimo prisustvo nekoga ko ije ili pui lulu kao neto najprirodnije; i osetiemo, dok ona odmie s pisanjem, da smo se popeli na vrh sveta i da ga otud posmatramo kako se velianstveno prua ispod nas. U svakom sluaju, pokuala je. I dok sam je posmatrala kako se upinje

da proe test, videla sam, ali sam se nadala da ih ona ne vidi, biskupe i dekane, doktore i profesore, patrijarhe i pedagoge kako joj dovikuju upozorenja i savete. Ovo ne moe da uradi, ono ne sme da uradi! Samo studenti i profesori smeju da gaze po travi! Za dame je zabranjeno, osim s preporukom! Ambiciozne i ljupke romansijerke ovuda! Tako su se sjatili oko nje kao gomila kod prepona na trkalitu, a od nje se oekivalo da preskoi svoju preponu ne gledajui ni levo ni desno. Ako zastane da bi nekog proklela, izgubljena si, rekoh joj; to ti sleduje i ako zastane da se nekom podsmehne. Pokolebaj se ili zbuni, i gotova si. Misli samo na taj skok, preklinjala sam je, kao da sam sav novac koji imam stavila na nju; i ona prelete lako kao ptica. Ali ispod te prepone je bila druga prepona, a ispod nje jo jedna. Sumnjala sam da e imati snage da istraje, jer tapanje i povici razaraju ivce. Ali dala je sve od sebe. Ako uzmemo u obzir da Meri Karmajkl nije nikakav genije, ve nepoznata devojka koja pie svoj prvi roman u dnevno-spavaoj sobi i nema dovoljnu koliinu onoga to je poeljno, vremena, novca i dokolice, nije ni obavila posao tako loe, pomislih. Dajte joj jo sto godina, zakljuih dok sam itala poslednje poglavlje ljudski nosevi i obnaena ramena izgledali su tako bespomoni naspram zvezdanog neba, jer je neko naglo povukao zavesu u salonu - dajte joj sopstvenu sobu i pet stotina funti godinje, pustite je da iskae svoje misli i da izbaci pola onoga to je sad unela, i uskoro e ona napisati bolju knjigu. Za sto godina, rekoh stavljajui ivotnu avanturu Meri Karmajkl na kraj police, ona e biti pesnikinja.

VI
Sutradan je jutarnja oktobarska svetlost padala u pranjavim zracima kroz nezastrte prozore i sa ulice je dopirao huk saobraaja. London se, dakle, opet uskomeao; fabrika je oivela; maine su se pokrenule. Posle tolikog itanja neto me je privuklo da pogledam kroz prozor i osmotrim ta radi London ujutru, 26. oktobra 1928. I ta je radio London? Reklo bi se da niko nije itao Antonija i Kleopatru. Izgleda da je London bio potpuno ravnoduan prema ekspirovim dramama. Niko nije davao ni pet para - i ja ih stvarno ne krivim - za budunost romana, za smrt poezije ili za razvoj proznog stila kojim bi prosena ena potpuno izrazila svoj um. Da je miljenje o bilo kojoj od ovih tema bilo ispisano kredom na ploniku, niko ne bi zastao da ga proita. Ravnodunost uurbanih nogu izbrisala bi ga za pola sata. Evo ide jedan kurir, jedna ena vodi psa. Ono to je zadivljujue na londonskim ulicama, jeste da se nikad ne mogu videti dva slina oveka; kao da svako ima neka svoja lina posla. Bilo je tu ljudi poslovnog izgleda, s tanama; bilo je dokonih etaa koji su lupkali tapovima po reetkastim ogradama, bilo je onih simpatinih osoba kojima ulica slui kao klub, te pozdravljaju ljude u koijama i daju obavetenja koja niko ne trai. Prolazili su isto tako i sprovodi, pred kojima su prolaznici, setivi se iznenada tronosti sopstvenih tela, skidali eire. A onda je jedan veoma otmen gospodin polako doao do ulaznih vrata i zastao da bi izbegao sudar sa jednom uurbanom damom koja je nekako dola do prekrasne bunde i buketa parmskih ljubiica. Svako od njih je bio sam, obuzet svojim mislima i svojim poslom. U tom trenutku, kao to to ve esto biva u Londonu, nastupilo je potpuno zatije i zastoj saobraaja. Nita nije stizalo niz ulicu; niko nije prolazio. Jedan jedini list se otkinuo s platana na kraju ulice i u tom zatiju i pao. Kao da je time dat neki znak, kao da nam je ukazano na neku snagu u stvarima koju smo prevideli, na reku koja je, nevidljiva, iza ugla, tekla niz ulicu, sakupljala ljude i odnosila ih neznano kud, kao to je u Oksbridu matica nosila mrtvo lie i studenta u njegovom amcu. Sada je s jedne na

drugu stranu ulice, dijagonalno, nosila devojku u lakovanim izmicama, pa mladia u smeem zimskom kaputu; nosila je i jedan taksi; i sve troje je spojila u jednoj taki ba ispod mog prozora; tu se taksi zaustavio; devojka i mladi su stali i uli u taksi; a taksi je, kao noen tom strujom, otplovio negde drugde. Taj prizor je bio sasvim obian; udan je bio ritmiki red koji je moja mata uloila u njega, kao i injenica da je obian prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi imao mo da posmatrau prenese neki utisak o njihovom zadovoljstvu. Reklo bi se da prizor dvoje ljudi koji idu niz ulicu i susreu se na uglu oslobaa um neke napetosti, pomislih dok sam posmatrala kako se taksi okree i odlazi. Moda je naporno razmiljati, kao to sam ja inila ova dva dana, o jednom polu kao zasebnom, odvojenom od drugog. To naruava jedinstvo svesti. Ali, kad sam videla ono dvoje kako se sreu i ulaze u taksi, napor je iileo i jedinstvo je ponovo bilo uspostavljeno. Svest je zaista tajanstven organ, pomislih odvajajui se od prozora, o njoj se ba nita ne zna, iako potpuno zavisimo od nje. Zato oseam da postoje rascepi i otpori u svesti, kao to u telu postoji napetost koju izazivaju vidljivi uzroci? ta se podrazumeva pod jedinstvom svesti, pitala sam se, kad je oigledno da svest ima veliku mo da se usredsredi na bilo koju taku u ma kom trenutku, te izgleda kao da ne postoji samo u jednom stanju. Moe da se odvoji od ljudi na ulici, na primer, i da misli o sebi kao o neem odvojenom od njih dok ih posmatra odozgo, s prozora. Ili moe spontano da misli zajedno s drugima, na primer, u gomili koja nestrpljivo iekuje neku vest. Moe da misli unazad kroz svoje oeve ili majke, onako kao to sam rekla da ena kad pie misli unazad kroz svoju majku. Ali, ako si ena, esto te iznenadi naglo cepanje svesti, recimo dok eta pored Vajthola, kad se od prirodne naslednice te civilizacije pretvori u neto suprotno, tue i kritiki raspoloeno. Jasno je da svest stalno menja svoj fokus i da postavlja svet u razliite perspektive. Ali su, izgleda, neka od tih stanja duha manje ugodna od drugih, ak i kad su spontano usvojena. Da bismo se u njima odrali, nesvesno neto potiskujemo i to postepeno postaje naporno. Ali moda postoji neko stanje svesti u kome moemo neprekidno da istrajavamo, bez napora, jer ne moramo nita da potiskujemo. I moda je ovo, pomislih dok sam odlazila od prozora, jedno od njih.

Naime, kad sam videla taj par kako ulazi u taksi, zaista sam osetila da moja svest, do maloas rascepljena, postie prirodno jedinstvo. Oigledan razlog bi bio to to je prirodno da polovi sarauju. Imamo duboko, mada iracionalno oseanje koje ide u prilog teoriji da zajednitvo mukarca i ene daje najvee zadovoljstvo, najpotpuniju sreu. Ali prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi, i zadovoljstvo koje mi je on pruio, naveli su me da se zapitam postoje li i u mozgu dva pola koji odgovaraju polovima u telu, i da li i oni trae da se sjedine radi potpunog zadovoljstva i sree. I nastavih da amaterski skiciram plan due: u svakom od nas vladaju dve sile; jedna muka, druga enska; u mukom mozgu mukarac ima premo nad enom, u enskom ena ima premo nad mukarcem. Normalno je i prijatno ono stanje kad to dvoje skladno ive zajedno i duhovno sarauju. Kod mukarca enski deo mozga ipak mora imati uticaja; i ena isto tako mora da opti sa mukarcem u sebi. Moda je Kolrid to mislio kad je rekao da je veliki um androgin. Tek kad doe do tog spoja, um je potpuno oploen i koristi sve svoje sposobnosti. Moda duh koji je potpuno muki ne moe da stvara, kao ni duh koji je potpuno enski, pomislih. Ali bilo bi dobro da proverimo ta se misli pod muko-enskim, i obrnuto, pod ensko-mukim, tako to emo zastati i zaviriti u nekoliko knjiga. Kad je rekao da je veliki um androgin, Kolrid sigurno nije mislio da je to um koji ima neku posebnu naklonost prema enama; da je to um koji zastupa ensko pitanje ili se posveuje tumaenju ena. Moda je androgin um manje sklon da pravi tu razliku nego jednopolan um. On je verovatno hteo da kae da je androgin um rezonantan i porozan; da bez smetnji prenosi emocije; da je prirodno kreativan, uaren i nepodeljen. Zapravo, vraamo se ekspirovom duhu, kao tom androginom tipu muko-enskog uma, mada bi bilo nemogue rei ta je ekspir mislio o enama. I ako je tano da se potpuno razvijen um poznaje po tome to ne posveuje naroitu panju polu, to ga ne izdvaja u mislima, danas e taj uslov biti mnogo tee zadovoljen nego ikad ranije. Tu dooh do knjiga ivih pisaca, zastadoh i zapitah se da nije moda ta injenica u korenu neeg to me ve dugo zbunjuje. Nijedno doba nije imalo tako jasnu svest o polu kao ovo nae; to dokazuju bezbrojne knjige koje su mukarci napisali o enama, a koje se mogu pronai u Britanskom muzeju. Nema nikakve sumnje da deo krivice snosi i sifraetska borba. Ona

je svakako kod mukaraca podstakla veoma snanu elju za samopotvrivanjem; svakako ih je navela da istiu sopstveni pol i njegove osobine; da nisu bili izazvani, ne bi se time baktali. A kad je ovek izazvan, makar i od nekolicine ena u crnim eiriima, uzvraa udarac, i to, ako mu je prvi put, prilino nesrazmerno. Time se moda mogu objasniti neka svojstva koja sam, koliko se seam, ovde otkrila, pomislih i uzeh novi roman o kome kritiari, po svemu sudei, imaju dobro miljenje. Otvorih knjigu, bilo je divno opet itati muko pisanje. Ono je izgledalo tako direktno, tako jednostavno posle enskog tiva. Ukazivalo je na takvu duhovnu slobodu, takvu slobodu linosti, takvo samopouzdanje. U prisustvu tog uhranjenog, obrazovanog, slobodoumnog mukarca koga niko nikad nije osujetio, kome se niko nije suprotstavio, koji je, naprotiv, od roenja imao punu slobodu da se prostire kud eli, prosto osea fiziku blagodet. Sve je to bilo divno. Ali kad sam proitala nekoliko poglavlja, uinilo mi se da preko stranice lei senka. To je bila tamna poluga, senka po obliku nalik slovu J(a). Mora da je zaobilazi, etajui pogledom levodesno, ako eli da vidi predeo iza nje. Da li je to zaista stablo, ili neka ena u etnji, nisam bila sasvim sigurna. Neprestano nalee na slovo J(a). Pone da te umara J(a). Ne mogu da kaem da to J(a) nije bilo J(a) dostojno potovanja; esto i logino; tvrdo kao orah; vekovima glaano dobrom nastavom i ishranom. Takvo J(a) potujem i divim mu se iz dna due. Ali prelistah nekoliko stranica, traei ni sama ne znam ta - najgore je to je u senci toga slova J(a) sve bezoblino kao magla. Je li ono tamo stablo? Ne, to je ena. Ali... ona nema ni koice u telu, pomislih, bacih pogled na Febu, tako se zvala, koja je dolazila preko plae. Tada ustade Alen i njegova senka smesta izbrisa Febu. Jer je Alen imao svoje poglede i Feba se prosto utopila u bujici tih pogleda. Pored toga, pomislih, Alen ima strasti; stadoh brzo da okreem stranice, poto sam osetila da je vrhunac blizu. Nisam se prevarila. Sve se zbilo na plai, pri sunevoj svetlosti, i to vrlo otvoreno, estoko, na najbestidniji mogui nain. Ali... odve esto govorim ali. Ne moe se stalno govoriti ali. Reenica se mora dovriti, ukorih se. Da li da je dovrim ovako: ali - dosadno mi je! Ali zato mi je dosadno? Delom zbog dominacije slova J(a), zbog pustoi koju ono, poput kakve velike bukve, izaziva u svojoj okolini. Tu nita nee nii. A delom iz

nekog manje jasnog razloga. Kao da je u umu g-dina A. postojala neka prepreka koja je ometala tok stvaralake energije i sabijala ga u uske okvire. Setih se sveanog ruka u Oksbridu, pepela cigarete, bezrepe make, Tenisona i Kristine Roseti, svega toga odjednom, i uini mi se da je problem moda tu. On vie ne pevui jedva ujno: Sa krunice kraj vratnica kanula je divna suza kad vidi Febu kako dolazi preko plae, a ona vie ne odgovara: Srce mi ptica pevica to se sred trske kui kad joj Alen prilazi; i ta sad tu autor moe? Poto je estit kao dan i logian kao sunce, on moe da uradi samo jedno. I on to i ini, mora se priznati (rekoh listajui stranice), stalno to ini. Ali, dodadoh, svesna grozne prirode tog priznanja, sve ispada nekako dosadno. ekspirova bestidnost iskopa iz tvoje glave hiljade drugih stvari i izvesno nije dosadna. Ali ekspir to ini iz zadovoljstva; g-din A., kao to vaspitaice kau, ini to svesno i namerno. On to ini iz protesta. Protestuje protiv jednakosti drugog pola dokazivanjem sopstvene superiornosti. Zbog toga je on ogranien, inhibiran i samosvestan, kao to je mogao biti i ekspir da je poznavao g-ice Khaf i Dejvis. Elizabetanska knjievnost bi, bez sumnje, bila mnogo drugaija da je enski pokret poeo u esnaestom a ne u devetnaestom veku. Dakle, ako je teorija o dve strane svesti odriva, sve se svodi na sledee: mukost je sad postala samosvesna - to jest, mukarci sad piu samo mukom stranom mozga. Zato ena grei kad ih ita; tu ona nee nai ono to e sigurno traiti. Mo sugestije je ono to najvie nedostaje, pomislih i uzeh kritiara g-dina B. u ruke i s dunom panjom se dadoh na itanje njegovih primedbi o umetnosti poezije. Behu to veoma kompetentni, pronicljivi i ueni komentari; nevolja je bila u tome to njegova oseanja vie nisu dopirala do nas; kao da mu je duh bio izdeljen na komore; kao da iz jedne u drugu nije prodirao nikakav zvuk. Zato se reenica g-dina B., im je primi u svest, srui na tle - mrtva; dok se Kolridova reenica rasprsne i rodi mnotvo drugih ideja; samo za takvo pisanje moemo rei da poseduje tajnu venog ivota. Ali, bez obzira na uzroke, ta injenica mora izazvati aljenje. Jer to znai - pribliih se redovima knjiga g. Golsvortija i g. Kiplinga - da neka od najlepih dela naih najveih ivih pisaca nailaze na gluve ui. Koliko god se trudila, ena ne moe u njima da nae izvor venog ivota, iako je

kritiari ubeuju da je on tu. Ne samo da se slave muke vrline, naglaavaju muke vrednosti i opisuje svet mukaraca, ve je i sama emocija kojom su te knjige proete eni nerazumljiva. Primie se, zgunjava se, uskoro e mi se sruiti na glavu, poinje da govori mnogo pre kraja. Ona slika e pasti starom Dolionu na glavu; on e umreti od tog oka; stari svetenik e nad njim izgovoriti kratko posmrtno slovo; a svi labudovi s Temze e istovremeno zapevati. Ali ja u pobei pre nego to se to dogodi i sakriu se u bunje ogrozda, jer emocija koja je tako duboka, tako suptilna, tako simbolina za mukarca, enu naprosto udi. Tako je sa Kiplingovim oficirima koji okreu lea; i sa Sejaima koji seju Seme; i s njegovim Mukarcima koji su sami sa svojim Radom i sa Zastavom crveni od tolikih velikih slova kao da si uhvaena kako prislukuje na nekoj isto mukoj orgiji. injenica je da ni g. Golsvorti niti g. Kipling nemaju ensku iskru u sebi. Stoga svi njihovi kvaliteti, ako se sme uoptavati, eni deluju sirovo i nezrelo. Oni nemaju mo sugestije. A kada knjizi nedostaje mo sugestije, ona ne prodire u svest, ma koliko snano pogaala njenu povrinu. U tom nemirnom raspoloenju, kad uzimamo knjige s police i ponovo ih odlaemo a da ih nismo ni pogledali, stadoh da doaravam sebi jedno budue doba iste, samosvesne mukosti kakvo izgleda nagovetavaju pisma nekih profesora (ser Voltera Ralija, na primer) i kakvo su italijanski vladaoci ve ostvarili. Naime, u Rimu emo teko ostati ravnoduni prema zraenju neokrnjene mukosti; kolika god bila njena vrednost za dravu, moemo se pitati kako je uticala na vizuelnu umetnost i poeziju. U svakom sluaju, ako je verovati novinarima, u Italiji postoji izvesna zabrinutost za knjievnu prozu. Odran je skup akademika koji se bavio temom Razvoj italijanskog romana. Nekog drugog dana su se okupili mukarci uveni po svom poreklu ili zaslugama u ekonomiji, industriji ili faistikim korporacijama da bi raspravljali o tom pitanju; na kraju su Dueu uputili telegram u kome izraavaju nadu da e faistika era uskoro roditi pesnika koji e je biti dostojan. Moemo se svi pridruiti toj pobonoj nadi, ali pitanje je da li poezija moe da nastane u inkubatoru. Poeziji je potrebna majka isto koliko i otac. Postoji opravdan strah da e faistika pesma biti nakazan abortirani fetus, kakav se moe videti u staklenoj tegli u nekom

provincijskom gradu. Kau da takva udovita nisu dugog veka; takvo udo nikad nee videti kako kupi letinu na nekoj njivi. Dve glave na jednom telu ne mogu biti nadoknada za kratkovenost. Meutim, krivicu za sve to snose - ako nam se ba uri da naemo krivca - oba pola. Sve zavodnice i reformistkinje su odgovorne: ledi Bezborou kad je lagala lordu Grenvilu; g-ica Dejvis kad je rekla istinu g. Gregu. Krive su sve one koje su pol dovele do stanja poviene samosvesti; one su me naterale da knjigu na kojoj mogu da oprobam sve svoje sposobnosti potraim u blaenom dobu u kome se jo nisu rodile g-ice Dejvis i Klaf, kad je pisac koristio obe strane svesti podjednako. Morala sam da se vratim ekspiru, jer je ekspir bio androgin; a takvi su bili i Kits, Stern, Kuper, Lem i Kolrid. eli je moda bio bespolan. Milton i Ben Donson su imali malo previe mukog u sebi, kao i Vordsvort i Tolstoj. U nae vreme, Prust je bio potpuno androgin, ako nije imao i previe enskog. Ali ta mana je odve retka da bismo se na nju alile, bez neke takve meavine intelekt, po svoj prilici, nadvladava, a ostale sposobnosti duha okotavaju i izjalovljuju se. Ipak, teila sam se milju da je to moda prolazna faza; mnogo toga to sam rekla, drei se obeanja da u vam izloiti tok svojih misli, delovae zastarelo; mnogo toga to meni bleti u oi delovae neubedljivo vama koje imate tek osamnaest godina. Uprkos tome, rekoh sebi dok sam prilazila stolu i papiru s naslovom ene i knjievnost, poeu sledeom reenicom: Za onog ko pie, pogubno je da ima na umu sopstveni pol. Kobno je biti prosto mukarac ili ena; treba biti ena-mukarac ili mukarac-ena. Za enu je pogubno isticanje u prvi plan nepravde koja je naneta njenom polu; zalaganje za neku ideju, makar i pravednu; svesno insistiranje na enskom nainu izraavanja. Ovde pogubno nije retorska figura: sve to je napisano sa svesnom pristrasnou osudeno je na smrt. Takvo tivo prestaje da se oplouje. Koliko god delovalo briljantno i efektno, snano i majstorski izvedeno, taj utisak nee potrajati due od dan-dva, a kad padne no, ono e uvenuti, jer ne moe da se razvije u drugim svestima. Mora da se uspostavi neka saradnja izmeu mukarca i ene u ljudskoj svesti da bi se postiglo umee stvaranja. Mora da se ostvari nekakav brak suprotnosti. Pisac mora irom otvoriti svoju svest i izloiti je pred itaocem ako eli da mu prenese svoje

iskustvo u potpunosti i da ovaj to oseti. On mora imati slobodu i mir. Nikakav toak ne sme da zakripi, nikakvo svetlo da zatreperi. Zavese moraju biti dobro navuene. Kad upotpuni jedno iskustvo, pomislih, pisac se mora opruiti i dopustiti svom umu da to proslavi u tami. Ne treba da zabada nos u njegov posao. Bolje mu je da kida latice s rua ili da posmatra labudove kako mirno plove niz reku. Ponovo ugledah maticu koja je odnela studentov amac i opalo lie; a taksi je odneo mukarca i enu, pomislih i doarah ih kako zajedno prelaze ulicu; struja ih je odvukla, pomislih, dok je u daljini tutnjao londonski saobraaj, u onaj ogromni tok. Ovde Meri Biton prestaje da govori. Rekla vam je kako je dola do zakljuka - jednog prozainog zakljuka - da morate imati pet stotina funti godinje i sobu s kljuem u bravi ako hoete da piete prozu ili poeziju. Pokuala je jasno da izloi svoja razmiljanja i utiske na kojima ih je zasnovala. Pozvala vas je da je sledite dok ulee u naruje kolskom uvaru, dok rua ovde, veera tamo, crta skice u Britanskom muzeju, uzima knjige s polica, gleda kroz prozor. Dok je ona sve to radila, vi ste nesumnjivo posmatrale njene greke i mane i procenjivale koliko su one uticale na njene stavove. Protivreile ste joj, dopunjavale je i izvodile zakljuke kad ste nalazile za shodno. Sve to tako i treba da bude, jer kod ovakvih pitanja do istine se moe doi samo uporeivanjem raznih greaka. A ja u sad zavriti tako to u preduhitriti dve primedbe koje sigurno nee izostati. Nije bilo rei, primetiete, o uporednim vrednostima polova i njihovih knjievnih ostvarenja. Namerno sam to izostavila; ak i da je dolo vreme za takve ocene - a u ovom trenutku je pitanje koliko ene imaju novca i koliko soba daleko vanije od izvoenja teorije o njihovim sposobnostima - ne verujem da darovitost uma ili karaktera moe da se meri kao eer ili puter; to nije mogue ak ni u Kembridu gde tako veto svrstavaju ljude, stavljaju im kape na glave i slovca ispred imena. ak ne verujem ni u to da Vitakerov almanah ustanovljava konaan poredak vrednosti ili da s dobrim razlogom moemo pretpostaviti da e Zapovednik grada Bata na kraju uetati na veeru iza Gospodara grada Lunasija. Takvo suprotstavljanje dva pola i njihovih osobenosti, sve te prie o superiornosti i nametanju inferiornosti, pripadaju stupnju privatne kole u razvoju

oveka, gde postoje strane i obaveza da jedna strana pobedi drugu, i gde je najvanije popeti se na tribinu i iz upraviteljeve ruke primiti kitnjasti pehar. Ali ljudi odrastaju i prestaju da veruju u strane, upravitelje ili kitnjaste pehare. U svakom sluaju, kad su knjige u pitanju, opte je poznato koliko je teko prilepiti vrednosne etikete tako da ne otpadaju. Zar prikazi novih knjiga ne pokazuju koliko je teko donositi sud? Ova velika knjiga, Ova bezvredna knjiga. Ni hvala ni pokuda podjednako ne znae nita. Iako procenjivanje moe da bude veoma zabavno, to je ipak najzaludnije mogue zanimanje, a udovoljavanje merilima procenitelja je najservilniji mogui stav. Vano je jedino da piete ono to elite da piete; a da li e to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne moe da kae. Ali rtvovati ijednu vlas s glave vae vizije, ijednu njenu nijansu, da biste ugodili upravitelju sa srebrnim peharom u ruci ili nekom profesoru koji dri metar u rukavu, to je najbednija izdaja; prema njoj je rtvovanje bogatstva i nevinosti, koje se nekada smatralo najveom ljudskom propau, obian ujed buve. Zatim, mislim da biste mogle prigovoriti kako sam u svemu ovome previe naglasila materijalnu stranu. ak i ako ostavimo iroku marginu za simbolino, ako kaemo da tih pet stotina funti godinje predstavlja mo da se kontemplira, da klju u vratima znai mo da se samostalno misli, i pored toga ete rei da se duh mora vinuti iznad takvih stvari i da su veliki pesnici esto bili siromani ljudi. Dozvolite zato da vam citiram rei vaeg profesora knjievnosti, koji bolje od mene zna od ega se pravi pesnik. Ser Artur Kviler Kou pie: Koja su najvea pesnika imena u poslednjih sto godina? Kolrid, Vordsvort, Bajron, eli, Lendor, Kits, Tenison, Brauning, Arnold, Moris, Roseti, Svinbern - tu moemo da se zaustavimo. Svi su oni, osim Kitsa, Brauninga i Rosetija, studirali na univerzitetu, a od ove trojice je samo Kits, koji je umro rano, u cvetu mladosti, zaista bio siromaan. Te rei deluju okrutno i alosno je to moramo da ih izgovorimo, ali je neumoljiva injenica da nema mnogo istine u tome da knjievni genije duva kud hoe, i jednako meu siromanima i bogatima. Neoboriva je injenica da su devetorica od ove dvanaestorice bili univerzitetski graani - to znai da su na neki nain pronali sredstva da dobiju najbolje obrazovanje koje Engleska moe pruiti. U sutini, injenica je da je od preostale trojice

Brauning bio imuan, a da nije bio imuan, pitam vas, da li bi uspeo da napie Saula ili Prsten i knjigu, da li bi Raskin uspeo da napie Moderne slikare da su njegovom ocu poslovi krenuli naopako? Roseti je imao malu rentu, a pored toga je i slikao. Ostaje samo Kits, iju je ivotnu nit Atropos presekla u mladosti, kao to je presekla Dona Klera u ludnici, a Dejmsa Tomsona opijumom kojim je uspavljivao razoaranje. To su uasne injenice. Izvesno je - koliko god to bilo sramno po nau naciju - da siromaan pesnik, usled nekog propusta u naem dravnom ustrojstvu, danas nema izgleda ni koliko ugav pas, kao to ih nije imao ni u proteklih dvesta godina. Verujte mi - a ja sam proveo dobar deo vremena tokom deset godina posmatrajui nekih trista dvadeset osnovnih kola - koliko god mi brbljali o demokratiji, kod nas se siromano dete ne moe nadati, ba kao ni nekad sin atinskog roba - da e se osloboditi ropstva i iveti u intelektualnoj slobodi u kojoj se raaju veliki pisci.15 To se jasnije ne moe rei. Siromaan pesnik... danas nema izgleda ni koliko ugav pas... kod nas se siromano dete..., to je to. Intelektualna sloboda zavisi od materijalnih stvari. Poezija zavisi od intelektualne slobode. A ene su uvek bile siromane, ne samo poslednjih dvesta godina, ve odvajkada. ene su imale manju intelektualnu slobodu nego sinovi atinskih robova. Zato ene nisu imale nimalo izgleda da piu poeziju. Zbog toga sam toliko naglasila novac i sopstvenu sobu. Meutim, zahvaljujui naporima tih neznanih ena u prolosti, o kojima bih volela da vie znamo, zahvaljujui, zar nije to udno? - ratovima: krimskom, koji je oslobodio Florens Najtingejl iz dnevne sobe, i evropskom, koji je otvorio vrata prosenoj eni nekih ezdesetak godina kasnije, ta zla su poela da se ispravljaju. Inae vi veeras ne biste bile ovde, a izgledi da zaradite pet stotina funti godinje koji, bojim se, jo nisu najizvesniji, bili bi sasvim zanemarljivi. Ipak, mogle biste prigovoriti, zato smatrate da je za ene pisanje toliko vano, kad i sami priznajete da to iziskuje veliki napor, da moe voditi ubistvu roene tetke, a da izvesno vodi kanjenju na ruak i ozbiljnim prepirkama s nekim sasvim pristojnim momcima? Priznau da su moje pobude pomalo sebine. Kao veina neobrazovanih Engleskinja, ja volim da itam - volim da itam knjige. U poslednje vreme dijeta mi je pomalo

jednolina; previe je pria o ratovima; previe biografija velikih mukaraca; poezija pokazuje, ini mi se, tendenciju ka sterilnosti, a proza ali ve je dovoljno jasno da nemam sposobnosti za kritiara moderne proze i o tome neu vie nita rei. Zato u vas zamoliti da piete sve vrste knjiga i da se ne usteete ni od jedne teme, ma koliko vam se inila beznaajnom ili pregolemom. Nadam se da ete, milom ili silom, stei dovoljno novca da putujete i lenstvujete, da razmiljate o budunosti ili prolosti sveta, da sanjarite nad knjigama i da dangubite na okovima, putajui svoje misli da duboko zarone u tu maticu. Jer ja vas ni u kom sluaju ne ograniavam na prozu. Ako elite meni da ugodite - a postoje hiljade takvih kao to sam ja - pisaete putopise i avanturistike knjige, dela o naunim istraivanjima i o obrazovanju, istoriju, biografiju, kritiku, filozofske i naune knjige. Time ete svakako stei knjievno umee. Jer knjige nekako utiu jedne na druge. Proza e biti mnogo bolja kad stane obraz uz obraz s poezijom i filozofijom. tavie, kad pogledate bilo koju veliku linost iz prolosti, linost poput Sapfo, gospoe Murasaki, Emili Bronte, videete da su one naslednice isto koliko i zaetnice, i da su postojale zato to su ene stekle naviku da prirodno piu; zato e takve vae aktivnosti biti dragocene ak i kao preludijum za poeziju. Ali kad prelistam ove beleke i kritiki razmislim o sopstvenom toku misli, vidim da moj motiv nije bio sasvim sebian. Kroz te komentare i digresije tee uverenje - ili je to instinkt? - da su dobre knjige poeljne, a da su dobri pisci, ak i kad iznose na videlo sve oblike ljudske izopaenosti, jo uvek dobra ljudska bia. Dakle, kad vas molim da piete vie knjiga, ja vas podstiem da radite za svoje dobro i za dobro sveta. Kako da opravdam taj instinkt ili veru, to zaista ne znam, jer je filozofski renik, ako se niste obrazovali na univerzitetu, veoma nepodesan za precizno izraavanje sopstvenih misli. ta znai realnost? ini se da je ona neto vrlo nepostojano, vrlo nepouzdano - as je nae na pranjavom putu, as u paretu novine na ulici, as kao zelenkadu na suncu. Ona osvetli neku grupu u nekoj sobi ili naglasi neke sluajne rei. Savlada nas dok idemo kui pod zvezdama i uini nemuti svet stvarnijim od sveta govora - a onda opet iskrsne sred vreve Pikadilija. Ponekad nam se uini da boravi u oblacima koji su odve udaljeni da bismo ih mogli jasno razaznati. Ali

uvrsti i ovekovei sve to dotakne. Ona preostane kada se dnevne brige odbace u bunje; ona je ono to se sauvalo od prolih vremena, od naih ljubavi i mrnji. Po mom miljenju, pisac ima vie izgleda da se nae u prisustvu te realnosti. Njegov je posao da je pronae, prikupi i prenese drugima. Tako sam bar ja zakljuila dok sam itala Lira ili Emu ili La recherche du temps perdu . Naime, izgleda da itanje tih knjiga izvodi neku neobinu operaciju na ulima; kao da se jasnije vidi; kao da je sa sveta skinut prekriva i da mu je dat intenzivniji ivot. Imamo razloga da zavidimo ljudima koji ive u neprijateljstvu s nestvarnim; imamo razloga da saaljevamo ljude kojima se stalno obija o glavu ono to urade u neznanju ili iz nemara. Dakle, kad od vas traim da zaraujete za ivot i da imate sopstvenu sobu, ja od vas zapravo traim da ivite usred stvarnosti; takav ivot osnauje. Ovde bih se zaustavila, ali, prema obiaju i pravilima, svaki govor mora imati zavrnicu. A kad je ta zavrnica upuena enama, ona bi morala u sebi imati, sloiete se, neto to posebno ohrabruje i oplemenjuje. Trebalo bi da vas opomenem da se neprestano seate svojih odgovornosti, da se usavravate i duhovno uzdiete; trebalo bi da vas podsetim na injenicu da mnogo toga zavisi od vas i da moete uticati na budunost. Ali se te uzviene opomene, verujem, mogu mirno prepustiti drugom polu, koji e ih iskazati, kao to ih je, uostalom, ve i iskazivao, s reitou daleko veom od moje. Kad dobro zavirim u sopstvenu svest, u njoj ne nalazim plemenita oseanja koja bi se ticala drugarstva, jednakosti i delovanja na svet viih ciljeva. Nalazim samo kratko i prozaino iskazano uverenje da je najvanije da bude ono to jesi. Ne sanjajte o tome da utiete na druge ljude, rekla bih kad bih znala kako da u te rei udahnem vie plemenitog uzbuenja. Mislite o stvarima po sebi. Kad god zavirim u novine, romane i biografije, prisetim se da ena koja se obraa drugim enama treba da sauva neko neprijatno iznenaenje u rukavu. ene su nemilosrdne prema enama. ene ne vole ene. ene- ali zar vam se ta re nije smuila? Meni jeste, uveravam vas. Sloimo se, onda, da predavanje koje jedna ena dri drugim enama treba zavriti neim veoma neprijatnim. Ali kako se to radi? ta da smislim? Suta je istina da ja esto volim

ene. Volim njihovu neutogljenost. Volim njihovu celovitost. Volim njihovu anonimnost. Volim - ali ne bih smela da nastavim u tom pravcu. Onaj ormar tamo - kaete da su u njemu samo iste salvete, ali ta ako je ser Aribald Bodkin skriven meu njima? Zato mi dozvolite da preem na stroi ton. Da li sam vam u svom predavanju dovoljno jasno prenela opomene i prekore mukog dela oveanstva? Saoptila sam vam veoma nisko miljenje koje o vama ima g. Oskar Brauning. Ukazala sam vam na ono to je nekad Napoleon mislio o vama, i to sad misli Musolini. Zatim, u sluaju da neku od vas vue elja da se bavi knjievnou, prepisala sam, za njeno dobro, savet kritiara da hrabro prizna ogranienja svoga pola. Pozvala sam se na profesora X i dala sam istaknuto mesto njegovoj izjavi da su ene intelektualno, moralno i fiziki inferiorne u odnosu na mukarce. Predala sam vam sve to mi je dolo do ruku, a evo i konanog upozorenja - od g. Dona Lengdona Dejvisa.16 G. Don Lengdon Dejvis upozorava ene da kad deca vie nisu poeljna, ene uopte vie nisu potrebne. Nadam se da ete to pribeleiti. Kako jo da vas ohrabrim da zaronite u ivot? Mlade ene, mogla bih da kaem - i molim vas, sluajte paljivo jer upravo poinje moja zavrnica, vi ste, po mom miljenju, sramno neuke. Nikad niste nita vano otkrile. Niste uzdrmale nijedno carstvo, niti ste ikad povele vojsku u boj. ekspirove komade niste vi napisale, i nijednom niste prevele varvare u blagodeti civilizacije. ime to pravdate? Moete, naravno, da primetite, pokazujui na ulice, trgove i ume ove planete po kojima vrve crni i beli itelji i oni boje kafe, zaokupljeni saobraajem, poslovima, voenjem ljubavi, moete, dakle, da primetite - mi smo morale da obavljamo druge poslove. Da nije bilo naeg rada, niko ne bi plovio morima i pustinje nikad ne bi bile pretvorene u plodnu zemlju. Mi smo rodile, podigle, okupale i poduile, sve do uzrasta od est ili sedam godina, hiljadu esto dvadeset i tri miliona ljudskih bia, koliko ih prema statistikama trenutno ima, a to, ak i ako dopustimo da su neke od nas imale pomo, iziskuje vreme. Ima istine u tome to kaete - ne poriem. Ali bih vas, ipak, ako mi dopustite, podsetila da u Engleskoj postoje bar dva enska koleda koja su osnovana 1866. godine; da od 1889. zakon dozvoljava udatim enama da poseduju sopstvenu imovinu; i da im je 1919 - a to znai pre punih devet

godina - dato pravo glasa. Smem li da vas podsetim i na to da vam je veina zanimanja dostupna ve desetak godina? Kad razmislite o tim ogromnim privilegijama i o tome koliko ih dugo uivate, kao i o injenici da u ovom trenutku postoje dve hiljade ena koje su kadre da na ovaj ili onaj nain zarade preko pet stotina funti godinje, sloiete se da se vie ne moete izgovarati nedostatkom mogunosti obuke, podsticaja, slobodnog vremena i novca. tavie, ekonomisti nam kau da je g-a Siton imala previe dece. Vi, naravno, morate i dalje raati decu, ali, kako oni savetuju, dvoje-troje, a ne jedanaestoro-dvanaestoro. Dakle, s neto slobodnog vremena na raspolaganju i neto znanja steenog iz knjiga - onog drugog znanja ste imale sasvim dovoljno, te su vam, podozrevam, otvorili vrata koleda delom i zato da bi vas oduili svakako biste morale da se otisnete u drugu etapu svog vrlo dugog, vrlo napornog i vrlo nepoznatog pregnua. Hiljadu pera je spremno da vam predloi ta da radite i da vam ukae na posledice. Moj predlog je, priznajem, pomalo fantastian; zato u ga radije izrei u knjievnoj formi. Rekla sam vam u ovom predavanju da je ekspir imao sestru; ali nemojte je traiti u knjizi sera Sidnija Lija o ivotu pesnika. Umrla je mlada - avaj, ne napisavi ni re. Sahranjena je tamo gde danas staje autobus, naspram Elefanta i Kasla. Ja ipak verujem da pesnikinja koja nikada nije napisala ni re i koja je sahranjena na raskrsnici, i dalje ivi. Ona ivi u vama i u meni i u mnogim drugim enama koje veeras nisu ovde zato to peru sudove i uspavljuju decu. Ali, ona ivi; jer veliki pesnici ne umiru; oni su veito prisutni; oni samo ekaju priliku da nam se pridrue kao telesna bia. Mislim da ete vi uskoro moi da pruite ekspirovoj sestri tu priliku. Uverena sam: ako poivimo jo sto godina - govorim o ivotu zajednice koji je stvarni ivot, a ne o malim zasebnim ivotima koje ivimo kao pojedinci - i ako svaka od nas bude imala pet stotina funti godinje i sopstvenu sobu; ako zadobijemo slobodu i steknemo hrabrost da piemo upravo ono to mislimo; ako malo umaknemo iz zajednike dnevne sobe i ako ne budemo stalno posmatrale ljudska bia u meusobnom odnosu ve u odnosu prema stvarnosti; i nebo takoe, i drvee ili, uostalom, bilo koju stvar onakvu kakva jeste; ako pogledamo mimo Miltona - bauka, jer nijedno ljudsko bie ne treba da nam zaklanja vidik; ako se suoimo sa injenicom

da nema nijedne ruke na koju bismo se okaile, ve da idemo same i da treba da uspostavimo odnos sa svetom realnosti a ne samo sa svetom mukaraca i ena, tada e se ukazati ta prilika, i mrtva pesnikinja, ekspirova sestra, uselie se u telo kojeg se tako esto odricala. Crpei ivot iz ivota nepoznatih ena koje su bile njena prethodnica, kao to je to pre nje radio njen brat, doi e na svet. Bez te pripreme, bez naeg truda i bez nae reenosti da joj stvorimo uslove za ivot i pisanje poezije, ne moemo se nadati njenom povratku, jer on prosto ne bi bio mogu. Ali, ostajem pri tome da e ona doi ako za nju budemo radile, i da je takav rad, ak i u siromatvu i zabiti, vredan truda. * Kada me je vaa sekretarica pozvala, rekla mi je da u, poto se vae Drutvo bavi pitanjem poziva pristupanih enama, moi da vam govorim o iskustvu svojeg poziva. ena sam i imam svoje zanimanje, to je tano. Ali kakvo je moje profesionalno iskustvo? Teko je rei. Moja struka je knjievnost. Mogunosti koje ona prua enama mnogo su manje nego na bilo kojem drugom mestu - izuzimajui pozorite - sfera iskustva ogranienja. Put su, jo odavno, prokrile Fani Berni, Afra Ben, Herijet Martino, Dejn Osten, Dord Eliot, sve sama slavna imena, i neke druge, jo mnogobrojnije ali ne tako slavne ili zaboravljene spisateljice koje su preda mnom utabale put i odredile moj korak. Bilo je, dakle, kada sam ja poela da piem, veoma malo materijalnih prepreka na mome putu. Pisanje je predstavljalo asno i bezopasno zanimanje. Skripanje pera nije moglo naruiti porodini mir. Nikada za novanu pomo nisam morala da se obraam novaniku svoga oca: zar se za deset ilinga i est pensa ne moe kupiti toliko hartije da bismo, ako to zaelimo, na nju prepisali celoga ekspira? Piscu nisu neophodni klavir ili modeli, Pariz, Be i Berlin, majstori i ljubavnice. Moemo rei da je skromna cena hartije razlog to su ene poele da uspevaju u kniievnosti pre nego u drugim pozivima. Dolazim na svoju povest. Ona je vrlo jednostavna. Zamislite mladu devojku koja sedi u spavaoj sobi s perom u ruci. Od deset sati ujutro do jedan sat po podne ona stalno pokree pero s leva na desno. Jednoga dana palo joj je na pamet neto to je relativno lako uraditi: da stavi nekoliko tih

stranica u koverat, zalepi u uglu marku od jednog penija i da to ubaci u crveno sandue na uglu ulice. Tako sam postala novinar. Taj moj napor bio je nagraen prvog dana sledeeg meseca - bio je to najlepi dan u mome ivotu - pismom jednog izdavaa u kome se nalazio ek na jednu funtu, deset ilinga i est penija. Ali, da bih vam pokazala koliko malo zasluujem da me nazivaju profesionalnim piscem i koliko slabo poznajem borbu i tekoe tog naina ivota, moram vam priznati da sam, umesto da ovaj novac potroim na hleb i maslac, ili da ga ostavim na stranu za kiriju, kupovinu cipela i arapa ili plaanje rauna kod mesara, izala i kupila maku, lepu maku, persijsku maku, koja je odmah poela da mi oteava odnose sa susedima. Da li je moglo postojati neto lake od pisanja lanaka i kupovanja persijskih maaka od prihoda koji su ti lanci donosili? Ali, priekajte malo. Ipak treba pisati o neemu. Moj lanak, ako se dobro seam, odnosio se na roman jednoga slavnog oveka. Piui ga, otkrila sam da u, ako budem nastavila da piem prikaze knjiga, morati da objavim rat jednoj utvari. Bila je to jedna ena. Kada sam je bolje upoznala, dala sam joj ime junakinje jedne slavne pesme, Vila domaeg ognjita. Ba ona je imala obiaj da se isprei izmeu moje hartije i mene kada sam pisala; zbog nje sam gubila vreme, ona mi je smetala, i do te mere me muila da sam najzad reila da je ubijem. Vi koje pripadate mlaem i srenijem narataju moda niste ni ule za nju, vi, moda, ne poznajete tu osobu koju ja nazivam Vilom domaeg ognjita. Opisau je dakle u najkraim moguim crtama. Imala je puno razumevanja za sve i mnoge drai. Nije bila nimalo sebina. Isticala se u tekim vetinama koje zahteva ivot u porodici. Svakodnevno se rtvovala. Ako je bilo piletine, uzimala je batak; ako se negde oseala promaja, ona je tu sedela - ukratko reeno, bila je takva da nikada nije mislila na sebe niti imala linih prohteva, ve su joj uvek bile pree misli i elje drugih. A naroito - treba li to da kaem? - bila je edna. Smatralo se da ta ednost predstavlja njenu najveu lepotu, a stidljivo rumenilo njenog lica njenu najveu dra. U to vreme, pri kraju vladavine kraljice Viktorije, svaka porodica imala je svoju vilu. Kada sam poinjala da piem, sretala sam je jo pri prvim reima. Senka njenih krila padala mi je na hartiju; u sobi sam ula utanje njenih sukanja. im sam uzela pero

da bih pisala o romanu toga slavnog oveka, ona je stala iza mene i apnula: Draga moja, vi ste mlada ena. Vi piete o knjizi koju je napisao mukarac. Imajte razumevanja; budite neni; laskajte; varajte; posluite se svom vetinom i lukavstvom svoga pola. Nemojte nikome pokazati da imate sopstvenih misli. A, pre svega, budite edni. Napravila je pokret kao da hoe da upravlja mojim perom. Ali, ispriau vam jedini postupak zbog kojeg sebe pomalo potujem, mada za ovo potovanje, u stvari, dugujem nekolicini svojih vrlih predaka koji su mi ostavili izvesnu sumu novca - da li da kaemo pet stotina funti godinje? - tako da mi, da bih mogla iveti, vie nije bilo neophodno da raunam iskljuivo sa svojim arima. Okrenula sam se prema njoj i stegla je za guu. Trudila sam se koliko god sam mogla da je ubijem. Da sam morala da se branim pred sudom, opravdanje bi mi bilo to sam to uradila u zakonitoj samoodbrani. Da nisam ubila ja nju, ubila bi ona mene. Iupala bi srce iz moga dela. Jer, kao to sam primetila im sam spustila pero na hartiju, ne moete pisati o nekom romanu ako nemate sopstvenih misli i ako ne izrazite ono to vi smatrate kao istinu o ljudskim odnosima, moralu, seksu, a o svim tim pitanjima, po miljenju Vile domaeg ognjita, ene ne mogu raspravljati slobodno i otvoreno. One moraju da oaravaju, mire, one moraju - govorimo bez okolienja - da lau, ako to mogu. Zbog toga sam, spazivi na listu hartije senku njenih krila i sjaj njenog oreola, dohvatila mastionicu i bacila joj u lice. Dugo joj je trebalo da umre. U tome joj je mnogo pomagala njena fiktivna priroda. Mnogo je tee ubiti utvaru nego stvarnu linost. Kad god sam mislila da sam joj zadala smrtni udarac, ona bi se, puzei, ponovo podizala. Iako mogu sebi da polaskam da sam je najzad ubila, borba je bila teka; oduzela mi je vreme koje sam kasnije mogla upotrebiti za uenje grke gramatike ili jurenje po svetu za doivljajima. Ali to je bilo stvarno iskustvo do koga su, neminovno, morale doi sve ene pisci toga doba. Ubiti Vilu domaeg ognjita spadalo je u zadatak ene pisca. Ali da nastavimo. Vila je bila mrtva; ta je dalje trebalo raditi? Moete da kaete da je to to je preostajalo bilo vrlo prosto i obino: mlada ena u spavaoj sobi pred mastionicom. Drugim reima, sada, poto se oslobodila svakog licemerstva, ta mlada ena je imala da bude samo onakva kakva je. Ali kakva je ona? Hou da kaem: ta je ena? Uveravam vas da ne znam.

Ne verujem ni da vi znate. Ne verujem da to iko moe znati pre nego to ona doe do izraaja u svim oblastima umetnosti i svim pozivima koji se nude ljudskoj inteligenciji. To je jedan od razloga zbog kojih sam dola ovde, zbog vas koje ete nam svojim iskustvom pokazati ta je ena, a svojim neuspesima i uspesima pruiti neobino znaajno obavetenje. Bila sam, dakle, dobila jednu funtu, deset ilinga i est penija za svoj prvi prikaz i kupila persijsku maku. Zatim su mi ambicije porasle. Persijska maka, to je vrlo lepo, rekla sam sebi, ali to nije dovoljno. Potrebna su mi kola. Tako sam postala romanopisac jer, vrlo udna stvar, ljudi vam daju kola ako hoete da im ispriate neku priu; i, to je jo udnije, nema nieg prijatnijeg od prianja pria. To predstavlja mnogo vee zadovoljstvo od pisanja prikaza o nekom slavnom romanu. Ipak, da bih zadovoljila elju vae sekretarice i govorila o svom profesionalnom iskustvu romanopisca, ispriau vam jedan od najudnovatijih sluajeva koji mi se dogodio u mome pozivu. Da biste ga razumeli, pokuajte najpre da zamislite stanje u kome se nalazi duh romanopisca. Nadam se da neu odati profesionalnu tajnu ako kaem da je njegova najvea elja da bude, koliko god je mogue, nesvestan. On podstie u sebi stanje stalne obamrlosti. On eli da ivot oko njega protie veoma spokojno i sa najveom pravilnou. eli da via ista lica, da ita iste knjige i da radi iste stvari iz dana u dan, iz meseca u mesec, sve dok pie, tako da nita ne moe da razbije iluziju u kojoj ivi, da nita ne poremeti ili ne uznemiri tajanstvene intuicije, utiske, polet, juri i iznenadna otkria toga vremena plaljivog i varljivog duha, mate. Mislim da je to stanje isto i kod mukaraca i kod ena. Na svaki nain, htela bih da me zamislite u stanju transa, dok piem roman. Hou da vidite jednu mladu devojku koja sedi sa dignutim perom koje ve nekoliko minuta, pa ak i asova, nije zamoila u mastionicu. Kada mislim na nju, pred oi mi izlazi slika oveka koji, zanesen u svoje snove, peca ribu sedei na obali nekog dubokog jezera, dok mu tap viri iz vode. Mlada devojka je doputala svojoj mati da slobodno ispituje sve podvodne grebene i sve neravnine sveta koji je poivao pod dubokim vodama nesvesnog. I tada je dola do iskustva, iskustva koje je, verujem, mnogo rasprostranjenije meu piscimaenama nego meu mukarcima. Redovi su tekli ispod prstiju mlade

devojke. Njena mata se pokrenula. Bila je ispitala one upljine, dubine i mrana mesta na kojima dremaju najvee ribe. I odjednom se zauo neki tresak, nastala je eksplozija. Sve je postalo pena i zbrka. Mata je udarila o neto tvrdo. Mlada devojka se probudila iz svoga sna u stanju zaista uasnog straha. Ako neemo slikovito da se izraavamo, ona je mislila na neto, neto o telu i strastima, a bilo bi vrlo nepristojno da ena o tome govori. Ljudi e, aputao joj je razum, biti zgranuti. Pomisao o tome ta e ljudi rei o eni koja govori istinu o svojim strastima probudila je iz nesvesnog stanja u kome se umetnici nalaze. Vie nije mogla da pie. Bio je to kraj transa. Njena mata vie nije mogla da radi. To je, mislim, iskustvo koje je zajedniko enama-piscima: one se ustruavaju zbog krajnje konvencionalnosti drugoga pola. Dok ljudi, u tom pogledu, sebi dozvoljavaju velike slobode, sumnjam da oseaju ili bar da mogu da izmere krajnju strogost kojom osuuju istu tu slobodu kada su ene u pitanju. Ova iskustva predstavljaju dva najozbiljnija dogaaja u mojoj spisateljskoj karijeri. to se tie prvog - ubijanja Vile domaeg ognjita mislim da sam ga sasvim okonala. Vila je mrtva. Ali kada je re o drugom - rei istinu o sopstvenom telesnom iskustvu - ne verujem da sam postigla cilj i sumnjam da ga je ijedna ena do sada postigla. Prepreke na koje ona nailazi jo uvek su veoma mone, a ipak se tako teko mogu odrediti. Spolja gledano, nita nije prostije od pisanja knjiga. Spolja gledano, mogli bismo se upitati koje su to prepreke na koje ena nailazi pre nego mukarac? Gledana iznutra, stvar izgleda dosta drukije; ena jo uvek mora da se bori protiv mnogo drugih utvara, da se izdie iznad mnogih drugih predrasuda. Moraemo, ini mi se, jo dugo da ekamo da ona bude sposobna da sedne i pie knjigu ne borei se ni sa kakvom senkom i ne udarajui o stenu. A ako je tako u knjievnosti koja predstavlja najslobodniji od svih poziva kojima se ena moe baviti, ta tek preostaje za pozive kojima prvi put pristupate? To su pitanja koja bih elela da vam postavim da imam malo vie vremena. Ako sam toliko panje posvetila linim iskustvima, to je zato to smatram da su ona, moda samo u drukijem obliku, ista kao i vaa. ak i kada je put prividno slobodan, kada enu nita ne spreava da bude lekar, advokat, slubenik, jo uvek ima dosta utvara, dosta podvodnih stena koje

se ispree na njenom putu. Veoma je zanimljivo govoriti o njima i odrediti ih, jer se jedino na taj nain moe podeliti posao i mogu reiti tekoe. Ali, isto tako je neophodno da porazgovaramo o ciljevima za koje se borimo i zbog kojih otpoinjemo bitku sa tim strahovitim neprilikama. Ovi ciljevi ne mogu biti prihvaeni jednom za uvek; oni se moraju stalno razmatrati i ispitivati. Opti poloaj ena danas, kako ga ja vidim ovde, u ovoj sali, meu enama koje, prvi put u istoriji, obavljaju ni sama ne znam koliko razliitih poziva, od vrlo je velikog znaaja. Vi ste u kui dobile svoju sobu, koja je, dosad, bila iskljuiva svojina mukaraca. Sposobne ste, eto, da, iako po cenu velikog rada i mnogo napora, same plaate kiriju. Zaraujete pet stotina funti godinje. Ali ta sloboda je samo poetak. Soba je vaa, ali je jo uvek prazna. Nju treba namestiti, ukrasiti, podeliti sa nekim. Kako ete je namestiti i ukrasiti? Sa kime ete je podeliti i na kojoj osnovi? Ta pitanja su, mislim, krajnje ozbiljna. Prvi put u istoriji vi ste u stanju da ih postavite; prvi put, vi lino moete da odluite kakav e biti odgovor na njih. Volela bih da ostanem da bih sa vama porazgovarala o jednim i drugim, ali ne veeras. Moje vreme je isteklo i moram se zaustaviti. za balkandownload.org Thalia

Ovaj esej se zasniva na dva rada koja su proitana u Arts Society na Njunemu i Odta na Girtonu oktobra 1982. Tekstovi su bili predugaki da bi bili itani u celini, a kasnije su izmenjeni i proireni. 2 Isle of Man, ostrvo u Velikoj Britaniji (u prevodu - ostrvo mukaraca). 3 Dejn Herison (Jane Elen Harrison), jedna od prvih ena sa univerzitetskom diplomom, Prolegomana to the Study od Greek Religion , 1903, Themis, Epilegomena 1921; pionirski je ulagala svoj talenat u klasine studije. Postoji i jedna knjiica Dejn Elen Herison, Reminiscencije na studentski ivot, jedan od najzanimljivijih diskursa na engleskom jeziku, iv duhovni i psiholoki autoportret, govori o viziji enskih zajednica i enskih koleda. U vie utopijskih crta slae se sa idejama Virdinije Vulf i nalikuje na njene knjievne likove (prim. prev.). 4 Reeno nam je da treba da traimo najmanje 30.000 funti... To nije velika svota, ako se uzme u obzir da e postojati samo jedan koled te vrste u Velikoj Britaniji, Irskoj i kolonijama, i kad se uzme u obzir kako se lako prikupe velike sume za muke kole. Ali ako se ima u vidu koliko je ljudi koji zaista ele da ene budu obrazovane, onda je to prilina suma. - Lady Stephen, Emily Davies and Girton College. 5 Svaki peni koji je mogao da se skrpi, uvao se za gradnju, a udobnosti su morale da priekaju. - R. Strachey, The Cause. 6 ,,Mukarci znaju da su ene za njih prejaki protivnici i zato biraju one najslabije i najneukije. Da nisu tako mislili, nikada se ne bi plaili ena koje znaju koliko i oni.... Istini za volju, mislim da je samo nepristrasno prema tom polu ako objavim da mi je on, u razgovoru koji je usledio, rekao da ozbiljno misli ono to je govorio. - Boswell, The Journal of a Tour to the Hebrides. 7 Stari Germani su mislili da postoji neto sveto u enama, i u skladu s tim su se savetovali sa njima oko proroanstava. - Frejzer, Zlatna grana. 8 Postoji udna i skoro neobjanjiva injenica da je u gradu Atini, gde su ene drane u gotovo orijentalnoj potinjenosti kao odaliske ili besplatna radna snaga, pozornica ipak stvarala likove kao to su Klitemnestra i Kasandra, Atosa i Antigona, Fedra i Medeja i sve druge heroine koje su jedna za drugom dominirale u komadima enomrsca Euripida. Ali

paradoks tog sveta u kome je u stvarnom ivotu potena ena jedva mogla da pokae lice sama na ulici, a ipak je na sceni bila jednaka mukarcu ili ga je nadmaivala, nikad nije objanjen na zadovoljavajui nain. U modernoj tragediji postoji ista nadmo. U svakom sluaju, vrlo povran pregled ekspirovih dela (slino je kod Vebstera, ali ne i kod Marloua i Donsona) dovoljan je da se otkrije kako ta dominacija, ta inicijativa ena, istrajava od Rozalinde do ledi Magbet. Isto tako je i kod Rasina; est njegovih tragedija nose imena svojih heroina; a koje bismo njegove muke likove stavili naspram Hermione i Andromahe, Berenike i Roksande, Fedre ili Atalije? I opet kod Ibzena; koje bismo mukarce stavili kao ravne Solvegi i Nori, Hedi i Hildi Vangel i Rebeki Vest? - F. L. Lucas, Tragedy, p.p. 114-115. 9 A Survey of Contemporary Music , Cecil Gray, p. 246. 10 Cassandra , Florans Najtingejl, objavljeno u The Cause, R. Strachey. 11 Memoir of Jane Austen , James Edward Austen - Leigh. 12 arlota Bronte, Dejn Ejr, Novo pokoljenje, Beograd, 1953, str. 128. 13 (Ona) ima metafiziki cilj; a to je opasna opsesija, naroito kod ena, jer ene retko poseduju zdravu muku ljubav prema retorici. To je udan nedostatak kod tog pola koji je u drugim stvarima primitivniji i vie okrenut materijalnim stvarima. New Criterion, jun 1928. 14 Ako i ti, kao taj izvestilac, smatra da romansijerke mogu postii izvrsnost jedino ako priznaju ogranienja svoga pola (Dejn Osten je demonstrirala kako se graciozno taj gest moe izvesti...) Life and Leffers, avgust 1928. 15 The Art of Writing , sir Arthur Quiller-Couch. 16 A Short History ofWomen, John Langdon Davies.