HARUKI MURAKAMI

Kad padne no
23:56
1.
Pred naim oima je grad.
Pogledom none ptice to visoko nadlee nebo, iz vazduha sagledavamo njegovu
panoramu. Iz perspektive tog irokog vidnog polja grad izgleda kao dinovsko ivo bie. Ili pak
kao jedna zdruena jedinka, sazdana od mnotva isprepletanih ivih organizama. Do ivica tog
neuhvatljivog tela protee se bezbroj krvnih sudova kroz koje krv tee, bez predaha obnavljajui
elije. Ona donosi nove podatke i odnosi stare, donosi nove hranljive sastojke i odnosi stare,
donosi nove suprotnosti i odnosi stare. U ritmu pulsa telo posvud treperi, temperatura mu raste i
ono se uvija. Pono je blizu, i, mada je njegova aktivnost ve prela vrhunac, metabolizam koji
slui odravanju ivota nastavlja da radi nesmanjenim tempom, uz potmulo brujanje koje odaje
grad. Jednolino brujanje bez oscilacija, koje nosi slutnju.
Na pogled najpre odabira jedno osvetljeno mesto i usredsreuje se na njega. Uperen u tu
taku, polako se na nju sputa. Na more neonskih svetiljki. Ta zona se naziva zabavna etvrt.
Brojni dinovski digitalni ekrani privreni za fasade zgrada utihnue im pono mine, ali sa
spoljnih zvunika prodavnica jo uvek uporno probija bas neke hip-hop pesme. Veliki salon za
video-igre krcat mladim ljudima. ivopisni elektronski zvuci. Grupa studenata, izgleda, u
povratku s nekog okupljanja. Tinejderke jarkoplave blajhane kose sevaju jedrim golim nogama
ispod mini-sukanja. Slubenici firmi koji urno prelaze dijagonalne peake prelaze da ne
zakasne na poslednji noni voz. No ak i u ovo doba noi, vratari salona za karaoke i dalje,
koliko ih grlo nosi, prizivaju muterije. Kombi bletave crne karoserije polako jezdi ulicom, kao
da odmerava grad. Zatamnjena crna stakla. Podsea na neko bie specifine koe i unutranjih
organa, koje obitava u morskim dubinama. Istom ulicom patroliraju dvojica mladih policajaca,
ali na njih maltene niko ne obraa panju. U ovo doba noi grad funkcionie po sopstvenim
pravilima. Pozna je jesen. Vetra nema, ali vazduh je prohladan. Za koji as zapoinje sledei dan.
Nalazimo se u restoranu Dennys.
Nezanimljiv ali dobro osvetljen, bezlian enterijer i posue, raspored prostorija koji su do
najsitnijih detalja precizno proraunali strunjaci za menadment, tiha i nenametljiva muzika u
pozadini, osoblje uvebano da usluuje tano prema priruniku. Dobro nam doli u Dennys.
Svaka stvar u ovom restoranu anonimna je i zamenljiva. Gotovo je dupke pun.
Osvrnuvi se na brzinu po itavoj unutranjosti restorana, pogled nam se zaustavlja na
jednoj devojci koja sedi do prozora. Zato ba na njoj? Zato ne na nekom drugom? Ne znamo
razlog za to. Meutim, ta devojka iz nekog razloga privlai na pogled, sasvim spontano. Ona
sedi za stolom za etiri osobe i ita knjigu. Nosi sivu jaknu s kapuljaom, farmerke i, verovatno
bezbroj puta oprane, bledoute patike. Preko naslona susedne stolice visi jakna sa kolskim
amblemom. Ni ona nipoto ne izgleda kao nova. Devojka ima godina otprilike kao da je bruco.
Nije vie srednjokolka, ali i dalje odaje takav utisak. Kosa joj je crna, kratka i ravna. Gotovo
bez imalo minke, na njoj nema nieg ni nalik na nakit. Lice joj je usko i malo. Nosi naoare sa
crnim okvirom. Izmeu obrva, povremeno joj se pojavi bora koja joj daje ozbiljnost.
Potpuno je zadubljena u knjigu. Od stranica maltene ne odvaja pogled. Knjiga je tvrdih
korica ali umotanih u knjiarsku hartiju, pa joj ne znamo naslov. Sudei po tome koliko joj je
ozbiljan izraz lica dok je ita, moe biti da je to knjiga neke ozbiljne sadrine. Ne prelee je, ve
izgleda kao da je vari, red po red.
Na stolu olja za kafu. Pepeljara. Pored pepeljare, teget bejzbol kapa sa slovom B, logom
bostonskih Redsoksa. Za njenu glavu moda malo prevelika. Na susednoj stolici stoji smea
kona torba s remenom. Sudei po tome kako je naduta, u nju kao da su na brzinu, bez
razmiljanja pobacane razne stvari. S vremena na vreme, ona uzima olju s kafom i prinosi je
ustima, ali ne deluje kao da posebno uiva u njenom ukusu. Tek, kad je ve tu pred njom, pije je
kao da time ispunjava svoju dunost. Odjednom, kao da se toga priseti, stavlja cigaretu u usta i
pali je plastinim upaljaem. Zakilji oima, nehajno otpahne dim u vazduh, stavlja cigaretu u
pepeljaru i vrhovima prstiju protrlja slepoonice, kao da eli da ublai predoseaj glavobolje.
U restoranu tiho svira Go Away Little Girl grupe Persija Fejta. Tu muziku naravno niko
ne slua. U toj dubokoj noi, ljudi najrazliitijih vrsta obeduju i ispijaju kafu u Dennysu, ali je
ona jedina enska osoba koja sedi sama. Povremeno odvaja pogled od knjige i gleda na runi sat.
Meutim, vreme izgleda ne protie onako kako se njoj ini. Ipak, ona ne deluje ni kao da nekog
oekuje. Niti se osvre oko sebe, niti upire pogled prema ulaznim vratima. Samo ita onako
sama, povremeno pali cigaretu, mehaniki se maa olje s kafom i nada da e vreme makar malo
bre proi. Ali, oigledno, do zore ima jo dosta vremena.
Prekida s itanjem i pogleda kroz prozor. Sa prozora na prvom spratu moe se sagledati
ivost na ulici. ak i u ovo doba noi, jo je dobro osvetljena i njome prolazi mnogo ljudi. I oni
koji imaju kud da odu, i oni koji nemaju. Oni koji su se zaputili ka nekom cilju, i oni koji lutaju
besciljno. I oni koji bi da zaustave vreme, i oni koji bi da ga ubzaju. Isprativi taj besmisleni
prizor ulice, ona umiri dah i ponovo vraa pogled na knjigu. Isprui ruku ka olji. Na ivici
pepeljare, jedva zapoeta cigareta pretvara se u pepeo.
Otvaraju se automatska ulazna vrata, i unutra ulazi viljast mladi. Kratak crni koni
mantil, izguvane maslinastozelene platnene pantalone i braon kabaste izme. Kosa mu je
prilino dugaka, mestimino razbaruena. Moe biti da u proteklih nekoliko dana nije imao
prilike da je opere. Moe biti i da se malopre iunjao iz nekog gustog grmlja. A moda je za
njega raupana kosa prirodno stanje, oputajua stvar. Mrav je, i pre odaje utisak da nije
dovoljno uhranjen nego da je vitak. Na ramenu nosi ogromnu futrolu s muzikim instrumentom.
Duvakim instrumentom. Osim nje, vue i prljavu platnenu torbu. Deluje kao da je natrpana
notama i jo kojeime drugim. Na desnom obrazu ima upadljiv dubok oiljak. Kratak oiljak,
kao da mu se u obraz arilo neto otro. Izuzev toga, na njemu nema nieg upadljivog. Prilino je
obian mladi. Odaje utisak dobrog, ali blentavog zalutalog psa meanca.
Prilazi mu kelnerica koja smeta goste i vodi ga do stola u dnu restorana. Prolazi pored
stola za kojim sedi devojka to ita. Mladi proe pored stola, pa zastane kao da mu je neto
sinulo, polako kree unazad kao da vraa film, i staje uz ivicu njenog stola. Zatim nakrivi glavu i
sa zanimanjem gleda u njeno lice. Prebira po seanju. To traje. Deluje da je od onih kojima je za
sve potrebno vreme. Ona primeti njegovo prisustvo i podigne pogled sa knjige. Zakilji i pogleda
u mladia koji tu stoji. Visok je, pa ga gleda odozdo. Pogledi im se sretnu. Mladi se osmehne.
Taj osmeh znai da nema loe namere.
Obrati joj se: Hej, izvini ako greim - da ti nisi mlaa sestra Eri Asai?
Ona ne progovara. Gleda u njega kao da posmatra neki idigljali grm u uglu dvorita.
Jednom smo se ve sreli, je l' da?, nastavlja mladi. Da se setim - jeste, zove se Juri.
Samo jedan slog drugaije od sestre.
I dalje podozrivog pogleda uprtog u njega, ona ga kratko ispravlja. ,,Mari.
Mladi podie kaiprst u vazduh. Da, da, Mari. Eri i Mari. Jedan slog razlike. Sigurno
me se ne sea.
Mari blago nakrivi glavu. Ne zna da li je odgovor ,,da ili ,,ne. Skine naoare i stavi ih
pored olje s kafom.
Stie kelnerica i pita: Jeste li zajedno?
Aha, da, odgovara on.
Kelnerica na stolu ostavlja jelovnik. Mladi seda preko puta Mari i stavlja futrolu s
instrumentom na susednu stolicu. Zatim, kao da se neeg setio, pita Mari: Mogu li malo ovde da
posedim? Idem im neto pojedem. Nalazim se s nekim na drugom mestu.
Mari se blago namrti. zar nije trebalo odmah na poetku to da me pita?
Mladi razmilja o tome to mu je rekla. Nalazi se s nekim?
Ne radi se o tome, kae Mari.
Nego o pristojnosti?
Da.
Mladi klima glavom. ,,U pravu si. Trebalo je prvo da pitam da li mogu da sednem s
tobom. Izvinjavam ti se. Nego, restoran je pun, a i neu ti dugo smetati. Moe?
Mari napravi mali pokret ramenima kao da ih slegnu. U stilu: Kako god hoe. Mladi
otvara jelovnik i gleda ga.
,Jesi li ve jela?
Nisam gladna.
Mladi namrgoeno pree pogledom preko jelovnika, zaklopi ga i spusti na sto. Uopte
ne moram da gledam u jelovnik. Samo se pretvaram da ga gledam.
Mari ne govori nita.
Ovde ne jedem nita osim salate s piletinom. To se zna. Ako mene pita, u Dennysu
jedino vredi jesti salatu s piletinom. Jesi li je nekad ovde jela?
Mari odmahne glavom.
Nije loa. Salata s piletinom i re prepeen hleb. U Dennysu samo to jedem.
to onda gleda u jelovnik?
On prstom istegnu bore u uglu oka. Evo, razmisli malo. Zar to nije potpuno jadno - da i
ne pogleda u jelovnik i odmah s vrata u Dennysu narui salatu s piletinom? To bi znailo da u
Dennys svraam zato to uivam u salati s piletinom, je l' tako? Zato ja prvo otvorim jelovnik,
pa se pretvaram da sam se odluio za salatu s piletinom poto sam razmislio i o drugim
stvarima.
Kad je kelnerica donela vodu, on je poruio salatu s piletinom i re prepeen tost. Ali da
bude dobro prepeen, naglaava. Onako, samo to nije zagoreo. Uz to dodaje kafu posle jela.
Kelnerica unosi porudbinu u mainu u svojoj ruci i naglas je iitava.
za nju, izgleda, jo jednu kafu, kae i pokazuje na Marinu olju.
Razumem. Odmah u vam doneti jo jednu kafu.
On gleda za kelnericom koja odlazi.
Ne voli piletinu?, pita on.
Nije to u pitanju, kae Mari. Samo se trudim da ne jedem piletinu van kue.
Zato?
Zato to pilie koji se pripremaju u lancima restorana uglavnom kljukaju ko zna kakvim
preparatima. Stimulansima rasta, i tako time. Zatvore pilie u skuene mrane kaveze, pune ih
injekcijama i daju im hranu s hemijskim supstancama, pa ih stave na traku, a tamo im maina
otkine glavu i poupa im perje.
,,Haos!, kae on. I nasmei se. A kad se nasmei, ureu mu se bore u uglovima oiju.
Salata s piletinom a la Dord Orvel.
Mari zakilji i pogleda u njega. Ne moe da razlui da li je on to zavitlava ili ne.
Dobro to, nego salata s piletinom ovde nije loa. Stvarno nije.
To kae i kao da se odjednom setio, skida koni mantil, presavija ga i stavlja na susednu
stolicu. Zatim protrlja ruke iznad stola. Ispod kaputa nosi zeleni grubo pleteni demper okruglog
izreza. I niti od kojih je itrikan demper i njegova kosa na isti su nain mestimino razbarueni.
Deluje da je od onih koji ne obraaju previe panje na svoje stvari.
Prvi put sam te sreo na onom hotelskom bazenu u inagavi, je l' da? Pretprolog leta.
Sea se?
Kao kroz maglu.
Tu je bio moj drug, tvoja sestra, ti i ja. Nas etvoro. Mi smo se tek bili upisali na
fakultet, a ti mora da si bila u drugom razredu vie srednje. Je l' da?
Mari prilino nezainteresovano klimne glavom.
Moj drug se tad neobavezno zabavljao s tvojom sestrom, pa je mene poveo, kao na
sastanak uetvoro. Negde je nabavio etiri ulaznice za hotelski bazen. A tvoja sestra je povela
tebe. Ali ti ni re nisi progovorila, nisi izlazila iz bazena - samo si plivala kao mladi delfin. Posle
smo svi otili u hotelsku ajdinicu na sladoled. Ti si naruila kup melbu.
Mari se mrti. Kako se sea takvih detalja?
Nikad pre nisam izaao s devojkom koja jede kup melbu, a i naravno zato to si mi se
svidela.
Mari ravnoduno gleda u njega. Nije istina. Daj, sve vreme si buljio u moju sestru.
Je l' tako bilo?
Mari mu odgovara utanjem.
Moda je bilo i toga, priznaje on. Iz nekog razloga, dobro se seam da je ona na sebi
imala neki minijaturni bikini.
Mari vadi cigaretu, stavlja je u usta i pali je upaljaem.
Zna ta, kae on. Nije da sad pravdam Dennys, ali ini mi se da je za organizam
tetnije da popui paklu cigareta nego da pojede salatu od piletine koja je moda malo
problematina? Zar ne misli tako?
Mari ignorie pitanje.
Tad je trebalo da ide jedna druga devojka, ali njoj je u poslednjem trenutku pozlilo, pa
me je sestra naterala da idem. Da popunim broj, kae ona.
Zato nisi bila ba najbolje raspoloena.
Seam te se.
Stvarno?
Mari pokazuje na svoj desni obraz.
Mladi prstom pree preko oiljka na obrazu. , zbog toga. Kad sam bio mali, prebrzo
sam vozio bicikl pa nisam uspeo da savladam krivinu na nizbrdici. Samo dva centimetra dalje i
izgubio bih vid na desnom oku. I una koljka mi je deformisana. Hoe da vidi?
Mari se namrti i odmahne glavom.
Kelnerica na sto donosi salatu s piletinom i tost. U Marinu olju naliva novu kafu. Zatim
proverava da li je donela sve to su poruili. On uzima viljuku i no, i uvebanim pokretima
ruku poinje da jede salatu s piletinom. Onda rukom uzima tost i zagleda ga. Obrve mu se
nabiraju.
Koliko god da im ja naglaavam da bude hrskav, jo nijednom mi ga nisu prepekli kako
sam traio. Stvarno mi nije jasno. Kad uzme u obzir vrednou Japanaca, visokotehnoloku
kulturu, trine principe kojima stremi restoranski lanac Dennys, ne bi trebalo da je toliko
komplikovano ispei tost tako da bude hrskav. Zar nije tako? Kako im to ne polazi za rukom? Od
kakve je koristi civilizacija kad ne moe jedan tost da ispee kako je poruen?
Mari se ne ukljuuje.
Da zna, tvoja sestra je bila mnogo lepa, kae on sam za sebe.
Mari podie glavu. Zato si to rekao u prolom vremenu?
Zato? Pa, priam o neemu to je bilo, pa sam zato rekao u prolom vremenu. Nisam
hteo da kaem da sada nije lepa, niti bilo ta slino.
I sada je lepa, ini mi se.
Drago mi je. Samo, da zna, iskreno govorei, ja Eri Asai uopte ne poznajem dobro. U
srednjoj koli smo godinu dana ili u isti razred, ali tad nismo estito ni popriali. Ili, bolje
reeno, ona mi se nikad nije ni obratila.
Ali si ti zainteresovan za nju?
Mladi zaustavi viljuku i no u vazduhu i razmisli malo. Sad, da li je to
zainteresovanost - pre bih rekao intelektualna radoznalost.
Intelektualna radoznalost?
U smislu - kako bih se oseao kad bih izaao s lepoticom kao to je Eri Asai. Takva je to
stvar. Ona ipak izgleda kao devojka s naslovne strane.
I to je intelektualna radoznalost?
Svoje vrste.
Ali, tada se sa Eri sastajao tvoj drug, a tebe je samo poveo, zar ne?
Onako punih usta, on klima glavom. Sasvim staloeno, polako preiva.
sam nekako povuen ovek. Ne odgovara mi da sam u centru panje. Vie mi prilii
da budem neki dodatak. Kao salata od kupusa i argarepe s majonezom, pomfri ili onaj drugi iz
grupe Wham!.
su te zato uparili sa mnom.
Ali zna ta, mnogo si bila slatka.
li, je l' tebi u prirodi da voli da koristi prolo vreme?
On se smeka. ne, nije to, nego sam samo s take gledita ovog trenutka iskreno
izrekao ono to sam tada osetio. Mnogo si bila slatka. Stvarno. Mada jedva da si mi re rekla.
On ostavlja viljuku i no na tanjir i pije vodu iz ae. Brie usta papirnom salvetom.
Zato sam i pitao Eri Asai dok si se ti kupala. Pitao sam je zato njena sestra nee sa mnom ni da
popria, da nije neki problem u meni.
I, ta ti je rekla?
Rekla je da ti obino nisi voljna ni sa kim da razgovara. Da si malo udna, i da iako si
Japanka, ee govori na kineskom nego na japanskom, pa da nemam zato da se uzbuujem.
Nije u meni nikakav specijalan problem.
Mari uti i u pepeljari gasi cigaretu.
Nije neki poseban problem bio u meni, je l' da?
Mari malo razmilja. Ne seam se ba tano, ali mislim da nije bio problem u tebi.
Dobro je. Ba sam se bio zabrinuo. Razume se, imam ja nekih problema, ali vidi, to su
neki moji unutranji problemi. Zabrinuo bih se ako bi drugi mogli tako lako da ih zapaze.
Naroito tako, na bazenu usred letnjeg raspusta.
Kao da eli da potvrdi, Mari jo jednom pogleda u njega. Nisam zapazila nikakve
unutranje probleme.
Sad mi je lake.
Mada, ne mogu da ti se setim imena, kae Mari.
Mog imena?
Da.
On odmahne glavom. Nema veze to si zaboravila. Potpuno je proseno. I meni samom
ponekad doe da ga zaboravim. Mada nije ba tako lako zaboraviti sopstveno ime. Tua imena
odmah zaboravljam ak i kad moram da ih zapamtim."
Kao da trai neto to je neopravdano izgubio, on pogleda kroz prozor. Onda ponovo
pogleda u Mari.
Nego, sve vreme mi je bilo udno to tvoja sestra onda nijednom nije ula u vodu. Bio je
vru dan, a i bili smo na ba lepom bazenu.
Mari pravi grimasu u stilu: Ni to ti nije jasno? Zato to ne moe da podnese da joj se
razmae minka. Zar to nije oigledno? Osim toga, u onakvom se kostimu ne moe stvarno
plivati.
Tako znai", kae on. Roene sestre, a nain ivota toliko razliit.
Zato to su potpuno nezavisni.
On neko vreme mozga o onome to je rekla. Pa kae: Kako to da svi mi ivimo
nezavisne ivote? Mislim, eto da uzmemo za primer vas dve - od istih ste roditelja, u istoj kui
odrasle, obe ste enska deca - kako ste se izmetnule u dve potpuno razliite osobe? Gde li se taj
put raziao? Jedna u bikiniju veliine signalne zastavice samo se milo izleava pored bazena, a
druga u kolskom kupaem preplivava bazen kao delfin....
Mari pogleda u njega. l' to sad treba da ti izloim u najvie pedeset rei? Dok jede tu
salatu s piletinom?
On odmahuje glavom. ne, nije to, nego sam valjda radoznao; samo mi je palo na
pamet, pa sam to izgovorio naglas. Nema potrebe da mi odgovara, samo sam se zapitao.
Onda, taman da opet prione na salatu s piletinom, predomisli se i nastavlja da pria.
Zna, ja nemam ni brata ni sestru, pa sam samo iskreno hteo da saznam. To, u emu su
braa i sestre slini, a gde poinju razlike.
Mari uti. S viljukom i noem u rukama, mladi o neemu razmilja i gleda u prazan
prostor iznad stola.
Onda kae: itao sam jednom priu o tri brata koja su dospela na neko havajsko ostrvo.
Neku legendu. Drevnu. itao sam je kad sam bio mali pa sam zaboravio tano kako ide, ali
manje-vie ovako: tri mlada brata pola su da pecaju. Na moru ih uhvati oluja i odnese ih voda.
Dugo su plutali i na kraju isplivali na obalu nekog pustog ostrva. Ostrvo je bilo prelepo, na
njemu su rasle kokosove palme, voa u izobilju, a usred ostrva uzdizala se ogromna planina. Te
noi Bog im je doao u san i rekao: Malo dalje na obali pronai ete tri velika okrugla kamena.
Svaki od vas neka otkotrlja po jedan kamen gde god mu je volja. Mesto do kojeg svaki otkotrlja
svoj kamen bie mesto na kome e iveti. to se vie budete popeli, vie ete velikog sveta moi
da osmotrite. Na volju vam preputam dokle ete odgurati svoje kamenje.
Mladi popije vodu i udahne. Na Marinom licu je nezainteresovan izraz, ali vrlo paljivo
slua priu.
Dovde ti je jasno?
Mari klimne glavom.
Hoe da uje ta je bilo dalje? Ako te ne zanima, prekinuu.
Ako nee biti dugako.
Nije toliko dugaka. Prilino je jednostavna pria.
On otpija jo jedan gutljaj vode, pa nastavlja priu.
Kao to im je Bog rekao, njih trojica su pronala veliko kamenje na obali. I onda su, kao
to im je reeno, poeli da kotrljaju kamenje. Bilo je veoma veliko i teko, i bilo ga je teko
kotrljati, a prava je tek muka bila gurati ga uzbrdo. Prvi se oglasio najmlai brat. Brao, meni je
ovo dovoljno. Ako ovde ostanem, obala e mi biti blizu, a moi u i da lovim ribu. Moi u
dobro da ivim. Ne smeta mi ako ne budem mogao da vidim itav veliki svet, rekao je. Starija
braa su nastavila dalje. Meutim, negde na sredini planine, oglasio se srednji brat. Brate, meni
je ovo dovoljno. Ako ovde ostanem, imau pregrt voa i moi u lepo da ivim. Ne smeta mi
ako ne budem mogao da vidim itav veliki svet. Najstariji brat je nastavio uzbrdo. Staza je
bivala sve ua i strmija, ali on nije posustajao. Bio je izdrljiv, a i poeleo je da vidi makar malo
vie sveta. I tako je nastavio da gura kamen iz sve snage. Prolo je nekoliko meseci, on jedva da
je pio i jeo, i nekako uspe da izgura kamen do samog vrha planine. Tu se zaustavi i stade da
posmatra svet oko sebe. Sada je mogao da vidi mnogo dalje od bilo koga drugog. To je bilo
njegovo mesto za ivot. Mesto na kom niti je rasla trava, niti su letele ptice. Kad je hteo vode,
mogao je samo da lie led i inje, kad je hteo da jede, nije mu bilo druge nego da vae mahovinu.
Ali, nije se pokajao. Zato to je mogao da posmatra itav veliki svet... I zato i dan-danas na vrhu
planine tog havajskog ostrva stoji ogroman okrugli kamen. To je bila ta pria.
Tiina.
Mari pita: Ima li ta pria ikakvu pouku?
Mislim da ima dve pouke. Prva je, podie on jedan prst, da su svi ljudi razliiti. Makar
bili i braa ili sestre. Druga je, podie i drugi prst, da ako neto stvarno eli da sazna, mora
za to da plati odreenu cenu.
meni, ivot koji su odabrala dva mlaa brata ima vie smisla, daje Mari svoje
miljenje.
jeste, priznaje on. Niko ne bi poeleo da se obre na Havajima da bi lizao inje i jeo
mahovinu. Sasvim sigurno. Pa ipak, najstariji brat je bio radoznao da vidi makar malo vie sveta,
i nije mogao da je savlada, ma koliko visoku cenu za to morao da plati.
Intelektualna radoznalost?
Ba tako.
Mari o neemu razmilja. Jedna ruka joj je na debeloj knjizi.
ak i ako te ljubazno budem pitao koju to knjigu ita, sigurno mi nee rei, je l' da?,
kae on.
Moda.
Deluje da je uasno teka.
Mari uti.
Nije to veliina knjige kakvu jedna devojka obino nosa sa sobom u torbi.
Mari i dalje uti. On odustaje i nastavlja s jelom. Ovoga puta se usredsreuje na salatu s
piletinom i dovrava je ne progovorivi ni re. vae je dugo, pijui dosta vode. Nekoliko puta
od kelnerice trai da mu dolije vodu. Jede i poslednje pare tosta.
Ti ono bee ivi negde kod Hijoija?, kae on. Njegov ispranjen tanjir ve je odnet.
Mari klimne glavom.
Dakle, vie ne stie na poslednji voz. Svakako da moe taksijem, ali vozova do jutra
nema.
Toliko znam, kae Mari.
Dobro, ako je tako.
Ne znam gde ivi, ali zar nisi i ti propustio poslednji voz?
U Koeniju. Ali ivim sam, i ionako do jutra imam probe. A i ako ba bude stani-pani,
moj drug ima auto.
On blago potape futrolu s instrumentom do sebe. Kao da je potapao nekog dobrog psa
po glavi.
Na bend ima probe u jednoj zgradi u blizini, kae on. Tamo se niko na nas ne ali
koliko god da smo buni. Grejanja praktino nema, pa je u ovo doba godine prilino hladno. Ali
kad su nam ve dali besplatno da je koristimo, ne moemo da izvoljevamo.
Mari baci pogled na futrolu s instrumentom. l' to trombon?
Da, jeste. Stvarno se razume, kae on pomalo iznenaeno.
Toliko barem umem - da prepoznam oblik trombona.
Da, nego vidi, ima mnogo devojaka na ovom svetu koje ne znaju ni da trombon postoji.
Ali, ta da se radi. Ni Mik Deger ni Erik Klepton nisu postali zvezde duvajui u trombon. Jesu li
moda nekad Dimi Hendriks ili Pit Taunsend na bini razbili trombon? Naravno da ne. Zna se,
svi razbijaju elektrine gitare. Kad bi razbili trombon, samo bi im se smejali.
onda, to si odabrao trombon za svoj instrument?
Mladi sipa mleko u posluenu kafu i otpija gutljaj.
Kad sam iao u niu srednju, sluajno sam u prodavnici polovnih ploa kupio dez
plou Bluesette. Staru, prastaru plou. to li sam je kupio? Ne mogu da se setim. Zna, do tad
nikad nisam ni uo dez. Uglavnom, prva pesma na strani A bila je Five Spot After Dark*, a ona
je stvarno dobra. Kertis Fuler je svirao trombon. Kad sam ga prvi put uo, kao da mi je pala
koprena s oiju. Da, to je instrument za mene. Trombon i ja. Spojila nas je sudbina.
* Naslov ove dez kompozicije u prevodu znai: ,,U Fajv spotu kad padne no. U
uvenom njujorkom dez klubu Fajv spot kafe pedesetih godina nastupali su arls
Mingus, Telonijus Monk, Don Koltrejn i mnogi drugi. - Prim. prev.
On pevui osam uvodnih taktova Five Spot After Dark.
, znam to, kae Mari.
Njegov izraz lica odaje zbunjenost. Zna?
Mari otpevui osam narednih taktova.
Otkud zna?, pita on.
Zar ne smem da znam?
On sputa kafu na sto i blago odmahne glavom. Ba naprotiv... Ali ekaj, ipak ne mogu
da verujem. Da u dananje vreme postoji devojka koja zna za Five Spot AfterDark... No dobro, u
svakom sluaju, ja sam bio opinjen Kertisom Fulerom i zbog toga sam poeo da sviram
trombon. Pozajmio sam novac od roditelja, kupio polovan instrument, ulanio se u kolski
duvaki orkestar, i u srednjoj koli poeo da sviram u nekakvom bendu. Prvo sam bio neto kao
pratnja rok bendu. Kao to je bio onaj stari bend Tauer of pauer. Zna njih?
Mari odmahne glavom.
On kae: Nema veze. To sam radio ranije, a sad sviram ist, jednostavan dez. Fakultet
mi i nije neki poseban, ali imam bend koji uopte nije lo.
Kelnerica dolazi da dolije vodu. On odbija. Baca pogled na runi sat. Vreme mi je.
Moram da krenem.
Mari ne progovara. Izraz lica joj je kao da kae: Niko te ne dri.
Mada e svi da kasne, kae on.
Ni na to Mari nema poseban komentar.
li, hoe li da pozdravi svoju sestru?
kako bi bilo da je ti pozove telefonom i da joj to kae? Valjda zna na broj
telefona. Kako da je pozdravljam ili ta god bilo, kad ti ne znam ni ime?
On se malo zamisli. Ali ekaj, ako se na va telefon javi Eri Asai, o emu bih priao s
njom?
Dogovori se s njom o proslavi mature, ili smisli ve neto prigodno.
Razgovori mi ba i ne idu od ruke. Nikad i nisu.
Mada si se sa mnom sit ispriao.
Iz nekog razloga, s tobom mogu da priam.
Iz nekog razloga, sa mnom moe, ponavlja Mari njegove rei. Ali s mojom sestrom
ne moe?
Verovatno ne.
Da nije zbog toga to bi ti previe proradila intelektualna radoznalost?
Na njegovom licu ukaza se neodreen izraz, u stilu: Pa, ne znam. Neto bi da kae, pa se
predomisli i odustaje. Duboko udahne. Zatim uzme raun sa stola i sraunava sumu u glavi.
Ostaviu ti svoj deo, pa ti posle plati sve, hoe?
Mari klimne glavom.
Mladi pogleda u nju i njenu knjigu. Malo okleva pa kae: Vidi, moda postavljam
suvina pitanja, ali, je l' ti se neto desilo? Na primer, ne ide ti s dekom, ili si se posvaala sa
svojima kod kue. Mislim, sama si u gradu do ranog jutra.
Mari stavi naoare i dobro se zagleda u njegovo lice. Njena utnja je nepopustljiva i
hladna. Mladi podie obe ruke, dlanova okrenutih ka njoj. Kao da bi da kae: Izvini ako sam
rekao neto to ne treba.
Oko pet ujutru u ponovo svratiti ovamo da neto pojedem, kae on. Ionako u
ogladneti. Nadam se da u te tad opet videti.
Zato?
Sad, pitam se zato.
Brine se za mene?
Ima i toga.
Zato to bi da pozdravim sestru u tvoje ime?
Moda ima malo i toga.
Sigurna sam da moja sestra ne bi umela da razlikuje trombon od tostera. Mada bi
verovatno na prvi pogled znala ta je gui a ta prada.
Svako ima svoje bojno polje, kae on sa smekom.
Zatim iz depa mantila vadi notes i neto zapisuje. Iscepa tu stranicu i daje joj je.
Ovo je moj broj mobilnog. Ako ti neto zatreba, pozovi me na taj broj. Ovaj, ima li ti
mobilni?
Mari odmahne glavom.
sam i mislio", kae on impresionirano. Govorio mi je moj predoseaj: Ova devojka
sigurno ne voli mobilne telefone.
Mladi uzima futrolu s trombonom i ustaje. Oblai koni mantil. Na licu mu se jo nazire
osmeh. Vidimo se.
Mari bezizraajno klimne glavom. I ne pogledavi u papiri koji joj je dao, ostavlja ga
pored rauna. Onda smiri disanje, podboi se i vrati se itanju. U restoranu tiho svira April Fool
Berta Bakaraka.
23:57
2.
Prostorija je mrana. Ali, oi nam se malo-pomalo navikavaju na tamu. Na krevetu spava
ena. Lepa, mlada ena, Marina sestra Eri. Eri Asai. Niko nam to nije rekao, ali mi to zbog nekog
razloga znamo. Crna kosa, poput slapa tamne vode, rasuta je na jastuku.
Posmatrajui njenu figuru, pretvaramo se u jedinstvenu taku gledanja. Ili, moda bi bilo
bolje rei - u voajera. Ta taka gledanja pretvara se u kameru u vazduhu koja se kroz prostoriju
slobodno kree. U ovom trenutku, kamera se nalazi tano iznad kreveta i snima njeno usnulo
lice. Poput treptaja oka, kamera na odreenim vremenskim razmacima menja ugao. Njene
malene usne lepog oblika stisnute su u pravu liniju. Na prvi pogled, nema naznake da die.
Upremo li, meutim, pogled, moemo raspoznati slabane, sasvim slabane pokrete u dnu njenog
vrata. Zaista die. Ona lei glavom na jastuku, u pozi kao da gleda u tavanicu. Ali, ni u ta
zapravo ne gleda. Kapci su joj vrsto sklopljeni, kao zimski pupoljci. U dubokom je snu.
Verovatno i ne sanja.
Dok tako posmatramo Eri Asai, postepeno nam se javlja oseaj da u njenom snu ima
neeg to nije prirodno. Tako je ist, tako konaan. Nijedan mii na njenom licu, nijedna
trepavica se ne pomera. Kao da je umetniko delo, njen tanak, beli vrat odaje duboki spokoj, a
malena brada isturena joj je pod pravim uglom, poput lepo oblikovanog rta. Ma koliko vrsto
spavao, ovek u carstvo ovako dubokog sna nikada ne zalazi. Nikada se tako potpuno ne rastaje
od svesti.
Ipak, bez obzira na prisustvo ili odsustvo svesti, ouvane su njene telesne funkcije
neophodne za odranje ivota. Disanje i otkucaji srca na najniem su odrivom nivou. Njeno
bie kao da je smeteno na neki uzan prag koji razdvaja organsko od neorganskog - ali kriom i
veoma paljivo. Jo uvek, meutim, nema naina da saznamo zato i kako je dovedena u ovo
stanje. Kao da joj je itavo telo obmotano toplim voskom, Eri Asai se nalazi u stanju paljivo
smiljenog, dubokog sna. Jasno je da u njemu ima neeg to je protivno prirodi. U ovom asu, to
je sve to se moe zakljuiti.
Kamera se polako povlai unazad i prenosi sliku cele prostorije. U potrazi za
objanjenjima, poinje da istrauje detalje. Prostorija nije nimalo ukraena. Niti se po njoj
prepoznaje ukus ili osobenost njene vlasnice. Ako se dobro ne zagleda, ovek ne bi znao ni da je
to soba mlade devojke. Nigde se ne mogu videti ni lutke, ni pliane igrake, ni nakit, niti bilo ta
slino. Nema ni postera, ak ni kalendara. Tu je, okrenut prozoru, jedan drveni sto i pokretna
stolica. Na prozoru je sputena roletna. Na stolu se nalazi jednostavna crna lampa, najmoderniji
laptop (zatvorenog poklopca). Nekoliko hemijskih i grafitnih olovaka u olji.
Pored zida se nalazi jednostavan drveni krevet, i u njemu Eri Asai spava. Prekriva
potpuno beo, bez ara. Na polici privrenoj za zid nasuprot krevetu, omanji muziki ureaj
sainjen od komponenata i nekoliko kutija sa CD-ima. Pored njih, telefon i televizor sa ekranom
od 18 ina. Toaletni stoi sa ogledalom. Ispred ogledala stoji samo balzam za usne i malena
okrugla etka za kosu. Uza zid, garderober. Kao valjda jedini ukras, na polici je poredano pet
slika u malenim ramovima, ali su to sve fotografije Eri Asai. Na svakoj od njih je sama. Nema ni
njenih lanova porodice, ni prijatelja. Sve su to profesionalne fotografije modela koji pozira.
Moda slike iz asopisa. Tu je i mala polica za knjige, ali se na njoj nalazi tek nekoliko knjiga,
veinom udbenika za fakultet. Osim toga i gomila modnih asopisa velikog formata. Po svemu
sudei, teko bi bilo ovu devojku nazvati ljubiteljem itanja.
Naa taka gledanja, kao zamiljena kamera, bira jednu po jednu od tih stvari koje se u
prostoriji nalaze, i dugo ih i detaljno snima. Mi smo nevidljivi, bezimeni uljezi. Mi gledamo.
Oslukujemo. Udiemo miris. Meutim, na tom mestu niti fiziki postojimo, niti za sobom
ostavljamo trag. Moglo bi se rei, pridravamo se istih pravila kao ortodoksni putnici kroz
vreme. Posmatramo, ali se ne meamo. No, iskreno govorei, podataka koje o Eri Asai moemo
izvui na osnovu izgleda ove sobe nipoto nema mnogo. Njene su line odlike unapred negde
sakrivene; stie se utisak da veto izmiu oku posmatraa.
Pored uzglavlja, digitalni elektrini asovnik neujno, neumitno obnavlja sate. U ovom
trenutku u toj sobi, bilo ta nalik na pokret odaje jedino taj asovnik. Oprezni elektrini noni
stvor. Izmiui ljudskom pogledu, zelene brojke od tenog kristala glatko smenjuju jedna drugu.
Sada je 23.59.
im je okonala pretragu prostorije, kamera koja predstavlja nau taku gledanja povlai
se unazad i jo se jednom okree oko itave sobe. A zatim, kao da nije u stanju da se odlui,
izvesno se vreme zadrava na tom irokom vidnom polju. Za to vreme, linija pogleda fiksirana je
na jedno mesto. Znaajna tiina i dalje traje. Ali ubrzo, kao da je neto spazio, pogled se
zaustavlja na televizoru koji se nalazi u uglu sobe, i poinje da mu se pribliava. To je crn,
etvrtasti soni televizor. Ekran mu je mraan, mrtav kao tamna strana Meseca. No, kamera kao
da je tu osetila prisustvo neega. Ili pak nekakvo znamenje. Slika se uveliava. Mi to prisustvo,
ili to znamenje na televizijskom ekranu, nemo posmatramo zajedno s kamerom.
ekamo. Nauljenih uiju, ne diemo.
Sat pokazuje 0.00.
Do uiju nam dopire elektrino struganje. Istovremeno, televizijski ekran daje znakove
ivota i poinje slabano da treperi. Da nije neko doao i ukljuio ga, a da mi za to ne znamo? Ili
je moda programiran ili neto slino? Ne, nije nita od toga. Kamera lukavo zalazi iza
prijemnika i prikazuje da je kabl televizora izvaen iz tekera. Tako je, ovaj televizor bi trebalo
da je mrtav. Trebalo bi da sasvim vrsto i hladno uva tiinu mrkle noi. Bilo bi logino, u
teoriji. Meutim, on nije mrtav.
Na ekranu se pojavljuje vodoravna linija; zatreperi, zamuti se i nestaje. A zatim se
ponovo pojavi. Za to vreme, nastavlja se neprekidno struganje. Uskoro, neto se pojavljuje na
ekranu. Poinje da poprima formu slike. Ali, trenutak potom, poput slova u kurzivu, krivi se
popreko i najednom nestaje, kao plamen koji se gasi. Nakon toga, sve se jo jednom ponovi, od
poetka do kraja. Prikupivi svu snagu, slika pokuava da se stabilizuje, podrhtavajui. Neto tu
unutra pokuava da se uoblii. Ipak, slika se ne uspostavlja. Krivi se, kao da je prijemna antena
pod jakim naletom vetra. Poruka je isprekidana, obrisi se razbijaju i rasipaju. Kamera nam
detaljno prenosi tu borbu.
Usnula ena ini se ne primeuje tu abnormalnu aktivnost u prostoriji. Uopte ne reaguje
na tu neobuzdanu svetlost i zvukove koje televizor emituje. Samo nastavlja da spava, usred te
uspostavljene konanosti. U ovom asu, ba nita ne moe da poremeti njen duboki san. U toj
sobi, televizor je novi uljez. Mada smo i mi uljezi. Ipak, za razliku od nas, novi uljez niti je tih,
niti je providan. Niti je neutralan. Sumnje nema - on ovde pokuava da se umea. Ta namera se
jasno osea.
Slika na televizoru nestaje pa se vraa, ali se postepeno smiruje. Na ekranu se vidi
unutranjost neke prostorije. Prilino prostrane. Deluje kao neka prostorija poslovne zgrade. Ili
pak kao neka uionica. Sa velikim, irokim prozorima i redovima neonskih svetiljki. Nametaju,
meutim, nema ni traga. Ne, kad malo bolje pogledamo, negde na sredini prostorije stoji jedna
stolica. To je stara, drvena stolica sa naslonom za lea, ali bez naslona za ruke. Praktina je i
jednostavna. Na toj stolici neko sedi. Poto se slika jo nije sasvim umirila, prilika oveka koji na
njoj sedi moe se razabrati samo kao nejasna silueta, mutnih obrisa. Hladna atmosfera davno
naputenog mesta vlada ovom prostorijom.
Televizijska kamera koja (kao da) nama prenosi ovu sliku, oprezno se pribliava stolici.
Sudei po telesnoj grai, osoba koja sedi na stolici je mukarac. Taj ovek je sasvim blago
pognut napred. Licem okrenut napred, izgleda duboko zamiljen. Nosi tamnu odeu i kone
cipele. Lice mu se ne vidi, ali deluje kao ne previe visok, vitak mukarac. Godine mu je
nemogue odrediti. I dok mi prikupljamo deli po deli podataka sa tog mutnog ekrana, s
vremena na vreme, kao da joj to odjednom sine, slika se kvari. Struganje oscilira, pa se pojaava.
Ipak, te smetnje ne potraju dugo i uskoro se slika vraa. I struganje se stiava. Sistemom
pokuaja i promaaja, slika je bez sumnje na putu da se stabilizuje.
U ovoj sobi, neto se sigurno sprema. I to moda neto veoma znaajno.
00:25
3.
Ponovo unutranjost onog istog restorana Dennys. U pozadini svira pesma More grupe
Martina Denija. Broj gostiju je vidno manji nego pre trideset minuta. Ni amor se ne uje. Osea
se da je no za jo jedan stepen dublja.
Mari za stolom i dalje ita debelu knjigu. Ispred nje stoji tanjir sa gotovo netaknutim
sendviem sa povrem. Deluje kao da ga je naruila pre da bi kupila vreme u restoranu nego zato
to je ogladnela. Povremeno, kao da se priseti, menja pozu u kojoj ita knjigu. Oslanja se laktom
na sto, pa se zavali duboko u stolicu. Ponekad podigne pogled pa uzdahne, proveravajui
popunjenost restorana. Ali, izuzev toga, predano se koncentrie na itanje. Mo koncentracije
izgleda da je jedna od njenih vanih linih odlika.
Sada se moe videti vie gostiju koji sede sami. Neki neto kucaju na laptopu, neki se
dopisuju preko mobilnog telefona. Ima i onih, poput nje, koji su se zaneli u itanje. I onih koji ne
rade nita, nego samo zamiljeni gledaju kroz prozor. Moda ne mogu da spavaju. Moda i ne
ele da spavaju. Kasno u no porodini restoran takvim ljudima prua utoite.
Nestrpljivo iekujui da se automatska vrata otvore, u restoran ulazi krupna ena.
Krupne je grae, ali nije gojazna. Ramena su joj iroka, izgleda snano. Crna vunena kapa joj je
nisko nabijena na lice. Nosi veliku konu jaknu i narandaste pantalone. U rukama nita. Njen
neustraivi izgled privlai panju. Kad je ula u restoran, prilazi joj konobarica i pita: Sto za
jednu osobu?, ali ona to ignorie. Otrim pogledom prelee preko unutranjosti restorana.
Pronae Mari, markira cilj i krupnim koracima zaputi se pravo ka njoj.
Kad je stigla do Marinog stola, bez rei seda na stolicu preko puta. Uprkos krupnom telu,
pokreti su joj ustri i u njima nema nieg suvinog.
Ovaj, mogu li?, pita ona.
Mari, koja je bila usredsreena na itanje, podie glavu. Otkriva da na stolici preko puta
nje sedi nepoznata krupna ena i trgne se.
ena skida vunenu kapu. Kosa joj je dreavo plava, oiana kratko, kao lepo negovan
travnjak. Lice joj je pljosnato i iroko, grubo kao kina kabanica iibana vetrovima i isprana od
kia. Nije ak ni simetrino. Ali, kada se ovek bolje zagleda, ima na njemu neeg umirujueg.
Moda je to nekakva uroena drueljubivost. Umesto pozdrava, ona se osmehnu nakrivivi usne
na jednu stranu i dlanom pozamane ake protrlja svoju kratku plavu kosu.
Kad je kelnerica stigla i po priruniku se spremila da sipa vodu i ostavi jelovnik na stolu,
ena odmahnu rukom u znak odbijanja. Nemoj, odmah idem. Izvini.
Kelnerica nabaci uznemiren osmeh i ode.
Ti si Mari Asai, je l' da?, kae ena.
Da, tako je."
Ree mi Takahai. Kae, moda si jo tu.
,,Takahai?
Tecuja Takahai. Onaj visoki s dugom kosom, suvonjavi. Svira trombon.
Mari klimne glavom. Ah, on.
, od Takahaija sam ula da ti teno pria kineski.
, govorim, ako su obine stvari u pitanju, odgovara Mari oprezno. Nije ba teno.
Onda, izvini, ali bi li pola sa mnom? Kod mene je neka Kineskinja, ovaj, malo se
uvalila u neku bedu. A ne govori japanski. Pojma nemam ta joj se desilo.
Ne uspevajui da shvati, Mari u knjigu stavlja listi za obeleavanje strane, zatvara je i
gurne na stranu. Neku bedu?
Malo je povreena. Tu je blizu. Peke as posla. Kratko e da traje. Samo da mi
prevede ta se desilo, onako uopteno. Biu ti zahvalna.
Mari se malo koleba, ali pogledavi u enino lice, pretpostavlja da ona nije loa osoba.
Stavi knjigu u torbu s remenom i obue jaknu sa amblemom. Mai se rukom za raun na stolu,
ali ena pre nje prui ruku.
Ovo je na moj raun.
Nema potrebe. Ja sam to naruila.
u redu je. To je neka sia. uti i pusti me da platim.
Kad su ustale, vidi se da je ena dosta krupnija od Mari. Mari je sitna devojka, a ova ena
je velika kao upa za poljske alatke. Mora da je 175 centimetara visoka. Mari odustaje i puta je
da plati raun.
Zajedno izlaze iz restorana. ak i u ovo doba noi, ulica je jo uvek iva. Elektronski
zvuci iz salona za video-igre, vratari salona za karaoke. Brundaju auspusi motocikala. Trojica
mladia zasela ispred sputene metalne roletne, ne rade nita. Podiu glave i radoznalo
posmatraju njih dve kako prolaze. Verovatno im izgledaju kao udan par. Ali, ne govore nita.
Samo ih gledaju. Roletna je ivrljana grafitima.
Zovem se Kaoru. Ba i nisam tip za Kaoru, ali ta u, to su mi ime dali kad sam se
rodila.
Drago mi je, kae Mari.
Izvini za ovo. Odvedoh te iznebuha. Jesi li se prepala?
Poto ne zna ta da odgovori, Mari uti.
Tu torbu, da ti ponesem? Izgleda teka kao tu, kae Kaoru.
Nema potrebe.
ta li ti je unutra?
Knjige, presvlaka...
Da nisi pobegla od kue?
Nije to u pitanju, kae Mari.
Dobro, nema ni veze.
Njih dve nastavljaju da hodaju. Skrenu iz bune ulice i uu u jednu usku, pa se penju
uzbrdicom. Kaoru hoda brzo, a Mari je sledi. Penju se neuglednim i mranim stepenitem i
izbijaju na drugu ulicu. Izgleda da je to stepenite preica izmeu dve
ulice. Nekoliko natpisa na snek-barovima jo uvek svetli, ali se nigde ne osea ljudsko
prisustvo.
je taj hotel za ljubav.
Hotel za ljubav?
Hotel za ljubavnike. Za parove. Da iznajme sobu. Vidi neonski znak Alfavil? To je taj.
Kad je ula ime, Mari nesvesno pogleda u Kaoru. Alfavil?
Ne brini. Nije neko uvrnuto mesto. Ja sam ti menader tog hotela.
Tu se nalazi ena koja je povreena?
Kaoru se u hodu okree iza sebe. Aha. Pria nije ba za svaije ui.
Da li je i Takahai tu?
Ne, nije. On do jutra veba s bendom u podrumu u nekoj zgradi, tu u blizini. Lako je tim
studentima.
Njih dve ulaze na vrata hotela Alfavil. Sistem funkcionie tako da gosti na panelu na
ulazu pregledaju fotografije unutranjosti soba, izaberu sobu koja im se svia, pritisnu dugme s
njenim brojem i preuzmu klju. Onda uu u lift i odu u sobu. Nema potrebe da se bilo s kim
sretnu, niti da ita progovore. Postoje dve tarife - za odmor i za noenje. Prigueno plaviasto
osvetljenje. Mari sve to razgleda sa zanimanjem. Kaoru se meko javi eni na recepciji u dnu
prostorije.
li, sigurno nikad nisi bila na nekom ovakvom mestu, Kaoru se obraa Mari.
Ovo mi je prvi put.
Eto, raznih poslova ima na ovom svetu.
Kaoru i Mari se penju gostinskim liftom. Proavi kroz uzak, kratak hodnik, staju ispred
sobe s brojem 404. Kaoru kratko dvaput pokuca na vrata, i ona se odmah otvaraju iznutra. Kroz
njih proviruje uznemireno lice mlade ene kose ofarbane u jarkocrvenu boju. Mrava je i bleda.
Nosi iroku roze majicu i farmerke s rupama. Na probuenim uima velike naunice.
Ah, dobro je, to si ti Kaoru. Ba je potrajalo. ekala sam te, kae crvenokosa ena.
Kako je?, pita Kaoru.
o i pre.
Jeste li zaustavile krvarenje?
, jedva nekako. Tonu sam ubrusa potroila.
Kaoru uvodi Mari unutra. Zatim zatvara vrata. U prostoriji je osim crvenokose ene jo
jedna radnica. Sitna, podignute crne kose, pod brie krpom. Kaoru predstavlja svoje dve radnice
Mari.
Ovo je Mari. Malopre sam vam priala - ona to zna kineski. Ova mala crvenokosa je
Komugi*. udno ime, al' je pravo. Dugo radi kod mene.
* Komugi na japanskom znai penica. - Prim. prev.
Komugi se ljubazno osmehuje. Drago mi je.
I meni, kae Mari.
Ona tamo je Korogi*, kae Kaoru. Ali joj to nije pravo ime.
* Korogi znai cvrak. - Prim. prev.
Izvinte. Ratosiljala sam se pravog imena, kae Korogi dijalektom regiona Kansai.
Deluje nekoliko godina starija od Komugi.
Drago mi je, kae Mari.
U sobi nema prozora. Zaguljivo je. Za toliku prostoriju, krevet i televizor su apsolutno
preveliki. Na podu u uglu sobe zgrena je naga ena. Tela umotanog u pekir, rukama skriva lice
i plae bez glasa. Po podu krvlju natopljeni ubrusi. I arav na krevetu je umrljan krvlju. Podna
lampa lei oborena. Na stolu, boca sa vie od polovine ostavljenog piva. Jedna aa. Televizor je
ukljuen. Na programu je zabavna emisija. Smeh publike iz studija. Kaoru uzima daljinski
upravlja i gasi ga.
Izgleda da ju je dobrano izubijao, Kaoru se obraa Mari.
Mukarac s kojim je bila?, pita Mari.
Aha, muterija.
Muterija - ona je prostitutka?
Da, u ovo doba noi ima ih mnogo, kae Kaoru. Zato povremeno i imamo problema.
Ili se posvaaju oko plaanja, ili neki tipovi hoe perverzije, i tako.
Mari gricka usnu i sabira misli.
Znai, ova ena govori samo kineski, zar ne?
Japanski samo natuca. Ali, ne mogu da zovem policiju. Ovde uglavnom borave ilegalno,
a i nemam ti ja vremena da tu svaki as idem u policiju i dajem izjave.
Mari skida torbu s ramena, stavlja je na sto, i odlazi do zgrene ene. Naginje se k njoj i
progovara na kineskom.
? (ta se dogodilo?)
Da li je ne uje, uglavnom, ena ne odgovara. Ramena joj drhte dok jeca.
Kaoru odmahuje glavom. ,,U oku je. Izgleda da ju je mnogo izmlatio.
Mari se obraa eni: (Jesi li ti iz Kine?)
ena i dalje ne odgovara.
, (Nita ne brini. Nisam iz policije).

ena i dalje ne odgovara.

? (Da li te je neki mukarac maltretirao?)
ena konano klimnu glavom. Njena duga crna kosa se zanjiha.
Mari se strpljivim, mirnim glasom obraa eni. Vie puta joj ponavlja isto pitanje. Kaoru
prekrtenih ruku zabrinuto posmatra njihovu razmenu. Za to vreme, Komugi i Korogi su se
podelile i prionule na sreivanje sobe. Skupljaju krvave ubruse sa poda i ubacuju ih u najlonsku
kesu za smee. Skidaju uprljani arav sa kreveta i menjaju pekire u kupatilu. Vraaju podnu
lampu na mesto i iznose bocu piva i au. Proveravaju sanitarni pribor, iste kupatilo. ini se da
uvek zajedno rade - njihovi pokreti su uvebani i efikasni.
U uglu sobe Mari pognuta razgovara sa enom. Zahvaljujui tome to je razume, ena se
izgleda donekle pribrala. Na kineskom se obraa Mari i objanjava joj situaciju, istina, u
isprekidanim reenicama. Glas joj je toliko tih da Mari mora da joj priblii uho da bi je ula.
Klimajui glavom, Mari pomno slua ta ona govori. Povremeno izgovori po koju re, da je
ohrabri.
Blago kucnuvi Mari po leima, Kaoru kae: Izvini, uj, treba nam ova soba za druge
goste. Nju vodim dole u kancelariju. Hoe da poe s nama?
Ali, ona je potpuno naga. Kae da joj je odneo sve to je imala na sebi. Od cipela do
donjeg vea, apsolutno sve.
Kaoru mae glavom. Skinuo ju je do gole koe da ne bi mogla odmah da ga prijavi.
Kakav zlikovac!

Iz ormana Kaoru vadi tanjuan bademantil i dodaje ga Mari. Daj joj zasad ovo da
obue.
ena se malaksalo podie, napola odsutno skide pekir i onako potpuno naga, klimajui
se stavlja na sebe bademantil. Mari hitro odvraa pogled. Sitna je, ali lepo graena. Lepo
oblikovane grudi, glatka koa, senka stidnih dlaica. Verovatno je istih godina kao Mari. Njeno
telo jo je, u tragovima, devojako. Korak joj je nesiguran, pa je Kaoru obgrli oko ramena i tako
izlaze iz sobe. Zatim se sputaju dole malim liftom za osoblje. Sledi ih Mari sa svojom torbom.
Komugi i Korogi ostaju u sobi i nastavljaju s ienjem.
Tri ene ulaze u kancelariju hotela. Uza zid su poreane kartonske kutije. Tu je jedan
metalni radni sto i jednostavna garnitura. Na radnom stolu tastatura i LCD monitor. Na zidu visi
kalendar, uramljeni kaligrafski napis Micua Aide* i elektrini sat. Tu je i portabl-televizor, a na
omanjem friideru mikrotalasna penica. Kad se tri osobe nau unutra, soba postaje tesna.
Kinesku prostitutku u bademantilu Kaoru smeta na sofu. Kao da se smrzava, ona vrsto dri
sklopljene krajeve bademantila.
* Micuo Aida (1924-1991) - poznati japanski kaligraf i pesnik. - Prim. prev.
Kaoru uperi svetlo podne lampe u prostitutkino lice i jo jednom joj pregleda rane.
Donosi pribor s lekovima i gazom natopljenom alkoholom paljivo brie krv slepljenu na njenom
licu. Na ranu joj stavlja flaster. Prstom prelazi preko nosne kosti, proveravajui da nije
slomljena. Podie joj kapke i proverava jesu li oi zakrvavljene. Rukom joj prepipava glavu da
proveri ima li voruga. Kao da je navikla da to ini svaki dan, iznenaujue je veta. Iz friidera
vadi neto nalik na pakovanje leda, umota ga u mali ubrus i daje ga eni.
Evo, dri ovo jedno vreme ispod oka.
Seti se da ona ne razume japanski, pa joj pokretima pokae da ga stavi ispod oka. ena
klimne glavom i tako uradi.
Kaoru se obrati Mari: Liptala joj je krv, ali uglavnom iz nosa. Sva srea, nema tee
povrede. Na glavi nema voruga, izgleda i da joj nos nije slomljen. Ima posekotine na spoljnom
uglu oka i usnama, ali nisu za uivanje. Uh, jo jedno nedelju dana e joj na oku biti crna
masnica, a i teko e nai muteriju.
Mari klimne glavom.
Jak je, al' bije o amater, kae Kaoru. Kad je tako naslepo mlatio, mora da ga ruka
boli pa otpada. Toliko je jako tukao, da je i zid izudarao. Malo ga ulubio na nekoliko mesta.
Naisto je izgubio glavu. Ba njega briga.
Komugi ulazi u prostoriju i vadi neto iz kartonske kutije pored zida. To je novi
bademantil za sobu 404.
Kae da joj je taj ovek uzeo sve, i torbu i novac i mobilni telefon, kae Mari.
Znai, taj je pobego da ne bi platio?, umea se Komugi.
Nije, nego, kako da kaem... Izgleda da joj je iznenada krenuo ciklus pre nego to su
poeli. Poranio. Mukarac se zbog toga naljutio i...
, ta je ona tu mogla?, kae Komugi. Kad god da krene, uvek je iznenada.
Kaoru je uutkuje. Dosta, nemoj tu da naklapa bezveze, nego bre spremaj sobu 404.
Razumem. Izvinte, kae Komugi i izlazi iz kancelarije.
Znai tako. Kad je hteo da prione na posao, ona je dobila, on odlepio, izudarao je, odneo
pare i stvari i ispario, kae Kaoru. Tom tipu neto fali u glavi.
Mari klimne glavom. Izvinjava se to je zaprljala arav krvlju.
Nema veze. Navikla sam ja na to. Ne znam zato, ali mnogim devojkama u ovim
hotelima pone ciklus. Stalno me zivkaju telefonom. Dajte mi uloak, dajte tampon. Doe mi da
kaem: nije ti ovo apoteka. U svakom sluaju, moram neto da obuem ovoj maloj. Ovako ne
moe nita.
Kaoru pretrauje kartonske kutije i vadi donji ve spakovan u najlonsku kesicu. Praktina
stvar koja se stavlja u automat u sobi. Ovo je jeftino, za jednokratnu upotrebu. Ne moe da se
pere, ali zasad e da poslui. Kad nema gaice, duva ti promaja, pa ne mo da se svrti.
Kaoru zatim pretrauje orman i pronalazi gornji i donji deo izbledele zelene trenerke i
daje ih prostitutki.
Ovo je ostavila jedna devojka to je ranije radila kod mene. Barem je oprana i ista. Ne
mora ni da mi je vraa. Od obue imam samo gumene papue, ali bolje i to nego da si bosa.
Mari to objanjava eni. Kaoru otvara kredenac i vadi nekoliko higijenskih uloaka. Daje
ih prostitutki.
Uzmi i ovo. Idi i presvui se u onom toaletu, kae i bradom pokazuje na vrata kupatila.
Prostitutka klimne glavom i na japanskom kae: Hvala. Zatim sa odeom u rukama
ulazi u toalet.
Kaoru seda na stolicu za stolom, polako mae glavom i ispusti dugaak uzdah. Eh, kad
si u ovom poslu, nagleda se raznih stvari.
Kae da je u Japanu tek neto vie od dva meseca, govori Mari.
I ovde je na crno, naravno?
je nisam pitala, ali po njenom govoru izgleda mi da potie sa severa.
Iz stare Mandurije?
Moda.
Hm, kae Kaoru. Onda, valjda e neko doi ovamo da je pokupi.
Izgleda da ima nekog za koga radi.
Kineski klan. Oni ti podvode sve prostitutke u ovom kraju, kae Kaoru. Brodom
prokrijumare devojke iz Kine, pa ih nateraju da im za to plate u naturi. Narui im devojku
telefonom, oni je motociklom isporue do hotela. Kao picu, donesu ti je friku. To su mi stalni
gosti.
Klan - to je neto kao jakuze?
Kaoru odmahuje glavom. Ne, ne, ja sam ti se dugo bavila profesionalnim rvanjem, ila i
na gostovanja, pa sam upoznala nekoliko jakuza. Da zna, u poreenju sa kineskim klanom,
japanske jakuze su male mace. S ovim tipovima ti se nikad ne zna. Ali ova mala - il' da im se
vrati, il' nee imati kud. Nema joj izbora.
Hoe li je ti ljudi maltretirati zato to je ostala bez novca koji je danas zaradila?
, ne znam. Kako god bilo, s takvim licem jedno vreme nee moi da radi s
muterijama, a njima ona nita ne vredi ako ne zarauje. teta, mala je lepa.
Prostitutka izlazi iz toaleta u izbledeloj trenerci i gumenim papuama. Na trenerci joj u
visini grudi stoji Adidasov znak. Na licu joj se jasno ocrtava modrica, ali je njena kosa sada
uredno oeljana. ak i tako u iznoenoj trenerci, s naduvenom usnom i modricom na licu, i
dalje je lepa.
Kaoru pita prostitutku na japanskom: li, hoe da telefonira?
Mari prevodi na kineski. ? (eli li da telefonira?)
Prostitutka odgovara na jednostavnom japanskom: Da, hvala.
Kaoru joj dodaje beli beini telefon. Prostitutka bira broj i sagovorniku koji se javio na
kineskom neto tiho saoptava. Sagovornik neto zagrmi, a ona odgovara kratko. Zatim prekida
vezu. Ozbiljnog izraza lica vraa telefon Kaoru.
Prostitutka zahvali Kaoru na japanskom: Hvala lepo. Zatim se okrene Mari i kae:
(Doi e po mene. Odmah.)
Mari objanjava Kaoru: Izgleda da neko sad dolazi po nju.
Kaoru se namrti. Kad smo ve kod toga, nije mi plaena soba. Obino plaa mukarac
koji dovede enu, ali ovaj je zbrisao a da nije platio. I pivo je imao na raunu.
Hoe li to naplatiti oveku koji doe po nju?, pita Mari.
Aha, kae Kaoru i zamisli se. Kad bi mi to samo polo za rukom.
Kaoru sipa listie zelenog aja u ajnik i preliva ih vruom vodom iz bokala. Zatim aj
sipa u tri oljice i jednu od njih dodaje Kineskinji. Prostitutka zahvali, uzme oljicu i pije iz nje.
ini se da joj je zbog posekotine na usni teko da pije vru aj. Otpija gutljaj i namrti se.
Ispijajui aj, Kaoru se prostitutki obraa na japanskom.
Ali, stvarno ti nije lako. Stigla ak u Japan sakrivena na brodu, a ovi te povrh svega
non-stop tako izrabljuju. Ne znam kakav ti je ivot bio u zaviaju, ali zar ti nije bilo bolje da
ovamo nisi ni dolazila?
Da prevedem?, pita Mari.
Kaoru odmahuje glavom. Ne treba. To ja priam sama sa sobom.
Mari se obraa prostitutki. ? (Koliko ima godina?)
(Devetnaest.)
? (I ja. Kako se zove?)
Prostitutka malo okleva pa odgovara: Guo Dungli.
(Ja se zovem Mari.)
Mari se blago osmehne prostitutki. Njen osmeh je majuan, ali je prvi koji se ukazao na
njenom licu otkad je prola pono.
Ispred ulaza u hotel Alfavil zaustavlja se jedan motocikl. Veliki besni sportski model
honde. Na njemu mukarac sa full-face kacigom. Ostavlja upaljen motor, da bi mogao odmah da
nestane ako zatreba. Nosi kao salivenu crnu konu jaknu i farmerke. Duboke koarkake patike.
Debele rukavice. Mukarac skida kacigu i stavlja je na rezervoar motocikla. Kad je dobro
osmotrio okolinu, skida jednu rukavicu i vadi mobilni telefon iz depa. Bira broj. Ima oko
trideset godina. Smea kosa, konjski rep. iroko elo, upali obrazi, prodoran pogled. Vodi kratak
razgovor. Prekida vezu i vraa mobilni telefon u dep. Navlai rukavicu i ostaje u toj pozi da
eka.
Ubrzo, Kaoru, prostitutka i Mari izlaze na glavna vrata. Klepeui gumenim papuama,
prostitutka se vue ka motociklu. Temperatura se za jo koji stepen spustila i deluje da joj je
hladno samo u trenerci. Mukarac na motociklu joj neto otro proturi, a ona tiho odgovara.
Kaoru se obrati mukarcu. Da zna, mladiu, jo mi nije plaeno za sobu.
Mukarac dobro pogleda Kaoru. A onda kae: ne plaam sobe. Plaa muterija. To
izgovara bez ikakvog naglaska. Jednolino, bezizraajno.
Znam ja to, kae Kaoru hrapavim glasom. Nakalje se i proisti grlo. Nego, takav nam
je posao, upueni smo jedni na druge, je l' tako? Ovo je i nama napravilo problem. Zna, za
napad s nanoenjem telesnih povreda, mogli smo i policiju da
zovemo. Ali, to bi vas uvalilo u neprilike, je l' da? Zato, plati mi barem 6.800 jena za
sobu, pa smo kvit. Pivo nek bude na raun kue. Da zavrimo na tome.
Bezizraajnog pogleda, mukarac zuri u Kaoru. Podie pogled i posmatra svetlei natpis
na hotelu. Alfavil. Zatim jo jednom skine rukavicu, iz depa jakne izvadi koni novanik, izbroji
sedam novanica od 1.000 jena i pusti ih iz ruke da mu padnu pod noge. Kako nema vetra,
novanice padnu ravno na tlo i tako ostanu. Mukarac ponovo navue rukavicu. Podigne ruku i
baci pogled na runi sat. Svaki njegov pokret je gotovo neprirodno usporen. On se uopte ne
uri. Deluje kao da trima prisutnim enama jasno stavlja do znanja teinu svog prisustva. Moe
mu se da za sve to radi troi onoliko vremena koliko mu se prohte. Za to vreme, motor i dalje
potmulo brunda poput razjarene zveri.
Stvarno ima petlju, kae on Kaoru.
Hvala ti, kae Kaoru.
Ako pozove policiju, u kraju bi mogao i da izbije neki poar, kae mukarac.
Neko vreme traje potpuna tiina. Ne skreui pogled, Kaoru skrtenih ruku gleda pravo u
njega. S ranom na licu, ne uspevajui da razume ta oni jedno drugom govore, prostitutka
uznemireno odmerava njihove izraze lica.
Mukarac ubrzo uzima kacigu, spreda je navlai na glavu, mahnu eni da doe i stavi je
iza sebe na motocikl. ena se obema rukama uhvati za njegovu jaknu. Okrenu se, pogleda u
Mari, pa u Kaoru. Zatim ponovo pogleda u Mari. Kao da bi neto da zausti, ali na kraju ne
izgovori nita. On raspali nogom po pedali, okrene ruicu za gas i kree. Zvuk njegovog auspuha
teko odzvanja gradom u pono. Kaoru se sagne i jednu po jednu sa zemlje skupi baene
novanice od hiljadu jena. Slae ih sve na istu stranu, presavija ih napola i ugura u dep. Duboko
uzdahne i dlanom protrlja svoju kratku plavu kosu.
, teraj se vie, kae ona.
00:37
4.
Soba Eri Asai.
U prostoriji se nita nije promenilo. Samo je silueta mukarca koji sedi na stolici sada u
krupnijem planu. Figuru tog oveka moemo da vidimo prilino jasno. Signal jo uvek ima
smetnje; slika se povremeno zatrese, obrisi se krive, kvalitet je sve loiji. Prodorno struganje se
pojaava. Na trenutke se umea i neka druga, potpuno nevezana slika. No smetnje odmah
nestaju, i ona prvobitna slika se vraa.
Eri Asai je, ipak, i dalje u dubokom snu. Svetlost vetakih boja koje emituje televizijski
ekran pravi pokretne senke od njenog profila, ali joj ne ometa san.
Mukarac na ekranu nosi tamnosmee odelo. Moda je to nekad bilo elegantno,
reprezentativno odelo, ali sada izgleda pohabano. Svud po rukavima i leima ima neeg belog
nalik na prainu. Nosi crne kone cipele zaobljenih vrhova, ali su i one pranjave. Na kakvom li
je zavuenom pranjavom mestu on bio pre nego to je doao u ovu sobu? Uz belu koulju s
obinim okovratnikom nosi jednobojnu crnu vunenu kravatu. I boja kravate i boja koulje su na
isti nain izbledele. Kosa mu je proseda. Ne, moe biti i da to nisu sede, ve pranjave vlasi crne
kose. U svakom sluaju, njegova kosa izgleda kao da kroz nju dugo nije provuen ealj.
Zaudo, i pored svega toga on ne odaje aljkav utisak. Niti deluje ofucano. Samo je potpuno
smoden, odee isprljane usled nekih nepredvienih okolnosti.
Lice mu se ne moe videti. U ovom trenutku ono to televizijska kamera snima ili je
silueta ovog oveka s lea, ili su drugi delovi njegovog tela osim lica. Da li zbog ugla pod kojim
pada svetlo, ili je to namerno, tek lice mu je u sasvim tamnoj senci, na mestu do kojeg na pogled
ne dopire.
Mukarac se ne pomera. S vremena na vreme, duboko, polako udahne, i samo mu se
ramena u tom ritmu lagano podignu i spuste. Mogao bi to biti i neki talac koji je ve dugo
zatvoren u jednog prostoriji. Oko njega lebdi nekakva atmosfera usporene predaje sudbini.
Meutim, nije on vezan. On sedi na stolici pravih lea, mirno die i samo zuri u jednu taku
ispred sebe. Da li je sam odluio da se ne pomera, ili se zbog nekog razloga naao u situaciji da
zaista ne moe da se pokrene, to mi ne moemo da razaznamo. Ruke su mu u krilu, jedna pored
druge. Ne znamo koje je vreme. Ne znamo ni je li dan ili no. Ali, zahvaljujui svetlosti koja
dopire od niza neonskih svetiljki, prostorija je blistava kao u letnje popodne.
Uskoro, kamera zaokree ispred mukarca i prikazuje njegovo lice spreda. Uprkos tome,
njegove crte lica nisu nam nita jasnije. Zagonetka je sve vea. Jer, itavo mu je lice prekriveno
poluprovidnom maskom. Ona mu kao folija tako prianja uz lice da je moda ne bi ni trebalo
nazivati maskom. Ipak, ma koliko tanka bila, dobro slui svojoj svrsi. Pravei bledi, sjajni
odblesak svetlosti, briljivo skriva izgled i izraz njegovog lica. Mi jedino moemo da nagaamo
o obrisima njegovog lica. Na maski nema ni otvora za nos, usta ni oi. To mu izgleda ipak ne
smeta da die, gleda i slua. Valjda ima dobru propustljivost i dotok vazduha. Spolja gledano,
meutim, ne moemo ni da pretpostavimo od kog je materijala, niti kojom je tehnikom nainjena
ta opna anonimnosti. Ta maska poseduje podjednako arobna kao i funkcionalna svojstva. U isto
vreme, nju su sa tamom donela davna vremena, i budunost alje sa svetlou.
Ono to masku ini zaista jezivom jeste injenica da uopte ne moemo ni da zamislimo
o emu li razmilja, ta osea, ta planira (ili pak ne planira) ovek kome ona tako tesno prianja
uz lice. Nemamo nikakvih naznaka na osnovu kojih bismo mogli da prosudimo da li je taj ovek
dobar ili zao, da li su njegova shvatanja ispravna ili pomerena, niti da li ta maska slui da mu
prikrije lice, ili da ga zatiti. Sa tom tananom maskom anonimnosti na licu, mukarac mirno sedi
na stolici, dok ga kamera snima, stvarajui tako izvesnu situaciju. Izgleda da nam nema druge
nego da se zasad ostavimo donoenja sudova i prihvatimo je onakvom kakva je. Odluujemo da
ga nazovemo ,,ovekom bez lica.
Ugao kamere sada je fiksiran u jednu taku. Kamera je prilino nisko, i nepomino
spreda zuri u siluetu oveka bez lica. Potpuno nepomian, ovek u smeem odelu preko
katodne cevi kroz ekran gleda na ovu stranu. Dakle, on izgleda kao da sa one strane gleda pravo
u unutranjost prostorije u kojoj se mi nalazimo. Naravno, njegove se oi skrivaju iza sjajne,
zagonetne maske. Pa ipak, jasno moemo osetiti prisustvo, teinu njegovog pogleda. Sa
nepokolebljivom odlunou, on gleda u neto ispred sebe. Sudei po uglu njegovog lica, ini se
da gleda u pravcu kreveta Eri Asai. Pokuavamo paljivo da sledimo hipotetiku liniju njegovog
pogleda. Tako je, nema sumnje. Ono to posmatraju bezobline oi mukarca s maskom je,
naravno, Eri koja na ovoj strani i dalje spava u krevetu. Tanije reeno, od samog poetka on sve
vreme samo i posmatra njenu siluetu. U ovom trenutku konano spoznajemo tu injenicu. On je
u stanju da gleda na ovu stranu. I kran televizora slui mu kao otvoreni prozor ka sobi sa ove
strane.
Slika se povremeno zatrese pa se umiri. I elektrino struganje se povremeno pojaava.
Ponekad zvui kao pojaan signal kretanja neijih modanih talasa. Onda se struganje zgunjava
i pojaava, dostigne odreenu taku, vrhunac, opada i ubrzo nestaje. Zatim, kao da se predomisli,
ponovo se javi. Ponovi se isto. Meutim, pogled oveka bez lica je nepokolebljiv. Ni njegova
koncentracija ne opada.
Lepa devojka i dalje spava u krevetu. Njena ravna crna kosa rasuta je po jastuku poput
lepeze koja pria hiljade pria. Meko spojene usne. Um potonuo na dno mora. Kad god
televizijski ekran zatreperi, zadrhti i svetlost koja joj obasjava profil, a senke zaigraju kao neki
nerazumljivi simboli. Na jednostavnoj drvenoj stolici sedi i bez rei je posmatra ovek bez
lica. U ritmu disanja, ramena mu se s vremena na vreme lagano podiu i sputaju. Ba kao
naputen brod koji se ljuljuka na blagim jutarnjim talasima.
Izuzev toga, u sobi se nita ne pomera.
01:18
5.
Mari i Kaoru hodaju neuglednom sporednom ulicom. Kaoru upravo ispraa Mari nekud.
Mari je svoju teget kapu s logom bostonskih Redsoksa spustila nisko na lice. S tom kapom na
glavi, lii na mladia. Moda je ba zato i nosi napolju.
Dobro je to si pola sa mnom, kae Kaoru. Uopte mi nije bilo jasno ta se deava.
Njih dve silaze niz iste one stepenice kojima su dole.
li, ako ima vremena, hoe da svratimo negde na kratko?, oglasi se Kaoru.
,,Gde?
edna sam. Ba bih popila neki gutljaj piva. A ti?
Ne pijem alkohol, kae Mari.
Onda popij sok ili neto. Ionako e negde da ubija vreme do jutra, je l' tako?
Njih dve sedaju za ank u malenom baru. U baru nema drugih gostiju. Svira neka stara
ploa Bena Vebstera. Ideal. Nastup iz pedesetih godina. Nema CD-a: na polici je naredano
40-50 starih ploa. Kaoru pije pivo iz duguljaste ae. Ispred Mari stoji perije sa uceenom
limetom. Stariji barmen za ankom utke lomi led.
Samo, ba je lepa, kae Mari.
Ona Kineskinja?
Da.
Aha. Ali nee jo dugo, ako nastavi time da se bavi. Ima brzo da usahne, da omatori.
Stvarno. Videla sam mnogo takvih.
Ima 19 godina, kao ja.
,,Ali, kae Kaoru grickajui orahe, nema to veze s godinama. Teak je to posao, ne
moe da se radi u normalnom stanju svesti. Ponu da se bodu, a onda su gotove.
Mari uti.
Ti studira?
Da. Studiram kineski jezik na Filolokom fakultetu.
Na Filolokom znai..., kae Kaoru. ta e kad diplomira?
Ako budem mogla, kao slobodnjak bih radila pismene ili usmene prevode. Nisam ja za
rad u firmi.
Pametna si ti.
Ne ba preterano. Samo, odmalena su mi roditelji govorili da mi nema druge nego da se
latim knjige, kad ve nisam lepa.
Kaoru zakilji i pogleda u Mari. , ba si slatka. Nije da ti sad tu neto podilazim,
ozbiljno ti kaem. Kad se kae da neko nije lep, valjda se misli na nekog kao to sam ja.
Mari napravi nekakav stegnut pokret, kao da slabano slegnu ramenima. Moja starija
sestra je izuzetna lepotica i poto je privlaila panju, odmalena su me s njom poredili. Svi su
govorili: Dve sestre, a toliko razliite!. ta drugo i da kau kad nas uporede? Em sam sitna, em
su mi male grudi, kosa mi je kovrdava, usta su mi prevelika, a i kratkovida sam i imam
astigmatizam.
Kaoru se smeje. se obino naziva osobenostima.
Ali ja ne mogu tako da razmiljam. Kad su mi odmalena stalno govorili da nisam lepa.
I zato si navalila na uenje?
Uglavnom. Ali nisam volela da se s drugima takmiim za ocene. Ni sport mi nije iao,
nisam imala prijatelje, nekad su me i zadirkivali pa u treem razredu osnovne vie nisam htela u
kolu.
Odbijala si da ide?
Toliko sam mrzela da idem u kolu, da sam ujutru povraala sve to pojedem, unitavala
sam stomak.
Hm. Ja sam, vidi, imala strano loe ocene, ali nisam toliko mrzela da idem u kolu.
Svakog ko mi se nije sviao ja sam makljala bez razlike.
Mari se osmehne. Volela bih da sam i ja to mogla...
, nema veze. Nije to neto ime bih ba mogla da se pohvalim.... I, ta je onda bilo?
,,U Jokohami je postojala kola za kinesku decu, i u nju je ila devojica iz susedstva.
Polovina asova je bila na kineskom, ali je bila drugaija od japanskih kola, nisam morala toliko
da grabim za ocene, a imala sam i tu drugaricu, pa sam imala oseaj da tamo mogu da idem.
Moji roditelji su se naravno protivili, ali poto nije bilo drugog naina da me prisile da idem u
kolu...
Bila si prilino tvrdoglava.
Mogue, priznaje Mari.
A u tu kinesku kolu primaju i Japance?
D. Nije bilo potrebno ispuniti nikakve posebne kriterijume.
Ali, tada nisi znala kineski?
Ne, nimalo. Ali, bila sam mala, a i drugarica mi je pomagali, pa sam brzo uila rei. U
svakom sluaju, kola je bila lagodna. Ostala sam tamo sve vreme, i u nioj i u vioj srednjoj. Ali
sa stanovita mojih roditelja, nije ba sve bilo tako zabavno. Oni su od mene oekivali da
pohaam neku pripremnu kolu na glasu i na kraju postanem neto posebno, recimo advokat ili
lekar ili neto slino. Dodelili su nam uloge, valjda... Starija sestra Sneana iz bajke, a mlaa
genije.
Sestra ti je toliko lepa?
Mari klimne glavom i otpije gutljaj perijea. Za asopise je pozirala od nie srednje
kole. One asopise za tinejderke.
,,Hm, kae Kaoru. Mora biti da je teret imati tako atraktivnu stariju sestru. To je sve u
redu, nego zato se jedna takva devojka kao ti smuca na ovakvom mestu sama usred noi?
Kao ja?
Kako da kaem, na prvi pogled se vidi da si pristojno dete.
Nije mi se ilo kui.
Jesi li se posvaala sa svojima?
Mari odmahne glavom. Nije to u pitanju. Samo sam htela da budem negde drugde, ne u
kui. Barem do jutra.
Jesi li ovo nekad ve radila?
Mari uti.
Kaoru kae: Moda zabadam nos gde mu nije mesto, ali pravo da ti kaem, ovaj grad
nije za to da dobre devojke u njemu doekuju jutro. Tuda se smucaju neki opasni tipovi. ak sam
se i ja ovakva nekoliko puta nala u opasnosti. Otkad ode poslednji voz, pa sve dok prvi jutarnji
ne krene, ovo mesto je potpuno drugaije nego preko dana.
Mari uzima kapu s logom bostonskih Redsoksa sa anka i neko vreme se igra sa njenim
titnikom. Pretura neto po glavi. Ipak, na kraju odagna te misli.
Blagim, ali odlunim glasom Mari kae: Izvini, ali moemo li da priamo o neemu
drugom?

Kaoru uzima nekoliko oraha u aku i stavlja ih u usta sve odjednom. Naravno, moe.
Hajde da priamo o neemu drugom.
Iz depa svoje jakne Mari vadi kamel sa filterom i pali ga bik upaljaem.
Hej, pa ti pui!, kae Kaoru iznenaeno.
Povremeno.
Iskreno reeno, i ne pristaje ti ba.
Mari porumeni, ali se ipak sasvim blago nelagodno osmehne.
Mogu li da ti uzmem jednu?, pita Kaoru.
Samo izvoli.
Kaoru stavlja jedan kamel u usta, uzima Marin upalja i pali ga. Cigareta njoj zaista
pristaje bolje.
Ima deka?
Mari kratko odmahne glavom. Trenutno nisam ba previe zainteresovana za mladie.
Vie voli devojke?
Nije to u pitanju. Ne znam ba tano.
Kaoru slua muziku i pui. Kad se opusti, na njenom licu se oituje bledi trag umora.
I malopre sam htela da te pitam, kae Mari, zato se hotel zove Alfavil?
, ne znam. Mogue da je to ime dao moj ef. Ma, svaki takav hotel ima neko glupavo
ime. Na kraju krajeva, tu ti mukarci i ene dolaze da rade ono - samo nek je tu krevet i kupatilo,
a za ime koga briga. Vano je samo da je takvo neko. to me to pita?
Zato to je Alfavil jedan od mojih omiljenih filmova. an-Lik Godara.
Nikad ula.
,,To je veoma star francuski film. Iz ezdesetih godina.
Onda je verovatno otud uzeo ime. Kad sledei put budem videla efa, ba u da ga
pitam. I, ta znai to: Alfavil?
,,To je ime izmiljenog grada iz bliske budunosti. Negde u galaksiji.
Znai, SF film? Kao Zvezdani ratovi?
Ne, ne takav. Nije neki film sa specijalnim efektima, ni akcioni... ne umem ba dobro da
ti objasnim, ali to je konceptualni film. Jedan od onih crno-belih, sa mnogo dijaloga, koji se
prikazuje u umetnikim bioskopima.
ta ti to znai konceptualni?
Recimo, u Alfavilu hapse i javno pogubljuju ljude kojima teku suze kad plau.
to?
Jer u Alfavilu ljudi ne smeju da imaju duboka oseanja. Zato tamo nema nieg nalik na
ljubav. Nema ni neslaganja, ni ironije. Sve se reava uz pomo matematikih formula.
Kuoru natmuri obrve. Ironije?
To je kad neko sebe ili stvari koje se njega tiu posmatra objektivno ili ih sagleda iz
drugog ugla i u tome vidi neto smeno.
Kaoru malo razmilja o Marinom objanjenju.
Ni to ne razumem ba najbolje, ali sad, ima li seksa u tom Alfavvilu?
Ima seksa.
,,Seksa koji ne zahteva ni ljubav ni ironiju.
Tako je.
Kauru se slatko smeje. Kad malo bolje razmisli, ime je ba po meri za jedan hotel za
ljubav.
Lepo obuen, sitan mukarac srednjih godina ulazi unutra, seda na ivicu anka, poruuje
koktel i tiho razgovara s barmenom. Deluje kao da je stalni gost. Uvek isto mesto, uvek isto pie.
On je jedan od onih bezimenih ljudi koji u mrkloj noi nastanjuju glavni grad.
Ti si, Kaoru, bila profesionalni rva?, pita Mari.
Aha, dosta dugo. Bila sam krupna, dobar borac, pa me je skaut regrutovao u srednjoj
koli. Odmah sam debitovala i od tada nadalje bila prava opasnica. Izblajhala kosu, obrijala
obrve, ak i crvenog korpiona istetovirala na ramenu. Ma, i na televiziji sam se pojavljivala. Ila
sam na meeve i u Hongkong i na Tajvan. Imala sam i mali klub lokalnih navijaa. Ti sigurno ne
gleda ensko rvanje.
Nikad do sada nisam.
i to ti je teak posao, zna. Na kraju sam upropastila kimu i u dvadeset devetoj se
povukla. Ja sam to radila bespotedno, iz sve snage, i to mora kad-tad da ti uniti telo. Kol'ko
god misli da ti to moe, sve ima svoje granice. A temperament mi je takav - ne umem drugaije
nego da dam sve od sebe. Da l' je to moja elja da udovoljim publici - u svakom sluaju, kad se
onako zapali i mene to ponese, na kraju odem i dalje nego to treba. Zato me sad, kad god pada
kia, neprestano titi bol u leima. Kad se to desi, samo mogu da legnem i ne pomeram se. Sva
sam nikakva.
Kaoru okree glavu dok joj kosti zvuno krkaju.
Dok sam bila popularna dobro sam zaraivala, svi su se za mene lepili, ali im sam
prestala, ama ba nita mi nije ostalo. Ni prebijene pare. Osim kue koju sam kao dobra erka
podigla roditeljima u selu u Jamagati, neto je potroio moj mlai brat da vrati kockarske
dugove, neto su proneverili neki dalji roaci, neto je isparilo posle neke sumnjive investicije
mog bankara... E, kad dotle doe, niko ti vie ne dolazi. Tad sam potpuno klonula, zna, pitala
sam se ta li sam ja uopte radila poslednjih deset godina. Trideseta na vratima, organizam mi se
raspada, a u banci nula. I dok sam razmiljala ta sad da radim, preko kluba navijaa me je
sadanji ef pozvao da radim kao menader hotela za ljubav. Mada, kao to vidi, to znai da sam
pola menader, pola izbaciva.
Kaoru ispija ostatak piva. Zatim pogleda na runi sat.
Ne mora da se vrati na posao?, pita Mari.
,,U hotelu za ljubav, zna, u ovo doba noi ima najmanje posla. Poto vozovi vie ne idu,
gosti koji su sad tamo uglavnom su na noenju, do jutra se nita ne deava. Zvanino mi je jo
uvek radno vreme, ali nee nita biti ako popijem jedno pivo.
,,Do jutra radi pa se vraa kui?
Trenutno iznajmljujem stan u Jojogiju, ali nije da tamo imam zbog ega da se vratim,
niti me iko eka, pa najee prespavam u hotelskoj slubenoj prostoriji za odmor, ustanem i
odmah nastavim da radim. A ta e ti sad?
Negde u da ubijam vreme itajui.
Zna ta, ako hoe, hajde sa mnom. Noas hotel nije pun, a mogu da te do jutra
smestim u neku od slobodnih soba. Jeste tuno sama provoditi no u sobi hotela za ljubav, ali su
dobre za spavanje. A kreveta barem imamo dovoljno.
Mari slabano klimne glavom, ali jasno stavlja do znanja ta osea: Hvala, ali snai u
se ve nekako sama.
Dobro, nema veze

, kae Kaoru.
Da li Takahai ima probe ovde negde u blizini? Probe s bendom.
Ah, da, Takahai. Pratae ice do jutra u podrumu zgrade odmah tu blizu. Hoe da
proviri? Mada e ti probiti ui.
,,Ne, ne bih. Samo me je zanimalo da ih malo posluam.
Aha. Ali da zna, on je mnogo dobar momak. Bie od njega neto. Spolja deluje
smotano, ali iznutra je iznenaujue estit ovek. Uopte nije lo.
Kako ste se vas dvoje upoznali, Kaoru?
Kaoru zatvori usta pa ih iskrivi. je jedna vrlo interesantna pria, ali, bilo bi bolje da
je uje iz njegovih usta. Bolje nego od mene.
Kaoru plaa raun.
Je li, tvoji se nee ljutiti to si celu no van kue?
Trebalo je da prespavam kod prijateljice. Moji roditelji ne obraaju previe panje na
mene. Ma ta radila.
Kad si tako dobro dete, misle da e s tobom biti sve u redu i ako te puste.
Mari nita ne odgovara na to.
Ali, u stvari ima dana kad i nije tako.
Mari se blago namrti. Zato to misli?
Nije stvar u tome da li ja to mislim ili ne. To je tako kad ima 19 godina. I ja sam
jednom imala 19, pa barem to znam.
Mari pogleda u Kaoru. Neto bi da zausti, ali poto izgleda ne zna kako da to sroi,
predomisli se i odustane.
,,U blizini je Skajlark. Ispratiu te do tamo, kae Kaoru. Moj ortak tamo dri radnju, pa
u da ga zamolim da pripazi na tebe. Pustie te da ostane tamo do jutra. To moe?
Mari klimne glavom. Ploa se zavrava, igla se automatski podie, a ruka vraa na svoje
leite. Barmen odlazi do gramofona i menja plou. Sporim pokretima uzima plou i stavlja je u
omot. Vadi novu plou, pod svetlou pregleda njenu povrinu, i stavlja je na disk. Na pritisak
dugmeta, igla se sputa na plou. Meki um od ogrebotina. Zatim kree Sopbisticated Lady
Djuka Elingtona. Lagani solo Harija Karnija na bas klarinetu. Barmenovi usporeni pokreti ovom
baru daju jedinstveni protok vremena.
Mari ga pita: Putate li samo ploe?
Ne volim CD-e, odgovara barmen.
,,Zato?
Previe se presijavaju.
Da nisi vrana?, umea se Kaoru.
Ali zar sa ploama nemate vie posla? Treba ih menjati, kae Mari.
Barmen se nasmeje. , vidi koliko je kasno. Vozova nema do jutra. emu urba?
Zna, ovaj ale stalno ima neke svoje ideje, kae Kaoru.
Nou vreme protie na nain svojstven noi, kae barmen. Zvuno kresne kartonsku
ibicu i pripali cigaretu. Tu se nita ne moe.
I moj ujak je imao mnogo ploa, kae Mari. Govorio je da nikako ne moe da mu se
dopadne zvuk CD-a. Uglavnom ploe sa dez muzikom. esto mi ih je putao kad sam odlazila
kod njega u goste. Tad sam jo uvek bila mala i nisam se razumela u muziku, ali sam volela
miris starih omota, pucketanje ploe kada se igla na nju spusti.
Barmen bez rei klima glavom.
,,Taj ujak mi je i priao o onom filmu ana Lika Godara, Mari se obraa Kaoru.
,,Lepo si se slagala s tim ujakom, je l' da?, pita Kaoru.
,,Prilino, kae Mari. Bio je profesor na fakultetu, ali je bilo u njemu neke
avanturistike crte. Meutim, iznenada je preminuo pre tri godine od srane kapi.
Doite opet kad god hoete. Osim nedeljom, bar je otvoren od sedam sati, govori
barmen.
Hvala, kae Mari.
Sa anka uzima papirne ibice sa logom bara i stavlja ih u dep jakne. Zatim silazi sa
barske stolice. Igla prati brazdu na ploi. Lagana, senzualna Elingtonova muzika. Nona muzika.
01:56
Skajlark. Veliki neonski natpis. Spolja se kroz izlog vide dobro osvetljeni stolovi. Za
velikim stolom sedi grupa mladia i devojaka, verovatno studenata, i zvonko se smeje.
Atmosfera je ovde mnogo ivlja nego neto ranije u Dennysu. Duboka tama grada u noi dovde
ne dopire.
U toaletu Skajlarka Mari pere ruke. Vie ne nosi kapu na glavi. Nc nosi ni naoare. Sa
zvunika na tavanici tiho se uje stari hit Pet op Bojsa. Jealousy. Velika torba sa remenom stoji
kraj lavaboa. Ona uzima teni sapun iz dozatora i briljivo pere ruke. Izglcda kao da pokuava da
opere neto slepljeno izmeu i prstiju. Povremeno podie pogled i gleda u svoj odraz u ogledalu.
Zatvara slavinu da ugasi vodu, pod svetlou pregleda svojih deset prstiju i brie ih utei
papirnim ubrusom. Zatim se licem priblii ogledalu. Posmatra njegov odraz, kao da iekuje da
se neto dogodi. Da ne propusti makar i majunu promenu na svom licu. Meutim, nita se ne
dogaa. Sputa obe ruke na lavabo i sklapa oi, broji do nekog broja i zatim otvara oi. Jo se
jednom dobro zagleda u svoje lice. Ali ipak, na njemu se nita nije promenilo.
Rukom malo sredi ike. Nameta kapuljau ispod jakne sa kolskim amblemom. A onda,
kao da samu sebe hrabri, zagrize usnu i nekoliko puta blago klimne glavom. Istovremeno i Mari
u ogledalu zagrize usnu i nekoliko puta blago klimne glavom. Stavi torbu na rame i izae iz
toaleta. Vrata se zatvore.
Naa taka gledanja okom kamere jo se neko vreme zadrava u toaletu, nastavljajui da
snima unutranjost prostorije. Mari vie nije tu. Nikog vie nema. Samo muzika jo dopire sa
zvunika na tavanici. Poinje pesma Hol end outsa. I Can't Go For That. No, kad bolje
pogledamo, Marin odraz se jo uvek vidi u ogledalu. Ta Mari u ogledalu, s one strane gleda ovu.
Ozbiljnog pogleda, kao da iekuje da se neto dogodi. Ali, s ove strane nema nikog. U ogledalu
toaleta u Skajlarku ostala je samo njena slika.
Svud okolo se smrkava. U sve dubljoj tami uje se samo I Cant Go For That.
02:19
6.
Kancelarija hotela Alfavil. Mrzovoljnog izraza lica, Kaoru sedi za kompjuterom. Na LCD
monitoru snimak sa sigurnosne kamere na ulazu. Slika je ista. U uglu ekrana vidi se vreme.
Uporeujui na papiru zabeleene brojke i vreme na ekranu, Kaoru ubrzava snimak, pa ga
zaustavlja miem. Postupak izgleda ne tee kako treba. S vremena na vreme pogleda u tavanicu i
uzdahne.
U kancelariju ulaze Komugi i Korogi.
ta radi, Kaoru?, pita Komugi.
Sva si mi se neto uozbiljila, kae Korogi.
DVD snimak sigurnosne kamere, odgovara Kaoru zagledana u ekran. Ako proverim
snimke otprilike iz onog perioda, trebalo bi da saznam ko je taj to je prebio onu malu.
Ali, u to vreme nam se smenilo ne ba malo gostiju. Ne znam hoe li moi da razabere
koji je taj, kae Komugi.
Kaoru debelim prstima nespretno lupa po tastaturi. Svi ostali gosti su u hotel uli u
parovima. Samo je taj mukarac uao sam i u sobi ekao da ena doe. Klju od sobe 404
podigao je na ulazu u 22.52. To tano znam. Sasaki sa recepcije kae da je ena dovezena na
motociklu desetak minuta kasnije.
Onda, treba nai snimak u 22.52, kae Komugi.
, ne ide to tako lako, govori Kaoru. Totalni sam duduk z ova digitalna uda,
sprave, ta li.
Kad snaga tu ne pomae, kae Komugi.
Ba tako.
Kaoru, ti si se izgleda rodila u pogrenom vremenu, kae Korogi ozbiljnog izraza lica.
Promaila za jedno dve hiljade godina, kae Komugi.
ti kaem, slae se Korogi.
nisam vam ja bukvar da me tu itate, kae Kaoru. Ni vas dve pojma nemate s
ovim, je l' da?
Neeemamo pojma, govore njih dve uglas.
U okvir za pretragu na ekranu Kaoru unosi vreme, pa klikne pokuavajui da otvori tu
sliku, ali joj nikako ne ide. Izgleda da negde grei u redosledu operacija. Coke. Uzima prirunik
i prelistava ga, ali ne moe da se snae, odustaje i baci ga na sto.
daj, to nee? Treba da se otvori kad ovo uradim, al' se ne otvara. Ovo bi mi
Takahai zavrio za sekund.
Ali, Kaoru, i ako sazna kako izgleda taj mukarac, ta e s tim? Ne moe valjda sliku
da alje policiji, kae Komugi.
Nije da se hvalim, ali gledam da policiju zaobiem u irokom luku.
ta e onda?
tome u posle razmiljati, kae Kaoru. Zna ta, nije mi u prirodi da to preutim i
progledam takvom zlikovcu kroz prste, stvarno. Da tako izlema ensko samo zato to je slabije
od njega, otme joj stvari i jo pobegne i ne plati hotel. Olo jedan muki.
Tog smrdljivog psihopatu bi trebalo dohvatiti i premlatiti na mrtvo ime, kae Korogi.
Kaoru odluno klimne glavom. Jeste da bi mi ulepao dan, ali nee taj da napravi takvu
glupost da se ponovo pojavi u ovom hotelu. Barem ne jo. A nemam ti ja vremena da idem okolo
da ga vijam.
I, ta e onda?, pita Komugi.
Valjda sam ti rekla da u posle da smislim.
Napola iz oajanja, Kaoru skoro iz sve snage dvaput kliknu neku ikonicu, i ubrzo se na
monitoru ukaza slika od 22.48 sati.
Uspela sam!
Komugi: Fenomenalno. Znai, to kau: probaj pa e uspeti.
Korogi: Mora da se i kompjuter prepao.
Nijedna ne progovara ni re, bez daha gledaju u ekran. U 22.50 ulazi mladi par. Lie na
studente. Oboje deluju kao da imaju tremu. Ispred panela s fotografijama soba razmatraju hoe li
ovu ili onu, pritisnu dugme sobe 302, uzimaju klju i ulaze u lift. Ne znajui tano gde je lift,
malo lutaju unaokolo.
Kaoru: Ovo su gosti iz sobe 302.
Komugi: Da, 302. Izgledaju o nevinaca, al' su bili estoki ovo dvoje. Bio je haos kad
sam otila da pospremim.
Korogi: ta. Mladi su, pa nek su i sve razbacali. Zato i daju pare za ovakvo mesto.
Komugi: Ali ekaj, i ja sam mlada pa opet ne pravim haos.
Korogi: , Komugi, kad nema dobru motivaciju.
Komugi: Motivaciju?
Kaoru: ,,Ej, sad e oni iz etiristo etvorke. Ne priajte gluposti, nego otvorite oi.
Na ekranu se pojavljuje mukarac. Sati je 22.52.
Mukarac nosi svetlosivi mantil. U kasnim je tridesetim godinama, a moda i blizu
etrdesetoj. Na sebi ima kravatu i kone cipele; izgleda kao slubenik neke firme. Nosi naoare
sa tankim zlatnim okvirom. Nema nita u rukama; obe su mu zavuene u depove. I visina, i
graa i frizura sasvim su mu obini. Od onih je ljudi s kojima se moe mimoii na ulici a da ih i
ne primeti.
Nekako je ba obian ovaj tip, kae Komugi.
Ti obini tipovi su najopasniji, kae Kaoru trljajui bradu. Puni su stresa.
Mukarac na svom runom satu proveri koliko je sati i bez oklevanja uzima klju sobe
broj 404. Zatim se brzim korakom zapuuje ka liftu. Mukareva prilika nestaje iz vidokruga
kamere. Tu Kaoru zaustavlja snimak.
ru postavlja pitanje dvema devojkama: Dakle, ta smo saznale iz ovog to smo
videle?
Izgleda kao slubenik neke firme, kae Komugi.
Kaoru zblanuto pogleda u Komugi i zavrti glavom. Ama, zna ta, i da mi ti nisi rekla,
valjda vidim da je to neki slubenik koji se vraa s posla, kad u ovo doba nosi kravatu i odelo.
Izvinte, kae Komugi.
Ovaj, taj tip, ko da je dosta navikao na sve ovo, izraava Korogi svoje miljenje. to
kau, iskusan, nimalo se ne skanjera.
Kaoru se slae. ,,U pravu si. Odmah je uzeo klju i krenuo pravo u lift. Najkraim putem,
nijedan pokret mu nije suvian. Ni osvrnuo se nije.
Komugi: Znai, nije ovde prvi put?
Korogi: to bi se reklo, stalni gost.
Kaoru: Mogue. I pre je verovatno ovako kupovao ene.
Komugi: Moe biti da se specijalizovao za Kineskinje.
Kaoru: Aha, ima mnogo takvih koji se ba za njih zanimaju. Nego, ako je to neki
slubenik koji je ovamo dolazio vie puta, velike su anse da radi u nekoj firmi u ovom kraju.
Komugi: Tako ispada.
Korogi: I uglavnom radi do kasno u no.
Kaoru sumnjiavo pogleda u Korogi. Otkud ti to? Moda ba ode da popije koju da se
oraspoloi kad zavri radni dan, pa ga onda spopadne elja da nae neku enu, je l' tako?
Korogi: , vidi da su mu prazne ruke. Stvari ostavi u firmi pa doe. Da se odavde
vraa kui, nosio bi neto u rukama. Neku torbu, ili aktentanu. Nijedan slubenik na posao ne
ide praznih ruku. Znai, ovaj ovde mora da se vraa u firmu da ponovo radi. To sam pomislila.
Komugi: ,,U firmi radi celu no?
Korogi: Tih to do jutra ostaju u firmi da rade ima kol'ko hoe. Naroito onih to se
bave kompjuterskim softverom. Kad svi zavre posao i raziu se kuama, tamo nema ni ive
due, pa mogu na miru da se igraju sa sistemom. Ne mogu da blokiraju sistem da na njemu rade
onda kad i svi ostali rade. Tako rade prekovremeno do 2-3 sata ujutru, pa se taksijem vrate kui.
Firma im daje vauere za taksi.
Komugi: Aha. Vidi stvarno, ovaj tip ba nekako lii kao da radi za kompjutersku firmu.
Ali Korogi, otkud ti sve to zna?
Korogi: Moda ne delujem tako, ali ja sam ranije radila u jednoj firmi. Normalan posao,
kao slubenica.
Komugi: Ozbiljno?
Korogi: , normalno da sam radila ozbiljno, firma je to.
Komugi: ,,Au, pa to li si onda...
Kaoru se razdraeno umea. ,,Ej, dosta je bilo. Sad govorimo o ovome. ivotne prie
prepriavajte na nekom drugom mestu.
Komugi: Izvinte.
Kaoru jo jednom vraa snimak na 22.52 i puta ga ispoetka, kadar po kadar. Pronalazi
odgovarajui kadar, zaustavlja snimak i poinje da postepeno uveava deo slike na kom se vidi
figura mukarca. Onda je odtampa. Mukarevo lice u prilino krupnom planu tampa se u boji.
Komugi: Strava!
Korogi: ,,S ovim stvarno moe svata! o u Blejdraneru.
Komugi: Jeste zgodno, ali kad razmisli, zastraujue je kakav je ovo svet. Ne moe na
miru ni u hotel.
Kaoru: I vama bi dvema zato bolje bilo da ne pravite nikakve gluposti napolju. U
dananje vreme nikad se ne zna gde sve vreba kamera."
Komugi: Nebo zna, zemlja zna, digitalna kamera zna*.
* Nebo zna, zemlja zna, ti zna i ja znam - rei su koje je odbijajui ponueni
mito izgovorio Jang Den, upravnik jedne kineske oblasti u periodu dinastije Han (206. pre
n.e. - 220. n.e). - Prim. prev.
Korogi: iva istina. Mora da se pazi.
Kaoru tampa pet primeraka snimka. Njih tri svaka za sebe prouavaju to lice.
Kaoru: Ovako uvelian, sav je takast, ali mu se lice manje-vle razaznaje, zar ne?
Komugi: Aha, ja bih ga prepoznala na ulici kad bih ga srela.
Okreui vrat dok joj kosti krckaju, Kaoru utke razmilja. Ubrzo se neeg doseti.
li, vas dve, jeste li koristile telefon u ovoj kancelariji otkad sam ja izala?, pita ih
Kaoru.
Obe odmahuju glavom.
Komugi: nisam.
Korogi: Ni ja.
Kaoru: Znai, niko nije dirao brojanik telefona nakon to g je koristila ona mala
Kineskinja?
Komugi: Ni pipnula ga nisam.
Korogi: Ni prstom.
Kaoru uzima slualicu, udahne i pritisne dugme redial.
Pozivni signal zazvoni dvaput, i javlja se mukarac. Sipa neto na kineskom.
Kaoru kae: uj, zovem iz hotela Alfavil. Jednu vau devojku je oko jedanaest veeras
zvao na gost da doe ovamo pa je posle izmlatio, zna? E pa, u rukama mi je njegova slika.
Snimila ga sigurnosna kamera. Da vam moda ne treba?
ovek s druge strane uti nekoliko sekundi. Pa kae na japanskom: Saekaj malo.
,,Saekau, kae Kaoru. Koliko treba.
S druge strane veze uje se neki razgovor. Sa slualicom na uhu, Kaoru hemijskom
olovkom iscrtava krugove. Za to vreme, Komugi hvata drku metle kao mikrofon i oseajno
peva: Sneg padaaa... Tebe nemaaa... ekau teee... Koliko trebaaa...
Mukarac se ponovo javlja. Slika je sad kod tebe?
Frika iz tampaa, kae Kaoru.
Otkud ti ovaj broj?
Ove dananje sprave imaju svakojake zgodne funkcije, kae Kaoru.
Mukarac uti nekoliko sekundi. Tu sam za deset minuta.
ekam te na ulazu.
Veza se prekida. Kaoru se mrti i sputa slualicu. Ponovo okree svoj pozamani vrat i
krcka kostima. U sobi nastupa tiina. Komugi suzdrano progovara.
Ovaj, Kaoru.
ta je?
Ozbiljno e da da sliku tom tipu?
Dakle, malopre ti rekoh da neu da gledam kroz prste tom liku to bije nedune ene.
Nervira me i to je zbrisao da ne plati hotel. A i muka mi je od ove njegove ljigave slubenike
njuke.
Komugi: Ali, ako ga ti tipovi pronau, okaie mu kamen oko vrata i gurnue ga u
Tokijski zaliv. Nee valjati ako se u to umeamo.
Kaoru je jo uvek namrtenog lica. , nee valjda ba da ga ubiju. Nek se ubijaju
izmeu sebe do mile volje, policiju je ba briga, ali druga bi pria bila ako bi ubili Japanca. Tu
nastaje problem. Uhvatie ga, nauie ga pameti i u najgorem sluaju odsei mu jedno uvo, i
gotovo.
Komugi: Uh, grozno.

Korogi: Kao Van Gog.

Komugi: Ali Kaoru, zar misli da jednog oveka mogu nai samo po ovoj fotografiji?
Veliki je ovo grad.
Kaoru: Kad se ti likovi neeg dohvate, oni teraju stvar do kraja. Uporni su kad se radi o
ovakvim stvarima. Ako puste jednog nikogovia iz kraja da ih tako izradi, nee moi da odre
disciplinu meu devojkama, a ni da sauvaju obraz u svojim krugovima. A u tom svetu nema
nita ako nema obraz.
Kaoru uzima cigaretu sa stola i stavlja je u usta, zatim je pali ibicom. Stisnutih usana
otpahne dugaak dim ka ekranu.
Zamrznuta uveliana slika mukarevog lica.
Deset minuta potom. Kaoru i Komugi ekaju u blizini ulaznih vrata hotela. Kaoru nosi
onu istu konu jaknu i vunenu kapu nabijenu na lice. Komugi je u velikom debelom demperu.
Ruku vrsto skrtenih na grudima, deluje da se smrzava. Ubrzo na velikom motociklu pristie
onaj isti mukarac koji je prethodno do po devojku. Zaustavlja motocikl na izvesnom
rastojanju od njih dve. Normalno, motor ne gasi. Skida kacigu, stavlja je na rezervoar, i paljivo
svlai rukavicu s desne ruke. Stavlja rukavicu u dep jakne i ostaje u toj pozi. Nema nameru da
se pomeri. Kaoru krupnim koracima odlazi do njega i daje mu tri primerka odtampane
fotografije. Pa kae:
Deluje kao slubenik neke firme iz kraja. esto radi nou, izgleda da je i ranije zvao
ene ovamo. Vaa stalna muterija, moe biti.
Mukarac uzima fotografije i nekoliko sekundi posmatra to lice. Ne deluje kao da su ga
posebno zainteresovale.
I?, kae mukarac Kaoru.
Kako to misli, i?
to daje slike ba meni?
Mislila sam da bi hteo da ih ima. Nee ih?
Bez odgovora, mukarac otvara rajsferlus na jakni i stavlja napola presavijene
fotografije u nekakvu futrolu za dokumenta k mu visi oko vrata. Zatim zatvara rajsferlus do
grla. Sve to vreme gleda pravo u Kaoru. Pogled ne odvaja ni na tren.
Mukarac pokuava da sazna ta to Kaoru hoe zauzvrat za pruene informacije. Ali, on
sam ne postavlja pitanja. Ne progovarajui, u istoj pozi eka da dobije odgovor. Kaoru je
prekrtenih ruku, hladnog pogleda uprtog u njega. Ni ona ne odstupa. Traje napeto sueljenje.
Dobro tempirajui vreme, Kaoru proisti grlo i prekinu tiinu.
Sluaj, moe li da mi javi ako ti i tvoji pronaete tog tipa?
Sa levom rukom na drci upravljaa motocikla, mukarac lagano spusti desnu ruku na
kacigu.
Da ti javimo ako pronaemo ovog oveka?, ponavlja mukarac mehaniki.
Tako je.
Samo da javimo?
Kaoru klimne glavom. Samo da mi apnete na uvo. Dalje me nita ne zanima.
Mukarac se malo zamisli. Zatim pesnicom dvaput lupne povrh kacige.
Ako ga naemo, javljamo ti.
,,ekau, kae Kaoru. Jo uvek seete ui?
Mukarac blago nakrivi usne. ivot je samo jedan. Uva ima dva.
Moda je tako, ali ako izgubi jedno, nee moi da nosi naoare.
Nezgodno, kae mukarac.
Razgovor se tu zavrava. Mukarac navue kacigu. Snano nagazi pedalu, okrene se i
odjezdi.
Kaoru i Komugi stoje na ulici i dugo bez rei gledaju u pravcu u kom je nestao motocikl.
Ovaj je kao neki duh, progovara konano Komugi.
Duhovi se i pojavljuju u ovo doba noi, kae Kaoru.
Ba jezivo.
, jeste.
Njih dve se vraaju u hotel.
Kaoru je sama u kancelariji. Obe noge je podigla na sto. Jo jednom uzima odtampanu
fotografiju i gleda je. Uveliano mukarevo lice. Kaoru prostenje i podigne glavu ka tavanici.
02:43
7.
Mukarac sedi sam za kompjuterskim monitorom i radi. To je ovek koga je snimila
sigurnosna kamera hotela Alfavil. ovek u svetlosivom mantilu, koji je uzeo klju sobe 404. On
slepo kuca na tastaturi. I to zastraujuom brzinom. No tih deset prstiju jedva sustie brzinu
njegovih misli. Usne su mu blago stisnute. Lice bez ikakvog izraza. Niti mu na usnama zaigra
osmeh kada mu dobro ide, niti je razoaran kad mu ne ide. Rukavi njegove bele koulje zavrnuti
su do lakta, gornje dugme raskopano, a vor kravate poputen. Povremeno olovkom upisuje
cifre i simbole u blok za beleke sa strane. Olovka je srebrne boje, s gumicom na vrhu. Na njoj je
logo kompanije Veritech. Jo est takvih srebrnih olovaka uredno je poreano u tacni za olovke.
Sve su praktino iste duine. Zarezane su najotrije to mogu biti.
Soba je prostrana. U kancelariji koju su sve njegove kolege napustile i razile se kuama,
ostao je da radi sam. Sa srednje pojaanog CD plejera na stolu svira Bahova kompozicija za
klavir. Engleska svita u izvoenju Ive Pogorelia. itava prostorija je mrana. Jedino je deo u
kom se nalazi njegov sto osvetljen neonskom rasvetom sa tavanice. Prizor kao sa neke slike
Edvarda Hopera na temu samoa. On se, meutim, uopte ne osea usamljeno. Pre e biti da
mu je drago to oko njega nema ljudi. Moe da obavlja svoj posao sluajui omiljenu muziku, a
da mu nita ne remeti koncentraciju. Posao mu nipoto nije mrzak. Barem dokle god je
usredsreen na posao, ne mora da se obazire na svakodnevne stvari i ne tedei napore i vreme,
uspeva da probleme reava logino i analitino. Napola nesvesno sledei melodiju muzike, gleda
u monitor kompjutera dok mu prsti lete takvom brzinom da ne zaostaje za Pogoreliem. Nijedan
pokret mu nije suvian. Tu je samo nena muzika iz XVIII veka, on i njemu dodeljeni tehniki
problemi.
Povremeno mu, izgleda, zasmeta samo bol na nadlanici desne ruke, pa prestaje sa radom i
vie puta otvara i zatvara aku, okree zglob. Levom rukom masira nadlanicu desne. Duboko
udahne i pogleda na runi sat. Sasvim blago se namrti. Zbog tog bola u desnoj aci, posao mu
ide mnogo sporije nego inae.
Odea mu je ista i uredna. Njegov stil oblaenja niti je osoben, niti elegantan, ali je na
njemu svojstven nain paljivo promiljen. Ni ukus mu nije lo. I koulja i kravata mu deluju
skupoceno. Mogue je da su s poznatom etiketom. Njegove crte lica odaju utisak intelektualca;
deluje i kao da je iz dobre porodice. Sat na njegovom levom runom zglobu je tanak, kvalitetan
model. Naoare lie na Armanijeve. ake su mu velike, prsti dugaki. Nokti dobro negovani, a
na srednjem prstu tanka burma. Njegovo lice nema nikakvih posebnih obeleja; ipak, na njemu je
delom vidljiva snaga volje. Verovatno ima oko 40 godina, ali mu, barem na licu, koa nigde ne
visi. Njegova spoljanjost odaje utisak uredno pospremljene sobe. Ne izgleda ni kao ovek koji u
hotelu za ljubav plaa usluge kineske prostitutke, a kamoli kao jedan od onih koji bi je
bezobzirno napao, skinuo do gole koe i odneo joj odeu. Ipak, ne samo da je on to zaista i
uinio, on je to morao da uini.
Telefon zvoni, ali on ne podie slualicu. Potpuno nepromenjenog izraza lica nastavlja
istom brzinom da radi. Puta telefon da zvoni. Ni pogled ne odvraa. Posle etvrtog zvona,
ukljuuje se automatska sekretarica.
Dobili ste irakavu. Trenutno ne mogu da se javim na telefon. Molim vas ostavite
poruku posle zvunog signala.
Zvuni signal.
,,Halo, uje se enski glas. Dubok, priguen glas, zvui pomalo pospano. sam. Javi
se ako si tu.
Ne odvajajui pogled od monitora, irakava se maa daljinskog upravljaa pod rukom,
zaustavlja muziku i javlja se na telefon. Aparat je podeen tako da se moe razgovarati bez
podizanja slualice.
Tu sam, kae irakava.
Kad sam te malopre zvala nisi se javio, pa sam pomislila da e veeras moda ranije
doi kui, kae ena.
Malopre - u koliko sati?
Valjda je bilo prolo jedanaest. Ostavila sam ti poruku.
irakava baci pogled na telefonski aparat. Crvena lampica za poruku zaista treperi.
Izvini. Nisam primetio. Bio sam skoncentrisan na posao, kae irakava. Posle
jedanaest, je l' tako? Tad sam bio izaao da uzmem neto za veeru. Posle sam svratio u Starbaks
na makijato. Ti si sve vreme budna?
Dok telefonira, irakava i dalje obema rukama kuca po tastaturi.
Prvo sam legla oko pola dvanaest, ali sam sanjala neki ruan san i maloas se probudila
kad sam videla da se jo nisi vratio... I, ta je bilo danas?
irakava ne razume pitanje. Prestaje da kuca i pogleda u telefon. Na jedan tren, bore na
ivicama oiju mu se usekoe. ta je bilo?
Mislim, ta je bilo za veeru.
Ah, kineska hrana. Kao i uvek. Zasiti me.
l' bila ukusna?
... Ne ba.
On vraa pogled na monitor i ponovo poinje da kuca.
A posao?
Stvar se prilino zakomplikovala. Jedan je ovde uterao lopticu u duboku travu. Ako ovo
neko noas ne popravi, ujutru nema nita od internet konferencije.
I, taj neko si opet ti, je l' da?
Ba tako, kae irakava. Evo gledam, ali nema nikog oko mene.
Misli li da e to uspeti da popravi do jutra?
Naravno. Vrhunski igra kao ja, ak i kad mu je uasan dan, uvek nekako uspe da
postigne PAR*. Povrh toga, ako se sutra ujutru ne odri internet konferencija, mogla bi i da
otpadne pria o kupovini Majkrosofta...
* PAR - prosean broj udaraca koji je profesionalnom igrau golfa dovoljan da
zavri jedno od ukupno 18 polja. - Prim. prev.
Kupujete Majkrosoft?
alim se, kae irakava. Ali, izgleda mi da e potrajati jo sat vremena. Onda u
pozvati taksi i verovatno stiem kui oko pola pet.
Mislim da u u to vreme ve spavati. Moram da ustanem posle est da pripremim deci
ruak da ponesu.
Kad se bude probudila, ja u verovatno vrsto spavati.
kad se ti bude probudio, ja u u kancelariji jesti svoj ruak.
kad se ti bude vratila kui, ja u tek tad ozbiljno prionuti na posao.
to znai, ponovo se mimoilazimo.
Sledee nedelje bi trebalo da se vratim na normalnije radno vreme. Neki ljudi e nam se
vratiti, a i novi sistem bi trebalo da se ustali dotad.
Stvarno?
Moda, kae irakava.
Ako me pamenje ne vara, pre mesec dana sam ula potpuno istu izjavu.
,,U stvari sam kliknuo na pejst.
Njegova ena uzdahne. Bie dobro ako bude mogao. Volela bih da s vremena na vreme
zajedno obedujemo i odemo na spavanje u isto vreme.
Aha.
Nadam se da se nee premoriti.
Ne brini, im lepo uteram lopticu u poslednju rupu, potapau se po ramenu i dolazim
kui.
Hajde zdravo.
Zdravo.
Hej, ekaj.
Da?
Teko mi pada to moram da gnjavim jednog vrhunskog igraa, ali moe li na povratku
da svrati u dragstor da kupi mleko? Zna ono obrano mleko Takanai, ako ga ima.
Mogu, nema problema. Jedno obrano mleko Takanai.
irakava pritiskom na dugme prekida vezu. Baci pogled na sat, da proveri vreme. Uzima
olju sa stola i otpije gutljaj preostale ohlaene kafe. Na olji je logo Intel insajd. Pritisne
prekida na CD-plejeru i puta muziku, pa u ritmu Bahove muzike otvara i zatvara desnu
pesnicu. Die duboko, punei plua novim vazduhom. Zatim se prebacuje na drugu talasnu
duinu u svojoj glavi i nastavlja prekinuti posao. Kako dosledno odrati najkrae mogue
rastojanje od take A do take B, ponovo je pitanje od najvee vanosti.
Unutranjost dragstora. Tetrapak Takanai obranog mleka stoji u friideru. Lagano
zviduui melodiju Five Spot After Dark, Takahai razgleda mleko. Sa sobom ne nosi stvari.
Prui ruku i uzima Takanai obrano mleko, ali kad spazi da je obrano, namrti se. Za njega je to
sutinski moralno pitanje. Uopte se ne radi samo o tome ima li u mleku mnogo ili malo
masnoe. On vraa obrano mleko na mesto na kom je stajalo i uzima susedni tetrapak obinog
mleka. Proverava rok trajanja i stavlja mleko u korpu.
Zatim prelazi na raf s voem i uzima jabuku. Posmatra je na svetlu pod raznim uglovima.
Ni ona mu se ne svia. Vraa je na mesto, uzima drugu i na isti nain je pregleda. Sve to ponovi
jo nekoliko puta, pa izabere jednu manje-vie prihvatljivu - mada ne sasvim zadovoljan. Izgleda
da su za njega mleko i jabuke namirnice sa posebnim znaenjem. Kree ka kasi, ali mu u prolazu
za oko zapadne hanpen* u kesici, pa uzme jedan. Pronalazi rok trajanja utisnut u uglu pakovanja,
pa ga stavi u korpu. Plaa na kasi, ugura sitninu od kusura u dep pantalona i izae iz radnje.
* Proizvod od mlevenog ribljeg mesa koje se sipa u etvrtaste kalupe i bari da
ovrsne. Koristi se kao dodatak kuvanim jelima ili zasebno, pren ili dinstan. - Prim. prev.
Seda na oblinju bankinu i briljivo brie jabuku krajem majice. Temperatura se izgleda
spustila; dah mu je beliast. Mleko ispija maltene naiskap, pa zagrize jabuku. Kao da o neemu
razmilja, paljivo vae jedan po jedan zalogaj; to zahteva dosta vremena da je pojede do kraja.
Kad je zavrio s jelom, zguvanom maramicom brie usta, ubacuje tetrapak od mleka i ogrizak
jabuke u najlonsku kesu, nosi je do kante za smee ispred dragstora i baca. Hanpen stavlja u dep
kaputa. Nakon to na svom narandastom svou pogleda koliko je sati, istegne obe ruke visoko
iznad glave.
A onda se nekud zaputi.
03:03
8.
Naa taka gledanja vraa se u sobu Eri Asai. Pregledavi prostoriju, primeujemo da se
u njenom izgledu od malopre nita nije promenilo. Samo je vreme proteklo, i no je odmakla.
Tiina je za stepen tea.
A, ne. Nije tako. Neto se promenilo. U ovoj sobi, neto je mnogo drugaije nego pre.
Odmah uviamo u emu je razlika. Krevet je prazan. U njemu nema Eri Asai. Gledajui
zategnutu posteljinu, ne ini nam se ni da se ona probudila u naem odsustvu, ustala i nekud
otila. Krevet je uredno nameten. Nema ni naznake da je tu do malopre spavala Eri. udno. ta
li se dogodilo?
Osvremo se oko sebe.
Televizor je ukljuen. Prikazuje onu istu sliku sobe kao i ranije. Prostrane, prazne sobe,
bez nametaja. Bezbojna neonska rasveta, linoleumski pod. No, slika na ekranu je sada
neprepoznatljivo mirna. Nema struganja, konture slike su jasne, nimalo razlivene. Signal koji
odnekud dopire, ma odakle da je to, nema nikakvih smetnji. Poput svetlosti punog meseca koja
se proliva po praznoj poljani, blistavi ekran obasjava unutranjost prostorije. Svaka stvar u sobi,
manje-vie bez izuzetka, nalazi se pod uticajem magnetizma koji emituje televizor.
Ekran televizora. ovek bez lica sedi u istoj stolici kao i pre. Smee odelo, crne kone
cipele, bela praina, za lice slepljena maska koja se presijava. Ni njegova poza se nije promenila
otkad smo ga poslednji put videli. Lea prava, ruke jedna do druge na krilu, blago pognut zuri u
neto ispred sebe. Oi su mu skrivene duboko iza maske. Ipak, oseamo da mu je pogled fiksiran
na neto. ta li on to tako netremice posmatra? Kao da nam ita misli, kamera se pomera pratei
mukarev pogled. A taj pogled uprt je u jedan krevet. Jednostavan drveni krevet - na kom spava
Eri Asai.
Pokuavamo da uporedimo krevet koji se nalazi u toj prostoriji, u kome nema nikog, sa
krevetom prikazanim na ekranu televizora. Uporeujemo jedan po jedan detalj. Kako god
pogledali, oba kreveta su jedan isti. I jorgan je isti. Meutim, jedan krevet se nalazi na ekranu
televizora, a drugi u ovoj sobi. A u krevetu na televiziji spava Eri Asai.
Pretpostavljamo da je onaj tamo pravi. Prenet je, zajedno s Eri, na onu stranu dok je na
pogled izvesno vreme bio odvojen od njega (otkad smo napustili ovu sobu prolo je vie od dva
sata). Ovde je ostao samo krevet u njegovu zamenu. Moda kao znak namenjen da popuni prazan
prostor koji bi trebalo da bude ovde.
Na krevetu u drugaijem svetu, kao i kada je boravila u ovoj prostoriji, Eri i dalje vrsto
spava. Jednako lepa, jednako duboko. Ne opaa da je ona sama (ili bi moda trebalo rei njeno
telo) neijom rukom odneta unutar televizijskog ekrana. Do dna tog dubokog sna ne prodire ak
ni zaslepljujue neonsko svetlo sa tavanice.
ovek bez lica, skrivenih oiju, kroz svoj veo misterije pazi na Eri. Svojim uima
skrivenih obrisa budno je oslukuje. I Eri i ovek bez lica dosledno odravaju svoje poze. Poput
ivotinja u mimikriji, njih dvoje sve plie diu, telesna temperatura im se sputa, ne oglaavaju
se, umirenih tela, zatvarajui izlaze svojih svesti. Ono to mi vidimo na prvi pogled deluje kao
zamrznuti kadar, ali zapravo nije tako. To je slika koja se na ovu stranu emituje uivo, u ovom
trenutku. I u sobi s ove, i u sobi s one strane, protie isto vreme, na isti nain. Oboje se nalaze u
istom vremenu. To znamo po tome to se s vremena na vreme ramena oveka bez lica blago
podiu i sputaju. Ma gde bile namere svakog od njih, nas zajedno s njima istom brzinom nosi
vremenski tok.
03:07
9.
Unutranjost Skajlarka. Gostiju je manje nego ranije. One bune grupe studenata vie
nema. Mari sedi pored prozora i naravno ita knjigu. Ne nosi naoare. Kapa joj je na stolu. Torba
i jakna su joj na susednoj stolici. Na stolu tanjir sa sendviima i olja aja. Ostavljena polovina
sendvia.
Takahai ulazi u restoran. Ne nosi stvari. Osvrne se po restoranu, ugleda Mari i krene
pravo ka njoj.
Gde si, obraa joj se Takahai.
Mari podigne pogled, prepozna Takahaija i blago klimne glavom. Ne govori nita.
Ako ti ne smetam, mogu li na kratko ovde da sednem?
Samo izvoli, govori Mari ravnodunim glasom.
Takahai seda preko puta nje. Skida kaput i zavre rukave dempera. Kelnerica prilazi i
uzima porudbinu. On naruuje kafu.
Takahai pogleda na sat. Tri u jutru. Ovo je najgore i najmranije vreme. Ne spava ti
se?
Ne preterano, kae Mari.
se noas nisam naspavao. Imao sam teak zadatak da napiem.
Mari ne progovara nita.
Od Kaoru sam uo da bi mogla da bude ovde.
Mari klimne glavom.
Takahai kae: Izvini za to. Za tu devojku Kineskinju. Kaoru me je zvala na mobilni za
vreme probe da me pita da l' znam nekog ko govori kineski, a ja rekao da nemam pojma, pa sam
se odjednom setio tebe. Rekao sam joj da ode u Dennys i da e nai devojku koja se zove Mari
Asai, koja izgleda tako i tako i odlino govori kineski. Nadam se da ti nije bio problem.
Vrhom prsta Mari trlja mesto gde su joj se usekle naoare. Nita naroito.
Kaoru mi je rekla da si joj mnogo pomogla. Ba ti je bila zahvalna. Izgleda i da si joj se
mnogo dopala.
Mari menja temu. Proba se zavrila?
Pauza, kae Takahai. Hteo sam da popijem kafu da se malo razbudim, a i u svakom
sluaju da ti zahvalim. Brinuo sam se da te to nije omelo.
,,U emu to?
ne znam, kae on. Sve je u redu, ali ipak da te to nije u neemu omelo...
l' ti lepo kad svira?, pita Mari.
Aha. Sviranje je najlepe, odmah posle letenja po nebu.
Jesi li nekad leteo nebom?
Takahai se nasmei. S tim osmehom na licu, pravi kratku stanku. Ne, nikad nisam leteo
nebom, kae. se samo tako kae.
Namerava da bude profesionalni muziar?
On odmahuje glavom. Nemam ja toliko dara. Strahovito mi je lepo kad sviram, ali od
toga nema hleba. Postoji velika razlika izmeu toga da neto radi dobro, i toga da neto zaista
stvara. Mislim da ja dosta dobro sviram trombon. Neki ljudi me hvale, i meni naravno bude
drago. Ali to je sve. Zato nameravam da krajem meseca napustim bend i otkaim se od muzike.
Kad kae da neto zaista stvara, na ta konkretno misli?
... Na to da pusti da ti muzika prodre duboko u srce i da se tako tvoje telo na izvestan
nain fiziki izmesti, a da se time i telo onog koji slua istovremeno fiziki izmeta. Kad
proizvede jedno takvo uzajamno stanje. Recimo.
Zvui komplikovano.
Mnogo je komplikovano, kae Takahai. Zato i silazim. Hvatam drugi voz na sledeoj
stanici.
Vie nikad nee pipnuti trombon?
On na stolu okree oba dlana nagore. Moe biti.
Traie posao?
Takahai ponovo odmahuje glavom. Ne, neu.
ta e da radi?, pita Mari nakon male pauze.
Poinjem ozbiljno da uim pravo. Spremam se za pravosudni ispit.
Mari uti. Ipak, izgleda da je donekle pobudio njenu radoznalost.
Eh, to e verovatno potrajati. Ve sam se upisao na Pravni fakultet, ali bend mi je bio
sve, zna, pa sam uio tek onako. ak i da se sad opametim i svojski prionem na knjigu, ne mogu
tek tako da ih sustignem. ivot nije tako jednostavan.
Kelnerica donosi kafu. Takahai sipa mleko, angrlja kaiicom dok mea kafu i pije je.
Pravo da ti kaem, ovo mi je prvi put u ivotu da sam osetio elju da neto ozbiljno
uim. Ocene u koli mi nikad nisu bile loe. Nisu ni posebno dobre, ali nisu ni loe. Uvek sam
dobro shvatao sutinu vanih stvari, pa sam uspevao da dobijem dovoljno dobre ocene. U tome
sam dobar. Zato sam i mogao da se upiem u osrednju kolu, pa u tako valjda moi i da naem
posao u nekoj osrednjoj firmi. Onda u imati osrednji brak, i osrednji dom... Zar ne? Ali da zna,
to mi se odjednom smuilo.
Zato?, pita Mari.
Misli, zato sam naprasno poeleo da ozbiljno uim?
,,Da.
Drei oljicu s kafom obema rukama, Takahai zakilji i pogleda u nju. Kao da kroz
prozor viri u sobu. l' me to pita zato to stvarno eli da zna odgovor?
Naravno. Pa pitanje se valjda i postavlja zato to eli da zna odgovor.
bi bilo logino. Ali ima ljudi koji pitaju reda radi.
Stvarno mi nije jasno. Zato bih ja tebi postavljala pitanja reda radi?
I to to kae. Takahai malo razmilja pa vrati oljicu kafe na tacnu. Zau se njen
zveket. Imam dugaku i kratku verziju objanjenja, koju hoe?
Srednju.
,,U redu. Odgovor srednje duine.
Takahai na trenutak u glavi uobliava ono to eli da kae.
Od aprila do juna ove godine, nekoliko puta sam iao u sud. Okruni sud u Tokiju, onaj
u Kasumigasekiju. Tamo sam odsluao nekoliko suenja. Imao sam zadatak da o tome napiem
seminarski rad. Ovaj, jesi li ikad bila u sudu?
Mari odmahne glavom.
Takahai kae: Sud je kao sinepleks. Na tabli na ulazu, postoji kao neki program, spisak
sa satnicama sudskih pretresa koji se odravaju tog dana. Odabere one koji bi mogli da te
interesuju, pa ode da ih slua. Ulaz je slobodan. Samo ne sme da unese fotoaparat ili
diktafon. Ni hranu. Zabranjeno je i priati. Sedita su tesna, a desi se i da te sudski slubenik
opomene ako zadrema. Ali, ne moe da se ali kad se ulaz ne plaa.
Takahai zastane.
sam uglavnom prisustvovao suenjima za krivina dela. Napadi sa nanoenjem
telesnih povreda, izazivanje poara, ubistva i razbojnike krae i slino. Zlikovci koji su poinili
teka krivina dela, bili uhvaeni pa im se sudi. Bivaju kanjeni za to. To je jednostavno
razumeti, zar ne? Ali kad je u pitanju privredni kriminal ili krivino delo protiv drave, pozadina
sluaja je komplikovana. Postaje teko razlikovati dobro i zlo, i tu nastaje problem. to se mene
tie, nameravao sam da smandrljam taj rad, dobijem osrednju ocenu i zavrim s tim. Kao ono
kad smo u osnovnoj koli za vreme letnjeg raspusta posmatrali ladole pa vodili dnevnik.
Takahai se tu zaustavi. Pogleda u svoje dlanove na stolu.
Ali zna, za tih nekoliko puta koliko sam bio u sudu i sluao te sluajeve, javilo mi se
neko udno interesovanje da pratim dogaaje o kojima se sudi i posmatram ljude upletene u te
dogaaje. Da tako kaem, postepeno sam na to prestajao da gledam kao na neto to se deava
drugima. udno je to bilo oseanje. Ipak su oni kojima se sudi ljudi drugaije vrste nego ja. ive
u drugaijem svetu nego ja, drugaije razmiljaju, drugaije se ponaaju nego ja. Izmeu sveta u
kome oni ive i sveta u kom ivim ja stoji ogroman zid. Tako sam mislio u poetku. Eto, ja nikad
ne bih mogao da poinim neki svirep zloin. Ja sam pacifista, mirne prirode, u ivotu ni na koga
nisam digao ruku. Zato sam i mogao suenja da gledam s visine, kao apsolutni posmatra. Da ih
gledam kao neto to me ne dotie.
On podigne glavu i pogleda u Mari.
Boravei u sudu, meutim, i sluajui svedoenja umeanih ljudi, rasprave tuilaca i
argumente advokata, izjave optuenih, prestao sam u to da budem tako siguran. Tanije, poeo
sam da pomiljam da moda zid koji deli ta dva sveta zapravo i ne postoji. Ako i postoji, to je
moda samo zid od flis-papira. Da se samo naas naslonim na njega, verovatno bih proleteo i pao
na drugu stranu. Ili se moda u nas same ta druga strana ve kradom uvukla, a da mi to samo ne
primeujemo. Eto, tako sam poeo da se oseam. Mada, teko je to objasniti reima.
Takahai prstom prelazi preko ruba svoje oljice kafe.
kad sam jednom poeo tako da razmiljam, na mnoge stvari sam poeo da gledam
drugaije. Samo suenje kao institucija, u mojim oima, izgleda kao jedno specifino, udnovato
stvorenje.
udnovato stvorenje?
Evo, na primer, kao hobotnica. Neka dinovska hobotnica koja ivi na dnu mora. Ima
estoku ivotnu snagu, vijuga bezbrojnim dugakim pipcima i u tamnom moru nekud se kree.
Dok sam sluao suenja, samo sam mogao da zamiljam jedno takvo stvorenje. A ono poprima
razne oblike. Nekad poprimi oblik drave, nekad pravosua. A poprima ono i jo zamrenije, jo
problematinije oblike. See ih i see, a pipci mu ponovo izrastaju. Njega niko ne moe da
ubije. Previe je snaan, i ivi u prevelikim dubinama. Ne znamo ni gde mu je srce. Ono to sam
tad osetio bio je najdublji strah. A potom neto nalik na oajanje, jer ma koliko daleko otiao, od
njega ne moe pobei. A taj stvor ne mari nimalo to sam ja - ja, a ti - ti. Pred njim svaki ovek
gubi ime, ostaje bez lica. Svi mi postajemo puki simboli. Postajemo puke brojke.
Mari netremice gleda u njega.
Takahai otpije gutljaj kafe. Nije ti previe nezanimljiva ova pria?
Ba te paljivo sluam, kae Mari.
Takahai vraa oljicu na tacnu. dve godine je u Taikavi bio neki sluaj
podmetanja poara i ubistva. Neki mukarac je sekirom ubio stari brani par, ukrao im tedne
knjiice i peate*, i zapalio kuu da uniti dokaze. Te noi je duvao jak vetar, pa su u poaru
izgorele etiri susedne kue. Tom tipu je dosuena smrtna kazna. U dananjem japanskom
pravosuu takva presuda se podrazumeva. U najveem broju sluajeva lopovi i ubice vie od
dvoje ljudi dobijaju smrtne kazne. Veanjem. Jo je i poar podmetnuo. Taj tip je bio totalna
bitanga. Bio je sklon nasilju, i nekoliko puta pre toga je ve boravio u zatvoru. I porodica mu je
odavno okrenula lea, a bio je narkoman i poinio bi zloin svaki put kad izae iz zatvora. Nije
pokazao ni trunku kajanja. I da je uloio albu, stoprocentno bi mu bila odbijena. Imao je
advokata angaovanog po slubenoj dunosti, koji je od poetka digao ruke. Zato se niko i nije
iznenadio kad je dobio smrtnu kaznu. Ni ja se nisam iznenadio. Dok sam sluao predsedavajueg
kako ita presudu, vodio sam beleke i mislio da je ona sasvim logina. Suenje se zavrilo, na
stanici podzemne eleznice u Kasumigasekiju sam uhvatio voz i stigao kui, seo za sto i poeo
da sreujem beleke sa suenja, kad sam se odjednom osetio potpuno nemono. Ne znam kako
to da kaem - imao sam oseaj kao da je u celom svetu najednom opao napon. Sve je postalo za
nijansu tamnije, za jedan stepen hladnije. Maleni drhtaji poeli su da mi proimaju telo, i vie
nisam mogao da ih zaustavim. ak su mi i suze potekle. Zbog ega? Ne mogu to da objasnim.
Zato li je mene toliko pogodilo to to je taj ovek dobio smrtnu presudu? Pa on je bio bitanga,
ovek kome nema spasa. Taj ovek i ja nemamo ni dodirne take, nikakve veze. Pa ipak, zbog
ega su se moja oseanja tako uzburkala?
* Ovi peati (na japanskominkan) na kojima stoji lino prezime, u Japanu vae kao
lini potpis. - Prim. prev.
To pitanje ostaje samo pitanje, tridesetak sekundi. Mari eka nastavak prie.
Takahai nastavlja: Ono to hou da kaem verovatno je ovo - jednog oveka, ma kakav
on bio, epa dinovsko stvorenje nalik na hobotnicu i uvue u tamu. Ma kakvu logiku tome
pridao, taj prizor je nepodnoljiv.
On gleda u prazno iznad stola i duboko udahne.
,,U svakom sluaju, od tog dana poeo sam da mislim da bi trebalo da probam ozbiljno
da uim pravo. Da u tome moda ima neeg to ja treba da pronaem. Moda uenje prava nije
zabavno kao sviranje, ali ta da se radi, to je ivot. To se zove odrastanje.
Tiina.
je bilo objanjenje srednje duine?
,
pita Mari.
Takahai klimne glavom. Moda je bilo malo dugako. Bilo mi je prvi put da nekome o
ovome priam, pa nisam mogao da ocenim duinu... Nego, ti sendvii to su ti ostali, mogu li da
uzmem jedan, ako ti nee da ih pojede?
Ostali su mi samo s tunjevinom.
Nema veze. Volim tunjevinu. Ti ne voli?
Volim, nego kad jede tunjevinu, zadrava ti se iva u organizmu.
Stvarno?
Kad se iva nagomilava u telu, posle etrdesete postaje podloniji sranom udaru. I
kosa vie opada.
Takahai se mrti. to znai, ne valja piletina, ne valja ni tunjevina?
Mari klimne glavom.
Mada ja volim povremeno da pojedem i jedno i drugo, kae on.
Ba mi je ao, kae Mari.
Osim toga volim i salatu od krompira. Ima li i sa salatom od krompira nekih ozbiljnih
problema?"
Mislim da nema nikakvih posebnih problema, kae Mari. Ako izuzmemo injenicu da
goji kad se jede u prevelikim koliinama.
Nita mi ne smeta da se ugojim. Ionako sam previe goljav.
Takahai uzima jedan sendvi s tunjevinom i navali na njega.
Znai, do polaganja pravosudnog ispita namerava samo da ui?, pita Mari.
da. Malo u raditi honorarno, ali u dogledno vreme u da spajam kraj s krajem.
Mari o neemu razmilja.
Jesi nekad gledala Ljubavnu priu? Stari film, pita Takahai.
Mari odmahuje glavom.
Takahai kae: Skoro su ga putali na televiziji. Ba zanimljiv film. Rajan ONil je sin
jedinac stare porodice kapitalista, student, eni se erkom siromaha, poreklom Italijana, pa su ga
njegovi odmah razbatinili. Ukinuli su mu i plaanje kolarine. Ali, iveo je siromano zajedno s
njom i vredno uio, sa najboljim ocenama zavrio pravo na Harvardu i postao advokat.
Tu Takahai udahne vazduh. Onda nastavlja.
ak i siromatvo Rajanu ONilu nekako otmeno stoji. U debelom belom pletenom
demperu, neto se malo grudva s Ali Makgro, u pozadini neki senti Fransisa Laja. Mogao bih i
ja da probam to isto, ali imam neki oseaj da ne bih imao kvalitete da to izvedem. U mom
sluaju, siromah je samo siromah. Ni sneg mi ne bi onoliki napadao.
Mari jo uvek o neemu razmilja.
, onda, posle svih muka Rajan ONil postaje advokat, ali kakav posao radi, to se uopte
ne saoptava gledaocima. Ono to znamo je otprilike da se zaposlio u nekakvoj advokatskoj
kancelariji i da je poeo da zarauje ogromne sume na kojima bi mu svako pozavideo. ivi u
stanu u zgradi sa vratarom na najskupljem delu Menhetna, lan je snobovskog sportskog kluba, a
u slobodno vreme sa svojim prijateljima japijevcima non-stop igra skvo. To je sve.
Takahai pije vodu iz ae.
I, ta je bilo posle?, pita Mari.
Takahai malo podigne pogled iznad glave i prisea se siea. Hepiend. Zauvek su
zajedno iveli sreno i zdravo. Ljubav je pobedila. U stilu - nekad je bilo teko, ali sada nam je
super. Sedaju u bletavi jaguar, igraju skvo, a zimi se ponekad grudvaju. Ali, zato, njegov otac
koji ga je ostavio bez nasledstva umire sam u mukama, od dijabetesa, ciroze jetre i Menijerove
bolesti.
Nisam ba najbolje shvatila, ali ta ti je uopte zanimljivo u toj prii?
Takahai malo nakrivi glavu. Hm, ta je bilo zanimljivo? Ne mogu da se setim. Imao
sam neto da uradim, pa nisam ba video sve do kraja... Je li, da nisi moda za etnju, da
promenimo malo raspoloenje? Moemo peice tu blizu do jednog malog parka u kom se
skupljaju make. Hajde da im odnesemo i razdelimo sendvi s tunjevinom i ivom. Imam i
hanpen. Voli make?
Mari malko klimne glavom. Stavi knjigu u torbu i ustane.
Njih dvoje hodaju ulicom. Trenutno ne razgovaraju. Takahai zvidue u hodu. Pored
njih usporava pa prolazi hondin motocikl crn kao no. Vozi ga onaj Kinez koji je doao po
devojku u Alfavil. Mukarac sa konjskim repom. Vie nema kacigu na glavi, a pogled mu je
paljivo usredsreen na osmatranje okoline. Izmeu njega i njih dvoje, meutim, nema nikakvog
kontakta. Potmulo brundanje motora im se pribliava, i potom prolazi.
Mari se obraa Takahaiju: Kako ste se upoznali ti i Kaoru?
Radio sam honorarno u tom hotelu skoro pola godine. U Alfavilu. istio podove, radio
razne najgore poslove. Osim toga, sve to je imalo veze s kompjuterom. Instalirao nove softvere,
reavao probleme. ak sam i sigurnosnu kameru postavio. Zna, tamo rade sve same ene, pa su
ponekad ovu muku ruku drale kao malo vode na dlanu.
Kojim povodom si poeo tamo honorarno da radi?
Takahai se malo dvoumi. Povodom?
Verovatno si imao neki povod, kae Mari. Taj deo prie mi je Kaoru neto smuljala.
Malo mi je nelagodno da o tome priam.
Mari uti.
, dobro, odustaje Takahai. ,,U taj hotel sam u stvari otiao s jednom devojkom.
Odnosno, zna, kao gost. Meutim, kad smo zavrili i krenuli odatle, shvatio sam da nemam
dovoljno novca. Ni ona nije imala novca. Bio sam pripit i nisam ba mnogo razmiljao o onome
to dolazi posle. ta sam drugo mogao: ostavio sam studentski indeks.
Mari ne govori ta o tome misli.
Stvarno je jadna pria, kae Takahai. Tako sam sledeeg dana otiao da odnesem
ostatak novca. Kaoru mi je tad ponudila da popijemo aj ili neto, priali smo o svemu i svaemu
i na kraju mi je rekla da od sledeeg dana doem da radim honorarno kod nje. Nekako me je
uvukla u to. Plata mi nije bila velika, ali me je barem lepo hranila. Preko Kaoru smo nali i ovo
mesto za probe koje sada bend koristi. Ona samo izgleda opasno, ali je vrlo brina osoba. I sad
ponekad svratim da je posetim. Zove me i kad joj se pokvari neto na kompjuteru.
A ta je bilo s tom devojkom?
,,S kojom sam bio u hotelu?
Mari klimne glavom.
Tu je bio kraj, kae Takahai. Od tad je nisam video. Sigurno sam joj se zgadio. Kad
sam luzer. Ali dobro, ionako mi se nije ba toliko sviala. Zato i nema veze. I da smo nastavili
tako da se viamo, pre ili kasnije bismo prekinuli.
esto ide po hotelima s devojkama koje ti se preterano ne sviaju?
daj, ne ivim ja u blagostanju. Tad sam prvi put uao u hotel za ljubav.
Nastavljaju da hodaju.
Kao da se pravda, Takahai kae: Osim toga, nisam ja to tad predloio. Ona je prva
rekla: Hajdemo. asna re.
Mari uti.
Ali i to bi bila jedna duga pria. Bilo je tu raznih nekih stvari, zna, kae Takahai.
Pun si dugih pria.
Moe biti, priznaje Takahai. Pitam se zato je to tako.
Mari kae: li, rekao si mi da nema brae ni sestara, zar ne?
Aha. Jedinac sam.
Ako kae da si zajedno s Eri iao u viu srednju, znai da si iz Tokija. Zato onda ne
ivi kod roditelja? Zar ti ivot ne bi bio laki?
Ako ponem da ti objanjavam i to e biti jedna duga pria.
Nema kratku verziju?
Imam, i te kako. Jednu ultrakratku, kae Takahai. Hoe da uje?
,,Aha, kae Mari.
Moja majka nije moja bioloka majka.
se ne slaete?
Ne, ne mogu da kaem da se ne slaemo. Ja nisam od onih to na sva usta diu dreku.
Ali opet, nije mi do toga da svaki dan provodim askajui s njom i da se smekam za porodinim
rukom. Povrh toga, priroda mi je takva da mi nikad nije bilo teko da budem sam. Plus, ne bih
mogao da kaem da moj otac i ja odravamo previe prijateljski odnos.
Znai, ne slaete se dobro?
Bolje reeno, nae prirode, nae vrednosti su razliite.
ta radi tvoj otac?
Nita ne govorei, Takahai polako hoda pogleda uprtog u svoja stopala. uti i Mari.
Ne znam ba tano ta radi, u stvari, kae Takahai. Ali u svakom sluaju, skoro sam
siguran u svoju pretpostavku da ne radi nita naroito pohvalno. Uz to, mada je ovo neto to ne
mogu ljudima da priam, on je nekoliko godina proveo u zatvoru jo kad sam ja bio mali.
Ukratko, on je bio, valjda se to kae sociopata, kriminalac. I to je jo jedan razlog zato ne elim
da budem kod kue. Smeta mi genetsko naslee.
Mari zapanjeno kae: I to je bila ultrakratka verzija? i nasmei se.
Takahai pogleda u nju. Prvi put si se nasmeila.
03:25
10.
Eri Asai i dalje spava.
No oveka bez lica, koji je do malopre sedeo u stolici sa strane i netremice gledao u Eri,
nema. Nestala je i stolica. Bez traga. Samim tim, soba je jo hladnija, jo tia nego pre. Negde u
centru sobe nalazi se krevet, i u njemu lei Eri. Izgleda kao da sama u amcu za spasavanje
mirno plovi po povrini mora. Taj prizor mi sa ove strane, dakle iz prave Erine sobe,
posmatramo preko televizijskog ekrana. Izgleda da je u sobi s one strane kamera koja snima
usnulu Eri i sliku prenosi na ovu stranu. Poloaj i ugao kamere se redovno menjaju. Malice se
priblii, pa se malo odalji.
Vreme prolazi, ali ona nikako da se probudi. Uopte se ne pomera. Ne isputa nikakav
zvuk. Ona plovi licem nagore na povrini mora iste spoznaje, bez talasa, bez strujanja. Pa ipak,
ne moemo da odvojimo pogled od te slike koja se emituje. Zato je tako? Ne znamo razlog.
Oseamo, meutim, po nekakvom instinktu, da tu neega ima. Da tu neto obitava. Ono se krije
ispod vodene povrine, zatirui tragove svog prisustva. Paljivo posmatramo nepominu sliku na
ekranu da ustanovimo gde je skrovite tog nevidljivog stvora.
Ovog asa, kao da se video siuan pokret na rubu Erinih usana. Ali ne, to se pokretom
moda ne bi moglo nazvati. Vidljiv ili nevidljiv, bio je to maleni drhtaj. Moda je to bio samo
treptaj na ekranu? A moda optika varka? Moda je i sam um, koji eli da vidi makar kakvu
promenu, proizveo taj privid. Izotravamo pogled da utvrdimo o emu se radi.
Kao da shvata tu nau nameru, objektiv kamere pribliava se svom objektu. Erina usta su
u krupnom planu. Zadravamo dah dok gledamo u ekran televizora. Strpljivo iekujemo ono to
bi trebalo da usledi. Usne ponovo uzdrhte. Trenutni trzaj miia. Jeste, to je isti pokret kao
malopre. Sumnje nema. Nije optika varka. U telu Eri Asai neto se dogaa.
Postepeno, nas vie ne zadovoljava da s ove strane samo pasivno posmatramo televizijski
ekran. Hteli bismo da neposredno, svojim oima pogledamo unutranjost te sobe. Hteli bismo iz
jo vee blizine da vidimo taj siuni pokret koji je poela da pravi Eri, te znake ivota koje daje
njena svest. Da pokuamo jo konkretnije da pretpostavimo njihovo znaenje. Zato odluujemo
da odmah pokuamo da se premestimo s one strane i ekrana.
Kad se samo odluka donese, to vie i nije tako teko. Dovoljno je da se odvojimo od tela,
materiju ostavimo iza sebe i pretvorimo se u apstraktnu taku gledanja koja nema masu. Kad to
uradimo, moemo proi kroz bilo koji zid. Moemo preleteti i bilo koji ambis. I tada se zaista
pretvorimo u jednu istu taku,
i prolazimo kroz televizijski ekran koji razdvaja dva sveta. Prolazimo s ove strane na onu.
Prolazimo kroz zid, preleemo ambis, svet se snano izvre, puca i rui, i u trenu nestaje. Sve se
pretvara u ist, sitan prah i leti na sve etiri strane. Zatim se svet ponovo stvara. Oko nas je nova
materija. Sve se to odvija u trenu oka.
Sada smo na onoj strani. U sobi prikazanoj na ekranu televizora. Osvremo se i gledamo
oko sebe. Osea se miris sobe koja dugo nije iena. Prozor je zatvoren, vazduh se ne kree.
Soba je prohladna i blago memljiva. Ta mrtva tiina u uima stvara bol. Nema nikog. Ne
oseamo ni da se tu neto krije. Ako se neto tu i skrivalo, sada je ve nekud nestalo. Sada smo
tu samo mi i Eri Asai.
U krevetu postavljenom na sredinu sobe, Eri i dalje spava. Poznati krevet i poznati
prekriva. Prilazimo joj i posmatramo njen usnulo lice. Dugo i temeljno razgledamo svaki
njegov detalj. Kao to je i ranije reeno, ono to je nama kao istoj
taki gledanja jedino mogue jeste da posmatramo. Da posmatramo, prikupljamo podatke
i, ako bude mogue, donesemo zakljuak. Nije nam dozvoljeno da je dodirnemo. Ne moemo ni
da s njom razgovaramo. Ne moemo ak ni izdaleka da odamo znak svog prisustva.
Uskoro, na Erinom licu se ponovo javi pokret. Refleksni pokret miia, kao da tera
muicu koja joj je sletela na obraz. Zatim desni kapak poinje blago da joj podrhtava. Misli su joj
se ustalasale. U sumranom kutku njene svesti, jedan siuan deli i drugi siuan deli bez rei
se dozivaju, i mrekajui se sve dalje, povezuju. Ovaj proces nam se odigrava pred oima. Na taj
nain, obrazuje se jedna jedinica. Zatim se ta jedinica povezuje sa jedinicom stvorenom na
drugom mestu, obrazujui osnovu sistema samosvesti. Drugim reima, korak po korak, Eri se
kree ka budnom stanju.
Tempo njenog buenja, iako je nepodnoljivo spor, ipak je nepovratan. Sistem na
trenutke daje znake zbunjenosti, ali napreduje postojano, iz asa u as. ak se i vreme izmeu
jednog i sledeeg pokreta postepeno skrauje. U poetku, pokreti miia ogranieni su samo na
delove lica, ali s vremenom zahvataju itavo telo. U jednom trenutku, ramena se tiho uzdignu i
malena bela aka proviri ispod prekrivaa. Leva aka. Buenje leve ake za trenutak je bre od
buenja desne. U tom novom vremenu, vrhovi prstiju se otkravljuju, oputaju i poinju da
tumaraju traei neto. Ti prsti se ubrzo, poput malenog bia koje je stalo na svoje noge,
premetaju na prekriva i smeste na tanak vrat. Nesigurno, kao da tragaju za smislom sopstvenog
tela.
Nedugo potom, kapci se otvaraju. Ipak, zaslepljeni neonskom svetlou sa tavanice,
trenutak kasnije se sklapaju. Njena svest izgleda odbija da se probudi. Odbacuje stvarni svet oko
sebe, elei da nastavi beskonano da spava u mekoj, zagonetnoj tami. A opet, njene telesne
funkcije trae to nepobitno budno stanje. Prieljkuju novootkrivenu prirodnu svetlost. U njoj
samoj vodi se borba, sukob izmeu te dve sile. Ipak, na kraju pobedu odnosi sila buenja. Kapci
se ponovo otvaraju. Polako, kolebljivo. Ipak je zaslepljujue. Neonsko svetlo je previe bletavo.
Ona podie ruku i zaklanja oi. Okree glavu u stranu, prislanja obraz uz jastuk.
Tako prolazi vreme. Tri-etiri minuta, Eri Asai lei na krevetu u istoj pozi. Zatvorenih
oiju. Da nije ponovo zaspala? Ne, nije. Svoju svest polako navikava na svet na javi. Kao kod
ljudi ije se telesne funkcije prilagoavaju velikoj promeni vazdunog pritiska u nekoj prostoriji,
vreme tu igra vanu ulogu. Njena svest shvata da nailaze promene koje pokuava da izbegne, i
protiv svoje volje trudi se da ih prihvati. Osea blagu muninu. eludac joj se gri; ima oseaj
kao da iz njega neto kree nagore. Ipak, nekoliko puta duboko udahne i prevazilazi ga. Kada
munina konano proe, umesto nje javlja se nekoliko drugaijih oseaja nelagodnosti. Utrnuli
udovi, slabana zvonjava u uima, bol u miiima. Jer, predugo je leala u jednom poloaju.
Ponovo prolazi vreme.
Uskoro, ona se podie i mutnim pogledom gleda oko sebe. Soba je veoma prostrana.
Ljudske figure nema. Gde sam ja to? ta ja ovde radim? Pokuava da sledi trag seanja. Ali,
svako se seanje poput kratke niti odmah prekida. Sve to ona zna jeste da je izgleda tu dosad
spavala. Dokaz za to je krevet u kome sam i piama koju nosim. Ovo je moj krevet, moja piama.
Nema sumnje. Ali ovde mi nije mesto. itavo telo mi je utrnulo. Ako sam i spavala, mora da sam
spavala veoma dugo, veoma duboko. Samo, nemam nikakvu predstavu koliko je to dugo bilo. Od
upinjanja da shvati, javlja joj se bol u slepoonicama.
Odluno ustaje iz kreveta. Paljivo sputa svoja bosa stopala na pod. Ona je u piami.
Jednobojnoj plavoj piami. Od svilenkastog materijala. Vazduh u prostoriji je prohladan. Ona
uzima tanak prekriva i prebaci ga preko piame kao ogrta. Pokua da korakne, ali ne uspeva da
poe napred. Miii ne mogu da se sete kako su nekad hodali. Ali, ona uini napor i kree
napred, korak po korak. Jednolian linoleumski pod sasvim je slubeno procenjuje. Ko si ti i ta
radi ovde, ispituje je hladno. Ali ona naravno, na to pitanje nema odgovor.
Ona dolazi do prozora, hvata se obema rukama za njegov okvir i upire pogled kroz
staklo. Napolju se, meutim, ne vidi nikakav prizor. Tamo je bezbojna praznina, nalik na istu
apstrakciju. Obema rukama protrlja oi, duboko udahne i jo jednom pogleda napolje. Ipak, ne
vidi se nita osim praznog prostora. Ona pokua da otvori prozor, ali se on ne moe otvoriti.
Jedan za drugim, proba da otvori svaki prozor, ali kao da su svi do jednog zakucani, ne poputaju
ni za jotu. Moda je ovo brod, misli ona. Takva joj se pomisao javi u glavi. Jer, itavim telom
osea neto nalik na blago lelujanje. Moda sam ja ovo na nekom velikom brodu. Prozori su
vrsto zatvoreni da talasi ne prodru unutra. Ona naulji ui, pokuavajui da uje brujanje
motora ili zvuk broda koji preseca talase. Ali sve to dopire do njenih uiju jeste odjek
beskonane tiine.
Veoma dugo, ona obilazi itav jedan krug oko sobe, prepipavajui zidove, pritiskajui
prekidae. Ali, ma koji prekida da ukljui ili da iskljui, neonsko svetio na tavanici se ne gasi.
Nita se ne deava. Na sobi postoji dvoje vrata. Sasvim obinih vrata glatke obrade. Proba da
okrene kvaku na jednim vratima. Ali, ona se okree u prazno, bez otpora. Gurala ih ili vukla, ona
ne poputaju. S drugim vratima sve isto. Svi prozori i vrata koji se tu nalaze, kao da su potpuno
nezavisna bia, alju joj signal odbijanja.
Obema pesnicama snano zalupa na vrata. Kao da se nada da e to neko uti i da e ih sa
spoljne strane otvoriti. Ali, koliko god jako lupala, proizvodi iznenaujue slabaan zvuk. On je
toliko slab da ga ak i njene ui jedva uju. Takvo neto niko (sve i da sa spoljne strane nekog
ima) nee uti. Samo su je zabolele ruke. Duboko u glavi, ona osea neto nalik na vrtoglavicu.
Unutranje lelujanje njenog tela sve je jae.
Primeujemo da prostorija lii na kancelariju u kojoj je irakava radio do duboko u no.
Da veoma lii. Moda je to ak i ista soba. S tim to je sada potpuno prazna. Sav nametaj,
oprema i dekor je iz nje uklonjen. Ostalo je samo neonsko osvetljenje. Kad su iz prostorije iznete
sve stvari, poslednji koji je iz nje izaao zatvorio ju je i od tada itav svet vie ne zna da ona
postoji, gurnuta na dno mora. Na protek tog vremena njoj, a i nama, ukazuje tiina i memljiv
zapah koji se uvukao u zidove.
Oslonjena o zid, ona se sklupa na pod. Mirno zatvara oi, dok vrtoglavica i lelujanje ne
prou. Uskoro otvara oi i podie neto s poda blizu nje. To je olovka. Olovka s gumicom, na
kojoj pie Veritech. Srebrna olovka, ista kao ona koju je koristio irakava. Njen vrh je zatupljen.
Ona uzima tu olovku u ruku i dugo je razgleda. Ne sea se imena Veritech. Da li je to ime
kompanije? Ili ime nekog proizvoda? Ne zna. Slabano odmahne glavom. Osim te olovke ne
moe da ugleda ni jednu stvar koja bi joj o ovoj prostoriji neto rekla.
Ona ne moe da shvati kako se dogodilo da u toj sobi bude ostavljena sama. Tog mesta se
ne sea, niti je na ita podsea. Ko li je mene uopte, i s kojim, ciljem, ovamo doneo? Da nisam
ja moda mrtva?Da nisam na onom svetu? Seda na krevet pokuavajui da razmotri tu
mogunost. Ipak, ne moe da zamisli da je umrla. Svet posle smrti ne bi trebalo tako da izgleda.
Ako posmrtni pojavni oblik podrazumeva da sama bude zatvorena u praznu prostoriju naputene
poslovne zgrade, onda joj nikakvog spasa nema. Da ovo nije san? Ne, nije. Sve je previe
dosledno da bi to bio san. Detalji su previe konkretni, previe jasni. Sve to se nalazi ovde mogu
stvarno da dotaknem. Vrhom olovke ona jako ubode svoju nadlanicu, uverivi se da je boli.
Jezikom lizne gumicu, uverivi se da ima ukus gume.
Ovo je stvarnost, zakljuuje ona. Jeste drugaija stvarnost, ali je zbog nekog razloga
zamenila moju prvobitnu stvarnost. Ma odakle da je ta stvarnost doneta i ma ko to bio da me je
ovamo preneo, ja sam svejedno ostavljena sasvim sama, zatvorena u ovoj pranjavoj, udnovatoj
prostoriji bez pogleda ili izlaza. Da nisam poludela?Da me nisu zbog toga smestili u nekakvu
ustanovu? Ne, ne bi trebalo da je tako. Kad razmislim zdravim razumom, ko bi u bolnicu bio
smeten zajedno sa sopstvenim krevetom? Pre svega, ova soba i ne lii na bolniku. Ne lii ni na
zatvor. Da, ovo je samo jedna velika prazna soba.
Ona se vraa na krevet i rukom zagladi jorgan. Blago potape jastuk. Ali to je obian
jorgan, obian jastuk. Nisu to ni simboli, ni koncept. To je pravi jorgan i pravi jastuk. Ne daju joj
nikakav nagovetaj. Eri vrhovima prstiju prelazi preko itavog svog lica. Stavlja ruke na svoje
grudi preko piame. Da se uveri da je to ona ista Eri. Lepo lice, lepo oblikovane grudi. Ja sam
jedno telo, jedno sredstvo, razmilja ona nepovezano. I odjednom postaje nesigurna da li je ona
zapravo ona sama.
Vrtoglavica je nestala, ali se lelujanje nastavlja. Ima oseaj da joj pod nogama izmie tlo
koje joj podupire telo. Unutranjost njenog tela izgubila je neophodnu teinu, pretvarajui se u
puku upljinu. Kao da je neija ruka veto liava jednog po jednog organa, ula, miia i seanja,
od kojih je bila sazdana ona kao takva. Shvata da, kao ishod, ona vie nije niko, pretvara se tek u
bie koje slui da kroz njega prolaze spoljne stvari. Kao kou po itavom telu koja se jei,
preplavljuje je strahovit oseaj izolovanosti. Ona iz sveg glasa vikne: neu da postanem takva!
Ali, iako je htela da vikne iz sveg glasa, grlo joj ispusti tek jedva ujan glasi.
Samo da ponovo vrsto zaspim, moli ona. Kako bi bilo lepo kada bih samo zaspala
vrstim snom i vratila se u onu svoju pravu stvarnost. U ovom trenutku, to je jedini izlaz iz ove
prostorije kog Eri moe da se doseti. Mora da vredi probati. Taj san, meutim, verovatno nee
tek tako moi da dostigne. Jer, iz sna tek to se probudila. A spavala je previe dugo, previe
duboko. Toliko duboko da je negde zaboravila svoju pravu stvarnost.
Meu prste uzima baenu srebrnu olovku i vrti je ukrug, neodreeno se nadajui da e joj
taj oseaj prizvati neko seanje. No sve to osea pod vrhovima prstiju jeste beskrajna udnja
njenog srca. Nesvesno isputa olovku na pod. Legne na krevet. Sklupana na njemu, sklapa oi.
Niko ne zna da sam tu, misli ona. To mi je jasno. Niko ne zna da sam tu.
Mi znamo. Ali nemamo pravo da se umeamo.
Odozgo gledamo njenu figuru dok lei u krevetu. Zatim se, u svojstvu take gledanja,
brzo povlaimo unazad. Prolazimo kroz tavanicu idui jo dalje unazad. Povlaimo se u beskraj.
Utom telo Eri Asai postepeno postaje sve manje, pretvara se u taku i ubrzo iezne.
Poveavamo brzinu i kreui se tako unazad prolazimo kroz stratosferu. Zemlja se smanjuje, pa
na kraju i ona nestaje. Sred praznine tog nitavila, taka gledanja povlai se u beskraj. Njeno
kretanje je nezaustavljivo.
Kad smo doli sebi, ponovo smo se nali u sobi Eri Asai. U krevetu nema nikog. Vidimo
televizijski ekran. Na ekranu se vidi samo sneg. Zvuk smetnji koji para ui. Neko vreme
posmatramo taj sneg, bez ikakvog cilja.
U sobi je sve mranije. Svetio se ubrzano gubi. Nestaje i sneg na televizijskom ekranu.
Zavlada potpuni mrak.
03:42
11.
Mari i Takahai sede jedno do drugog na klupi u parku. U jednom duguljastom, malom
parku, u samom centru grada. Pored je staro gradsko naselje i u jednom uglu parka napravljeno
je igralite za decu. Ima ljuljake, klackalice i esmu za vodu, osvetljeno je plinskim svetiljkama.
Tamno drvee protee svoje dugake grane iznad njihovih glava, a ispod, gusto grmlje. Lie
opalo sa drvea potpuno prekriva zemlju i suvo uti pod nogama. Neto pre etiri ujutru, u
parku osim njih dvoje nema nikog. Beli mesec kasne jeseni visi na nebu poput otrog seiva. Na
Marinom krilu je jedno belo mae i ona ga hrani sendviem koji je ponela, zamotanim u salvetu.
Mae ga u slast jede, dok ga ona neno gladi po leima. Sve to sa manje razdaljine posmatraju
jo etiri make.
Dok sam radio u Alfavilu, za vreme pauze sam esto ovamo dolazio da donosim
makama hranu i da ih mazim, kae Takahai. Sad u stanu ivim sam, pa ne mogu da drim
maku i uelim se da ih pomazim.
Imao si maku dok si iveo kod kue?, pita Mari.
mi je bilo u zamenu za brata ili sestru.
Ne voli pse?
Volim i pse. I njih sam imao nekoliko. Ali vie volim make. To je stvar linog ukusa.
nikad nisam imala ni psa ni maku, kae Mari. Moja sestra je alergina na
ivotinjsku dlaku, kija bez prestanka.

l' tako?
Odmalena je imala alergije na sve i svata. Na kedrov polen, ambroziju, skuu, kampe,
sveu farbu. Na jo mnogo drugog.
Na sveu farbu?, kae Takahai i namrti se. Za tu alergiju jo nisam uo.
Ali je ona ima. Stvarno ima sve simptome.
Kakve simptome?
Izlaze joj ospe, pone da se gui. Ospu joj se disajni putevi, i onda mora u bolnicu.
Kad god proe pored svee farbe?
Ne ba uvek, ali povremeno.
ak i povremeno zvui strano.
Mari utke mazi maku.
ti?, pita Takahai.
Misli na alergije?
Da.
nemam nita slino, kae Mari. Nikad se nisam ni razbolela... U naoj kui moja
sestra je krhka Sneana, a ja obanica to puca od zdravlja.
Dovoljna je jedna Sneana u kui.
Mari klimne glavom.
Takahai kae: Ali, ni biti jedra obanica nije tako loe. Ne mora da brine u kom je
stanju farba.
Mari pogleda u Takahaija. Nije ba ni tako jednostavno.
Naravno da nije tako jednostavno, kae on. Shvatam to... Je li, nije ti hladno ovde?
Nije mi hladno. Dobro mi je.
Mari ponovo otkine komad sendvia s tunjevinom i da ga maetu. Prilino ogladnelo,
ini se, mae navali na njega.
Takahai se neko vreme koleba da li da neto pomene ili ne. Ipak se odluuje da kae. ,,U
stvari, zna, sa tvojom sestrom sam, dodue samo jednom, prilino dugo nasamo razgovarao.
Mari ga pogleda. Kad je to bilo?
Ovog aprila, ini mi se. Jedne veeri, kad sam krenuo u Tauer rekords da neto
potraim, sluajno sam ispred sreo Eri Asai. Bio sam sam, i ona je bila sama. Jedno vreme smo
askali onako stojei, ali nikako nismo mogli da se ispriamo tako na nogama, pa smo otili u
kafe u blizini. U poetku smo priali o najobinijim stvarima. Prie kakve se priaju sa
drugaricom iz srednje kole koju posle dueg vremena sree na ulici. ta je s kim bilo, ta ko
radi i tako to. Ali, onda je ona predloila da odemo na neko drugo mesto gde bismo mogli da
popijemo neki alkohol, i tad smo zadrli u veoma line prie. Kako da ti kaem, izgleda da je
imala mnogo toga da mi ispria.
Veoma line prie?
,,Da.
Mari pravi zbunjenu grimasu. Zato bi ona ba tebi priala takve stvari? Nisam imala
utisak da ste Eri i ti ba toliko bliski.
Naravno da nisam toliko blizak s tvojom sestrom. Tad kad smo i ti i ja pre dve godine
bili na hotelskom bazenu, s njom sam prvi put i razgovarao. Sumnjam i da mi je uopte znala
puno ime.
Mari i dalje utke na krilu mazi maku.
Takahai kae: Zna, tada mora da je imala elju s nekim da popria. U stvari je
verovatno htela da razgovara s nekom bliskom prijateljicom. Ali, tvoja sestra moda nema bliske
prijateljice kojima bi se poverila. Zato je valjda u zamenu odabrala mene. Sluajno sam to bio ja.
Mogao je da bude i bilo ko drugi.
Ali zato si to bio ba ti? Koliko znam, ona nikada nije imala tekoa da nae mladie.
Siguran sam da nije.
ipak je tebi koga je sluajno srela na ulici, dakle nekom ko joj nije blizak, poverila
line stvari. Zato, pitam se.
, ne znam..., razmilja malo o tome Takahai. Moda sam joj delovao bezopasno.
Bezopasno?
Mislim da nema opasnosti ako mi se jednom poveri.
Ne razumem ba najbolje.
Ovaj, u stvari, promrmlja Takahai, kao da mu je teko da kae, udno je, ali za mene
ponekad pogreno misle da sam gej. Nepoznati mladii mi se obraaju na ulici, udvaraju mi se.
Ali u stvari nisi?
Mislim da nisam... U svakom sluaju ljudi mi se oduvek esto poveravaju. Muko,
ensko, svejedno, ljudi koji mi uopte nisu toliko bliski, a ponekad potpuno nepoznati ljudi,
poveravaju mi svoje najsumanutije tajne. Pitam se zato. Mene uopte ne zanima da sluam tako
neto.
Mari po glavi pretura to to je on izgovorio. Pa kae: U svakom sluaju, Eri je poela
tebi da se poverava?
Da. Pa, da li da se poverava, ili moda pre da pria line stvari.
ta na primer?
Na primer... Pa, o porodici, i tako.
porodici?
Recimo, kae Takahai.
,,U toj prii je pominjala i mene?
Jeste.
Na koji nain?
Takahai malo razmilja kako da to sroi. Na primer... Da bi volela da je bliskija s
tobom.
Da je bliskija sa mnom?
Ona je oseala da ti izgleda svesno dri distancu izmeu vas dve. Da to traje dugo, jo
od kad si dospela u neke godine.
Mari dlanom meko obujmi mae. Pod rukom osea toplinu tog maleckog stvorenja.
Ali, ljudi mogu biti bliski i kada odravaju odgovarajuu distancu izmeu sebe, zar
ne?, kae Mari.
Naravno, govori Takahai. Naravno da mogu. Ali mislim da moe da se desi i da ono
to je za nekoga odgovarajua distanca, za nekog drugog bude malo prevelika.
Odnekud doluta velika smea maka i poinje glavom da se ee uz Takahaijevu nogu.
On se pognu i pomazi maku. Zatim iz depa izvadi hanpen, pocepa najlonsko pakovanje i dade
joj pola. Maka ga jede u slast.
I to je bio Erin lini problem?, pita Mari. Mislim, to to ne moe da bude bliskija sa
svojom mlaom sestrom?
je bio jedan od linih problema. Nije bio jedini.
Mari uti.
Takahai nastavlja. Dok je razgovarala sa mnom nagutala se svakojakih tableta. Puna joj
ih je bila ona prada torba. Gutala ih je uz bladi meri kao kikiriki. Naravno, mislim da su to sve
bili regularni lekovi, zna, ali je ipak koliina bila nenormalna.
Ona je totalni tabletoman. Oduvek je bilo tako, ali sve je gore.
Neko bi trebalo da je zaustavi.
Mari mae glavom. Lekovi, horoskop, dijeta - kad su te stvari u pitanju, nezaustavljiva
je.
Izokola sam joj rekao da bi trebalo da porazgovara s nekim ko je struan za to. Nekim
terapeutom, psihijatrom. Meutim, ona izgleda uopte nije imala nameru da ide kod tako nekog.
Bolje reeno, nije ni primeivala da se u njoj neto deava. To me je, kako da kaem, jo vie
uznemirilo. Pitao sam se ta li je posle s njom bilo.
Mari se mrti. onda je valjda trebalo da je pozove telefonom i sam da je pita. Ako
se ve stvarno brine za Eri.
Takahai blago uzdahne. pa tu dolazim na poetak naeg veeranjeg razgovora - i da
okrenem tvoj kuni broj i javi se Eri Asai, uopte ne bih znao ta da joj kaem.
ekaj, pa zar se niste tad vas dvoje lepo ispriali uz pie? I vodili veoma line
razgovore?
Da, to jeste, nego, kad kae vodili razgovore - ja tad u stvari maltene i nisam
progovorio; uglavnom je ona priala, a ja sam samo klimao glavom. A i da budem iskren, imam
oseaj da ba i nema mnogo toga to bih ja za nju stvarno mogao da uradim. Mislim... Hou da
kaem, dokle god moj odnos s njom nije na jo dubljem linom nivou.
ti sa svoje strane ne bi da zae ba toliko duboko.
... Mislim da ja to nisam u stanju, kae Takahai. Prua ruku i eka maku iza uha.
Da kaem, valjda nemam tih kvaliteta.
Jednostavno reeno, Eri te ne zanima ba toliko?
Kad smo kod toga, pa ja sam taj koji Eri ne zanima ba toliko. Kao to sam ti malopre
rekao, ona je samo htela s nekim da porazgovara. Ja za nju nisam bio nita vie nego tamo
nekakav zid sa ljudskim likom koji klimne glavom kad zatreba.
Dobro to, ali da li te Eri veoma zanima ili ne? Kad bi trebalo da odgovori samo sa da
ili ne.
Kao da se dvoumi, Takahai blago protrlja svoje ruke. To je osetljivo pitanje. Teko je na
njega odgovoriti.
Da, mislim da me ona zanima. Iz tvoje sestre neto sasvim prirodno isijava. Njoj je
uroeno neto tako posebno. Eto, recimo, dok smo nas dvoje pili svoje pie i prijateljski
razgovarali, svi su blenuli u nas. U stilu - ta li takva lepotica trai s takvim bezveznim
momkom?
,,Ali...
Ali?
Ako malo bolje razmisli, kae Mari, sam te pitala: Da li te Eri veoma zanima? Ti
si na to rekao: 'Mislim da me zanima. Nedostaje re veoma. Imam oseaj da neto izostavlja.
Takahai se divi: Ima prilino dobro zapaanje.
Mari bez rei eka da on pone da pria.
Takahai se malo koleba kako da odgovori. Ali... Pa, vodei dug razgovor licem u lice s
tvojom sestrom, nekako sam, zna, postepeno poeo da se oseam udno. U poetku nisam ni
primetio da je udno. No, to je vie vremena prolazilo, taj oseaj je postajao sve izraeniji. Kako
da kaem, taj oseaj kao da uopte nisam tu. Iako mi je ona tu pred oima, u isto vreme je i
kilometrima daleko.
Mari i dalje ne govori nita. Blago grickajui usnu, eka nastavak prie. Takahai dugo
trai prave rei.
U sutini, do njene svesti ne dopire ono to joj ja govorim. Izmeu Eri Asai i mene kao
da stoji nekakav sloj nalik na providan suner, koji upija maltene svu sutinu mojih rei koje
kroz njega prolaze. U pravom smislu rei, ona uopte ne uje ta joj govorim. Kako razgovor
odmie, ja to postepeno uviam. A onda, i ono to ona govori prestaje da dopire do mene. To je
veoma udan oseaj.
Kad je shvatilo da vie nema sendvia s tunjevinom, mae se izvi u Marinom krilu i skoi
na zemlju. Zatim u skokovima utri u gusto grmlje. Mari smota salvetu u koju je bio zamotan
sendvi i stavi je u torbu. Istrese mrvice hleba sa ruku.
Takahai pogleda u Mari. Ne znam da li razume ta ti govorim.
Da li razumem..., kae Mari. Zatim uzdahne. Mislim da je to to govori veoma blisko
onome to ja ve dugo oseam prema Eri. Ili barem u poslednjih nekoliko godina.
Da tvoje rei ne dopiru do nje?
Da.
Takahai baci ostatak hanpena maki koja mu se pribliila. Maka paljivo onjui hranu i
poe uzbueno da je guta.
Nego, imam jedno pitanje. Hoe li da mi iskreno odgovori na njega?, pita Mari.
,,Hou.
Da nije moja sestra moda ta devojka s kojom si iao u Alfavil?
Takahai iznenaeno podigne glavu i pogleda u Mari. Kao da gleda krugove koji se ire
po povrini jezerceta.
Zato to misli?, pita Takahai.
Onako. Po oseaju. Greim?
Ne, nije Eri Asai. Druga devojka.
Stvarno?
Stvarno.
Mari izvesno vreme razmilja.
Mogu li jo neto da te pitam?, kae Mari.
Naravno.
Da pretpostavimo da si s mojom sestrom iao u taj hotel i vodio ljubav.
Da pretpostavimo.
Da pretpostavimo. I pretpostavimo da sam te ja onda pitala: Je l' da da si s mojom
sestrom iao u taj hotel i vodio ljubav?
Pretpostavimo.
Misli li da bi mi iskreno odgovorio da jesi?
Takahai malo razmisli o tome.
Mislim da ne bih, kae. Verovatno bih ti rekao da nisam.
Zato?
Zato to je to neto to se tie linih stvari tvoje sestre.
Neto kao dunost uvanja tajne?
Na neki nain.
Zar onda ne bi bilo ispravnije rei: Ne mogu da ti odgovorim na to? Ako je u pitanju
dunost uvanja tajne.
Ali ekaj, kad bih ti ja u tom kontekstu rekao: Ne mogu da ti odgovorim na to, to bi
bilo isto kao da sam u stvari rekao da. Zar nije tako? To bi bio svesni previd.
Znai, u svakom sluaju odgovor bi bio ne?
Da, teoretski.
Zagledavi se u njega, Mari kae: Zna ta, to se mene tie, svejedno bi mi bilo i da si
spavao s Eri. Ako bi ona to uopte htela.
Nisam siguran da sama Eri Asai ba dobro zna ta hoe. Nego da prestanemo vie da
priamo o tome. I teoretski i stvarno, ja sam s jednom drugom devojkom iao u Alfavil. To nije
bila Eri.
Mari blago uzdahne. Zatim napravi malu pauzu.
I ja bih volela da sam mogla da budem bliskija s Eri, kae ona. Posebno kada sam ula
u pubertet. esto sam mislila kako bih volela da mi sestra bude najbolja prijateljica. Naravno,
bilo je tu i izvesnog divljenja. Ali, u to vreme, ona je bila potpuno prezauzeta. Tada je poela da
pozira za tinejderske asopise, pohaala je mnogo kurseva, svi iz njene okoline su je tetoili.
Nije imala vremena da mi se posveti. Tanije, kada je to meni bilo potrebno, Eri nije imala
prostora da reaguje na moje potrebe.
Takahai utke slua Marinu priu.
Nas dve smo sestre, od roenja smo rasle pod istim krovom, ali smo odrasle u dva
potpuno razliita sveta. ak ni hrana koju smo jele nije bila ista. Eto, patila je od raznih alergija,
pa joj je i jelovnik bio poseban; jela je potpuno razliite stvari od svih nas.
Na kratko zastane.
Pa kae: Ne kaem ovo da bih je kritikovala. Mislila sam da ju je majka previe
razmazila, ali mi je sada ve sasvim svejedno. Ono to u sutini hou da kaem jeste da meu
nama postoji itava istorija takvih stvari, ili ve, takvih okolnosti. I kad ona sad i kae da bi htela
da bude bliskija sa mnom, to se mene tie, iskreno nemam pojma kako. Razume kako se
oseam?
Mislim da razumem.
Mari ne govori nita.
Neto sam pomislio dok sam razgovarao s njom, kae Takahai. Da ne vue ona
moda neki kompleks zbog tebe? Moda prilino odavno.
Kompleks?, kae Mari. Eri, zbog mene?
,,Da.
ne obrnuto?
Ne obrnuto.
Zato to misli?
Vidi, ti kao mlaa sestra, oduvek si imala jasnu predstavu onoga to eli da dobije.
Umela si glasno i jasno da kae ne kad god je trebalo. Polako i sigurno sopstvenim tempom
ide napred. A njoj to nije bilo mogue. Odmalena kao da je imala nekakav zadatak da igra
dodeljenu ulogu da bi zadovoljila svoju okolinu. Reeno tvojim sopstvenim reima, trudila se da
postane prava Sneana. Svi je, nesumnjivo, jesu tetoili, ali verujem da joj je to na trenutke
padalo zaista teko. U kljunim godinama svog ivota ona samu sebe nije mogla da izgradi. Ako
je kompleks prejaka re, ona ti je valjda u sutini zavidela.
Eri ti je to rekla?
Ne. Upravo mi se javila ta pretpostavka, kad sam sabrao ono to mi je izokola rekla.
Mada mislim da nisam tako daleko od istine.
Samo, mislim da tu ima preterivanja, kae Mari. Svakako da sam u poreenju sa Eri
vodila neto samostalniji ivot. Znam ja to. No kao rezultat toga, ja kakva sam sada, beznaajna
sam, maltene bez imalo snage. Nemam ni dovoljno znanja, niti mnogo pameti. Nisam ni lepa,
niti sam ikome bitna. Kad govorimo o izgraivanju, pa ja sam ta koja sebe nije izgradila kako
treba. U mom malenom svetu neprestano mi se trese tlo pod nogama. Na emu tu tano Eri ima
da mi zavidi?
Za tebe je ovo sada nekakav period pripreme. Ne moe tako jednostavno da donese
zakljuak. Verovatno si od onih kojima je potrebno vreme.
I ona devojka ima devetnaest godina, kae Mari.
Ona devojka?
Mlada Kineskinja koju je u sobi u Alfavilu pretukao mukarac kog ne poznaje, svu joj
odeu svukao i odneo, pa je ostavio nagu da iskrvari. Lepa devojka. U svetu u kom ta devojka
ivi, nema tog vremena za pripremu. Niko i ne razmilja o tome da li je ona od onih kojima je
potrebno vreme. Zar ne?
Takahai to utke priznaje.
Mari kae: Otkako sam je ugledala, dobila sam elju da s njom budem prijateljica.
Veoma snanu. Da smo se srele na drugaijem mestu, u drugaijem trenutku, sigurna sam da
bismo mogle da postanemo dobre prijateljice. Meni se ne deava esto da tako neto osetim
prema nekome. Ne da mi se ne deava esto, nego mi se ne deava nikad.
,,Aha.
Ipak, ma koliko ja to elela, dva sveta u kojima mi ivimo previe su razliita. Tu ja ne
mogu nita, ma koliko se potrudila.

jeste.
Samo, iako sam s njom provela sasvim malo vremena i jedva da sam ita popriala, ak i
sada imam oseaj kao da se ona uselila u mene. Kao da je postala deo mene. Ne umem to dobro
da ti objasnim.
Ti moe da oseti njen bol.
Mogue je da je tako.
Takahai se zadubio u misli. Zatim progovara.
Neto mi je palo na pamet. Kako bi bilo da razmilja ovako: da je tvoja sestra na
nekakvom mestu, ne znam tano gde, ali negde nalik na Alfavil, i da je izloena neijem
bezumnom nasilju. Ona vriti bez glasa i krvari nevidljivu krv.
,,U prenosnom smislu?
Moda, kae Takahai.
Jesi li ti stekao takav utisak u razgovoru s Eri?
Ona sama nosi mnogo problema i trai spas jer ne moe da krene napred. Ta svoja
oseanja izraava tako to sebi nanosi bol. Ovo je i vie od utiska; neto je jo jasnije.
Mari ustaje sa klupe, i pogleda u nono nebo. Ode do ljuljake i sedne na nju. utanje
suvog lia pod njenim utim patikama razlee se parkom. Kao da isprobava izdrljivost starog
konopca ljuljake, ona ga neko vreme dri. I Takahai ustaje s klupe, hoda preko opalog lia, i
odlazi da sedne pored Mari.
Eri sada spava, kae Mari kao da mu se poverava. Veom dubokim snom.
U ovo doba svi spavaju.
Nije to, kae Mari. Ona nee da se probudi.
03:58
12.
Kancelarija u kojoj radi irakava.
irakava lei go do pojasa na podloci i radi vebe za stomane miie. Koulja i kravata
okaene su na naslon stolice, a naoare i runi sat poreani na stolu. Telo mu je vitko, ali mu je
grudni ko razvijen, oko struka ni grama suvinog mesa. Miii nabrekli, vrsti. Ovako nag,
odaje potpuno drugaiji utisak nego kad je u odei. Uz duboke, ali kratke udahe i izdahe, brzo se
uspravlja pa se savija na levu i desnu stranu. Oroene znojem njegove grudi i ramena presijavaju
se pod neonskom svetlou. Sa portabl CD-plejera na stolu dopire kantata Alesandra Skarlatija
koju peva Brajan Asava. Njen lagani tempo deluje neusklaeno sa ustrim pokretima tela, ali ih
on istanano kontrolie prilagoavajui ih muzici. Izgleda da mu je svakodnevna navika da usred
noi po zavretku posla, pre nego to poe kui, sam na podu kancelarije uradi seriju vebi uz
zvuke klasine muzike. Njegovi pokreti su sistematini i sigurni.
Nakon to je uradio planirani broj unjeva, zamotava podloku i stavlja je u ormari. Sa
police uzima beli pekir za lice i plastificirani neseser i nosi ih sa sobom u kupatilo. Onako nag
do pojasa sapunom umiva lice, brie ga pekirom, pa brie znoj sa tela. Svaki njegov pokret je
dobro promiljen. Vrata kupatila ostavlja otvorena, da se i tamo moe uti Skarlatijeva arija.
Povremeno zapevui uz tu muziku iz XVII veka. Iz nesesera vadi mali dezodorans i blago ga
prska ispod pazuha. Naginje glavu ka pazuhu da proveri miris. Onda nekoliko puta savija i
ispravlja prste desne ake, pa isproba nekoliko razliitih pokreta. Proverava otok na nadlanici.
Nije toliko uoljiv. Ipak, izgleda da bol ne jenjava.
Iz nesesera vadi malu etku za kosu i zaeljava se. Zalisci kose su mu ve pomalo
duboki, ali njegovo lepo oblikovano elo ne odaje utisak da mu kosa opada. Stavlja naoare.
Zakopava dugmad na koulji, vezuje kravatu. Svetlosiva koulja i teget kravata s kamirskim
motivom. Gledajui se u ogledalu, ispravlja okovratnik i nabor na kravati.
irakava prouava odraz svog lica u ogledalu. Bez pomicanja ijednog miia na licu,
dugo se posmatra ispitivakim pogledom. Obe ruke su mu na lavabou. Zadrava dah, ne trepe.
U svom umu kao da iekuje da se tu, dok on tako stoji, pojavi neto drugo. Da objektivizuje sva
svoja ula, ugasi svoju svest, privremeno zamrzne logiku i makar na kratko zaustavi vreme. To
on pokuava. Da sopstveno bie, koliko god je to mogue, utopi u okolinu. Da se pretvara da je
sve to neutralna, zamrznuta slika.
Ali, koliko god se on upinjao da istisne znake svog prisustva, neto drugo se ne
pojavljuje. Njegov lik u ogledalu nije nita drugo do njegov lik. Odraz njega onakvog kakav
jeste. Odustajui, on duboko udahne, napuni plua sveim vazduhom i ispravlja se. Oputa
miie i nekoliko puta krui glavom da istegne vrat. Zatim svoje stvari, izvaene pored lavaboa,
ponovo stavlja u neseser. Pekir kojim se obrisao smota u loptu i baci ga u kantu za smee. Na
izlasku gasi svetlo u kupatilu. Zatvara vrata.
I poto je irakava izaao, naa taka gledanja ostaje tu gde je u kupatilu, i kao fiksirana
kamera jo uvek snima ogledalo u mraku. U ogledalu se ponovo vidi irakavin odraz. irakava,
ili bolje reeno njegova slika, gleda u nas iz ogledala. Istovetnog izraza lica, on se ne pomera.
Samo netremice gleda pravo ovamo. Ipak ubrzo, kao da je odustao, miii mu se oputaju,
duboko uzdahne, istee vrat. Zatim stavlja aku na lice i nekoliko puta zagladi obraz. Kao da eli
da se uveri da je taj obraz od krvi i mesa.
Razmiljajui o neemu, irakava za stolom izmeu prstiju vrti srebrnu olovku s logom.
Istu onakvu olovku kakva je leala na podu sobe u kojoj se Eri Asai budi. Na njoj pie Veritech.
Vrh olovke je zatupljen. Neko vreme se igra s njom pa je ostavlja pored tacne. Na tacni je
poreano jo est istih takvih olovaka. Ostale olovke su zarezane najotrije to mogu biti.
Poinje da se sprema za povratak kui. U smeu tanu stavlja papire koje e poneti sa
sobom, oblai sako. Neseser vraa u ormari i veliku kesu iz prodavnice koja je stajala pored
ormaria na podu nosi do svog radnog stola. Seda na stolicu, vadi jednu po jednu stvar koja se
nalazi u kesi i razgleda je. To je odea koju je uzeo kineskoj prostitutki u Alfavilu.
Tanak mantil krem boje, crvene cipele s niskom potpeticom. onovi su im istanjeni.
Tamnoruiasti demper okruglog izreza sa perlicama, izvezena bela bluza, tesna plava
mini-suknja. Crne enske arape. Dreavo ruiast donji ve. Na njemu oigledno sintetika,
jeftina ipka. Utisak koji ostavlja ta odea nekako je pre tuan nego seksi. Na bluzi i donjem
veu crne mrlje od krvi. Jeftin runi sat. Crna tana od skaja.
Razgledajui jednu po jednu stvar, irakava pravi izraz lica kao da se pita otkud te stvari
tu. Taj izraz je zbunjen, pomalo zgroen. On se, naravno, i te kako sea onoga to je uradio u
sobi Alfavila. Sve i da je zaboravio, bol u desnoj ruci trebalo bi da ga podsea na to. Pa ipak, u
njegovim oima nema nikakvog opravdanja zato su sve te stvari tu. Kao da je to neko
bezvredno ubre. Stvari kakve ne bi trebalo da zadiru u njegov ivot. Uprkos tome, on
ravnoduno, ali ipak na sebi svojstven nain predano nastavlja da to ini. Nastavlja da prekopava
po ofucanim ostacima bliske prolosti.
Otkopava tanu i prosipa itav njen sadraj na sto. Platnene i papirne maramice, puder u
kamenu, ru, ajlajner i nekoliko kutijica sa minkom. Bombone za grlo. Teglica s vazelinom i
kesice s kondomima. Dva tampona. Mali suzavac u spreju za odbranu od manijaka (na
irakavinu sreu, nije imala kad da ga izvadi iz tane). Jeftine naunice. Flasteri. Kutija s
nekoliko tableta. Smei koni novanik. U novaniku su tri novanice od deset hiljada jena koje
joj je na poetku dao, nekoliko novanica od hiljadu jena i neto sitnine. I jo kartica za telefon i
mesena karta za podzemnu eleznicu. Kuponi za kozmetiki salon. Nita to bi moglo da
rasvetli njen identitet. irakava se malo koleba, pa vadi novac i stavlja ga u dep pantalona.
Ionako joj je taj novac on dao. Samo ga uzima natrag.
U tani se nalazi i mali preklopni mobilni telefon. Sa pripejd karticom. Njegovom
vlasniku se ne moe ui u trag. Na telefonu je aktivirana funkcija za govornu potu. On ukljui
telefon na dugme, pa pritisne dugme za putanje poruka. Ima ih nekoliko, ali su sve na kineskom.
Uvek isti muki glas. Zvui kao da istresa neke pogrde. Same poruke su kratke. On naravno ne
razume o emu se radi. Ali, poto je odsluao sve poruke do kraja, iskljuuje funkciju za govornu
potu.
Odnekud donosi papirnu kesu za smee, skupi sve stvari osim mobilnog telefona i ubaci
unutra, sabije ih i vrsto svee otvor kese. Stavlja je u najlonsku kesu za smee i poto dobro
istisne sav preostali vazduh iz nje, svezuje i njen otvor. Na stolu je samo mobilni telefon,
izdvojen od ostalih stvari. On uzima taj telefon, izvesno vreme ga gleda i ponovo vraa na sto.
Izgleda da razmilja kako da ga se rei. A moda mu i zatreba za neto. Ali jo ne moe da
odlui.
irakava iskljuuje CD-plejer, stavlja ga u najniu fioku na dnu radnog stola i zakljuava
je. Maramicom briljivo brie stakla naoara, uzima telefon sa stola i poziva taksi kompaniju.
Saoptava naziv firme i svoje ime i trai da taksi za deset minuta doe iza zgrade, kod sporednog
ulaza. Oblai svetlosivi mantil koji je visio na iviluku, a mobilni telefon one ene koji je stajao
na stolu ugura u dep. U rukama su mu torba i kesa za smee. Stane ispred vrata i osvrne se po
prostoriji, pa kad se uverio da je sve u redu, gasi svetio. ak i poto to su sve neonske svetiljke
pogaene, prostorija nije u potpunom mraku. Kroz venecijanere probijaju ulino osvetljenje i
svetla reklama, bledo osvetljavajui sobu. On zatvara vrata kancelarije i izlazi u hodnik. Dok bat
njegovih koraka odzvanja po hodniku, on otegnuto zevne. To znai: konano se zavrio i ovaj ni
po emu poseban dan.
Sputa se liftom. Otvara vrata sporednog ulaza, izlazi napolje i zakljuava ih. Dah koji
isputa potpuno je beo. im je stao da eka, nailazi taksi. Sredoveni voza otvara svoj prozor i
proverava irakavino ime. Zatim neobavezno baci pogled na najlonsku kesu za smee u
irakavinoj ruci.
Nisu otpaci od hrane, nee vonjati, kae irakava. i svratiemo odmah tu blizu da je
bacim.
U redu je, izvolite, kae taksista. Otvara vrata.
irakava seda u taksi.
Voza mu se obraa gledajui u retrovizor. Gospodine, izvinite, ali siguran sam da sam
vas ve vozio. Ba negde u ovo vreme sam doao po vas. Bee, ivite u Ekodi, zar ne?
U Tecugakudou, kae irakava.
Jeste, jeste, u Tecugakudou. Moe li i danas tamo?
Moe. I da moe i da ne moe, nemam drugde da se vratim nego tamo.
Zgodno je i dobro da ovek ima samo jedno mesto na koje se vraa, kae voza i
pokree auto. Ali, nije vam lako. Uvek radite do ovo doba.
Ekonomske su neprilike, pa plata ne raste, samo se prekovremeni sati mnoe.
I kod mene je isto. Manjak zarade nadoknaujem tako to moram da radim vie sati.
Samo, ako vam firma plaa taksi kad radite prekovremeno, ipak je vama bolje. Zaista je tako.
sad, da mi jo ne plaaju trokove za taksi, ako zavrim s poslom u ovo doba ne bih ni
mogao da se vratim kui, kae irakava i osmehne se kiselo.
Onda se odjednom seti: ... Ah, da, zamalo da zaboravim. Moete li na sledeoj raskrsnici
da skrenete desno i zaustavite se ispred 7-ilevena. ena me je molila neto da kupim. Brzo u.
Voza gleda u retrovizor i govori: Gospodine, ako tamo skrenem desno, ui emo u
jednosmernu ulicu, pa emo morati malo da zaobilazimo. Usput ima nekoliko dragstora, tamo
vam ne odgovara?
je verovatno jedini u kom se prodaje ono to mi je traila. A i hou to pre da se
reim ovog smea.
,,U redu je. Meni ne smeta. Nego, taksimetar e da otkuca i vie nego to mora, pa sam
samo hteo da pitam.
Voza na raskrsnici skree desno i neko vreme ide pravo, zaustavlja auto na pogodnom
mestu i otvara vrata. irakava torbu ostavlja na seditu i iznosi kesu za smee napolje. Ispred
prodavnice 7-ileven na gomili stoji nekoliko kesa sa smeem. Kesu koju je poneo ostavlja na
vrhu gomile. Pomeana s mnotvom slinih najlonskih kesa, ona istog asa gubi svaku
posebnost. Kad svane jutro, sigurno e doi kamion i ukloniti ih. A poto u njoj nema nikakvih
otpadaka, ni vrane ne bi trebalo da je iskidaju. On poslednji put baci pogled na to brdo kesa sa
smeem i ulazi u prodavnicu.
U prodavnici nema kupaca. Mladi koji radi na kasi zaneto razgovara preko mobilnog
telefona. Svira nova pesma Sadern olstarsa. irakava ide pravo do vitrine s mlekom i uzima
tetrapak Takanai obranog mleka. Proverava rok trajanja. U redu je. Zatim kupuje i veliku
plastinu kutiju kiselog mleka. Onda se naprasno seti i iz depa mantila izvadi Kineskinjin
mobilni telefon. Osvrne se oko sebe, i kad se uverio da ga niko ne gleda, stavlja ga pored kutije
sira. Maleni telefon srebrne boje, tu se nekako udnovato prirodno uklopio. Kao da je oduvek tu.
Sad kada se rastavio od irakavine ruke, postao je deo 7-ilevena.
Plaa raun na kasi, pa se urno vraa u taksi.
Nali ste to?, pita voza.
Naao sam, kae irakava.
Znai, sad pravo u Tecugakudo.
Moda u malo da odremam. Moete li da me probudite kad budemo blizu?, pita
irakava. Usput je jedna ova el pumpa, a mi emo jo malo iza nje.
Razumem. Ugodan odmor.
irakava stavlja najlonsku kesu s obinim i kiselim mlekom pored torbe, prekrsti ruke i
zatvori oi. San mu moda nee doi. Ali, nema volje da nastavi ovako da aska s vozaem sve
dok ne stigne do kue. Pokuava da razmilja o neemu bezazlenom. Neemu obinom, bez
dubokog znaenja. Ili barem neemu isto teoretskom. Ali ba nita mu ne pada na pamet. U toj
praznini, osea samo otar bol u desnoj aci. Ona pulsira u ritmu otkucaja njegovog srca,
odzvanja u njegovim uima kao tutnjava mora. Ba udno, misli on. More je veoma daleko.
Posle izvesnog vremena, automobil u kom se vozi irakava staje na crveno svetlo. Na
velikoj raskrsnici, ono dugo traje. Pored taksija jedan Kinez na crnoj hondi eka na semaforu.
Izmeu njih nema ni metar razdaljine. Meutim, mukarac na motociklu gleda pravo i ne obazire
se na irakavu. Duboko zavaljen u sedite, irakava muri. Oslukuje zamiljenu tutnjavu
dalekog mora. Svetlo se menja u zeleno, motocikl istog asa izlee i odlazi pravo. Taksi polazi
tiho, da ne probudi irakavu, skree levo i udaljava se od grada.
04:09
13.
U praznom parku duboko u no, Mari i Takahai sede na ljuljakama jedno do drugog.
Takahai gleda u Marin profil. Na licu mu je zbunjen izraz. Nastavlja se pria od ranije.
Nee da se probudi?
Mari nita ne govori.
ta to znai?, pita Takahai.
Kao da ne moe da se odlui, Mari uti i gleda u svoja stopala. Jo uvek nije spremna da
o tome pria.
Je li, hoe li da proetamo malo?, kae Mari.
Moe. Hajdemo. etnja je dobra. Lagano etaj se, pij mnogo vode.
ta ti je to?
je moj ivotni moto. Lagano etaj se, pij mnogo vode.
Mari pogleda u njega. udan je to moto. Ali ne iskazuje o tome svoje miljenje, niti ga
ita pita. Ustaje sa ljuljake i poinje da hoda, a Takahai polazi za njom. Njih dvoje izlaze iz
parka i kreu ka osvetljenim ulicama grada.
Vraa se sad u Skajlark?, pita Takahai.
Mari odmahne glavom. Mislim da mi je ve dosta buljenja u knjigu usred nekog
porodinog restorana.
Mislim da te razumem, kae Takahai.
Mada bih otila jo jednom do Alfavila, ako mogu.
Ispratiu te. To mi je ionako blizu mesta gde drimo probe.
Kaoru mi jeste rekla da mogu da doem kad hou, ali ta misli, da joj neu moda
smetati?, kae Mari.
Takahai odmahuje glavom. Ona ima prljav jezik, ali je dobra osoba. Ako ti je ona rekla
da moe da doe kad hoe, onda to znai da moe da doe kad hoe. Tako to i shvati.
Dobro.
Osim toga, u ovo vreme tamo ionako nema posla. Mislim da e se obradovati ako ode
kod nje.
Ti jo ima probe sa bendom?
Takahai pogleda na runi sat. Poto mi je ovo valjda poslednja celonona proba, sad u
da raspalim iz sve snage.
Vraaju se u centar tog dela grada. U to doba, kao to bi se i oekivalo, gotovo da nema
vie nikog ko hoda ulicom. etiri ujutru je vreme kada je grad najmirniji. Po ulicama rasuto sve i
svata. Limenke piva, izgaene veernje novine, rasturene kartonske kutije, plastine boce,
opuci. Delii razbijenih farova. Jedna radna rukavica. Nekakvi kuponi. ak i izbljuvak. Velike
prljave make zaneto njue kesu sa smeem. uvaju svoj deo dok je jo ne raerupaju pacovi i
podivljale vrane koje u osvit pristiu po svoju hranu. ak je i pola neonskih reklama pogaeno i
samo se jasno istiu svetla dragstora koji rade nou. Za brisae parkiranih automobila zadenuta
guva reklamnih flajera. Neprestano se uje zvuk velikih kamiona koji prolaze oblinjom
glavnom ulicom. Za vozae kamiona koji prelaze velike razdaljine najbolje je ovo vreme kada su
ulice potpuno prazne. Mari je na lice nabila svoju kapu s logom Redsoksa. Ruke su joj zavuene
u depove jakne. Kad hodaju jedno pored drugog, izmeu njih je oigledna razlika u visini.
Zato nosi kapu Redsoksa?, pita Takahai.
Dobila sam je od nekog, kae Mari.
Nisi neki oboavalac Redsoksa.
Ne znam nita o bejzbolu.
Ni mene bejzbol preterano ne zanima. Vie sam ljubitelj fudbala, kae Takahai.
Nego, ono o tvojoj sestri, to smo malopre priali.
Da.
Nije mi ba jasno, jesi li htela da kae da se Eri Asai uopte ne budi?, pita Takahai.
Mari ga gleda odozdo i govori: Izvini, ali ne pria mi se o tome dok hodam. A i stvar je
malo osetljiva.
,,Shvatam.
Priaj o neemu drugom.
emu?
bilo emu. Priaj o sebi, kae Mari.
meni?
Da, o tebi.
Takahai neko vreme razmilja.
Ne mogu da se setim neke vedre prie.
Nema veze. Moe i turobna.
Majka mi je umrla kad sam imao sedam godina, kae on. Rak dojke. Kasno su ga
otkrili, pa je umrla za manje od tri meseca. U dahu. Napredovao je brzo, nije bilo vremena ni da
primi estitu terapiju. Otac mi je sve to vreme bio u zatvoru, kao to ti ve rekoh.
Mari ga ponovo pogleda odozdo.
Majka ti je umrla kad si imao sedam godina, a otac ti je za to vreme bio u zatvoru?
Upravo tako, kae Takahai.
Znai, ostao si sam samcat?
Tako je. Moj otac je uhapen za krivino delo obmane i osuen je na dve godine. Bio je
umean u neku mutnu piramidalnu emu. Nije mogao da dobije uslovnu kaznu jer je proneverena
suma bila prilino velika, a i bio je nekoliko puta hapen kad je bio mlad, kao lan neke
organizacije studentskog pokreta. Sumnjiili su ga za prikupljanje novca za tu organizaciju.
Mada u stvari nije imao nikakve veze s tim. Seam se ak i da me je majka vodila u zatvor da ga
posetimo. Tamo je ba bilo hladno. est meseci poto je otac otiao u zatvor, majci su otkrili rak
na dojci i odmah je primili u bolnicu. Drugim reima, ja sam privremeno ostao siroe. Otac u
zatvoru, majka u bolnici.
se brinuo o tebi za to vreme?
Kasnije sam saznao da je izgleda oeva porodica obezbedila novac za bolnike i ivotne
trokove. Kako je otac bio u loim odnosima sa svojom porodicom, oni veoma dugo s njim nisu
imali dodira, ali ipak nisu mogli da prenebregnu jedno sedmogodinje dete. Moja tetka je
dolazila svaki drugi dan, mada preko volje. Smenjivali su se i ljudi iz susedstva i pomagali. Prali
mi ve, ili u kupovinu, donosili hranu. Tad smo iveli u starom delu grada, i verovatno je dobro
to je bilo tako. Tamo jo uvek postoji onaj pravi komiluk. Ipak, imam oseaj da sam uglavnom
sve radio sam. Sam sam sebi pripremao jednostavna jela, sam sam se spremao za kolu... Ali, tog
perioda se seam kao kroz maglu. Kao da se to deavalo nekom drugom.
Kad ti se otac vratio?
Valjda tri meseca poto je majka umrla. Budui da su okolnosti bile takve, odobreno mu
je uslovno putanje na slobodu. Razume se, bio sam presrean to mi se otac vratio kui. Vie
nisam bio siroe. Tu je bila krupna, snana odrasla osoba. Mogao sam da odahnem. I sad se
seam njegovog starog kaputa od tvida koji je nosio kad se vratio, tog grubog materijala pod
rukom i mirisa cigareta koji se u njega uvukao.
Takahai izvadi ruku iz depa mantila i nekoliko puta se poee pozadi po vratu.
Samo zna, ak ni kad sam ponovo video oca, nikako nisam mogao u dubini due da
odahnem. Ne umem to dobro da objasnim, ali neto se u meni vie nije uklapalo kako treba.
Kako da kaem, neprestano sam imao neki oseaj kao da u biti prevaren. Neki oseaj kao da mi
je pravi otac nestao negde daleko, i da mi je privremeno poslat neki drugi ovek koji je uzeo lik
mog oca, da bi sve izgledalo uverljivije. Ne znam da li me razume.
,,U neku ruku, kae Mari.
Takahai zauti na neko vreme. Zatim nastavlja s priom.
,,U stvari, zna, tad sam se ovako nekako oseao: Ma ta da mu se desilo, otac nije smeo
da me ostavi samog. Nije smeo da od mene na ovom svetu napravi siroe. Kakve god okolnosti
da su bile, nije smeo da ode u zatvor. Ja tada naravno nisam mogao dobro da razumem kakvo je
zatvor mesto. Imao sam samo sedam godina. Ali, manje-vie mi je bilo jasno da je to kao neki
veliki ormar. Mrano, strano, zlokobno mesto. Tata uopte nije smeo da ode na takvo mesto.
Tu Takahai prestaje da pria.
l' tvoj otac nekad bio u zatvoru?
Mari odmahne glavom. Mislim da nije.
majka?
Mislim da nije.
Blago tebi. To je najvea srea u tvom ivotu, kae Takahai. Onda se nasmei. Mada
mislim da ti toga nisi svesna.
Vidi, nikad nisam razmiljala na taj nain.
Obini ljudi ne razmiljaju tako. Ja razmiljam.
Mari uputi kratak pogled ka Takahaiju.
I, je l' ti otac posle vie nije odlazio u zatvor?
Posle toga, otac vie nikad nije imao problema sa zakonom. Ne, moda i jeste. U stvari,
mislim da sigurno jeste. Zna, on je od onih to ne umeju da se dre pravog puta u ivotu. Ali,
nije se upleo ni u kakve gadne stvari zbog kojih bi se vratio u zatvor. Sigurno se uasavao
odlaska u zatvor. A moda je i na sebi svojstven nain oseao teret odgovornosti prema mojoj
umrloj majci i meni. Uglavnom, postao je poten poslovni ovek, dodue u veoma sivoj zoni. Do
dana dananjeg bilo je prilino ekstremnih uspona i padova, na trenutke smo bili bogati kao
Krezovi, a na trenutke bez prebijene pare. Svaki dan nam je bio kao vonja u vozu smrti. Bilo je
dana kad smo se vozili u ogromnom mercedesu sa oferom, a bilo je i dana kad nismo mogli da
kupimo jedan bicikl. Nekad smo i beali usred noi. Nismo mogli da se skrasimo na jednom
mestu, maltene svakih pola godine sam menjao kolu. Naravno, ni prijatelje nisam mogao da
steknem. Tako je uglavnom bilo otprilike sve dok nisam poao u niu srednju.
Takahai ponovo zavue obe ruke u depove mantila, mae glavom terajui nekud
mrana seanja.
Ali sad je u redu, smirio se. Jer, on je iz bejbi bum generacije, izdrljiv. Generacija Mika
Degera koji sad ima titulu sera. I kad ih pregaze, oni opstaju. Ui lekcije i bez sopstvenog
preispitivanja. Ne znam ba tano kakav posao tata sad obavlja. Niti ga ja pitam takve stvari, niti
mi on objanjava. U svakom sluaju, barem mi kolarinu uredno plaa. Ponekad, kad mu doe,
da mi i deparac. U ivotu ima i stvari koje je bolje i ne znati.
Otac ti se ponovo oenio, zar ne?
etiri godine posle mamine smrti. Pa, nije on tip da junaki sam podie dete.
Tvoj otac i nova majka nisu imali dece?
Aha. Imaju samo mene. Valjda me je i zbog toga zaista odgajala kao da sam njeno dete.
Na tome sam joj mnogo zahvalan. Stoga, problem je u meni.
Kakav problem?
Takahai sa osmehom pogleda u Mari. Drugim reima, jednom siroe - uvek siroe.
esto sanjam isti san. Imam sedam godina i opet sam siroe. Sam samcat, nigde odrasle osobe na
koju bih se oslonio. Vee je, svud okolo sve je tamnije. Samo to nije pala no. San je uvek isti.
U tom snu, ja uvek ponovo imam sedam godina. Kad se takav softver jednom pokvari, vie ne
moe da ga zameni.
Mari uti.
Ali obino se trudim da to manje razmiljam o takvim glupostima, kae Takahai.
Mogu da se ubijem od razmiljanja, ali ja tu ne mogu nita. Ne preostaje mi nita drugo nego da
ivim obino, od danas do sutra.
trebalo bi mnogo da se eta i lagano pije vodu.
Ne ide tako, kae on. Lagano da se etam i pijem mnogo vode.
Mada bih rekla da je svejedno.
Takahai ozbiljno razmisli o tome. ,,U pravu si, mogue da je tako.
Njih dvoje vie nita ne progovaraju. Hodaju utke. Izdiui beliast dah, penju se
mranim stepenitem i izbijaju pred hotel Alfavil. Njegov bletavi ljubiasti neonski natpis kod
Mari i sada izaziva lepe uspomene.
Takahai staje kod ulaza u hotel i neuobiajeno ozbiljno pogleda pravo u Mari. Moram
neto da ti priznam.
ta?
Mislim isto to i ti, kae on. Ali danas ne mogu. Nisam obukao lepe gae.
Mari zgroeno mae glavom. Prestani molim te s tim besmislenim alama, umorna
sam.
Takahai se smeje. Doi u ovamo po tebe oko est. Ako hoe, idemo zajedno na
doruak. Tu u blizini je restoran u kome slue odlian rolovani omlet. Topli, soni omlet... Hej,
misli li da ima nekih problema s rolovanim omletom kao hranom? Na primer, genetska
modifikacija, organizovano zlostavljanje ivotinja, politika nekorektnost...
Mari malo razmilja. Ne znam za politike stvari, ali ako ima problema s kokokama,
onda valjda normalno ima problema i sa jajima.
,,Uh, nabira Takahai obrve. Izgleda da sve to ja volim ima neki problem.
I ja volim rolovani omlet.
Onda, hajde da naemo kompromis, kae Takahai. Ono je spektakularan rolovani
omlet.
On mahne i sam se zaputi ka mestu gde se odravaju probe. Mari popravi kapu na glavi i
proe kroz ulazna vrata hotela.
04:25
14.
Soba Eri Asai.
Televizor je ukljuen. Sa unutranje strane ekrana, Eri u piami gleda ovamo. ike joj
padnu na elo, a ona zamahne glavom da ih otrese. Dlanova priljubljenih uz drugu stranu stakla,
ona gleda na ovu stranu pokuavajui neto da kae. Ba kao neko zalutao u prazan rezervoar
akvarijuma ko posetiocima kroz debelo staklo pokuava da saopti u kakvoj je neprilici. Ali, njen
glas ne dopire do naih uiju. On ne moe da ustalasa vazduh s ove strane.
Erina ula izgleda da su u izvesnoj meri jo uvek otupela. U njenim udovima ini se
nema snage kao to bi ona oekivala. Verovatno zato to je predugo bila u predubokom snu. Pa
ipak, ona se trudi da makar i malo shvati to nepojmljivo stanje u koje je dovedena. Sluena i
zbunjena, ulae svu svoju snagu da nekako shvati, da svari nekakvu logiku ili razlog zbog kojeg
je napravljeno ovakvo mesto. To njeno oseanje se kroz staklo prenosi do nas.
Eri ne vie iz sveg glasa. Niti se ona estoko tui. Izgleda da se ve umorila od vikanja,
od tuenja. Njen glas do nas ionako ne dopire, i to i sama zna.
Ono to ona sada pokuava da uini jeste da ono to svojim oima vidi i svojim ulima
osea pretvori u makar malo podesnije, razumljivije rei. Te rei upuene su delom nama, a
delom njoj samoj. Naravno, posao joj nije lak. Usne joj se pokreu tek tromo, isprekidano. Kao
da govori stranim jezikom, sve njene reenice su kratke, a izmeu rei umetnute su nejednake
pauze. Te pauze rasteu, razvodnjavaju smisao koji bi trebalo da se nae u njima. Sa ove strane,
mi iz sve snage napreemo oi, ali nam je teko da razluimo rei od tiine koju oblikuju Erine
usne. Stvarnost izmie kroz njenih deset tankih prstiju, poput peska u peanom satu. Tu vreme
nije na njenoj strani.
Ubrzo, umorna i od pokuaja da razgovara s nekim sa spoljne strane, zatvara usta kao da
odustaje. Na ve zavladalu tiinu, slee se nova. Ona zatim pesnicom lako zalupa u staklo s
unutranje strane. Kao da eli da isproba ta god moe. Meutim, ak ni taj zvuk do ove strane
uopte ne dopire.
Izgleda da Erine oi kroz televizijski ekran vide ono to je s ove strane. To moemo da
pretpostavimo po kretanju njenog pogleda. Njime ona kao da prati jednu po jednu stvar koja se
nalazi u njenoj sobi (s ove strane). Sto, krevet, policu. Ta soba je njena i ona bi u sutini tu
trebalo da pripada. Trebalo bi u tom krevetu mirno da spava. No ona sada kroz providni stakleni
zid na ovu stranu ne moe da se vrati. Ona je nekakvim delovanjem, ili s nekakvom namerom,
usnula prebaena i bezduno zatoena u sobu s one strane. U njenim zenicama, poput pepeljastih
oblaka na povrini jezera, ogleda se boja samoe.
Naalost (trebalo bi rei), mi za Eri Asai nita ne moemo da uinimo. Verovatno se
ponavljamo, ali mi smo puka taka gledanja. Na situaciju ne moemo uticati ni u kom obliku.
Ipak, razmiljamo mi, ko li je onaj ovek bez lica? ta li je uradio Eri Asai? I kud li je
otiao?
Bez odgovora na to pitanje, televizijski ekran iznenada ponovo prestaje da miruje. Signal
treperi. Erini obrisi se delimino razlivaju, pomalo podrhtavajui. Ona na svom telu primeti
iznenadnu promenu, osvre se i gleda oko sebe. Pogleda iznad sebe u tavanicu, pogleda dole u
pod, zatim u svoje drhtave ruke. Posmatra te obrise koji gube otrinu. Na licu joj se javlja
uznemiren izraz. ta li se to deava? Struganje koje para ui sve je jae. Na vrhu nekog dalekog
brda, kao da je ponovo zaduvao silovit vetar. Snano podrhtava linija koja povezuje dva sveta,
iznova pokuavajui da okrnji obrise njenog bia, naruavajui smisao njene sutine.
,,Bei, viknemo naglas. Nesvesno zaboravljamo da treba da se drimo pravila
neutralnosti. No Eri i sama shvata da je u opasnosti i pokuava odatle da pobegne. Nekud se
zaputi urnim korakom. Moda ka vratima. Njena silueta nestaje iz vidnog polja. Slika gubi
bistrinu koju je imala do malopre, zatrese se i izgubi oblik. Svetlost iz katodne cevi postepeno
bledi. Smanjuje se na jedan etvrtasti prozori i na kraju sasvim nestaje. Sve informacije
pretvaraju se u nitavilo, mesto se gubi, smisao raspada, a svetovi razdvajaju. Ostaje samo tiina
u kojoj nema oseanja.
Drugo mesto i drugo vreme. Na zidu okrugli elektrini sat. Kazaljke pokazuju 4 sata i 31
minut. To je irakavina kuhinja. Raskopanog gornjeg dugmeta na koulji i razlabavljene
kravate, irakava sedi sam za trpezarijskim stolom i jede obino kiselo mleko. Kaikom ga
zahvata pravo iz plastine kutije i stavlja u usta.
Gleda u portabl televizor u kuhinji. Pored kutije s kiselim mlekom je daljinski upravlja.
Na ekranu televizora vidi se snimak s dna mora. Raznolik morski ivi svet udnovatih oblika.
Odbojna bia, prelepa bia. Grabljivice, plen. Mala istraivaka podmornica sa haj-tek
ureajima. Moni reflektor, precizna mehanika ruka. Dokumentarni program o prirodi pod
nazivom Bia iz morskih dubina. Ton je ugaen. Zahvatajui kiselo mleko i prinosei ga ustima,
on bezizraajno prati pokrete na televizijskom ekranu. Ali, njegova glava misli na neto drugo.
Razmilja o uzajamnom odnosu izmeu rasuivanja i postupaka. Da li rasuivanje proizvodi
postupke, ili se ono javlja kao njihova posledica? Njegove oi prate sliku na televizijskom
ekranu, ali zapravo gledaju u neto to se nalazi duboko unutra. Moda ak i kilometar ili dva
daleko.
Baci pogled na zidni sat. Kazaljke pokazuju 4 sata i 33 minuta. Sekundara preko brojki
klizi ukrug. ivot bez prekida tee dalje. Rasuivanje i postupci neodvojivo sadejstvuju. Barem
za sada.
04:33
15.
Na ekranu se i dalje prikazuju Bia iz morskih dubina. To, meutim, nije televizor u
irakavinoj kui. Ekran je mnogo vei. To je televizor u gostinskoj sobi hotela Alfavil. Mari i
Korogi zajedno gledaju kao kroz njega. Svaka od njih sedi na po jednoj stolici. Mari nosi
naoare. Jakna i torba su joj ostavljene na podu. Korogi namrteno gleda Bia iz morskih dubina,
ali ubrzo izgubi interesovanje i poinje da menja kanale uz pomo daljinskog upravljaa. Ipak,
rani su jutarnji sati, i ona ne nalazi nijednu posebno zanimljivu emisiju. Odustaje i gasi ga.
Korogi kae: Verovatno ti se prispavalo. Lezi malo i odspavaj. I Kaoru je malopre
zaspala ko klada u slubenoj sobi.
Ali, jo mi se mnogo ne spava, kae Mari.
Onda, da nisi za topli aj ili neto?, pita Korogi.
Ako nije problem.
aja barem imamo, nema to da se snebiva.
Korogi koristi kesicu aja i prokuvanu vodu iz termosa i pravi dva zelena aja.
Do koliko sati radi, Korogi?
Komugi i ja zajedno radimo od deset uvee do deset ujutru. Pospremimo za gostima koji
izau posle noenja i onda smo gotove. Dodue, izmeu odremamo.
Da li dugo radi ovde?
Jo malo pa valjda godinu i po. Mada, u ovom poslu, jedno mesto te ne dri dugo.
Mari napravi malu pauzu pa pita: Ovaj, mogu li da te pitam neto lino?
Slobodno. Dodue, ima stvari na koje ne mogu tek tako da ti odgovorim.
Nee se uvrediti?
Neu, neu.
Rekla si da si se odrekla pravog imena, zar ne?
Aha, rekla.
A zato si ga se odrekla?
Korogi izvadi kesicu aja, baci je u pepeljaru i stavi oljicu pred Mari.
Zato to je opasno da koristim pravo ime. Zbog raznih razloga. Pravo da ti kaem, u
begu sam. Iz jednog pravca.
Korogi otpije gutljaj svog aja.
, ti to verovatno ne zna, al' kad ti je stvarno stalo da od neeg pobegne, odlino ti
doe posao u hotelu za ljubav. Pare su mnogo bolje kad posluuje po rjokanu*. Zbog bakia od
gostiju, zna. Al' kad radi takav posao, mora da se pojavljuje pred ljudima. I da popria. A
zato kao zaposlena u hotelu za ljubav, ne mora ni nos da promoli. Mrano je, ti lepo kriom
moe da radi posao. Daju ti i negde da prespava. Uz to, nit ti ko trai da donese biografiju,
nit kakve preporuke. Kae lepo: Ne mogu da dam pravo ime, a oni tebi: Onda nek bude
Korogi, i gotova stvar. Kad im fali ljudi. Zato u ovom svetu radi mnogo njih to bee od
zakona.
* Rjokan - hotel u tradicionalnom japanskom stilu. - Prim. prev.
Zbog toga se ni na jednom mestu ne zadrava dugo?
Da, da. Ako se zakopa na jednom mestu, neko e obavezno da te prepozna. Tako ide
od jednog do drugog mesta. Od Hokaida do Okinave, nema tog mesta gde nema hotela za ljubav,
zna. Znai nema anse da nema posla. Al' ipak, ovde mi je lepo, a i Kaoru je ba dobra, pa ja
eto, ostadoh.
Da li ve dugo bei?
da. Jo malo pa e tri godine.
I sve vreme radi ovakve poslove?
Aha. Kojekuda.
Znai, Korogi, plai se tog nekog od kog bei?
Nego. Mnogo se plaim. Al' nemoj vie nita da me tera da priam. I ja gledam da ne
priam nita.
Njih dve neko vreme ute. Mari pije aj, a Korogi gleda u ekran na kom nema nieg.
ta si pre toga radila?, pita Mari. Mislim, pre nego to si tako poela da bei.
Pre sam bila najobinija slubenica. Kad sam zavrila srednju, privremeno sam se
zaposlila u jednoj poznatoj trgovinskoj firmi u Osaki, od devet do pet, onako u uniformi.
Otprilike u tvojim godinama. U vreme zemljotresa u Kobeu*. Sad mi se ini ko da je bilo u snu.
A onda... neto se desilo. Neka sitnica. U poetku sam mislila da to i nije neto bitno. Ali dok
sam se okrenula, ve nisam imala kud. Ni napred, ni nazad. Ostavila sam i posao, i roditelje.
* 1995. godina - Prim. prev.
Mari utke gleda u Korogi.
Ovaj, izvini, kako se ti bee zove?, pita Korogi.
Mari.
Mari. E, vidi, ovo tlo na kojem stojimo deluje vrsto, ali desi se neka sitnica i ono ti se
potpuno izmakne pod nogama. A kad ti ono jednom pod nogama propadne, tu je kraj, vie nema
nazad. Ne preostane ti nita drugo nego da ivi sama u toj mranoj rupi.
Korogi ponovo razmilja o onome to je izgovorila, i onda mirno odmahuje glavom kao
da se preispituje.
Ne, naravno, moe biti da sam to ja samo bila slaba kao ovek. A zato to sam slaba,
pustila sam da me bujica odnese. Trebalo je da se u nekom trenutku trgnem, da otvorim oi i
vrsto stanem na svoje noge, ali ja to nisam mogla. Nisam ja ta koja bi trebalo da ti dri mudre
lekcije...
ta e se desiti ako te pronau? Mislim, ti ljudi koji te jure.
, ne znam, kae Korogi. Nisam sigurna. Ne bih mnogo da razmiljam o tome.
Mari uti. Korogi uzima daljinski upravlja i igra se pritiskajui dugmie. Ali ne
ukljuuje televizor.
Kad zavrim s poslom i legnem u krevet, ja uvek pomislim: Samo da se ne probudim.
Samo nek ovako ostanem da spavam. Tako ni o emu neu razmiljati. Al' onda sanjam. Uvek
jedno isto. Oni me jure i jure, pa me uhvate i nekud odvedu. Strpaju me kao u nekakav friider i
zatvore vrata. Tu se odjednom probudim. Oznojena do gole koe. Jure me na javi, jure u snu,
nemam kad ni da predahnem. Uspem malo da se opustim samo kad ovde sa Kaoru ili Komugi
pijem aj i priam o bezazlenim, najobinijim stvarima... Da zna Mari, ti si prva kojoj ovo
priam. Nisam rekla ni Kaoru ni Komugi.
Da od neeg bei?
Da. Mada mislim da pretpostavljaju.
Neko vreme obe ute.
Veruje li u ono to ti govorim?, pita Korogi.
Verujem.
Stvarno?
Naravno.
Moda priam neke gluposti. Ti to ne moe da zna, je l' da? Tek to smo se upoznale.
Eh, uopte mi ne izgleda kao neko ko lae, Korogi, kae Mari.
Drago mi je to to ujem, zna, kae Korogi. Imam neto da ti pokaem.
Korogi podigne krajeve majice i pokae svoja lea. I sa leve i sa desne strane lea
simetrino je utisnuto neto nalik na ig. Tri dijagonalne linije koje podseaju na trag ptiije
noge. Izgledaju kao utisnute araem. Oko njih koa je smeurana. Podsetnik na strahovitu
patnju. Kad ih je ugledala, Mari se nesvesno namrti.
Zna, ovo je samo deo onoga to su mi uradili, kae Korogi. Obeleili me. Ima toga
jo. Na mestima koje ne mogu ba da ti pokaem. Eto, ovo nije la.
Uas.
Nikom to nisam pokazala. Tebi jesam, zato to sam htela da mi veruje.
Verujem ti.
Nekako sam osetila da tebi mogu da se poverim. Ne znam zato...
Korogi spusti majicu. Zatim duboko udahne kao da stavlja taku na svoja oseanja.
Zna, Korogi.
Da?
Ni ja ovu priu nikad nikom nisam ispriala. Mogu li da je ispriam tebi?
Moe. Kai, kae Korogi.
Imam stariju sestru. Samo tu jednu sestru, a od mene je starija dve godine.
Aha.
, pre oko dva meseca, samo je rekla: Sad u neko vreme da odspavam. Saoptila je to
za veerom, pred celom porodicom. Niko nije obratio panju na to to je izgovorila. Bilo je tek
sedam sati, ali to nije bilo nita iznenaujue jer je ona oduvek spavala neredovno. Rekli smo joj
laku no. Hranu maltene nije ni takla, samo je otila u svoju sobu i legla u krevet. I od tad sve
vreme spava.
Sve vreme?
Tako je, kae Mari.
Korogi nabira obrve. Uopte se ne budi?
Izgleda da se povremeno probudi, kae Mari. Kad joj ostavimo hranu, nestane sa
stola. Izgleda i da ide u toalet, ak se i okupa, dodue s vremena na vreme, pa i presvlai. Budi se
po potrebi da radi samo ono to je neophodno za minimum egzistencije. Zaista samo minimum.
Meutim, ni ja niti iko od porodice od tada je nismo videli budnu. Kad god odemo kod nje, ona
je u svom krevetu, spava. Ne pretvara se niti bilo ta slino, nego ozbiljno spava. Niti se uje
kako die, niti se mekolji, skoro kao mrtva. Ni kad je glasno zovemo, ni kad je protresemo, ona
se ne budi.
I... Je l' je pregledao lekar?
Povremeno dolazi njen lekar da je pogleda. Poto je on neto kao porodini lekar, ne
moe da obavi kompletan pregled, ali sa medicinskog stanovita, kod nje nema nikakvih
anomalija. Temperatura joj je uglavnom normalna. Puls i krvni pritisak su joj dosta niski, ali ne
toliko da to predstavlja problem. A kako je dovoljno uhranjena, nema potrebe ni za infuzijom.
Ona je samo u vrstom snu. Naravno, da je u pitanju bilo neto nalik na komu to bi bio stravian
problem, ali s obzirom na to da se ona povremeno probudi i za sad brine za sopstvene potrebe,
njoj ni nega nije neophodna. Ili smo i kod psihijatra. Ali ne postoje raniji primeri neke takve
bolesti. On nam je rekao da ako je ve sama rekla da e neko vreme spavati i tako zaspala, ako
joj ve dua toliko vapi za snom, treba je pustiti neko vreme da se naspava. ak i ako bi hteo da
primeni neku terapiju, to bi mogao tek poto se ona probudi i s njim porazgovara. Zato je i
putamo da spava.
Niste obavili nikakve detaljne analize u bolnici?
Moji roditelji ele da razmiljaju to je pozitivnije mogue. Misle da e se ona, ako
odspava koliko eli, jednog dana prenuti kao da nita nije bilo i da e sve biti kao pre. Hrane se
tom mogunou. Ali, ja ne mogu da podnesem. Ili, bolje reeno, povremeno vie ne mogu da
podnesem. Ne mogu vie da podnesem da ivim pod istim krovom sa sestrom koja iz potpuno
nepoznatog razloga ve dva meseca spava kao zaklana.
Zato si otila od kue i luta gradom usred noi?
Ne mogu da spavam, kae Mari. Kad pokuam da zaspim, samo mi se u glavi javi
sestra koja u susednoj sobi neprekidno spava. Kad mi je mnogo loe, vie ne mogu da ostanem u
kui.
Dva meseca, znai... Ba je to dugo.
Mari utke klimne glavom.
Korogi kae: Zna ta, ja naravno ne znam nikakve detalje, ali da nema tvoja sestra
moda kakav ogroman problem koji nosi u sebi? Neto to nikako ne moe da rei sama. Zato
hoe da se zavue u krevet i spava. Da se zasad odvoji od ovog sveta od krvi i mesa. Nije da ne
mogu da razumem takva oseanja. Bolje reeno, odlino razumem jer me pogaaju lino.
Ima li ti, Korogi, brau ili sestre?
Imam. Dva mlaa brata.
Bliski ste?
Nekad smo bili, kae Korogi. Sad ba i ne znam. Dugo se nismo videli.
sama, iskreno reeno, svoju sestru ne poznajem dobro, kae Mari. Ne znam ni kako
je provodila dane, ni o emu je razmiljala, niti s kim se druila. Ne znam ak ni da li ju je neto
muilo. Moda zvui hladno, ali iako ivimo u istoj kui, sestra je bila zauzeta svojim stvarima,
ja svojim, i nikada nismo jedna drugoj otvorile srce kao prave sestre. Nije re o tome da se nismo
dobro slagale. Otkad smo porasle, nijednom se nismo posvaale. Mi samo ve dugo vodimo
sasvim razliit ivot...
Mari gleda u ekran na kom nema nieg.
Korogi kae: Kakva je tvoja sestra, onako kao osoba? Ako ne zna ba dobro kakva je
iznutra, moe li uopteno da mi ispria makar samo ovo spolja, ono to zna o svojoj sestri?
Ona studira. Na privatnom crkvenom fakultetu koji pohaaju erke bogataa. Ima
dvadeset jednu godinu. Privremeno je upisala sociologiju, ali mislim da je to ne interesuje. Samo
se reda radi upisala na takav fakultet, i veto polae ispite. Ponekad joj i ja piem radove za
deparac. Osim toga, pozira za asopise, povremeno se pojavi u nekoj emisiji na televiziji.
Na televiziji? U kakvoj emisiji?
Nikakvoj posebnoj. U jednom od onih kvizova u kom se ona smeka i pokazuje stvari
koje se dobijaju kao nagrada. Mada, sad se ta emisija zavrila, pa se vie ne pojavljuje. Izuzev
toga, pojavila se u nekoliko malih reklama. Kompanije za selidbe i slino.
Mora da je lepa.
svi kau. Uopte ne lii na mene.
Kad bih mogla, volela bih da se i ja barem jednom rodim tako lepa, kae Korogi s
kratkim uzdahom.
Mari se malo dvoumi, pa kae kao da se poverava: Zvuae udno... ali moja sestra je
stvarno lepa kad spava. Moda i lepa nego kad je budna. Izgleda prozrano. Toliko da i meni,
njenoj sestri, zastane dah.
Kao Trnova Ruica.
Da.
Probudie je neiji poljubac, kae Korogi.
Kad bi samo bilo tako, kae Mari.
Obe neko vreme ute. Korogi se i dalje igra s daljinskim upravljaem u rukama. U daljini
se uje sirena kola hitne pomoi.
li, Mari, veruje li ti u stvari kao to je reinkarnacija?
Mari odmahuje glavom. Mislim da ne verujem.
Znai, ne veruje u ivot posle smrti i tako to?
Nikad se nisam udubljivala u takve stvari. Ali, ini mi se da ivot posle smrti nema zato
da postoji.
Da posle smrti ostaje samo nitavilo?
Da, u sutini tako mislim, kae Mari.
, zna, mislim da mora da postoji neto kao to je reinkarnacija. Bolje reeno, mnogo
bi me bio strah da takvog neeg nema. Zato to ja ne mogu da pojmim to nitavilo. Ni da
pojmim, ni da zamislim.
Nitavilo podrazumeva da nema apsolutno niega, pa valjda nema ni potrebe da se
shvata ili zamilja.
ta ako je kojim sluajem to nitavilo ba takvo da zahteva da se shvati ili zamisli? Do
sad jo nisi umirala, je l' tako? Moda to ne moe da se zna dok ne umre.
Tu si svakako u pravu...
Kad samo pomislim na to, tresem se od straha, kae Korogi. Dok samo razmiljam o
tome, ponem da se guim, telo mi se sve ukoi. Zato mi je mnogo lake da verujem u
reinkarnaciju. Nek se i ponovo rodi kao bilo koja grozota, ali e barem moi sebe da zamisli.
Na primer kao konja, ili kao pua. Ako te i sledei ivot ne odvede nikud, opet moe da rauna
na sledeu ansu.
Meni ipak deluje prirodnije da posle smrti nema nieg, kae Mari.
je, zna, moda zato to si ti psihiki jaka.
Ja?
Korogi klima glavom. Izgleda mi da ti vrsto dri konce u svojim rukama.
Mari odmahuje. Nije tako. Uopte nisam jaka. Kad sam bila mala nisam imala nikakvo
samopouzdanje. Bila sam bojaljiva, pa su me i u koli esto maltretirali. Bila sam laka meta.
Oseanja iz tih dana jo me nisu napustila. Stalno mi se javljaju i u snovima.
Ali, s vremenom i uz trud, verovatno si uspela malo-pomalo da to prevazie. Mislim,
runa seanja iz tog doba.
Malo-pomalo, kae Mari. Pa se sloi: Da, malo-pomalo. Takva sam. Neumorna.
Marljivo radi, sve sama. Kao neki umski kova.
Tako je.
Ali zna, mislim da je za svaku pohvalu ako to moe.
Da vredno radim?
Da moe vredno da radi.
I ako nemam drugih vrlina?
Ne rekavi nita, Korogi se osmehne.
Mari razmilja o onome to je Korogi rekla. Pa kae: Imam teoriju da sam dugo stvarala
nekakav svoj svet, deo po deo. Kada sam u njemu sama, mogu u izvesnoj meri da se opustim. Ali
sama injenica da sam morala da stvorim takav svet govori da sam ja u stvari osetljiva i slaba,
zar ne? A taj je svet, spolja gledano, bezvredan, beznaajan. Kao kua od kartona - dune li malo
jai vetar, ona odlete.
Ima deka?, pita Korogi.
Mari kratko odmahne glavom.
Korogi kae: Da nisi jo uvek nevina?
Mari porumeni, pa kratko klimne glavom. Jesam.
Sve je u redu, nema zato da se stidi.
Da.
Nisi nala nikog ko ti se svia?, pita Korogi.
Izlazila sam s nekim. Ali...
Ili ste donekle, ali ti se nije dopalo da ode s njim do kraja.
Da, kae Mari. Zanimalo me je, naravno, ali nikako nisam uspevala da to osetim... Ne
znam ba tano.
Nema ni veze. Ako se nisi tako oseala, nema to ni da se sili. Iskrena da budem, ja
sam dosad spavala sa mnogo mukaraca, ali kad razmislim, to sam u sutini radila zato to me je
bilo strah. Plaila sam se da neu imati nikog da me zagrli, pa nisam umela da kaem ne kad god
bi me poeleli. To je sve. A takav seks nije ni za ta. On samo kruni smisao ivota. Razume na
ta mislim?
Moda.
Zato, mislim da e i ti, Mari, kad bude nala nekog finog oveka biti u stanju vie da
veruje u sebe nego sad. Nema nita od toga da se zadovolji osrednjim stvarima. Zna, u ivotu
ima stvari koje mora sama, ali i stvari koje se moraju udvoje. Vano je to dobro uskladiti.
Mari klimne glavom.
Korogi malim prstom poee unu koljku. Za mene je naalost ve kasno.
Korogi, kae Mari ozbiljnim glasom.
Da?
Ba bi bilo lepo kad bi mogla da prestane da bei.
Zna, ponekad imam oseaj da se jurim sa sopstvenom senkom, kae Korogi. Koliko
god ja brzo trala da pobegnem, pobei ne mogu. Ne mogu da je se otresem.
Ali, moda to i nije to, kae Mari. Malo okleva, pa doda: Moda to i nije tvoja senka,
nego neto sasvim drugo.
Korogi neko vreme razmilja, ali ubrzo klimnu glavom. Moe biti. Moram nekako da se
potrudim da to prevaziem.
Korogi pogleda na runi sat, dobro se protegne i ustane.
pa, vreme mi je da se vratim na posao. A ti se ovde malo odmori, pa kad se razdani,
brzo kui. Jesi li razumela?
Da.
Sa sestrom e sigurno sve biti dobro. Takav oseaj imam. Iz nekog razloga.
Hvala ti, kae Mari.
Mari, tebi je izgleda nelagodno pored sestre kakva je sada, ali mislim da je bilo dana kad
nije bilo tako. Seti se onih trenutaka kada si prema sestri gajila bliska oseanja, kad nije bilo jaza
izmeu vas. Moda to nee moi odmah, ali ako se potrudi, sigurno e se setiti. Ma ta bilo, sa
svojom porodicom si itav ivot, i mora da negde postoji barem neki takav trenutak.
,,Da, kae Mari.
Zna, ja esto mislim na stvari koje su prole. Pogotovu otkad ovako beim po itavom
Japanu. E, kad god se potrudim iz sve snage da se prisetim, vraaju mi se mnoga iva seanja.
Odjednom se na trenutke setim nekih stvari koje sam odavno zaboravila. A to je, zna, mnogo
zanimljivo. Ljudsko pamenje je ba blesava stvar: u glavi pune fioke potpuno beskorisnih
stvari, gluposti. A ovamo zaboravlja svakojake vane stvari, istinski neophodne.
Korogi stoji tu, s daljinskim upravljaem jo uvek u ruci.
Kae: Zato ja mislim da je ljudima seanje gorivo od kog ive. Da li je to seanje
stvarno vano ili nije, izgleda da nema nikakve veze s odravanjem ivota. To je samo gorivo.
Da l' su to oglasi iz novina, filozofska dela, porno asopisi ili sveanj novanica od deset hiljada
jena, kad ga baci u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: O, vidi Kant!, ili
Evo ga veernje izdanje Jomiuri imbuna* ili Dobre sise!. Za vatru je to samo najobiniji
papir. Potpuno ista stvar. Tako su i vana seanja, i ona ne tako vana, i seanja koja ba niemu
ne slue samo gorivo, bez ikakve razlike.
* Najtiraniji dnevni list u Japanu. - Prim. prev.
Korogi samo klimne glavom. Pa nastavlja da govori: Tako da u meni nema tog goriva,
da u meni nema tih nekakvih fioka seanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u neki umez i
sklupala se da crknem. Samo zato to mogu povremeno iz fioke da vadim deli po deli raznih
seanja, i vanih i besmislenih, mogu da nastavim da ivim u ovom komaru i u njemu da
opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da vie ne mogu da izdrim, nekako uspem da to
prevaziem.
Sa svoje stolice, Mari odozdo pogleda u Korogi.
i ti Mari, dri se, digni glavu i seti se raznih stvari. Seti se trenutaka sa sestrom. To e
ti sigurno biti vano gorivo. Za tebe samu, a verovatno i za tvoju sestru.
Mari utke gleda u Korogi.
Korogi jo jednom pogleda u runi sat. Moram da idem.
Hvala na svemu, kae Mari.
Korogi mahne i izae iz sobe.
Ostavi sama, Mari se ponovo osvrne po prostoriji. Mala soba hotela za ljubav. Prozora
nema. Kad se podignu venecijaneri, iza je samo udubljenje u zidu. Samo je krevet nesrazmerno
veliki. Kao u pilotskoj kabini, pored uzglavlja gomila prekidaa koji ko zna emu slue. U
automatu ivopisni vibratori i ekscentrini modeli raznobojnog vea. Za Mari to je udnovat,
nepoznat prizor, ali prema njemu ne osea posebnu odbojnost. Sama u toj bizarnoj sobi, ona se
r osea zatieno. Primeuje da se zaista odavno nije oseala toliko oputeno. Duboko se
zavali u stolicu i zatvori oi. I odmah poinje da tone u san. Kratak, ali dubok san. To je ono to
joj je odavno bilo potrebno.
04:52
16.
Podrumska prostorija nalik na skladite koju je bend dobio na korienje za none probe.
Nema prozora. Tavanica je visoka, cevi su na otvorenom. Ventilacioni ureaj je slab, pa je u
prostoriji zabranjeno puenje. No se blii kraju i prave su probe ve gotove; sada je u toku dem
sen slobodnog stila. U prostoriji ih je samo desetoro. Od toga, dve su ene: jedna za
sintisajzerom, a druga sa sopran saksofonom u ruci pravi predah. Ostalo su mukarci.
U pratnji trija - sintisajzer, kontrabas i bubnjevi, Takahai svira svoj dugaki solo na
trombonu. Sonnymoon for Two Sonija Rolinsa. Bluz ne previe brzog tempa. Izvedba mu nije
loa. Vie nego tehnikom sviranja, uho je privueno njegovim nizanjem muzikih fraza kao da
pria neku priu. Moda je to odraz njegove prirode. Zatvorenih oiju, puta da ga muzika nosi.
Tenor saksofon, alt saksofon i truba povremeno u pozadini odsviraju poneki jednostavni rif. Oni
koji ne uestvuju u svirci piju filter kafu, pregledaju note i iste svoje instrumente. Povremeno u
pauzama sola izvikuju bodree povike.
Okruen golim zidovima zvuk glasno odjekuje, pa bubnjar svira koristei praktino
iskljuivo metlicu. Na stolu, sklepanom od spojene dugake ploe i stolica s metalnim nogarima,
razbacane stvari: kutija od isporuene pice, bokal s kafom, papirne ae i slino. Tu su i note,
mali kasetofon, ak i jeziak saksofona. Grejanja, naravno, nema, pa svi sviraju u kaputima i
jaknama. Neki lanovi benda koji prave predah ak su zamotani u alove i nose rukavice. Vrlo
udan prizor. Kad je Takahai zavrio svoj solo, bas preuzima solo refren. Po njegovom
okonanju, zajedniku temu zapoinju etiri horne.
Po zavretku kompozicije, poinje pauza od deset minuta. Posle dugake probe,
normalno, zavladao je umor i svi su utihnuli i vie nego pre. Neki se proteu, neki piju tople
napitke, jedu nekakve biskvite ili izlaze napolje da popue cigaretu, pripremajui se za sledeu
kompoziciju. Samo dugokosa devojka koja svira klavijature i za vreme pauze ostaje da sedi za
instrumentom, isprobavajui nekoliko akorda. Takahai seda na stolicu, sreuje note, rastavlja
trombon i istrese pljuvaku, zatim ga lako obrie krpom i pakuje u futrolu. Izgleda da ne
namerava da ostane za sledeu numeru.
Prilazi visoki mukarac koji svira bas i lupne Takahaija po ramenu. ,,Ej, dobar ti je bio
solo. Iz srca.
Hvala, kae Takahai.
Takahai, za danas si zavrio?, javlja se dugokosi mukarac koji svira trubu.
Aha, imam neka posla, kae Takahai. Izvinite to vas ostavljam da pospremite sami.
05:00
irakavina kuhinja. Zapiti signal za pun sat: zapoinju vesti NHK* u pet ujutru.
Gledajui pravo u televizijsku kameru, spiker savesno iitava vesti. irakava sedi za
trpezarijskim stolom, s utianim televizorom. Toliko utianim da se ton jedva uje. Skinuta
kravata visi preko naslona stolice, a rukavi koulje zavrnuti su mu do lakata. Plastina kutija
kiselog mleka je prazna. Nema posebnu elju da gleda vesti. Nema ni jedne koja bi ga
zainteresovala. To od poetka zna. On samo ne moe da spava.
* NHK - japanska nacionalna radiotelevizija. - Prim. prev.
Na stolu on nekoliko puta polako otvori i zatvori desnu aku. Bol koji u njoj osea nije
obian; to je bol koji nosi seanje. Iz friidera vadi zelenu bocu perijea, prislanja je na nadlanicu
i hladi je. Zatim odvre zapua da otvori bocu, sipa perije u au i pije ga. Skida naoare i
paljivo masira predeo oko oiju. No san mu ne dolazi. Telo mu je i te kako savladao umor, ali
mu u glavi neto ne da da zaspi. Neto ga odvraa. A to neto nikako ne moe da prevazie.
irakava odustaje, ponovo stavlja naoare i pogleda u televizijski ekran. Problem izvoza elika
po damping cenama. Mere vlade za regulisanje naglog skoka jena. Majka sebe i dvoje dece
povela u smrt. Polila auto benzinom i zapalila ga. Snimak izgorelog automobila. Jo se pui. U
gradu samo to nije poela pretpraznina groznica.
No se blii kraju, ali izgleda da mu se no nee okonati tako jednostavno. Za koji as,
njegova porodica e biti na nogama. Po svaku cenu eli da zaspi do tada.
05:07
Soba hotela Alfavil. Sama, duboko zavaljena u stolicu, Mari drema. Njene noge u belim
arapama podignute su na nizak stakleni sto. Oputeno usnulo lice. Na stolu otvorena, otprilike
dopola proitana debela knjiga. Na tavanici gori svetlo. Svetlost u prostoriji izgleda da joj ne
smeta. Televizor je iskljuen, vlada tiina. Krevet uredno zategnut. Osim jednolinog zujanja
erkondina sa tavanice, ne uje se nita.
05:09
Soba Eri Asai.
Eri je odnekud s ove strane. Vratila se u svoju sobu i svoj krevet, i tu spava. Licem ka
tavanici, lei nepomina. Ne uje se ni kako die. Prizor je potpuno isti kao kada smo prvi put
doli u ovu prostoriju. Teka tiina i strahovito dubok san. Mirna povrina reke misli, kao
ogledalo. Licem nagore ona na njoj plovi. U sobi nema nikakvog nereda. Hladan ekran ugaenog
televizora ponovo je nalik tamnoj strani Meseca. Da li je to ona uspela da utekne iz one
zagonetne sobe? Da li je uspela da otvori vrata?
Na to pitanje niko ne daje odgovor. Bez ikakvog nagovetaja odgovora, to pitanje je
usisala poslednja tama i mrtva tiina ove noi. Jedina injenica koju znamo jeste da se Eri Asai
vratila u svoj krevet, u ovu sobu. Koliko nae oi mogu da vide, ona je nekako uspela da se
itava, netaknutih obrisa vrati na ovu stranu. Mora da je u poslednjem trenutku uspela da umakne
kroz vrata. Ili je uspela da pronae neki drugi izlaz.
U svakom sluaju, izgleda da je nizu udnovatih dogaaja koji su se tokom noi u ovoj
sobi zbili, sada ve sasvim doao kraj. Jedan krug se zatvorio, sve neobine pojave su nestale,
prekrivene velom zagonetke, i sve izgleda kao da se vratilo u prvobitno stanje. Oko nas, uzrok i
posledica jedna su drugoj pruile ruku, a sinteza i raspad odravaju sklad. Sve se to na kraju
zbilo u nekakvom dubokom procepu, daleko izvan naeg domaaja. To mesto kriom, dok no
traje pa sve dok se nebo ne zabeli, otvara vrata tame. Na tom mestu nijedan na princip nema
nikakvo dejstvo. Niko ne moe ni da pretpostavi kad i kako e ga taj ambis progutati, i kad i gde
e ga izbaciti.
Eri sada bez i trunke kolebanja nastavlja u krevetu lepo da spava. Njena crna kosa, poput
prefinjene lepeze, rasuta je na jastuku sa neizgovorenim znaenjem. Predosea se dolazak jutra.
Najmraniji deo noi ve je proao.
Ali, da li je stvarno tako?
05:10
Unutranjost prodavnice 7-ileven. Sa futrolom s trombonom na ramenu, ozbiljnog izraza
lica Takahai bira namirnice. Vratie se u svoj stan i odspavae, pa e to jesti kad se probudi. U
prodavnici na vidiku nema nijedne druge muterije. Sa zvunika na tavanici uje se pesma
Vitaminska bomba ikao Suge. On odabira sendvi s tunjevinom u plastinoj ambalai, zatim
uzima tetrapak mleka i uporeuje rok trajanja sa ostalim pakovanjima. U njegovom ivotu,
mleko kao namirnica ima ogromno znaenje. Kad je ono u pitanju, ne sme se zanemariti nijedna
sitnica.
Upravo u tom asu, mobilni telefon ostavljen na polici sa sirom poinje da zvoni. Onaj
koji je malo pre toga ostavio irakava. Takahai se namrti i stane sumnjiavo da gleda u telefon.
Ko li je mogao na takvom mestu da zaboravi mobilni telefon? Pogleda u pravcu kase, ali ne vidi
prodavca. Telefon ne prestaje da zvoni. Nemajui kud, on uzima taj maleni srebrni mobilni
telefon i pritisne dugme za preuzimanje poziva.
,,Halo, kae Takahai.
Ne moe da pobegne, ispali muki glas. Ne moe da pobegne. Kud god da ode,
nai emo te.
Ton mu je ravnoduan, kao da ita napisan tekst. Bez ikakvog oseanja. Takahai,
naravno, uopte ne razume o emu on govori.
Hej, ekaj malo, kae Takahai glasnije nego malopre.
Njegove rei, meutim, kao da uopte ne dopiru do uiju sagovornika. Mukarac koji
zove nastavlja da govori ravnim glasom. Kao da snima poruku na traci automatske sekretarice.
Kucnuemo te po ramenu. Znamo kako izgleda.
Hej, to stvarno...
Mukarac kae: Ako te neko negde kucne po ramenu, znaj da smo to mi.
Ne znajui ta da kae, Takahai zauti. Telefon koji je dugo stajao u friideru hladan je
pod njegovom rukom.
Ti e moda i da zaboravi. Mi ne zaboravljamo.
Zna ta, stvarno ne znam o emu se radi, ali mora da si pogreio..., kae Takahai.
Ne moe da pobegne.
Veza se prekida. Linija je mrtva. Poslednja poruka ostavljena je na pustoj obali. Takahai
i dalje gleda u mobilni telefon. Iako nema nikakvu ideju ni koji su to ,,oni koje pominje
mukarac, niti ko je ovek koji je zapravo trebalo da se javi na telefon, Takahaiju u uhu (i to
onom koje je udnog oblika) i dalje odjekuje gorka, nerazumna kletva koju je mukarac
izgovorio. U ruci ima ljigav oseaj, kao da je drao zmiju.
Nekoga zbog neeg jure ovi teki ljudi, zamilja Takahai. Sudei po kategorinim
reima mukarca koji je zvao, taj neko verovatno nee moi da pobegne. Negde, jednoga dana,
kada se ne bude nadao, oni e mu prii s lea i kucnuti ga po ramenu. ta li e s njim onda biti?
U svakom sluaju, to sa mnom nema veze, govori Takahai samom sebi. To je moda
jedan od onih nasilnih, krvavih inova koji se neprimetno odvijaju na tamnoj strani ovog grada.
Iz drugaijeg sveta, koji se prenose jednom drugaijom linijom. Ja sam samo sluajni prolaznik.
Iz najbolje namere sam uzeo mobilni telefon koji je zvonio na polici dragstora. Mislio sam da
zove neko ko je telefon tu zaboravio da bi utvrdio gde se nalazi.
Takahai preklopi mobilni telefon i vrati ga tamo gde je stajao. Pored kutije raseenog
sira kamamber. Bolje je da s tim mobilnim telefonom vie nema nita. Najbolje je da to pre ode
odavde. Da se to vie udalji od te opasne linije. On hitrim korakom odlazi do kase, iz depa
izvadi aku sitnine i plati svoj sendvi i mleko.
05:24
Takahai sedi sam na klupi u parku. U onom istom, malom parku s makama. Osim njega
nema nikog. Dve ljuljake jedna do druge, tlo prekriveno liem. Mesec na nebu. Iz depa
mantila vadi svoj mobilni telefon i bira broj.
Marina soba u hotelu Alfavil. Zvoni telefon. Ona otvara oi na etvrto ili peto zvono.
Namrti se i pogleda na runi sat. Ustaje sa stolice i podie slualicu.
,,Halo, kae Mari nesigurnim glasom.
Halo, ja sam. Jesi li spavala?
,,Malo, kae Mari. Rukom prekrije slualicu i proisti grlo. Nema veze. Samo sam
dremala na stolici.
l' bi htela da odemo sad negde na doruak? U onaj restoran koji sam ti spominjao, gde
slue odlian rolovani omlet. Mislim da imaju i druge dobre stvari.
Proba ti je gotova?, pita Mari, ali joj sopstveni glas ne zvui kao njen. Ja sam ja, i
nisam ja.
Gotova. Ja sam gladan. Ti?
U stvari i nisam ba gladna. Radije bih ila kui.
Dobro. U svakom sluaju, otpratiu te do stanice. Mislim da su prvi vozovi ve krenuli.
Mogu ja odavde sama do stanice, kae Mari.
Hteo bih jo malo da popriam s tobom ako mogu, kae Takahai. Priaemo na putu
do stanice. Ako ti ne smetam.
Uopte mi ne smeta.
Dolazim po tebe za deset minuta. Moe?
Moe, odgovara Mari.
Takahai prekida vezu, preklopi telefon i stavi ga u dep. Ustaje s klupe, dobro se
protegne pa pogleda u nebo. Jo je tamno. Vidi se isti onaj mlad mesec. Gledajui gore s jednog
mesta u gradu koji se blii jutru, udi se samoj injenici da jedno tako ogromno telo moe stajati
na nebu, a da nita ne trai zauzvrat.
Ne moe da pobegne, izgovara naglas Takahai, gledajui u taj meseev srp.
Zagonetni prizvuk tih rei zastaje u njemu poput metafore. Ne moe da pobegne. Ti
moe i da zaboravi, ali mi ne zaboravljamo, govori mukarac koji ga je zvao. Dok razmilja o
znaenju tih rei, sve mu se vie ini da ta poruka nije bila namenjena nekom drugom, ve
upravo lino njemu. Moda to nije bila sluajnost. Moda se taj mobilni telefon pritajio na polici
u prodavnici i ekao da Takahai pored njega proe. Oni, misli Takahai. Ko li su ti ni? I ta li
to oni ne zaboravljaju?
Takahai stavlja futrolu s instrumentom i torbu na rame i laganim korakom kree ka
Alfavilu. U hodu dlanom sklanja kosu s lica. Poput opne, poslednja tama noi prekriva grad. Na
ulicama se pojavljuju kamioni za odnoenje smea. S njima se gotovo sa svih strana mimoilaze
ljudi koji su kojegde u gradu proveli no, i poinju da se kreu ka stanici. Kao jato riba to juri
niz reku, slono su se zaputili ka prvim jutarnjim vozovima. Jednako su utljivi i ljudi koji su
konano zavrili svoje none smene i mladi ljudi koji su se zamorili od none zabave - ma koliko
im se polazita i svojstva razlikovala. ak i mladi par, potpuno priljubljen ispred automata sa
sokovima, vie nema rei koje bi razmenio. Oni sada jo samo muklo dele tananu toplotu svojih
tela, jedino to im je preostalo.
Novi dan je ve sasvim blizu, ali onaj stari jo vue svoje teke skute. Poput morske i
rene vode to se na uu jedna s drugom sudaraju, novo i staro vreme bore se i stapaju.
Takahai, meutim, nije u stanju da odredi u kom je svetu, ovom ili onom, njegov centar
gravitacije.
05:38
17.
Mari i Takahai hodaju ulicom jedno pored drugog. Mari na ramenu nosi torbu, a na glavi
natuenu kapu s logom Redsoksa. Nema naoare.
Kako si, ne spava ti se?, pita Takahai.
Mari odmahuje glavom. Malopre sam malo odremala.
Takahai kae: Kad sam se jednom ovako vraao posle none probe, poao sam kui
Centralnom linijom od inukua, a probudio sam se u prefekturi Jamanai. Usred planina. Nije
da se hvalim, ali bilo gde mogu odmah da zaspim kao klada.
Kao da razmilja o neemu drugom, Mari uti.
Nego, da nastavim priu od ranije. O Eri Asai, zapoinje Takahai. uj, ako ne eli
da pria, ne mora. Hteo bih samo neto da te pitam.
,,Da?
Tvoja sestra neprekidno spava. Nee da se probudi. Tako si rekla. Zar ne?
Tako je.
Ne znam tano o emu se radi, ali prema onome to mi kae, znai da je ona u
nekakvom komatoznom stanju? Bez svesti ili tako neto.
Mari promrmlja: Nije to. Mislim da ovo sad nije nita opasno po ivot. Ona samo...
spava.
Samo spava?, pita Takahai.
Da, samo..., izgovori Mari, pa uzdahne. Zna ta, izvini, ali izgleda da ipak ne umem
dobro da ti objasnim.
Nema veze. Ako ne ume dobro da mi objasni, ne mora da mi objanjava.
Umorna sam, a i ne mogu da sredim misli. Uz to, ni glas mi uopte ne zvui kao da je
moj.
Ispriae mi nekad. Neki drugi put. Ostaviemo sad tu priu.
,,Da, kae Mari s olakanjem.
Potom, njih dvoje neko vreme nita ne progovaraju. Samo idu ka stanici. U hodu,
Takahai zvidue.
Kad li e ve jednom da se razdani?, pita Mari.
Takahai pogleda na sat. U ovo doba godine, hm, valjda oko 6.40. U ovo godinje doba
no je najdua, jo e neko vreme biti mrak.
Ovaj mrak, stvarno umara, zar ne?
,,U sutini, to je vreme kad bi svi trebalo da spavaju, kae Takahai. Ljudi su, istorijski
gledano, tek nedavno poeli oputeno da izlaze napolje kad se smrkne. U davna vremena, ljudi
su se zavlaili u peine kad zae sunce jer su morali da se uvaju. Na bioloki sat jo uvek je
navijen tako da nam se spava kad zae sunce.
Imam oseaj da je ba mnogo vremena prolo otkad se sino smrklo.
Moda zaista i jeste mnogo vremena prolo.
Veliki kamion za isporuke stoji ispred dragstora, a njegov voza unosi teret kroz
poluotvorenu roletnu. Njih dvoje ga mimoilaze.
li, hou li moi uskoro ponovo da te vidim?, pita Takahai.
Zato?
Zato?, uzvraa on pitanjem. Zato to bih hteo s tobom ponovo da se vidim i
popriam. Ako je mogue u neko normalnije vreme.
l' to neto kao sastanak?
Moda se moe tako nazvati.
Ali o emu bi priao kad bi se video sa mnom?
Takahai malo razmisli. Pita li me koje to ti i ja zajednike teme imamo?
Da, mislim osim prie o Eri.
, kad me tako iznebuha pita koje su nam zajednike teme, ne mogu konkretno da se
setim. Trenutno. Ali, imam oseaj da bi bilo raznih stvari o kojima bismo razgovarali kad se
vidimo.
Sigurno uopte nije interesantno priati sa mnom.
l' ti to neko nekad ranije rekao? Da priati s tobom uopte nije zanimljivo?
Mari odmahne glavom. , i nije.
Onda nema zato da brine.
Ponekad mi kau da sam malo mrana, iskreno kae Mari.
Takahai prebaci futrolu sa svog desnog ramena na levo. Pa kae: Zna, nai ivoti ne
mogu tako jednostavno da se dele na mrane i vedre. Izmeu njih postoji jedna siva zona. Zdrav
razum prepoznaje i shvata stupnjeve te sive zone. A da bi se stekao taj zdrav razum, neophodno
je odreeno vreme i trud. Ne mislim da si ti neto posebno mrana.
Mari razmilja o onome to je rekao Takahai. Ali sam kukavica.
Ne, nisi. Devojka koja je kukavica ne bi ovako sama itavu no provodila u gradu. Ti si
ovde sad pokuala neto da pronae. Je l' tako?
Kako to misli ovde, upita Mari.
Mislim na nekom drugom mestu, na teritoriji koja nije tvoja.
I jesam li neto pronala? Ovde.
Takahai se nasmei i pogleda u Mari.
Voleo bih da te barem jo jednom vidim, da razgovaram s tobom. To bih eleo.
Mari pogleda u Takahaija. Pogledi im se sretnu.
e moda biti teko, kae ona.
Teko?
Da.
Hoe da kae da se ti i ja moda nikad vie neemo sresti?
Budimo realni, kae Mari.
Via se s nekim?
Trenutno ne.
Onda ti se ne sviam neto posebno.
Mari odmahne glavom. Nije to. U stvari, ja od sledeeg ponedeljka vie neu biti u
Japanu. Kao student na razmeni odlazim da studiram na fakultetu u Pekingu i ostajem barem do
juna sledee godine.
,,Shvatam, kae Takahai s divljenjem. Ti si izuzetan student.
Prijavila sam se jer nemam ta da izgubim, a oni su me odabrali. Mislila sam da od toga
nita nee biti, jer sam tek na prvoj godini, ali izgleda da su imali neki poseban program.
Odlino. estitam.
poto do polaska imam samo nekoliko dana, mislim da u biti zauzeta zbog
priprema.
Naravno.
ta naravno?
Naravno - treba da se priprema za polazak u Peking, bie zauzeta svim i svaim, pa
nee imati vremena da se via sa mnom, kae Takahai. Razumem te. Sve je u redu, nema
veze. ekau te.
Ali, u Japan u se vratiti tek za vie od pola godine.
sam prilino strpljiv. A i dobro umem da ubijam vreme. Ako moe, daj mi adresu u
Pekingu. Hou da ti piem.
mogu.
Ako ti budem pisao, hoe li mi odgovoriti?
Da, kae Mari.
kad se sledeeg leta vrati u Japan, izai emo na sastanak ili ve neto. Otii emo u
zooloki vrt, u botaniku batu ili u akvarijum, a posle toga na to politiki korektniji i to bolji
rolovani omlet.
Mari jo jednom pogleda u Takahaija. Kao da hoe u neto da se uveri, gleda mu pravo
u oi.
Ali, zbog ega se ti zanima za mene?
Hm, zbog ega li je to? To ni ja sad ne umem da objasnim. Ali, moda e u
meuvremenu, poto se nekoliko puta budemo videli i popriali, odjednom niotkud zasvirati
neka muzika Fransisa Laja na primer, i konkretni razlozi e se sami nanizati. ak e i sneg
moda lepo napadati.
Kad su stigli do stanice, Mari iz depa izvadi mali crveni notes, napie svoju adresu u
Pekingu, iscepa taj list i da ga Takahaiju. Takahai ga presavije na pola i stavi u svoj novanik.
Hvala. Pisau ti duga pisma, kae on.
Mari zastaje ispred aparata za kontrolu karata, razmiljajui o neemu. Dvoumi se da li
treba da izgovori to o emu razmilja ili ne.
Malopre sam se setila neeg u vezi s Eri, napokon se odluuje da kae. Toga se dugo
nisam setila, ali onda kad si me ti pozvao telefonom, sedela sam onako u stolici u hotelu i tad mi
je dolo. Iz ista mira. Mogu li sad ovako da ti ispriam?
Naravno.
Htela bih nekom da ispriam, dok se jo uvek jasno seam, kae Mari. Ako to ne
uradim, imam oseaj da e mi pojedinosti ispariti.
Takahai stavi ruku iza uha, u znak da je nauljio ui.
Mari zapoinje: U vreme kada sam jo ila u vrti, jednom smo Eri i ja ostale
zaglavljene u liftu u naoj zgradi. Mislim da je bio zemljotres. Lift se jako zatresao izmeu
spratova i zatim stao. Istog asa je nestalo svetla i nastao je potpuni mrak. Stvarno, potpuni mrak.
Ni prst pred okom se nije video. U liftu tad osim nas dve nije bilo nikog. Ja sam se ukoila od
panike. Kao da sam se pretvorila u kamen. Ni prst nisam mogla da pomerim. Nisam mogla da
diem, ni glas da pustim. Eri me je pozvala po imenu, ali nisam mogla da joj odgovorim. Glava
mi je bila prazna, kao da sam paralizovana. Erin glas sam ula kao da dopire iz neke rupe...
Mari na tren zatvori oi, priseajui se tame u svojoj glavi.
Zatim nastavlja: Ne seam se koliko je dugo potrajao taj mrak. ini mi se kao da je
trajao strano dugo, ali u stvari moda i nije toliko potrajalo. Nije problem u tome da li je trajao
tano pet ili dvadeset minuta. U svakom sluaju, sve to vreme, Eri me je vrsto grlila u tom
mraku. A to nije bio obian zagrljaj. Bio je toliko vrst, kao da su nam se tela stopila i pretvorila
u jedno. Ona ni na tren nije popustila. Kao da se nas dve vie nikad na ovom svetu ne bismo
srele, kad bismo se razdvojile.
Ne progovarajui nita, Takahai oslonjen na aparat za kontrolu karata eka nastavak
Marine prie. Mari iz depa jakne izvadi desnu ruku i neko vreme je posmatra. Podigne pogled i
nastavlja priu.
Naravno, mislim da se Eri veoma uplaila. Verovatno se prepala isto koliko i ja. Mora
da je poelela da vie ili da zaplae. Pa, bila je tek u drugom osnovne. Eri je, meutim, bila
staloena. Mogue je da je tad odluila da bude jaka. Zbog mene, odluila je da mora da bude
jaka jer je starija. Sve je u redu. Ne plai se. Ja sam tu, a i neko e brzo doi da nas izbavi,
ponavljala mi je u uho sve vreme. Veoma vrstim, mirnim glasom. Kao neka odrasla osoba. ak
mi je i pevala, mada se ne seam ta. Htela sam i ja da pevam s njom, ali nisam mogla. Ni glas
od straha nisam mogla da pustim. Eri je sama pevala za mene. Potpuno sam se predala njenom
zagrljaju. U tom mraku, nas dve smo postale jedno. Delile smo ak i otkucaje srca. A onda se
iznenada svetlo upalilo, lift se zatresao i pokrenuo.
Mari napravi malu pauzu. Tragom svog seanja pronalazi rei.
je bio poslednji put. To je... kako da kaem, trenutak kada sam uspela da joj se
najvie pribliim. Trenutak kada su nam se oseanja poklopila, kada smo postale jedno, bez
zadrke. Imam oseaj da smo se Eri i ja od tada sve vie udaljavale. Kad smo se razdvojile,
poele smo da ivimo u dva razliita sveta. Nikada se vie izmeu nas nije vratio taj, da kaem,
oseaj jedinstva ili nekakva snana veza, koju smo imale u toj tami u tom liftu. Ne znam ta je
polo naopako. U svakom sluaju, vie nije bilo povratka na staro.
Takahai isprui ruku i uhvati Marinu. Mari se malo iznenadi, ali ne izvue svoju iz
njegove. Takahai je dugo, neno i mirno dri za ruku. Tu malu, meku ruku.
U stvari mi se ne ide, kae Mari.
U Kinu?
Da.
Zato ti se ne ide?
Bojim se.
Normalno je da se boji. Ide potpuno sama, daleko, u nepoznato, kae Takahai.
Da.
Ali ti e biti dobro. Moe ti to. A ja te ovde ekam da se vrati.
Mari klimne glavom.
Takahai kae: Veom si lepa. Da li to zna?
Mari podigne glavu i pogleda u njega. Zatim izvue ruku iz njegove i ugura je u dep
jakne. Pogleda u svoja stopala. Proverava da li su joj se zaprljale ute patike.
Hvala. Ali sad bih kui.
Pisau ti pisma, kae Takahai. Ona kilometarska, kao iz klasinih romana.
,,Dobro, kae Mari.
Ona prolazi kroz vratanca aparata za kontrolu karata, hoda do poetka perona i nestaje u
unutranjosti ekspres voza koji stoji. Takahai je s lea prati pogledom. Ubrzo se zauje signal za
polazak voza, zatvaraju se vrata i voz izlazi iz stanice. Kad je voz nestao sa vidika, on uzima
futrolu sa zemlje, stavlja je na rame i zviduui kree ka stanici Japanske eleznice.
Malo-pomalo uveava se broj ljudi koji ulazi u stanicu.
06:40
18.
Soba Eri Asai.
Napolju, kroz prozor, sve je svetlije. Eri Asai spava u krevetu. I njen izraz lica i poza
potpuno su isti kao kad smo je prethodni put videli. Omotana je debelim pokrovom sna.
Mari ulazi u sobu. Tiho otvara vrata, da je ne opaze ukuani, ulazi unutra i tiho ih
zatvara. Tiina i sveina u sobi unose joj malo napetosti. Ona stane kod vrata i paljivo se osvrne
po sestrinoj sobi. Najpre da se uveri da je to ona ista soba kao i uvek. Temeljno ispituje da tu
nema kakve promene, da se u uglovima ne krije neto udno, neto nepoznato. Zatim dolazi do
kreveta i pogleda usnulo sestrino lice. Isprui ruku, meko dodirne njeno elo i tiho je poziva po
imenu. Ali, nema nikakvog odgovora. Kao i uvek. Mari privue stolicu na tokiima Erinom
uzglavlju i sedne. Nagne se i iz blizine briljivo ispituje sestrino lice. Kao da traga za znaenjem
neke ifre skrivene na njemu.
Prolazi pet minuta. Mari ustaje sa stolice, skida kapu Redsoksa, namesti svoju
razbaruenu kosu i skine runi sat. Zatim ih ostavi na sestrinom stolu. Skine jaknu sa kolskim
amblemom, pa jaknu s kapuljaom. Skine i kariranu flanelsku koulju koju je nosila ispod,
ostavi samo u beloj majici. Skine debele sportske arape i farmerke. Zatim se meko zavue u
sestrin krevet. Kad se zagrejala ispod prekrivaa, prebaci svoju tanku ruku preko tela svoje sestre
koja lei na leima. Blago prisloni obraz na sestrine grudi i ostane tako. Naulji ui ne bi li
razaznala svaki otkucaj sestrinog srca. Dok ih oslukuje, Marine oi se mirno sklapaju. Ubrzo iz
njenih zatvorenih oiju, bez ikakvog upozorenja, potee suza. Sasvim spontana, krupna suza.
Suza joj se slije niz obraz i skvasi sestrinu piamu. Zatim jo jedna poinje da joj klizi niz obraz.
Mari se pridigne u krevetu i vrhovima prstiju obrie suze s lica. Osea se kao da se o
neto - a ne zna tano ta - uasno ogreila. Ima oseaj da je ona sama uradila neto
nepopravljivo. Taj oseaj je obuzima strahovito iznenadno, bez shvatljivog razloga. Ali je dubok.
Suze joj i dalje teku. Svojim dlanovima, Mari prihvata suze koje se slivaju. Suze pale na njen
dlan tople su kao krv. U njima se jo sadri toplota njenog tela. Mogla sam da budem, na nekom
drugom mestu a ne na ovom, pomisli Mari. A i Eri je mogla da bude na nekom drugom mestu.
Mari se za svaki sluaj jo jednom osvrne i pogleda po sobi, pa zatim spusti pogled na
Erino lice. Njeno lepo, zaista lepo lice u snu. Toliko lepo da ovek poeli da ga tako smesti u
stakleni koveg. Sa njega se tek trenutno gubi svaki trag svesti. Negde se pritajila, skrila se. Pa
ipak, ona kao podzemna voda tee na nekom mestu izvan pogleda. Mari moe da uje njen neni
ubor. Ona naulji ui. To mesto nije daleko odavde. A taj tok mora da se negde spaja s tokom
moje svesti. Mari to osea. Jer, sestre smo.
Mari se pogne i kratko poljubi Erine usne. Podigne glavu i ponovo pogleda u sestrino
lice. U svom umu nagoni vreme da protie. Poljubi je jo jednom. Ovog puta due. Jo meke.
Kao da ljubi samu sebe, osea Mari. Mari i Eri - samo se jedan slog razlikuje. Ona se nasmei.
Zatim se s olakanjem sklupa da spava pored svoje sestre. Ne bi li joj se makar malo pribliila i
prenela joj toplotu svog tela. Pokuava da s njom razmeni znake ivota.
Eri, vrati se, apue ona u sestrino uho. Molim te, kae. Zatim zatvori oi i opusti se. im
je zatvorila oi, poput velikog mekog talasa sa puine, san je preplavi i obuzme. Suze su se
zaustavile.
Napolju se brzo razdanjuje. Ispod proreza sputene roletne na prozoru prodiru bletavi
zraci svetla. Dejstvo starog vremena se gubi i nestaje iza nas. Mnogo ljudi i dalje mrmlja stare
rei. No pod svetlou tog tek promoljenog, novog sunca, znaenje tih rei brzo se menja i
obnavlja. Makar i najvei deo tog novog znaenja bio prolazna stvar koja e potrajati tek dok
sunce ponovo ne zae, mi emo uz njega provoditi vreme i ii dalje.
U uglu sobe, televizijski ekran naas zasvetli. U katodnoj cevi kao da se pojavio izvor
svetlosti. Stie se utisak da se tu neto pokree. Blagi treptaj neega nalik na sliku. Da li se to
moda linija negde ponovo povezuje? Zaustavljamo dah i motrimo na tu promenu. Ve sledeeg
trena, meutim, na ekranu vie nema nieg. Tu je samo praznina.
Ono to smo mislili da smo videli, moda je samo optika varka. Moda je to bio samo
odsjaj svetlosti koja je prodrla kroz prozor i koja je usled neeg zatreperila na povrini stakla. U
sobi je za sada zavladala tiina. Ali, u poreenju s prethodnim vremenom, njena dubina i teina
sve su manje, sve vie uzmiu. Sada nam do uiju dopire cvrkut ptica. Da jo vie izotrimo sluh
moda bismo mogli da ujemo i zvuk bicikala koji prolaze ulicom, i razgovor ljudi i vremensku
prognozu na radiju. ak i tiho pucketanje hleba dok se pee. Raskona jutarnja svetlost besplatno
ispira svaki ugao ovog sveta. A dve mlade sestre, priljubljenih tela, pritajene spavaju u jednom
malom krevetu. Za to, osim nas, verovatno ne zna niko.
06:43
Unutranjost 7-ilevena. Prodava sa spiskom u ruci ui izmeu rafova i proverava
inventar. Svira neka japanska hip-hop muzika. Prodava je mlad. Isti onaj koji je malopre na kasi
Takahaiju naplatio raun. Smeokos i mrav. Umoran, izgleda, od none smene, nekoliko puta
jako zevne. Meajui se s muzikom, odnekud se uje zvonjava mobilnog telefona. On ustaje i
gleda oko sebe. Proviri u svaki prolaz izmeu rafova. Ne vidi nijednog kupca. U prodavnici,
osim njega, nema nikog. Meutim, mobilni telefon nastavlja uporno da zvoni. Ba udno. Nakon
to je pogledao na raznim mestima, konano ga pronalazi na polici vitrine sa mlenim
proizvodima. Ostavljeni mobilni telefon.
E pa, stvarno, ko li na ovakvom mestu zaboravlja mobilni? Sigurno neki ludak. On cokne
jezikom i zgaenog izraza lica uzme taj hladni aparat, pritisne dugme za preuzimanje poziva i
prisloni telefon na uho.
,,Halo, kae on.
Moda misli da si umakao, saoptava mukarac bezbojnim glasom.
,,Halo!, zagrmi prodavac.
Ali da zna, ne moe da pobegne. Kuda god da ode, nee pobei. Usledi kratka,
znaajna tiina, i veza se prekida.
06:50
Pretvaramo se u jednu istu taku gledanja. Nalazimo se iznad grada. Pred oima nam je
panorama dinovskog grada koji se budi. Raznobojno ofarbani vozovi kreu se svaki na svoju
stranu, prevozei mnogo ljudi s jednog mesta na drugo. A svaki od tih ljudi koji se u njima voze,
iako razliitog lika i razliitog mentalnog sklopa, deo je jedne bezimene grupe. Pripada jednoj
masi, ali je istovremeno samo jedna njena komponenta. Veto i efikasno se sluei tim
dvojstvom, ljudi precizno obavljaju jutarnje rituale. Peru zube, briju se, biraju kravatu, stavljaju
ru na usne. Pogledaju vesti na televiziji, razmene koju re sa ukuanima, dorukuju, obavljaju
nudu.
Sa izlaskom sunca, vrane u jatima pristiu u grad u potrazi za hranom. Njihova sjajna
crna krila blete pod suncem. Dvojnost vranama ne predstavlja toliki problem kao ljudima. Za
njih je od najvee vanosti da obezbede hranu koja je neophodna za odranje pojedinanog
organizma. Kamioni za odnoenje smea jo nisu prikupili sve ubre. Jer, ovo je dinovski grad
koji proizvodi ogromne koliine smea. Grakui iz sveg glasa, u svim delovima grada vrane se
zaleu poput bombardera u briuem letu.
Novo sunce razliva novu svetlost po gradu. Stakla na neboderima zaslepljujue blete. Na
nebu nema oblaka. U ovom asu, nema im ni traga. Samo du horizonta plovi izmaglica od
smoga. Meseev srp se pretvorio u utljivu stenu, poput davno izgubljene poruke, vidljive na
zapadnom nebu. Reportani helikopter plee na nebu kao neka nervozna muica, prenosei
svojoj stanici sliku stanja u saobraaju. Pred naplatnom rampom na autoputu glavnog grada ve
nastaje zakrenje vozila koja pokuavaju da uu u grad. Veina ulica izmeu zgrada jo uvek je
u prohladnoj senci. Veina netaknutih tragova koji podseaju na proteklu no i dalje je tu.
06:52
Naa taka gledanja udaljava se od neba iznad centra grada i premeta u taku iznad
mirnog naselja u predgrau. Pod nama je niz dvospratnih kua s dvoritima. Gledana odozgo,
svaka kua izgleda gotovo isto. Sve porodice gotovo isto zarauju, i gotovo su iste strukture.
Novi tamnoplavi volvo ponosno bleti pod jutarnjim suncem. Na travnjaku je postavljena mrea
za vebanje golfa. Tek dostavljene jutarnje novine. Ljudi koji etaju velike pse. Zvuci
pripremanja obeda koji dopiru kroz prozore kuhinja. Glasovi ljudi koji se dozivaju. I ovde
zapoinje potpuno novi dan. Moda taj dan nee biti bolji nego prethodni, a moda e to biti i
jedan upeatljiv dan, koji e u pamenju ostati po mnogo emu. No bilo kako bilo, za svakoga od
njih to je u ovom asu novi, neispisan list.
Odabravi jednu kuu meu svim tim kuama koje isto izgledaju, sputamo se pravo ka
njoj. Prolazimo kroz staklo prozora na spratu, sa sputenim krem roletnama, i beumno ulazimo
u sobu Eri Asai.
Tela priljubljenog uz sestrino, Mari u krevetu spava. uje se njeno tiho disanje u snu.
Koliko mi moemo da vidimo, njen san deluje spokojno. Da li zato to joj se telo zagrejalo, tek,
obrazi su joj rumeniji nego ranije. ike joj padaju na oi. Da li sanja, ili je to samo ostatak
njenih seanja - na usnama joj se vidi traak osmeha. Mari je prebrodila duge mrane sate,
razmenila mnogo rei sa nonim prolaznicima koje je srela i konano se vratila na svoje mesto.
Oko nje, barem u ovom asu, nema niega to joj preti. Ona ima devetnaest godina, i tite je
zidovi oko nje i krov nad njenom glavom. uvaju je i travnata dvorita, i sigurnosni alarmi, i
ispolirani porodini automobili i pametni veliki psi koji etaju susedstvom. Zraci jutarnjeg sunca
koji se probijaju kroz prozor neno je grle i greju. Na Erinoj crnoj kosi rasutoj na jastuku poiva
Marina leva ruka, blago savijenih prstiju sasvim prirodno, meko rairenih.
Kod same Eri, u njenoj pozi i u njenom izrazu lica, promenu i dalje ne vidimo. ini se da
uopte ne opaa da je njena mlaa sestra dola i zavukla se u njen krevet, i da do nje spava.
Ubrzo Erine malene usne, kao da reaguju na neto, naprave, meutim, siuan pokret.
Jedan brz, trenutni drhtaj, u desetini sekunde. Ali taj pokret nije izmakao otrom oku, istoj taki
gledanja u koju smo se pretvorili. Jasno vidimo taj kratkotrajni signal miia. Taj drhtaj moda je
tek nagovetaj nekog pokreta koji treba da usledi. Ili je moda skromni vesnik nagovetaja tog
pokreta. Ipak, ma ta on bio, kroz uzan procep svesti, nekakav znak dopire do ove strane. Takav
utisak nesumnjivo stiemo.
Neometeni drugim naumom, mi paljivo, kriom motrimo na taj vesnik dok se polako iri
na novom jutarnjem svetlu. Zora tek to je zarudila. Dok ne padne sledea no, ima jo vremena.