Ernesto SABATO

Pojedinac i Univerzum



Argentinski pisac Ernesto Sabato se rodio 1911. godine.
Studirao je matematiku, fiziku i filozofiju, radio na
istraivanju zraenja atoma u Laboratoriji Kiri, a zatim u
SAD. Bavljenje naukom napustio je oko 1945. godine, i od
tada se iskljuivo posvetio knjievnosti. T godine objavio
je prvu zbirku eseja, Pojedinac i Univerzum, za kojom su
usledile, izmeu ostalih, Ljudi i zupanici, Krivoverja,
Pisac i njegove aveti, Apologije i odbacivanja... Na
srpski su prevedena sva tri romana koja je napisao: Tunel,
O junacima i gorobovima i Abadon, aneo unitenja,
kao i njegove knjige memoara, Pre kraja i Otpor.
Poslednjih decenija bavi se i slikarstvom, i ak je 1989.
godine imao izlobu svojih slika u Parizu.
Sredinje linije Sabatove misli izloene u esejima su
raznorodne: vizija Univerzuma poev od traganja za
sopstvenim Ja (Univerzum o kojem se ovde govori jeste
moj privatni Univerzum pa, utoliko, nepotpun,
protivrean i usavrljiv), krah zapadne civilizacije, kriza
civilizacije zasnovane na razumu i maini (autor se ovde
vraa na renesansu kako bi objasnio krizu umetnosti i
knjievnosti u savremenom svetu i pokazuje se kao veliki
poznavalac istorije i kulture Zapada), ogledi o paklu i
snovima, mukarcu i eni, ivotu, oveku, nauci,
knjievnosti. Sabatovi eseji predstavljaju pokuaje da se
u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo
bavljenje i naukom, i knjievnou, i slikarstvom, pa i
filozofijom, primoravaju ga i sam e u jednom eseju doi
do slinog zakijuka da se u svakoj od tih oblasti tek
navla okua, jer bi inae svaki produbljen, a uspean
pokuaj u svim tim pravcima bio osuen na nemogunost
komunikacije.
Sabatovi eseji su autorov pokuaj da doe do saznanja
o nekoj istini, a sasvim retko predstavljaju ogledanje u
tekstu s namerom da pisac tu odrazi sopstveni lik: Lina
iskustva, upravo zato to su lina, za mene imaju
ogromnu, neizmernu vanost, ali za druge nemaju
dokaznu vrednost, dok izvanredni dogaaji koji
prevazilaze sasvim privatno iskustvo imaju veu mo
ubeivanja, pa ak i snagu dokaza. Kada je, naprotiv,


roman u pitanju, Sabato smatra sasvim umesnim da govori
i o linom iskustvu: Eseji se piu glavom. pozivajui se
samo na logiku misao; oni su izraz dnevnog ivota pisca.
Romani se piu pre svega zahvaljujui magijskoj misli,
onoj koja vlada u najveoj dubini nesvesnog, u onome to
je Paskal zvao les raisons du coeur, razlozi srca,
Aleksandra Mani


Ernesto SABATO
Pojedinac i Univerzum
Izabrani eseji
Izabrala i prevela sa panskog
Aleksandra Mani
2005


Ernesto Sabato Pojedinac i Univerzum
Drugo dopunjeno izdanje
Izvornici: Ernesto Sabato
Uno el Universo, 1945, 1981, 1982
El escritor sus fantasmas, 1963, 1979, 1981
Hombres engranajes. Heterodoxia, 1967
Apologtas rechazos, 1979, 1981
Paginas de Ernesto Sabato seleccionadas por el autor, 1983
Oprema Mile Grozdani
Izdavai Branko Kuki i Umetniko drutvo Gradac, aak
Beograd
tampa tamparija Zuhra Beograd, Vitanovaka 15
Tira 500


Pojedinac i Univerzum


Apeiron
Govore nam kako je ovaj nesavreni Univerzum u
kojem ivimo sainjen od jedne jedine supstance koja se
neprestano preobraava, primajui na sebe privremeno
oblike drvea, kriminalaca i planina. Poput nezadovoljnog
umetnika koji stalno unitava svoje delo, ovaj proces se
trudi da podrazava nekom Fantastinom Univerzumu, gde
kretanje ne postoji, Univerzumu u kojem se nalazi Drvo,
ivotinja, Pravda, Sokrat i Trougao. Svi su ti predmeti
nepromenljivi, nekvarljivi, jer vreme kroz njih ne prolazi,
vreme koje sve kvari i sve preobraava, vreme koje moda
jeste kvarenje i preobraavanje.
Na taj nain su stvari, smrti, ljubavi svakodnevnog
univerzuma kao neke neotesane aproksimacije tih
Fantastinih Predmeta. I makar ih nikada nismo videli,
verujemo da negde postoje. Verujemo, na primer, u
venost neega to zovemo Drvo, to predstavlja
nepromenljivu, kristalizovanu ideju kojoj se pristupa
stidljivo, obzirno, izlaui se opasnostima, toj gomili
univerzalnih estica koje su prethodno bile so, planina i
voda. To krhko bie se koleba i umire pre nego to
dostigne ono idealno stanje, jer izgleda kao da je priroda
neprijateljica istih i nekvarljivih stvari. I tako se kamen
pretvara u drvo, vodonik u kiseonik, Platon u Aristotela,
ljubav u mrnju, kriminalac u sveca.


irenje univerzuma
Ideja o univerzumu koji se iri zaela se u raspravi
holandskog astronoma V de Zitera
1
, objavljenoj 1917, koji,
dovodei do kraja Ajntajnovu teoriju izvlai sledei
zakljuak: vreme ne tee istom brzinom na svakom mestu;
kada se posmatra sa zemlje, zaostaje sve vie i vie, dok ne
doe u oblasti u kojima se potpuno zaustavlja. U tim
dalekim predelima svemira stvari se ne dogaaju one
jesu. De Ziterovi zakljuci izgledali su previe fantastini a
da bi odgovarali stvarnosti (kao da stvarnost ima obavezu
da bude dosadna). Postojao je, meutim, nain da se
teorija proveri: ako vreme protie sporije, klatno na satu
morae sporije da se klati; nema mogunosti da se
asovnici sa klatnom postave od Zemlje pa sve do granica
naeg univerzuma, ali nema ni potrebe: atomi koje sadri
svaka zvezda osciluju kao asovnici i boja svetlosti koju
isijavaju jeste izraz te brzine, kao to ton muzike note
predstavlja izraz frekvencije kojom vibrira ica. I kao to
nota postaje nia to je broj vibracija ice u sekundi manji,
boja svetlosti sve se vie pribliava crvenom.
Ako je istina da u oblastima koje naseljavaju daleke
magline vreme protie sporije, svetlost koja nam otuda
dolazi mora se blago crveneti, Astronomi Slifer
2
i
Hjumeson fotografisali su spektre tih maglina: fotografije
su otkrile da je svetlost crvenkastija nego u normalnim
uslovima. Dve stotine maglina ispitanih u opservatorijama
Monte Vilson i Flagstaf potvrdile su predvianje
holandskog astronoma.
Ali, postojala je odreena varijacija: crvenilo je moglo
biti izazvano brzim povlaenjem maglina, kao to zviduk
lokomotive postaje dublji to se vie udaljava. Naspram
hipoteze o zaustavljanju vremena pojavila se hipoteza o

1
Vilem de Ziter, 1872-1934, holandski astronom. naroito poznat po svom
modelu praznog univerzuma, to jest univerzuma ija je gustina nula. Prvi
je formulisao teoriju o irenju vasione, - Prim. prev.
2
Vesto Merlin Slifer, 1875-1969, ameriki astronom koji je primenio
spektografiju na prouavanje planeta i maglina i prvi utvrdio radijalnu
brzinu galaksija (1912-1914). - Prim. prev.


optem irenju univerzuma, hipoteza o rasprskavanju
kosmikog mehura. Tu ideju je predloio Fridman 1922.
godine, razvio je 1927. opat Lemetr
3
, a Edington
4
doveo do
najudnijih posledica poev od 1930. O njoj sam Edington
kae: Sadri naizgled tako neverovatne elemente da se
oseam bezmalo uvreen ako neko u nju veruje osim
mene samog. Imao je malo razloga da se vrea.
Ova tajna ima klju konstantu lambda. Prvi
Ajntajnov zakon gravitacije tvrdi da je tenzor G nula
(G=0), i ta formula, kako kae Edington, ima kao zaslugu
to to je kratka, kad ve nije jasna. Ta formula se suoavala
sa tekoama na beskonanim rastojanjima, ali uvek
postoji nain da se tekoe sa beskonanou ree
ukidanjem beskonanosti. Godinu dana kasnije, Ajntajn
je donekle modifikovao svoju jednainu tako da se prostor
zatvara na velikim rastojanjima i ima konanu dimenziju;
modifikovana formula je bila G=lambda g, gde se po prvi
put pojavljuje tajanstvena konstanta lambda.
Ajntajn je tu konstantu izneo bojaljivo, gotovo
nepoverljivo. Ali H.Vajl
5
ju je stavio u prvi plan u svojoj
teoriji o polju. Ipak teorija relativiteta sama po sebi
pokazala se nesposobna da izrauna vrednost lambda.
Tada se pojavljuje Edington sa jednom
revolucionarnom teorijom. Voen idejom da se re irenje
odnosi na neto sutinski relativno, ustremio se na
zagonetku sa nove take gledita. Kada kaemo da se
univerzum iri, elimo da kaemo da se poveava u
odnosu na neto konstantne veliine, na primer, u odnosu
na pariski metar. Ta vrsta iskaza ima relativnu vrednost:

3
Monsinjor or Anri Lemetr, 1894-1966, belgijski astrofiziar koji je
razvio teoriju o irenju univerzuma u okviru teorije relativiteta. 1931.
formulisao je hipotezu o tzv. prvobitnom atomu, prema kojoj je itava
materija univerzuma u poetku bila koncentrisana u veoma maloj
zapremini, a poela je da se iri posle jedne ogromne eksplozije. Prim.
prev.
4
Ser Artur Stenli Edingtnon, 1882-1944, britanski astronom i fiziar.
Autor temeljnih radova o nastanku i razvoju zvezda i kosmolokih
teorija. U isto vreme kada i or Lemetr, predloio je da se naginjanje
spektra galaksija prema crvenom tumai kao Doplerov efekat irenja
univerzuma. - Prim. prev.
5
Herman Vajl, 1885-1955, nemaki matematiar iji se brojni radovi pre
svega odnose na teoriju relativiteta. - Prim. prev.


Guliver je div kada doe u Liliput, a pretvara se u patuljka
kada ode u Brondingnag.
Moemo rei da se univerzum iri u odnosu na nau
planetu i na naa tela; ali takoe moemo tvrditi da
univerzum ima konstantnu veliinu i da se naa tela brzo
smanjuju. Neko bie kosmikih dimenzija bi tokom
miliona godina videlo kako se postepeno skuplja na mali
planetarni sistem; Zemlja bi opisivala sve manju i manju
putanju, nae godine postajale bi krae, ovekov ivot
postao bi kratkotrajniji: Prolazimo pozornicom ivota kao
glumci u drami koja zabavlja kosmikog gledaoca. Kako se
scene odvijaju, on primeuje da glumci postaju manji, a
radnja bra. Kada se podigne zavesa u poslednjem inu,
patuljasti gliumci se kreu po pozornici fantastinom
brzinom. Postaju sve manji i manji i kreu se sve bre i
bre. Poslednji magloviti mikroskopski trag munjevitog
pomeranja. A zatim nita.
U skladu sa tim relativnim znaenjem rei irenje,
Edington je pomislio kako je nemogue govoriti o irenju
ako se ne utvrdi neki konstantni uzor. Taj uzor je, svakako,
atom. Tako se igra odvijala izmeu dve krajnosti:
univerzuma i atoma. irenje univerzuma i skupljanje
atoma bili su ekvivalentni izrazi.
Ali, irenjem univerzuma je upravljala konstanta
lambda, a ta konstanta je bila okruena tajnom i strahom.
Odakle njena tajna? Zakljuak je bio jasan: ona je morala
poticati iz atoma, jer to je elemenat koji je bio zaboravljen.
Edington je pomislio da bi na neki nain moralo biti
mogue objasniti pojavu konstante, pa ak i izraunati
njenu vrednost spajajui obe teorije: Ajntajnovu, koja se
odnosila na univerzum, i kvantnu, koja se odnosila na
atom. (Videti. Relativity Thr of Protons and Electrons
6
,
Kembrid, 1936.)
Godinama je Edington pokuavao da razotkrije tajnu
konstante. Bilo je mnogo drugih u svetu fizike, asnih i
priznatih; mislilo se da njih sedam upravlja strukturom i
ritmom kosmosa, kao nekom heptatonskom simfonijom:

6
Teorija relativiteta protona i elektrona engl. Prim. prev.


naboj elektrona, masa elektrona, masa protona, Plankova
konstanta, brzina svetlosti, konstanta univerzalne
gravitacije, konstanta lambda.
Problem je bio: koliko ih je zaista osnovnih? Da nema
tajnih i nepoznatih veza izmeu nekih od njih? Napredak
nauke omoguavala su uzastopna spajanja, a ta spajanja se
u krajnjoj liniji sastoje u otkrivanju tih tajnih identinosti.
U New Pathways of Science
7
, Edington se opredelio da
od sedam konstanti ima tri koje treba eliminisati, jer se
zasnivaju na proizvoljnom izboru uzora za duinu, vreme i
masu. Ostaju etiri koje izgledaju temeljne, a meu njima
lambda, klju... Uklapanje relativnosti i kvanta podstie ga
da ode jo korak dalje: zakljuuje da etiri konstante
predstavljaju varijacije jedne jedine; proraunava je i
pronalazi da je rezultat u skladu sa podacima dobijenim
od spektara maglina u povlaenju.
Jedna jedina konstanta upravljala je kosmosom: lambda
je bila tajni broj uz pomo kojeg je Veliki Arhitekta
sagradio Hram, Lambda je bila most izmeu Univerzuma i
atoma. Moda je taj most koji se nazirao kroz mnoge
godine razmiljanja i prorauna bio nestvaran, izmiljen;
moda je, kao zmajevi i grifoni, tek pripadao udovinom
muzeju muzeja Meinong: ak i tako, vredan je zbog svoje
retke lepote.
Ali Edington jo uvek nije napravio najodvaniji korak.
Nekim udom, ostao je na terenu fizike. Tano je da je
zakone i konstante Univerzuma dobijao matematikim
igrama, poavi od jednog jedinog broja; ali taj broj je jo
predstavljao poruku koja je dolazila iz spoljanjeg sveta, iz
prostranog podruja koje se nalazi izvan subjekta. Lambda
je jo uvek znaila podatak i fizika je bila, uprkos svemu, a
posteriori nauka. Edingtonu je bilo potrebno da mu
astronomi i fiziari daju taj broj koji je dobijen uz pomo
teleskopa i vage, da bi potom gradio fiziku. Ali bliilo se
ono najgore: Edington e pokuati da dokae kako taj broj
moe biti izraunat ako se okrenu lea prirodi i
prouavaju oblici naeg znanja. (Videti The Philosophy of

7
Nove staze nauke engl. Prim. prev.


Phisical Science...
8
)
Pretpostavimo da neki ihtiolog hoe da prouava
morske ribe. U tu svrhu, baca svoju mreu u vodu i vadi
odreenu koliinu razliitih riba; ponavlja taj postupak
mnogo puta, pregleda svoj ulov, klasifikuje ga; postupajui
na nain uobiajen u nauci, uoptava svoje rezultate u
obliku zakona:
1) Nema ribe koja je manje od pet santimetara dugaka.
2) Sve ribe imaju krge.
Te dve tvrdnje su ispravne kada je u pitanju njegov
ulov, pa e pretpostaviti da e i dalje biti tako kad god
bude ponovio postupak. Kraljevstvo riba je fiziki svet,
ihtiolog je ovek od nauke, mrea je orue saznanja.
Dva posmatraa gledaju ribolovca ne govorei nita,
sve dok ne formulie svoje zakone. Tada neko stavlja
sledeu primedbu:
Vi tvrdite u svom prvom zakonu da nema riba koje su
krae od pet santimetara. Mislim da je taj zakljuak puka
posledica mree koju upotrebljavate za ribolov; gustina
mree nije kadra da zadri krae ribe, ali vi po tome ne
moete zakljuiti da ne postoje krae ribe.
Ihtiolog je sasluao ovaj iskaz sa prezirom, jer pripada
novoj vrsti ljudi od nauke: smatra da se nauka mora baviti
samo onime to se moe posmatrati. Odgovara:
Bilo ta to nije ulovljivo mojom mreom nalazi se
ipso facto izvan ihtiolokog saznanja i ne zanima me.
Drugim reima: zovem ribom ono to moe da ulovi moja
mrea, i nema sumnje da toj vrsti bia sasvim dobro lei
moj prvi zakon. Ribe koje vi pominjete jesu metafizike
ribe. Nisu u mojoj nadlenosti.
Do tog trenutka, fiziar iz laboratorije nee videti u
Edingtonovim izjavama razlog za uznemirenje. Naprotiv,
sa naklonou e gledati na njegovo miljenje da nauka
mora biti zasnovana samo na upotrebi entiteta koji se
mogu posmatrati. Ali od toga trenutka e imati izvanredne
razloge da se naljuti, jer na scenu stupa drugi posmatra:
uo sam va razgovor sa drugim posmatraem i

8
Filozofija fizike nauke - engl. - Prim. prev.


hitam da vam iskaem svoje simpatije. Mislim da je zaista
bespotrebno raspravljati o neulovljivim ribama, naroito
ako je re o ihtiologiji, a ne o metafizici. Dakle, vi
utvrujete svoje zakone posredstvom tradicionalnog
metoda ispitivanja ulova. Mogu li vam predloiti efikasniji
metod?
Nemam nita protiv, premda sumnjam da takav
postoji odgovara ihtiolog nepoverljivo.
Zar vam se ne ini da ste mogli da utvrdite prvi zakon
jednostavno ispitujui mreu? Zar niste primetili da otvor
ima tano pet santimetara?
Zbilja, tako je.
Pod tim uslovima, moete a priori i jednom za svagda
tvrditi kako nikada nee biti riba koje imaju manje od pet
santimetara. Drugi zakon moe i da vam omane; u nekim
drugim vodama moda ete uloviti ribe bez krga; ali prvi
koji ste dobili ispitivanjem mree nikada vas nee
izneveriti: nuan je i univerzalan, to je zakon par
excellence. Zakon krga je tek empirijska generalizacija i
on vas izlae opasnosti od razoarenja; iskreno govorei,
to je prilino neprijatan zakon i bie dobro da vidimo
moe li biti zamenjen nekim drugaijim zakonom prvog
tipa.
Prvi posmatra je metafiziar koji prezire fiziku zbog
njenih ogranienja; drugi je epistemolog koji veruje da
moe pomoi fizici zbog njenih ogranienja. Tradicionaini
metod sistematinog ispitivanja podataka dobijenih
posmatranjem nije jedini put da se doe do zakona fizike
nauke; bar neki se mogu dobiti prouavanjem ulnog i
intelektualnog aparata korienog pri posmatranju.
Fiziari su odluno odbacili svaku nameru da dou do
a priori saznanja. Meutim, u izvesnom smislu smatra
Edington dva velika koraka napred savremene fizike bili
su proizvod epistemoloke analize: tim postupkom je
Ajntajn dokazao nemogunost apsolutnog kretanja, a
Hajzenberg
9
doao do svog principa neodreenosti.

9
Verner Hajzenberg, 1901-1976, nemacki fiziar koji je godine 1927.
postavio princip neodreenosti prema kojem nije mogue sa
apsolutnom tanou istovremeno utvrditi mesto i impuls, na primer,


Moe da iznenadi ideja da nepostojanje apsolutnih
kretanja ili bilo koje drugo svojstvo fizikog sveta moe
biti otkriveno ako se okrenu lea spoljanjem svetu i
ispituje struktura subjekta. Ali ne sme se zaboraviti da za
Edingtona fiziki svet nije spoljanji svet, nego pojavni
svet; za njega je ovaj svet delimino objektivan a delimino
subjektivan, pa mi moemo saznati samo ono to je u
njemu subjektivno. ovek polako pronalazi one elemente
koje je sam stavio u prirodu: Vekovima je tragao za
tajanstvenim tragovima koje je neko ostavio u pesku, dok
nije shvatio da su ti tragovi njegovi sopstveni,
U svom poslednjem delu, Edington pokuava da
dokae da zakoni relativiteta i kvantova to jest, itava
fizika jesu izraz tih tragova transcendentalnog subjekta.
Prvobitni oblici miljenja (kategorije?) koji vladaju
itavom fizikom bili bi:
1. Oblik, koji navodi na posmatranje saznanja steenog
kroz ulno iskustvo kao opis univerzuma.
2. Pojam analize, koji univerzum predstavlja kao
koegzistenciju izvesnog broja delova.
3. Pojam atoma, koji zahteva takav sistem analize gde
e osnovni inioci biti identine strukturne jedinice.
Varijacije nastaju zbog strukture, a ne zbog njihovih
elemenata.
4. Pojam odranja (modifikovani oblik pojma
supstance).
5. Pojam samodovoljnosti delova (izveden, navodno, iz
pojma postojanja).
To su svojstva peata koji ovek ostavlja na prirodi, a
potom ga tokom vekova iznova pronalazi u obliku
zakona i konstanti u dugom i monumentalnom
ispitivanju zvezda i atoma. Opremljeni teleskopima,
vagama, termometrima, asovnicima, fiziari su pretresli
Univerzum u svim pravcima, utvrdili njegove granice,
izmerili konstante koje predstavljaju njegove ugaone
kamenove; posmatranje maglina otkrilo je irenje
Univerzuma ili zaustavljanje vremena; izraunajte ukupni

jednog elektrona. Bavio se filozofskim problemima fizike. - Prim. prev.


prenik tog kosmikog mehura i mase koja je zatvorena u
njemu; izraunat je ukupni broj estica.
I kada je sve to uraeno, Edington je ustvrdio kako su
sva ta istraivanja bila povrna; ovek koji je reflektorom
ispitivao daleke galaksije u stvari je izuavao sopstveni
duh.
Univerzalne konstante potiu po Edingtonovom
miljenju od konstante lambda, ili, to je isto, od
kosmikog broja N (ukupnog broja estica sadranih u
univerzumu). Veruje da se taj broj moe izraunati samo
uz pomo mehanizma oblika miljenja. Teorijski proraun
tog N zavisi od injenice da jedna mera ukljuuje etiri
entiteta i tako se vezuje za simbol etvorostrukog
postojanja, Iz toga zakljuuje da kosmiki broj mora biti
2.136.2
256
. To je broj protona i elektrona koji sainjavaju
fiziki univerzum. Kosmiki broj je, dakle, uveo ovek:
vidimo univerzum kao da je sastavljen od N estica, kao
to vidimo ipartano nebo ako gledamo kroz mreu od
ice. A za to partanje i za taj broj odgovoran nije izumitelj
talasne, to jest kvantne mehanike; a nije ni onaj koji je
napravio elektrone. Odgovoran je skup oblika miljenja:
ovek koji je prvi izmerio neto izazvao je proces koji se
morao zavriti kosmikim brojem.
Lako crvenilo na maglinama koje se nalaze s one strane
naih oblasti svemira bilo je znak kosmikog broja. Ali za
epistemologa, posmatraa nad posmatraima, njegova
tana vrednost podrazumevala se pri prvom pogledu na
eksperimentalnog fiziara:
Opet podigih oi svoje i vidjeh, i gle,
ovjek, i u ruci mu ue mjerako.
(Zaharija, 2. 1)


Slava
Ponekad se slava duguje nekoj istorijskoj reenici. Od
svih apokrifnih stvari, najapokrifnije su, moda, istorijske
reenice. Sudei po prirodi ljudske istorije, bezmalo uvek
su izgovarane za vreme neke bitke, ili u eliji za muenje,
ili pri umiranju na giljotini. U takvim trenucima, niko ko
nije neizleivo piskaralo ne izgovara reenice koje mogu
postati slavne po svom knjievnom stilu; a istorijske
reenice su ba uglancane i razraene. Nema sumnje da ih
vredno izmilja potonja budunost kao i mnoge druge
istorijske stvari.


Heliocentrizam
Ideja heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas
mogao zauditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika.
Ima dva razloga koja objanjavaju tu pojavu. Najpre, ona
omalovaava veito buni antropocentrizam:
O God, I could be bounded in a nutshell
And count myself a king of infinite space.
10

Od Mojsija ljudi ne ele da se odreknu svojih
kosmikih povlastica i zamiljaju da je Stvaranje nekako
uprilieno ba radi njih lino. Bernarden de Sen-Pjer je
smatrao da dinja ima krike radi lake porodine upotrebe.
Bilo je neizbeno da se Kopernikovo uenje sudari sa tim
teolokim i gastronomskim predrasudama. Ve je Aristarh
sa Samosa bio optuen za bezbonitvo iz istog razloga, a
straljivi Pitagora vodio dvostruko raunovodstvo
geocentrino za iroku publiku i heliocentrino za svoju
lou, kao oni poslastiari koji ne jedu ono to prodaju.
Druga je prepreka bila, kao i obino, cenjeni i veito od
strane staraca preporuivani zdravi razum. Ta je ustanova
proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva,
to je ne spreava u nameri da bude proroka, sa
nepogreivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je
sledei: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda
vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se, i,
usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi Zemlja
kruila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama
puta veom, to ne moe biti tano, jer se nijednom starcu
ne vrti u glavi niti se iko ali.
Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika.
Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji
je svojim ogromnim policijskim autoritetom spreio bilo
kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. openhauer i
Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao optu

10
Hamlet: O, Boe! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/ i
smatrati se kraljem beskrajnog prostora. - Viljem ekspir, Hamlet, drugi
in, druga pojava; u prevodu dr Svetislava Stefanovia. - Prim. prev.


nevolju tokom dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznosei
tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu
protivrenost: samo veliki um moe prirediti veliku
nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio
kadar da dve hiljade godina spreava dolazak nove fizike.
Geniji pokreu velike napretke u ljudskoj misli; ali kad im
se desi da budu u zabludi, kadri su da je koe tokom
vekova.


Duhovna lenost
Obian ovek tei da ouva svoje ideje i konvencije. Ali
najgori konzervativizam jeste onaj koji stvara
pobedonosna revolucija: konzervativizam koji joj prethodi
je neodluan, proaran pukotinama, pomirljiv; ne veruje u
nove ideje, ali ni u stare nema previe poverenja. Naprotiv,
kada neka revolucija pobedi, uspostavlja se nov i krut
sistem konvencija koji je veoma opasno dovoditi u pitanje;
u politikim revolucijama, odvajanje od pravoverja se
plaa ivotom ili slobodom; u revolucijama u misli, plaa
se podsmehom ili optubama za ludilo.
ovek je privren pobedniku. Zato, kada se priprema
neki revolucionarni pokret, ili kada propadne, njegovi ljudi
su razbojnici (kada je u pitanju politika) ili ludaci (kada je
u pitanju misao). Ali ako pobedi, onda su to pretee i
geniji. Nad istim ovekom bi tako mogao visiti natpis
okaen preko mosta, koji jednog trenutka glasi patriota,
a drugog razbojnik, ve u zavisnosti od toga da li bi ga
preao pre ili posie revolucionarne kolone.
Simptomatino je videti kako se vladaju slabi ljudi to
e rei, veina prilikom velikih potresa. Kada je Robert
Majer
11
predstavio svoje ideje o ouvanju energije, profesor
Pogendorf
12
, slavni filistejac, nije hteo da objavi njegovu
raspravu, jer je smatrao da taj ovek nije upoznat sa ta ja
znam kojom fizikom formulom, a pri tom je i lud. Takvo
zvanino odbacivanje je opasno svuda, ali je u Nemakoj
bilo ubistveno: Majer je bio zatvoren u ludnicu, gde je
pokuao da se ubije. Kada je lord Kelvin sa drugim
engleskim fiziarima vratio ugled idejama nemakog
lekara, naelo se konano pretvorilo u jedan od stubova
moderne nauke, ali i u novi feti. Svakako, nii duhom su
od tada postali najei branitelji koji se podsmevaju

11
Julius Robert fon Majer, 1814-1878, nemaki fiziar i lekar, utvrdio je
ekvivalenciju izmeu toplote i mehanikog rada, a 1842. izraunao
mehaniki ekvivalent kalorije. - Prim. prev.
12
Johan Kristijan Pogendorf, 1796-1877, nemaki fiziar, izmislio je nain
optikog merenja malih rotacija. - Prim. prev.


novim Majerima, kad se tu i tamo pojave.
ovek je konzervativan. Ali kada takva tenja oslabi,
revolucije se pobrinu da je obnove.


Izum i otkrie
Moglo bi se rei da su, kada je izmiljen ah,
potencijalno bile date sve partije: kroz vekove, igrai e
otkrivati unapred postojee partije, kao u nekoj praumi.
Ali ako krenemo jo korak nazad, moglo bi se rei da
ovek nije izmislio ah, nego da ga je otkrio. Uzevi
Univerzum kao datost, sva ovekova ostvarenja i izumi bili
bi, kao i partije u tom Velikom ahu, otkria u nekoj
Velikoj Praumi.
Ali ako odemo jo jedan korak unazad, moglo bi se rei
da moda Univerzum i nije bio stvoren nego otkriven u
nekoj Praumi Moguih Svetova, praumi sloenoj,
mranoj, uzvienoj, u koju se samo Bog usuuje da zae.


Jezik
Jezik poinje kao obino mumlanje kojim se
oznaavaju sve stvari; zatim postaje raznovrsniji i
specijalizuje se; taj proces se zove obogaivanje, i podstiu
ga jeziki oci i profesori.
Ali kada se dostigne stotinu ili dvesta hiljada rei,
ispostavi se da ideal predstavlja izraavanje uz pomo
svega deset ili dvadeset. Jezik filozofa, zaista, veoma je
ogranien: objekat, subjekat, materija, uzrok, prostor,
vreme, cilj i jo po neka. Ako ga mnogo pritisnu, snalazi se
i sa jednom jedinom reju, kao to je apeiron ili supstanca.
Verovatno je ideal mnogih filozofa da na kraju svi
zavrimo u jednom jedinom monistikom mumlanju.


Metafora
Metafore su delotvorne u meri u kojoj se udaljavaju od
predmeta na koji se odnose. Najblia mu je ne-metafora,
prosta reprodukcija predmeta: Ptica je kao ptica jeste,
svakako, savreno ispravna propozicija, ispravna do te
mere da je neupotrebljiva. Identitet proizvodi nulti efekat.
Metafora je korisna ba zato to predstavlja neto
razliito. Ali ne potpuno razliito; to znai da postoji neko
zajedniko jezgro, zaronjeno i skriveno ispod spoljanjih
atributa; i to je metafora udaljenija, utoliko je manji broj
zajednikih atributa i utoliko je dublje identino jezgro.
Otuda ona mo da se dosegnu duboke sutine, koje ima
poezija.
Metafora je, moda, vid tenje ka poistoveivanju pod
raznovrsnou, i sledstveno tome, ona tei apsolutnoj
ravnodunosti i nepomerljivosti, poto se vreme otkriva
kroz promene.
U nauci se ta metaforika tenja ispoljava u principu
kauzaliteta i, naroito, u naelima ouvanja mase i
energije; ve su Grci postavili problem opstajanja
prvobitne supstance ispod stalne promenljivosti dogaaja.
Heraklitova vatra jeste metafora itavog Univerzuma.
esto se tvrdilo da metafora ima psiholoku vrednost
koja deluje putem zaslepljivanja. Meni se ini da ona ima
pre ontoloku vrednost, koja deluje putem rasvetljavanja
najdubljih slojeva stvarnosti.


Pitagora
K i sve istorijske linosti, Pitagora je entitet koji se
iri u prostoru i vremenu van svojih telesnih granica i
posle svog fizikog raspada. za potonja vremena, Pitagora,
koji se rodio na ostrvu Samosu, a umro u Metapontu,
gotovo da i nije zanimijiv, to je lani Pitagora koji mora
biti da je izgovarao reenice i inio dela suprotna
pitagorejstvu. Vie nas zanima istinski Pitagora, onaj mit
koji je krhko sagraen od nekoliko sumnjivih fragmenata
Filolaja, Heraklita i Herodota, a odolevao kao litica tvrde
stene naletima dve hiljade i pet stotina godina.
Slava napreduje dok joj prethodi i iri je Zabluda pa,
ak i u sluajevima kada je zasluena, retko se duguje
onome to je najvrednije; mnogi cene Servantesa zbog
onih konvencionalnih pastoralnih pria kojima je
preplavljen Don Kihote; drugi se dive kod ekspira onim
nesrenim reenicama koje on stavlja naporedo sa
najdramatinijim stihovima:
Here s to love! O true apothecary!
Thy drugs are quick. Thus with a kiss I die.
13

To su uglavnom defekti, nedostaci, gluposti, prostakluk
i reenice koje nikada nisu iskazale ono to uznosi slavu
velikih ljudi. Ajntajn je uven po reenici sve je
relativno, i po svojoj kosi; reenica je pogrena i priprema
projekat poguban po Ajntajna; a kosa nema nikakve veze
sa genijalnou svoga vlasnika.
Veliki ovek teko moe izmai toj melanholinoj
sudbini, utoliko tee ukoliko je slavniji, jer se zablude
uveavaju sa popularnou i sa vremenom. Stara slava tako
je najgora; kao to na onim spomenicima koji su
obnavljani u raznim vremenima gotovo da vie nije ostalo
nita izvorno. Kada je ovek ostavio napisano delo kao

13
Romeo: Napijam dragoj svojoj! O poteni/ Apotekaru! Lek ti je k'o
munja./ S poljupcem tako duu Bogu dajem. - Viljem ekspir, Romeo i
Julija, peti in, scena trea; u prevodu Borivoja Nedia i Branimira
ivojinovia. - Prim. prev.


to je sluaj sa Platonom uvek se izmeu pogrenih
tumaenja moe preuspostaviti pravo uenje, iako u
svakom sluaju lep probiem predstavlja razlikovanje
pogrenog tumaenja od onog pravog, jer, u sutini,
tumaenje je ve neto razliito od originala; ali kada, kao
u sluaju Pitagore, nema dokumenata koja je ostavio
autor, svi, i to u meri u kojoj su doprineli stvaranju mita,
imaju pravo da zahtevaju priznanje za svoj sopstveni
doprinos. U tim sluajevima, namera da se pokae
istinski mislilac je sholastika: njegova jedina istina jeste
njegova istorija.
Ovaj udovini Pitagora raa se na ostrvu Samosu,
predaje svoje uenje u Italji, ulazi u hriansku teologiju i
iri se, kroz arobnjatvo i kroz arhitekturu, na itavu
zapadnu misao sve do naih dana. Njegova slava je
zasluena i moe se rei kako bi moderna misao, da je on
preovladao nad Aristotelom, stigla nekoliko vekova ranije;
ali uzroci njegove slave predstavljaju ono najmanje vredno
u njegovom uenju: teorema pravougaonog trougla bila je
poznata i pre njega, a magiju malih brojeva ve su bili
razradili Kinezi (veoma je teko da vas Kinezi ne preteknu)
i ona je neto najslabije u itavom njegovom delu.
Obavljajui oglede sa monokordom, Pitagora je otkrio
da zvuk jedne ice istovremeno sa drugom, upola kraom
icom, daje savren akord; to je skladni zvuk koji stvaraju
nota i njena oktava. Novi ogledi otkrili su da su svi akordi
uvek nastajali od ica koje su meu sobom uvale odnose
izmeu duina izraene u malim i celim brojevima.
Odjednom, pokazalo se da neizrecivom i istananom
muzikom harmonijom upravljaju brojevi.
Moemo zamisliti uzbuenje koje je to otkrie moralo
izazvati u pitagorejskoj loi; to otkrie je zaista vana
injenica u istoriji nauke, jer nasuprot istom razmiljanju
uvodi iskustvo i merenje, najvee pokretae modernog
naunog kretanja; ali, svakako, loa se nije oduevila zbog
toga, nego zato to je otkrie jaalo izvesne postulate
njihove organizacije.
Oduevljenje nije najpovoljnije duevno stanje za
pisanje dobre pesme; sa jo vie razloga, ono nije dobro ni


za ustrojavanje odreenog shvatanja sveta. Tano je da je
pitagorejska ideja merenja veoma nadmona nad
aristotelovskom idejom klasifikovanja, i vrlo je verovatno
da bi moderna nauka stigla ranije da je preovladao taj vid
pitagorejstva. Uzrok da to ne bude tako bilo je, moda,
oduevljenje njegovih pristalica, koje je izobliilo i
preuvelialo sutinu njegovog uenja.
Teko je videti vezu koja bi mogla postojati izmeu
monokorda i planetarnog sistema; ali oduevljenje, kao i
ljubav, ima za osobinu da smanjuje inteligenciju i da
pretvara elje u objektivne stvarnosti: mora se verovati da
bi se videlo... Pitagorejci su doneli odluku da univerzum
odgovara muzikoj shemi i da planete krue na
podjednakom rastojanju od zajednikog sredita, tako da
njihovo kruenje stvara nebesku harmoniju kojom
upravljaju mali brojevi. Ta nebeska muzika imala je mali
nedostatak: nije se ula.
Otkrie monokorda pokrenulo je numeroloku orgiju:
celi i mali brojevi bili su magini i sveti, upravljali su
Kosmosom kao nekakvim velikim muzikim
instrumentom. Broj 1 je bio mistiki broj par excellence, jer
je on bio izvor svih ostalih, broj koji udvajanjem stvara
mnogostrukost sveta; broj 2 je znak tog udvajanja ili te
opozicije, kao u Hegelovoj tezi i antitezi; broj 3, zbir izvora
i dvojnosti, mora biti, nuno, sveti broj; 4 je kvadrat broja
2; zbir 3 i 4 daje 7, broj ugledan u mnogim religijama i
internacionalnim klubovima. eljeni spoj tih cifara daje
toliko rezultata da bezmalo ne preostaje nijedan mali broj
a ni veliki koji ne bi mogao teiti da bude aroban.
Sveti Avgustin pravi, na primer, sledeu kombinaciju: broj
1 (Bog) sabran sa 3 (Trojstvo) daje 4; zbir etiri prve cifre
daje 10; 4 pomnoeno sa 10 daje 40, iz kojeg razloga ta
koliina se mora smatrati svetom koliinom dana za post;
po miljenju sveca, nepoznavanje ovakve upotrebe u
mnogome oteava razumevanje Svetog pisma.
Pitagorino ime ireno je uz ovakva tumaenja. U Kritiji
saznajemo da je na Atlantidi bilo deset knezova, deset
provincija i deset svetih bikova. Broj 5, polovina od 10, zbir
prvog mukog broja i prvog enskog broja, jeste brojka


Afrodite i njene osobine su vidljive: bilo je 5 planeta,
akordi su nastajali iz kvinti, aka je imala 5 prstiju; usled
toga, pentagon, petokraka zvezda i pentagram bili su
svetinje.
Pitagorejstvo i jevrejska kabala rairili su se na
prvobitno hrianstvo i na masonstvo. Graevinarstvo je
tako ostalo vezano za probleme strukture Univerzuma i,
kao to su hramovi graeni u skladu sa izvesnim pravilno
ureenim brojevima, Kosmos se morao povinovati nekoj
tajanstvenoj brojki koju je nametnuo ili potovao Veliki
Arhitekta; pronai tu brojku znailo je isto to i pronai
klju tajne, i vekovima se beskrajno mnogo ljudi uputalo
u tu potragu. Doktor Evelino Leonardi, na primer, u svom
delu Jedinstvo prirode, tvrdi da je konano pronaao klju,
broj 744; prema astronomu Gabrijelu, svakih 744 godine
Sunce, Zemlja i Mesec se iznova nau u istom uzajamnom
odnosu; ali 744 je isto to i 67 jedanaestogodinjih perioda
sunevih pega; uz pomo 11 i 744, doktor Leonardi
pronalazi zanimljive veze izmeu geolokih sastava,
razvoja ljudskog fetusa, broja elektrona u atomu i
razmnoavanja goveda (Nav. delo, poglavlje IV).
Pitagorejstvo kao vetina bacanja kocke i
kombinatorike magije nema nikakve veze sa modernom
milju. Veliina pitagorejstva lei u neemu manje
popularnom, ali neemu to omoguava da se ono postavi
kao putokaz moderne matematike: to je otkrie da broj
pripada univerzumu koji nije fiziki univerzum u kojem
ivimo.
Tri piramide i tri pantera nemaju gotovo niega
zajednikog: piramide su nepokretne, geometrijske, ne
reprodukuju se, nemaju kande, nisu etvoronoci, niti su
mesoderi. A ipak, za te dve grupe postoji identino
zajedniko jezgro koje ostaje kada se odbace sva fizika
svojstva to je trojnost te dve grupe.
Deca ne znaju da razmiljaju uz pomo istih brojeva
potrebno im je da sabiraju jabuke ili knjige; mnogo
kasnije, nesvesno, gube potrebu za fizikim predmetima i
raunaju uz pomo istih brojeva apstrahovanih iz fizike
stvarnosti posredstvom dugog mentalnog procesa. Vrlo je


verovatno da se kod primitivnih naroda dogodilo neto
slino, a Pitagora je taj kome zapadni svet duguje svoj prvi
dodir sa tom znaajnom injenicom: premda uestvuju u
tom svetu, brojevi i geometrijski oblici jesu apstraktni
entiteti koji pripadaju nekoj istijoj i sutinskijoj
stvarnosti.
Meutim, to to je potreban izvestan mentalni proces
da bi se dolo do matematikog entiteta ne znai da je to
izmislio neki drugi um: ovek ne izmilja svojstvo
zajedniko grupi piramida i grupi pantera, on otkriva
neto to je ve postojalo. Trojka i trougao postojali su pre
nego to su se pojavili ljudi, i opstae, na veki vekov, poto
ta bia budu nestala iz Univerzuma.
Keopsovu piramidu, sagradenu od tvrdog kamena i uz
rtvovanje hiljada robova, nezadrivo unitava pustinjski
pesak i vetar; matematika piramida koja sainjava njenu
nevidljivu, besteinsku, nedodirljivu duu, odoleva
naletima vremena; jo vie, ona je van vremena, nema
poetka, nema kraja.
Ovaj svet matematikih entiteta jeste svet krut, vean,
neranjiv, ledeni Muzej okamenjenih oblika koje na fiziki
univerzum, u beskonanom i nedelotvornom postupku
pokuava da kopira.
Mnogo vremena posle Pitagorine smrri, Platon je
pokuao mitom o Fedru da objasni tajanstveno pristupanje
smrtnog i nesavrenog oveka u taj Muzej venih oblika:
duh i apetit su dva krilata konja to vuku kola koja vozi
dua; ona se jo nije otelovila, jo uvek ima neto od
bogova i sa njima ide ka mestu gde se nalaze isti oblici.
Kada uspe da nazre boanski sjaj oblika, dua izgubi
kontrolu nad konjima i padne na zemlju, gde se otelovi i
zaboravi na udesni svet koji je nazrela. Sada je valjda
osuena da gleda gruba otelovljenja istih oblika koja
sainjavaju svakodnevni univerzum, nestalan i
protivrean. Njena inteligencija je moda ostatak iz
vremena bratimljenja sa bogovima; egzaktne nauke sa
njihovim merenjem teine, duine, proraunima,
upozoravaju je s tekom mukom da je ovaj nestalni svet
moda iluzija i da iza drveta koje stidljivo raste i umire, iza


ljudi koji se bore i civilizacija koje nastaju i nestaju, postoji
strogo ureen svet u kojem vladaju Broj i Veni Oblici.
Pod vedrim nebom Kalabrije, uz pomo Muzike,
Aritmetike i Geometrije, Pitagorin moni um bio je prvi
koji je naslutio taj topos uranos.


Budunost neznanja
Bertrand Rasel kae kako popularna objanjenja
relativiteta prestaju da budu razumljiva upravo u trenutku
kada ponu da govore neto vano. To je izvanredan
simptom onoga to se deava sa aktuelnim znanjem, i
najava budue katastrofe.
Univerzum je raznolik, ali je i jedinstven; ispod
beskonane raznolikosti mora postojati neka sjedinjujua
potka koja mora biti otkrivena kroz napore za sintezom;
ali sa svakim danom koji proe postaje sve tee ostvariti
sintezu zbog sve vee apstraktnosti, sloenosti i mase
razliitih injenica koje treba obuhvatiti; i kada se pojavi
neko sposoban za napor univerzalnosti kao Vajthed
14

on bude shvaen samo delimino, i o njemu se sudi
pogreno.
Sa druge strane, Vajthed nije univerzalan u smislu u
kojem je to bio Leonardo, nego moda najpotpuniji
predstavnik te faune u izumiranju. Ta vrsta ljudi se zanima
za totalni univerzum: i za konkretno i za apstraktno, za
intuitivno i za pojmovno, za umetnost i za nauku. Ali
razvoj tih razliitih faza ljudske delatnosti postepeno je
prinudio ljude da se specijalizuju. Ko je danas istovremeno
kadar da slika kao Velaskes, da saini naunu teoriju kao
Ajntajn i simfoniju kao Betoven? Samo prouavanje fizike
danas odnese itav ivot; kad ovek da naui da slika kao
Velaskes, ak i ako pretpostavimo da ima prirodne uslove
kao on? A kako nauiti sve ono to su hemija, biologija,
istorija, filozofija i filologija ostvarile sa svoje strane? I
naroito, ko e biti kadar da ostvari sintezu tog gotovo
beskonanog sveta?
Ljudima univerzalnog duha ostaje samo pribeite u
melanholiji. Ve Valeri predstavlja pomalo tu situaciju, u

14
Alfred Nort Vajthed, 1861-1947, britanski filozof, jedan od osnivaa
matematike logike. U saradnji sa Bertrandom Raselom napisao je
Principia mathematica. Njegova metafizika predstavlja kosmoloko
gledite o venim objektima i dogaajima. Njegova filozofija prirode je
organizmika. Smatrao je da filozofija ima sudbonosni socijalno-istorijski
znaaj. - Prim. prev.


kojoj e stvarnost biti zamenjena zbirom nezadovoljenih
elja i enji za univerzalnou. U Passage de Verlaineon
pria kako je bezmalo svakodnevno gledao pesnika kako
prolazi: okruen prijateljima, donosio je zaprepaenje na
ulicu svojom brutalnom velianstvenou i svojim
varvarskim reima, zastajui povremeno kako bi pustio na
volju svojim psovkama; nekoliko trenutaka ranije proao je
ovek drugaije vrste, pogrbljen, ozbiljan, mualjiv,
odsutnog pogleda uprtog u jednu taku, koji se trapavo
kretao kroz jedan od mnogih geometrijski moguih
svetova Anri Poenkare. Valeri kae: Bilo je neophodno,
kako bih mogao razmiljati, da izaberem izmeu dva
velianstvena poretka stvari koji se po spoljanjosti
iskljuuju, a koji po istoti i dubini svojih predmeta
nalikuju jedan drugom.
ta bi sve tada dao Pol Valeri da bude neto kao zbir
Verlena i Poenkarea! Ali Atina je ve bila veoma daleko, a
daleko je bila i renesansa. Ostalo je samo da se sanja o
Leonardu i da se ezne za nekakvim uomo universale...
Budunost e biti u rukama specijalista, to ne verujem
da bi mogao biti razlog za ponos ili radost; ima mnogo
osoba koje obuzima nepoverenje kada vide oveka kakav
je Vajthed kako govori o politici ili moralu: oni veruju da
duboko nepoznavanje logike, nauke i filozofije predstavlja
dobru preporuku da se postane dravnik ili sociolog.
Moderna nauka a naroito tehnika duguje
specijalisti toliko da je obian ovek, uvek spreman da
oboava fetie, stvorio fetiizam specijalnosti, brkajui
tunu posledicu napretka nauke sa njenim glavnim
pokretaem.
Nije da elim da poreknem vrednost specijalizacije:
nauke su dosegle takav stepen razvoja da je ovek osuen
na specijalizovanje ako eli da doe do fronta na kojem se
vodi bitka protiv nepoznatog; takoe je tano da je
ogroman doprinos specijalista u injenicama bio i ostao
faktor napretka (dovoljno je setiti se otkria
radioaktivnosti, fotoelektronskog efekta i tolikih drugih).
Ali neophodno je imati u vidu da se veliko napredovanje u
naunoj misli ne sastoji od izdvojenih injenica, nego od


teorija, od pojmovnih sinteza, a nije jasno kako specijalisti
mogu biti kadri da ostvare sintezu koja prevazilazi njihovo
polje delatnosti. Madam Kiri je specijalista; ona strpljivo
izoluje jedan hemijski element; Ajntajn je ovek sinteze,
koji spaja u veliku teoriju hiljade sitnih injenica do kojih
su doli specijalisti. To je rastojanje koje postoji izmeu
obinog istraivaa i genija.
ovek je kadar da ostvari sintezu samo u meri u kojoj
je sposoban da se izdigne iznad sopstvene oblasti kako bi
utvrdio, iz ptije perspektive, svoj poloaj u odnosu na
susedne oblasti. Ali kako vreme prolazi, ivot svake od
njih postaje sve komplikovaniji, bogatiji, jezik, koji je bio
dijalektaki varijetet maternjeg jezika, pretvara se u neto
autonomno i za suseda delimino nerazumijivo. Svakoga
dana postaje sve tee pronai veze, pronai tragove majke.
Nedoumica je nerazreiva i kao da se moramo sudariti sa
granicom iza koje e biti nemogu bilo kakav napredak.
Razvoj fizike je uzorit, jer je to najjednostavnija od
prirodnih nauka, pa prema tome, nauka koja je najdalje
otila. Kao i u svim granama naunog znanja, njeno
napredovanje je bilo obeleeno uzastopnim
sjedinjavanjima. Njutn pokazuje da su pad tela i kretanje
planete pojave kojima upravlja isti zakon; Ested i Faradej
pokazuju da elektricitet i magnetizam nisu autonomni,
negu su dva izraza jedne iste stvarnosti; Majer i Dul
pokazuju da su toplota i rad sutinski povezani; dananji
fiziari pokuavaju da spoje pojave gravitacije i
elektromagnetizma.
Ali svako sjedinjavanje je bilo tee nego prethodno, i
kako se napredovalo, izgledalo je da se pribliavamo
granici racionalno objanjivog. U jednom trenutku se
verovalo da su kvantovi ta granica; dalje se prostirao
prostrani i nepoznati kontinent iracionainog. Kao u nekoj
nepoznatoj kui u kojoj nema svetla, fiziari su slepo
tumarali, ne uspevajui da pronau vrata i stepenite.
Nekadanja fizika, jasna i logina, ispunjavala je svoj
temeljni zadatak objanjavala je i predviala. Sada su
injenice udne i esto dolaze a da ih niko ne oekuje;
zatim, teoretiari izmiljaju komplikovane hipoteze da bi


ih opravdali. Specijalnost sadanje fizike kao da je
proreknuta u prolosti. Kako su daleko dobra vremena
Leverijea, kada je astronom, sedei za stolom, sa olovkom,
papirom i spravom za raunanje otkrivao planetu! Sada
eksplodira atom uranijuma, i fiziari, zbunjeni, ali uvek
tati, pokuavaju da sebi obezbede oinstvo nad
eksplozijom brojnim telegramima post factum...
Upletene u klupko jednaina, ljude od nauke
samozadovoljno posmatraju filozofi koji, ne elei da se
potrude da ih shvate, radije ostaju gledaoci i s vremena na
vreme izvlae brzoplete zakljuke na osnovu reenica koje
ne razumeju. Tako je bilo i sa Hajzenbergovim naelom:
mislilo se da ono otkriva slobodnu volju materije;
zamiljalo se da nauka podupire iracionalistike postulate;
ta pojava se povezala sa usponom podsvesti,
uspostavljajui neku nejasnu vezu izmeu Frojda,
Hajzenberga i Andrea Bretona; pretpostavljalo se da to
nekako objanjava ratove i postojanje zla meu ljudima.
Ta pojava potie otuda to su, jednostavno, stvari
postale vrlo komplikovane; ustanoviti zakon o padu tela je
deja igra u poreenju sa pojmovnim komplikacijama sa
kojima se mora suoiti savremena fizika: prostor-vreme,
odnos izmedu mase i polja, izjednaavanje gravitacionog i
elektromagnetnog polja, racionalizacija kvantnih
postulata, mirenje mehanikog reverzibiliteta sa
sutinskom ireverzibilnou realnih procesa.
Zato bismo pretpostavljali da te dileme obeleavaju
granicu racionalnog, a ne granicu ljudske sposobnosti
pritisnute teinom uasne mase znanja i injenica koje je
nuno uklopiti u Mozgalicu? Moe se pretpostaviti da je to
praktina, a ne teorijska, nesposobnost da se stvarnost
racionalizuje. Razvoj fizike postao je tako irok da je
nametnuo specijalizaciju u svakom pojedinanom
poglavlju, uz oteavajuu okolnost da se ti specijalisti
svakoga dana sve manje meusobno razumeju: onaj koji
meri spektar moe biti nesposoban da shvati drugoga koji
se bavi teorijama jezgra.
Ako se to deava meu fiziarima koji se bave
atomima, ta moemo oekivati od meusobnog


razumevanja izmedu fiziara, biologa i sociologa? Problem
se postavlja kao izuzetno teak za filozofe. Izvesni
optimisti pretpostavljaju da filozofija moe zanemariti
nauku, to se meni ini neobinim nainom da se podstie
univerzalnost. U srena vremena, filozof je bio neka vrsta
zbira svih znanja svoga vremena: Aristotel je bio fiziar,
matematiar, biolog i sociolog. Vremenom je takvo
svojstvo postalo luksuz; jo su Dekart i Lajbnic bili
univerzalni duhovi, ali od njih poinje egzodus posebnih
nauka. Neki misle da, poto je sve to izalo, filozofija ostaje
tako proiena da ne ostaje nita; to miljenje izgleda
preterano ostale bi ontologija, gnoseologija, logika. To e
rei, ostalo bi samo ono univerzalno. Ali moemo se
upitati: moe li se utvrditi granica izmeu univerzalnog i
partikularnog? Zar je mogue da neki filozof bude
sposoban da ustanovi opte zakone o biu i saznanju bez
poznavanja posebnih nauka? Veliki mislioci svih vremena
zasnivali su svoja istraivanja na nauci svoga vremena; ali
poto je nauka postala neprohodna, veina filozofa je
odluila da promeni sistem i kao da veruju kako suvereno
nepoznavanje matematike, logistike i relativiteta
predstavlja prednost. Ne vidi se, meutim, na koji e nain
filozofi u budunosti moi da se suoe sa problemima
prostora, vremena i kauzalnosti bez pomoi fizike i
matematikih teorija skupova.
Nemojte misliti da je ovo napad na filozofe: to je napad
na naivnu ideju da se moemo baviti univerzalnim ne
poznajui partikularno. Nalije te naivnosti jeste naivnost
ljudi od nauke, koji veruju da se mogu baviti posebnim
zapostavljajui opte to je naivnost specijalista.
Pobeda pozitivnih nauka u XIX veku i nesposobnost
idealistike filozofije da rei probleme fizikog sveta
donela je nepoverenje u filozofsku spekulaciju u oblasti
nauke: fiziari, hemiari, biolozi, pa ak i psiholozi su se
diili time to filozofiju ne znaju, pa je ak i mrze. U to
vreme, uinilo se da je za istraivanje stvarnosti dovoljno
meriti teinu, temperaturu, vreme reagovanja, posmatrati
elije kroz mikroskop. Nastao je tip fiziara koji je imao
poverenja samo u stvari kao to su metar ili vaga, i koji je


prezirao filozofiju; ta tenja se proirila toliko da je
zahvatila i ljude udaljene od nauke, ali i ljude koji su se
divili njenoj preciznosti (Valeri). Bog filozofa smislio je
kaznu za one koji ogovaraju filozofiju, ukljuujui i
Valerija: ta naklapanja takoe su bila filozofija, ali loa
filozofija. Tim fiziarima se dogodilo isto to i onim
seljacima koji nemaju poverenja u banku i uvaju svoju
uteevinu u slamarici, koja je samo manje bezbedna
banka: ako se analizira struktura na kojoj su poivala
njihova zapaanja, otkriva se da nije tano da nisu imali
filozofski stav imali su vrlo lo filozofski stav.
Nedostatak epistemolokog kriterijuma terao ih je da
neobazrivo prihvate artikle sumnjivog kvaliteta u veri da
dobar instrument ne moe proizvesti odvratan proizvod.
Dovoljno je pomisliti s kakvim mirom je takav fiziar
verovao da ne izvodi filozofsku spekulaciju kada vreme
meri asovnikom; ipak, on se oslanjao na metafiziku
pretpostavku apsolutno vreme koja je obezvreivala
sve rezultate njegovih ogleda. Nije znao da asovnik moe
biti opasniji nego metafizika rasprava.
Relativitet i kvantovi su zapoeli jedno novo doba,
obeleeno analizom naunog saznanja: teorijski fiziari
morali su da se pretvore u epistemologe, ba kao to su
matematiari zavrili u logici.
Proli vek povukao je liniju razdvajanja izmeu nauke i
filozofije za koju je smatrao da je konana, a koja se
pokazala kao katastrofalna. U The Philosophy of Physical
Science Edington raspravlja o posledicama takvog stava:
formalno, jo se moe uoiti razmea izmeu nauke i
epistemologije; ali to vie nije delotvorna podela.
Epistemologija predstavlja oblast u kojoj se nauka oslanja
na filozofiju, to ne znai da fiziku sada treba da prave
filozofi koji su ostali pri filozofiji; naprotiv, dananja fizika
mora presudno da utie na poimanje sveta, kao to je to u
prolosti bilo sa Kopernikom i Njutnom. Logino je
pomisliti da e te sinteze sainiti filozofi; ali uglavnom se
deava da filozofi ne znaju fiziku, a nije preterano
razumno prepustiti prouavanje filozofskih konsekvenci
fizike osobama koje se u to ne razumeju. Ali, ne ini se


mogue ni da te sinteze saine specijalisti.
Tako se pokazuje da sinteze mora sainiti neka vrsta
matematilogifiziepistemologramatiara. A postoje
melanholini razlozi za pretpostavku da takav nadovek
nikada nee postojati. On bi morao, zaista, da rei, osim
problema fizike, i probleme vezane za hemiju, za biologiju,
za istoriju; morao bi ui u logiku snabdeven modernom
opremom logistike i teorije matematikih skupova; morao
bi povezati apsolut sa nepromenljivim tih skupova,
prostor-vreme i kauzalnost sa filozofskim pitanjem
napretka, morala i apsolutnosti ili relativnosti estetskih
vrednosti. Jezik tih udovita takoe bi morao biti
udovian: moda se tu ne bi govorilo o imenicama,
pridevima, prelaznim i neprelaznim glagolima, nego o
nepromenljivim, promenljivim, funkcijama, imanentnim i
transcendentnim glagolima. Taj bi jezik verovatno prestao
da bude govorni, da bi se pretvorio u nemu i velianstvenu
povorku apstraktnih simbola na koju bi obian ovek
gledao sa zaprepaenjem, strahom i divljenjem. Razum
pokreta nauke i filozofije konano bi izazvao veru, jer
obian ovek, savreno nesposoban da shvati, zamenio bi
razumevanje fetiizmom i verom.
Ne treba, meutim, gajiti mnogo nade u tom pravcu
(ako uopte takav jezik i takvo stanje ikome moe
predstavljati nadu). Tano je da bi otkrivanje novih
aparata moglo umnogostruiti mentalnu sposobnost
oveka, kao to poluga umnogostruuje njegovu fiziku
snagu; ali iskustvo je pokazalo da broj i sloenost
problema rastu mnogo bre nego ovekova sposobnost
razumevanja. I danas ive ljudi kao to je Vajthed; ali
dogaaj i brzo prevazilaze postojanje tih univerzalnih
ljudi, pa bi se onda ljudska misao, veselo se ukrcavi u
nekoj luci na jonskoj obali, nala izgubljena u mranom,
ogromnom i razbesnelom okeanu.
Na poetku bee Haos. Sa roenjem nauke i filozofije.
ovek je polako ureivao spoljanji svet i pokuavao da
utvrdi ideju njegovog Tvorca, ako ga ima. Tako je nastala
Vaseljena, Red, Zakon.
Ali tenja za saznanjem izaziva novu vrstu Haosa.


Izaimo iz neznanja i tako ponovo doimo do neznanja,
ali do jednog bogatijeg, sloenijeg neznanja sainjenog od
malih i beskrajnih znanja. Svet koji je Aristotelu bio
nepoznat bio je gotovo nitavan: sva znanja toga vremena
nala su mesta u njegovoj monoj glavi; nije bilo vitamina,
ni tenzora, ni skupova, ni uslovnih refleksa, ni
neeuklidovske geometrije. Ali nauka je nastavila da
napreduje, i svaki napredak u nauci ili u filozofiji znaio je
novo neznanje koje se ukljuivalo u duh laika.
Svakodnevno saznajemo kako je neka nova teorija, neki
novi model univerzuma, upravo uao u prostrani
kontinent naega neznanja. I tada oseamo kak nas
neznanje i zbunjenost preplavljuju sa svih strana i kako
neznanje napreduje ka ogromnoj i zastraujuoj
budunosti...


Zdrav razum
Svet domaeg iskustva tako je skuen naspram
univerzuma, podaci koje pruaju ula tako su varljivi,
uslovni refleksi tako lieni proroanskog dara, da je
najbolji metod da se provere nove istine tvrditi suprotno
od onoga to savetuje zdrav razum. To je razlog iz kojeg
napredak u ljudskoj misli esto ostvaruju osobe na ivici
ludila. Uz pomo stroge logike, Parmenid uspeva da
dokae kako je stvarnost nepomina, vena i nedeljiva; ako
neko doe i primeti kako je svet, naprotiv, sastavljen od
beskonano mnogo stvari, a te stvari ne miruju, nego se
kreu, i nisu vene jer se troe ili kvare ili umiru, filozof e
rei: U pravu ste. To dokazuje da je svet onakav kakvim
ga vidimo ista iluzija.
Sumnjam da, posle takvog zakljuka, proseni Grk ne
bi opisao Parmenida kao bolesnika. Takoe izgleda ludo
tvrditi, kao Zenon iz Eleje, da se strela ne mie, ili da Ahil
nikada nee stii kornjau; ili, kao Hjum, da ja ne postoji;
ili, kao Berkli, da je itav univerzum jedna fantazmagorija.
Meutim, to su logiki neoborive teorije, i ukazuju na
jednu mogunost. injenica da brutalno protivree
zdravom razumu nije dokaz da su netane. Kako kae
Rasel, istina o fizikim predmetima mora biti udnovata.
Mogla bi biti nedostina, ali ako neki filozof veruje da ju je
dostigao, injenica da je ono to nudi kao istinu neto
udnovato ne moe ponuditi vrstu osnovu za stavljanje
zamerki na njegovo miljenje.
Mislim da bi sud koji bi delovao u ime Zdravog Razuma
osudio na ludnicu Zenona, Parmenida, Berklija, Hjuma,
Ajntajna.
Dostojno je divljenja, meutim, to zdrav razum i dalje
ima toliki didaktiki i drutveni ugled uprkos svim
nevoljama koje je ba on preporuio: ravnoj povrini
Zemlje, geocentrizmu, naivnom realizmu, Pasterovom
ludilu. Da je zdrav razum prevladao, ne bismo imali
radiotelefoniju, ni serume, niti prostor-vreme, ni
Dostojevskog. Ni Amerika ne bi bila otkrivena, i ovaj


komentar, usled toga, ne bi bio objavljen (a to je injenica
koju, svakako, nemam nameru da stavim rame uz rame sa
neotkrivanjem Amerike).
Zdrav razum je bio veliki neprijatelj nauke i filozofije, i
on to stalno jeste. Navesti neverovatnost kao argument
protiv izvesnih ideja jeste dokaz ganutljive naivnosti. Sa
tim svetom se dogaa isto to se dogaalo i seljacima
Marka Tvena koji su prisustvovali cirkuskoj predstavi:
kada su videli irafe, ustali su i zatraili da im se vrati
novac, jer su pomislili da su rtve prevare.
Prosean ovek se dii izvesnom merom lukavstva, koje
se sastoji u neverici pred fantastinim. Meutim, kada
govorimo uopteno, moemo rei da ivimo u svetu koji je
u potpunosti fantastian.
Ova oigledna injenica zaklanja se iza sopstvene
oiglednosti, kao to kae Montenj, ce qu'on dict des voy-
sins des cataractes du Nil
15
, da ne uju buku.
Zdrav razum predstavlja odbacivanje nepoznatih
prikaza, ali predstavlja i verovanje u prikaze koje su bliske:
odbacuje psoglave i kiklope, kao da je manje udovino
postojanje osoba koje nemaju pseu glavu ili imaju dva
umesto jednoga oka. Delimino je tano da je zdrav razum
neprijatelj uda, ali neuobiajenog uda, ako se tako moe
rei.
To je oseaj za zajednicu pogodan za udobnu
egzistenciju u okviru skromnih granica prostora i
vremena: u Laponiji on preporuuje da se putniku ena
ponudi, a ovde da se putnik ubije ako je uzme. Galija bi se
jako zaudio nameri da se bol u zubu izlei aspirinom,
kada se zna da se to lei stavljanjem abe na obraz; isti
mehanizam naveo bi lekara da se zapanji ako bi neko hteo
da abom izlei bol u zubu. Razlika poiva (po lekaru) u
tome to je galijaeva zamisao praznoverica, a njegova nije.
Ne vidim tu sutinske razlike. Na kraju krajeva, dobar deo
savremenog umea leenja sastoji se od praznoverica koje
su dobile grke nazive. I strogo uzev, malo je ljudi tako

15
Ono to se kae za ljude koji ive u blizini vodopada Nila - franc. -
Prim. prev.


praznovernih kao to su lekari: kada se rairi neka nova
praznoverica, kao to je vaenje krajnika, oni pomisle da
se svaka bolest moe izleiti tim neobinim postupkom, a
ne samo zubobolja. Uopte, moe se rei da samo
praznoverni ljudi mogu odluno odbaciti neku
praznovericu, jer oni su jedini koji vrsto veruju u neto:
istinski ljudi od nauke previe su oprezni da bi ita
definitivno odbacili.
Da je zdrav razum arolija i najrazuzdanija mata iako
je dokazati: taj avolji advokat navodi seljaka da se zakune
da je Zemlja ravna i da je Sunce disk od dvadeset
santimetara u preniku. U svom arobnjakom besu moe
i ukinuti velike delove stvarnosti, a nekmoli izobliiti ih.
Verovatno e mnogi sadanji problemi filozofije i
nauke biti reeni kada se ovek jednom odlui da pree
preko zdravog razuma. im izaemo iz naeg malog
svakodnevnog univerzuma, prestaju da vae nae
predstave i predrasude. To je razlog zbog kojeg nas
besmisao salee sa svih strana. I jo vie: poeljno je da
tako bude, jer to je garancija da se ide dobrim putem. Ako
neki astronom izloi teoriju o Univerzumu koja je
prihvatljiva za obinog oveka, izvesno je da grei. Ako
neki drugi ustvrdi da u izvesnim udaljenim predelima
vreme stoji, toga gospodina treba sluati s potovanjem,
jer je moda u pravu.
Naune i filozofske teorije jo su suvie privrene
pojmovnom sistemu za po kui. Njihov je nedostatak,
moda, u tome to su jo pomalo sumanute.


Ljudi i zupanici
Martin Buber kae kako se problem oveka uvek iznova
postavlja kad god izgleda da je raskinut prvobitni pakt
izmeu sveta i ljudskog bia, u vremena u kojima se
ljudsko bie nekako nae u svetu poput kakvog
usamljenog i bespomonog stranca. To su vremena u
kojima se izbrisala jedna slika Univerzuma, i sa njome
nestalo i ono oseanje sigurnosti koja postoji pred neim
poznatim: ovek osea da je nezatien, lien doma. Tada
se iznova pita o sebi samome.
Takvo je nae vreme. Svet kripi i preti da e se sruiti,
ovaj svet koji, da ironija bude vea, jeste proizvod nae
volje, naeg prometejskog pokuaja dominacije. To je
potpuni slom. Dva svetska rata, totalitarne diktature i
koncentracioni logori napokon su nam otvorili oi, kako bi
nam u svoj sirovosti pokazali kakvo smo udovite rodili i
ponosno odgajali.
Doao je trenutak da se kae zbogom XIX veku, tom
udesnom XIX veku, sa Stivensonom i parnom mainom,
strujom, prodornom kapitalistikom ekonomijom,
kosmikim optimizmom. Taj vek kod kojeg je trebalo da
budu otklonjene sve boljke oveanstva uz pomo Nauke i
Napretka Ideja; vek u kojem su deci davana imena kao
Svetlost i Sloboda, u kojem su osnivane optinske
biblioteke nazivane Miii i mozak.
Ne smejem se neemu tako duboko vezanom za moje
detinjstvo i mladost pre se osmehujem sa onom
ironinom nenou sa kojom gledamo stare fotografije
naih dedova i baka. Jo se seam dana svoga detinjstva u
jednom selu u pampi, sa socijalistima sa lepravim
kravatama i velikim crnim eirima. I onih biblioteka u
kojima su se gomilale knjige sa belim koricama i
portretom pisca u ovalnom okviru: Rekli, Spenser, Zola ili
Darvin, jer je ak i teorija evolucije izgledala subverzivno i
nekakva udna veza spajala je priu o ribama i delfinima sa
Pobedom Novih Ideala. Nije izostala ni Ostvaldova
Energetika, ta biblija termodinamike gde je Bog bio


zamenjen jednim laikim, ali isto tako zagonetnim
entitetom zvanim Energija, koji je, kao i njegov
prethodnik, sve objanjavao i sve mogao, a uz to je imao i
prednost to je bio u vezi sa Lokomotivom.
Dvadeseti vek je ekao u zasedi kao to noni napada
eka neki par pomalo snobovskih ljubavnika. ekao je sa
svojim mehanizovanim klanicama, masovnim ubistvima
Jevreja, slomom parlamentarnog sistema, krajem
ekonomskog liberalizma, oajanjem i strahom. to se tie
Nauke, koja je trebalo da rei sve probleme neba i zemlje,
ona je posluila da se drava lake centralizuje, i dok je s
jedne strane epistemoloka kriza ublaavala njegovu
aroganciju, sa druge se pokazaio da je ona u slubi
razaranja i smrti. I tako smo brutalno nauili jednu istinu
koju smo morali predvideti, imajui u vidu amoralnu
sutinu naunog saznanja da nauka sama po sebi nije
garancija ni za ta, jer su njenim realizacijama tua etika
zanimanja.
Nasuprot kapitalistikom haosu, nastao je socijalistiki
pokret, ali ubrzo je dobio svojstva veka protiv kojeg je
eleo da se bori: Nauka i Maina pretvorili su se u njihove
bogove-zatitnike, a utopijski socijalizam Ovena, Furijea
i Sen-Simona smenio je Marksov nauni socijalizam. I na
taj nain, koncentracija dravne moi preko nauke i
ekonomije dovela je do superdrava zasnovanih na maini
i na totalizaciji.
Ova kriza nije samo kriza kapitalistikog sistema to
je kraj itave koncepcije ivota i oveka koja je nastala na
Zapadu sa renesansom. Zato je nemogue shvatiti taj
raspad ako se ne ispita sutina renesansne civilizacije.
Kao to je upozorio Berajev, renesansa je nastala kroz
tri paradoksa:
1. To je bio individualistiki pokret koji se zavrio
masifikacijom.
2. To je bio naturalistiki pokret koji se zavrio
mainom.
3. To je bio humanistiki pokret koji se zavrio
dehumanizacijom.
A to su samo razliiti vidovi jednog jedinog dinovskog


paradoksa dehumanizacije oveanstva.
Taj paradoks, ije krajnje i najtraginije posledice
ispatamo danas, bio je rezultat dve dinamike i amoralne
sile novca i razuma. Uz njih, ovek osvaja svetovnu mo.
Meutim i tu se nalazi koren paradoksa to osvajanje
obavija se putem apstrakcije: od zlatne poluge do kliringa,
od poluge do logaritma, istorija rastue vladavine oveka
nad univerzumom bila je takoe i istorija uzastopnih
apstrakcija. Moderni kapitalizam i pozitivna nauka jesu
dva lica jedne iste stvarnosti liene konkretnih svojstava,
jedne apstraktne fantazmagorije kojoj pripada i ovek, ali
ne vie konkretan, individualan ovek, nego ovek-masa,
to udno bie koje jo uvek ima ljudski izgled, ima oi i
plae, ima glas i oseanja, ali je to u stvari zupanik jedne
divovske bezimene mainerije. To je protivrena sudbina
onoga renesansnog poluboga koji je odbranio svoju
individualnost proglaavajui svoju volju za vlau i
preobraavanjem stvari. Nije znao da e se i on pretvoriti u
stvar.
Ljudi kao Paskal, Viljem Blejk, Dostojevski, Bodler,
Lotreamon, Kjerkegor i Nie naslutili su da se neto
tragino sprema sred tog optimizma. Ali Velika Mainerija
je ila dalje. Oajan, ovek je na kraju osetio da se nalazi u
jednom nerazumljivom univerzumu ije ciljeve nije
poznavao, a iji su ga Gospodari, nevidljivi i surovi,
ispunjavali uasom. Bolje nego iko, Franc Kafka je iskazao
oseaj bespomonosti oveka naeg vremena. I premda je
ovekova samoa vena, ne ona socioloka nego
metafizika, jedino neko drutvo kao to je ovo moglo je
da je razotkrije u svoj njenoj veliini. Kao to izvesna
udovita mogu da se nazru samo u nonoj tmini, samoa
ljudskog stvora morala je otkriti sav svoj zastraujui lik u
sumraku mainske civilizacije.


Buenje laikog oveka
Kada sam prvi put uio o srednjovekovnoj istoriji, u
srednjoj koli, bio sam iznenaen udnim svojstvima
turske vojske, koja su se mogla saeti manje-vie ovako:
godine 1453. zauzela je Konstantinopolj i stavila taku, na
taj nain, na srednji vek; odmah zatim, veliki broj neke
gospode je poeo da pobija Aristotela tegovima koji su
padali sa neke kule i nagnutim povrima, ili gledajui kroz
cev nekakvog teleskopa.
To uenje o svojstvima turske vojske prilino je
popularno i, premda ne tako jasno, stoji u mnogim
kolskim udbenicima. I toliko je rasprostranjeno u
obrazovanju da, kada se okrene list posle 1453., prelazi se
na drugu knjigu i sledeu kolsku godinu.
Kada sam se ve kao odrastao zainteresovao za istoriju
nauke, naao sam da su u to mrano vreme koje je
prethodilo padu Konstantinopolja Evropljani izmislili ili
ponovo otkrili barut, tampu, vatreno oruje, busolu,
slikanje uljem, katedrale, vetrenjae, vodenice, soivo,
kormilo, ustavu, kovanje uz pomo meha, medicinu i
hirurgiju, mehaniki sat, osnove eksperimentalne nauke,
vitrae, emajl, matematike karte, dugu plovidbu,
industriju tekstila i stakla. Ko li je sve to sainio?
Uglavnom je opasno sei istoriju na komade. Ali, ako
moramo da traimo zaokret koji je bio uzrok nae
civilizacije, treba ga potraiti u doba Krstakih ratova.
Tamo, u gradovima, zaista poinju Moderna vremena, sa
novim shvatanjem oveka i njegove sudbine. Izmeu
ruenja Rimskog carstva i buenja XII veka zapadni svet
uranja u ono to bi u pravom smislu rei trebalo nazvati
srednjim vekom. ovek zaranja u duhovne vrednosti i
ivi samo za Boga: novac i razum se sele u bolje krajeve,
sklanjajui se u Vizantiju, u muslimansko carstvo, meu
Jevreje. Pod pritiskom hrianskog morala i vojne
izolovanosti, ovek Zapada se tokom est vekova odupirao
tim dvema silama koje kao da su najbolji predstavnici
radosti tvari i misli, iskuenje svetovnog duha.


Teko je tano rei zbog ega se Zapad budi. Ono to se
deava ishod je nebrojenih inilaca, od izvesne etike do
lepote odreene ene, od jedne ekonomske strukture do
moi ubeivanja nekog fanatika na konju. Veoma je teko,
esto sasvim vizantijski, utvrivati prvobitne uzroke nekog
istorijskog dogaaja; ini se da je bolje uzeti injenicu u
celini, kao zatvorenu strukturu. Negde u vreme Krstakih
ratova poinje buenje Zapada, zahvaljujui sticaju
okolnosti: slabljenje muslimanske moi, relativan mir u
gradovima posle tolikih vekova borbi i razaranja, gubitak
nade u dolazak carstva Boijeg na zemlju, ponovno
otvaranje sredozemnog saobraaja. Koji je od svih tih
presudan inilac? Nije lako izdvojiti ga. Ali je, naprotiv,
lako primetiti da ispod svih njih deluju dve osnovne sile:
razum i novac.
Pobuna razuma poinje u okrilju teologije oko XI veka,
sa Berengarom iz Tura
16
. Sveti Petar Damijani
17
se bori
protiv tog pokuaja, izraavajui svoje nepoverenje u
nauku i filozofiju, stavljajui u sumnju vrednost zakona
miljenja, a naroito apsolutnu vrednost naela
protivrenosti, koje, premda vlada u svetu beskonanog
tvrdi ne vai za boansko bie.
Polemika se zaotrava sa Abelarom
18
, koji smatra da ne
treba verovati bez dokaza: samo razum mora odluivati za
ili protiv. Uutkao ga je Sveti Bernar
19
, ali on ostaje, sred

16
Berengar iz Tura, oko 1010-1088, uitelj u Turu. Svojim preterano
simbolikim i dijalektikim shvatanjem tajne priea, koje se
nadovezuje na Avgustina, izazvao je spor koji je dao povoda za
objavljivanje mnogih spisa protiv njega. Nekoliko puta je bio osuivan i
izreena mu je zabrana govora. Sauvana su njegova pisma i teoloki
traktati. - Prim. prev.
17
Sveti Petar Damijani, oko 1007-1072, iz Ravene, uitelj i prior manastira
Fonte Avelana, 1058. biskup-kardinal u Ostiji. Neumoran u borbi za
istotu morala, u borbi za investituru stao je na stranu gregorijanskih
reformi. Pisao je polemika dela, teoloke traktate, ivotopise svetaca,
propovedi i religiozne pesme. - Prim. prev.
18
Abelar, 1079-1142, iz Palea kod Nanta. Bio je uitelj logike i teologije u
Parizu. Poto je oteo svoju uenicu Eloizu i kriom se venao sa njom, bio
je napadan, pa se povukao u manastir Sen Deni. Smeo mislilac, odlian
uitelj i spretan pisac, spada u najistaknutije pojave sholastike, za iji je
metod stvorio vrstu osnovu. - Prim. prev.
19
Sveti Bernar Bernar od Klervoa, oko 1090-1153, poreklom iz
burgundskog plemstva. Duhovno je vladao drugom etvrtinom XII veka.
Ispunjen dubokom mistinom pobonou i nenaklonjen filozofskim


XII veka, perjanica novih vremena, u kojima inteligencija,
ve poletna, nee priznavati drugu vlast osim razuma. ,
Isuse!, uzviknue jedan teolog u racionalistikom
pijanstvu. Koliko sam podupirao i uzdizao Tvoje uenje!
Uistinu, kada bih bio Tvoj neprijatelj, mogao bih ga
obezvrediti i pobiti jo monijim argumentima.
Ali da bi se ta suverenost razuma ustanovila, bilo je
neophodno uvrivanje njegovog monog saveznika,
novca. Onda e se itava divovska struktura Crkve i
Feudalizma sruiti.
Novac je u tiini poveavao svoju vlast u italijanskim
gradovima jo od Krstakih ratova. Prvi krstaki rat,
Krstaki rat po antonomaziji, bio je delo hrianske vere i
pustolovnog duha jednog vitekog sveta, poneto velikog i
romantinog, tueg ideji zarade. Ali istorija je krivudava i
sudbina te gospodske vojske bila je da slui gotovo
iskljuivo obnovi trgovine u Evropi: nisu sauvani ni Sveti
grob ni Konstantinopolj, ali su iznova uspostavljeni
trgovaki putevi ka Istoku. Krstaki ratovi su promovisali
rasko i bogatstvo, a sa njima i dokolicu koja pogoduje
profanoj meditaciji, humanizmu, divljenju gradovima iz
starine.
Tako je poela vlast italijanskih gradova i graanske
klase. Tokom XII i XIII veka, ta klasa odnosi pobedu na
svim stranama. Njene borbe i njen uspon izazvali su tako
dalekosene preobraaje da i danas oseamo njihove
krajnje posledice. Jer naa je kriza reductio ad absurdum
onog prodora trgovake klase.

studijama koje su tada procvetale, borio se naroito protiv dijalektike
koju je zastupao Abelar. Zanosnim propovedima raspirio je u Francuskoj,
Flandriji i Rajni oduevljenje za Drugi krstaki rat. Prim. prev.


Od naturalizma do maine
Probudivi se iz dugog srednjovekovnog dremea,
ovek ponovo otkriva prirodni svet i prirodnog oveka,
pejza i sopstveno telo. Njegova e stvarnost sada biti
svetovna i profana, ili e sve vie teiti da to bude, jer vizija
sveta ne menja se trenutno. Ali ono to je vano jeste da se
vide linije sile koje skriveno poinju da usmeravaju tok
jednoga drutva, nemir njegovih ljudi, pravac njihovih
pogleda; samo se tako moe saznati ono to e se
oigledno odvijati nekoliko vekova kasnije. Rafaelova
profanost ne objanjava se bez te skrivene napetosti
izmeu linija sile koje poinju da deluju ve u XII veku.
Izmeu jednog ota i jednog Rafaela poetka i kraja
jednog procesa stoji itavo rastojanje koje razdvaja
duboko vernog sitnog graanina, jo uvek utonulog do
pasa u srednji vek, i svetovnog umetnika osloboenog bilo
kakve religioznosti.
Povratak prirodi je sutinska crta poetaka renesanse i
ispoljava se koliko u narodnom jeziku, toliko i u
plastinim umetnostima, u satirinoj knjievnosti koliko i
u eksperimentalnoj nauci. Slikari i vajari otkrivaju pejza i
akt. A na ponovno otkrivanje akta utie ne samo opta
tenja ka prirodnosti, nego i vrhunac anatomskih
prouavanja i egalitaristikog duha sitnog graanstva: jer
akt je, kao i smrt, demokratian.
Najpre je ovek prema prirodi imao odnos edne
ljubavi, kao kod Svetog Franje. Ali Maks eler kae: voleti i
vladati su dva stava koji se nadopunjuju i za tom
nekoristoljubivom i panteistikom ljubavi usledila je elja
za ovladavanjem, koja e biti svojstvo modernog oveka. Iz
te elje se raa pozitivna nauka, koja vie nije puko
kontemplativno saznanje, nego orue za ovladavanje
univerzumom. Arogantan stav, koji se okonava
hegemonijom teologije, oslobaa filozofiju i suprotstavlja
nauku svetoj knjizi.
Sekularizovani ovek animal instrumentificum na
kraju upravlja mainu protiv prirode, kako bi je osvojio. Ali


dijalektiki e ova poslednja konano zavladati svojim
tvorcem.


Preko apstrakcije do moi
Novac i razum omoguili su oveku svetovnu mo, ne
uprkos apstrakciji, nego zahvaljujui njoj.
Ideja da je mo vezana za fiziku silu i za tvar jeste
verovanje osoba koje nemaju matu. Za njih je buzdovan
delotvorniji od logaritma, zlatna poluga vrednija od
bankarskih zapisa. Ali istina je da se carstvo oveka
uvealo od trenutka kada je poeo da zamenjuje
buzdovane logaritmima i zlatne poluge bankarskim
obveznicama.
Nauni zakon ima veu vanost ako obuhvata vie
injenica, ako je optiji. Ali uoptavajui se postaje
apstraktniji, jer se ono konkretno gubi zajedno sa
pojedinanim. Ajntajnova teorija je monija nego
Njutnova jer vlada na veem prostranstvu, ali je ba zbog
toga apstraktnija. O Njutnovom pronalasku se jo mogu
priati anegdote sa jabukom, makar bile i apokrifne; o
Ajntajnovom narod nita ne moe da kae, jer njegovi
tenzori i geodezijske linije su ve suvie daleko od
konkretnih narodskih intuicija: on jedva da moe da se
pozabavi violinom autora te teorije, ili njegovom kosom.
Isto je i sa ekonomijom: to se kapitalizam vie razvija,
njegovi su instrumenti to snaniji, ali i apstraktniji: snaga
nekog berzanskog strunjaka koji pekulie penicom koju
nikada nije video beskrajno je vea od snage seljaka koji ju
je ponjeo.
Ne sme nas iznenaditi to je kapitalizam vezan za
apstrakciju, jer on ne nastaje iz zanatstva, nego iz trgovine;
ne stvara ga zanatlija, koji je podloan rutini, realistian i
statian, nego trgovac pustolov, koji je matovit i
dinamian. Zanatstvo proizvodi konkretne stvari, ali
trgovina razmenjuje te stvari, a razmena u sebi uvek nosi
zametak apstrakcije, jer je ona neka vrsta metaforikog
delovanja koje tei poistoveivanju razliitih entiteta tako
to ih liava njihovih konkretnih svojstava. ovek koji
zamenjuje ovcu za dak brana izvrava kranje apstraktnu
operaciju; nije vano to su telesne potrebe koje ga navode


da obavi tu razmenu konkretne kao glad, e ili potreba
za roditeljstvom; presudno je to to je ta razmena mogua
samo uz pomo apstrahovanja, neke vrste matematikog
jednaenja izmeu ovce i daka brana; ta dva predmeta
su razmenljiva ne uprkos svojim razlikama, nego upravo
zbog njih.
Logaritmi, konano, uspevaju da se nametnu umesto
buzdovana, apstraktno na kraju ovladava konkretnim.
Nisu maine te koje su dale podsticaj kapitalistikoj moi,
nego je finansijski kapitalizam podredio zanatstvo svojoj
vlasti.


Grob oveka-stvari
Omasovljenje ukida individualne elje, jer Naddravi
su potrebni ljudi-stvari koji se mogu zamenjivati, kao
rezervni delovi u maini. I u najboljem sluaju ona e
dozvoliti kolektivizovanje elje, omasovljenje instinkata:
gradie divovske stadione i jednom nedeljno e doputati
da se instinkti mase izliju u jednom jedinom mlazu, sa
usaglaenom pravilnou. Kroz novinarstvo, radio, film i
kolektivne sportove narod otupeo od rutine moi e da
pusti na volju nekoj vrsti panonirizma, kolektivne
realizacije Velikog Sna. I kada pobegnu iz fabrika u kojima
su robovi maine, ui e u kraljevstvo iluzija koje stvaraju
druge maine: roto maine, radio i projektori.
To je kraj renesansnog oveka. Maina i nauka koje je
on sruio u spoljanji svet kako bi ga savladao i osvojio,
sada se okreu protiv njega, savlaujui ga i osvajajui ga
kao neku stvar. Nauka i maina su se polako udaljavale u
pravcu matematikog Olimpa, ostavljajui oveka koji im
je dao ivot samog i bespomonog. Trouglovi i elik,
logaritmi i elektricitet, sinusi i atomska energija, zajedno
sa najtajanstvenijim i najavolskijim oblicima novca,
stvorili su na kraju Veliki Zupanik, a ljudska bia su
konano postala njeni beznaajni i nemoni delovi.
Sve dok ne bukne rat, koji ovek-stvar iekuje sa
nestrpljenjem, jer zamilja da e tako doi veliko
osloboenje od rutine. Ali, samo e jo jednom postati
igraka jezivog paradoksa, jer moderni rat je takoe samo
mehanizovani poduhvat. Iz fabrike u kojoj izvrava tipski
pokret, ili sa svog mesta anonimnog birokrate na kojem
brine o papirima, ili iz dubine neke laboratorije u kojoj kao
skromni kafkijanski slubenik provodi ivot merei
spektografske ploice i gomilajui hiljade ravnodunih
brojeva, ovek-stvar, obeleen brojem, baen je u odred,
etu, puk, diviziju i vojsku koji su takoe obeleeni
brojevima. Vojsku u kojoj Generaltab, nevidljiv kao Sud u
Kafkinom procesu, pomera figure u udovinoj igri aha,
uz pomo matematikih mapa, telemetara i


aerofotogrametrijskih reljefa.
Dok ga navode telefoni i radio, ovek-stvar napreduje u
pravcu pozicija obeleenih slovima i brojevima. A kada
pogine od anonimnog metka sahranjuju ga na
geometrijskom groblju. Samo jedan od svih njih bie
odnet u simbolinu grobnicu koja dobija znaajno ime
Grobnice Neznanog junaka.
A to je isto to i rei Grobnica oveka-Stvari.


Dijalektika krize
Kada istorija ne bi predstavljala proces suprotstavljenih
sila u neprestanom meudejstvu, mogao bi se ustanoviti
sledei niz antinomija:
italijanska renesansa germanska renesansa
klasino romantino
logika ivot
racionalizam iracionalizam
ogranienost bezgraninost
konano beskonano
statino dinamino
svetlost tama
dan no
esencija egzistencija
Ali, u stvarnosti te antinomije ne opstaju kao takve,
nego se raaju i oplouju u jednoj uzajamnoj i neprestanoj
igri. Niti je renesansna Italija bila liena gotikih atributa,
niti je germanskim zemljama bio stran ugled antikog
sveta. Moderno doba je, dakle, nastalo pre kao dijalektika
sinteza tih pojmova, kako to pokazuje jednostavno
ispitivanje buroazije, sutine modernog doba: prerano
nastala u Italiji, kasnije postaje presudni elemenat
germanskog i anglosaksonskog sveta; zadojena
racionalizmom, ona mora da se, preko svojih ogranienja i
svog dinamizma, izlije u suprotan pojam. Kao to se vidi,
taj elemenat modernosti naizmenino prolazi obema
kolonama antinomija. Tako se, kao to je ve reeno,
naturalizam zavrio mainom, koja mu je antagonina;
vitalizam se zavrio u apstrakciji, a individualistiki duh u
omasovljenju naega doba.
Od samog poetka procesa rasle su dve suprotstavljene
sile, sve dok u dva poslednja veka nisu nastali duhovi koji
sa punom sveu trae novi naturalizam, novi vitalizam i
novi individualizam.
Tano je da je Italija imala antike temelje, i da je zato
italijanska renesansa pre svega sa leve strane naih
antinomija. Ali italijanski kapitalizam nikada ne bi nastao
jednostavnim uskrsnuem grkorimske antike. Grci su


propovedali statinu i konanu koncepciju stvarnosti, i
dobar deo italijanske renesanse bio je pod njihovim
uticajem. Ali, kao to smo videli, problem se zamrsio kada
se pojavilo hrianstvo i gotiki sastojak. Hrianska
religija je sinkretiki spoj grke filozofije i dinamikih
elemenata judaizma i manihejizma; tako, od samih
poetaka, sadrace u sebi dve suprotstavljene sile: u
zavisnosti od razdoblja, naroda i ljudi koji su ga prihvatili,
hrianstvo je premetalo naglasak od kontemplacije do
delovanja, od sutine do egzistencije; ponekad se taj sukob
moe videti u jednom istom oveku, kao to je sluaj sa
Paskalom, koji poinje kao matematiar a zavrava kao
mistiar; i u toj duhovnoj irini nalazi se najvea sila te
religije, jer kad god nam se uini da e se sruiti, neki novi
ivotni podsticaj obnavija njenu strukturu.
Dinamiki i egzistencijalni duh hrianstva najsnanije
je zahvatio gotske narode, stvarajui na taj nain
germansku protivteu modernom svetu, bez koje bi bilo
nemogue shvatiti probleme nae krize. Bez kulturne
tradicije Italije, ti narodi bi pohrlili u civilizaciju sa
najvarvarskijim i najmodernijim osobinama, po isto
trgovakom nagonu, utonuli u dinamiko i polujevrejsko
hrianstvo koje je omoguilo njihov snaan razvoj.
I taj dinamiki i iracionalistiki elemenat podsticae
takoe germanske duhove da se pobune protiv modernog
drutva koje ih je stvorilo kod romantiara i
egzistencijalista.


Ortega i Gaset i dehumanizacija umetnosti
Dokaz za dehumanizaciju umetnosti lei, za Ortegu i
Gaseta, u razlazu izmeu umetnika i publike.
Nije mi poznato iz kog razloga panskom filozofu nije
palo na um da bi stvari mogle stajati ba obrnuto: da je
moda publika ta koja je dehumanizovana.
Moda je odbacio ovu mogunost jer izgleda logino
pretpostaviti da je publika oveanstvo... Ali to je veliki
sofizam naega doba, jer jedna je stvar oveanstvo a
druga masa, to e rei, onaj zbir bia koja su prestala da
budu ljudska stvorenja kako bi se pretvorila ili bila
pretvorena u numerisane, serijski proizvedene predmete,
tancovane kroz standardizovano obrazovanje, zaronjene
u kancelarije i fabrike, koji se svakodnevno zduno trzaju
na vesti isporuivane iz neke Nepoznate Centrale. Dotle je
umetnik Jedinstveni Stvor par excellence, ludak koji je,
zahvaljujui svojoj sumanutosti, svojoj nesposobnosti za
prilagoavanje, svom buntovnitvu, sauvao najvrednija
svojstva ljudskog bia. Pa ta ako ponekad pretera, i
odsee sebi uvo? I takav e biti blii onome to ovek
jeste, u ludnici, negoli kakav ata u budacima nekog
ministarstva. Tano je da umetnik, oajan zbog divovskog
raoveavanja celoga oveanstva, bei u Afriku, na
Pacifika ostrva, u praume Misiones, u rajeve alkohola ili
morfijuma, ili u sopstvenu smrt. Kazuje li to, moda, da je
umetnik taj koji je raoveen?
Druga strana sofizma Ortege i Gaseta jeste stavljanje
itave savremene umetnosti u isti dak, a ona je
sastavljena od elemenata koji ne samo to su razliiti, nego
su i antagonini.
Renesansa je dovela do apstrakcije, to smo ve videli.
Mogue je omeiti taj proces u plastinim umetnostima
odnosom prema proporciji i perspektivi negde u vreme
Pjera dela Franeske, kockama i cilindrima koje je
propovedao Sezan, i konano, kubizmom.
Ta umetnost zaista naginje dehumanizovanoj
umetnosti.
A kaem naginje, jer: pod 1, ovek nije obina ivotinja,


nego je ovek i duh, a geometrija je deo tog duha, te
utoliko nikako ne moe biti neto potpuno neljudsko; i
pod 2, zato to nisu svi predstavnici ovakvih tenji smerali
da njihova umetnost bude umetnost.
Ispod mnogih renesansnih slika bilo je trouglova,
petouglova i proporcija. Ali te figure bile su tek
geometrijski skelet jednog tela od krvi i mesa kroz koje
kuca ivot. Ali, kako je matematika civilizacija
napredovala, ti trouglovi i petouglovi su prevladavali nad
telom, sve dok nije doao trenutak kada se pomislilo da je
mogue proglasiti umetnost za geometriju.
Ali ma kakav pokuaj da se umetnost svede na
apstrakciju mora se smatrati za stav koji vodi
raoveenju, ne zato to apstrakcija ne bi bila i ljudska,
nego zato to je ljudsko neto vie od toga: ono je i
apstraktno i konkretno, racionalno i iracionalno, maina i
priroda, nauka i umetnost.
to se tie psihologije apstraktne umetnosti, ona je
protivrena: mislim da je umetnik prevashodno
podstaknut fetiizmom nauke, ali i nesvesnom eljom za
redom i sigurnou usred zbrkanog i klimavog sveta kao
to jedni bee na Pacifika ostrva, drugi se sklanjaju u
matematike lavirinte; i konano, to je i proizvod
legitimnog prezira prema buroaskom sentimentalizmu,
neka vrsta asketizma lepote.
Ali kakvo bilo da bilo njeno psiholoko poreklo, sa
stanovita njene sutine, apstraktna umetnost je danas
izraz naunikog mentaliteta naega vremena. I, kao
takva, daleko je od toga da predstavlja revolucionarnu
umetnost ona odlikuje jednu kulturu na zalasku.


I ta onda?
Za Berajeva, istorija nema nikakvog smisla sama po
sebi: ona je samo niz propasti i neuspelih pokuaja. Ali,
itava ta gomila neuspeha namenjena je da dokae upravo
da ovek ne sme traiti smisao svog ivota u istoriji, u
vremenu, nego izvan istorije, u venosti. Kraj istorije nije
imanentan transcendentan je.
Tako je za Berajeva ona gomila nevolja na koje se ali
Ivan Karamazov, paradoksalno, razlog za optimizam, jer
predstavlja dokaz nemogunosti bilo kakvog
ovozemaljskog reenja.
Dakle: veoma je teko izbei isto oajanje ako tom
egzistencijalizmu oduzmemo veru u Boga, jer ostajemo
naputeni u jednom svetu bez smisla, koji se zavrava
neopozivom smru. Takva je pomalo i koncepcija
Verhovenskog, u Zlim dusima, pa prema tome i deo ili
trenutak zbunjenosti samog Dostojevskog. Ali Dostojevski
se spasava od potpunog oajanja, kao to se spasava i
Kjerkegor, jer na kraju poveruje u Boga. Takoe se
spasavaju i oni koji kao Nie ili Rembo ili mnogi estoki
ateisti imaju Boga za neprijatelja, jer, da bi postojao kao
neprijatelj, najpre mora da postoji. Ali za jednog
egzistencijalistu ateistu, kakav je Sartr, izgleda da ne
postoji drugi izlaz osim istog oajanja.
Ve su romantiari govorili kako niko ne moe drugoga
osloboditi sopstvene smrti. Ali za njih, smrt je bila
usavrenje ivota, njegovo opravdanje. Za Sartra je,
naprotiv, to ist apsurd: nemogunost bilo kakve
mogunosti, ista nemogunost, otkrivanje besmislenosti
svakog iekivanja, ak i iekivanja nje same. A prolost,
koja je teila da se opravda u budunosti, onoj budunosti
koja bi trebalo da joj prui smisao, ostaje na kraju u
orsokaku, pred potpunim nitavilom. Smrt nema smisla,
te ili ak nije ni uasna, jer i sama re uasno gubi
smisao kada je ovek mrtav: ako je i dalje primenjujemo,
to je zato to sudimo o smrti sa sopstvene take gledita
jo uvek ivih ljudi; ali oigledno je da ona nita ne znai


za samog mrtvaca, koji ne moe sebe da vidi spolja, koji ne
moe da posmatra sopstveni le.
Taj dosledni ateizam mora se zavriti izgleda
potpunim razoarenjem u pogledu ivotnih vrednosti, jer
te vrednosti ipso facto bivaju ponitene smru, a smrt
dolazi, ranije ili kasnije. Svejedno je, kada se izgubi iluzija
o venom biu.
Ovo tragino poimanje egzistencije dobrim delom
nadahnjuje savremenu knjievnost i objanjava zato su
njene sredinje teme esto teskoba, samoa, nemogunost
komunikacije, ludilo i samoubistvo.
Univerzum, tako vien, jeste pakleni univerzum, jer
iveti bez vere u Neto isto je to i ui u polni in bez
ljubavi.
Moemo se upitati, meutim, ne postoji li, nasuprot
dilemi Berajev-Sartr, neki drugi izlaz. Da li je neizbeno
izjasniti se ili za Boga ili za oajanje.
Nije, dakle, udo ako se sada upitamo ta je ovek.
Kako kae Maks eler, to je prvi put da ovek postaje u
potpunosti problematian, jer osim to ne zna ta je, on
jo i zna da ne zna.
ta nas to navodi da se borimo, da piemo, da slikamo,
da raspravljamo, nas koji ne verujemo u Boga, ako, u
stvari, treba izabrati izmeu Boga i nitavila, izmeu
smisla naeg ivota i apsurda? Da li smo onda i ne
znajui vernici, verujemo li u Boga mi, koji piemo ili
gradimo mostove?
ini mi se da zagonetka postaje manje zagonetna ako
pitanje izvrnemo: ne treba pitati kako je mogue boriti se
kada izgleda da svet nema smisla i kada izgleda da je smrt
potpuni kraj ivota, nego obratno, treba slutiti da svet
mora imati nekakav smisao, jer se borimo, jer uprkos svem
besmislu nastavljamo da delamo i ivimo, gradimo
mostove i stvaramo umetnika dela, smiljamo poslove za
mnoga pokolenja koja e dolaziti i posle nae smrti jer
naprosto ivimo. Da nije onda na instinkt pronicljiviji od
naeg razuma, razuma koji nas stalno obeshrabruje i tei
da nas pretvori u skeptike? Skeptici se ne bore, i, strogo
uzev, morali bi se ubiti ili prepustiti smrti sa potpunom


ravnodunou. A ipak ogromna veina ljudskih bia se ne
preputa smrti niti se ubija, nego i dalje rade ustro kao
mravi koji pred sobom imaju venost.
To je zbilja veliko. Kakve bi vajde bilo ako bismo radili i
iveli u oduevljenju, a znali da nas eka venost? udesno
je to sve ovo inimo uprkos, iako nam razum neprestano
razbija iluzije. Kao to je dostojno divljenja to to simfonije
i slike i teorije nisu stvorili savreni ljudi, nego uboga bia
od krvi i mesa.
Jedne veeri 1947, dok sam etao od jednog do drugog
italijanskog sela, videh jednog sitnog oveka pognutog nad
svojom zemljom kako jo marijivo radi, bezmalo po
mraku. Njegova obraena zemlja se vraala u ivot. Pored
puta se jo video prevrnuti tenk. Pomislih kako je on
dostojan divljenja uprkos svemu: ovek, ta siuna i
prolazna stvar koju tako esto zgromi zemljotres ili rat,
koju tako surovo stavljaju na iskuenja poari, i brodolomi,
i poasti, i smrt dece i roditelja.
Gabrijel Marsel kae: Dua postoji samo kroz nadu;
nada je, moda, samo tkanje od kojeg je sainjena naa
dua.
emu razmiljati o beskorisnosti naeg ivota, zato se
truditi da racionalizujemo i to to je najopasnije i
najdramatinije u naem postojanju? Zato se ne
ograniimo na to da smerno sledimo na instinkt, koji nas
tera da ivimo i radimo, da imamo decu i da je odgajamo,
da pomaemo blinjem?
Krhko i skromno, to ubeenje podrazumeva odreen
stav prema svetu. Jer, ako ivimo, ivimo u konkretnom
svetu, i ne moemo da zaboravimo na ono to se oko nas
deava.
A oko nas su ili naivci koji i dalje veruju u Neprekidni
Napredak oveanstva kroz Nauku i Izume, ili poludela
udovita koja sanjaju o ropstvu ili razaranju itavih rasa.
Ni pred dva svetska rata, niti pred mehanizovanim
varvarstvom koncentracionih logora, nije ustuknula vera
tih sledbenika Naunog Napretka. To ih ak nije nateralo
ni da razmisle o tome kako se najgori ispadi deavaju u
zemlji koja je najdaije otila u naunom usavravanju.


Dogma je i dalje vrsta. Nisu vana muenja, Gestapo i
eka. Sve to nije vano jer je prolazno: oveanstvo
oekuje Zlatno doba u kojem emo svi biti jednaki i u
kojem e srea zauvek vladati. U meuvremenu, treba
progoniti i unitavati one koji dovode u sumnju tu Svetlu
Budunost, treba spaljivati njihove knjige i zabranjivati
njihova uenja, treba ih izvrgavati ruglu kao dekadente,
kontrarevolucionare i prodane due.
Da li onda treba bacati anarhistike bombe na
svemoguu silu Naddrave? Treba li pobei na pusto
ostrvo? Ili se treba zatvoriti u kulu od slonovae i pisati
detektivske arade?
Fizika mo drava danas je tako strana da se ini
uzaludnim smiljati teorijska reenja za problem oveka.
Ipak, to je prvo to moramo uiniti, ma kakve bile
mogunosti da se to ostvari.
Renesansa je poela kao individualistika da bi dovela
do omasovljenja, poela je okretanjem prirodi da bi se
zavrila mainom, poela je vraajui dostojanstvo
konkretnom oveku da bi se zavrila u apstrakciji nauke.
ovek se danas mora boriti za jednu novu sintezu, koja
nee biti puko oivljavanje individualizma, nego mirenje
individue sa drutvom, koja nee biti proterivanje razuma
i maine, nego njihovo svoenje na strogo utvrene oblasti
koje su im namenjene.
Jer nije sve bilo loe u toku nae moderne civilizacije.
Ovladavanje prirodom donelo je novi zamah oveku, i sile
koje je njegov razum podstakao imale su nekakvu veliinu.
Istraivanje i osvajanje planete, divovski poduhvati koje su
u Americi izveli pioniri individualnog kapitalizma, mogu
se porediti sa epopejama iz drugih vremena. Dokle god je
maina bila po meri oveka i pod vlau svoga tvorca, to je
predstavljalo pobedu oveka, izraz njegove sposobnosti da
preskoi svoje bioloke granice. Jer, za razliku od drugih
ivotinja, ovek se odlikuje sposobnou da preskoi
granice svog fizikog tela: od trenutka kada dohvati sekiru
ili baci koplje, ta udna ivotinja ve poinje da prevazilazi
strukturu svoga tela i kostiju kako bi najpre produio svoju
ruku, a zatim poveala svoju snagu uz pomo poluge i


svoju brzinu uz pomo kola i broda. Malo-pomalo, tokom
vekova sazrevanja, nastavila je da iri moi svojih organa,
uz pomo sve sloenijih aparata, sve dok se njena ula nisu
proirila u svim pravcima kroz prostor i vreme, pa je bio
dovoljan sasvim mali napor njenih prstiju da se mone
maine povinuju toj demijurkoj volji. Na kopnu, u vaduhu
ili u vodi ovek je oseao pijanstvo beskonane vlasti i
uinilo mu se da se sve mora povinovati njegovim eljama.
ovek, ponosan na svoja dela, oduevljeno je pevao
maini. A Volt Vitman ovako Lokomotivi:
Ti e biti razlog moje pesme!
Ti, onakva kakva si u ovom trenutku, kroz buru to se
blii, sneg to pada i zimski dan to mre!
Sent Egziperi je opisao onaj lepi oseaj pilota koji je
duboko vezan za svoju mainu, svoje posluno mehaniko
stvorenje, svoje dete ili brata od elika i struje. Jer ti snovi
o moi, u kojima po Frojdu letimo u visinama, sada se
zaista ostvaruju u tim velikim pticama za kojima je eznuo
Leonardo, a koje je ovek XX veka konano mogao da
sagradi i da njima upravija.
A kada sam proitao poglavije The Mint, u kojem T. E.
Lorens sa nenou govori o motorima koje mehaniari
RAF-a usluno podmazuju, glaaju i doteruju, setio sam se
dana svoga detinjstva, u sali za motore u naem mlinu, gde
smo mi deca prisustvovali nedeljnom ritualu naeg
mehaniara koji je rasklapao cilindre i istio ventile naeg
velikog motora, onog motora na gas iz prvog rata, sa
volanom od tri metra u preniku, za koji smo mislili da je
jai, vredniji, lepi i pouzdaniji od uasnog motora
Kabodijevih. Jer, dok je maina u naoj slubi, dok je po
naoj meri i dok moemo da joj eprkamo po utrobi,
sklapamo i rasklapamo delove, dok poznajemo njene tajne
i uestvujemo u njenim tekoama i neuspesima, dok
moemo da joj pomaemo da ivi, da ponovo radi kao
verni sluga u kui, da je titimo od pregrevanja i trenja,
dokle moemo da spreimo njene patnje udovita koje je
samo sebe onesposobilo, dok se oseamo kao njen otac i
majka, kao brat od krvi i mesa, stariji brat, pun


razumevanja i sposobniji, dok je sve to tako, maina
nikada nije na neprijatelj, nego je na voljeni i ponekad
divljenja dostojni produetak, kao to su dostojni divljenja
podvizi nae dece ili mlae brae i sestara. A taj oseaj je
jai kod onih koji sa svojom mainom stavljaju ivot na
kocku, kod onih koji moraju imati, i imaju poverenja u
bratsku vernost svoga motora kod avijatiara. Jer kao to
se u opasnosti meu ljudima stvara ono bratstvo u strahu,
ono bratstvo u bedi ljudskoga stanja, isto tako, a moda i
sa veom nenou, ono se stvara i postaje sve jae izmeu
oveka i njegove maine, sve dok ne postanu jedno jedino
telo i duh, kao to se to moe dogoditi samo meu
ljubavnicima.
Neto se slino desilo i sa istom naukom, jer dok je
ovek istraivao stvari vezane za ovozemaljski ivot, za
uvstva i oseanja, dokle je jezik nauke bio isti kao i jezik
ivota i knjievnosti, dok se moglo govoriti o ruicama
poluge i o ivoj sili, nauka je bila fantastini i pustolovni
produetak ljudskog, imala je sve atribute ivota, a osim
toga i ugled kakav ima mata, ili pustolovina po dalekim
zemljama. U svojim odvanim istraivanjima
neeuklidovskih oblasti, u prostranim teorijskim
konstrukcijama relativnosti, ovek se oduevljavao
moima svoje mate, svojom bezgraninom sposobnou
da prekorauje granice svakodnevnih intuicija, svojim
smislom za istu lepotu intelekta.
Nauka i maina su, konano, otkrile nove estetske
vidike: dobar deo savremene umetnosti, i sav apstraktni i
konstruktivistiki pokret, rezultat su novog mentaliteta.
Sama maina je napokon stvorila lep univerzum
funkcionalnih oblika. Arhitektura je dala svoje maine za
ivot i svoje impresivne apstraktne strukture nebodera.
Ali, kao to je maina poela da se oslobaa od oveka i
da mu se suprotstavlja, pretvarajui se u bezimeno
udovite strano ljudskoj dui, nauka se pretvarala u
hladan i dehumanizovan lavirint simbola. Nauka i maina
su se udaljavale u pravcu jednog matematikog Olimpa,
ostavljajui oveka koji im je dao ivot samog i
bespomonog. Trouglovi i elik, logaritmi i elektricitet,


sinusi i atomska energija, udno povezani sa tajanstvenim
i avolskim oblicima novca, stvorili su konano Veliki
Zupanik, a ljudska bia su konano postala njeni
beznaajni i nemoni delovi. I dok naunici specijalisti
provode ivot u dnu neke laboratorije, merei
spektografske ploice i gomilajui hiljade ravnodunih
brojeva, poslednje individue mehanike ere, avijatiari koji
su jo bili nekakvi vitezovi lutalice u vazduhu, polako
ulaze u bezimene, geometrijski poreane kohorte velikih
masa leteih aparata, dok njima naslepo upravljaju radio ili
goniometri, sledei ipartane i apstraktne mape, kako bi
bombardovali take koje su odreene kartezijanskim
koordinatama.
Sada bi trebalo oiveti onaj ljudski smisao tehnike i
nauke, utvrditi njihove granice, i privesti kraju njihov kult.
Ali bilo bi glupo odbaciti ih u ime ljudskog bia, jer
konano i to su proizvodi ljudskog duha. Kao to bi bilo
besmisleno odbaciti razum samo zbog injenice da su ga
nai naivni preci uzdigli do kategorije mita.
Ako nas ne razore atomske sile, moraemo da se
poduhvatimo obimne sinteze suprotstavljenih elemenata.
Ve egzistencijalno-fenomenoloka filozofija pokuava da
pomiri objektivno i subjektivno, esenciju i egzistenciju,
apsolutno i relativno, vanvremeno i istorijsko.
Tom filozofskom stavu morala bi odgovarati i
drutvena sinteza oveka i oveanstva. Niti je
individualizam, niti kolektivizam ljudsko reenje: kako
kae Martin Buber, onaj prvi ne vidi drutvo, a ovaj drugi
odbija da vidi oveka. Te dve reakcije savremenog oveka
jesu lice i nalije tog negostoljubivog stanja, te kosmike i
drutvene samoe u kojoj se vodi rasprava: sakriti se u
samom sebi, ili sakriti se u kolektivitetu.
Ali, pravi stav nije ni jedno od toga, nego priznavanje
drugoga, sagovornika, blinjeg. Izolovani pojedinac, kao i
kolektivitet, jesu apstrakcije, jer je konkretna stvarnost
dijalog, poto egzistencija znai dolazak ljudskog bia u
dodir sa stvarima i sebi slinim biima. Temeljna injenica
jeste ovek sa ovekom. Kraljevstvo oveka nije tesna i
turobna oblast njegovog sopstvenog ja, niti apstraktna


teritorija kolektiviteta, nego ona niija zemlja na kojoj se
obino dogada ljubav, prijateljstvo, razumevanje, milosre.
Samo priznanje tog naela pruie nam mogunost da
osnujemo autentine zajednice, a ne drutvene maine.
Protiv ove vrste argumenata obino se odgovara kako je
uzaludno nuditi utopije, kada stvarnost predstavljaju dve
divovske drave koje svakoga asa mogu poeti atomski
rat.
Na taj argument moe se odgovoriti: prvo, ako su
Naddrave spremne da zaponu atomski rat, najvea je
utopija ita oekivati od njih, jer najverovatnije e u njemu
podlei itava naa civilizacija a sa lica zemlje e nestati
ljudska bia i spomenici njegove negdanje veliine; a
drugo, isto fizika sila ne moe biti argument u reavanju
velikih zagonetaka ljudskog duha ona moe da ih uniti,
ali ne i da ih rei.
Borba da se nametnu male socijalistike zajednice
moe izgledati neumesna i besmislena sred ove strane
bitke izmeu udovinih drava. Ali mnogim velikim
razdobljima u istoriji oveka prethodila su neumesna i
besmislena ponaanja. Uostalom, ta mi znamo o onome
to se nalazi s onu stranu besmisla? Zato bi neka borba
morala izgledati razumno? Ne znamo, ili barem ja ne
znam, nemaju li boli i izopaenja koje doivimo u
stvarnosti nekakav skriveni smisao koji izmie naem
nespretnom ljudskom pogledu. Ali na nagon za ivotom
podstie nas da se borimo uprkos svemu, i to je dovoljno,
barem za mene. Nismo potpuno usamljeni. Prolazni
trenuci prisnosti pred lepotom koje ponekad osetimo
pored drugih ljudi, trenuci solidarnosti pred bolom, sve su
to krhki i privremeni mostovi koji povezuju ljude preko
bezdana samoe. Ma kako krhki i privremeni, ti mostovi
ipak postoje, pa makar sve ostalo bilo dovedeno u sumnju,
to bi nam moralo biti dovoljno da bismo znali kako postoji
neto izvan naeg zatvora, i da je to neto vredno i da
prua smisao naem ivotu, moda ak i apsolutni smisao.
Zato bi apsolut trebalo dosegnuti, kako to hoe filozofi,
posredstvom racionalne spoznaje svih iskustava, a ne kroz
neku iznenadnu i trenutnu ekstazu koja bi odjednom


osvetlila njegova prostranstva? Dostojevski kae kroz usta
Kirilova: Verujem u veni ivot na ovom svetu. Ima
trenutaka u kojima vreme iznenada stane kako bi
napravilo mesta venosti. Zato traiti apsolut izvan
vremena, a ne u onim kratkim ali monim trenucima u
kojima, uvi nekoliko nota ili glas blinjeg, osetimo da
ivot ima apsolutan smisao?
To je za mene smisao nade i ono to me, uprkos mom
mranom vienju stvarnosti, uvek iznova podstie na
borbu.
Sav uas proteklih i sadanjih vremena u dugoj i tekoj
istoriji oveka ne postoji, uostalom, za dete koje se raa i
za mladia koji poinje da veruje. Svaka nada svakog
mladog oveka nova je na sreu jer se bol osea samo
na sopstvenoj koi. Ta bezazlena nada se polako prlja,
tano je, ona bedno propada, najee se pretvara u
prljavu krpu koja napokon sa gaenjem bude baena. Ali
zadivljujue je to to se ovek i dalje bori uprkos svemu, i
to, razoaran ili tuan, umoran ili bolestan, i dalje kri
puteve, ore zemlju, bori se protiv nepogoda, pa ak i stvara
lepotu sred jednog varvarskog i neprijateljskog sveta. To bi
moralo biti dovoljno da nam dokae kako svet ima
nekakav tajanstveni smisao i da nas ubedi kako, premda
smrtni i izopaeni, mi ljudi moemo na neki nain da
dosegnemo veliinu i venost. I da, ako je tano da je
Satana gospodar na zemlji, na nekom delu neba ili u
nekom kutku naeg bia postoji Boanski duh koji se
neumorno bori sa njim, kako bi nas stalno izdizao iz blata
naeg oajanja.


Apstrakcija i mukost
Mukarac, u svom ekstremnom obliku naunika i
filozofa, traga za istim i apstraktnim idejama, tim
tajanstvenim entitetima koji ne pripadaju ivom svetu,
zbrkanom svetu ivota i smrti, bola i oseanja, nego
hladnom Univerzumu venih objekata.
Bilo je izvanrednih ena u knjievnosti i umetnosti, ali
ni jedne jedine u filozofiji. Taj zanimljiv fenomen, kroz
razliite tipove civilizacije, bio bi dovoljan da se podupre
ova teza. li ima vrednih svedoanstava koja ne dokazuju
nesposobnost ene za apstrakciju, nego njenu
ravnodunost, pa ak i odbojnost prema apstrakciji.
ina Lombrozo: Dodiri koje sam imala sa enama
posveenim nauci, opaanja prikupljena u razliitim
zemljama, zajedno sa iskrenom introspekcijom, ubedili su
me da, naprotiv, izmeu muke i enske inteligencije
postoje ne kvantitativne, nego kvalitativne razlike, kao i
razlike u usmerenju, koje su vezane ne toliko za okolnosti
uslovljene tradicijom, obiajima, koliko za specifinu
funkciju kojoj je ena namenjena materinstvo... enu,
koja pokazuje tako ivo zanimanje za sve to je okruuje,
za sve to moe da vidi, oseti ili dodirne, nimalo ne zanima
provera velikih zakona koji upravljaju onime to vrea
njena ula i njen duh. Njena e za znanjem se upuuje
samim stvarima, a ne dalekim uzrocima kojima se stvari
pokoravaju; nju ne zanima da prebrojava otkucaje
bolesnog srca, nego da sazna zato je ono bolesno... ena
posmatra univerzum oima i duom majke. Biljke,
ivotinje, mukarci, za nju nisu spoznajni problemi, nego
bia kadra da pate i uivaju, bia za koja osea da je
vezana ne spoznajom, nego ljubavlju. Nauka radi nauke,
umetnost radi umetnosti, vera radi vere, sve to se nalazi
izvan konkretnog i korisnog, za enu nema smisla...
Tvrdilo se da ta razliitost intelektuainog usmerenja potie
od nedostatka dodira ene sa obrazovanjem, od toga to je
ona vekovima bila predata domaim poslovima. Meutim,
strast nema nikakve veze sa obrazovanjem, niti sa


obiajima, niti sa sposobnostima... Naprotiv, strast prema
nauci ili prema apstraktnim teorijama postoji ak i u
mukarcima bez obrazovanja, u mnogim radnicima i
seljacima koji oseaju tu enju isto onako ivo i
nesebino kao i obrazovani ljudi. U slobodno vreme,
srednjovekovne zanatlije i ratari uivali su u raspravama o
umetnosti i veri. I danas jo u mnogim selima viamo
seljake koji vie nego veu zaradu vole uivanje u tome to
e povremeno zasvirati na nekom instrumentu ili
raspravljati o svetskim pitanjima. Koliko se astrologa i
meteorologa nalazi meu seljacima! Nije nikakva retkost
susresti u nekom seocetu kakvog skromnog sajdiju, na
primer, koji je uz odricanja uspeo da nabavi mali teleskop,
pa je, postavi dika i ponos sela, stalno okruen deacima
koji ele da posmatraju nebeski svod. Sonja Kovalevska,
znamenita matematiarka, belei u svojoj knjizi
Uspomene: Nauni rad i stvaranje nemaju nikakve
vrednosti, jer niti pruaju sreu, niti ine da oveanstvo
bude bolje. Ludost je utroiti mladost na takvo uenje;
prava je nesrea, naroito za enu, posedovati sposobnosti
koje je guraju ka delatnosti od koje nema nikakve radosti.
Njen prijatelj matematiar Mitag-Lefler pria kako ju je
spopala ludaka manija da veze upravo u trenutku kada je
trebalo da dobije nagradu Burden. Zaljubljena u
matematiara Vajertrasa, Sonju je na nauni rad
podsticala ljubav, to je sasvim prirodna stvar za jednu
enu, i to ne ljubav prema samoj nauci, to je sasvim
muka stvar. Iz Rusije pie gospoi Lefler: U Stokholmu,
gde me smatraju za braniteljku enske emancipacije, na
kraju sam poverovala kako je moja dunost u stvari da se
posvetim matematici, pa tako i inim. Ali ovde sam
poznata kao Fufijeva mama. Madam Lefler tvrdi:
Traenje apstraktnih istina niti ju je zanimalo, niti
zadovoljavalo. im bi se neka nova ideja tog tipa javila u
njoj, trebalo ju je podsticati da je razvije. Proizvod njenog
mozga nije se smeo zadravati na nekom apstraktnom
oveanstvu, nego je morao sluiti kao ast nekome od
koga bi ona mogla primiti odgovarajui dar.


Maskulinizacija i kriza
U Ljudima i zupanicima pokuao sam da pokaem
kako se savremena civilizacija razvijala, jer su je podsticale
dve dinamike sile razum i novac. Zato to su dinamike
i zato to su usmerene na osvajanje spoljanjeg sveta, to su
dve manifestacije mukosti.
Osnova feudalnog sveta bila je zemlja zato ga
moramo smatrati za ensko drutvo; ono je statino,
konzervativno i prostorno. Naprotiv, osnova moderne
civilizacije jeste grad, drutvo koje iz toga proistie jeste
dinamino, liberalno i vremensko. U tom novom poretku
preovlauje vreme nad prostorom, jer gradom vladaju
novac i razum, pokretake sile par excellence...
Svojstvo novoga drutva jeste koliina... Srednjovekovni
svet je bio kvalitativan: vreme se nije merilo, ivelo se u
odnosu na venost, a vreme je bilo ono prirodno vreme
obana, buenja i odmora, gladi i jela, ljubavi i rasta dece;
bilo je to vreme konkretno i vitalno, domae, ensko... Ni
prostor se nije merio, i mere likova na slici nisu odgovarale
niti odstojanju niti perspektivi, nego hijerarhiji.
Kada nastupi moderni mentalitet sve se kvantifikuje:
pojavljuju se mehaniki asovnici i vreme se pretvara u
neki apstraktan i objektivan, muki entitet; pojavljuje se i
matematiki prostor, objektivni prostor onakav kakav
jeste, muki, ne onakav kakvim ga sitni domai realizam
ene zamilja na osnovu subjektivnosti i mita, nego
prostor bez granica za veliku pustolovinu morem i
kopnom, prostor kartografa i moreplovaca. asovnici,
mape, geometrija, balistika, srazmere i perspektiva u
umetnosti, vrednosni papiri: sve to uobliava roenje
jednog mukog sveta, sveta moi i apstrakcije.
Novac i razum pruili su svetovnu mo mukarcu, ne
uprkos apstrakciji, nego zahvaljujui njoj. Ideja da je vlast
vezana za fiziku snagu ensko je verovanje, ili barem
verovanje ljudi ija imaginacija nije muka. Za njih, toljaga
je delotvornija od logaritma, zlatna poluga je vrednija od
obveznice. Teko da bi ena prihvatila stvaranje banke i


njenih apstraktnih instrumenata; ne bi ona tek tako
pristala da ostavi zlatnu polugu u zamenu za nekakav
pisani dokumenat, za obian papir. Takve ludosti
svojstvene su mukarcima. Istina, carstvo mukaraca se
mnogo puta uvealo od trenutka u kojem je poeo da
zamenjuje toljage za logaritme i zlatne poluge za
vrednosne papire.
Ne treba da nas iznenauje to je kapitalizam vezan za
apstrakciju, jer on ne nastaje iz radinosti, nego iz trgovine;
ne stvara ga zanatlija, koji ima svoje navike, realistian je i
statian, i, konano, pripada enskom mentalitetu, nego
trgovac, pustolov, matovit i dinamian. Radinost stvara
konkretne stvari, dok se trgovina ograniava na razmenu.
A razmena. u zaetku sadri apstrakciju, jer je ona neka
vrsta metaforike vebe koja tei poistoveivanju razliitih
entiteta oduzimajui im njihova konkretna svojstva. ovek
koji menja ovcu za dak brana obavlja jednu apstraktnu
radnju; nije vano to su fizike potrebe koje ga navode na
tu razmenu konkretne glad, e, potreba da se produi
vrsta; odluujue je to to je ta razmena mogua
zahvaljujui inu apstrakcije, nekoj vrsti matematikog
jednaenja izmeu ovce i daka brana, u kojem se ta dva
predmeta menjaju, ne uprkos razlikama, nego upravo zbog
njih.
Razmena uvek sa sobom nosi poistoveivanje, a zbog
toga i apstrakciju. Moda je lakoa s kojom se jevrejski
narod kree po svetu apstrakcija ima vie matematiara
nego slikara nastala usled nasilne i neprestane seobe,
usled nune sklonosti ka gradu i trgovini.
Novcem i razumom zapadni ovek je osvojio itav svet,
to je tipino muki poduhvat, i tako je nastalo savremeno
drutvo, na ijem je licu kapitalizam, a na ijem naliju
vlada pozitivna nauka i matematika. Oboje su muki
proizvodi, oboje razdvojeni i to tragino razdvojeni od
konkretne stvarnosti ljudskog bia. Tako smo doli do
stravine dihotomije savremenog oveka, do apsolutne
dehumanizacije, jer dok se s jedne strane uzdigao
univerzum matematikih simbola, sa druge, i to pod
vlau tih simbola, ovek od krvi i mesa se polako


pretvorio u oveka-stvar, sve do ponizne nemoi Kafkinog
junaka.
Ne treba da nas udi, dakle, to je kriza naeg vremena
istovremeno i kriza pola i njegovih institucija. ena,
podreena tokom vekova, poniena i skrajnuta, uvreena,
htela je da se pobuni kroz feministike pokrete, ne
primeujui da na taj nain ini jo jedan ustupak, koban i
paradoksalan, ovoj mujakoj civilizaciji. Jer, ta je drugo
feminizam nego maskulinizam?
Maskulinizacija ene unela je poremeaj u erotski
ivot, i taj poremeaj se ispoljava u kolektivnoj neurozi i u
krizi braka. Ogromna veina gradskih brakova su nesreni.
Izmeu srednjovekovnog braka, u kojem je ena bila
slukinja mukarcu, ali u stvari centar sveta, i savremenog
braka u kojem je ona, pod prividom osloboenja, istinski
pretvorena u roba mukog stanja, postepeno se zabijao
veoma moan klin, onako kako se razvijala civilizacija
razuma i novca. I brak puca. Vreme je da se upitamo ta e
ga zameniti ili kakve materijalne i duhovne promene treba
da doivi budue drutvo.
Moderna civilizacija je eni dala svojstva mukarca,
falsifikujui, sa tekim psihikim posledicama, sutinu
njenog bia, onu bioloku sutinu koju nijedno drutvo
niti kultura ne moe nekanjeno da menja. Ako radikalna
kriza naeg vremena treba da bude prevaziena, treba se
vratiti enstvenoj eni, ali to podrazumeva, opet, da ovek
mora da napravi sintezu antiteza koje je izazvao. Morali
bismo se vratiti konkretnom ne podcenjujui apstrakciju,
trebalo bi da usaglasimo logiku i ivot, objekat i subjekat,
sutinu i egzistenciju. Drugim reima: trebalo bi stvoriti
drutvo koje potuje jedinstvo mukarac-ena, umesto da
ga cepa u korist platonski istog oveka.


Mizoginija i mizodemija
U Ljudskom stanju Malro govori o temeljnoj mizoginiji
svih mukaraca, otkuda dolazi nasilje i mrnja sa kojom
mnogi od njegovih junaka poseduju enu. U posedovanju,
u stvari, ve latentno postoji oajanje zbog prolaznosti,
mrana izvesnost da se sve mora zavriti, i da se, konano,
ne moe stii dalje od povrine neega, neega to se
nikada nee moi uhvatiti niti utvrditi, neega to e
zauvek otii kako bi nas jo jednom ostavilo same.
Tano, ali za onu vrstu ljudi koja ne voli. Niti Don uan
voli ene koje osvaja, niti Napoleon voli nacije koje jedna
za drugom padaju u njegove usamljenike kande.
Malro kae za D. H. Lorensa: Snaan ukus samoe
prati Lorensove likove. Za tog propovednika koitusa drugi
jedva da je vaan... Ali ja se pitam da li je za njega mnogo
vaniji. Najvei deo njegovih junaka tei da poseduje enu
radi samog posedovanja, ba kao to se i bori radi same
borbe, to je sluaj i sa pukovnikom Lorensom. To su
usamljenici u istom stanju, onanisti u filozofskom smislu
rei, bia koja se bore protiv mune samoe i u telesnoj
ljubavi i u borbi trae nain da pobegnu iz zatvora
sopstvenog tela i duha. Ali od samoe se ne bei kada ne
elimo potomstvo, i kao to se ti Malroovi likovi predaju
jalovoj ljubavi, oni i u borbu ulaze sa prezervativom.
Obojica misle da pobeda masa kvari ideale, kao to
platonska ljubav adolescenata veruje da se prlja ako se
otelovi; to je delimino tano, ali je barem ljudsko, dok je
adolescentsko odbijanje neistote, relativnosti, prljavtine,
neljudsko i samoubilako, i u sutini egoistino i
kukaviko. Lako je sauvati istotu beei od ivota ba u
trenutku kada e nas on umrljati. Veliina Anujeve
Antigone je komotna, i u neku ruku zlonamerna;
Kreonova je, meutim, veliina oveka koji prihvata da ivi
i da se uprlja, i beskrajno je traginija i velianstvenija.
Nevolja je to mnogi od nas uvaju adolescenta
Antigonu u najveoj dubini svoje due, dok i dalje ive kao
Kreon. To se dogaa i samom Anuju, a zacelo se to


dogodilo i Malrou i pukovniku Lorensu. Zato su oni
oajnici.
Malroovi junaci u posedovanju ene trae posedovanje
samih sebe, frenetinu kulminaciju sopstvenog Ja, neko
produbljenje, u najveoj meri sopstvene subjektivnosti,
neku vrstu solipsistike ekstaze. Ti veliki oajnici, koji u
sutini mrze ili preziru enu, koriste je tek kao orue, ba
kao to koriste i komunistike ili arapske ili indokineske
mase. I Malro i pukovnik Lorens su predvodili pobune
slabih protiv jakih, ali ne smemo se zavaravati: njih
zanima samo borba radi same borbe, i mislim da su se
tokom mnogih noi provedenih u razmiljanju pitali radi
ega, jer su u dubini due predviali da e sve ii dobro
dokle bude trajalo bratsko oseanje stvoreno u borbi, toj
vrsti kolektivnog koitusa, ali da su po zavretku, naroito
posle pobede, svi mukarci pomalo nalik jedan na drugog
komunisti ili nacionalisti, Arapi ili Turci.


Kompleksi
Seks je, naravno, najiskonskiji i telurski oblik moi. A
kako predstavlja stalno svojstvo ljudskog bia u svakom
tipu drutva, mora se pojaviti, na ovaj ili na onaj nain, u
veim ili manjim koliinama, u svim oblicima neuroze. Ali
nikada se ne pojavljuje sam, jer ovek nije obina, nego
drutvena i istorijska ivotinja. I tako e se, nerazmrsivo
pomeani sa Edipovim ili Elektrinim kompleksom, pojaviti
i kompleksi Prometeja, Kreza, Aleksandra.
Prometejev ili moda Faustov kompleks
prouzrokovao bi metafiziku neurozu kod onih bia
kojima seks nije dovoljan, poto je njihov cilj s onu stranu
fizikog sveta.
I kao to, prema Frojdu, seksualni kompleks moe da
stvori roman, Prometejev kompleks moe biti uzrok nekog
filozofskog sistema.


Strasna spoznaja
Za Sokrata, tog sumnjivog neprijatelja tela, do
saznanja, svakog saznanja, dolazi se razumom: telo i
njegove strasti nas zaslepljuju, pomuuju nam um,
spreavaju nas da dosegnemo istinu.
To je bio ideal svakog racionalizma. Dekart pokuava
da doe do jasnih i razluenih ideja odstranjujui
oseanja. A Kant, asketa, mizogin i protestant, kakvu je
drugu teoriju mogao razraditi nego teoriju zasnovanu na
preziranju tela i strasti?
Ispitivanje Sokratovog, Dekartovog i Kantovog sna bio
bi jedan od najuzbudljivijih i najmanje prikladnih za
maloletne prizora koje bi psihoanaliza mogla da nam
prui.
Trebalo je doi do romantiara i Kjerkegora pa da
oseanja ponovo dobiju zaslueno potovanje. Danski
teolog je tada rekao: Paradoks, ta strast misli. Takoe:
Zakljuci strasti jedini su verodostojni, jedini koji neto
dokazuju...
U tom trenutku racionalisti se ljute i pitaju nas da li
paradoks, ili strast, ili vera, ili oseanje, imaju nekakvu
vrednost u dokazivanju Pitagorine teoreme.
Odgovor: u oblasti matematikih i naunih znanja
poeljna je najpotpunija objektivnost, kao i najpotpunija
duhovna smirenost. Trebalo bi preporuiti, kao to je
uinio dr Donson jednom od svojih ljutitih sagovornika:
Gospodine, ne diite glas naite bolje argumente.
Nije tako kada je u pitanju etika i estetika, gde subjekat
ima presudni uticaj. Jedna statua nije, kao umetniko delo,
predmet-po-sebi, nego predmet-za-nas. Njegova je priroda
istovremeno objektivna i subjektivna, jer ak i ako
prihvatimo da su estetske vrednosti objektivne, one se
utvruju kroz lini i emotivni doivljaj, a otuda relativnost
estetskih sudova.
U toj oblasti ne moe se ni zamisliti saznanje lieno
strasti, jer umetniko delo se nikada ne shvata razumom,
nego se osea zahvaljujui emotivnoj intuiciji. Razum je


slep za vrednosti.
Tako rasprava izmeu onih koji ukazuju na
prevashodnost razuma i onih koji brane strast predstavlja,
naprosto, raspravu o onome to oveka pre svega treba da
zanima stvari ili ljudsko bie.


O proimanju dua
Meterlinkovo proroanstvo: Doi e vreme, i ono nije
daleko, u kojem e se due proimati bez posredovanja
tela. Jedan Morijakov lik saznaje za to podsticajno
proroanstvo od ene koja voli utke i beznadeno.


Obezvreivanje tela
Ta mrana, licemerna, spiritistika Meterlinkova
reenica dolazi, preko Emanuela Kanta, jo od orfiara:
zemaljski ivot je sama tuga i jad, i samo kroz odricanje i
proienje moemo pobei iz zatvora za duu koji
predstavlja telo, e da bismo uzleteli do zvezda. To je,
otprilike, projekat izvesnih vegetarijanaca, apstinenata i
spiritista, a osim njih i poznatog dramaturga Dorda
Bernarda oa
20
.
Orfiki prezir se seli u Sokrata, a iz Sokrata u
hrianstvo. Kada se religija sekularizovala, s jedne strane
je nastala trilogija Sloboda-Jednakost-Bratstvo, a sa druge
naturizam laike religije koje takoe imaju svoje fariseje i
boje ijude. Za autentinim oseanjem pada usledio je
konvencionalizam, licemerje tela, i nastala su dva poretka:
poredak iskljuivo telesne ljubavi javne kue i
pornografije, koju dehumanizovano drutvo obavlja u
tajnosti, i duhovna ljubav, iskljuivo platonska. Obe su
nesrene apstrakcije, jer je dua srasla za telo kao izraz za
lice.

20
Nikada nisam ba dobro shvatio zato bi ovek bio blii Duhu ako vari
samo zelenu salatu.


Samoa i komunikacija
Ja tei da stupi u vezu sa drugim Ja, sa nekim ko je
jednako slobodan, sa sveu slinom sopstvenoj. Samo na
taj nain moe pobei od samoe i ludila.
Od svih pokuaja, najsnaniji jeste ljubavni. Ali
uzaludno je initi to sa robotom, ili sa prostitutkom koja
pretvara ljubav u mehaniki seks, ili sa enom koja se
povinuje magnetskim moima u svakom od tih sluajeva
postii e se samo zadovoljenje seksualnih potreba. Telo
drugih je objekat i dok se dodir ostvaruje samo sa telom to
e biti iskljuivo oblik onanije. Samo kroz potpun odnos sa
subjektom (telom i duom) moi emo da izaemo iz sebe
samih, da prevaziemo sopstvenu samou i doemo do
komunikacije. Zato je ist seks tuan, jer nas ostavlja u
poetnoj samoi, uz oteavajui neuspeli pokuaj. Berajev
dri da seksualni nagon ima unititeijske i demonske
sastojke, jer nas baca u svet istih objekata, gde
komunikacija nije mogua i gde je samoa konana. Otuda
se iskljuivo seksualni erotizam esto javlja vezan za
nasilje, sadizam i smrt. Nemoan da dopre do drugog
subjekta, nemoan da zadovolji enju za duhovnim
spajanjem, ovek se nesvesno sveti, unitavajui i mrzei.
Tako se dolazi do paradoksa da jedini put da se izbegne
totalna subjektivnost vodi kroz ono najsubjektivnije to
postoji: to nije razum (koji je objektivan), nego oseanje;
ne kroz nauku ili iste ideje, nego kroz ljubav i umetnost.
Tako se doseu ti konkretni univerzumi koji uspostavljaju
mostove izmeu subjekata.


Bodler
Ista elja za istotom kao i kod svih velikih grenika
telom: njegova dnevna mrnja prema telesnom jeste
nepogreivo nalije nonog iskuenja.


Misao i roman
Tvrdi se da je dan ono to jesmo, a no ono to elimo.
Naprotiv: dan je ono to elimo pa prema tome i
uspevamo da budemo, a no ono to zaista jesmo.
Drugim reima: dan je stvarnost, ali no je
nadstvarnost.
Roman je ono nono pa, sledstveno tome, i ono to
zaista jesmo. ista misao je ono dnevno pa, sledstveno
tome, ono to elimo i uspevamo da budemo. Pravi
Dostojevski nije moralista iz svoga Dnevnika, nego
zloinac iz Zloina i kazne.


Dua i duh
Dua, izmeu tela i duha, dvosmislena i teskobna,
ophrvana oseanjima tela a teei venosti duha,
beskrajno se dvoumi izmeu relativnog i apsolutnog,
izmeu smrtnog i besmrtnog. Sirota dua, zbilja.
Dua je pojedinac, duh je osoba. Odnosno: nesvesno i
nad-ja, ivot i rtvovanje ivota, greh i vrlina, nono i
dnevno, avolje i boansko.
Roman je dua, misao je duh. Piem romane zato to
imam duu, a ne samo duh. Zato to sam nesavren.


uvena grka ravnotea
Sa narodima se deava isto to i sa osobama: ono to je
vidljivo nije uvek najreprezentativnije; ili, bolje reeno,
gotovo nikada nije tako. Ono to neki ovek ili neka
kultura tvrdi, pre je izraz elje nego stvarnosti. Ako
Dostojevski tvrdi da ne treba ubijati, radije pomislimo
kako je Dostojevski zloinac koji se bori protiv svojih
nagona. Ako Sokrat preporuuje da zaziremo od tela,
budimo uvereni da je Sokrat senzualan ovek koji se
oajniki bori protiv svojih elja: njegovo miljenje o
nadmoi razuma predstavlja nalije njegove skrivene
linosti.
Svaka kultura jeste pokuaj da se savlada ono
ivotinjsko u ljudskom biu. Otuda je kako primeuje
Jung razmimoilaenje sa samim sobom svojstvo oveka
kulture. Predanje nam predstavlja Grke kao olimpijski
uravnoteen narod, ali dovoljno je proitati Bahantkinje pa
uvideti kako je ta uvena ravnotea lana i povrna. I nije
ista misao ta koja nam otkriva duboku stvarnost jednog
naroda, nego to ine mit i fikcija.


Ljubav, umetnost i venost
Kroz vreme, sadanjost se pretvara u prolost, a snovi o
budunosti u nesavrena i mrtva ostvarenja. ivot
predstavlja ono relativno, jer je on nadasve temporalan.
Ljubav ezne za apsolutom, i iz tog razloga sve velike
ljubavi su tragine i na neki nain se zavravaju smru.
Kod ehova i kod Anuja, jednostavno, surovo i
melanholino, sve se sastoji u tome da se pusti da protie
vreme. Naspram Orfeja i Euridike koji se zaljubljuju jedno
u drugo, Anuj postavlja majku i njenog ljubavnika.
Groteskni nesklad jeste mera relativnosti ivota.
Besmrtnost je izvrnuta slika venosti. Venost je
apsolutna sadanjost vreme ne postoji. Ljubav Romea i
Julije ovekoveena je u umetnikom delu kao statua -
zauvek e biti ista, imuna na Vreme i njegove tragino
ruilake moi. Besmrtnost, naprotiv, jeste prolazak
vremena, pretvaranje budunosti u prolost, unoenje
neisti i uas.
U ljubavnom ili verskom zanosu izlazimo van vremena,
pretvaramo trenutak u apsolut. U tom teopatskom
trenutku stupamo u dodir sa venou, sa onime to se
obino naziva Bog.
Jedan od korena metafizike umetnikog dela jeste
potreba koju ovek ima da ovekovei: neku ljubav, iluziju,
detinjstvo, uspomenu. Prust pokuava da ovekovei
prolost, setnu prolost koja je nekada bila budunost,
odnosno, iluzija.
Umetnost se raa iz potrebe za iskazivanjem i
komunikacijom; ali to je potreba za iskazivanjem i
saoptavanjem enje za venou. To se dobro vidi u
Munini, kada protagonista, oseajui teskobu zbog
neizvesnosti, hoe da pronae utoite u (venoj) melodiji
bluza.


Mukarac i ena
Od jedne predrasude do druge, i to iz istih razloga
Karl Manhajm je pokazao da drutvenim ivotom
vladaju ideoloke fantazije koje se smatraju za objektivne
istine. To je sluaj sa mnogim idejama u vezi sa enskim
rodom. Velike promene u poloaju ene, njeno sve
aktivnije uee u gotovo svim vrstama poslova u okviru
zajednice, otkrili su koliko je pukih predrasuda ili glupe
muke arogancije bilo u najveem delu ideja koje su
podrazumevale podreenost ene.
Ali zbog neke udne dijalektike procesa, i kao posledica
tog istog mukobanjastog mentaliteta, rairila se i obrnuta
fantazija da je ena istovetna mukarcu. Pre dvadesetak
godina sam objavio mogue temelje te udne (i
zastraujue) pretpostavke.
Jedna uvena francuska poslovica, izreena u obliku
veselog usklika, podsea nas mora nas podseati svako
malo, kako sada stoje stvari da meu polovima postoji
izvesna razlika. Protiv te propagande mogao bi posluiti
argument da ljudsko bie nije puka biologija, nego je ono i
bie kulture, Ali moralo bi se odgovoriti da izuzetno
sloene transformacije koje su uzastopne kulture izvele na
toj infrastrukturi biologiju nisu ponitile: deca se i dalje
raaju onako kako nam je od vajkada poznato. I, na sreu,
nastaju onim istim tradicionalistikim postupkom. Ovo
prosto iskazivanje neslaganja smesta stavlja u pogon
radarski sistem koji enski rod ima du svojih granica, i
koji se lanano uspostavlja im muica ue na
neprijateljsku teritoriju. Ta uzbuna u mom sluaju je
neosnovana: ja ne govorim o nadmoima, samo mirno
nabrajam vidne razlike... Videemo potom kakve duhovne
posledice ove osnovne bioloke razlike mogu izazvati. U
meuvremenu, ne bih li umirio, izmeu ostalih, i Viktoriju
Okampo, koja me je ve jedanput spopala kao prava furija,
urno dodajem kako se seam da sam u vie navrata,
suoen sa izvesnom vrstom nadobudnih mukarina, bio


primoran da ih podsetim na postojanje Emili Bronte, Sonje
Kovalevske, Edit tajn, Simone Vejl ili Virdinije Vulf.
Drutvo koje su stvorili, instrumentalizovali, i o kojem
sude mukarci, kakvo je ovo nae, otkriva svoj prezir ne
samo u teorijama, nego (polusvesno) i u jeziku.
Ako imamo u vidu da je leva strana vezana za nesvesno
i za ensko (up., na primer, Jungove teorije), zanimljivo da
je sve ono to u naoj kulturi predstavlja neto manje
vredno vezano za levu stranu. Ne samo da u kastiljanskom
derecho ima veze sa ispravnim i pravinim tako je u
svim indoevropskim jezicima koji su nastali u
patrijarhalnim zajednicama, jo od Arijevaca: orthos,
rectum, regere, regimen, rectitudo, regula, dirigere,
corrigere, erigere, recht, right, itd. Da i ne govorimo o
svakodnevnijim obiajima: prava, odnosno, desna
strana neke tkanine jeste ona koja treba da se pokae, a
leva ona koja se mora sakriti; sinister je uvek u vezi sa
nesreom, izopaenou i zlom kobi; kunemo se desnom
rukom, rogove pravimo levom, itd., itd. Da je to svojstveno
patrijarhalnim zajednicama vidi se vrlo lako kada se
posmatra ta se deava u matrijarhatu: dobro je levo, ne
broje se dani nego noi, molitveni toak
21
na Tibetu okree
se sleva nadesno, itd. U zavisnosti od toga ko je gazda,
dakle, ustanovljava se zakon i utvruje se ta je dobro. Nije
to nita novo, razume se.
Ali Moderno doba pojaalo je pritisak na enu jer se na
osnovi jednog patrijarhalnog drutva razvilo tehniko i
apstraktno drutvo koje je prevlau mukog mentaliteta
dovedeno do katastrofalnih posledica. U Ljudima i
zupanicima sam pokuao, pre mnogo godina, da
postavim teoriju o dehumanizaciji i otuenju koje je

21
Molitveni toak Mani, ili molitveni toak ili mlin je valjak, postavljen
na kraj vretena, na ijoj spoljanjoj strani je ispisana mantra, i koji sadri
svitak papira na kojem je mantra napisana. Kada se valjak okree,
pojavljuju se molitve. Vernik taj valjak okree dok izrie mantre.
Specifian je za Tibet. Pravac okretanja molitvenog toka morao je da
bude uvek u smeru okretanja kazaljke na satu, da bi se oslobodile
blagonaklone sile sadrane u mantri koja je na njemu ispisana. Veruje se
da okretanje toka u suprotnom smeru oslobaa zle duevne sile.
Sledbenici paganske ben religije na Tibetu, meutim, molitveni toak
okreu u smeru suprotnom od smera kazaljke na satu. - Prim. prev.


izazvala itava naa civilizacija, a ne samo kapitalizam,
zdruenim delovanjem hiperracionalizma i pozitivne
nauke. Neu ovde ponavljati osnove te teorije. Samo u se
osvrnuti na neke vidove istog problema ukoliko se oni
odnose na telo, jer, razume se, oni su presudni kada je u
pitanju odnos mukarac-ena.
Ako nas ne uniti atomska homba...
Prihvatiti ivot znai prihvatiti postojanje Zla.
Romantizam, kao filozofija ivota, nije to mogao
zanemariti kao nezaobilaznu i pozitivnu manifestaciju
konkretnog bia. Viljem Blejk, koji u mnogo emu
predskazuje Niea i Junga, mislio je da e ovek dosegnuti
veliinu kada bude uspeo da sjedini svoje nebo sa svojim
paklom.
Poto je avo gospodar zemlje, to kolebanje postoji
izmeu tela i duha. Kolebanje koje tehnoloki
racionalizam nije mogao prebroditi: jednostavno ga je
odbacio, zabranjujui i zaboravljajui jedan od njegovih
lanova. Ali ono to su nauka i ista misao bili neveti i
nesposobni da prihvate, umetnost nikada nije izostavila iz
svojih temelja, jer se umetnost pre svega stvara
zahvaljujui razmeni sa svemonim niim silama, silama
koje izbijaju iz zemlje i iz nesvesnog, venim stvaraocima
arolije i mita. enskim silama, da i to jednom kaemo.
U Ljudima i zupanicima, pre vie od dvadeset godina,
pokuao sam da dokaem kako je ova apstraktna
civilizacija stvorila tragian rascep u oveku. Apstrahovati
znai razdvojiti, a sve je u ovoj mehanikoj kulturi bilo
razdvojeno od svega ostalog: telo od due, intuicija od
poimanja, ovek od kosmosa. U tom irokom i
udovinom postupku raspadanja, umetnost je jedina koja
je ostala verna prvobitnom jedinstvu. Prema Jungu, u
podsvesti nosimo manje ili vie potisnut suprotni pol. Ako
prihvatimo da je iracionalno na enski deo, umetnost bi
bila izraz enskosti koju je preoblikovala muka svest, i
predstavljala bi moda jedino potpuno ispoljavanje oveka
u ovom apstraktnom univerzumu. Ideal koji smo izgubili


jeste ideal koji Kinezi simboliki izraavaju kao Tai-Gi-Tu,
ija dva dela sainjavaju skladnu celinu, imaju isti oblik i
povrinu, meusobno se dopunjavaju i trae ensko i
muko. Duh se nadahnjuje i samooplouje uzajamnim
dejstvom dva pola, i bez te saradnje nema ni roenja, ni
prosvetlenja. Ni telesnog, ni duhovnog. Ovaj nezgrapni
scijentistiki mentalitet precenio je racionalno miljenje,
ali danas znamo da nijedna spoznaja ne proistie iz
razumevanja: razum samo nadograuje ono to ve postoji
kao klica u najdubljim intuicijama.
Vreme je da magijsko miljenje ponovo stane rame uz
rame sa logikim miljenjem, i treba da imamo na umu
kako ovo drugo ne moe postojati bez onoga prvog.
Savlaivanje krize tako mora pretpostaviti povratak
magijskom i enskom. Prevrednovanje mita, priznavanje
takozvanih primitivnih kultura, prihvatanje aloginih
elemenata, sve nam to ukazuje na nain na koji treba da se
savlada ta kriza, najvea, najdubija i najopasnija sa kojom
se ljudska rasa ikada suoila.
Ako generali Sjedinjenih Drava i Sovjetske Rusije (sve
same mukarine, kao to se zna) ne pritisnu neko dugme
koje bi zapoelo atomski rat, sa svojom tipino mukom
pameu.
Gamocentrizam
Shemu savremene krize i mogueg naina da se ona
razrei, dakle, vidim na sledei nain:
Srednjevekovno drutvo (MI) Merkantilistiki
individualizam renesanse (JA) Nauka i kapitalizam (TO)
Romantiarska i egzistencijalistika, konkretna i enska
pobuna (JA) Fenomenoloka sinteza, ka novoj ensko-
mukoj zajednici (MI).
Naprednjaci ili nazadnjaci?
Zbog vrste razmiljanja koju gajim u vezi sa polom i
okultnim silama a da nikoga uopte ne zanima moja
odbrana drutvene pravde izaao sam na glas kao
nazadnjak meu duhovima koji su u prolom veku


naputali hramove kako bi se poklonili Voltinoj bateriji.
Sada se klanjaju pred ciklotronom, ime njihov
pozitivizam postaje spektakularniji, ali ne manje naivan.
On je isto onako bedan kao i onaj negdanji, ali se mnogo
tee moe braniti, zbog razornih argumenata koje je na
njega primenila najnovija filozofija.
Molim vas, neka ene ne dozvole da ih savladaju takve
elektromagnetske papazjanije, i neka pomisle da, ako
oveanstvo treba da se spase, to nee biti zahvaljujui
razvoju japanske elektronike, nego zahvljajujui povratku
Majci Zemlji koju smo zaboravili. A one su njena istinska
manifestacija.


Od kosmosa do oveka
Briga ljudskoga bia uvek je podlegala izvesnom ritmu:
od Univerzuma ka sopstvenom Ja, od svoga Ja do
Univerzuma. Zanimljivo je da je uvek zapoinjao ispitujui
prostrani univerzum: mnogo pre nego to se Sokrat upitao
o dobru i o zlu, o sudbini naega ivota i o stvarnosti
smrti, deca filozofi iz Jonije istraivala su tajnu Kosmosa,
zadatak vode i vatre, zagonetku zvezda.
Danas, kao i uvek kada se platonski ciklus vrati u taku
katastrofe, ovek usmerava panju na sopstveni unutranji
svet. A velika tema knjievnosti nije pustolovina oveka
koji se bacio na osvajanje spoljanjeg sveta, nego
pustolovina oveka koji istrauje ponore i peine
sopstvene due.


Roman i fenomenologija
Doktrine se ne pojavljuju sluajno: s jedne strane, one
produavaju i produbljuju dijalog koji ne prestaje tokom
razliitih epoha; s druge, one su izraz razdoblja u kojem se
pojavljuju. Kao to stoika filozofija nastaje uvek u vreme
despotizma, kao to marksizam izraava duh jednog
drutva koje silovito ulazi u industrijalizaciju,
egzistencijalizam je preveo teskobe oveka koji proivljava
ruenje jedne tehnolatrijske civilizacije.
A to ne znai da je prevodi jednoznano i doslovno, jer
jedna doktrina se razrauje na nain kompleksan i uvek
polemian. Dok je racionalizam bio dominantna teza
poev od renesanse, iracionalizam je provaljivao s vremena
na vreme, sa sve veom snagom, dok se nije dokopao
prevlasti. I premda savremeni egzistencijalizam nije (kako
to mnogi pretpostavljaju) obian iracionalizam, izvesno je
da je nastao kroz borbu koju su ljudi u prolom veku
zapoeli protiv razuma.
Zeitgeist koji se u filozofiji ispoljio kroz
egzistencijalizam, u knjievnosti je to uinio kroz onu
vrstu stvaralatva koja u sutini zapoinje sa Dostojevskim,
i veran je saputnik ove filozofske tendencije na polju
knjievnosti, do te mere da mnogi tvrde, olako, da je
knjievnost postala egzistencijalistika, kada je ona u
stvari spontano nastala vek pre nego to je ula u modu, i
kada se u stvari nije knjievnost toliko pribliila filozofiji
koliko se ova pribliila knjievnosti: knjievnost je uvek
bila antropocentrina, dok su se filozofi okrenuli
konkretnom oveku upravo sa egzistencijalizmom.
Ali, najdublja je istina da su se obe te aktivnosti duha
istovremeno stekle u istoj taki i to iz istih razloga. S tom
razlikom to, dok je za romansijere taj prelaz bio lak, jer
im je bilo dovoljno da naglase problemski karakter svog
venog protagoniste, za filozofe je bio tei, jer su morali da
se spuste iz svojih apstraktnih spekulacija u nedoumice
konkretnog bia. Kako bilo da bilo, u istom trenutku kada
je knjievnost postala metafizika sa Dostojevskim,


metafizika je postala knjievna sa Kjerkegorom.
Dakle: ako je okretanje prema ja i pobuna protiv
razuma kamen temeljac i poetak ovog novog modaliteta,
nije tano, kako to mnogi povrni kritiari pretpostavljaju,
da se proces tu zavrava. Naspram preterivanja sa
razumom, vitalizam je, n zdrav nain, vratio ugled ivotu
i njegovim instinktima. Ali eksplozija najprimitivnijih i
najsilovitijih instinkta u Prvom svetskom ratu morala je
izazvati, otiavi u krajnost, elju za produhovljenjem koja
se pojaala posle Drugog rata i njegovih koncentracionih
logora. To je jedan od uzroka koji su udaljili
egzistencijalizam od pukog vitalizma, a da onaj prvi nije
zbog toga prestao da brani konkretnog oveka. ovek nije
bio, na kraju krajeva, niti samo ist razum niti puki
instinkt: oba svojstva morala su se spojiti u vrhunske
duhovne vrednosti koje razlikuju oveka od ivotinje.
Poev od Huserla, filozofija se vie nee usredsreivati na
pojedinca, koji je potpuno subjektivan, nego na osobu,
koja ini sintezu pojedinca i zajednice.
Savremena filozofija i roman predstavljaju tu sintezu
suprotnosti: neto nalik na sintezu lirske poezije i
racionalistike filozofije.
Poev od Huserlovog otkria, filozofija je prestala da
uzima kao model egzaktne i prirodne nauke, one nauke
koje se oslanjaju na pojmove dobijene apstrakcijom
pojedinanih injenica. Tako se filozofija pribliila
knjievnosti, jer roman nikada nije naputao (ni u doba
najgoreg scijentizma) konkretnu stvarnost onakvu kakva
jeste, bogata, raznovrsna i protivrena. Pesnik koji
posmatra drvo i koji opisuje drhtaj koji povetarac izaziva u
njegovom liu ne pravi fiziku analizu te pojave, ne
pribegava naelima dinamike, ne razmilja po
matematikim zakonima svetlosnih efekata: zadrava se
na istoj pojavi, na ednom i ivom utisku, na istom i
lepom sjaju i podrhtavanju lia koje ljulja vetar.
Ako je tako, ta je drugo knjievni opis nego ista
fenomenologija? I ta filozofija konkretnog oveka koju je
stvorio na vek, u kojoj telo ne moe da se razdvoji od
due, kao ni svest od spoljanjeg sveta, niti moje sopstveno
Ja od drugih ja koja ive sa mnom, zar to nije bila preutna


filozofija koju je scijentistiki mentalitet nesavreno i na
svoju tetu lano predstavljao filozofija pesnika i
romansijera?


Dva Borhesa
Beki kruok je smatrao da je metafizika jedna grana
fantastine knjievnosti. I taj aforizam koji je filozofe
dovodio do besa pretvorio se u Borhesovu knjievnu
platformu.
U jednom od svojih eseja pripoveda kako je neki
mongolski car sanjao nekakvu palatu i naredio da mu se
sagradi u skladu sa tom vizijom; mnogo vekova kasnije,
neki engleski pesnik, koji nije znao za oniriko poreklo
palate, sanja tu istu palatu i pie jednu pesmu. Borhes se
pita: K bi nam objanjenje bilo drae? Oni koji
unapred odbacuju natprirodno (ja uvek pokuavam da
pripadam tom esnafu) smatrae da je pria o dva sna
podudarnost... Drugi e tvrditi da je pesnik nekako saznao
da je car sanjao palatu... Najvie oaravaju pretpostavke
koje prevazilaze prirodu... Na dve stranice stavlja pred nas
ove oaravajue varijante.
Bilo bi dovoljno staviti ove snove ili neke druge kojima
obiluje njegovo delo nasuprot sasvim jednostavnom ali
zlokobnom komaru Ane Karenjine o muiku, pa da se
vidi provalija koja postoji izmeu knjievnosti koja za cilj
ima prijatnu igru i one druge koja istrauje (jezivu) istinu
ljudske rase.
Ludiki duh vodi eklekticizmu, kao to se vidi u ovom
istom odlomku: postoji nekoliko tumaenja, od kojih
svako podrazumeva razliitu filozofiju. Nasuprot tome,
pisac kao Kafka uvek ima samo jednu, opsesivnu
metafiziku. A poto kod Borhesa ima obilja mogunosti,
odbijamo da verujemo u njegovo verovanje: njegove
pustolovine razliite su od jedinstvene i uasne Kafkine
pustolovine kao Don Huanova ljubakanja od Tristanove
tragine prie. Kod Borhesa postoji jedna jedina vernost i
jedna jedina zajednika nit stil.
On sam priznaje da po filozofiji eprka iz isto
estetskog zanimanja u potrazi za onime to u njoj moe
biti pojedinano, jedinstveno, zabavno i neobino: da
krilonogi Ahil ne moe da stigne kornjau, kako je to


udno! Logiki paradoksi, regressus in infinitum,
solipsizam, to su teme za lepe prie. A poto e napraviti
priu od Berklijevog empirizma, a nee hteti da propusti
priliku da izradi drugu sa podjednako zapanjujuom
Parmenidovom sferom, njegov eklekticizam je neizbean.
A sa druge strane, i beznaajan, jer njemu cilj nije istina.
Tom eklekticizmu dolazi u pomo znanje koje nije strogo,
i koje brka, ve prema knjievnim potrebama,
determinizam sa finalizmom, beskonano i neodreeno,
subjektivizam i idealizam, logiku ravan sa ontolokom
ravni. On se eta kroz svet misli kao lijubitelj starina po
antikvarnici, i njegove knjievne odaje nametene su sa
istim vrsnim ukusom ali i uz isto meanje bez reda kao i
dom onoga diletanta.
Borhes to zna, pa ak i mrmlja o tome. Ali ona vrsta
itaoca koji sa svetim strahom pada niice im proita re
kao to je aporija, smatra za duboki nemir ono to je
uglavnom sofisticirana razbibriga. I umesto da zapamti
vrednog Borhesa, divi se autoru tih vebi.
Iz Borhesovog straha od trnovitog stvarnog ivota
nastaju dva istovremena stava koji se meusobno
dopunjavaju: on se igra u jednom izmiljenom svetu i
vezuje se za platonovsku tezu, jednu sutinski
intelektualnu tezu. Intelekt (ist, proziran, nesklon
meteu i graji) njega opinjava. Ali poto sa druge strane
eli i dalje da se igra, eli da ne uestvuje u uvek
napornom procesu istine, on od intelekta uzima ono to bi
uzeo i neki sofista: ne traganje za istinom, nego
raspravljanje iz samog mentalnog zadovoljstva u raspravi,
a pre svega ono to se podjednako svia knjievniku kao i
sofisti rasprava reima, i o reima. Privlai ga ono
pokretno, bipolarno, ahovsko to inteligencija ima;
vragolastog, inteligentnog i radoznalog, privlae ga
sofisterije, zanosi ga pretpostavka da svi mogu biti u pravu
ili, jo bolje, da niko nije istinski u pravu... Kod Sokrata se
divi arobnjaku rei, otroumnom raspravljau koji je
mogao dokazati neku istinu i njenu suprotnost sluaocima
koji ga prate bez pogovora i zanemeli od uda. U tom
trenutku, za njega filozofija ne moe imati za cilj istinu (u


nekom drugom, ozbiljnije i sa veim oseanjem krivice,
rei e suprotno), i sve se moe opovrgnuti.
Pa ak i kada je u sluaju teologije problem ozbiljniji, i
tu e sve biti pitanje rei, sama knjievnost. Jeresi su
varijante pravoverja, ba kao to se, smirenije, deava u
filozofiji, ali ovde se to plaa krstom ili lomaom, a ne
Borhesovim mukama, jer on te prie razmatra sa ironijom,
na odstojanju, uz umereno (intelektualno) uenje, kao
vetinu kombinatorike avo moe biti Bog, Juda moe
biti Hristos. Kae: Tokom prvih vekova nae ere gnostici
su vodili raspravu sa hrianima. Bili su potueni do nogu,
ali moemo sebi predstaviti njihovu nemoguu pobedu.
Da je pobedila Aleksandrija, a ne Rim, ekstravagantne
prie koje sam ovde saeo zarad itaoeve nedeljne
razonode, bile bi koherentne, velianstvene i
svakodnevne...
Ni u jednoj prii se taj eklekticizam ne saima bolje
nego u Tln, Uqbar, Orbis Tertius: tamo su sve njegove
naklonosti, pa ak i sve njegove zablude, i sa svakom od
njih on gradi po jedan veleumni univerzum. Niti on veruje
u ono to tamo kae, niti mi verujemo, mada nas sve
oarava metafizika mogunost koju ima u sebi. I tako u
itavom njegovom delu: te svet je san, te reverzibilan je, te
postoji veiti povratak, te besmrtnost se dostie kroz
seanje drugih, te besmrtnost ne postoji osim u venosti:
sve podjednako vai i nita, strogo uzevi, ne vai. U
jednom eseju rei e nam, sveano, da ni osveta ni
oprotaj ni zatvori, pa ak ni zaborav ne mogu da promene
neranjivu prolost, ali u Pjeru Menaru nam pokazuje kako
sadanjost menja crte onoga to je prolo. I ako se upitamo
u koju od dve suprotstavljene varijante veruje Borhes,
moraemo da zakljuimo da veruje u obe. Ili ni u jednu.
Meutim, postoji konstanta koja se uporno ponavlja,
moda u strahu od surove stvarnosti: pretpostavka da je
ova stvarnost san. A poto je ovo pretpostavka koju je
racionalizam branio od svojih poetaka, pravi Borhesov
zatitnik je Parmenid. Ispod te fantazmagorije, kako to
hoe Lajbnic, uvek postoji neko objanjenje. Na taj nain,
za ovoga pesnika razum vlada svetom, pa ak i njegovi


snovi i magije moraju biti skladni i razumljivi, a njegove
zagonetke, kao i zagonetke detektivskih romana, konano
imaju klju.
Za Lajbnica nema sluajnosti i sve ima svoj raison
dtre, a ako nam je on esto nerazumljiv, to je zato to
liimo na Boga, ali ne dovoljno. A ideal saznanja je da se
haotina masa vrits de fait polako svodi na boanski
poredak vrits de raison
22
. Fiziari, koji uspevaju da
izraze sloeni mehanizam nekog procesa matematikom
formulom, na zemlji ostvaruju ovaj Lajbnicov ideal; onoga
dana kada ljudi budu mogli da proraunaju mrnju ili da
dedukuju zloin, taj e filozof konano spavati mirno. U
meuvremenu, izvesna vrsta detektivskih pisaca pokuava
da ga umiri. Edgar Po je izmislio tu strogo racionalnu
priu u kojoj detektiv ne tri po krovovima, nego sastavlja
lance silogizama; i u njoj bi zloinac mogao (a moda i
morao) da bude obeleen nekim algebarskim simbolom.
Borhes, u saradnji sa Bjoj Kasaresom, dovodi do logike
krajnosti izum svoga prethodnika, inei da detektiv don
Isidro Parodi reava zagonetke zatvoren izmeu etiri
zida: on je verna kopija matematiara Leverijea, koji,
zatvoren u svojoj matematiarskoj sobi, pokazuje
astronomima iz neke opservatorije prisustvo nove planete.
Kao skroman simulakrum Lajbnicovog boga, don Isidro
Parodi daje prigradsku verziju tog characteristica
universalis
23
. Uz dodatak (ironini) da je soba u kojoj

22
Vrits de fait, vrits de raison - injenine istine, istine razuma -
franc. Prema Lajbnicu, jezik se sastoji od istinitih i lanih iskaza, a
istinitost se odreuje time to odgovara, s jedne strane, stvarima,
injenicama, a sa druge razumu; da bi to bilo mogue, potrebno je da
jezik bude zasnovan. Lajbnic zasniva istinitost jezika na uenju o
analogiji: postoje ideje, i njihovi logiki odnosi; u pogledu naela i pravila
logike, vezuje se za tezu o jedinstvenosti bia: ljudi se sa Bogom slau po
pitanju odnosa, ali ne mogu da imaju iste ideje kao Bog, jer kod Boga
svaka ideja ima beskrajno mnogo predikata, a kod ljudi je ideja uvek
nejasna i zbrkana, jer su oni konani. - Prim. prev.
23
Univerzalno pismo lat. Po Lajbnicu, elementi univerzalnog jezika
trebalo bi da budu predstavljeni karakterima koji e to je vie mogue
liiti na oznaenike, kao egipatski ili kineski ideogrami, ili znaci
alhemiara i kabalista, jer e tako, govorei oku, univerzalni jezik izbei
da bude sveden na pojedinane jezike, a sastav karaktera morao bi
odgovarati sastavu oznaenika, dajui definiciju na osnovu koje bi bilo
mogue izvesti svojstva nekog pojma, kao to se izvode svojstva nekog


proraunava zloine njegova zatvorska elija.
U Smrti i busoli dosee se paradigma. Autor razvija
isto logiki i geometrijski problem. Revolvera Red arlah
mrzi detektiva Lenrota i zaklinje se da e ga ubiti; ali taj
jedini psiholoki sastojak prethodi problemu i nema udela
u njemu osim kao prvobitni pokreta.
Kao i Borhes, zloinac voli simetriju, strogost, dijagram
i silogizam; on smilja i izvrava matematiki zadatak;
detektiv se na kraju nae na unapred utvrenoj taki
romba ucrtanog u grad, i revolvera ga ubija kao ovek koji
zavrava demonstraciju more geometrico... U toj prii ne
izvravaju se nekakva ubistva (ne dao Lajbnic!): dokazuje
se jedna teorema. Grad u kojem arlah zadaje smrt jeste
Buenos Ajres, ali kao da nije: to je proziran i avetinjski
grad, imena njegovih stanovnika su neverovatna, hladnoa
u ponaanju je neljudska. Ako se misli da je geometrija
sistema ono to zanima autora, sve su to vrline, a ne mane.
U dokazivanju teoreme nije vano ime taaka ili
segmenata, grka ili latinska slova kojima se oni
obeleavaju; jer ne dokazuje se istina za neki poseban
trougao, nego za trougao uopte. Razume se, zloini se
svakako moraju izvriti negde; ali bilo bi pogreno dati toj
stvarnoj figuri previe precizno znaenje, kao da vrednost
zakljuaka zavisi od te vrste ispravnosti. Potreban je neki
pomalo generiki grad, sa bilo kakvim imenima; neki
Buenos Ajres gde bi sve bilo dovoljno uopteno da bi sve
moglo biti geometrija, a ne puka istorija i geografija. Pria
je mogla (i strogo uzev, morala) da pone ritualnim reima
matematikog univerzuma: Neka bude grad X...
Bezmalo bismo mogli tvrditi kako Borhes daje
knjievni primer za slavni problem racionalnosti realnog i
njegove (strane) posledice nepominosti. Kako bi bilo
mogue shvatiti posledicu ako bi ona zaista sadrala neki
nov element? Causa sive ratio, dogaaj nestaje, razliito se
zavrava u jednom jedinom. Posle toliko vekova,
eksperimenata, maina, filozofa i ratova, uvek ta vrsta ljudi
zavrava u Parmenidovoj sferi.

tela na osnovu njegove hemijske formule, -Prim. prev.


U Smrti i busoli imamo dve mogunosti tumaenja: ili
je to pria o neemu to se dogodilo, ali je strogo uzrono
(Lenrot moe predvideti zloin, ali ga ne moe spreiti); ili
je to opis nekog idealnog objekta, kao to je trougao ili
hipogrif. Ali u svakom od dva sluaja tok postoji samo kao
privid. Kao i u svakom deterministikom univerzumu,
nita nije stvarno novo i sve je pisano, kako bi to rekao
neki od onih muslimanskih tekstova koje Borhes s
razlogom voli da citira. Kada se pretvori u istu
geometriju, pria ulazi u carstvo venosti. I kada je itamo,
taj muzej veitih oblika uzima na sebe privid vremena, koji
smo mu pozajmili ba mi, itaoci; i u trenutku kada se
itanje zavri, senke venosti ponovo se sputaju na
zloince i policajce. Knjievnost izvan vremena, iz koje
racionalisti kao Borhes mogu da skoe u ovakva
domiljanja: da nismo i mi knjiga koju Neko ita? Da nije i
na ivot samo vreme itanja?
Kada se problem tako gleda, besmisleno je da nam
pokazuju kao zaslugu (posrednu) sliku Buenos Ajresa koju
autor ostvaruje u toj prii. Sam Borhes je izjavio da ne
misli da je ikada kao tu dao tajni ton naeg udovita. to
bi, da je tano, predstavljalo tuan neuspeh u odnosu na
ono to je on sam morao sebi strogo staviti u zadatak: da li
je hteo da se bavi folklorom ili da dokae teoremu? Ta
namera da opisuje bila bi podjednako neumesna kao kada
bi Pitagora pokuao da nam doara lokalnu boju Krotona
preko svoje teoreme o hipotenuzi.
A ipak, tano je: udaljeni amori Buenos Ajresa dopiru
do nas iz onog apstraktnog grada. To je filozofski dostojno
prezira, ali nam otkriva da je, uprkos svemu, autor pesnik
a ne geometar, otkriva nam da ak ni on ne moe
stanovati u toj platonskoj metropoli.
Umetnost je kao san gotovo uvek in suprotstavijen
dnevnom ivotu. Ovaj surovi svet koji nas okruuje
fascinira Borhesa, a u isto vreme ga uasava. I on se
udaljava u pravcu svoje kule od slonovae zarad same sile
koja ga opinjava. Platonski svet je lepo utoite: neranjiv
je, a on se osea nezatien; ist je, a on mrzi prljavu
stvarnost; oseanja su mu strana, a on bei od izliva


oseajnosti; vean je, a njega titi prolaznost vremena. Iz
straha, iz gaenja, iz stida i zbog melanholije, postaje
platonovac.
Zatvoren, dakle, u svojoj kuli, stvara svoje igre. Ali
udaljeni amor stvarnosti dopire do njega: amor koji se
probija kroz prozore i koji se penje iz najvee dubine
njegovog sopstvenog bia. Na kraju krajeva on nije idealna
figura iz muzeja Meinong, nego ovek od krvi i mesa koji
ivi u ovom svetu, ma kakva bila sredstva za koja bi se
maio da se toga oslobodi. On svet nema samo spolja, na
ulici: ima ga i unutra, u sopstvenom srcu. A kako se
izolovati od sopstvenog srca?
I tako, u njegovim apstraktnim esejima i priama, taj
prigueni amor se provlai, uje se, on daje boju kroz
pogrene rei i izraze koji se ne bi smeli pojaviti: kako
kada bi se uz re hipotenuza kod Pitagore pojavila (kao
odreenje) neka re, koliko daleka od matematikog sveta,
toliko i apsurdna ili tetna. Rei, epiteti i prilozi koji se,
zbilja, pojavljuju u tim pripovestima koje su elele da budu
iste, ali u tome ne uspevaju. A ovek koji je eleo da bude
prognan iznova se pojavljuje makar to bilo i jedva
primetno, makar i na trenutak i nejasno, sa svojim
strastima i oseanjima. Pa ak i nekakav grad X gde Red
arlah izvrava svoje zloine poinje da nas podsea na
Buenos Ajres.
A skrivenog Borhesa, Borhesa koji ume da bude
strastan ili zloban kao i svi mi, vidimo ili naziremo iza
njegovih apstrakcija, protivrenog i punog krivice. Tako taj
pisac koji govori kako u filozofiji trai samo oaravajue
knjievne mogunosti, i koji ih zbilja koristi za svoje prie,
sa druge strane priznaje da istorija filozofije nije zaludna
razbibriga niti igra reima... Pisac koji stavlja visprenost
kao najuzvienije svojstvo knjievnosti i koji od
domiljatog predmeta pravi osnovu (pa ak i sutinu)
mnogih svojih uzoritih pria, kae nam na drugom mestu,
s pravom, kada bi sve bilo u sadraju, ne bi postojao Don
Kihote, ili bi o vredeo manje od 0Nila.
Autor koji se divi Lugonesu i smatra ga naim najveim
piscem, zbog njegovog u osnovi verbalnog genija, i koji


proglaava Keveda za najveeg u panskoj knjievnosti,
kae nam na drugom mestu (i s pravom) da je knjievnost
kao formalna igra podreena u odnosu na knjievnost
ljudi kao to su Servantes ili Dante, koji se njome nikada
nisu bavili na taj nain.
U stvari, igra odlae, ali ne ponitava njegovu teskobu,
njegove nostalgije, njegove najdublje tuge, njegove
najljudskije resantimane. Oaravajue teoloke podvale i
isto verbalna magija u krajnjoj liniji njega ne
zadovoljavaju. I njegovi najdublji nemiri i strasti onda se
iznova javljaju u po nekoj pesmi ili u nekom proznom
odlomku u kojima se istinski iskazuju ta previe ljudska
oseanja (Kao u Povesti odjeka jednog imena), kao i u
divljenju koje pokazuje prema umetnicima koji nikako
nisu paradigma njegove estetike, niti njegove knjievne
etike: Vitmenu, Marku Tvenu, Geteu, Danteu, Servantesu,
Leonu Bloa, pa ak i Paskalu.
Ali taj povratak uvek je dvosmislen, ovek ostaje na pola
puta ili opovrgava nekom reenicom ili nekom varijacijom
njegov povratak u stavrnost. Ili ga konano upropaava
njegova strast prema reima, njegovo retoriko otroumlje.
Tako Leon Bloa o kojem e nam govoriti nee biti onaj
mistini varvarin, nego onaj koji izrie udnovatu
pretpostavku da za rusko carstvo moda nije odgovoran
car nego njegov ista cipela; iz ogromnog Don Kihota
preporuuje nam njegove delimine arolije; kod
ogorenog Dantea uivae u njegovoj sloenoj i knjikoj
teologiji, ili u obliku njegovog pakla; kod kompleksnog
Dojsa oduevljavae se izumiteljem rei i tehnikih
postupaka, njegovom erudicijom i visprenou; od
stranog Niea zadrae (privlanu i knjievnu) tezu o
venom povratku; od osornog i uznemirenog openhauera
njegovu strast prema umetnosti i njegovu ideju o svetu
kao ishodu volje i predstave.
Ispod te dvosmislenosti ini mi se da primeujem tajni
kult onoga to njemu nedostaje ivota i snage. Koje
drugo objanjenje pronai za divljenje koje ovaj strogi
literata iskazuje prema tim naprasitim stvaraocima? Koje
je drugo objanjenje njegovog kulta predaka ratnika,


prigradskih razmetljivaca, Vikinga i Langobarda? A poto
ve ne moe ili nee da uestvuje u stvarnom i
savremenom varvarstvu, barem uestvuje u knjievnom
varvarstvu prolosti, dovoljno dalekom da bi se pretvorilo
u skup (lepih) rei. To je ritual kroz koji se, kao u
nadmonim religijama, prieujemo krvlju i telom
rtvovanoga preko njegovih lepih i beivotnih simbola.
U mitu o Fedru, Platon pria kako dua padne na
zemlju onda kada ve nazre venost; kada padne i kada
bude osuena na telesnu tamnicu, zaboravlja arobni
nebeski svet, ali nasleuje neto od onog bratstva sa
bogovima inteligenciju. I to boansko orue ga
upozorava da je protivreni Univerzum u kojem ivi
iluzija, i da iza ljudi koji se raaju i umiru, iz carstava koja
nastaju i rue se, postoji istinski Univerzum koji ne
propada, vean je i savren.
Poroni Sokrat, ovek koji je duboko (a moda i
dramatino) oseao privremenost svoga iskvarenog tela i
neobuzdanost svojih strasti, sanja o tom besprekornom
Univerzumu i podstie ljude da se u njega uzdignu uz
pomo one metafore venosti koju su smrtnici izmislili, a
to je geometrija.
I Borhes, telesni Borhes, oseajni Borhes, koji moda
dramatino pati zbog svoje fizike privremenosti, bie koje
je kao i mnogi umetnici (kao i mnogi adolescenti) trailo
red u gomili, spokoj u nemiru, mir u nesrei, ruku pod
ruku sa Platonom takoe pokuava da dopre do
univerzuma koji ne propada. I tada stvara prie gde aveti
koje ive u rombovima ili bibliotekama ili lavirintima, ili
koje ive i pate samo u reima, jer im je strano vreme, a
patnja je vreme i smrt. Oni su tek simbol mramorne
onostranosti. Iznenada, izgledae kao da je po njemu
jedino to je dostojno velike knjievnosti neist duh: to e
rei, ovek, ovek koji ivi u ovom zbrkanom
heraklitovskom svetu, a ne avet koja obitava na
platonskom nebu. Jer ono to je svojstveno ljudskom biu
nije ist duh, nego ona mrana i razapeta meuoblast
due, ona oblast u kojoj se deava sve najozbiljnije u
ivotu: ljubav i mrnja, mit i fikcija, nada i san, i nita od


toga nije strogo duhovno, nego je to snana i uzburkana
meavina ideja i krvi, svesne volje i slepih nagona. U
nedoumici i potitena, dua se pati izmeu tela i razuma,
dok njome vladaju strasti smrtnoga tela a ona sama tei
veitosti duha, u neprekidnom kolebanju izmeu
relativnosti i apsoluta, izmeu propadanja i besmrtnosti,
izmeu avolskog i boanskog. Umetnost i poezija nastaju
u toj smuenoj oblasti, i upravo zbog te smuenosti bog
ne pie romane.
I zato ta vrsta platonskog opijuma niemu nam ne
slui. Pa nam se na kraju ini da je sve igra, sve privid,
detinjasto beanje od stvarnosti. Te ako bi i taj svet bio
istinski svet, onaj koji su potvrdile filozofija i nauka, ovaj
ovdanji svet je za nas jedini stvaran, jedini koji nam prua
nesreu, ali nas i ispunjava: ova stvarnost od krvi i vatre,
od ljubavi i smrti u kojoj svakodnevno ivi nae telo i
jedini duh koji zaista imamo otelovljeni duh.
To je trenutak u kojem Borhes (lepo i potresno) pie,
poto je opovrgao vreme: And yet, and yet... Poricati sled
vremena, poricati astronomsko vreme, to su javni oaji i
tajne utehe... Vreme je supstanca od koje sam napravljen.
Vreme je reka koja me nosi, ali ja sam reka; ono je tigar
koji me erei, ali ja sam tigar; ono je vatra koja me
prodire, ali ja sam vatra. Svet je, na nesreu, stvaran: ja
sam, na nesreu, Borhes.
U ovom konanom priznanju nalazi se Borhes koga
elimo da sauvamo i onaj koji se zaista moe sauvati:
pesnik koji je po nekad pevao o stvarima skromnim i
prolaznim, ali jednostavno ljudskim: o sumraku u Buenos
Ajresu, o dvoritu iz detinjstva, o ulici u predgrau. To je
(usuujem se da proreknem) Borhes koji e ostati. Borhes
koji se posle svog olakog prolaska kroz filozofije i teologije
u koje ne veruje vraa na ovaj svet, manje blistav, ali svet u
koji veruje; ovaj svet u kojem se raamo, patimo, volimo i
umiremo. Ne u ma koji grad X gde simbolini Red arlah
izvrava svoje geometrijske zloine, nego u ovaj stvarni i
konkretni, prljavi i uskovitlani, odvratni i dragi Buenos
Ajres u kojem ivimo i trpimo.


Od stvari ka teskobi
Slepo se bacivi na osvajanje spoljanjeg sveta,
zaokupljen samo time kako e upravljati stvarima, ovek je
konano sam sebe postvario, poto je pao u sirovi svet u
kojem vlada slepi determinizam. Predmeti su ga gurali, i
kao igraka samih okolnosti ijem je stvaranju doprineo,
ovek je prestao da bude slobodan i postao jednako
bezimen i bezlian kao i njegova orua. Vie ne ivi u
iskonskom vremenu bia, nego u vremenu sopstvenih
asovnika. To je pad bia u svet, to je ospoljenje i
uproavanje njegovog postojanja. Osvojio je svet ali je
izgubio samoga sebe.
Sve dok ga teskoba ne probudi, makar se probudio u
svetu komara. Nesiguran i nespokojan, iznova trai put
do samoga sebe, kroz pomrinu. Neto mu apue da je
uprkos svemu slobodan ili da to moe biti, da on u svakom
sluaju nije isto to i zupanik. Pa ak i injenica da je
otkrio kako je smrtan, turobno uverenje da je shvatio
sopstvenu konanost, takoe je na izvestan nain uteno,
jer mu na kraju krajeva dokazuje da je neto razliito od
ravnodunog i neutralnog zupanika: dokazuje mu da je
ljudsko bie. Nita vie, ali i nita manje nego ovek.


Odati priznanje telu
Moderna vremena su sagraena na nauci, a postoji
samo nauka o optem. Ali poto zapostavljanje
pojedinanog znai unitenje konkretnog, moderna
vremena su sagraena filozofski unitavajui telo. A ako su
ga platoniari iskljuili iz religioznih i metafizikih
razloga, nauka je to uinila iz ledeno gnoseolokih razloga.
Izmeu ostalih katastrofa za oveka, ta zabrana je
naglasila njegovu samou. Jer gnoseoloka zabrana
oseanja i strasti, i prihvatanje iskljuivo univerzalnog i
objektivnog razuma, pretvorilo je oveka u stvar, a stvari
ne komuniciraju: zemlja u kojoj je najvea elektronska
komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najvea
usamljenost ljudskih bia.
Jezik (ivota, a ne matematiara), taj drugi ivi jezik
koji predstavlja umetnost, ljubav i prijateljstvo, sve su to
pokuaji koje ini Ja sa svoga ostrva kako bi prevazilo
samou i ponovo se povezalo. A ti pokuaji su mogui
samo izmeu subjekata, ne posredstvom apstraktnih
simbola nauke, nego posredstvom konkretnih simbola
umetnosti, posredstvom mita i fantazije konkretnih
univerzalija. I dijalektika egzistencije funkcionie tako da
utoliko vie dopiremo do drugog ukoliko dublje uronimo u
sopstvenu subjektivnost.
Nismo hteli da kaemo kako su moderna vremena
zanemarila telo, nego da su mu oduzela sposobnost
saznavanja: prognala su ga u carstvo iste objektivnosti, ne
primeujui da su tako postvarili samog oveka poto je
telo konkretni oslonac njegove linosti. Ova civilizacija
rascepa razdvojila je sve od svega pa i duu od tela. Uz
uasne posledice. Pogledajte ljubav: telo drugog je
predmet, i dok dodir postoji samo izmeu tela to je samo
oblik onanije; tek kroz odnos sa celinom tela i due Ja
moe izai iz samoga sebe, prevazii svoju samou i uspeti
da se spoji. Zato je ist seks tuan, jer nas ostavlja u
poetnoj samoi uz oteavajuu okolnost neuspelog
pokuaja. Tako se objanjava to to, iako je ljubav bila


jedna od sredinjih tema svih knjievnosti, u literaturi
naeg doba dobija neku traginu perspektivu i metafiziku
dimenziju koju ranije nije imala: nije re o kurtoaznoj
ljubavi vitekog doba, niti o mondenoj ljubavi XVIII veka.
Odavanje priznanja telu koje su izdejstvovale
egzistencijalistike filozofije znailo je i prevrednovanje
psiholokog i knjievnog u odnosu na isto pojmovno. Jer
jedino roman moe u celini da primi istu misao, oseanja
i strasti, san i mit. Drugim reima: autentina
antropologija (metafizika i metalogika) moe se dostii
samo u romanu, kad god, razume se, rairimo taj rod bez
oseaja krivice koji potie od knjievnog vizantinizma ili
besmislene servilnosti prema duhu nauke.


Sokrat, Bodler i Sartr
U jednom eseju napisanom 1953. pomislio sam da sam
ustanovio vezu izmeu Sartra i Sokrata, vezu koja mnogo
toga otkriva po pitanju njegove misli i njegovog smisla
postojanja. Obojica su runi, obojica mrze telo, obojica
tee jednom savrenom duhovnom poretku. Odvratno im
je sve to je mekano i ljigavo, a to je najgrublje ljudski
oblik oveka i svega u vezi sa njim, jer ak nema ni onu
istotu kakvu ima mineral ili kristal. Treba li da nas udi
to je Sokrat izmislio platonsko uenje? Tvorevine
umetnosti i misli uglavnom su kao snovi in
sukobljavanja. A platonsku misao nije mogla izumeti neka
rasa bestelesnih anela, nego ljudi strasni kao to su Grci,
a posebno jedna osoba koja, kako je rekao neki stranac
kada ga je upoznao, ima sve poroke oslikane na svom
licu... Za tog filozofa, kao to e vie od dvadeset vekova
biti za Sartra, otelovljenje je pad, prvobitno zlo. I upravo
zato to je vid najistananije ulo, najblie istom duhu,
kao i zbog perverzne moi koju ima nad njima, oba
filozofa e tome ulu dati prevashodno mesto u filozofiji. I
tako, poev od toga Grka, neprijatelja telesnog, filozofija
e postati ista kontemplacija koja prezire telo i krv;
morae da se eka sve do egzistencijalizma da bi ta
svojstva konkretnog oveka ula u filozofsko razmiljanje,
makar to bilo onako protivreno kao kod Sartra koji, ako je
svesno i bio egzistencijalista, psihoanalitiki je uvek bio
platonovac, racionalista.
Maril-Alber u jednom otroumnom ogledu smatra za
vanu injenicu to to je Sartr pokuao da dokae neke od
svojih ideja na Bodlerovom liku to je linost koja ga je
osvojila toliko da mu je dala nadahnue za dva njegova
junaka: Danijela i mladog Filipa. Ako pretraujemo
autobiografske spise pesnika, nai emo, osim namere da
napie metafiziki roman, i druge crte koje najavljuju
Sartra: mrnju prema ivoj prirodi, kult neplodnosti,
opsednutost svetom leda ili kristala, patoloki platonizam.
Kod Bodlera postoji ista enja za istotom kao i kod


mnogih drugih grenika telom koji se oseaju krivima, ista
dnevna mrnja prema telesnom koja je upravo nalije
njegove none slabosti. A kako je ena neto zemaljsko u
najdubljem znaenju, vlano i prljavo po antonomaziji,
platonizam je uvek vezan za strah od enskog (isto kao to
je egzistencijalizam, i romantizam uopte, pobuna enskih
elemenata oveanstva). Kao i sam Bodler, Rokenten osea
gaenje od dodira sa organskim svetom i ezne za istim
univerzumom koji paradigmatski predstavlja svet muzike i
geometrije. ezne za crncem koji se, sred nesavrenosti i
runoe, u prljavom sobiku jednog njujorkog
oblakodera, spasava stvarajui melodiju koja e zauvek
pripadati venom i apsolutnom svetu. ini mi se da je
podjednako vredno razmiljanja to to je Paskal, Sartrov
prethodnik u jansenistikom stavu, moda zbunjeni
adolescent u potrazi za istotom, pronaao (privremeni)
raj u matematici. Zreli Paskal kasnije e kazati da smo svi
mi galijai okovani za istu galiju, u iekivanju smrti. Ako
se toj ideji oduzme nada u Boga, ono to ostaje sasvim lii
na Sartrovu misao. Sve u svemu, sa oseajem nie
vrednosti koji imaju runi, Sartr dodeljuje pogledu drugih
gotovo natprirodnu mo da nas okameni i potini; jer svet
stvari je svet determinizma i postvariti oveka znai
oduzeti mu slobodu. Ljudsko bie se tako pokazuje kao
dvosmislena i dramatina borba izmeu predodreenosti
fizikog sveta i slobode svesti.
Od ove temeljne injenice potie niz posledica koje
pokazuju ontoloku vrednost stida, srama, odevanja i
simulacije. Oseam stid zato to me posmatraju a to ne
dokazuje samo moje sopstveno postojanje, nego i
postojanje drugih bia kao to sam ja. Zajedniki ivot
tako se pokazuje kao borba na ivot i smrt izmeu
podjednako slobodnih svesti, od kojih svaka pokuava da
okameni onu protivniku. Kada se oblaimo, kada
prikrivamo, kada se maskiramo, pokuavamo da zavaramo
neprijatelja. Ropstvo dostie najveu i najvie
poniavajuu kulminaciju u polnom inu, gde je golo telo
izloeno uz najveu nezatienost i u kojem re
posedovanje dobija filozofski smisao, s onu stranu isto


telesnog.
E. Munije upotrebljava jedno Sartrovo tumaenje
psihologije, koje se pribliava onome koje mi sada
realizujemo. Snano oseaju bie i pate zbog toga to ih
svet uzurpira: svet neprijateljski, mraan, pretei. Moda
ih ova iskonska slabost, taj oseaj bespomonosti vodi
tome da utvrde vrednost angaovanja, ba kao to
nedostatak neke osobine moe da nas usmeri ka profesiji
koja je nadoknauje kao Demostenova mucavost. Ve
kod Kjerkegora se nasluuje to bekstvo pred opsadom
braka i svetenstva, uz pomo dijalektike piruete ili
ironije. li ni kod koga drugog nije oigledniji taj utisak
nego kod Sartra, za koga je svet suvian i preti da
proguta ja; otuda vanost koju u njegovoj
egzistencijalistikoj psihoanalizi dobija istovremeno fiziki
i ontoloki pojam ljigavosti. U ljigavom, drugi kao da se
preputa mome dodiru da bi me bolje liio mene samog.
Reju to je univerzum jednog paranoika.
Zar taj bes prema biu ne iskazuje oseaj neuspeha u
onome to Marsel naziva branom vezom oveka sa
ivotom? Ovde Munije dobrim delom prihvata kritiku
nekih marksista upuenu Sartrovoj misli. Govori se mnogo
o angaovanosti, ali za ta se uhvatiti? Za nitavilo? Za
totalni apsurd? Mislim da je upravo ta protivrenost
izmeu dubokog i mranog uvida u Munini i njegovog
jansenistikog oseanja krivice ono to podstie na
drutvenu borbu: njegov politiki aktivizam predstavlja
reakciju volje koju njegova ontologija podriva u temelju.


Logika i Grci
Skladan Grk je izum XVIII veka, i ulazi u sastav
arsenala optih mesta kojem pripadaju i britanska flegma i
francuski odmeren duh. Smrtonosne i turobne grke
tragedije bile bi dovoljne da razveju tu glupost, kada ne
bismo imali vie filozofske dokaze, a naroito izumevanje
platonizma. Svaki ovek priziva ono to nema, pa ako
Sokrat priziva Razum, to je ba zato to mu je on potreban
kao odbrana od stranih sila podsvesti. A ako ga Platon
zatim ustanovi kao orue Istine, to je zato to nema
poverenja u sopstvena pesnika oseanja. Nesavreni smo,
nae je telo greno i smrtno, strasti nas zaslepljuju: kako
ne teiti znanju koje je nepogreivo i univerzalno? Zar ova
teorema koju smo dokazali ne vai za sve i na svakom
jeziku, zar nije ravnoduna prema besu ili milosru,
naklonosti ili strasti? Eto, dakle, tajnoga puta ka venosti.
Matematika nam daje klju i pokazuje put ka onostranom.
Odbacivanje umetnosti tada je postalo neizbeno (kao
to na izvestan nain ponovo postaje neizbeno u
Sartrovom stavu), odbacivanje koje, kao to sam Platon
nagovetava kada kritikuje Homera, nije toliko etiko
koliko metafiziko. U prvim dijalozima jo govori lepo o
pesnicima, ali u poslednjim ih se gnua koliko i sofista, kao
trgovaca Ne-Biem, kao tehniara lai i iluzije. I to je
prirodno, ako imamo u vidu ta kae u Dravi: Bog je
stvorio arhetip stola, stolar stvara simulakrum tog
arhetipa, a slikar stvara simulakrum tog simulakruma to
je iezavanje na kub. (A to nam, uzgred, nudi najbolja
kritika imitativne ili realistike umetnosti.) Umetnici bi
morali biti osueni, dakle, u ime Istine, kao filozofski
faisifikatori.
Ukratko: Sokrat je izmislio Razum jer je bio bezumnik,
a Platon je odbacio umetnost jer je bio pesnik. Dobri su to
predskazivai Naela Protivrenosti! Ta injenica
jednostavno pokazuje da Logika ne funkcionie ak ni za
svoje izumitelje.


O postojanju pakla
Ne znam da li je teoriju koju u ukratko izloiti na
ovim stranicama nekada neko ve izloio. Pala mi je na um
kao posledica nekih linih iskustava i, svakako, pod
pritiskom jakih nesvesnih opsesija.
Polazim od jedne injenice, koja je, poto je injenica,
van svake rasprave od postojanja predoseaja. ak i ako
prihvatimo da je tragini proroki san Cezarove ene
proizvod puke legende, ozbiljni istraivai parapsiholokih
pojava, od Viljema Dejmsa do . Riea, prikupili su veliki
broj dokumentovanih sluajeva. Setimo se samo dva:
brodoloma Luzitanije, koji je predvidela Mistres King, i
drugog, takoe klasinog, koji navodi Rie, u vezi sa
ministrom Bertoom, kome su 1874. predskazali da e biti
bogat, potovan, ali e poginuti, kao armijski general, pod
tokovima kola u trku; kao to je poznato, nesrea se
dogodila trideset i sedam godina kasnije, 21. maja 1911., i to
ba onako kako je proreknuta. Neu ovde pominjati lina
iskustva, koja, upravo zato to su lina, za mene imaju
ogromnu, neizmernu vanost, ali za druge nemaju
dokaznu vrednost; moram ipak rei da su me upravo ta
lina iskustva, kao i mesearstvo od kojeg sam patio kao
dete, usmerili ka prouavanju parapsihologije. Ispriau,
naprotiv, izvanredni dogaaj sa nadrealistikim slikarom
Oskarom Domingesom, jer, premda je on za mene bio
vezan prijateljstvom i nekim zajednikim radovima, ta
epizoda prevazilazi sasvim privatno iskustvo, poto je bila
ne samo javna, nego je i predstavljala povod za mnoge
studije i publikacije.
Bilo je to neposredno pred drugi svetski rat, u Parizu.
Na jednoj proslavi koja se odvijala u nekom slikarskom
ateljeu, Dominges, pijan i besan, bacio je au na jednoga
od prisutnih; ali poto je gaani uspeo da se izmakne, aa
je pogodila u lice Viktora Braunera, i izbila mu oko.
Zaprepauje to to je Viktor Brauner ve neko vreme
slikao itav niz likova sa probodenim ili iskopanim okom i,
ako se dobro seam, jedan autoportret sa strelom,


zabijenom u desno oko, sa koje je visilo slovo D. (Nemam
pri ruci asopis Minotaur u kojem Pjer Mabij pria o svim
pojedinostima, pa se zato moram malo osloniti na
pamenje.) Pripisati takav dogaaj nizu sluajnosti samo
znai elju da se porekne istinsko objanjenje umetnikov
instinkt za premoniciju, proroka vizija koja je tako esto
njegovo svojstvo, barem u izuzetnim trenucima. Obratite
panju: prva sluajnost, Brauner je prisutan na sedeljci;
druga, Dominges baca au u njegovom pravcu, ne mislei
na njega; trea, napadnuta osoba je uspela da izbegne
udarac; etvrta, aa je pogodila Braunera u lice; peta,
izbila mu je ba oko, pored tolikih drugih mogunosti (da
napravi podliv, da povredi lice na nekom drugom mestu,
itd.).
Ako se postojanje predoseanja i prorokovanja prihvati,
kako to objasniti? To je dinovski problem koji je do sada
odolevao svim pokuajima racionalizacije: od spiritizma do
etvrte dimenzije i Venog povratka. Uostalom, esto su ti
pokuaji brkali filozofske planove, pripisujui na primer
duhu ono to je svojstvo materije, kao kada bi se
Ajntajnova teorija, koja vai za fiziki univerzum, tek
tako primenila na svet duha, kojem je stran determinizam
materije i njene prostorno-vremenske dimenzije.
Ljudsko telo kao materijalni predmet u stvari je
podvrgnuto zakonima fizikog univerzuma, pokorava se
zakonu sluajnosti i ivi u prostoru i vremenu
(astronomskom). Za njega postoji r i posle, kao i za
projektil ili za planetu.
Ali ono to moemo nazvati duom, makar i
otelovljenom (pa utoliko i obaveznom da sledi mene tela)
pripada sutinski drugaijem poretku: niti se nalazi u
materijalnom prostoru, niti njome vlada astronomsko
vreme: njoj svojstveno vreme jeste egzistencijalistiko ili
bergsonovsko vreme. I samo u meri u kojoj uestvuje u
telesnim promenama (na primer, u izvesnim fiziko-
hemijskim procesima, u bolu koji izaziva opekotina ili
nekom slinom fenomenu) ona je podvrgnuta
determinizmu tela, iako joj je to strano nije nam
poznato, ali moemo zamisliti u kojoj meri ako se setimo


intuicije o sopstvenoj slobodi kakvu svako od nas ima kada
su u pitanju voljni postupci. To objanjava slobodu volje,
koja, iz upravo navedenih razloga, nije apsolutna, nego
relativna: to je sloboda koja postoji u okviru izvesnih
neizbenih uslova, fizikih i drutvenih (i telo, kao i
drutvo, jesu objektivni uslovi koji su izvan subjekta).
Dakle: ako bi nekakvim postupkom dua mogla da se
oslobodi tela, makar i privremeno, svest bi mogla da
posmatra svoje telo spolja, da tako kaemo, i da nastavi da
se kree kroz prostor. Stavljena izvan fizikog vremena
(rekao sam ve da joj to njena struktura dozvoljava, jer
njome ne upravlja ta vrsta vremena) mogla bi, kao neko ko
sa brda posmatra pejza pod svojim nogama, gledati dole
na prostorno-vremensku mapu, onako kako je zamiljena
u Ajntajnovoj teoriji. Sa tog privilegovanog poloaja
mogla bi posmatrati ne samo prolost, nego i budunost.
Naveu jedno grubo poreenje, koje e ipak objasniti ovu
ideju. Ako neko ide planinskom stazom, moe znati da e
nekoliko koraka dalje, iza onog prevoja, naii na neku
zverku; ali neko ko se nalazi na vrhu planine moe
istovremeno da vidi itavu panoramu, i ono to je za
etaa budunost (zverka), pa stoga i neto nespoznatljivo,
za povlaenog gledaoca puka je sadanjost. Predskazivati
za njega naprosto znai sve videti u sadanjosti. Neto
slino se dogaa ili bi se dogodilo sa duom koja se
oslobodi od tela: kada izae iz svog prostorno-vremenskog
zatvora, naavi se iznad tog telesnog poretka, mogla bi
kao istu sadanjost videti ono to je za telo prolost,
sadanjost i budunost.
U Frejzerovoj Zlatnoj grani saznajemo da se u bezmalo
svim primitivnim kulturama (kulturama koje imaju znanje
iracionalnije, ali dublje od naeg u svemu to se odnosi na
tajanstvene oblasti iracionalnog) pretpostavlja da se tokom
sna dua odvaja od tela i da tako, osloboena zatvora tela i
vremena, moe da putuje po vanvremenom nebu na kojem
ne postoji ni pre ni posle, i gde se ono to e se kasnije
dogoditi, ili to se ini da e se kasnije dogoditi njihovom
sopstvenom naputenom telu, nalazi tu, ovekoveeno kao
statua Sree ili Nesree.


Na taj nain, za onoga ko bude umeo da ih tumai (jer
nisu te vizije uvek doslovne ni jasne), snovi predstavljaju
ne samo ostatke prolosti, nego i vizije ili simbole onoga
to e doi. Ali poto nas u budunosti uvek eka smrt,
zato, ako onirika predoseanja vae za dogaaje u naem
ivotu, ne bi takoe vaila i za mogui zagrobni ivot? Zar
ne bi bilo mogue da izvesni sreni snovi budu vizije Raja,
kao to bi izvesne none more mogle biti vizije Pakla?
To je prvi deo moje teorije. Sada u objasniti drugi.
Ono to obian ovek doivi u snovima, bia koja nisu
obina doivljavaju u transu: vidovnjaci, ludaci, umetnici i
mistiari.
U nastupu ludila, dua prolazi kroz slian, ako ne i
istovetan proces kroz kakav prolazi svaki ovek u trenutku
dok pada u san: izlazi iz tela i ulazi u drugu realnost.
Otuda i one savreno tane i drevne rei koje
oznaavaju taj strani dogadaj: biti izvan sebe, otuiti se.
Uvek sam imao (stravian) oseaj da su besni ludaci bia
koja pate od paklenih muka; ali sada shvatam, i to
savreno jasno, kako je njihova dua ve u paklu; njihovi
divlji pokreti, njihove neopisive muke, njihove kretnje i
ponaanja kao u zveri koju su opkolile jezive opasnosti,
njihovi navodni delirijumi, nisu nita drugo do neposredno
i trenutno iskustvo Pakla. Ukratko, oni budni trpe ono to
se nama deava samo u najgorim komarima. U pojedinim
sluajevima, taj silazak u utrobu pakla moe biti samo
privremen, kao to se od starine dogaalo sa onim
osobama koje su, sa izuzetnom intuicijom, oznaavane
kao opsednute avolom; bia koja bi se jedino posle
sloenih postupaka kakve su samo izvesni posveeni ljudi
kadri da izvedu vratila u normalan ivot, kao da se bude iz
grozne more. Na obrnut, ali odgovarajui nain, blaeni
zanesenjaci kakve obino nalazimo u ludnicama ili u
nekim romanima (Princ Mikin, na primer) jesu osobe
koje neposredno i upravo u tom trenutku doivljavaju Raj.
To otuenje moe se izazvati i voljom, kao to se
dogaa kod mistiara, pesnika (Je dis quil faut Itre voyant,


se faire voyant
24
) i kod proroka, mada bi se takoe moglo
desiti da povremeno ta izuzetna bia spontano i
neoekivano stupaju u tu povlaenu oblast. Kroz udnju i
post, uz vrstu odluku i uroenu sposobnost, boansko ili
avolsko nadahnue, mistiari dospevaju u ekstazu,
odnosno izlaze iz sopstvenog tela, smetaju se u oblast
iste venosti; kao jogiji na Istoku, koji umiru u sebi kako
bi se iznova rodili u drugom postojanju, oslobaajui se
zatvora tela; kao obian ovek kroz onu prolaznu, malecku
smrt, kakvu predstavlja san.
Sada u govoriti o poslednjem od bia koja imaju tu
zastraujuu povlasticu o umetniku. Platon samo
ponavlja ono to je antika misao smatrala za oigledno: to
da pesnik, nadahnut demonima, ponavlja rei koje nikada
ne bi rekao pri istoj svesti, opisujui vizije natprirodnih
predela, ba kao mistiar u svojoj ekstazi. U stanju
otuenja, dua ima percepciju razliitu od prirodne, dok se
granice izmeu objekta i subjekta, izmeu ivota i smrti,
izmeu stvarnosti i mate, izmedu prolosti i budunosti
brie. I kao to su neuke osobe mogle iznenada da osete
vizije i izgovaraju rei n jezicima koje n znaju, jedna
devojka ednog ivota kakva je bila Emili Bronte mogla je
da napie uasnu knjigu, opisujui sa potresnom tanou
duu kakva je Hitklifova, predata paklenim silama.
To oslobaanje od tela kroz koje prolazi dua umetnika
u trenutku nadahnua, koje omoguava da se objasni
otkuda spoznanje da u sluajevima kao to je sluaj Emili
Bronte, takoe bi moglo objasniti i proroka svojstva koja
u nekim trenucima dosee, makar to bilo u zagonetnom i
dvosmislenom obliku koji je takoe svojstven snovima.
Delimino zato to je ta oblast, koju naa dua moda
nazire kao kroz neko zamagljeno staklo ili gustu maglu,
mrana i nejasna, jer se u tim trenucima ona ne oslobaa
od tela u potpunosti; delimino zato to moda naa
racionalna svest nije kadra da opie univerzum koji se ne
povinuje naoj svagdanjoj logici niti naem naelu
uzronosti; delom, konano, zato to ovek naizgled nije

24
Kaem da treba biti vidovit, postati vidovnjak - franc. - Prim. prev.


sposoban da podnese beskrajnu surovost izvesnih vizija
pakla, te nas nagon za samoodranjem (nagon za
odranjem naeg tela) uva uz pomo maski i simbola od
onoga to bi inae bilo nepodnoljivo, pa ak i
smrtonosno.
Kaem, dakle: teolozi su mozgali o Paklu, pa su
ponekad i dokazivali njegovo postojanje, onako kako se
dokazuje teorema more geometrico... Ali samo veliki
pesnici su nam zbilja otkrivali njegovo postojanje, dajui
nam u sve tanine vizije njegovih dubina. To su imena
uasna i neosporna Blejk, Milton i Dante, Rembo i
Bodler, Lotreamon i Sad, Strindberg i Dostojevski,
Helderlin i Kafka. Ko bi se usudio da njihova svedoanstva
dovede u sumnju? Ko bi smeo da ustvrdi kako oni lau?
Tvorci velikih fikcija tako bi bili bia koja sanjaju za druge,
oni koji su (nesreom) dobili zadatak od bogova da
otkrivaju tajne postojanja.
Ne znam gde sam proitao kako je Dante samo preveo
u ideje i oseanja svoga vremena teoloke predrasude i
praznoverice koje su bile u modi; i tako je, daleko od toga
da bude poema o viziji natprirodne stvarnosti, to bio
obian, ali genijalan, opis svesti i podsvesti jedne odreene
kulture. Ima mnogo istine u toj tvrdnji, ali ne u smislu koji
joj pripisuju sociolozi uasa. Ja mislim da je Dante video,
kao svaki veliki pesnik, jezivo jasno video ono to su ljudi
manje-vie nejasno predoseali.
Otuda odjek koji je njegovo delo imalo. Italijani koji bi
videli pesnika, utljivog i povuenog, kako prolazi ulicama
Ravene, apatom su govorili, sa bogobojaljivom
nevericom i bez trunke metafore: Evo, ide onaj to je bio
u Paklu. Jer, ako ti vizionari ne bi bili nita drugo do
pojedinani mitomani, ako bi njihove vizije bile samo
besmislice ija je vrednost strogo ograniena na privatnu
upotrebu, kako objasniti njihovu sveoptu
rasprostranjenost? I kako objasniti to to ih ostali smrtnici
smatraju za tumae svojih zbrkanih bojazni i nada? Kako
objasniti, konano, to to latinska re vates istovremeno
znai Pesnik i Prorok?


Od Lajbnica do Poa
Za Lajbnica u Univerzumu ne postoje proste injenice
niti sluajnosti: sve ima svoj raison dtre, a ako nam on
esto i nije dostupan, to je zato to jeste da liimo na Boga,
ali ne dovoljno. Kako bilo da bilo, ideal ljudskog znanja je
da polako svodi tu haotinu masu injeninih istina na
boanski poredak istina razuma. Fiziari, koji uglavljuju
burno kretanje vodopada u matematiku formulu,
ostvaruju na zemiji taj Lajbnicov ideal; onoga dana kada
ljudi budu mogli da obave proraun mrnje ili dedukciju
zloina, Lajbnic e konano mirno odahnuti.
Edgar Po, ljubitelj fiziko-matematikih nauka, izmislio
je u mah, i to u punom sjaju, detektivski anr u strogom
smislu. Postupak je sledei: uz pomo jedne hipoteze
pokuava da uini koherentnim zagonetan skup injenica-.
neka krvlju umrljana rukavica, neki le, otisak prsta, do
pola popuena cigareta, osmeh; ta hipoteza mora objasniti
zloin uz pomo preostalih injenica, ba kao to fiziar
objanjava eksploziju zvezde uz pomo pritiska,
temperature i mase. Ta veba je strogo racionalna i
uredna. Kako i prilii platonskom temperamentu,
gospodin Ogist Dipen nije sklon da se eta po krovovima,
niti da se preruava, niti da se slui revolverom on
naprosto sastavlja lance silogizama. Njegov zloinac
mogao bi a moda i morao biti oznaen simbolom
22akM-gamma.


O nekim bolestima obrazovanja
Pretenzije enciklopedizma
U obimnom repertoaru moga neznanja istaknuto
mesto zauzimaju biljno i ivotinjsko carstvo, do te mere da
bih se ak mogao smatrati negativom profesora Bifona.
Ispovedam onu vrstu znanja koje se sastoji u tome da na
prvi pogled razlikujem konja od koze, eukaliptus od
banane. Ali iza tih jasnih kategorija prostire se nejasna
oblast akacija i tajanstvena teritorija kotiledona i
cvetonoa. Neko je rekao kako je kultura ono to ostane
kada se zaboravi erudicija. Ne znam da li sam se pretvorio
u kulturnog oveka, ali mogu garantovati gotovo u
potpunosti ono to su mi ulili tokom osnovne i srednje
kole, kao paradoksalni rezultat elje da nas naue svemu.
Od bezbroj rtova koje sam popamtio seam se samo rta
Dobre Nade i rta Horn, sigurno zato to se na svakom
koraku pojavljuju u novinama. Praume Groso iko i
Groso Grande, Asevedo Dijas i Pikaso Kason, Senjobs i
Male, Kabrera i Medii, isprepletani su u mojoj podsvesti
sa Skotovom emulzijom (od koje se zaista jasno seam
osobe u mornarskoj kabanici i sa bakalarom preko
ramena, u vezi s mehanizmima koje je prouavao dr
Pavlov), javljaju mi se kao u nekom zbrkanom
paravremenskom snu isprekidane linije ekspedicije u
Visoki Peru, ljudi koji koraaju iz profila izmeu piramida,
bradonje koji na konopcu vode krilate bikove, zagonetne
rei kao to je ve pomenuta kotiledon i druge kao
metakarp, imena kao Pipin Mali iz ne znam kojeg veka, i
neki gospodin sa brkovima koji, ravnodunog izraza i sa
dogledom u rukama pokazuje organe otkrivene u svom
otvorenom trbuhu.
Pre mnogo godina, dok smo krstarili Patagonijom u
dipu, umski inenjer Lukas Toreli objanjavao mi je
dramatino napredovanje stepe pri svakom umskom
poaru, i kakvu odbranu pruaju empresi: vrsti i
postojani, podnose nepogode, tite svoje drugove kao neka


samoubilaka legija u odstupnici. Onda pomislih ta bi
moglo biti sa poduavanjem geografije ako bi se povezalo
sa borbom izmeu vrsta, sa osvajanjem mora i
kontinenata, sa istorijom oveka patetino spojenom sa
uslovima na zemlji... Nije to moja mata, priseam se
uitelja koji su uspevali da nam prenesu neto od ovekove
epopeje; istoriju koja nije bila samo mehanika (i uzaludna
i tuna i opravdano podlona zaboravu) gomila imena i
datuma, nego velianstvena freska nacija koje su se digle iz
sopstvenih nepostojanosti, kao Venecija iz svojih movara,
kako bi se vinule u osvajanje sopstvene veliine.
Ali nije samo re o republikama i carstvima, nego o
sveukupnosti kulture kao ovekovog dostignua, kao
pustolovinu misli i mate: od izumevanja toka do
filozofije, od prvih znakova koje su izmislila ljudska bia
da bi se sporazumevala do najistananijih ostvarenja
muzike. Pustolovina koju uenik mora osetiti kao takvu, u
uzbudljivoj borbi protiv sila prirode i istorije. Ne mrtvi
enciklopedizam, niti katalog, niti gotova nauka, nego
saznanja koja svaki put nastaju u svakom duhu, kao
izumitelji i uesnici te hiljadugodinje istorije. Ne
informisanje, nego formiranje. Znati napamet znai ne
znati, tvrdio je Montenj. Samo tako se moe dosegnuti
onaj kultivisani ovek koji predstavlja ideal zajednice, a ne
ona sveznalaka osoba koja poznaje mnoge modalitete
stvari, kako je rekao Maks Seler, niti onaj koji je sposoban
samo da dominira i predskazuje; jer onaj prvi je obian
erudita, a ovaj drugi puki naunik, nego onaj koji poseduje
skup elastinih sistema koji pruaju intuicija, ovladavanje
stvarnou i njeno procenjivanje.
Na nesreu, ne govorim o prolosti. Nedavno sam
proitao zadatak koji je napisao uenik, oboren jer je
zaboravio ne znam koji procenat onog famoznog spiska
rtova. Takoe sam prelistao ugledan udbenik
knjievnosti koji se trenutno koristi u naim kolama, a
samo u poglavlju posveenom panskom XVIII veku iznosi
katalog imena zbog ijeg nepoznavanja bi mene kaznio
neki sitniavi profesor: Dijego de Tores, Emilio Lobo,
Ramon de la Krus, Garsija de la Uerta, Kadalso i Vaskes,


Alvares Sjenfuegos, Huan Galjego, Manuel Hose Kintana,
Lista i Aragon, Feliks Reinoso, Hose Marija Blanko i Hose
Marena; uz odgovarajue godine roenja i smrti, sa
naslovima njihovih knjiga, knjiga koje niko koga ja
poznajem ne zna, a da zbog toga nije ni malo manje
obrazovana osoba. Ishod znamo: obian profesor gotovo
nikada ne moe da stigne do poslednjih poglavlja ili, kako
se to kae u argonu, n moe da obradi program, zbog
ega deca ne upoznaju savremene pisce, koji bi u njihovim
srcima najbolje mogli raspaliti ljubav prema knjievnosti,
jer su oni ti koji bi progovorili jezikom najbliim njihovim
teskobama i nadama; zbog toga bi trebalo predavati
knjievnost unatrake, poev od stvaralaca naega doba,
da bi kasnije uenik mogao da se oduevljava onime to su
Homer ili Servantes pisali o ljubavi i smrti, o nesrei i nadi,
o samoi i junatvu.
I ne treba imati nameru da se sve ispredaje, treba
predavati samo neke epizode i probleme, one koji su
pokrenuli neto vano ili ine osnovnu strukturu. I malo
knjiga, ali proitanih sa strau, jedini je nain da se
proivi neto, a u protivnom e to biti samo groblje rei.
Jer pseudoenciklopedizam uvek je vezan za knjiko
obrazovanje, to je jedan od oblika smrti. Zar kulture nije
bilo i pre Gutenbergovog izuma? Kultura se ne prenosi
samo putem knjiga: prenosi se putem svih ljudskih
aktivnosti, od razgovora do putovanja, kroz sluanje
muzike, pa ak i kroz jelo. U Longfelouovom Hiperionu
itamo kako je obian razgovor za jelom sa nekim
uenjakom bolje od deset godina pukog knjikog uenja.
A kae wise, odnosno mudrac u smislu u kojem je to
ponekad i nepismeni seljak, u znaenju u kojem Francuzi
upotrebljavaju re sage da je ne bi pomeali sa reju
savant koja nam moe govoriti samo o silikatima i
otporu materijala. Mudrost je neto drugo, slui da se
bolje saivimo sa ljudima koji nas okruuju, da sasluamo
njihova razmiljanja, da se odupremo u nevolji i da
budemo umereni u pobedi, da znamo ta nam je initi sa
svetom kada ga osvoje savants i, napokon, da umemo da
ostarimo i da prihvatimo smrt sa dostojanstvom. Niemu


od toga ne slue izotermi i logaritmi, ija vrednost u
ovladavanju prirodom je nesumnjiva i neophodna: istinsko
obrazovanje morae da se postie ne samo da bi se stekla
tehnika delotvornost, nego i da bi se formirali potpuni
ljudi. Govorim o osnovnom i srednjem obrazovanju, ne o
specijalizovanom, koje neizbeno moraju davati fakulteti.
Govorim o onom obrazovanju koje bi moralo da dobije
ljudsko bie u poetnim etapama, kada je njegov duh
krhkiji, u onom trenutku koji je zauvek presudan za ono
to e on biti: da li cicija ili dareljiv, da li kukavica ili
hrabar, da li neodgovoran ili odgovoran, da li vuk ljudima
ili osoba kadra za zajednike poduhvate. Moralni
problemi, ili barem u najmanju ruku duhovni; ali takoe i
konano praktini, jer razvoj jedne nacije najpre ima
potrebu za tim vrednostima, jer bismo bez njih imali ono
to ovde pokazujemo poslednjih godina: mrnju i
destruktivnost, sadizam i kukaviluk, prezrivi dogmatizam
i okrutnost... I, u krajnjoj liniji, nesposobnost da se stvori
velika nacija, koja se ne moe izgraditi bez ovih duhovnih
osobina.
Mitovi o strogosti
Dete strogo upozoravaju na ono o temperaturi od 4,
namrteno ga podseaju na 45 geografske irine i strogo
ga kanjavaju ako sluajno zaboravi na destilaciju, usled
ega rtva napamet naui tanu definiciju kilograma, ali
ne pamti, im proe nekoliko godina (ili ve sledeeg
dana) da je, narodnim jezikom reeno, jedan kilogram
onoliko koliko tei jedan litar vode. U praksi, ne samo da
zaboravlja tanu definiciju, nego na kraju vie nita ne zna.
Njutn je definisao masu kao koliinu materije.
Uprkos nedostacima, to je definicija koju moe naslutiti i
dete, pa ak i obrazovan ovek, koji mora biti samo na taj
nain poznaje tako apstraktne pojmove, toliko udaljene od
njegovog sveta. Bertrand Rasel ne okleva da poe od te
definicije u svojoj ABC of Relativity
25
... Svakome je

25
Abeceda relativiteta engl. Prim. prev.


poznato, a naroito jednom takvom epistemologu, da je
ona nepouzdana, pa i tautoloka, ali to je jedino
didaktiko stepenite koje omoguava pristup strogo
utvrenom pojmu. Kada sam ja predavao fiziku, morao
sam da se borim protiv profesora koji su bili vei katolici
od Bertranda Rasela. U takvim sluajevima bila su umesna
dva prigovora: da takva strogost bude automatski
ponitena u svesti uenika; i drugo, da nije razumljivo
zato onda, kada se da ovako sjajna i savrena definicija,
zato se elementarna fizika i dalje mirno gradi na
pogrenim pojmovima o prostoru i vremenu na koje je
ukazao Ajntajn. Ali ta govorim: ak i intuitivna re sila
morala bi da protera te puriste. Poto to izgleda
neostvarljivo, i dalje se ona razumno primenjuje, kao to u
svakodnevnom govoru i dalje govorimo o izlasku sunca,
jer inae ne bismo mogli ni usta da otvorimo.
Profesor Burali-Forti, u tekstu Una questione sui
numeri transfiniti
26
, daje definiciju broja 1koju ovde ne
mogu ni da prepiem, jer zahteva, osim brojnih malih i
velikih zagrada, ak tri grka slova. Ovaj istaknuti
matematiar je daje s punim pravom u svojoj nadmonoj
raspravi. Profesor koji u srednjokolskoj nastavi praktikuje
strogost morao bi je uiniti obaveznom, tako da nijedno
dete ne bi razumelo ta je to. Ali, zato? Jer svako dete, pa
ak i malian, zna ta je to 1.
U jednoj knjizi francuska profesorka Lisjen Feliks, koja
je sada u modi, upozorava nas na pogrenu upotrebu
osnovnih pojmova, pa daje primer ugla, za koji ceo svet
zna ta znai od zidara koji sigurno i poteno die neku
kuicu, do obrazovane osobe kojoj to nije specijalnost.
Gruba greka: neoprezan je, pa ne zna da su to dve
ureene poluprave ili njihovi vektori za koje se kao mera
vezuje ne broj, nego grupa brojeva koji se meusobno
razlikuju, sa proizvodom 2 pi.
Dobro, majkoviu, u redu je to deurliji objanjavamo
pojam skupa, ali da ne preteramo. Pretpostavljam da je u
ovoj knjizi, namenjenoj profesorima koji moraju da predaju

26
Jedno pitanje transfinitnih brojeva ital. Prim. prev.


po novim metodima u kolama, re o tome da ih se
upozori na opasnosti od svakodnevne intuicije; ali ne treba
preterivati, jer u protivnom uenik vie nee znati ni ono
to zna obian zidar koji je ipak kadar da sazida kuu koja
se ne rui.
Marljivo epistemoloki, profesorka Feliks nam daje
drugi primer koji pokazuje kakvim se opasnostima izlae
uenik koji dopusti da ga uspava tradicija i rutina: dva i
dva su etiri, ponavlja svaki as. Ali, pita se profesorka
Feliks, ta znai ta prostoduna sveza i taj zbrzani glagol
su? To su dvosmisleni izrazi koje treba iskoreniti. Pa daje
primer dva pareta masti koja se bace na vreo tiganj, za.
kojima se odmah ubace jo dva pareta. Da li e to biti
ukupno etiri pareta?, pita profesorka, s pravom
ironino. Naravno da nee, to zna svaka domaica. Ali ja
sad pitam profesorku Feliks zato bi se do pojma etiri
dolazilo preko paria masti na vruem tiganju, a ne uz
pomo samo obinih, trajnih kuglica?
Ovde se treba setiti Rusoove maksime: Mnogi se dre
toga ta ljudi moraju znati, ne uzimajui u obzir ta su
uenici u stanju da naue.
Fetiizam programa
Govorio sam ve o potrebi da se predaje malo injenica,
ali da one budu kljune, one koje su izazvale dalje
dogaaje. Nastanak italijanskih komuna u predrenesansi
mogao bi da poslui kao primer da uenik doivi
meuzavisnost naizgled sasvim nepovezanih dogaaja.
Jedna strogo verska pojava kao to je Prvi krstaki rat bio
je detonator divovskog i veoma sloenog procesa, jer je
zapoeo trgovinu sa Istokom i jaanje srednjevekovnih
gradova. Tako nastaje moderan grad i utilitaristiki
mentalitet u kome se sve meri koliinom. U sistemu u
kojem puko proticanje vremena umnoava dukate, u
kojem je vreme zlato, prirodno je da se ono briljivo
meri, pa zato tokom XV veka mehaniki asovnici
preplavljuju Evropu.
I prostor se umnoava. Preduzee koje natovari brod


prepun vredne robe nee se pouzdati u zanosne grafike sa
grifonima i sirenama potrebni su joj kartografi, a ne
pesnici. Tobdiji su potrebni matematiari koji e
proraunati uglove iz kojih se puca; potreban mu je i
inenjer koji gradi kanale i brane, maine za predenje i
tkanje, pumpe za rudnike; graditelj brodova, bankar, vojni
inenjer koji projektuje utvrenja.
Umetnik nastaje iz zanatlije, i esto je to ista osoba, pa
je prirodno da u umetnost prenese svoje razmiljanje o
tehnici. Po Albertiju, umetnik je r svega matematiar,
istraiva prirode, tehniar. Razmena sa Bliskim istokom
izazvala je useljavanje grkih erudita koji su iveli u
Konstantinopolju, a sa time i povratak pitagorejskih ideja.
Na taj nain, u naprednim italijanskim komunama ponovo
se javlja Platon i Pitagorin numeroloki misticizam.
Nita ne pokazuje bolje duh vremena nego delo Luke
Paolija, neka vrsta robne kue u kojoj se nalazi sve, od
neizbenih hvalospeva vojvodi, do razmera ljudskog tela,
od pravila dvostrukog raunovodstva do metafizike
transcendencije Boanskog Provienja.
Koje dete se ne bi oduevilo takvom pustolovinom
oveka u istoriji?
Samo veliki profesori se usuuju da predaju na taj
nain, jer raditi tako neto podrazumeva nepotovanje
famoznog programa, koji se mora briljivo obraivati sve
dok ga vie instance ne izmene. I onda, promene
uglavnom samo slue za izradu novih udbenika po meri,
tako da pasuju (izraz nije moj) u savrene programe, to
uzgred znai vie posla za izdavae i vie glavobolja za
narod koji sve vie siromai. Jer druga od naih
najuglednijih fetia jeste udbenik po meri, nad kojim se
zamislimo kad god se setimo da se u Engleskoj sve do jue
koristio Euklidov tekst. Na kraju krajeva, promena u
ministarstvu ne moe promeniti zbir kvadrata nad
katetama.
Naravno, niti enciklopedizam niti lana strogost o
kojima sam govorio nisu iskljuivo argentinske bolesti
oni pripadaju sistemu obrazovanja iz kojeg je nastao na. I
fetiizovanje programa pripada skupu optih boljki, koje


zato to su opte nisu manje boljke. Ovaj poslednji
odgovara tenji da se onome to je natampano pripie
magina vrednost, moda kao nain da se psiholoki
nadoknadi nepouzdanost stvarnog obrazovanja: ako je ova
hipoteza ispravna, moemo se kladiti da u Abisiniji
programi moraju biti spektakularniji nego nai. U vezi sa
tim mehanizmom nadoknaivanja, misli se da je dovoljno
poboljati ih, pa da se time uini blagodet obrazovanju, to
je isto kao kada bi se pretpostavilo da je vino bolje ako se
prodaje u raskonijoj ambalai. Sa najgorim programom
na svetu, Platon bi mogao odrati ne moe biti bolji kurs
iz filozofije u Ugandi; kao to bi, naprotiv, program iz
filozofije koji bi osmislio Platon automatski bio
obezvreen do tane mere profesora u toj nesrenoj oblasi.
Majeutika
Ljudsko bie ui u onoj meri u kojoj uestvuje u
otkrivanju i izumevanju. Mora imati slobodu miljenja, da
bi mogao greiti, ispravljati se, da bi iskuavao metode i
puteve, istraivao. Inae emo, u najboljem sluaju,
stvoriti erudite, a u najgorem, knjike moljce i papagaje
koji ponavljaju ovetale tekstove. Knjiga je jedna
velianstvena pomo, ako se ne pretvori u smetnju. Da se
Galilej ograniio na to da ponavlja Aristotelove tekstove
(kao jedno od one dece koju uitelji smatraju dobrim
acima), ne bi utvrdio da se uitelj prevario po pitanju
padanja tela. I to to kaem za knjige takoe vai i za
uitelja, to je dobro ako nije prepreka; izgleda kao ala, ali
je to jedna od najeih nevolja.
U etimolokom smislu, educare, obrazovati, znai
razvijati, voditi prema spolja ono to je jo u zametku,
ostvariti ono to samo potencijalno postoji. Taj posao
babice uitelj veoma retko postie, i moda je sredite svih
zala svakog obrazovnog sistema.
Platon zapanjuje kao izvor filozofije, odnosno znanja. I
zato bi morao biti osnova svakog obrazovanja. Izgleda da
zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred
nepoznatim. A ta je manje poznato od vaseljene, od


stvarnosti, za nekoga ko tek poinje? Ma kako
paradoksalno izgledalo, nije tako, i gotovo bi se moglo
tvrditi da je lake zapanjiti razvijen ili nadmoan negoli
nepouzdan duh. Obina osoba polako gubi prvobitnu
sposobnost kakvu ima dete, jer je otupela od optih mesta,
sve dok ne prestane da primeuje kako ovek sa dve glave
nije nita fantastiniji od oveka sa samo jednom. Ponovo
se diviti jednoglavosti, ili se iznenaditi to ljudi nemaju
etiri noge, zahteva neku vrstu ponovnog uenja uenju.
Bilo da se dete polako ui toj sposobnosti, bilo da je
mali broj osoba ima u visokom stepenu, izvesno je da se
nita vano ne moe predavati ako prethodno ne postoji
sposobnost da se izazove uenje. ivimo okrueni
tajnom; ivimo visei izmeu onog dvostrukog beskraja
koji je zastraivao Paskala: sve je fantastino, pa i
neverovatno, a ipak se obian ovek retko udi,
mediokritetizovan ponavljakim obrazovanjem, zdravim
razumom, a sada jo i televizijom. Ni deca se vie ne ude
kada vide oveka kako hoda po Mesecu, iako fiziar zna da
je to potpuno neuobiajeno i bezmalo udesno. Zato bi se
govorilo o drugim udima: postoji li maina kojom piem?
Zato sanjamo? Kako se seamo prolih dogaaja i gde se
oni uvaju? Da li je dnevni svet stvarniji od sveta iz
komara?
Treba primorati uenika da postavlja sebi pitanja.
Treba ga nauiti da zna da ne zna, i da uglavnom ne
znamo, da bismo ga pripremili ne samo za istraivanje i
nauku, nego i za znanje i mudrost, jer, po eleru,
obrazovan ovek je neko ko zna da ne zna, ovek one stare
i plemenite docta ignorantia, ovek koji predosea da je
stvarnost beskrajno prostranija i tajanstvenija nego ono
ime je naa nauka ovladala. Kada se ak jednom nae u
takvom duhovnom raspoloenju, ostalo dolazi maltene
samo po sebi, jer otuda potiu pitanja i ui se samo ono
to nam je ivotno potrebno. Tu je nanovo potreban
majeutski rad uitelja, koji ne sme predavati filozofiju
nego, kako je govorio Kant, poduavati filozofiranju. Jer
znanje i kultura su istovremeno tradicija i obnova, tako da
u jednom trenutku uenik moe da se pretvori u


obnovitelja; trenutak u kojem e istinski velik uitelj
morati da pokae svoje vrhunske kvalitete, prihvatajui
stvaralaku klicu koja se tako esto javlja u mladalakim
umovima, ne samo zato to su sveiji, nego i zato to su
odvaniji. Ne znam koje je profesore imao Galilej u vreme
kada mu je palo n um da se uspentra na toranj da odozgo
baci dva kamena, a zajedno sa njima i Aristotelovu teoriju;
ako su bili loi, zacelo su se naljutili zbog takvog zloina;
ako su bili pravi uitelji, verovatno su se obradovali toj
svetoj pobuni, Jer na suprotnom kraju od demagokog
profesora koji deci povlauje, nalazi se glupi, autoritarni
profesor koji smatra da je znanje zauvek okamenjeno,
nepokretno, uvek jednako samo sebi. To je profesor koji
vidi u ueniku potencijalnog neprijatelja, a ne sina koga
mora voleti; onaj koji zavodi zlokobnu gvozdenu
disciplinu, esto da bi prikrio sopstveno neznanje i
slabosti; onaj koji samo slui za fabrikovanje papagaja i
bubalica, koji kanjava umesto da obrazuje i oslobaa;
onaj koji oznaava kao dobrog aka onog osrednjeg koji
se pridrava njegovih propisa i lepo se ponaa. To je tip
profesora koji je konano pronaao obeanu zemlju u
totalitarnim zemljama, u kojima su znanje i kultura
zamenjeni ideologijom.


Borhes
Dela koja slede jedno za drugim iz pera istog autora su
poput gradova koji se grade na ruevinama prethodnih:
premda novi, oni nastavljaju izvesnu besmrtnost, koju im
obezbeuju drevne legende, ljudi iste rase, isti zalasci
sunca, sline strasti, oi i lica koja se vraaju.
Kada se zaeprka po Borhesovom delu, ukau se razni
fosili: jeretiki rukopisi, igrae karte, Kevedo i Stivenson,
rei tanga, matematika dokazivanja, Luis Kerol,
rastegljive aporije, Franc Kafka, kritski lavirinti, predgraa
Buenos Ajresa, Stjuart Mil, De Kvinsi, i mangupi
nakrivljenih eira. Meavina je oigledna: uvek iste
metafizike preokupacije u razliitom ruhu. Partija karata
moe biti venost, biblioteka moe biti veno vraanje,
obeenjak iz Fraj Bentosa potvruje Hjuma. Borhes voli da
zbunjuje itaoca: ovek pomisli da ita detektivsku priu, a
odjednom naleti na Boga ili lanog Bazilida.
Delotvorni uzroci Borhesovog dela su, od poetka, isti.
Izgleda da je u priama od kojih su sastavljene Matarije
materija dosegla savrenu formu, i da je ono potencijalno
postalo aktualno. Uticaj koji je Borhes imao na Borhesa
izgleda neprevazien. Da li e, od sad pa ubudue, biti
osuen da sam sebe plagira?
U predgovoru za Morelov izum, Borhes se ali na to to
se u takozvanim psiholokim romanima sloboda pretvara
u apsolutnu proizvoljnost: ubice ubijaju iz milosra,
zaljubljeni se rastaju iz ljubavi, i tvrdi da samo u
takozvanim pustolovnim romanima postoji strogost.
Verujem da je to tano, ali se ne moe prihvatiti kao
kritika: u najboljem sluaju, to je definicija. Samo u nekim
pustolovnim romanima pre svega u detektivskim, koje je
uveo Po postoji ona strogost koja se moe postii uz
pomo sistema prostih konvencija, kao u geometriji ili
dinamici; ali ta strogost podrazumeva ukidanje istinski
ljudskih likova. Ako u ovekovoj stvarnosti postoji Zaplet
ili Zakon, on mora biti tako beskonano sloen, da se ne
moe uoiti.


Nunost i strogost su atributi logike i matematike. Ali
kako bi bilo mogue primeniti ih na psihologiju, kada nisu
dovoljni ni da obuhvate fiziku stvarnost? Kako kae
Rasel, fizika je matematika ne zato to bismo mnogo znali
o spoljanjem svetu, nego zato to je ono to znamo
previe malo.
Ako se neki od lavirinata u Matarijama uporede s
Kafkinim, vidi se sledea razlika: Borhesovi su
geometrijskog ili ahovskog tipa i izazivaju intelektualnu
teskobu, kao Zenonovi problemi, koji nastaju iz apsolutne
jasnoe elemenata u igri; Kafkini su, naprotiv, mrani
hodnici, bez kraja, nedokuivi, i njihova teskoba je teskoba
komara, roena iz potpunog nepoznavanja sila koje su u
igri. U prvima ima neljudskih elemenata, u drugima su
elementi naprosto ljudski. Detektiv Erik Lenrot nije bie
od krvi i mesa: to je simbolina lutka se slepo ili
lucidno, to doe na isto pokorava Zakonu Matematike;
ne opire se, kao to hipotenuza ne moe da se opire tome
da se njome dokae Pitagorina teorema; njegova lepota
lei upravo u tome to mu se ne moe odupreti. I kod
Kafke postoji neumoljiv Zakon, ali je on beskrajno
nepoznat; njegovi junaci oseaju teskobu zato to slute da
postoji neto, opiru se kao to se ovek opire komaru,
bore se protiv Sudbine; njegova lepota je upravo u tome
to je taj otpor uzaludan.
Moglo bi se rei i to da se Borhes bavi algebrom, a ne
aritmetikom (kao to to radi Valeri u Testu ili Leonardu).
Pamtilac iz Fraj Bentosa isto je tako mogao biti iz Kalkute
ili iz Danske. Na greku navodi neophodnost neizbena,
po knjievnoj konvenciji da se daju tana imena likovima
i mestima. Vidi se da Borhes tu neophodnost osea kao
nedostatak. Poto svoje likove nije mogao da nazove alfa,
en, ili kapa, ini sve da oni budu to je manje mogue
lokalni: drai su mu daleki Maari i, u poslednje vreme,
Skandinavci u ogromnim koliinama.
Beka kola tvrdi da je metafizika grana fantastine
knjievnosti. Ta tvrdnja razljutila je metafiziare, a
Borhesa je beskrajno oraspoloila: metafizike igre su u
njegovim knjigama nebrojene. Strogo uzevi, mislim da


Borhes sve vidi kroz metafiziku: stvorio je ontologiju
karata i teologiju zloina u predgrau; hipostaze
Stvarnosti obino su Biblioteka, Lavirint, Lutrija, San,
Detektivski Roman; istorija i geografija su puke
degradacije prostora i vremena neke stvarnosti kojom
upravlja Veliki Bibliotekar.
U Tri verzije Jude, Borhes nam kae i verujemo mu
da je za Nilsa Runeberga, njegovo lino tumaenje Jude
kju kojim se deifruje sredinja tajna teologije, razlog za
gordost, radost i uas: opravdalo je i obesmislilo njegov
ivot. Moemo dodati: zbog njega bi, moda, pristao na
lomau.
Za Borhesa, naprotiv, te teze su lake nekorisne vebe
iz nemara ili svetogra. Istom alegorijom ili sa istom
tugom, koja nastaje zbog odsustva bilo kakve vere
Borhes e izneti i Runebergovu, i njoj suprotnu tezu,
branie je ili pobijati i, naravno, nee pristati na lomau ni
radi jedne, ni radi druge. Borhes se divi oveku kadrom za
svako miljenje, to odgovara izvesnoj vrsti monizma.
Jednom je planirao da napie priu u kojoj se teolog celog
ivota bori protiv jeretika, pobija ga, i konano ga alje na
lomau: poto ovaj umre, teolog shvata da jeretik i oni ine
jednu jedinu osobu. I na neki nain Juda odraava Hrista.
Ali Borhes ne bi dopustio da ga spale ni radi tog monizma,
jer je on i dualista, i pluralista.
Borhesova teologija je igra nevernika i motiv jedne lepe
knjievnosti. Kako onda objasniti njegovo divljenje prema
Leonu Bloa. Da se on moda u njemu ne divi, s
nostalgijom, veri i snazi? Uvek mi je privlailo panju to
to se divi razmetljivcima i mangupima s bodeima za
pojasom.
Zato postavljam tri pitanja:
Nedostaje li Borhesu vera?
Nisu li oni koji ne veruju osueni na neku vrstu Pakla?
Nije li Borhes taj pakao?
Vas, Borhese, jeretika iz predgraa Buenos Ajresa,
znalca lunfarda, zbir bezbrojnih hipostatikih bibliotekara,
retku meavinu Male Azije i etvrti Palermo, estertona i
Karijega, Kafke i Martina Fjera; vas, Borhese, vidim pre


svega kao Velikog Pesnika.
A potom, ovako: kao proizvoljnog, genijalnog, nenog,
asovniara, slabog, velikog, pobedonosnog, spremnog na
rizik, neustraivog, neuspelog, velianstvenog, nesrenog,
ogranienog, detinjastog i besmrtnog.


Nepoznati Leonardo da Vini
Leonardova dvosmislenost
Malo je tako lanih rei kao to je glagol poznavati,
kada je re o ljudskim biima. Poznanici se roje u
svakodnevnom ivotu, ali ak i onaj najprovidniji meu
njima moe da nas iznenadi, pa ak i prestravi ponorima i
udovitima iz svojih snova. ta bismo mogli oekivati od
genija, koji ga beskonano prevazilazi po vrlinama i
manama?
Leonardo je bio naoit, zaodevao se u tananu kadifu,
voleo je da vodi razgovore na sedeljkama fu nel parlare
eloquentissimo
27
izvrsno je baratao floretom i, bar u
ekstravagantnoj mladosti, bio razmetijiv i uivao u tome
da zadivljuje dvor svojim ispadima.
To je vidljivi Leonardo.
Onaj drugi, kriptini, bio je velika nepoznanica, i to
moramo zakljuiti po uzdranoj melanholiji njegovih slika,
po neuhvatijivim i blago avolskim osmesima ena i
svetaca na njima, po dubokom preziru koji izbija iz nekih
beleaka u Dnevniku o svetovnim ljudima i okupljanjima.
Moda je vie no jednom osetio isto ono to je jedne noi
osetio i Kjerkegor po povratku sa zabave na kojoj je blistao
otroumnou: nagon da izvri samoubistvo.
Kakvo li mu je bilo lice u samoi? Moemo naslutiti da
je na njemu bilo neega jezivog, pa ak i traginog. Jer,
uvek nosimo neku masku, masku koja je drugaija za
svaku od uloga koje su nam u ivotu dodeljene: masku
asnog oca ili poverljivog ljubavnika, krutog profesora ili
podmitljivog bednika. Ali kakav je na izraz kada u samoi
konano skinemo poslednju koju smo nosili? Kada nas
niko, ama ba niko, ne gleda, ne trai nita od nas, ne
poverava nam nita i ne napada nas?
Ve na vratima radionice koju je imao u vreme dok je
radio za Ludovika Sforcu Mavarina, dva krila nas
upozoravaju na trivijalnost onih dvorskih tumaenja: na

27
U govoru bee krajnje reit - ital. - Prim. prev.


levoj, zmaj; na desnoj, bievanje Hrista. Ali ak i kada
uemo, dokle ga gledamo kako radi, poinje najzamrenija
dvojnost: kao naunik, sluio se svetlou razuma; kao
umetnik, istraivao je univerzum koji se moe ispitivati
jedino pesnikom intuicijom, mraan i neobjanjiv;
univerzum koji ve najavljuju ona dva simbola na ulazu,
teritorija na kojoj su njegove oi noobdije mogle videti
ono to obian smrtnik sree samo u snovima. Tu je
Leonarda muilo Zlo i njegove metafore: Zmaj, koga u
svim legendama junak mora da uniti, i Meduza, sa
besnim zmijama umesto kose, koja priziva u seanje
Bodlera, jo jednog koji je bio proganjan: Ce quil a
detrange dans la femme prdestination cest quelle est
la fois lpechet lEnfer
28

Izuzetno je teko istinski upoznati Leonarda da Vinija,
ali smo zacelo blie tome da ga protumaimo ako
pribegnemo dvosmislenim hijerogramima.
Profanost i teskoba renesanse
Kada se probudi iz ogromnog srednjevekovnog
dremea, ovek poinje da otkriva pejza i sopstveno telo.
Stvarnost e od tog trenutka teiti da bude profanija, ali je
iluzorno pretpostaviti da e taj proces biti zavren bez
ozbiljnih nedoumica i dramatinih razdora.
Prvi stav ljudskog bia prema prirodi jeste edna
ljubav, kao kod Franje Asikog. Ali, kao to dobro
primeuje Maks eler, ljubav podstie elju za
ovladavanjem; i za onom panteistikom ljubavlju s
poetaka usledie ovladavanje poteklo iz dvostrukog
korena: nove klase koja trai samo materijalnu korist, i
pozitivne nauke koja istrauje zakone fizikog sveta kako
bi ga sebi stavila u slubu; kapitalizam i nauno saznanje,
koji su lice i nalije istog mentaliteta, i koji e stii do ovog
naeg vremena, obeleenog kvantitetom i apstrakcijom.
Temelj srednjevekovnog sveta bila je zemlja, statina i
konzervativna. ivelo se imajui u vidu venost, vreme je

28
Na eni je to je predodreenost udno to to je ona u isti mah i greh i
Pakao franc. Prim. prev.


bilo ono prirodno vreme obana i ratara, buenja i
poslovanja, oveka i ljubavi: bilo venosti. I prostor je bio
kvalitativan, nije odgovarao zakonima fizike, nego
naelima metafizike: veliina Bogorodice na slici nije imala
nikakve veze s proporcijama: imala je veze sa svetim
hijerarhijama.
Ali svet koji e ga buno smeniti jeste svet grada,
sutinski liberalan i dinamian, svet kojim upravlja
kvantitet i apstrakcija. Vreme je zlato, poto se florini
mnoe prosto tako to protiu sati, pa ga treba ozbiljno
meriti, te mehaniki asovnici na zvonicima zamenjuju
lepe cikluse ivota i smrti. Prostor e sada meriti topografi,
i on prodire u umetnost preko onih istih zanatlija koji
konstruiu graevine.
Geometar Pjero dela Franeska je jedan od onih koji
uvode prespektivu u slikarstvo. I Leonardo zapisuje u svoje
sveske: Zatim rasporedi figure odevenih ili nagih ljudi
onako kako si namerio, podreujui veliine perspektivi,
tako da nijedan detalj na tvom delu ne bude suprotan
onome to savetuju razum i efekti prirode.
Trgovina s Istokom i fantastian napredak italijanskih
gradova pogoduju dolasku onih grkih uenjaka koji su
zaraivali za ivot u Carigradu, a sa njima i Pitagorin
misticizam brojeva ulazi u brak iz rauna s misticizmom
dukata, poto Aritmetika jednako upravlja svetom
poliedara i svetom trgovine.
Kako ne pasti u iskuenje da Leonarda smatramo za
reprezentativnog oveka tog mentalteta? Na prvi pogled,
on je inenjer po antonomasiji: gradi mostove i brane,
izmilja maine za tkanje, nadgleda proizvodnju topova,
prouava statiku i dinamiku, pravi robote. Ali morali
bismo se paziti tog prvog utiska, jer nas na to upuuju
njegove mrane noi u mrtvanici u bolnici Santa Marija,
kada sam, pod svetlou svee, disecira leeve i prouava
utrobe. Na tim munim sesijama njegove oi nisu oi
obinog lekara, nego oi nekog bezmalo paklenog duha,
koji hoe da rasvetli tajnu ivota, kako bi ga stvorio. On
prouava grlo i pokuava da izradi udovite koje e
govoriti; analizira strukturu mozga i hoe da utvrdi mesto


due; ispituje komore srca, tog udesnog orua Vrhovnog
Majstora i pokuava da napravi mehaniko srce; obavlja
autopsiju na trudnoj eni kako bi razotkrio poreklo ivota,
konanu zagonetku. S avolskom nadmenou pie u
svom Dnevniku: Voglio far miracoli!
29

Jo dok sam bio student fizike, oarala me je zagonetka
tog posetioca salona i mrtvanica, jer mi se inilo da
otkriva oveka koga razdire prelazak iz tmine na
zaslepljujuu svetlost, iz nonog sveta snova u svet jasnih
ideja, iz metafizike u fiziku; i obrnuto. Padalo mi je na um
kako ni kod koga to razdiranje nije tako bolno kao kod
ljudi (a naroito genija) kojima je, na dobro i na zlo,
sueno da ive na kraju jedne i poetku druge ere. Kod
njega, koji je jednim delom svog bia jo u Srednjem veku,
primeujemo neto od dozivaa duhova, izvestan smisao
za paklena uda i snanu brigu za Dobro i Zlo: na drugoj
strani njegove linosti se, za to vreme, vidi prvi nauni i
tehnoloki um Modernih vremena.
U svetu duha izrekao je Heraklit sve se neprestano
kree ka svojoj suprotnosti. I o renesansi se ne moe dobro
suditi bez enantiodromije mranog filozofa iz Efesa. Poto
je ona proces sekularizacije, ne samo da ne moe spreiti
pojavljivanje ljudi kao to je Savonarola, nego predstavlja
jedini nain da se to pojavljivanje objasni. I kada u Palati
Barelo posmatramo Donatelovog Malog svetog Jovana,
shvatamo do koje mere moe biti pogrena predstava o
linearnoj profanosti u onom izuzetno sloenom trenutku
istorije, ija je jedina namera ve dokaz lakomislenosti:
kako bi se mogao preporoditi Stari svet? Razume se da su
se iznova javljali izvesni mentalni oblici, usled toga to se
vratio grad; ali renesansni grad vie nije bio grad iz
klasine Grke: njega je duboko i tajanstveno odreivalo
hrianstvo. Dvojnost renesansnog duha ukazuje nam na
(neurotino?) nezadovoljstvo koje uoavamo na
Mikelanelovim teskobnim skulpturama, na Donatelovim
jezivim apostolima, i na Leonardovim dvosmislenim
likovima. Vie nije bio mogu povratak prostoj prirodi, s

29
Hou da pravim uda! ital. Prim. prev.


veselom paganskom bezbrinou, niti klasinom
savrenstvu koje se moe dosegnuti samo u apsolutnom
unutranjem miru. Moda je Berajev u pravu kada tvrdi
da hriansko razdvajanje zemaljskog i boanskog ivota
tokom nae civilizacije vie nee moi da bude
prevazieno.
Pozabavimo se, dakle, metafizikim Leonardom.
Telo i geometrija
Uspravivi se na zadnje noge, udna ivotinja zauvek je
napustila zooloku sreu kako bi uvela metafiziku
nesreu: besmislena enja za venou u jadnom telu
osuenom na smrt. Od katastrofe e se spasti oni koji
jedini ne znaju za svoj kraj: deca. Jedini besmrtnici.
Ali sve to je na licu zemlje, podnosi nemilosrdnost
vremena. ak i nadmene faraonske piramide, podignute
krvlju hiljada robova, predstavljaju samo simulakrume
venosti, jer ih na kraju ipak rue pustinjski uragani i
pesak. Besteinski geometrijski lik koji predstavlja
matematiki skelet, meutim, te razorne sile ne mogu
raniti. Pod vedrim kalabrijskim nebom, sluajui muziku
najnematerijalnije od svih umetnosti, Pitagora iz Krotone
bio je prvi koji je naslutio veni univerzum trouglova,
petougaonika, poliedara.
Stotinak godina kasnije, jedan poroan genije, ovek
koji je duboko (i moda dramatino) patio zbog krhkosti
svog tela, sanja taj besprekorni univerzum i podstie svoje
uenike da se popnu do njega putem geometrije. Njegov
najpoznatiji uenik metaforom pokuava da objasni kako
smrtnici stupaju u topos uranos: u druga vremena, dva
krilata konja vukla su kola kojima je upravljala dua u
pratnji bogova, idui ka Mestu Savrenih Oblika; ali kada
je ve uspela da nazre njegov sjaj, ili moda ba zbog toga,
izgubila je vlast nad konjima i stropotala se na zemlju; od
tada je osuena da vidi samo grubu materijalizaciju onih
Oblika, koje baca i izobliava kovitlac zemaljskog
univerzuma. Ali neto joj je i ostalo od tog bratimljenja s
bogovima: inteligencija; a geometrija, njeno najsavrenije


dostignue, preutno joj ukazuje na to da, s onu stranu
razbesnele oluje, bia koja se vole i unitavaju, carstava
koja se nadmeno uzdiu i bedno rue, postoji drugi
univerzum, vean i nepovrediv.
Otprilike hiljadu godina kasnije, drugi genije (koji je,
kao i svi ljudi, ali s veim intenzitetom, to mu je
omoguila genijalnost, doiveo prolazne sree ljubavi i
prijateljstva i pretrpeo neizbene nedae vremena) takoe
e, uz pomo matematike, tragati ne samo za moi, nego i
za venou; a kada matematika nije bila dovoljna, onda i
uz pomo umetnosti, u kojoj vreme ne protie. I u
trenucima melanholije e rei: Oh, tempo, consumatore
delle cose, oh, invidiosa antichita, per la quale tutte le cose
sono sonsumate dai duri denti della vecchiezza, poco a
poco, con lenta morte!
30
Kako bi mogao a da pod krhke
slike ne stavi vene geometrijske oblike? Pogledajmo
Bogorodicu na stenama: u tajnoj dolomitskoj pilji,
maglovito plaviastoj i zelenkastoj, otmeno sklonjenoj od
uasnog sveta, pod tananom odeom i s priguenom
ljupkou pokreta, strogi trouglovi, kostur venosti.
U romanu pod naslovom To the Lighthouse
31
, slikarka
ezne da sve izgleda lagano i spremno da zadrhti na
najblai daak vetra, ali da ispod toga postoji gvozdena
struktura, Ovu estetiku praktikuje i sama Virdinija Vulf,
a ona je i Leonardova. To je estetika koja je ve metafizika.
I ta ljustura kontingencijalnog, nuda koju pominje u
svojim belekama, kaiprst koji je aneo zagonetno
uperio, nije beznaajan ili isto dekorativan element; u
varijaciji koja se moe videti u National Gallery, koju su
napravili uenici ili podraavaoci, taj pokret je uklonjen, i
slika je prikriveno slabija.
Nesavladivo umetnikovo ja
Kao potovalac nauke, savremenik velikih rasprava o

30
O, vreme, to prodire stvari, o, zavidljiva starino, zbog koje svaku
stvar proderu tvrdi zubi starosti, malo-pomalo, sporom smru ital.
Prim. prev.
31
Virdinija Vulf, Ka svetioniku engl. Prim. prev.


Platonovim Idejama, Leonardo je zaista slikao na
trouglovima, krugovima i petougaonicima; meutim,
drhtavo se telo njegovih anela i bogorodica suptilno ali
nesavladivo udaljavalo od te matematike krutosti, kao i
od onih tekih aparata koje je, posle noi provedenih u
mrtvanici, pravio da podraavaju srca i glasove. Tajna
ivota i smrti koju je uzaludno pokuavao da otkrije
diseciranjem i nespretno ponovi svojim robotima, dosezao
je, naprotiv, na svojim slikama.
Kod Leonarda se dramatino iznova pojavljuje borba
izmedu elje za objektivnou koja karakterie nauku i
neizbene subjektivnosti koja izbija iz umetnosti. One
skrovite peine u koje se sklanjaju njegova nedokuiva lica
ta su drugo ako nisu posredni portret samog Leonarda?
Ako nauka moe, a strogo uzev, i mora da
prenebregava ja, umetnost to ne moe, i ta nemo je
upravo koren njene moi, ono to joj omoguava da dospe
do konkretne univerzalnosti, po Kjerkegorovoj dijalektici
po kojoj najbolje dopiremo do srca sviju to dublje
uiazimo u svoje.
Tako od ivota idemo do savrenog univerzuma
geometrije, ali se moramo vratiti ako i dalje elimo da
pripadamo ljudskom rodu. Kao i svi umetnici, Leonardo je
traio red u meteu, mir u nemiru, spokojstvo u nesrei; i
Platonovom rukom pokuao je da posegne za
univerzumom. Ali to carstvo nije oveije, te apstrakcije
samo privremeno mogu da ga umire, i svako na kraju
pone da pati za zemaljskim svetom, gde se ivi s bolom,
ali se ivi: za svetom koji nam jedini zadaje muke, ali nam
i jedini prua oveansku punou. Naime, ono po emu je
ljudsko bie posebno nije ist duh, nego ona prelazna
oblast razdiranja koja se zove dua, oblast u kojoj se
dogaa ono najozbiljnije u postojanju, i ono najvanije:
ljubav i mrnja, mit i fikcija, nada i san; nita od toga nije
ist duh, nego silovita meavina ideja i krvi. Teskobno
dvojna, dua pati izmeu tela i duha, ophrvana strastima
smrtnog tela, ali teei venosti duha. Umetnost (to jest,
poezija) nastaje na toj zbrkanoj teritoriji i upravo usled te
zbrke: Bogu umetnost nije potrebna.


Konkretna univerzalnost
Moda ozlojeen licemerjem, Benedeto Kroe porie
Leonardu bilo kakvu pripadnost hijerarhiji filozofije; i
razume se da je u pravu, ako pod filozofom
podrazumevamo nekoga ko je razradio izvestan sistem
miljenja. Ali ako se pod time misli na potragu za
Apsolutom kroz onu u isti mah intelektualnu intuiciju
naunika i emocionalnu intuiciju umetnika, ne ini mi se
nelegitimno smatrati ga prethodnikom arhetipa koji je
nemaki romantizam izmislio da mu poslui za pomirenje
racionalnog i iracionalnog.
Pol Valeri nas uverava da cest lepouvoir que lui
importe
32
; za njega je on pre svega inenjer koji je
otkrinuo vrata moderne tehnologije Ali ono r svega
ini mi se neadekvatno, jer on ne samo to je istraivao
istine fizike, nego je i tragao za Apsolutom, svim svojim
moima: intelektualnim i emocionalnim; da bi se razotkrio
klju mitova i snova, silogizmi i teoreme su trapavo
nekorisni. Po tome se razlikuju ona bia s dva lica od
filozofa u strogom smislu na koje je mislio Kroe kada je
doneo svoju otru presudu. Naravno da ga ne bismo mogli
porediti sa Hegelom, to bi bilo groteskno; ali ga svakako
moemo zamisliti kao onog Kraftmensch koga je
preporuivao nemaki romantizam, i kao predhodnika
Nadoveka, koga je najavio Nie.
Leonardo nostalgino, bezmalo enjivo tei
Beskonanom, osuen, kao i svaki ovek, na konanost.
Nije li to Sehnsucht onih nemakih pesnika i mislilaca? I
taj skok iz konanog u beskonano, nije li ga nainio svaki
totalni umetnik poput njega? Da li je eling preterivao
kada je tvrdio da su umetniki oblici, oblici stvari po sebi?
Pretpostavljati da se sutina stvarnosti moe dosegnuti
jedino istom milju filozofa, s druge strane, predstavlja
nadmenost racionalistike kulture koja je milenijumima
vladala Zapadom. Zato to moraju biti oni, a ne dvojne
prirode kakva je Leonardova? ak su i najvei mislioci

32
Mo je ta koja mu je vana - franc. - Prim. prev.


morali da pribegavaju mitu kada su pokuavali da dosegnu
Apsolut: Platon, opisujui dijalektiko kretanje koje vodi
Idejama; Hegel, u trenutku kada eli da naslutimo dramu
nesrene svesti. Da i ne pominjemo egzistencijalistike
filozofe, koji su bili prinueni da svoje rasprave
upotpunjuju dramama i romanima.
Kada je ovek bio integritet, a ne ovo patetino
rascepljeno bie kakvo nam je ostavio moderni mentalitet,
pevanje i miljenje predstavljali su jedinstvenu
manifestaciju duha. Kao to tvrdi Jaspers, od magije
ritualnih rei do predstavljanja ljudskih sudbina, od
prizivanja bogova do molitve, pesnitvo je natapalo svako
izraavanje ljudskog bia. A prva filozofija, ono prvobitno
istraivanje kosmosa s jonskih obala, bilo je samo lep i
dubok izraz pesnike delatnosti. Ali u ovo destruktivno
doba demitifikacije (koja se nespretno brka s
demistifikacijom, kao da su mit i arlatanstvo ista stvar)
hoe da nas uvere kako je napredak obeleen postepenim
uklanjanjem pesnike misli: frojdovci, pozitivisti i dobar
deo marksista pokuavaju da kolonizuju nove teritorije,
poto prethodno saniraju movare nesvesnog. Kao i svim
kolonizatorima koji pokuavaju da nametnu svoj
mentalitet, prilino im je loe ilo, ako nisu i naprosto
upadali u najgrotesknije krajnosti: izvesni T. mit nas
uverava da je Tintoretova boja mrana i tragina zato to
je Venecijanska republika izgubila monopol na so. A zar
nije bilo i onih koji su ekspirovu poeziju objanjavali
prvobitnom akumulacijom kapitala na Britanskim
ostrvima?
Mit, religija i umetnost u sutini nisu podloni bilo
kakvom pokuaju racionalizacije, i njihova logika upuuje
izazov svim kategorijama aristotelovske logike, ili
dijalektike. S njima i u njima ovek dodiruje prvobitne
temelje ljudskog stanja, koji opstaju iz epohe u epohu i iz
kulture u kulturu. Zato nas Sofokle i dalje uzbuuje, iako
su drutvene i ekonomske strukture njegovog vremena
nestale pre vie od dve hiljade godina; ta injenica
zaprepauje Marksa, koji se onako trudio da odbaci svaku
metaistorijsku vrednost.


Napolitanac ambatista Viko ve je u XVIII veku video
srodnost izmeu poezije i mita, a neosporno je da su
umetnika dela mitologije koje otkrivaju poslednje istine o
ljudskom stanju, makar to bilo i na onaj njima svojstven
zamren nain: ne znamo ta je tano Kafka hteo da kae
svojim ogromnim simbolom (ni on sam to nije znao), ali
ako on u nas unosi nemir, to je zbog neega duboko
istinitog, zbog nekog otkrivenja koje donosi; to neto je
tajna umetnosti nesvodljive na bilo kakve razloge koji nisu
oni Paskalovi razlozi srca. A Paskal je bio genijalan
matematiar koji je u jedanaestoj godini zaprepastio velike
strunjake: nije ga zavist naterala da doe do te konane
kvalifikacije.
Oajanje zbog neprebrojnog
Ali Leonardo nije tragao samo za Beskonanim u
dubinu, nego u irinu, to je moda bila njegova najvea
greka, jer je ona neobuhvatna. Na pet hiljada stranica
njegovih beleaka potvruje se ta ludost. Tri s
neurotinom anksioznou, od zmajeva do letilica, od
aorti do blagovesti, od svetaca do tenkova. I povrh svega,
njime vlada enja za savrenstvom, il voler cercare
sempre eccelenza sopra eccelenza e perfezione sopra
perfezione
33
, kae Vazari. I kao to se moglo pretpostaviti,
zavist ili ista glupost uinili su, od onoga to je bilo
njegovo pozvanje za Beskonano, kobnu greku: Lorenco
ga puta da ode iz Firence, dajui mu samo pismo
preporuke za Ludovika, a ovaj s porugom svojstvenom
realistinim ljudima slua o planovima koji bi mogli
ogromno da proire stvarnost. Lav X mu naruuje jednu
sliku, tek koliko da udovolji bratu ulijanu, ali kad primeti
da Leonardo prouava biljke da bi napravio nov lak, slee
ramenima i komentarie: Costui non eper far nulla
34
,
kada je morao rei Costui non e per far nulla sinon

33
elja da stalno trai vrsnost nad vrsnou i savrenstvo nad
savrenstvom - ital. - Prim. prev.
34
Ovaj nije ni za ta - ital. - Prim. prev.


linfinito
35
Ali budimo ipak pravedni, u neemu je bio u
pravu, jer je za to potrebna barem venost.
Gotovo potpuno sam u Rimu, nastavlja istraivanja u
botanici, otkriva zakone filotaksije i heliotropizma,
objanjava penjanje sokova kapilarnou, crta mape
papske obale, izrauje planove za isuivanje movara u
celoj oblasti, otkriva zakon paralelograma, izmilja prvi
mehaniki kalup za kovanje novca, prouava slobodni pad
tela, razmilja o iroskopu, prouava anatomiju ptica i
fiziologiju letenja, proraunava snagu vetrova, ispituje
probleme gustine i radi na raspravi o giasu.
Poinje da se osea star, smrt ga brine, i sitnim
rukopisom zapisuje u belenici: Ne sme se eleti
nemogue...
Fransoa I ga tada poziva da poe s njim. Skuplja svoje
instrumente i skice, makete i robote, rukopise i boje, i
odlazi u Francusku. Tamo grozniavo nastavlja potragu,
elei da iskoristi svaki trenutak koji mu je ostao. Ali posla
je previe, vreme vrtoglavo tee, i on osea da radi
nepodnoljivo sporo. Deset godina mu je trebalo da
naslika Tajnu veeru, pa nije uspeo ni da zavri Hristovo
lice, moda zato to to moe da uini samo Bog. Tri s
jednog mesta na drugo, nevolje se razgranavaju u lavirinte,
sa utvrenja prelazi na fiziku, i sa fizike na anatomiju; i
jo, umoran i ostario, mora da prireduje dvorske
sprektakle, koje organizuje sa skrivenom, ali bolnom
ironijom: za to ga plaaju. Zatim se vraa u svoj paviljon u
Kluu i nastavlja. Tu je napravio Mona Lizu i Jovana
Krstitelja, koje eli da doradi, jer njihovi izrazi ne
odgovaraju tano onome to je godinama nasluivao.
Desna mu ruka ve nemono visi, i sad mora da radi samo
levom. U noima mranog oajanja razmilja o svojim
rasutim delima, o neuspelim radovima kao to je to
Sforcin konj na propadanje Tajne veere, i na ogromnu
gomilu rukopisa koji ekaju da budu sistematizovani:
rasprave o anatomiji, hidraulici, optici, slikarstvu,
arhitekturi, letenju, utvrenjima.

35
Ovaj nije ni za ta, osim za beskonano ital. Prim. prev.


Sve e to ostati nedovreno.
Posmatramo onaj autoportret koji je tada nacrtao
sangvininom rukom. Pod monim elom, dva prodorna
oka ispituju Univerzum, iz dubine nedokuivog duha;
ogorene usne odaju prigueno gaenje i muevnu
melanholiju. Koliko smo daleko od onog mladia koga je
Meser Pjero odveo u Verokiovu radionicu, punog svetlosti
i vitkog. Posmatramo rad vremena i nedaa: kakav ponor
su otvorila razoaranja i gorine izmeu tog lica i lica koje
je Andrea de Verokio naslikao svom mladom Davidu!
Kakvo nesamerljiva daljina pustinja i zveri! Na tom licu u
starosti tragove su ostavljale (polako ali neumoljivo) vera i
razoaranja, ljubav i mrnja, doivljavanje ili predoseanje
smrti, jeseni koje su ga uinile tunim ili obeshrabrenim,
aveti koje su ga poseivale u snovima. U tim oima koje su
plakale od bola, sklapale se od umora, ali i od stida ili
lukavstva, na tim usnama koje su se stiskale od
tvrdoglavosti, ali i surovosti, obrvama koje su se nabirale u
zabrinutosti ili uenju, toliko puta se podigle u
nedoumici ili sumnji, postepeno se ocrtavala pokretna
geografija koju dua na kraju uree u meku i gipku tvar
lica; i tako se otkriva, u skladu sa sebi svojstvenom
kobnou (jer ona moe postojati samo otelovljena) kroz
telo koje je istovremeno njegov zatvor i jedina mogunost
postojanja.
Da, evo ga: to je lice kojim je Leonardo posmatrao (i
trpeo) Univerzum. Kao osuenik na smrt iza reetaka.
O, besmrtna smrti
Posle raskonih slavlja koja je njegov monarh
organizovao u ast Dofena i Lorenca, zatvorio se u svoj
paviljon i zapisao: Sada u nastaviti. Ali teka zima 1519.
godine, i Sudbina, drugaije su odredile. Kada je Leonardo
shvatio da mu je kucnuo as, njegov duh se vratio u seoce
na padinama Monte Albana, bez sumnje video stari
maslinjak u ijoj senci je dremao u samotna letnja
popodneva, video je peinu koju je istraivao sa strahom i
oaranou, i uo ubor potoka. Jer kako se primiemo


smrti, primiemo se i zemlji: ali ne zemlji uopte, nego
onom malecnom komadu (koji nam je, meutim, tako
drag, za kojim tako eznemo) gde nam je proteklo
detinjstvo, gde smo se igrali naih igara i zaveli vladavinu
svoje magije. Tada se setimo nekog drveta, lica nekog
prijatelja, psa koji je s nama trao, pranjavog tajnog puta
u letnje popodne, zrikanja zrikavaca, onog potoia.
Takvih stvari. Ne velikih stvari, nego nekih sasvim
skromnih, koje u tom trenutku postaju melanholino
velianstvene.
Poziva svog prijatelja, Meser Franeska di Melcija,
poverava mu svoje rukopise, daje mu konana uputstva, i
u poslednjim trenucima izjavljuje da je zaboravio na
nepravde i gorinu koje je pretrpeo u jednom
neumoljivom svetu. I tako, 2. maja 1519., umire daleko od
otadbine, preporuivi duu Bogu, kome se divio kao
vrhovnom i istinskom Tvorcu.
Kosti su mu se izgubile tokom ratova koji su, kao i
ranije i kao i uvek, ibali onaj deo sveta, kao to su ibali i
ibae i druge. Francuski pesnik iz romantiarskog
vremena, Arsen Use traio je njegove kosti na
najneverovatnijim mestima, i na kraju izabrao neke koje
su ukazivale na visoko telo i krupnu glavu. Sahranio ih je u
kapeli Sen Blez, i na grob postavio mali nadgrobni
spomenik. Tu moda jo poivaju ostaci onoga za koga je
Fridrih Nie rekao da je utao kao ovek koji je video
prostranstva Dobra i Zla. Ono malo kostiju, ili prah neto
malo kostiju: sve to je ostalo od tela neizmernog genija.


Galilej
Galilej teko da je bio ono to se zove lepo vaspitan
ovek. Jo r nego to je postao profesor na Univerzitetu
u Pizi, bio je uven po alama na raun aristotelovske
kole; kad je poeo da predaje na fakultetu, izjavio je da
Aristotelove teorije nisu dostojne ni najmanjeg potovanja;
napisao je knjigu u kojoj je ismevao akademsku sklonost
ka togi; izlazio je na pie sa svojim uenicima; sastavljao
ljubavne pesme; zapodevao svae s kolegama
peripatetiarima i zabavljao se pobijajui njihove teorije
tako to je bacao kamenje s vrha krivog tornja. Ukratko:
koristio je najefikasnije metode da stekne lo glas u
filozofski pristojnim krugovima u gradu Pizi.
Nema sumnje, istoriju stvaraju ljudi, naroito oni
veliki, geniji i junaci; ali oni je stvaraju na pripremljenom
terenu, u atmosferi koju je odredila sama istorija. U
kasnom srednjem veku izrodile su se sile koje su estoko
izbile u XIV i XV veku, unapredivi proizvodnju, trgovinu
unutar i izmeu feudalnih drava, pomorska otkria i
otvaranje prekomorskih trita, eksploatisanje zlata i
srebra, i otvorile hitna tehnika i nauna pitanja u matici.
Simptomatino je to su dobar deo velikih ljudi toga doba
zanimala praktina pitanja: Leonardo je inenjer na dvoru
Bordija; Tartalja primenjuje matematiku na artiljeriju,
kao i njegov uenik Benedeti, koji postavlja osnove
analitike geometrije za prouavanje problema hica pod
kosinom; elini je vojni tehniar; Kopernik je lekar,
prouava monetarnu krizu u svojoj zemlji i osmiljava
nain da se grad Frauenburg snabdeva vodom; Galilej
prouava mehaniku prostih maina i hitac pod kosinom;
Torieli, njegov uenik, otkriva fenomen atmosferskog
pritiska prouavajui problem bombardovanja u gradu
Firenci.
Naravno, ovaj tehniki pokret pomean je sa
zanimanjima za filozofiju, pa ak i za veru, i mnogo puta
nemir spekulacije navodi ljude poput Galileja da
analiziraju Aristotelova uenja. Ali verovatno je u tim


sluajevima istraivanje bilo proizvod opte atmosfere
slobodnog ispitivanja, koju su stvorila geografska otkria i
izumevanje baruta i tampe. Teko se moe zamisliti
neustraiv, slobodan, bistar duh, kakav je bio Galilejev to
je poetak razdoblja pronicljivih pameti, kako kae Viko
sred feudalnog i teolokog ropstva, u manje-vie
stabilnom drutvu bez velikih materijalnih briga.
Kada je bankar poput Santanela odluio da uloi
kapital u Kristifora Kolumba, on to, zacelo, nije uinio
zato to bi mu odjednom ideja o okrugloj Zemlji postala
filozofski prihvatljivija, nego zato to bi ta ideja mogla da
rei probleme u trgovini sa Indijom. Isto tako, vojnik koga
je uplaila opasnost od baruta morao je oseati veu
sklonost da veruje u Tartaljine ili Benedetijeve proraune,
nego u lukavstva peripatetike kole; u odbrani utvrenja
vie vredi luni zaklon nego silogizam.
Galilej je razumljiv u italijanskom gradu XVI veka,
grozniavom, aktivnom, naseljenom sumnjiavim
trgovcima i vojnicima koje zanima da ree probleme
fortifikacije i artiljerije.
Slavu i proganjanje dugovao je eksperimentalnim
istraivanjima u astronomiji; ali njegovo genijalno delo je
osnova dinamike, naroito sistematska primena naunog
metoda, koja se raa s njegovim radovima.
Mnogo pre nego to je preuzeo katedru, kao
dvadesetogodinji mladi, Galilej je bio oajan student
medicine, poto je iveo zaokupljen aristotelovskim
idejama o slobodnom padu tela. Znao je za Lukrecijeve,
Leonardove i Tartaljine kritike, koje su ukazivale na
pogrenost tih uenja. Aristotel je smatrao da teko telo
mora padati bre nego lagano. Galilej je tvrdio da ta ideja
nije tana; ali umesto da povede raspravu, kako je bilo
svojstveno filozofima, saoptio je da e pitanje reiti tako
to e baciti dva tega s vrha krivog tornja. Profesori se nisu
pojavili na neprijatnoj predstavi, smatrajui da nije
dostojno da se Aristotel osporava tako to e se bacati tela,
ma kolika bila njihova teina. Pred nekoliko prijatelja i
uenika, Galilej je istovremeno bacio dva tela, jedno od
jedne funte, drugo od deset, i svi su se uverili da su ovi


dotakli tlo istovremeno.
Od tog trenutka je uloio sav svoj trud u zasnivanje
nauke o dinamici i u opovrgavanje ideja filozofa iz Stagire
o fizikom svetu. Njegova istraivanja obuhvatila su celu
mehaniku, ali njegovo najvee delo je utvrivanje naela
inercije. Leonardo i Benedeti su naslutili to naelo, ali je u
Galilejevo vreme i dalje vladala pogrena ideja da nijedno
kretanje ne moe da se odri bez dejstva stalne sile:
zapaanje iz svakodnevnog ivota da se kola zaustavljaju
im prestane da deluje sila konjske vue, navodilo je na
zakljuak da se tela ne kreu bez dejstva konstantne sile
koja deluje na njih.
Za sholastiare je mehanika bila kao poglavlje
metafizike: govorilo se o supstancijama, prirodnim i
nasilnim kretanjima, esencijama i entelehijama. Cela ta
mainerija putena je u pogon uz pomo silogistikog
aparata koji je, poto su ga tehniari redovno briljivo
pregledali i podmazivali, sluio za industrijsku
proizvodnju istina.
Arhimed iz Sirakuze reio je problem krune kralja
Hijerona ne istim rezonovanjem kako je to traio visok
stil nego uz pomo merenja i rezonovanja. Galilej, koji je
ve dugo razmiljao, reio je da stavi na eksperimentalnu
probu zakon stalne sile. Eksperimentiui lopticama koje
je bacao na vodoravnu povrinu, utvrdio je da kretanje
traje utoliko vie ukoliko je trenje manje. Tada je zamislio
da bi se po beskonano glatkoj povrini kretanje moralo
nastaviti bez potrebe za drugim podsticajem osim onog
poetnog.
To shvatanje je peripatetiarima izgledalo
ekstravagantno, jer nisu mogli da zamisle kako planeta
moe da odri kretanje bez prvog fiksiranog pokretaa ili
neke sline vetine. Platonovo predvianje da se nebeske
kugle, kada se jednom stave u pokret, beskonano kreu
(videti Timaja) potvrdio je Galilej, ne poteui argumente
ili etiko i estetiko vrednovanje, nego skromno bacivi
kuglicu na vodoravnu glatku povrinu.
Naelo inercije Galilej je najavio za horizontalna
kretanja. Njegov uenik Balijani s potovanjem je napisao


pismo svom uitelju, ukazujui mu na to da nema razloga
da se naelo ograniava na taj tip kretanja. Ali uitelj nije
prihvatio mladievu sugestiju, jer je ak i genijima tee da
se bore protiv sopstvenih predrasuda, nego protiv tuih.


Otkrie Amerike
. D. Vels kae: Bila je nesrea za nauku to to su
prvi Evropijani koji su stigli u Ameriku bili panci bez
naunike radoznalosti, samo sa eu za zlatom, koji,
pokretani slepim fanatizmom, raspaljenim nedavnim
verskim ratom, jedva da su ita zanimijivo zapazili o
obiajima i idejama primitivnih naroda. Ubijali su ih,
pijakali, bacali u roblje, ali nisu nita zabeleili o njihovim
obiajima.
Botaniar Hiken izrie sledeu presudu: Do Rio de la
Plate stigli su, dakle, prvi istraivai, s aristotelovskim
prtijagom, bezmalo nepismeni...
Ostavljajui po strani ideju o aristotelovskom
obrazovanju panskih mornara i hrabro stavljanje
jednakosti izmeu aristotelizma i analfabetizma
navedena miljenja odraavaju sud o otkrivanju i
kolonizovanju Amerike koji je opstao dugo vremena. Ne
vidi se jasno, meutim, kako se otkrie nekog kontinenta,
s dugim i opasnim pomorskim putovanjima, crtanjem
geografskih mapa i eksploatacijom peruanskih i meksikih
rudnika, moe ostvariti bez poznavanja astronomije,
geografije, nautike, kartografije i metalurgije. Ima razloga
da H. D. Velsa optuimo za nedostatak mate, to je
jedinstven sluaj, a doktora Hikena za preterani
optimizam u vezi s mogunou da se kombinuju
Aristotelovo uenje i nepismenost.
Takva navigacija bila je mogua zahvaljujui nasleu
grke astronomije, to su ga kasnije u srednjem veku
obogatili Arapi, Jevreji i hriani, koje su podstakle
tehnike potrebe i astroloke predrasude; Tablice Alfonsa
X su zbirka svega sutinskog to se u to doba znalo u nauci
o astronomiji. Nautika astronomija je iberijska i njeno
poreklo lei u portugalskim Pravilima navigacije;
proistekla je iz saradnje Abrahama Sakuta i nautiara iz
Lisabonske skuptine matematiara, a posebno Hosea
Visinja: to je primena grko-arapskih uenja sakupljenih u
delu Alfonsa X.


Metalurgija, koja je omoguila eksploataciju rudnika u
Americi, vodi poreklo od Rimijana, a usavrili su je Arapi u
rudnicima u Almadenu.
Isto tako, velika otkria iz XIV i XV veka rue
praznoverice, predrasude u astronomiji, geografiji, o
narodima, jezicima, klimi. Uvruje se tek nastala tenja
ka slobodnom preispitivanju, koliko zbog revolucije u
mentalitetu koju su izazvala, tako i zbog promena u
ekonomiji i drutvu, otkria iz tog razdoblja naglaavaju
kulturnu injenicu koju predstavlja renesansa. Izumevanje
tampe umnoava znaaj novih ideja, i poinje nova era
velike materijalne i duhovne aktivnosti. Poev od otkria
Amerike, rasprile su se kao none prikaze sva udovita
za koja su Strabon, Aristotel i srednjevekovni mislioci
zamiljali da naseljavaju svet van granica ekumene:
bazilisci, grifoni, zmajevi nestaju zajedno s basnoslovnim
morima i kopnima na kojima su iveli. Admiral jedva da je
u svojim sveskama i zabeleio pojavljivanje dve-tri sirene, i
to ne naroito lepe. Od tog trenutka, ta udovita gube
svojstva stvarnih predmeta (stekavi, razume se, venost
koju im je podarilo njihovo postojanje kao idealnih
objekata).
Sam Kolumbo bio je obdaren naunim duhom: darom
zapaanja i teorijskom istrajnou. Njegova zapaanja o
magnetskom otklonu bila bi dovoljna da mu obezbede ime
u istoriji fizike; tano je da je njegova teorija o toj pojavi
pogrena, ali su pogrene i ove sadanje. ak i Admiralove
greke su naune i, daleko od toga da poslue za osudu,
najbolji su dokaz zdrave vere u nauku njegovog doba.
Najtea greka od svih koje je poinio bilo je, bez ikakve
sumnje, samo otkrie. U vezi s tim, kolski udbenici su
rairili sliku o Kolumbu sveznalici, koji u Salamanki
raspravlja sa skupom lukavih uenjaka, zlonamernih
neznalica. Teko je danas znati o emu se na tom sastanku
razgovaralo, ali se moe pretpostaviti da su mnogi od
argumenata potegnutih protiv Admirala bili nauno
ispravni. Nije verovatno da je osporavana teorijska
mogunost da se na istok stigne putujui na zapad: u to
vreme nijedna osrednje obrazovana osoba nije osporavala


da Zemlja ima oblik sfere a tu sferu izmerio je Eratosten
iz Aleksandrije. Verovatno je bilo dve vrste prigovora: na
prvom mestu, neki teolog je mogao govoriti o mogunosti
isklizavanja kada bi se prela odreena granica tokom
plovidbe; to je bilo uobiajeno miljenje, jer poto nije
postojala predstava o gravitiranju ka sreditu, smatralo se
da je nemogue da su oblasti udaljene od evropskog
sredita nastanjive. Sveti Isidor ak nije prihvatao ni
postojanje stanovnitva u Libiji, zbog prevelikog nagiba
tla; mnogo se manje moglo verovati u mogunost da se
obie oko sveta, iz istog razloga iz kojeg je i poricano
postojanje Antipoda, onih besmislenih stanovnika koji bi
iveli naglavce; i sam Ciceron, eklektiar i skeptik, nalazi
za shodno da uveri svog prijatelja Lukula da ne
omalovaava to verovanje (Prva akademska pitanja,
knjiga II). Druga vrsta zamerki koje su mogle biti upuene
Admiralu smislena je i prihvatljiva: grki geodeti izraunali
su veoma razliite vrednosti veliine obima zemlje, a one
koje je Paolo del Poco Toskaneli ponudio Kolumbu na
svojoj mapi zasnivale su se na Posejdonijevim podacima
mnogo manje od stvarnih vrednosti i na njegovom
preteranom proraunu povrine starog kontinenta.
Ukratko, Kolumbo je mislio da rastojanje do istoka nije
vee od 1200 milja, to je put koji je raunao da e prei za
pet nedelja. S druge strane, mnogi ueni ljudi toga
vremena znali su za Eratostenove proraune, koji su
bezmalo tani, i koji su davali vrednost mnogo veu od
one koju je dobio Posejdonije. Ti prorauni pokazivali su
da je to putovanje ludost.
Uprkos svemu, Kolumbo je krenuo u pohod, a sluaj je
hteo da na putu provede tano pet nedelja dok nije stigao
do novog kontinenta, to objanjava zato se njegovo
pogreno uverenje da je stigao u Indiju uvrstilo. Danas
znamo da je Eratosten iz Aleksandrije izveo raunicu sa
zadivljujuom tanou i da su Kolumbo i njegovi tehniki
saradnici bili u zabludi. Ali s takvom vrstom zabluda
oveanstvo napreduje.


Zato se piu romani
Pojavljivanje zapadnog romana podudara se s
dubokom krizom koja nastaje onda kada se zavrava
srednjevekovna epoha, religiozno doba u kojem su
vrednosti jasne i vrste, da bi se ulo u profano razdoblje u
kojem e sve biti dovedeno u pitanje i gde e teskoba i
samoa iz dana u dan sve vie postajati atributi otuenog
oveka. Ako treba da potraimo neki manje-vie taan
datum, mislim da ga moemo nai u XIII veku, kada
poinje dezintegracija Svetog carstva, i kada i Papstvo, kao
i Carstvo, bivaju narueni u svojoj univerzalnosti. Izmeu
te dve sile na zalasku, cinine i mone, italijanski gradovi
poinju novu eru profanog oveka, i ceo Stari svet poinje
da se rui. Ubrzo e ovek biti spreman za pojavljivanje
romana: nema vrste vere, podsmeh i neverovanje
zamenili su religiju, ovek je ponovo pod olujnim nebom
metafizike. Tako e se roditi onaj udan anr koji e
pretresati ljudsko stanje u svetu iz kojeg je Bog odsutan, ili
ne postoji, ili je doveden u pitanje. Od Servantesa do Kafke
to e biti velika tema romana, i zato e to biti strogo
moderno i evropsko ostvarenje; bio je potreban sticaj tri
velika dogaaja kakvih nije bilo ni pre, niti u bilo kojem
drugom delu sveta: hrianstvo, nauka i kapitalizam sa
svojom industrijskom revolucijom. Don Kihote ne samo
to je prvi, nego i najtipiniji primer romana, poto se u
njemu viteke vrednosti srednjeg veka izvrgavaju
podsmehu, otkuda dolazi ne samo oseaj satirinosti, nego
i bolno tragikomino oseanje, beskrajno tuno razdiranje
koje njegov autor oigledno osea i koje, kroz grotesknu
masku, prenosi itaocima. Upravo tu imamo dokaz da je
na roman neto vie od pukog smenjivanja pustolovina:
to je tragino svedoanstvo umetnika pred kojim su se
sruile sigurne vrednosti jednog svetog drutva. A drutvo
koje ulazi u krizu ideala je kao dete na kraju adolescencije:
apsolut se razbio u paramparad, i dua se nala pred
oajanjem ili nihilizmom. Moda ba zato kraj civilizacije
jae oseaju mladi, koji nikad ne ele da se pomire s


ruenjem apsoluta, i umetnici, koji jedini meu odraslima
lie na adolescente. Tako su svedoci ruenja neke
civilizacije namueni adolescenti to lutaju drumovima
Zapada, i umetnici koji u svojim delima opisuju haos,
istrauju ga i poetski svedoe o njemu. Tako se roman
smeta izmeu poetka Modernih vremena i njihovog
zalaska, koje nastupa sada; ide naporedo sa strujom sve
vee profanacije (kako se znaajna pokazuje ova re!)
ljudske kulture, naporedo s jezivim procesom
demitologizacije sveta. Izmeu ove dve velike krize forme,
razvija se i dostie vrhunac zapadni roman. Zato je
nekorisno i uzaludno prouavati ga ako se ne uzme u obzir
strahovit period za koji nam nema druge nego da ga
nazovemo Moderna vremena. Bez hrianstva koje im
prethodi ne bi postojala nemirna i problematina savest;
bez tehnike koja odreuje njihov tip ne bi bilo ni
demitologizacije, niti kosmike nesigurnosti, ni otuenja,
ni urbane usamljenosti. Tako Evropa u staru legendu ili
obinu epsku pustolovinu ubacuje drutveni i metafiziki
nemir, kako bi proizvela knjievni anr koji e ocrtati
teritoriju beskrajno fantastiniju od zemalja iz legende:
ovekovu svest. I navee ga da sve vie i vie tone, kako se
era blii kraju, u onaj mrani i zagonetni univerzum koji je
tako povezan s realnou snova.
Jaspers tvrdi da su veliki dramaturzi iz starine u svoja
dela izlivali tragiko znanje koje ne samo to je uzbuivalo
gledaoce, nego ih je i preobraavalo. Tako su oni bili
vaspitai svog naroda, proroci njihovog etosa. Ali potom se
kae to tragiko znanje preobrazilo u estetiki
fenomen, pa su i publika i pesnik napustili svoju prvobitnu
smrtnu ozbiljnost kako bi stvorili beskrvne slike. Mogue
je da je veliki nemaki mislilac, kada je zapisivao ove rei,
u vidu imao izvestan tip vizantinske literature koja se
pojavila na Zapadu, kao to se pojavljivala i u svakom
razdoblju intelektualne istananosti, jer kako bismo mogli
pristati na to da je Kafkino delo metafiziki manje ozbiljno
od Sofoklovog? Kada se ovek suoio s totalnom krizom
svoje rase, najsloenijom i najdubljom s kojom se suoio u
istoriji, tragiko znanje ponovo je postalo onako silovito


neophodno, i to kroz velike romane naeg doba. ak i
kada se na povrini radi o ratovima i revolucijama, u
krajnjoj liniji te katastrofe slue tome da se ljudsko
stvorenje dovede do granica svog stanja, kroz muenja i
smrt, samou ili demenciju. Ove krajnosti ovekove bede
ili veliine ispoljavaju se samo u velikim kataklizmama,
omoguavajui umetnicima koji ih belee da otkriju
poslednje tajne ljudskog stanja.
ovek nije samo telo, jer kroz telo jedva da i pripadamo
zoolokom carstvu; nije on ni samo duh, koji je pre
boanstvo kojem teimo: ono specifino ljudsko, ono to
treba spasavati od pomora jeste dua, prostor izmuen i
neuhvatljiv, arite stalne borbe izmeu telesnosti i
istote, izmeu nonog i svetlosnog. Kroz ist duh, kroz
metafiziku i filozofiju, ovek je pokuao da istrai Platonov
univerzum, koji pred silama Vremena postaje neranjiv;
moda bi to i mogao da uini, ako je verovati Platonu,
zbog seanja koje mu je ostalo na prvobitno bratstvo s
Bogovima. Ali njegova istinska otadbina nije tamo, nego
u prelaznoj i zemaljskoj oblasti, dvojnoj i razdiranoj, iz
koje potiu aveti romaneskne fikcije. Ljudi piu fikcije zato
to su otelovljeni, zato to su nesavreni. Bog ne pie
romane.


San i stvarnost
Sabato mi je zakazao sastanak u svojoj kui u Santos
Lugaresu tako rano, da sam morao da ustanem gotovo u
cik zore ne bih li uhvatio voz. Ima obiaj da ustaje u sedam
i izgleda mu prirodno da zakazuje stastanke tako rano. To
je jedna od njegovih mnogobrojnih muica.
U jednom od naih ranijih razgovora rekao sam mu
poeli ste da priate o neemu to me je izuzetno
zainteresovalo, ali smo kasnije preli na drugu temu.
Pogledao me je upitno.
Seate li se? Kada ste govorili o likovima u romanu,
poeli ste tako to ste rekli da su ljudi skloni da nazivaju
stvarnim ono to se moe omirisati, dodirnuti, videti, te
kako stoga misle da likovi nisu stvarni. Meutim, dodali
ste, ako se dobro seam, u tom sluaju ni san ne bi bio
stvaran. Kao ni trougao.
Dobro, dobro. Polako. Ja nisam filozof, ja sam tek
pisac, ali kada sam bio student, na ono malo predavanja iz
filozofije na koja sam iao, i potom kada sam itao
tekstove iste vrste, barem sam jednu stvar nauio: re
stvarnost je najmnogoznanija i najneuhvatljivija re
koja postoji u jeziku. Kako i da ne bude nejasna kad je
svaki filozofski sistem u krajnjoj liniji pokuaj da se ona
definie. Postoji itava knjiga jednog velikog nemakog
mislioca, Nikolaja Hartmana, napisana da bi se ispitale sve
varijante, sve nejasnoe nastale oko te rei. Bilo bi
neoprezno, dakle, da u jednom kratkom razgovoru neko
ko nije filozof makar i pokua da rasvetli takvo pitanje. To
je neto veoma uzbudljivo, ali ja bih se radije ograniio na
to da kaem nekoliko stvari u vezi sa likovima u romanu i
njihovim snovima, poto, kao to sam vie puta rekao,
fikcija i san imaju jednu zajedniku osnovu. U stvari sam
govorio o istini, odbacujui ideju, inae veoma estu, da
je ono to se dogaa istinito, a da ono to se zamilja, u
snu ili u romanu, nije istina. To je isto kao kada bi se
tvrdilo da su obe te aktivnosti lane. Protiv toga se uvek
bunim: od svih aktivnosti ljudskoga bia nema niega


istinitijeg nego to je san, jer se u njemu nikada ne lae. I,
na izvestan nain, isto se moe tvrditi za fikciju, ili barem
za najdublju fikciju: nema niega istinitijeg od lika kakav
je Don Kihote, Dimitrije Karamazov, ilijen Sorel, Madam
Bovari. Neki filozofi tvrde da je stvarno ono to je trajno: i
u tom sluaju ima mesta tvrdnji da je stvarniji Don Kihote
nego Servantes. Zar nisam to rekao onom prilikom?
Da, zaista.
Ali, ponavljam, bolje je udaljiti se od tog ivog blata
semantike, kakva je analiza rei stvarnost, i ostaviti ga
filozofima. A ni oni se, uostalom, nikad nisu sloili oko
toga.
U jednoj knjizi razgovora izmeu Vas i Borhesa, koje
je upriliio jedan mladi pisac
36
, ini mi se da se seam da
se dodiruje ista tema, u vezi sa snovima.
Da, pomalo anegdotski. Poelo je u vezi sa jednom
Ciceronovom knjigom, Akademska pitanja... Ima jedan
dijalog izmeu Lupula i pisca, kada mu Lupul kae da je
video Homera u snovima tako ivo, da je izgledalo stvarno,
i tek kada se probudio shvatio je da je bila iluzija. Prijatelj
ga pita zato misli da je sve to bila iluzija. Ako se dobro
seam, za Lupula je dokaz da je neto iluzija to to ima
manje ivosti ili snage. Ali to ne predstavlja dokaz, jer
neka mora moe da bude mnogo snanija nego nekakva
scena pri budnom stanju, tigar iz komara moe nas
prestraiti tako da moemo umreti od sranog napada.
Isto se moe rei za izvesne scene u fikciji, koje su
stvarnije stavite navodnice, iz metafizike
predostronosti od mnogih u svakodnevnom ivotu. U
dobrom romanu, na taj nain, dogaaju se stvari za koje
neupueni italac misli da su se stvarno dogodile, da je
pisac samo prepisao ono to je doiveo. Svi znamo,
meutim, da nikada nije postojao Don Kihote, i da on
nikada nije bio u vojvodinoj kui. To je ona poseta tokom
koje se naizmenino smejemo kao i Sanovoj vladavini
na ostrvu Baratariji ili nam suze teku kada vidimo kako

36
Orlando Barone, Borhes - Sabato. Razgovori, Prevela urdina Mati,
Deje novine, 1988. - Prim. prev.


je siroti vitez predmet podsmeha za onaj mondeni svet bez
vere.
Kada se govori o snovima, esto im se suprotstavlja
argument koherencije. Snovi su besmisleni, apsurdni.
Jedna osoba iznenada postane neko drugi, i takve stvari.
Ni to nije argument koji dokazuje nestvarnost
sanjanog sveta. Zato bi stvarnost morala biti koherentna i
logina? Sasvim je mogue da je koherencija, a naroito
logika, sastojak koji dodajemo kao bia sklona da sve
racionalizuju. Najpre, pogledajte kako maltene nita u
ivotu oveka nije mogue racionalizovati: ni snove, ni
ljubav, ni mrnju, ni oseanja. ta ostaje? Prilino malo:
sama logika, matematika. Sve ostalo je apsurdno,
protivreno, nedosledno... Ne, taj argument nije valjan.
Mae se i drugim argumentima, nita boljim. Na primer,
da je san stvarnost koja se ne deli sa drugim osobama. Ako
na nekom skupu vidimo vazu, svi se preutno slaemo da
je taj predmet stvaran poto ga svi vidimo. Naprotiv,
vaza u snu bila bi iluzorna jer bi je video samo sanja. Ali,
ako u mom snu takoe postoji skup ljudi, i mnogo je onih
koji prisustvuju toj pojavi? Sa druge strane, argument onih
drugih u budnom svetu ne moe odoleti ni pred
najmanjom analizom. Pogledajte ovu stolicu. Sad, ako
zatvorim oi, ne vidim je vie. Ako bi to to neto vidim
bio dokaz stvarnosti, mogu tvrditi da je za mene stolica
prestala da postoji. Rei ete mi, ali postoji, stolica i dalje
postoji jer je vi vidite. Ali vi niste predmet koji je
povlaeniji od stolice, a ni vas ne vidim. Kako da
poverujem u vae postojanje pre nego u postojanje stolice?
Moete mi uzvratiti da vas ujem. Ali ako iznenada
ogluvim, vae postojanje ne moe se dokazati ni putem
zvuka. Onda mi priete i dodirnete me, osetim na svom
telu vae ruke. Ali ako izgubim i ulo dodira, taj argument
iezava. Moda jo mogu da vas nanjuim, ali ako
izgubim i ulo mirisa, nee vie biti naina da dokaete da
postojite vre od stolice. Pod takvim uslovima,
svedoanstvo drugih koje bi garantovalo postojanje
iezava.
Zar to nisu argumenti biskupa Berklija?


Tako je. Ali vas nisu ubedili, zar ne?
Smeka se.
Priznajem da me, zbilja, nisu ubedili.
Razume se, nastavlja ve je Hjum rekao: ti
Berklijevi argumenti nikako ne mogu biti pobijeni, ali ni
najmanje nisu ubedljivi. Zato on, hou rei Hjum, smatra
kako postojanje stolice, stola, itavog spoljanjeg sveta,
moe biti samo in vere, belief kako on to kae na svom
jeziku. Vidite koliko je teko dokazati da neto tako
velianstveno, ne samo sa svojim stolicama, nego i sa
oblakoderima, svojim zvezdama i kometama, svojom
atomskom bombom, svojim stranim oklopnjaama i
svojim ogromnim gradovima, moe biti jednako malo
stvarno kao i san. Naprotiv, san, iz te perspektive, ima isto
onoliko mogunosti da bude stvaran kao i ova
fantazmagorija od naeg dnevnog sveta...
Razgovor vodio Karlos Katanija


Sadraj
Apeiron /7
irenje univerzuma /8
Slava /16
Heliocentrizam /17
Duhovna lenost /19
Izum i otkrie /20
Jezik /21
Metafora /23
Pitagora /24
Budunost neznanja /30
Zdrav razum /38
Ljudi i zupanici /41
Buenje laikog oveka /44
Od naturalizma do maine /47
Preko apstrakcije do moi /49
Grob oveka-stvari /51
Dijalektika krize /53
Ortega i Gaset i dehumanizacija umetnosti /55
I ta onda? /57
Apstrakcija i mukost /66
Maskulinizacija i kriza /68
Mizoginija i mizodemija /71
Kompleksi /73
Strasna spoznaja /74
O proimanju dua /76
Obezvreivanje tela /77
Samoa i komunikacija /78
Bodler /79
Misao i roman /80
Dua i duh /81
uvena grka ravnotea /82
Ljubav, umetnost i venost /83
Mukarac i ena /84
Od kosmosa do oveka /89
Roman i fenomenologija /90
Dva Borhesa /91
Od stvari ka teskobi /103
Odati priznanje telu /104
Sokrat, Bodler i Sartr /106


Logika i Grci /109
O postojanju pakla /110
Od Lajbnica do Poa /116
O nekim bolestima obrazovanja /117
Borhes /127
Nepoznati Leonardo Da Vini /131
Galilej /144
Otkrie Amerike /148
Zato se piu romani /151
San i stvarnost Razgovor s Karlosom Katanijom /154


CIP
,
821.134. 2(82)-4
,
Pojedinac i univerzum : izabrani eseji / Emesto Sabato ; izabrala i
prevela sa panskog Aleksandra Mani. 2. dopunjeno izd.
Beograd : B. Kuki ; aak :
Gradac, 2005 (Beograd : Zuhra). 144 str. ; 21cm. (Alef :
biblioteka asopisa Gradac ; knj. 63)
Prevod dela: Uno el Universo. Tira 500. Napomene i
bibliografske reference uz tekst.
ISBN 86-83507-37-8 COBISS.SR ID 124947468