NEDOVRENI UVOD

U ONTOLOKE
VARKE
VLADIMIRA
NABOKOVA
SAA SOJKI
itanje izvesnih tekstova lii na partiju pokera,
u kojoj pisac pakuje karte i veto blefira, na zadovolj-
stvo ili iritaciju prevarenog itaoca. Takav je, otpri-
like, sluaj sa tekstovima u kojima se javlja postupak
koji sam, u nedostatku prikladnijeg termina, nazvao
ontolokom varkom. On bi se, preliminarno,
mogao odrediti kao narativna tehnika kojom se sa-
draj junakove svesti, bez eksplicitnih pripovedae-
vih signala, podmee za stvarno zbivanje u svetu
prie.
Stvari ostaju nejasne dok se ne pokau
na primeru. Dobru ilustraciju naina na koji se Na-
bokov sluio ovom tehnikom prua zavretak pripo-
vetke Nitkov (Podlec, 1927), u kojoj je ironi-
no i antiromantino obraena, u ruskoj devetnae-
stovekovnoj knjievnosti neizbena, tema dvoboja.
1
Vrativi se neplanirano ranije sa poslovnog puta,
Anton Petrovi, kratkonogi i debeljukasti oveu-
ljak, otkriva da ga ena Tanja vara s Bergom, bivim
oficirom i mukarinom, koji ima obiaj da se raz-
mee svojim ratnim podvizima i da sam za sebe govo-
ri da lii na miiavog anela. U nastupu duevnog
rastrojstva junak nekako dospeva na pijanku kod svo-
jih poznanika Mitjuina i Gnukea, i angauje ih da,
kao njegovi sekundanti, izazovu Berga na dvoboj.
Meutim, pogaate, Anton Petrovi se nee ni poja-
viti na ugovorenom mestu u odsudnom trenutku
izdaje ga hrabrost, i on bei pod poniavajuim izgo-
All art is deception.
Vladimir Nabokov
1 Na ta u naknadnoj beleci ukazuje i sam pisac: Ova pria
izlae, u sumornoj izgnanikoj sredini u kojoj se, uzgred,
odigravaju gotovo sve Nabokovljeve prie i veina romana iz
ruskog perioda, objavljeni pod pseudonimom Vladimr Si-
rin, odocnelu varijantu na romantinu temu iji je pad za-
poeo ehovljevom velianstvenom novelom Dvoboj.
(Nabokov 1988: 219)
vorom da mora da ode do toaleta. U nekom jeftinom hotelu na kraju prie junak
turobno razmilja o tome ta mu je initi:
Jeei i krei prste, poe da parta po sobi, ne primeujui da se sudara s na-
metajem. Sluajno zastade kraj prozora i proviri na ulicu. Isprva je nije mo-
gao videti zbog magle u oima, ali se ulica ubrzo pojavi, s nekim furgonom uz
ogradu, biciklistom, staricom koja se obazrivo otiskivala s trotoara. Trotoa-
rom se polako vukao Leontjev, u hodu itajui novine; promakao je i skrenuo
za ugao. I, gledajui Leontjeva, Anton Petrovi iz nekog razloga
2
shvati svu
beznadenost svog poloaja da, beznadenost, nije bilo druge rei za to. Jo
jue je bio savreno astan ovek, potovan od strane prijatelja, poznanika i
kolega iz banke. Njegov posao! Nije bilo ni govora o tome. Sve se sada prome-
nilo: strao je niz klizavu strminu reminiscencija na scenu junakovog bega
i sada je na dnu.
Ma kako je to mogue? Moram da se odluim na neto, ree Anton
Petrovi slabanim glasom. Moda je postojao neki izlaz? Malo su ga muili,
ali to je dosta, dosta je. Da, morao je da se odlui. Setio se podozrivog pogle-
da recepcionara. ta ovek da kae takvoj spodobi? Pa da, jasno: Idem po
svoj prtljag ostavio sam ga na stanici. Tako. Zbogom zauvek, hoteliu!
Ulica je, Bogu hvala, sada bila slobodna: Leontjev je konano digao ruke i oti-
ao. Kako da stignem do najblie tramvajske stanice? Ah, samo pravo, dragi
moj gospodine, i stii ete do najblie tramvajske stanice. Ne, bolje uzeti tak-
si. Idemo. Ulice opet postaju poznate. Mirno, potpuno mirno. Daj taksisti
250
Re no. 75/21, 2007.
2 Da bi otkrili iz kog razloga itaoci moraju povezati par prilino neupadlji-
vih nagovetaja: 1. kada mu se nakai dosadni Leontjev (od koga e i po-
traiti utoite u hotelu), junak najpre pomilja kako se o njemu pria da
ga ena vara na sve strane, a sam Leontjev, neto kasnije, usput pominje
njeno ime: Ana Nikanorovna (Nabokov 1988a: 239-240; u engleskoj ver-
ziji prie neverna se supruga zove Adelaida Albertovna); 2. petnaestak stra-
nica ranije, na pijanci kod nesuenih sekundanata, junak zatie izvesnu cr-
nokosu damu kako spava na divanu, leima okrenuta prema stolu, a Mi-
tjuin joj se u dva navrata obraa sa: Ana Nikanorovna! (Ibid, 222-223;
225) Put ka ovoj maloj epifaniji ovdanjim je itaocima dodatno otean ti-
me to je pri drugom pomenu enino ime, iz nekog razloga, prevedeno kao
Ana Nikolajevna (ibid, 205). Vidimo kako prevodilaka omaka ili tam-
parska greka, ponekad, mogu ii na ruku autoru, jer ovako ispada kao da je
pijani Mitjuin pobrkao enin patronim! Dodajmo jo da je Nabokov bio
vrhunski majstor u senenju unapred, kako se na engleskom naziva sup-
tilna motivacija ove vrste (foreshadowing).
napojnicu. Dom! Pet spratova. Mirno, potpuno mirno uao je u predsoblje.
Zatim brzo otvorio vrata gostinske sobe. Boe, kakvo iznenaenje!
U gostinskoj sobi, za okruglim stolom, sedeli su Mitjuin, Gnuke i Ta-
nja. Na stolu su stajale flae, ae i olje. Mitjuin se ozareno smeio ruiast
u licu, sjajnih oiju, pijan kao majka. Gnuke je takoe bio pijan i, isto tako
ozaren, trljao ruke. Tanja je sedela s golim laktovima na stolu, netremice pi-
ljei u njega...
Najzad! uzviknu Mitjuin i uze ga za ruku. Najzad si se pojavio! Ti,
mustro beka! dodao je apatom, vragolasto namignuvi.
Anton Petrovi sada seda, otpija malo votke. Mitjuin i Gnuke mu jed-
nako dobacuju iste vragolaste ali dobrodune poglede. Tanja kae: Mora da
si gladan. Doneu ti sendvi.
Da, veliki sendvi sa unkom, da tri slaninica. Ona odlazi da ga na-
pravi i tada Mitjuin i Gnuke poleu ka njemu i poinju da govore, upadaju-
i jedan drugom u re.
Ti, srekoviu! Zamisli samo g. Bergu su se takoe odsekle noge. Do-
bro, ne 'takoe', ali su mu se svejedno odsekle noge. Dok smo te ekali u kr-
mi, uli su njegovi sekundanti i saoptili da se Berg predomislio. Ti grubijani
irokih ramena uvek ispadnu kukavice. 'Gospodo, molimo vas da nam opro-
stite to smo pristali da budemo sekundanti tog nitkova.' Eto kakvu ti sreu
ima, Antone Petroviu! Dakle, sada je sve cakum-pakum. I ti si se asno izvu-
kao, dok je on osramoen zanavek. A, to je najvanije, tvoja ena, kad je za to
ula, odmah je ostavila Berga i vratila se tebi. I ti mora da joj oprosti.
Anton Petrovi se iroko osmehnuo, ustao, poigrao se pantljikom mo-
nokla. Njegov osmeh se polako ugasio. To se u stvarnom ivotu ne deava.
Pogledao je moljcima izgrieni pli, zaobljeni krevet, umivaonik, i ova
bedna soba u ovom bednom hotelu uini mu se kao soba u kojoj e od tada pa
nadalje morati da ivi. Seo je na krevet, izuo cipele, s olakanjem promrdao
prstima, primetio ulj na peti i odgovarajuu rupu na arapi. Zatim je pozvo-
nio i naruio sendvi sa unkom. Kada je sluavka stavila tanjir na sto, on na-
oko nehajno skrenu pogled, no im se vrata zatvorie, obema rukama zgrabi
sendvi, istog trena slaninom umaza prste i bradu, i, rokui halapljivo, po-
e da vae. (Nabokov 2001: 220-221)
3
251
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
3 Preciznosti radi, odlomak sam preveo s engleskog, sluei se pri tom, gde
god je to bilo mogue, postojeim prevodom Lidije Subotin s ruskog izvor-
nika (up. Nabokov 1988a: 241-243). Inae, veinu Nabokovljevih pria
preveo je njegov sin Dmitrij. Nabokov bi prekontrolisao tekst i u hodu do-
Sada se ve jasnije vidi kako postupak ontoloke varke funkcionie. Kljuno je i-
taoca na trenutak uveriti u realnost predoenih dogaaja, za koje e se potom is-
postaviti da su se odigrali samo u junakovoj glavi. U navedenom primeru je, da bi
trik upalio, bilo neophodno veto izvesti prividan prelaz sa junakove nepouzdane
perspektive na objektivno pripovedanje dogaaja. Inae, narativna situacija u
Nitkovu spada u one koje je Franc tancl nazvao personalnim (ili figuralnim), a erar
enet pripovedanjem s unutranjom fokalizacijom:
4
pripoveda posluje u tiini, a itaoev
uvid u zbivanje suen je na vidokrug i znanje junaka (starovremski teoretiari pro-
ze rekli bi da pripoveda ne kazuje, ve prikazuje). Za ovaj tip narativne strategije ka-
rakteristina je obilata upotreba tehnika za posredovanje svesti, to se moe prime-
titi i u citiranom odlomku. Pokuau sada da ongliram sa dve loptice u isti mah,
odnosno da, korak po korak, rekonstruiem reakciju itaoca pri prvom itanju ove
prie, i da, ujedno, opiem na koji se nain ta reakcija izmamljuje.
Dakle, Anton Petrovi uzrujano koraa po sobi u potrazi za izlazom iz
egzistencijalnog orsokaka u koji je zapao. Od reenice ta ovek da kae takvoj
spodobi? pripoveda se potpuno povlai, a zbivanje je za vreme njegovog odsustva
posredovano iskljuivo tokom (tanije, curkanjem) junakovih misli. Pri prvom i-
tanju, stie se utisak da je u pitanju niz radnji koje se, u trenutku vrenja, odraava-
ju u junakovoj svesti. Anton Petrovi, kako se postepeno ispostavlja, donosi odluku
da se vrati kui i, u skladu s njegovom snebivljivom prirodom, prva briga mu je ko-
ji izgovor da servira mrzovoljnom recepcionaru. Zatim izlazi na ulicu: put je ist, od
neprijatnog Leontjeva ni traga ni glasa. Predusretljivi prolaznik pokazuje mu put
do najblie tramvajske stanice, ali on ipak uzima taksi. Za vreme vonje, junak sa-
mog sebe hrabri reima Mirno, potpuno mirno, potom stie do svoje zgrade i pe-
nje se na peti sprat.
U trenutku kada Anton Petrovi stupa u stan narator se vraa u igru,
odnosno, dolazi do gotovo neprimetnog irenja fokusa sa junakove mentalne regi-
252
Re no. 75/21, 2007.
dao neku sugestivnu sliku, izotrio nedovoljno precizan detalj, iskoristio
mogunost za igru reima ili eufonijski efekat. Prevodi su u velikoj meri
verni izvornim tekstovima i Nabokov ih je smatrao konanim verzijama.
Pria Nitkov, meutim, pretrpela je neto krupnije izmene: naslov je, re-
cimo, promenjen u podesnije Pitanje asti (An Affair of Honor,
1966), a takoe je zanimljivo da je deo doivljenog govora u poslovinoj sce-
ni junakovog bdenja uoi dvoboja prenet u unutranji monolog (kojeg u
ruskoj verziji nema). Naposletku, Nabokov je znao da umetne i poneku ak-
tuelnu poalicu: tako Bergovi sekundanti Malinjin i Burenjin, u engleskoj
verziji postaju Markov i pukovnik Arhangelski.
4 Podrobnije o toj problematici u Brebanovi 1995: 105-111.
stracije dogaaja na standardni pripovedaki izvetaj, pri emu Nabokov, ne bi li taj
(ne zaboravimo, prividan) prelaz uinio to neosetnijim, kao sponu koristi upravo
navedene junakove rei: Mirno, potpuno mirno uao je u predsoblje. Ovaj potez, sra-
unat na itaoevu sklonost da (po nepisanom sporazumu s autorom) pripovedae-
ve iskaze smatra pouzdanim prikazom fikcionalnih injenica, bio je kljuan da bi
varka uspela. Nije to jedina konvencija mimetike proze koju Nabokov ovom prili-
kom kri pripovedanje dogaaja u prolom vremenu zapravo je strano telo u kon-
tekstu mimeze svesti. Mogue je da neki od nas o sebi matare u prolom vremenu i
treem licu (kao, recimo, junak Dojsove prie Bolan dogaaj), no ipak nije ve-
rovatno da to ine u vezanim narativnim segmentima, poput scene koju Anton Pe-
trovi zatie kada otvori vrata gostinske sobe.
Scena je postavljena tako kao da pripoveda predoava ono to junak vi-
di i, shodno tome, propraena odgovarajuom promenom u nainu pripovedanja:
iskidani sled junakovih nedoreenih misli ustupa mesto staloenom nizanju sintak-
tiki neokrnjenih reenica u perfektu. Na drugi pogled, meutim, postaje jasno da
se ovaj odeljak bitno razlikuje od ostatka prie: prvo, stil je (u skladu sa nerazvije-
nou junakove imaginacije) osetno oskudniji, nema upeatljive slikovitosti svoj-
stvene nabokovljevskom pripovedau; drugo, itav prizor je sazdan od junakovih se-
anja i utisaka koje je stekao ranije u prii: pijanka kod sekundanata, Tanjin obiaj
da pui cigaretu golim laktovima oslonjena na sto. One tri eznutljive takice na
kraju pasusa takoe deluju out of place. No, prvi konkretniji nagovetaj da s ovom sce-
nom nije ba sve kako treba predstavlja nagli prelazak u prezent (Anton Petrovi sa-
da seda...), dodatno podvuen redundantnim i, otud, izdajnikim (tell-tale) pri-
logom za vreme.
Potom se junakova sanjarija primie neumitnom kraju. (Obratite pa-
nju kako se u nju, kao u pravi san, uplie fizioloka potreba kada se izgladneli An-
ton Petrovi u sebi oblizuje nad sendviem koji e neto kasnije naruiti.) Pretpo-
slednji pasus je naroito efektan, poto poetna reenica (Anton Petrovi se iro-
ko osmehnuo, ustao...) u prvi mah deluje kao prirodan nastavak predoenog zbi-
vanja (pogotovo zato to je junak na nogama u trenutku kada poinje da matari),
dok u stvari slui kao beoug izmeu snatrenja i jave. Rezignirana konstatacija u po-
slednjoj reenici pasusa (To se u stvarnom ivotu ne deava.) jedino je mesto u
prii koje bi se moglo shvatiti kao komentar pripovedaa, mada bi se isto tako mo-
glo pripisati i junaku.
Semantiki efekat ontoloke varke, kako emo videti, varira u zavi-
snosti od narativnog konteksta (to, uostalom, vai i za sve ostale pripovedne tehni-
ke). U Nitkovu, Nabokov se ovim postupkom posluio da bi pojaao zavrni udar
253
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
prie, proizvevi svojevrstan antiklimaks, jer iluzija hepienda samo oteava junakov
neumitni sunovrat u javu. Poenta je, pri tom, gotovo naturalistika: bioloki nagon
za samoodranjem trijumfuje nad oajnikim pokuajem due da poniti gorku
stvarnost. Uprkos svemu, ivot vae dalje.
Dakle, postupak ontoloke varke ija upotreba, sama po sebi, u pr-
vi plan stavlja relativnost knjievnog predstavljanja stvarnosti (i time, posredno, re-
lativnost stvarnosti same) u ovoj prii sasvim dobro funkcionie u sklopu narativ-
nog realizma, pri emu, zanimljivo, stvara snaniju iluziju neposrednosti nego
klasine tehnike za posredovanje svesti, poto italac ima oseaj da je neko vreme bu-
kvalno proveo u junakovom umu.
Vreme je da napravim prvi korak u potrazi za distinktivnim obeleji-
ma ovog postupka, odnosno da pokaem po emu se on razlikuje od standardnih
narativnih tehnika za posredovanje svesti. Traganje za odreenjem ontoloke
varke dobro je poeti od zapaanj koja je Dorit Kon, u svojoj temeljnoj studiji
Prozirni umovi, iznela o pripovedanom monologu.
5
Ona ukazuje na tekoe koje nastaju
pri pokuaju da se pomenuta tehnika razlui od naracije uopte, poto lingvisti-
ki kriterijumi vie ne obezbeuju pouzdane smernice. Zaogrnuta gramatikom na-
racije, reenica koja posreduje miljenje knjievnog lika moe izgledati ba kao re-
enica koja posreduje fikcionalnu injenicu. (...) Oevidno, autor koji eli da
njegov italac prepozna pripovedani monolog, morae da podmetne dovoljno
kljueva clues koji e to omoguiti. Ti kljuevi mogu biti kontekstualni, sintakti-
ki, semantiki ili kombinovani na razliite naine (Cohn 1983: 106). Iz gornjeg
razmatranja jasno se vidi da bi se uvidi Dorit Kon, mutatis mutandis, lako mogli pri-
meniti i na postupak ontoloke varke (ili barem na onaj vid u kojem je upotrebljen
u prii Nitkov).
Najpre, da bi se definisao ovaj postupak takoe se moraju potraiti
neki nadgramatiki kriterijumi. Zatim, za njega se, na slian nain, moe rei
da odlomak koji posreduje svest knjievnog lika moe izgledati ba kao odlomak koji
posreduje fikcionalne injenice. Najzad, i u njegovoj primeni bitnu ulogu igra ume-
nost umetanja, pre svega kontekstualnih, kljueva, ali je, meutim, jo bitnije izosta-
254
Re no. 75/21, 2007.
5 Kon je, u hvale vrednom pokuaju da raisti naratoloku situaciju, po-
nudila novi set termina u cilju da preciznije diferencira postojee narativ-
ne tehnike. Pripovedani monolog je, tako, njen ekvivalent za postupak
koji je kod nas uglavnom poznat kao doivljeni govor (vidi Renik knjievnih
termina, Beograd: Nolit, 1986), to je termin kojim u se i ja sluiti, premda
se u domaoj kritikoj literaturi moe sresti i lingvistikom inspirisana ina-
ica slobodni neupravni govor.
vljanje uobiajenih uvodnih formula kojima se itaocu, po konvenciji, signalizira
da ono to e uslediti ne treba da shvati kao objektivan prikaz fikcionalnih injenica ve,
na primer, kao prikaz unutranjeg ivota knjievnog lika. I time dolazimo do glav-
ne razlike: tehnike za posredovanje svesti nikada se, same po sebi, ne mogu iskori-
stiti u svrhu obmane itaoca u pogledu stvarnosti predoenog zbivanja. Nasu-
prot tome, postupak ontoloke varke pomou kojeg se, kao to smo videli, moe
predstaviti unutranji svet junaka gradei privid fikcionalne stvarnosti, slobod-
no kombinuje sve tehnike koje tradicionalno spadaju u ingerencije pripovedaa,
pa ak i neutralno pripovedanje dogaaja u treem licu, ime neizbeno kri
normu realistikog predstavljanja. No, u sluaju Nitkova, norma je prekrena
na ogranienom prostoru, tako da ukupan realistiki efekat prie nije ozbiljnije
naruen.
Prema tome, predstavljanje svesti postupkom ontoloke varke u okviru
realistikog pripovedanja iziskuje potovanje temeljne konvencije ovog tipa naraci-
je, a to je verodostojnost iluzije. To znai da je narativno polje na kojem se ovaj postu-
pak moe s uspehom upotrebiti odnosno, ostaviti utisak da je uverljivo motivisan
sueno na predoavanje rubnih stanja svesti, kao to su snatrenje, trip izazvan
opojnim drogama, ludilo, granina egzistencijalna iskustva (ukljuujui i ono ulti-
mativno: ropac) i, ne na poslednjem mestu, san. San bi, zapravo, trebalo da stoji na
poetku ove (nepotpune) liste, poto je ontoloka varka, izgleda, prvi put izvedena
upravo prilikom mimeze sna. To je, barem, sluaj s najstarijim meni poznatim pri-
merom upotrebe ove tehnike u prozi Kerolovom Alisom u zemlji uda (Alices Adventures
in Wonderland, 1865). Roman je uokviren tankim pojasom jave (neto manje od tri
stranice), dok se zbivanje na ostalih stotinak strana odigrava u Alisinom snu. Pod-
setimo se poetka ovog romana:
Alisi je ve bilo dosadilo da sedi na obali kraj svoje sestre i da nita ne radi.
Dvaput-triput gvirnula je u knjigu koju je sestra itala, ali u njoj nije bilo ni
slika ni razgovora. Ih, kakva mi je pa to knjiga pomisli Alisa u kojoj ne-
ma ni slika ni razgovora?!
Zato ona poe da premilja (ukoliko je mogla, jer je dan bio tako topao
da je prosto iva zaspala) ima li smisla da ubere malo belih rada i splete ven-
i, kad odjednom, jedan Beli Zec, crvenkastih oiju, protra pored Alise.
U tome zbilja nije bilo nieg naroitog, niti se Alisa ba mnogo iznenadi-
la kad je ula da Zec kae samom sebi: O, zaboga! Zadocniu! Zadocniu!
(Kad je Alisa posle mislila o svemu tome, palo joj je na pamet da je ipak tre-
balo da se zaudi, ali tada joj se inilo sasvim prirodno). Ali kad Zec izistinski iz-
255
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
vadi sat iz depa na prsluku, pogleda u sat i odjuri, Alisa skoi na noge. Sinu joj u
glavi da jo nikad nije videla ni Zeca sa depom za sat, a kamoli da iz depa va-
di sat. Gorei od radoznalosti Alisa se stuti za zecom preko polja i vide ga ka-
ko mugnu u veliku zeju rupu ispod ivice. Obratite panju na to kako Ke-
rol kurzivom akcentuje nain na koji se udnovata deavanja u snu doimaju
obinim. On, takoe, anticipacijom u zagradi, dodatno podvlai zaudnost
zbivanja, ali (naravno) ne otkriva da je po sredi Alisin san, ime zapravo sna-
i uverljivost iluzije.
I Alisa se istog trena sjuri za njim u tu rupu, ne pomiljajui uopte ka-
ko e izai iz nje. (Kerol 1990: 5-6)
(Nadam se da itateljka, zamorena mojim turim tekstom, nije pola Alisinim sto-
pama. Ako, pak, jeste neka mi pozdravi Ludog eirdiju.)
Opis Alisinog buenja takoe je propraen finom motivacijom: pogle-
dajte kako se pil karata pretvara u opalo lie (srea itateljkina to moja malenkost
nije goropadna poput Njenog Visoanstva):
Odrubite joj glavu! povika Kraljica iz sveg glasa.
Niko se ne pomeri s mesta.
Mnogo se ja obazirem na to... ree Alisa. (Ona je ve porasla do svo-
je prave veliine.) Vi ste samo obian pil karata!
U tom trenutku pil karata polete pravo na Alisu: ona vrisnu pola od
straha i pola od srdbe, htede da ih udari... a onda vide da je na obali, da joj
je glava na sestrinom krilu i da joj ona neno sklanja s lica suvo lie koje je
sletelo s oblinjeg stabla. (Kerol 1990: 138-139)
Okolnost da je dvadesettrogodinji Nabokov preveo Kerolov roman (Anq v strane
~udes, 1923), sigurno nije sluajna. No, dobro je poznato da privilegiju da inaugu-
riu neki knjievni postupak imaju samo retki (i, neretko, manje vani) pisci, dok se
umetnost proze u velikoj meri svodi na pronalazak novog naina primene postoje-
ih tehnika. Moda e nekog zauditi to se, po vremenu nastanka dela, naredni
primeri predoavanja sna putem ontoloke varke mogu nai u romanu Zloin i kazna
(Presmunlenie i nakazanie, 1866), s obzirom na injenicu da je, od svih pisaca ko-
je je Nabokov prezirao i neumorno nipodatavao, Dostojevski verovatno bio na vr-
hu liste. Kad smo ve kod toga, interesantno je da se Nabokov u Predavanjima o ruskoj
knjievnosti (Lectures on Russian Literature, 1981) iako istie da je knjigu proitao ak e-
tiri puta (prvi put sa dvanaest godina) okomio iskljuivo na slabe strane romana,
256
Re no. 75/21, 2007.
potpuno preutavi njegov, po mom skromnom miljenju, najupeatljiviji deo:
snove.
6
Roman Dostojevskog je dobar primer i po tome to se u njemu mogu
nai oba postojea naina za predstavljanje sna. Tradicionalna mogunost oliena
je u Raskoljnikovljevom prvom snu (onom o sirotom konjetu koje obesni seljak
prebije na smrt), koji je uveden reenicom: Straan je san usnio Raskoljnikov
(Dostojevski 1990: 72). Drugi san, zapravo mora, predoen je nama ve poznatim
postupkom. Presudni potez, pri tom, predstavlja lano buenje Raskoljnikova
(podvlaim bitne momente):
Poto se svukao, sav drhtei, kao premoren konj mogua reminiscencija na pre-
anji san i, otuda, uvijena najava onog koji sledi, legao je na divan, navukao
na sebe injel i onog asa ga obuze bunilo.
Probudio se ve kasno u suton od neke strane vike. (...) U strahu se podi-
gao i seo na postelju, svakog trena strepei i muei se. Dalje razvijanje motiva la-
nog buenja. Tua, kuknjava i psovke postajali su sve jai. I gle, na svoje
najvee zaprepaenje, zauo je glas svoje gazdarice. (...) Glas toga to ju je tu-
kao od ljutnje i besa postajao je tako straan da je samo siktao (...) Raskoljni-
kov je odjednom zadrhtao kao prut; poznao je taj glas; to je bio glas Ilje Pe-
trovia.
... preskaem ovei deo teksta...
Odjednom bletava svetlost obasja prelazak s perfekta na aorist koinci-
dira s povratkom na primarni ontoloki nivo njegovu sobu: ue Nastasja sa
sveom i tanjirom supe. (...)
Sledi realistika motivacija predoenog zbivanja: Ti sigurno, jo od
jue nisi nita jeo. Ceo dan si skitao, a groznica te trese.
Nastasja... zato su tukli gazdaricu?
Ona ga je paljivo pogledala.
Ko je tukao gazdaricu?
Sad... pre pola sata, Ilja Petrovi, pomonik nadzornika, tu na stepenica-
ma... Postoji jak motiv za pojavu dotinog gospodina u Raskoljnikovljevom
komaru: naime, junak se, neposredno pre povratka kui, u policijskoj kan-
celariji dobrano nahvatao straha, poto u rastrojstvu nije shvatio da je pozvan
zbog sasvim bezazlene stvari, ve je pomislio da je njegov zloin otkriven.
257
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
6 Vidi Nabokov 1984: 104-108. Treba, meutim, rei da predavanja o Do-
stojevskom (za razliku od onih o Gogolju, Turgenjevu, Tolstoju, ehovu i
Gorkom) nikada nisu odrana i da su objavljena tek posthumno.
(...) Nastasja ga je utke posmatrala namrtena i dugo ga tako gledala.
Njemu je bilo neprijatno od tog pogleda, ak i strano. Najava klimaksa
Zato uti, Nastasja? progovorio je najzad bojaljivo, tihim gla-
som.
To je krv itaoca podilaze marci odgovorila je ona, najzad, tiho i
kao za sebe govorei.
Krv! ... Kakva krv? mrmljao je bledei i odmiui se prema zidu.
Tenzija vrhuni!!! itaocu zastaje dah.
Nastasja ga je i dalje posmatrala utei.
Niko gazdaricu nije tukao najava razreenja progovorila je opet strogim
i odlunim glasom.
On je gledao u nju jedva diui.
Ja sam lino uo... nisam spavao... sedeo sam rekao je jo bojalji-
vije. Dugo sam sluao. Dolazio je pomonik nadzornikov... Svi su istrali na
stepenice iz svih stanova.
Niko nije dolazio. Nego to krv u tebi vri. italac otpuhuje i otire znoj s ela.
Kad nema oduke i pone da se siri kao digerica, onda se i pone oveku sva-
ta priviati... Hoe li da jede, a? italac, iz nekog razloga, oseti glad, skla-
pa knjigu i odlazi u kuhinju da napravi sendvi, da, veliki sendvi sa unkom,
da tri slaninica! (Dostojevski 1990: 131133)
Kon je, u jednoj fusnoti, iznela podatak da je na upravo navedeni odlomak iz Zloi-
na i kazne prvi ukazao R. D. Letkou (Ronald James Lethcoe), i uzgred primetila da
se interesantni efekti postiu (...) kada su uvodni signali sna isputeni, pogotovo
kada su vreme i prostor unutar sna bliski stvarnom vremenu i prostoru usnulog
knjievnog lika (Cohn 1983: 279-280).
7
Poslednji primer iz onirike sfere nai emo u ehovljevoj prii Obu-
ar i avo (Sapo`nik i ne~istaq sila, 1888). Pria je, uz to, kolski primer
kompozicijske motivacije, koja bi se, za ovu priliku, mogla doarati formulom:
Lampa koja dogoreva na poetku prie mora na kraju da probudi junaka.
258
Re no. 75/21, 2007.
7 U romanu, meutim, postoji jo jedan pripovedani san, na koji se Kon
ne osvre. Mislim na sjajan prikaz Svidrigajlovljeve komarne noi uoi sa-
moubistva, koji je toliko kompleksan da se ne moe jasno razabrati da li je tu
tradicionalna mimeza sna umetnuta izmeu dva sna ispripovedana posred-
stvom ontoloke varke, ili je, pak, u pitanju troslojna nona mora, tokom
koje se junak dva puta prividno budi (vidi Dostojevski 1990: 519-523).
Evo poetka: Bilo je Badnje vee. Marija je ve odavno hrkala na pei, u
lampi je sav petrolej izgoreo, a Fjodor Nilov je jo uvek sedeo i radio (ehov 1990:
182). Junak je, zatim, u par majstorskih poteza skiciran kao neradnik i pijandura. Iz-
nuren od napora da u poslednji as dovri izme koje je naruila imuna muterija,
Fjodor proklinje svoju robijaku sudbinu i snuje slatke prevratnike snove:
Kako bi bilo lepo kad bi se njima, avo ih odneo! Stupanje gosn Neastivog
na scenu naveeno je junakovim kletvama; on, dakle, bukvalno trai avo-
la kad bi se tim bogataima poraspadale kue, pocrkali konji, kad bi im
se izlizale bunde i ubare od samurovine! Kako bi to bilo lepo kad bi se boga-
tai, malo-pomalo, pretvorili u prosjake-siromahe koji nemaju ta da jedu, a
ubogi obuar postao bogata i izdirao se na siromaka obuara uoi Boia.
Hokus-pokus, preparandus: Sanjarei tako, Fjodor se odjednom se-
ti svog posla i otvori oi.
Eto ti! pomislio je razgledajui izme. Odavno sam ih zavrio, a jo
uvek sedim. Treba da ih nosim muteriji!
(...) Bilo je hladno, klizavo, mrano, gasne svetiljke su bacale prigue-
nu svetlost, i na ulici je, vrag bi ga znao zato, smrdelo na petrolej, tako da
Fjodora zagolica u grlu i poe kaljati. Prekaljenom se itaocu ve na ovom
mestu pali lampica. Kaldrmom su tamo-amo ili bogatai, i svaki od njih
je imao u rukama unku i etvrt litre votke. Iz koija i sanki, Fjodora su gle-
dale bogate gospoice, plazile mu se i vikale kroz smeh:
Prosjak! Prosjak!
Iza Fjodora su ili studenti, oficiri, trgovci i generali i zadirkivali ga:
Pijanica! Pijanica! Obuar-bezbonik, izmarska dua! Prosjak.
Sve je to Fjodora vrealo, ali je utao i samo pljuckao. Ali, kad je sreo
majstora obuara Kuznu Lebedkina iz Varave i kad mu ovaj ree: Ja sam se
oenio bogatom devojkom, za mene rade egrti, a ti si slepac, nema ta da je-
de Fjodor nije izdrao, nego je pojurio za njim. Jurio ga je sve dok se ni-
je naao u Kolokoljnom sokaku. Njegova muterija je stanovala u etvrtoj ku-
i od ugla, na poslednjem spratu. (ehov 1990: 183)
ehov, za razliku od Dostojevskog, pie kominu priu, to znai da nije obavezan
da odri isti stepen realistike iluzije. Otuda blaga distorzija predstavljene stvarno-
sti, koja odaje rad sna. (Uklanjanjem realistikog okvira i daljim razvojem takve
nadrealne motivacije, svet ove prie postao bi srodan pomerenim svetovima
Gogolja i Kafke.)
259
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
U nastavku ehov varira drevnu temu ugovora s avolom Fjodor pro-
daje duu za ivot na visokoj nozi i pria, naizgled, prelazi u oblast natprirodnog
(uzgred, nije sluajno da se zbivanje odigrava ba na Badnje vee, kada, prema na-
rodnom verovanju, slabi granica izmeu ovog i onog sveta). Fjodor postaje obuar
u bogatakoj koi, to dovodi do itavog niza aljivih nesporazuma, koje pisac ujed-
no koristi da perolakom satirom ukae na neke protivrenosti ondanjeg ruskog
drutva.
8
avo, na posletku, dolazi po svoje (podvlaim prelazne take):
I odvue Fjodora u had, pravo u pakao, a avoli se okupie sa svih strana i po-
vikae:
Budalo! Tikvane! Magare!
U paklu je strano smrdelo na petrolej, prosto da se ovek ugui.
I odjednom sve ieze, Fjodor otvori oi i vide svoj sto, izme i limenu
lampicu. Staklo na lampi bilo je crno, a iz malog plamika na fitilju kuljao je smrdljivi dim, kao
iz dimnjaka. Pored njega je stajala muterija u crnim naoarima i ljutito vi-
kala:
Budalo! Tikvane! Magare! Pokazau ti ja, lopove jedan! Primio si po-
rudbinu pre dve nedelje, a izme jo ni sad nisu gotove! (ehov 1990: 188)
Obuar i avo zavrava se jednim, za humoristiku priu, prilino sumornim na-
ravouenijem (koje moda ipak treba pripisati junakovom mamurluku):
Sad mu se Fjodoru inilo da je i bogatima i siromanima podjednako teko.
Jedni imaju mogunosti da se voze u koijama, a drugi da iz svega glasa peva-
ju i sviraju na harmonici, a, uopte uzev, eka ih isto; samo grob, i u ivotu ne
postoji nita za ta bi vredelo dati avolu makar i najmanji deli svoje due.
(ehov 1990: 188)
Preimo sada na najuveniji i najuticajniji primer ontoloke varke: Birsovu priu
Dogaaj na mostu preko Sovine reke (An Occurence at Owl Creek Bridge, na-
260
Re no. 75/21, 2007.
8 Evo jednog indikativnog incidenta: Kod kue zatee svoju novu enu, go-
spou, odevenu u zelenu i crvenu bluzu i crvenu suknju. Htede da je poma-
zi, pa taman zamahnu da je pljesne dvaput po leima, ali ona mu ljutito re-
e: Seljaino! Prostaino! Zar ne ume da se ophodi sa gospoama? Ako
me voli, poljubi mi ruku, a ne dozvoljavam da me udara! (ehov 1990:
187)
pisana 1886, prvi put objavljena 1891). Pria je stilski daleko slabija od prethodnih
primera, previe je u njoj izlinih eksplikacija, nezgrapnih pseudonaunih opisa i
cinino-vickastih komentara pripovedaa, nalik neemu to bi, puei nate srca,
izmozgao mamurni Po. No, proslavio ju je zavrni obrt (engleski termin: twist en-
ding). Drugi zanimljiv momenat je njen sie: naime, podeljena je na tri poglavlja (to
se ne sree ba esto u priama od nepunih deset strana).
Prvi deo ini jedna scena (navodim poetak, sredinu i kraj):
Na eleznikom mostu u severnoj Alabami stajao je jedan ovek i gledao brzu
vodu to je proticala dvadeset stopa nie. ovekove ruke behu zabaene na le-
a, zapea vezana konopcem. Ue mu je tesno obavijalo vrat. Bilo je privr-
eno za debelu poprenicu iznad njegove glave, a nezategnuti deo otegao mu
se do kolena. Nekoliko dasaka nabacanih preko pragova to drahu elezo
pruge sluilo je kao podloga njemu i njegovim delatima dvojici redova Fe-
deralne armije pod komandom narednika, koji je u graanstvu mogao biti
pomonik erifa. (...)
Poto su pripreme zavrene, dva redova odstupie i svaki povue dasku
na kojoj je stajao. Narednik se okrete kapetanu, pozdravi i stade tik iza tog ofi-
cira, koji, takoe, koraknu u stranu. Nakon ovih manevara, osuenik i nared-
nik ostadoe na krajevima iste daske koja se pruala preko tri mostovne grede.
Kraj na kojem je stajao civil skoro je dopirao do etvrte. Ali ne sasvim. (...)
Otvorio je oi i pod sobom opet ugledao vodu. Kad bi mi uspelo da
oslobodim ruke, pomisli, mogao bih da zbacim omu i skoim u brzak.
Gnjuranjem bih izbegao tanad i snanim zamasima doplivao do obale, zama-
kao u umu i pobegao kui. Hvala bogu, moja kua je jo uvek s one strane nji-
hovih linija; moja ena i deica little ones, u originalu jo su van domaaja
najisturenije neprijateljeve jedinice.
Dok su ove misli, koje su ovde morale biti pretoene u rei sic!, pre
sevnule kroz mozak osuenog oveka nego to su se u njemu uobliile, kape-
tan klimnu naredniku. Narednik kroi u stranu. (Birs 1965: 28-30)
U drugom, najkraem, delu prie posredstvom flashbacka saznajemo kako je dolo do
toga da Pejton Farkvar, imuni junjak, bude uhvaen u pokuaju sabotae naslov-
ne uprije i, prekim sudom, osuen na smrt. Ovakav nain konstrukcije siea po-
etak in medias res scenom prekinutom u najdramatinijem asu, zatim povratak u
prolost da bi se ab ovo iznela predistorija dogaaja sve do kritinog trenutka, koji se
razreava na samom kraju u savremenom se filmu zloupotrebljava ad nauseam.
261
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
Tree poglavlje se, shodno tome, direktno nadovezuje na kraj prvog:
Propavi pravo kroz most, Pejton Farkvar izgubi svest, te je bio kao mrtav. Iz
tog stanja inilo mu se, nakon itave venosti probudi ga bol prouzroko-
van snanim stezanjem oko grla, praen oseajem guenja. Otri, prodorni
bolovi kao da su se iz vrata strelovito prenosili nanie, do poslednjeg vlakna
njegovog trupa i udova. inilo se da ti bolovi u magnovenju prolaze tano od-
reenim linijama grananja i otkucavaju nepojamno brzom uestanou. De-
lovali su kao struje ustalasanog ognja koji ga zagreva do neizdrive temperatu-
re. to se glave tie, bio je jedino svestan oseaja nabreklosti, nabujale krvi.
Ove oseaje nije pratila misao. Intelektualni deo njegovog bia bio je ve zbri-
san; mogao je samo da osea, a oseanje bee muenje. Bio je svestan kretanja.
Obuhvaen oblakom svetlosti, kome je bio puko usijano jezgro, bez suastva,
klatio se u nezamislivim lukovima, poput ogromnog klatna. Odjednom, ua-
sno naglo, svetlo oko njega odskoi uz zvuk glasnog pljuska; u uima mu stra-
hovito zatutnja i sve postade hladno i mrano. Sposobnost miljenja je vaspo-
stavljena; znao je da se konopac prekinuo i da je pao u reku. Davljenje se nije
pojaavalo; oma oko vrata ga je skoro uguila i nije dozvoljavala da voda ue
u plua. Zanimljiva ideja, nema ta. Umreti od veanja na dnu reke! ta
pomisao izgledae mu smena. (Birs 1965: 32-33)
U navedenom odlomku upadljivo je odsustvo bilo kakvih migova koji bi itaocu
mogli odati da je junakovo spasenje iluzorno. Birs nije eleo da ugrozi konani efe-
kat prie. Pripovedanje se nastavlja u istom ekscentrinom stilu: na etiri strane
opisuje se (postupkom koji nalikuje na usporeni snimak) junakovo izranjanje i beg
od severnjakih vojnika, pod kiom metaka.
9
Iluzija se tek pri samom kraju ovlano
naruava, s ciljem da se pojaa zavrni ok. Pejton Farkvar tumara mranom u-
mom, pokuavajui da nae put do ene i deice:
Vrat ga je boleo; podigavi ruku, utvrdi da je uasno natekao. Znao je da na
njemu ima krunu modricu negnjeenja od ueta. Oseao je da su mu se oi
zakrvavile, vie nije mogao da zamuri. Jezik mu je odebljao od ei, ublaa-
262
Re no. 75/21, 2007.
9 Evo mog omiljenog mesta: diui se ponovo ka povrini, susretao je neo-
bino spljotene sjajne komadie metala kako polagano krue nanie. Neki
ga dodirnue, pa odmah spadoe, nastavljajui sputanje. Jedan mu je bio
zapao izmeu vrata i okovratnika; bio je neugodno vru i on ga iaka
(Birs 1965: 35).
vao je njegovu vrelinu proturajui ga izmeu zuba napolje, na hladan vazduh.
Opisi kojima se doarava agonija junaka u stvarnosti. Kako je meka trava za-
strla netaknuti put pod nogama vie nije oseao drum!
Nema sumnje, uprkos patnjama, zaspao je u hodu, jer sad vidi druki-
ji prizor moda se samo oporavio od bunila. Stoji pred kapijom svog doma.
Primetili ste indikativni prelazak u prezent. (...) Dok otvara kapiju i prila-
zi irokom, belom stazom, vidi lepranje enskih haljina: njegova ena, svea
i mila, silazi sa trema u sretanje. Stoji ekajui ga podno stepenita, sa osme-
hom neizrecive radosti, u stavu ijoj ljupkosti i dostojanstvenosti nema ravne.
Ah, kako je divna! Ah, kakav bljutav opis! I ba kad htede da je zagrli, oseti
oamuujui udarac po zatiljku; svuda oko njega plamti zaslepljujua bela
svetlost uz zvuk slian pucnju topa a onda sve posta tama i tiina!
Pejton Farkvar je mrtav; njegovo telo, prebijene kime, blago se njie
tamo-amo ispod greda mosta na Sovinoj reci.
10
(Birs 1965: 37)
Znai, dogaaje predstavljene u drugoj polovini prie treba pripisati poslednjim
trzajima svesti obeenog junaka! Embrouz Birs je (po svoj prilici) prvi otkrio pro-
stor koji opis smrti otvara za efektnu upotrebu ontoloke varke. Od tada je ovaj trik
izveden i previe puta. Najpoznatiji knjievni potomak Dogaaja svakako je He-
mingvejeva pria Snegovi Kilimandara (The Snows of Kilimanjaro, 1936), u
kojoj pisac Hari umire od trovanja krvi u afrikoj bestragiji, a itaocu se pri kraju
kao stvarno zbivanje podmee junakova predsmrtna fantazija o dolasku spasono-
snog aviona u poslednji as (vidi Hemingvej 1966: 86-88). Pria je, osim toga, ne-
posredno nadahnula i dva veoma uspela filma.
11
263
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
10 U originalu, poslednja reenica je u prolom vremenu: Peyton Farquhar
was dead; his body, with a broken neck, swung gently from side to side be-
neath the timbers of the Owl Creek bridge (Bierce 1891). Vidimo kako
odstupanje od izvornika ponekad moe pojaati njegov (u ovom sluaju)
zavrni efekat.
11 Inae se postupak ontoloke varke koji sam, kao narativni trompe-lil svo-
je vrste, krstio po analogiji sa optikom varkom mnogo lake da izvesti
na filmu, kao vizuelnoj umetnosti par excellence. tavie, postao je do te me-
re uobiajen da se koristi i u reklamama (mada ga, koliko mi je poznato,
niko jo nije imenovao). Evo par karakteristinih primera: nona mora na
samom poetku Osmog putnika II (Cameron 1986); trip u Rekvijemu za snove
(Aronofsky 2000: 00:06:32-00:07:04h); onanistika matarija u Adap-
taciji (Jonze 2002: 00:28:49-00:31:02h). Filmski jezik, naravno, pose-
duje sopstvena sredstva pomou kojih se moe podesiti stepen uverljivosti
ontoloke varke: na primer, promena rakursa i ritma montae, muzika i
zvuni efekti, razliite fotograske tehnike...
U prvom od njih, Gilijamovoj burlesknoj distopiji Brazil, varkom je po-
jaana brutalnost zavrnog udara: junaku, podvrgnutom torturi (kao i gledaocu,
koji gricka kokice), privia se hepiend: upad gerilaca, osloboenje, uspean beg i
vonja s dragom ka kuici-slobodici idilinu iluziju (kao u primeru iz ehova)
povremeno remete iaena deavanja posredovana logikom sna zatim sledi
konani rez na surovu stvarnost: junak je od muenja siao s uma (Gilliam 1985:
02:05:00-02:19:10h). U drugom, Dejkobovoj lestvici komara, varka se protee na i-
tav film: povratnik iz Vijetnama pokuava da vodi normalan ivot, koji iznenada bi-
va naruen serijom irealnih zbivanja; pojavljuje se i mogunost realistikog obja-
njenja (njegova jedinica je bila podvrgnuta nezakonitom testiranju s eksperimen-
talnim drogama), tako da protagonista nije siguran progone li ga demoni ili tajna
sluba; zamrena pria se na kraju rasplie povratkom na primarni ontoloki nivo
(koji ini okvir filma, i na mahove, iz drugog plana, probija opnu iluzije): ranjeni
junak izdie u vojnom helikopteru (Lyne 1990). Ova dva filma se, po upotrebi on-
toloke varke, meusobno razlikuju koliko i dve Nabokovljeve prie u kojima se po-
sluio Birsovim trikom, produbivi, pri tom, opis predsmrtnog bunila nainima na
koje se knjievno posreduje rad sna.
12
Prva pria Pojedinosti sunevog zalaska (Details of a Sunset, en-
gleska verzija: 1976) predstavlja najraniji primer ontoloke varke u Nabokovljevom
opusu.
13
Pripoveda od samog poetka uspostavlja ironinu distancu prema junaku,
264
Re no. 75/21, 2007.
12 Premda nema nikakvih dokaza da je Nabokov u mladosti itao Dogaaj na
mostu preko Sovine reke (Birsovo se ime, recimo, ne pominje ni na jed-
noj od preko 1200 strana Bojdove dvotomne biografije), ipak mi se ini da
je pria bila previe poznata da bi mu mogla promai. Osnovanost moje
sumnje donekle potkrepljuje injenica da Boris Ejhenbaum, u tekstu
OHenri i teorija novele (1925), prilikom osvrta na nedovrenu priu
San gde je OHenri nameravao da razvije sliku koja nastaje u osue-
nikovoj uobrazilji i koja potpuno zaklanja stvarnost (Ejhenbaum 1972:
120) u fusnoti upuuje na stvari sline po konstrukciji: Birsovu priu
i Perucov roman Skok u neizvesno (Leo Perutz, koliko mi je poznato, nije
prevoen kod nas; pomenuti roman objavljen je 1918, a originalni ne-
maki naslov glasi Freiheit).
13 Nabokovljeva naknadna beleka: isto sumnjam da sam ja bio odgovoran
za odvratan naslov (Katastrofa) nametnut ovoj prii. Napisana je juna
1924. u Berlinu godina objavljivanja prevoda Alise! i prodata emigrant-
skim novinama 'Sevodnja' u Rigi gde je izala 13. jula iste godine. (...) Sa-
da sam joj dao naslov, koji ima trostruku prednost: odgovara tematskoj
pozadini prie, sigurno e zbuniti itaoce koji 'preskau opise' i razbesne-
e kritiare (Nabokov 1996: 53).
mlaanom berlinskom purgeru Marku tandfusu, koji je dok se pripito tetura
prema kui opisan kao trgovaki pomonik, polubog, plavokosi Mark, sreni mo-
mak s utirkanom kragnom. Obratite panju na to kako je opisom, posprdno, pre-
neto mladievo euforino raspoloenje. Sa zadnje strane njegovog vrata, iznad bele
linije te kragne, kosa mu se zavravala u aljivom, deakom repiu koji je izbegao
berberinove makaze. Taj repi je uinio da se Klara zaljubi u njega, i ona se klela da
je ljubav prava, da je potpuno zaboravila zgodnog propalog stranca koji je prethod-
ne godine unajmio sobu kod njene majke, frau Hajze (Nabokov 1996: 53). Posled-
nja reenica najavljuje da se u pozadini ove prie (kao i Nitkova i veine drugih
Nabokovljevih proznih ostvarenja) nalazi tema ljubavnog trougla. Narednog dana,
Mark s posla svraa u kafanu, a zatim se, nacvrcan, zapuuje pravo ka vereniinoj ku-
i, ne saznavi ono to je, u meuvremenu, njegovoj majci saoptila frau Hajze: da se
zgodni propali stranac vratio i da je Klara raskinula veridbu.
Ontoloka varka, izvedena u poslednjoj treini prie, slabijeg je inten-
ziteta, tj. migovi su do te mere upadljivi da ne mogu promai ni najrasejanijem
itaocu. Prvi klju dolazi u vidu ironine upadice pripovedaa (dok se junak blae-
no trucka u tramvaju):
(...) prouavao je saputnike neno, s ljubavlju. Imao je tako mladalako lice,
zaista je imao, sa ruiastim bubuljicama na bradi, razdraganim svetlim oi-
ma, nepodseenim pramenom u udubljenju zatiljka... ovek bi pomislio da ga je
sudbina mogla potedeti. Kurziv je moj. Naravno, u ovom stadijumu prie, itao-
cu se logino namee zakljuak da ga je sudbina mogla potedeti slamanja sr-
ca. Meutim, ubrzo e se ispostaviti da je pripoveda u vidu imao lom
drukije prirode. Obratite sada panju na majstorstvo s kojim Nabokov doa-
rava kretanje, dok ja podvlaim bitne detalje: (...)
Trgao se. Propustio je stanicu na kojoj je trebalo da sie. Na putu ka
izlazu sapleo se o noge debelog gospodina koji je itao medicinski asopis; Mark je
hteo da odigne svoj eir, ali je skoro pao: tramvaj je skretao uz vrisak. Zgra-
bio je ipku iznad glave i uspeo da odri ravnoteu. ovek je polako uvukao
noge uz hrapavo i ljutito gunanje. Imao je sive brkove koji su se svadljivo
izvijali na gore. Mark mu je uputio osmeh krivca i stigao do prednjeg kraja
tramvaja. Zgrabio je obema rukama gvozdenu ogradu, savio se napred pro-
raunavajui skok. Dole, asfalt je tekao mimo njega, gladak i svetlucav.
Mark je skoio. Osetio je vatru trenja na tabanima, i noge su poele da tre
same od sebe, stopala su trupkala uz nevoljan odjek. Nekoliko udnih stva-
ri desilo se istovremeno: s prednje strane tramvaja, koji je uz ljuljanje od-
265
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
lazio od Marka, kondukter je ispustio besan uzvik; sjajni asfalt je prohujao nago-
re poput sedita ljuljake; zatutnjala masa udarila je Marka otpozadi. Bilo je to kao da je snaan
grom proao kroz njega od glave do nonih prstiju, a zatim nita. Stajao je sam na sjajnom asfal-
tu. Pogledao je oko sebe. Video je, u daljini, sopstvenu figuru, vitka lea Marka tandfusa, koji
je dijagonalno prelazio ulicu kao da se nita nije dogodilo. udei se, dostigao je sebe jednim la-
kim zamahom i sada je to on prilazio ploniku, celog tela ispunjenog podrhtavanjem koje je po-
stepeno nestajalo.
Bilo je to glupo. Skoro da me pregazi autobus... (...)
Na posletku, Mark stie do Klare: Otvorila je vrata i Mark se odmah
naao u dnevnoj sobi, koja mu se prikazala kao nesvakidanje prostrana i svetla.
Kad su ljudi sreni kao to smo mi sada, rekla je, oni mogu i bez hodnika (...) Di-
van primer logike sna!
A u dnevnoj sobi, oko snenobelog ovala stolnjaka, sedelo je nekoliko ljudi, od
kojih Mark nijednog nije nikada ranije video u kui svoje verenice. (...) nalazio se tu i onaj kratko-
nogi, trbuasti starac koji je itao medicinski asopis u tramvaju i koji je jo uvek gunao.
Mark je pozdravio drutvo stidljivim naklonom i seo pored Klare, i u is-
tom trenutku osetio, kao maloas, munju uasnog bola kako mu prolazi kroz itavo telo. Stvar-
nost nadire: Zgrio se, a Klarina zelena haljina je otplovila, smanjila se i pretvorila u zeleni
abaur lampe. Lampa se njihala na gajtanu. Mark je leao ispod nje, s tim neshvatljivim bolom koji
mu je lomio telo, i nita nije moglo da se razabere osim te titrave lampe, a rebra su mu pritiskala sr-
ce, inei disanje nemoguim, i neko mu je savijao nogu, isteui je do lomljenja, zaas e pui. Ne-
kako se oslobodio, lampa je ponovo zasijala zeleno, i Mark je ugledao sebe kako sedi malo udaljen,
pored Klare, i im je to video naao je sebe kako dodiruje kolenom njenu vruu
svilenu suknju. I Klara se smejala zabaene glave. (Nabokov 1996: 5455)
Pogaate ve: Mark na kraju umire u bolnici, dok je namorasti debeljko lekar koji
je, naavi se na mestu udesa, bezuspeno pokuao da ga spasi. Samo jedno ostaje
nejasno: treba li junak da bude zahvalan autoru (koji je za ovu priliku navukao ko-
stim Sluaja Komedijanta), to mu je dopustio da umre u iluziji da je voljen? Ko je bo-
lje proao: Mark tandfus ili Anton Petrovi?
Bilo kako bilo, Nabokovljeva varka nije prola nezapaeno. Primetio ju
je Brajan Bojd, i nazvao postupkom lanog nastavka (Boyd 1990: 232). Ovaj ter-
min, kako emo videti na iduem primeru, nije podesan jer, pored ostalog, ne ob-
uhvata sve mogunosti upotrebe postupka o kojem je re. Nabokovljeva pria Terra
incognita (1931)
14
se, recimo, otvara lanim poetkom:
266
Re no. 75/21, 2007.
14 Kod nas objavljena u prevodu sa engleske verzije iz 1973.
um vodopada postajao je sve prigueniji, dok se, napokon, nije sasvim izgubio,
i mi produismo kroz divljinu do tada neistraenog podruja. Ili smo, ve smo
dugo ili napred Gregson i ja, za nama, jedan po jedan, osam nosaa domo-
rodaca, a na kraju, alei se i vajkajui se, iao je Kuk. (Nabokov 1988b: 245)
Da bismo razbili monotoniju, predlaem malu igru u stilu one za enigmatiare-po-
etnike uoite razlike meu slikama: dakle, pronaite po emu se upravo navede-
ni odlomak razlikuje od svih ranijih primera.
... INTERMEZZO: Brodovi u pranjavoj luci, crnoj od znoja robova...
Eureka! Jedino se u njemu sreemo sa pripovedanjem u prvom licu.
Premda je na osnovu malog uzorka nezahvalno izvoditi dalekosena uoptavanja,
nazire se izvesna pravilnost kada je u pitanju upotreba postupka ontoloke varke u
razliitim narativnim registrima. S jedne strane, logika pripovedanja u treem licu
zahteva da varka bude svedena na ogranieni segment teksta, sluei epizodinoj
intenzifikaciji (Stanzel 1986: 137). S druge, u kontekstu pripovedanja u prvom li-
cu, varka pokazuje tendenciju da se protegne na itav tekst, potiskujui predstavlje-
nu stvarnost u drugi plan. Odluujuu ulogu, pri tom, igra izbor motivacijskog
pokria, odnosno psiholoke pojave koja se varkom posreduje. to se pripovedanja
u prvom licu tie, naroito pogodne situacije predstavljaju ludilo kao u Naboko-
vljevom izvrsnom kratkom romanu pijun (Soglqdamaj, 1938),
15
ili trenutak smrti
junaka (kada se, po knjievnoj konvenciji, vreme rastee).
Terra incognita poinje usred pripovedaevog delirijuma koji je uzeo vid
avanturistike prie, gde se dvojica prirodnjaka kreu neistraenom teritorijom u po-
trazi za ranije neklasifikovanim vrstama biljaka i insekata (egzotinost okruenja do-
arana je, izmeu ostalog, izmiljenim latinskim nazivima biljaka, poput Vallieria miri-
fica). Prevrtljivi prevodilac Kuk, nevoljan da ide dalje, nagovorio je nosae da junake
ostave na cedilu, ali im se ubrzo vraa, ne mogavi da odri korak s domorocima.
Stvarnost, isprva lagano, a zatim sve jae i jae, prodire kroz opnu pri-
povedaevog bunila. U ovom stadijumu prie, italac to, naravno, ne moe da zna,
pogotovo zato to su mu oi (slino kao u filmu Dejkobova lestvica komara) zamazane
realistikom motivacijom (kao i obino, podvlaim bitne momente):
Govorio sam sebi da mi je glava teka od dugog mara, ege, meavina boja i
umske jeke, ali potajno sam znao da sam bolestan. Pretpostavljao sam da se ra-
di o lokalnoj groznici. (...)
267
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
15 Vidi, odmah vidi Vladimir Nabokov, pijun i druge proze, Vrac:KOV, 1992.
uma poe da se proreuje. Mene su muile neobine halucinacije. Gledao sam
fantastina stabla, oko kojih su se uvijale debele, rumene zmije, i iznenada pomi-
slih da izmeu stabala vidim, kao kroz svoje prste, zatamnjeno ogledalo na vratima poluotvorenog
ormana, ali tada se sabrah, bolje pogledah i uvideh da je to samo varljivi blesak buna akreane (ku-
drave biljke s krupnim bobicama, slinim punakim ljivama). Jo jedan primerak iz Pri-
runika fantastine botanike.
(...) Podnevno nebo, osloboeno lisnatih zastora, tegobno je visilo nad
nama sa svojom zaslepljujuom tminom da, sa zaslepljujuom tminom, jer se to
drugaije ne moe opisati. Nastojao sam da ne podiem pogled, ali na tom
nebu, na samom rubu mog pogleda, plovile su ne zaostajui, beliaste gipsane prikaze, spirale i
rozete, kakvima u Evropi ukraavaju tavanice; trebalo je, meutim, samo da ih direkt-
no pogledam i one bi iezle, i ponovo bi tropsko nebo odzvanjalo od ravno-
mernog gustog plavetnila. (...) Gregson zamahnu mreom i potonu do ku-
kova u brokatno blato dok je divovski lastin repak, zalepetavi satenskim kri-
lima, odjedrio dalje, preko trske, prema sjaju bledih isparenja gde su, izgleda, vi-
sili nejasni nabori prozorske zavese. Ne smem, rekoh u sebi, ne smem... (...)
Predviao sam da u se za koji tren sasvim sruiti, da e obrisi i obline deliri-
juma, koji su se nazirali kroz nebo i zlatnu trsku, potpuno ovladati mojom
sveu. Povremeno su mi Gregson i Kuk postajali sasvim providni, i pomiljao sam da
kroz njih vidim tapete s beskrajno ponavljanim uzorkom trske. Sabrah se, napregoh oi i
produih.
(...) Kuk je stalno padao i puzao, prekriven ujedima buba, sav podbuo
i mokar, a kako je tek, o, boe, cvilio kada bi jata malih, svetlozelenih vodenih
16
zmija, privuenih naim znojem, krenula da nas gone, prelazei u svom irenju i
268
Re no. 75/21, 2007.
16 Domai itaoci su ovde ostali uskraeni za jedan mig (to samo pokazuje da
i vrstan prevodilac poput Albaharija ponekad zadrema). Naime, u en-
gleskoj verziji prie na ovom mestu stoji pridev hydrotic (Nabokov 2001:
300), a slian struni termin hidrotian postoji i u naem jeziku, da
oznai medicinsko sredstvo koje tera na znojenje (Milan Vujaklija, Lek-
sikon stranih rei i izraza, Beograd: Prosveta, 1996/97). U gornjem navodu,
dakle, treba da stoji hidrotine zmije. Pridev je bitan, jer se njime, prvi
put mimo pripovedaeve vizure, nagovetava stvarnost bolesnike poste-
lje. Moram priznati da bi i meni promakao, da na njega nije izriito uka-
zao Aleksandar Dolinjin u svojim belekama uz ovu priu (rus.
gidromikov}e zmei). Dolinjin, takoe, kao mogui izvor navodi priu Vla-
dimira Amfiteatrova-Kadaeva Zeleno carstvo (Zelenoe carstvo,
1923), u kojoj umirui putnik simultano obitava u dvema stvarnostima
(Nabokov 1989: 496).
skupljanju i po dva metra. Mene je, meutim, mnogo vie plailo neto dru-
go: povremeno, s moje leve strane (uvek, zbog nekog razloga, s moje leve strane), pojavlji-
valo se meu uzastopnim trskama neto to je liilo na naslonjau, a to je u stvari bilo ne-
ko nezgrapno sivo amfibijsko stvorenje, ije mi je ime Gregson odbijao da kae. Na-
slonjaa se, dakako, nalazi s leve strane junakove postelje. (Nabokov 1988b:
246-248)
Kao to vidite, Nabokov je ovde (spram prie Pojedinosti sunevog zalaska) oset-
no napredovao u vetini predstavljanja interferencije razliitih ontolokih ravni.
Opisi kojima se doarava paranje junakove halucinacije podseaju na fotografsku
duplu ekspoziciju ili meanje dveju stanica na tranzistoru. Meutim, realistika
motivacija (avanturistike) prie jo uvek nije ispala iz igre, poto su skoro sve gro-
teskne pojave (izuzev hidrotinih zmija iz fusnote) skopane s pogledom junaka,
tako da se jo uvek mogu pripisati njegovoj bolesti. Ali ne zadugo:
Pogledaj, ba je udno ree mi Gregson, ne na engleskom ve na nekom
drugom jeziku, kako Kuk ne bi razumeo. Moramo da poemo do onih pla-
nina, ali gledaj, ba je udno: moda su bile fatamorgana? Vie se ne vide.
Sjajno, lik iz fatamorgane pita se da li je neto fatamorgana!
Podigoh se s jastuka i oslonih lakat na elastinu povrinu stene... Da,
tano je, planine se vie nisu videle, samo drhtava para nad movarom. Pono-
vo je sve oko mene postalo dvosmisleno prozirno. Zavalih se i tiho rekoh
Gregsonu:
Ti verovatno ne moe da vidi, ali neto pokuava da se probije. (Na-
bokov 1988b: 249)
U gornjem odlomku namerno nisam podvukao detalje koji konano odaju u emu
je stvar, poto su tako suptilno plasirani da pri prvom itanju lako mogu da promak-
nu. inim to sada: Podigoh se s jastuka i oslonih lakat na elastinu povrinu stene....
Neto dalje, nalazi se jo jedan divan primer neupadljivog miga ove vrste: Stena je
bila bela i meka kao krevet. Podigoh se malo, ali odmah padoh natrag na jastuk (Nabo-
kov 1988b: 250).
Na kraju prie, Gregson i Kuk ginu u meusobnom okraju, dok pri-
poveda (u obema ontolokim ravnima!) lei na samrti:
Ja sam posmatrao i mislio (ula zamagljenih groznicom) kako sve to lii na
bezopasnu igru, da e oni zaas ustati, i da e me, kada odahnu, mirno pre-
269
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
neti preko movare do prohladnih plaviastih planina, do nekog senovitog
mesta sa uborom vode. Ali iznenada, na tom poslednjem stupnju moje
smrtne bolesti jer znao sam da u kroz nekoliko minuta umreti u tih ne-
koliko poslednjih minuta sve posta potpuno jasno: shvatih da sve ono to se
odigravalo oko mene nije nikakva zavrzlama zapaljene mate, nikakav veo de-
lirijuma kroz koji su nastojali da se prikau neeljeni prizori navodno stvar-
nog postojanja u nekom dalekom evropskom gradu (tapete, naslonjaa, aa s
limunadom). Shvatih da je nametljiva soba samo izmiljotina, budui da je
sve posle smrti, u najboljem sluaju, izmiljotina: imitacija ivota skrpljena u
urbi, nametene sobe nepostojanja. Shvatih da je stvarnost ovo ovde, ovde
pod ovim prekrasnim, zastraujuim, tropskim nebom, meu ovim bletavim
trskama-maevima, u ovom isparenju koje visi nad njima, i u mesnatim cve-
tovima koji su uspevali na ovom ravnom ostrvcetu, na kojem su, pored mene,
leala dva lea u smrtnom zagrljaju. (...) Bio sam sm. Tamnije su bletale tr-
ske, blee je plamtelo nebo. Pogled mi krenu za divnom bubom koja je puza-
la preko kamena, ali nisam imao snage da je uhvatim. Sve se oko mene gasilo,
obnaivalo dekor smrti stvarni
17
nametaj i etiri zida. Poslednjim pokre-
tom htedoh da otvorim knjigu, vlanu od mog znoja, jer sam morao neto da
zabeleim, ali, avaj, ona mi iskliznu iz ruke. Pipao sam svuda po pokrivau, ali
nje vie nije bilo. (Nabokov 1988b: 251-252)
Bojd primeuje da u ovoj prii ne moemo razabrati ta je delirijum, a ta stvar-
nost, ba kao to nikada ne moemo okusiti objektivno stvarno: Subjektivnost je sve
to poznajemo (Boyd 1990: 296). Meutim, kao to smo videli, sama logika prie
(podvodnom strujom nagovetaja) vodi ka zakljuku da je stvarnost samrtnike
postelje, hteo to junak ili ne, primarnija od avanturistikog plana prie. Na to,
uostalom, upuuje i poslednja reenica (Pipao sam svuda po pokrivau...). Pripove-
da moe izabrati da umre u svetu mate, ali svejedno mora umreti u stvarnosti.
Pa ipak, postavlja se pitanje: odakle nam to junak pripoveda kada, onako nonalant-
no, u prolom vremenu moe da izjavi znao sam da u kroz nekoliko minuta umreti?
Mata je izgubila bitku, ali... moda je ivot na ovom realistinom svetu samo pr-
va runda?
270
Re no. 75/21, 2007.
17 U engleskoj verziji stoji realistic (Nabokov 2001: 303), a u ruskom izvorni-
ku upotrebljen je pridev nravdonodobn}j verodostojan (Nabokov
1989: 41). Prema tome: realistini nametaj i etiri zida; pridev ukazu-
je na junakovo odbijanje da se pomiri sa stvarnou.
Sve u svemu, oevidno je da ontoloka varka u kontekstu pripovedanja
u prvom licu mnogo ozbiljnije ugroava ontoloku ravnoteu predstavljenog sveta.
Korak dalje, i doli bismo, kako bi to rekao Brajan MekHejl, do radikalne ontolo-
ke destabilizacije projektovanog sveta, odnosno do situacije u kojoj italac ne bi
imao naina da utvrdi koji je od predstavljenih ontolokih nivoa u stvari primaran.
MekHejl je, inae, zapazio postupak ontoloke varke i imenovao ga trompe-lil, sma-
trajui ga karakteristinim za posmodernistike tekstove, koji hotimino zavode
itaoca na pogrean put da umetnuti, sekundarni svet uzme za primarni, dijegeti-
ki svet. Po obiaju, takva hotimina mistifikacija praena je demistifikacijom,
kojom se otkriva pravi ontoloki status navodne stvarnosti i, na taj nain, ogoljava
ontoloka struktura teksta. Ukratko, u kontekstu postmodernizma trompe-lil funk-
cionie kao jo jedan u nizu postupaka kojima se u prvi plan istie ontoloka dimen-
zija (McHale 1989: 115-116). Jedan od MekHejlovih primera je Pinonov roman
Duga gravitacije (Gravitys Rainbow, 1973), koji se otvara ontolokom varkom (junakov
san), a zavrava se (nakon nepunih 900 strana) tako to se ispostavlja da je itav
projektovani svet, zapravo, bio samo film. Meutim, nedvosmisleno tumaenje
romana oteava okolnost da sekundarni svet ima istu aromu kao i prvostepena
stvarnost (McHale 1989: 116).
18
Krajnje je vreme da otkrijem ono to sam tokom itavog teksta od vas
tajio (mada ste se toga, sigurno, ve odavno i sami dosetili): naime, podruje pri-
mene ontoloke varke ire je od posredovanja (rubnih stanja) svesti. Primer Duge
gravitacije pokazuje da se varka moe izvesti i podmetanjem filma za stvarnost roma-
na (druge mogunosti su: roman, predstava, slika, kompjuterska simulacija, ekspe-
riment koji izvode vanzemaljci i tome slino). MekHejl je, ipak, propustio da pri-
meti da se postupak moe upotrebiti za posredovanje svesti u kontekstu realistike
proze, i da ak moe pojaati iluziju verodostojnosti.
Sama ontoloka varka, zapravo, postaje mogua tek na fonu vidokruga
oekivanja izgraenog na konvencijama realizma. tavie, s obzirom na kljuni uvid
Dorit Kon o postojanju uzajamne zavisnosti izmeu narativnog realizma i mi-
meze svesti (Cohn 1983: 8) mogla bi se razmatrati teza da je posredovanje svesti
ontolokom varkom bilo jedan od prvih avova po kojem je realistika paradigma
poela da puca.
271
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
18 Kao srodan primer iz sedme umetnosti moemo navesti Belle de Jour
(Buuel 1967), koji je uokviren dvema ontolokim varkama, to postavlja
nepremostive tekoe pred one kojima je stalo da utvrde gde prestaje ma-
ta junakinje i poinje stvarnost filma.
to se Nabokova tie, on se ovim postupkom sluio uglavnom za posre-
dovanje svesti. To ne treba da nas udi, ako znamo da je njegova opsesivna tema bi-
la sukob individualne imaginacije i sveta. Toliko je jo primera koje bismo mogli razmatra-
ti... Pre svega, Nabokovljevo remek-delo Dar (Dar, 1937-1938; integralno izd.
1952).
19
Ili dramu (!) Valcerov izum (Izobremenie Val|sa, 1938), koja se, sve do sa-
mog kraja, odigrava u glavi junaka.
20
Avaj, ve svie, pepeljari je odavno prekipe-
lo... Oi mi se sklapaju. Gle, beli zec. Izgleda da nekud uri... O ne! Kasnim na a-
janku, itateljka e me staviti u top. Nastaviemo igru neki drugi put.
Literatura
BIERCE, Ambrose (1891), An Occurence at Owl Creek Bridge, http://en.wik-
isource.org/wiki/An_Occurrence_at_Owl_Creek_Bridge
BIRS, Embrouz (1965), Dogaaj na mostu preko Sovine reke, u:
Neobine prie, s engleskog preveo Branko Vuievi, Beograd: Nolit
BOYD, Brian (1990), Vladimir Nabokov: The Russian Years, New Jersey:
Princeton University Press
BREBANOVI, Predrag (1995), Dva problema moderne teorije
pripovedanja, Re br. 9.
COHN, Dorrit (1983), Transparent Minds: Narrative Modes for Presenting Con-
sciousness in Fiction, New Jersey: Princeton University Press
EHOV, Anton, Pavlovi (1990), Obuar i avo, u: Sabrana dela
(knj. 6), s ruskog prevela Vida Stevanovi, Beograd: Jugoslavijapublik,
akovec: Zrinski
DOSTOJEVSKI, Fjodor Mihajlovi (1990), Zloin i kazna, s ruskog pre-
veo Milosav Babovi, Beograd: Rad
EJHENBAUM, Boris (1972), OHenri i teorija novele, u: Knjievnost,
s ruskog prevela Marina Boji, Beograd: Nolit
HEMINGVEJ, Ernest (1966), Snegovi Kilimandara, u: Pripovetke, s
engleskog prevela Vera Ili, Novi Sad: Matica srpska
KEROL, Luis (1990), Alisa u zemlji uda, s engleskog prevela Jasminka
Ribar, Beograd: Nolit
McHALE, Brian (1989), Postmodernist Fiction, New York: Routledge
272
Re no. 75/21, 2007.
19 Primeri ontoloke varke: sanjarija (Nabokov 1994: 68-72; 316-321); san
(ibid, 330-333); i, najkompleksnija varka od svih, uivljavanje u svest druge oso-
be (ibid, 34-36).
20 Vie o tome u Boyd 1990: 489-492.
NABOKOV, Vladimir (1989), Iz literaturnogo nasledi?, Moskva:
Izd. Kniga
NABOKOV, Vladimir (1984), Eseji iz ruske knjievnosti, s engleskog preve-
la Ksenija Todorovi, Beograd: Prosveta
(1988a) Nitkov, u: Oajanje. Ruska lepotica, s ruskog prevela Lidija Su-
botin, Beograd: Narodna knjiga; BIGZ
(1988b) Terra incognita, u: Oajanje. Ruska lepotica, s engleskog preveo
David Albahari, Beograd: Narodna knjiga; BIGZ
(1994) Dar, s ruskog prevela Lidija Subotin, Vrac: KOV
(1996) Pojedinosti sunevog zalaska, s engleskog preveo Veselin
Markovi, Re br. 25
(2001) Collected Stories, ed. and transl. from Russian by Dmitri Nabo-
kov, Penguin Books
STANZEL, F. K. (1986), A Theory of Narrative, transl. from German by
Charlotte Goedsche, Cambridge University Press
Filmovi
ARONOFSKY, Darren (2000) Requiem for a Dream
BUUEL, Luis (1967) Belle de jour
CAMERON, James (1986) Aliens
GILLIAM, Terry (1985) Brasil
JONZE, Spike (2002) Adaptation.
LYNE, Adrian (1990) Jacobs Ladder
273
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja