1

U dvadesetom veku, i s poetka ovoga, pojavilo se preko sedamdeset antologija nae poezije. Do
12. januara 2009. godine u nas pojavilo 2148 raznih antologija, panorama, hrestomatija, izbora,
almanaha, zbornika, biltena, bedekera, spomenara i raznih pesnikih putokaza. Naravno, nema-
mo nameru da se bavimo ovim potonjima, a niti svim antologijama. Nau panju privukle su tek
one nezaobilazne, sa ozbiljnim predgovorima i izborima, koje su se etablirale kao vani stubovi
srpske knjievnosti, ali i one neozbiljne, kratkoveki bedekeri kao primeri kako antologije ne
treba praviti.

Pre jednog veka (1911) pojavila se ''Antologija novije srpske lirike'' Bogdana Popovia, koja je
dosad doivela ak dvadeset etiri izdanja. Tu hvaljenu i osporavanu antologiju ine tri doba: pr-
vo posle 1840, drugo posle 1880. i tree posle 1900. godine. U predgovoru prvom izda-
nju, Bogdan Popovi je naglasio da je antologija sastavljena po merilima ''isto estetikim''. Po-
povi je birao pesme po njihovoj lepoti; pesma mora biti ''cela lepa''. Ono to je karakteristino
za jedno doba ulo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo. Popovieva namera
bila je da ponudi ono to naslov njegove knjige eksplicitno kazuje: zbirku cvea novije srpske li-
rike.

Manifest u malom ''cela lepa'', izazivao je sve vreme polemike, naroito u drugoj polovini
dvadesetog veka. Osporavan mu je patetini ton, unapred zadato ''moranje'', neprimenjiv metod
pristupa pogotovo posle Prvog svetskog rata, i docnije, u primerima avangardne poezije koja je
esto bila zasnovana na destrukciji lepog, a vie na prizivanju runog i disharmoninog, na razbi-
janju jezika i forme, pogotovo u slobodnom stihu koji je doputao sve i svata na putu razvoja
(post)moderne umetnosti.

Antologija Bogdana Popovia najavila je, ustvari, odrivost poetike matrice, koju zagovara,
kroz dvadeseto i potonje stolee srpske poezije i istorije. Autor je imao sluh za procese u evrop-
skoj poeziji toga vremena pa je, po vienju Slobodana Rakitia, rezultat takvih stremljenja koja
su se oseala i u ''Srpskom knjievnom glasniku'' (gde se kao urednik zatekao francuski ak
Bodan Popovi), bila upravo ova antologija. Tako se prepoznaje uticaj evropskih pesnika, pre
svih, francuskih (kod Jovana Duia i Milana Rakia), a onda ruskih (kod Vojislava Ilia), engle-
skih (kod Svetislava Stefanovia), nemakih (kod Alekse antia) i maarskih (kod J. J. Zmaja).
Ovo vienje bi se, naroito povodom Zmaja, moglo relativizovati, ponajpre time to je Popovi
smatrao da nema apsolutno dobrih pesnika, ve samo dobrih pesama. A prava pesma izvire po-
najpre iz moi maternjeg jezika i tu se ukotvljuje u pesnikom talentu za sva vremena bez obzira
na svakovrsne literarne uticaje izvana.

Povlaeno mesto, po broju pesama u antologiji, ima Jovan Dui, potom slede J. J. Zmaj, Voji-
slav Ili, Milan Raki, Aleksa anti, Branko Radievi, ura Jaki, Milan urin, Velimir Ra-
ji i drugi. S obzirom na to da Popovi u antologiju nije uvrstio Simu Milutinovia Sarajliju i Pe-
tra Petrovia Njegoa, moemo bez po muke zakljuiti da je autora zanimala pre svega, kako u
2
naslovu i stoji lirika. Sve to je imalo drugaiji prizvuk, nije se nalo u antologiji. Nije Popo-
viu odgovarao ni Sarajlijin ni Njegoev jezik natrunjen slavjanoserbskim esticama, mada se ta-
kvom leksikom mogu izraziti sutastvena poetska stanja, one lepote koje Popovi nije mimoila-
zio u svom antologiarskom kljuu.

Mnoge udi zato u antologiji nema pesama Vladislava Petkovia Disa koji e se nai u nemilo-
sti i Popovievog uenika Jovana Skerlia. Nekolike ''mrane'' Disove pesme pripadaju, sa este-
tike take, principu ''cela lepa''. Ali, to je sa ove vremenske pozicije. Treba imati na umu da
se Disova prva knjiga ''Utopljene due'' pojavila 1911. godine, a ''Mi ekamo cara'' 1913. Da-
kle, za prvo izdanje antologije, kasno. Meutim, bilo je izdanja ove antologije i posle, pa Dis nije
uao.

Nema u antologiji ni Lazine, po mnogima najlepe pesme srpske poezije, Santa Maria della Salu-
te. Napisana je, bolje rei zavrena, dve godine pre pojave antologije. Moda je to razlog, nepre-
vrelost Popovievog odnosa prema tek napisanoj pesmi, ali zato udi zato nema ''Meu ja-
vom i med snom'', koja je, naroito, ''cela lepa'', i napisana ak 1863. godine.

Moe biti da se Popoviu nisu dopadale naglaeno originalne kovanice ludog Lakana; imale su
zaumni karakter i nepredvidiv semantiki let. Ali zato su se u antologiji nale po jedna osrednja
pesma Miloa Perovia i Boidara Nikolajevia, te pesma rano preminulog Duana Simia. Behu
to lirski primeri sa vrlo predvidivim rimama u patetinom snatrenju, iji je trag do danas, naa-
lost, skoro nestao u srpskoj poeziji. Sa po jednom pesmom zastupljeni su i Stevan Lukovi, Du-
an Srezojevi i mlaani Mirko Korolija, koji su, za razliku od malopre pomenutog poetskog
triptiha, ostavili dublju brazdu u srpskoj poeziji.

Ipak, antologija Bogdana Popovia visoki je pesniki amblem toga doba, izraz knjievnog ukusa
epohe i takozvane evropeizacije srpskog pesnitva. Bogdan Popovi je, kao i Jovan Skerli u
svojoj "Istoriji nove srpske knjievnosti", postavio standarde tadanje srpske literature. Sa dana-
nje take, naravno, moglo bi se tota sporiti, i ve je sporeno, ali antologija Bogdana Popovia
opstaje, pored ostalog, i zbog specifinog i dosad neprevazienog formalnog reenja, rasporeda
pesama i pesnika, po nesvakidanjoj kompoziciji i sistemu projekta.

U predgovoru antologiji novijeg srpskog pesnitva ''Kada budemo trava'' (1998) Vladimira Jagli-
ia, koja obuhvata pesnike roene posle 1945. godine, nailazimo na stav: ''Naa poezija nije do-
bro predstavljena u antologijama. Najbolji primer, Antologija srpskog pesnitva Miodraga Pavlo-
via, prestroga je da bi bila istinita. Antologije sa slinim ambicijama rade se u nekoliko tomova:
treba okupiti sve to iole vredi, nita ne odbaciti. Pavloviev (izuzetan) istraivaki rad pokrio je
srpski srednji vek ali ak i tu je dolo do uasne omake, pa je srpska dubrovaka poezija
moda i najbolje to u poeziji srednjeg veka imamo preskoena.'' Jaglii primeuje da je u toj
antologiji ''ravo proao'' Branko Radievi, ali s njim i Laza Kosti, Milan Raki, ore Marko-
3
vi Koder, Sima Milutinovi Sarajlija, a od novijih pesnika Duan Vasiljev. A pre svih ovih,
''slabo su predstavljeni'' Gavril Stefanovi Venclovi i Lukijan Muicki. Zatim, nema Svetislava
Lukovia, Svetislava Stefanovia, Vojislava Ilia Mlaeg, Dragoljuba Filipovia, Danice Marko-
vi, Mirka Korolije i drugih.

Ovo su opaske Vladimira Jagliia koji, na sve to, dodaje: ''A onda, najednom, Vasko Popa, sa
dvadeset pesama! Na osnovu ega?'' Precizno govorei sedamnaest pesama. Jaglii istie do-
bre strane ove antologije, pre svega, ''izvanredno tretiranje poezije Momila Nastasijevia''. Za-
tim, zapaa da su najvanija Pavlovieva otkria, pre svega srednjevekovna poezija, kao i pesme
Nikanora Grujia i Jovana Subotia, iz druge polovine devetnaestog veka, koji su dotad bili po-
klopljeni etabliranim romantiarima.

''U rigidnim antisrpskim politikim prilikama Pavlovi je, verovatno, uinio to se moglo. ak i
takva, okljatrena, njegova je antologija napadana kao popovska i velikosrpska (Davio)'', za-
kljuuje Jaglii i dodaje da antologiju moemo gledati ''kao poetak i putokaz na stazi povratka:
gde je stao, valja produiti.'' Poznat je halucinantni napad Marka Ristia na Pavlovievu antolo-
giju, iz kojeg je, kroz vreme ostalo da je to, pored ostalog, bio sudar ateistikog (komunistikog)
i religioznog (pravoslavnog) duha. Oskar Davio je, gle, zabranio Pavloviu da uvrsti njegove
pesme u antologiju.

Predgovor Vladimira Jagliia predstavlja iv primer rasprave, hrabar osvrt na Pavlovievu anto-
logiju. On ima jasan stav s kojim se moemo ili ne moramo do kraja sloiti. Jaglii je poetiki
dosledan i nepotkupljiv, izuzme li se nijansa slabosti prema nekim u njegovoj antologiji uvrte-
nim pesnicima (i njihovim molbama za rukav). Meutim, teko je oprostivo Jagliievo izo-
stavljanje banjoluko-krajikog kruga pesnika (Ranko Risojevi, Ranko Preradovi, uro Da-
mjanovi, Branko uak, Predrag Bjeloevi, Anelko Anui, Boro Kapetanovi, Ljupko Ra-
i), tim pre to je neke prekodrinske pesnike sarajevsko-romanijsko-hercegovakog kruga vidno
uneo.

''Antologija srpskog pesnitva'' (1964) Miodraga Pavlovia je prekretnika i nezaobilazna, ali je,
uza sve, sadravala i slabija mesta na koje je ukazao Vladimir Jaglii. Ova antologija imala je
velik i vaan, ali i esto poguban uticaj na potonje prireivae koji su se olako identifikovali s
Pavloviem ne odmiui ni jotu od njegovih izabranika, liavajui se mogunosti da progovore
samosvojno i svee. Ponaali su se podaniki i zatvoreno. Kao da je stvoreno skvrnuto pravilo da
nove antologije budu to ogranienije i nepravednije. S jedne strane to je govorilo o autoritetu
Pavlovieve antologije, koja je izazivala strahopotovanje, a s druge srozavalo uvide i ugled
novih antologiara.

Pozivanje na ''Antologiju srpskog pesnitva'' Miodraga Pavlovia kao meru sopstvene pozicije
predstavlja pretenciozno izjednaavanje i gubitniku poziciju prireivaa, jer se isputa iz vida
4
da je ta uvena antologija obuhvatila gotovo milenijum razvoja srpskog pesnitva (ukljuujui i
narodnu poeziju). U tako golemom hilijastikom periodu, Miodrag Pavlovi je pootrio (mogao
je, ini nam se, i bez toga) kriterijume za predstavljanje savremenika, ali i pesnika prethodnih ge-
neracija u dvadesetom, pa i devetnaestom veku. Takav postupak nije za ugledanje kada se pravi
antologija koja obuhvata svega pedeset godina ili, pak, vek ili dva. Ui rasponi vremena omogu-
avaju vei priziv aktuelnih pesnikih imena. Takvi rasponi nisu za poredbu sa intervalima od vi-
e stole koji, ustvari, zahtevaju antologiju od nekoliko tomova. Takva je mogla biti i antologija
Miodraga Pavlovia. (Navodimo primer Petra Milosavljevia koji se poduhvatio posla izrade an-
tologije srpskog pesnitva u osam tomova i dosad objavio tek deo zamiljenog projekta to, oi-
gledno, trai specifine uslove i materijalne pogodnosti za konanu realizaciju.)

Kao neveliki narod po broju ivih dua, a time i mali jezik meu ''svetskim vihorovima'', mora-
mo imati antologiare koji nee kidati cvetove i korenove srpske poezije. Ionako oigledan hen-
dikep ne sme se produbljivati iz snobovskih i kukavikih namera, lenugarskih i nadmenih mu-
drovanja nekih novih ''antologiara'', niti na otvorenu ranu sipati jo crne soli, i to ba na kapilare
poezije koja predstavlja jednu od najrodnijih naih duhovnih disciplina. U Evropi postoji rele-
vantno miljenje da su srpska i rumunska poezija danas najbolje na starom kontinentu. Taj kom-
pliment dobijamo sa raznih strana, on je dobronameran, a nae je da se ne uzgordimo, i ne odse-
emo granu na kojoj sedimo, ve da razumemo takve atribute. Potrebno je da upregnemo svest o
sopstvenom daru i povuemo konkretne poteze u prilikama kao to je ova, da pokaemo sve to
valja u naoj poeziji. Takve su nam antologije potrebne.

Znaaj Pavlovievog projekta vidimo, pored ostalog, i u tretiranju narodne poezije. Na to se ret-
ko osvru njegovi tumai. Pavlovieva antologija zapoinje, to ne smemo prevideti, lirskim na-
rodnim pesmama: ''enidba sjajnoga mjeseca'' i ''Sunce i mjesec prose djevojku'' (iz gornjega
primorja), te (iz Crne Gore) ''Vila zida grad''. Sve tri pesme su u ijekavskom izgovoru. Delei
srpsku narodnu poeziju na obrednu (mitsku) i junaku (epsku), Pavlovi donosi dragoceno zapa-
anje: ''Po mitovima su najstarije nae pesme koje govore o svadama nebeskih tela. Na njih treba
biti ponosan, jer veina naroda ija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko
drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme sline starine. U staroj poeziji nai e-
mo sline primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama Vedama.''

Ovo je, zaista, velianstveno zapaanje. On dalje kae: ''Tim svetim svadbama obezbeivala se
snaga obnove kosmikog i ivotnog ciklusa. Naim precima nikako nije izgledalo da je obnova
prirode garantovana sama sobom: oni su oseali da za tu obnovu neto sami moraju da uine, a
uz to to su inili (obred, npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmiljavale povezivanjem
na mitske sile.'' Dakle, pevana poezija grleno izvoenje obreda. Tu vidimo i kolo u kom se
natpevavaju grupe pevaa, agon-kolo kao apotropojonski amblem energije to poezijom i pokre-
tom razgoni negativne sile i priziva milost neba na zemlju.

5
Dakle, Pavlovievi uvidi u tami vekova saglasni su sa moima poezije i njenog odjeka u naim
vremenima. On zna da bez poznavanja narodne poezije nema osobnosti pesnikove. Na tom polju,
Pavlovieva antologija je dragocena jer nudi svest o simbiozi kolektivnog i individualnog duha:
''Zov narodne pesme za individualnog pesnika je snaan. Narodna pesma i njeni elementi nisu sa-
mo jedna stilska oznaka nae poezije; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesnikim pre-
danjem, od osamnaestog veka do danas. To nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna po-
treba, stvarna pogodnost za pesnike ovog jezika.''

''Antologija srpske poezije'' Zorana Miia pojavila se 1956. godine sa konceptom retko prime-
njivanim u naoj knjievnosti. Imala je veliki znaaj u potonjem etabliranju, odnosno, kanonizo-
vanju novih pesnika u srpskoj knjievnosti. Prireiva se odluio za antologiju pesnika, a ne
pesama, iako je knjigu nazvao ''Antologija srpske poezije''. A mogao je, moda ak i morao, na-
zvati ''Antologija srpskih pesnika''. Doivevi sa raznih strana estoke udare kritike toga doba
(rascvetani socrealizam), projekat Zorana Miia se obdrao kao autentian i uticajan do dana-
njih dana.

Na samom poetku svoga predgovora, Zoran Mii navodi reenicu pesnika Pola Elijara, sasta-
vljaa poznate antologije francuske poezije: ''Najbolji izbor pesama je onaj koji se pravi za sa-
mog sebe.'' No, Mii precizno objanjava ta je njegova antologija: ''Ona je zamiljena kao zbor-
nik najboljih pesnika, a ne najlepih pesama.'' Smatramo da Zoran Mii nije bio do kraja dosle-
dan ovakvom konceptu. Naime, postoji nekoliko pesnika koji su uvrteni sa samom jednom pe-
smom. ta je ta jedna pesma: ceo pesnik ili, jednostavno, najlepa njegova pesma? Po jednu pe-
smu imaju Aleksa anti, Stevan Lukovi, Duan Srezojevi, Sima Pandurovi, Milutin Boji,
Risto Ratkovi i Branko V. Radievi.

Uzmimo na primer pesmu ''Ljubomora'' Branka V. Radievia. Ta pesma je sama po sebi ''cela
lapa'', ma koliko se Mii protivio ovoj popovievskoj sintagmi. Da li se u toj pesmi ogleda celo-
kupno delo pesnika? Smatramo, ne. I sam Mii o ovom pesniku kae da je posle dugotrajnog lu-
tanja ''doao do jedne svoje podvrste senzualne i erotine lirike'' koja poseduje ''izvesnu original-
nost''. Dakle, Mii ne govori vie o stopostotno ''originalnoj poetskoj linosti'', na emu beskom-
promisno insistira. Napravio je, dakle, kompromis u korist sopstvene tete. Uvrstio je jednu lepu
pesmu, a ne celog pesnika.

Ili, pak, antieva pesma, ''Vee na kolju''? Ova pesma nije antievski reprezentativna, ona se
naprosto potkrala pesniku familijarne i patrijarhalne svesti. Re je, dakle, o jednoj pesmi koja je
ula u antologiju, a ne o pesniku sa opusom u znaku takve pesme. I kod drugih pesnika sa jed-
nom uvrtenom pesmom lebdi omaglica slinih sumnji i pitanja.

Zoran Mii je naveo sedam ''negativnih elemenata'' koje je nastojao da izbegne u graenju anto-
logije: belkanto, retorika, pozitivizam, konzervativnost, narativnost, estetiziranje i nekritiko pri-
6
manje novog. S ovim bismo se danas mogli i te kako sloiti, ali poneto i podrazumevati, od-
nosno, razumeti kao prevazien kriterijum, kao neto to se podrazumeva.

Zoran Mii kae da ga je slovenaki kompozitor Mihovil Logar ''uveravao da je muzika najefe-
mernija stvar na svetu'', i to ga je ohrabrivalo u odnosu prema tzv. belkantu u poeziji. Nismo si-
gurni da je to neki veliki argument pozivanje na kompozitora Logara. Postoje i kompozitori
koji tvrde suprotno, analogno svome talentu i sudbinskoj vezanosti za muziku umetnost. Eto, na
primer, Betoven, koji veli: ''Muzika je vee otkrie od sve mudrosti i filozofije. Poezija se takoe
moe smatrati srenom u poreenju sa muzikom; njeno polje nije tako ogranieno kao moje, ali
se zato moje prua dalje, u druge oblasti, i u moje se carstvo ne moe dospeti tako lako.'' Dakle,
nema tu nikakve efemernosti, ''muzika razbuktava vatru ljudskog duha'' (Betoven).

Smatrajui da se treba ''kloniti omame belkanta'', to jest onih dela koja poseduju naglaenu melo-
diku i snaan kolorit zvuka, Zoran Mii je, kontradiktorno inicijalnoj izjavi, ipak u predgovoru
antologiji zapisao: ''Najdragocenije muziko naslee ostavili su nam oni pesnici ije je pevanje
zvualo najmanje nametljivo: Branko, Dis, Crnjanski, Dedinac. Njihova melodijska linija, ista i
smerna, jednostavna i rafinirana u isti mah, ponikla je iz najdubljih vrela naeg jezika, i sauvala
se kao jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinuiteta u naoj poeziji.''

Ako bismo navedene pesnike smatrali nespornim primerima strailovske linije pevanja, ponikle
''iz najdubljih vrela naeg jezika'', onda im moramo pridodati jo neke sa antologijskog Miie-
vog spiska. Njegovo isturanje u prvi plan samo etiri pesnika ije je ''pevanje zvualo najmanje
nametljivo'' u tragovima muzikog naslea srpskog jezika, samo je delimino tano u odnosu na
trideset tri uvrtena pesnika, za koje je Mii ''garantovao'' da su svi meusobno razliiti: Petar
Petrovi Njego, Jovan Sterija Popovi, Branko Radievi, Jovan Jovanovi Zmaj, ura Jaki,
Laza Kosti, Vojislav Ili, Aleksa anti, Jovan Dui, Milan Raki, Stevan Lukovi, Duan
Srezojevi, Veljko Petrovi, Sima Pandurovi, Vladislav Petkovi Dis, Milutin Boji, Milo Cr-
njanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrovi, Rade Drainac, Momilo Nastasijevi, arko Vasilje-
vi, Risto Ratkovi, Milan Dedinac, Aleksandar Vuo, Duan Mati, Desanka Maksimovi,
Skender Kulenovi, Oskar Davio, Branko V. Radievi, Stevan Raikovi, Vasko Popa i Mio-
drag Pavlovi.

Kao tipinog nastavljaa strailovskog ''belkanta'' svakako emo Miievoj etvorici lirskih jaha-
a ''apokalipse'' pridodati, pre svih, Stevana Raikovia, a onda i Skendera Kulenovia, ija se
muzika supstanca, svakako na svoj nain, utkiva u prirodu pesnikog teksta. Niko iz ove prie
ne moe izostaviti Desanku Maksimovi, i ona je ''jedan od retkih i retko pouzdanih primera
kontinuiteta u naoj poeziji''. Ona je bogatstvom svoga dela ''osvojila slavu nacionalnog pesnika'',
dobrotom i plemenitou pesnikog Ja, kao da je tako ve s nebesa bilo zapisano, poev od Jefi-
mije, ispotiha postajala deo srpskog pesnikog kontinuiteta ''onako kako postepeno rastu i deluju
izvesne organske lepote u ivotu i ive zraei onim to je taj rast prirodno osvojio (M. Egeri)''.
7
Sve troje imaju stvaralaki peat koji nije nasleen po meri uticaja, ve se razbokorio u lina re-
enja stiha u auri muzike.

Naravno da nepominjanje Momila Nastasijevia nije bio Miiev previd, ve namerni otklon
naspram nesvakidanje autentinog autora koji bi strao u buketu sa etvoricom. Nastasijevievo
pevanje nije zvualo ''najmanje nametljivo'', jer se njegova poetika manifestno, u komadu, zasno-
vala na maternjoj melodiji srpskog jezika koji, kako tumai Mii, dovoljno peva sm da bi u ta-
kvom pevanju uopte trebalo ''traiti vrhunac uitka'', odnosno, poeziju koja je umetniki umno-
ila rodnu muziku u lini rezultat.

I poezija ure Jakia, Laze Kostia i Alekse antia ostavila je u srpskoj poeziji to retko muzi-
ko naslee u jeziku na prirodan nain. Ako bismo dalje irili lepezu ovakvog uvida, onda bismo
mogli primetiti da je vie od polovine zastupljenih pesnika u kljuu nekakvog svog ''belkanta'' i
da je Miievo, na tom planu, odvajanje samo etiri autora za reprezentativne primere povodom
muzikog aspekta pesnikog teksta bio nedovoljno uverljiv in.

Dva naredna izdanja Miieve antologije (Nolit, 1963, 1966) nisu dopunjena novim pesnicima.
A u meuvremenu, u kratkom intervalu, uz samu objavu antologije, u srpskom se jeziku rodio, i
namah ostvario, pesnik Branko Miljkovi. U asopisu ''Delo'', upravo 1956. godine, kada se poja-
vila Miieva antologija, Miljkovi objavljuje ciklus ''Uzalud je budim'', imenovan po jednoj pe-
smi (naredne godine tako nazvana i njegova prva knjiga) koja je odmah (ta pesma) primeena
kod kritiara i knjievne publike. Pojava Miljkovia, praktino uz smo rame prvog izdanja anto-
logije, predstavlja svojevrsni korektivni faktor Miievog zatvorenog kruga od trideset tri pesni-
ka, odnosno, relativizuje antologiarev napor.

Posle iitavanja predgovora antologiji, i natuknic uz svakog pesnika ponaosob, liilo je da je u
srpskoj poeziji sve ve reeno. Miieva antologija kao da je imala ambicije da ''zabetonira'' zate-
eno stanje. Miljkoviu je i te kako bilo mesto u ponovljenim izdanjima antologije, koja su se
pojavila za Miievog ivota (preminuo 1976. godine). Jer, radilo se o pesniku roenom po pe-
snikoj sudbini koja je drugaija od svih zastupljenih u Miievom cvetniku i koja e zaseniti
mnoge.

ak bi se i na likovno-tehnikom planu antologije nalo mesta za Miljkoviev portret. Naime, na
zadnjoj korici nalazi se trideset pet pravougaonika u kojima su smeteni mali portreti trideset tri
pesnika (izuzimajui Duana Srezojevia iji lik kroz vreme nije ostao zabeleen). U posled-
njem, trideset petom pravougaoniku, u dnu desne strane, nalazi se portret Zorana Miia, a do
njega prazan prostor u kojem je ucrtan amblem ''Nolita''. E, tu je bilo mesta za pU predgovoru
''Antologiji srpske poezije'' Zorana Miia, koji broji nepunih devet strana, primeujemo, na dva-
deset mesta, da umesto prideva ''srpska'' stoji ''naa''. Dakle, osim na naslovnoj korici knjige, u
predgovoru se nigde vie ne pominje sintagma ''srpska poezija'' ili ''srpski jezik'', ve ''naa
8
poezija'', ''na jezik''. Bee to vreme arnog jugoslovenstva, kada su cenzori i redaktori, lektori i
korektori imali veu mo od pisaca, pa je za pretpostaviti da se Mii nije mnogo ni pitao, ili je
preutno dao pristanak. U svakom sluaju, simptomatino deluje tako opremljen predgovor.

Slian primer pronali smo i u antologiji srpskog narodnog blaga ''Od zlata jabuka'' Vaska Pope,
gde je stvar jo drastinija. U nevelikom predgovoru od dve-tri strane, umesto sintagme ''srpska
narodna poezija'' ak dvadeset pet puta javlja se pridev ''naa'', odnosno, samo ''narodna poezi-
ja''. Nigde nema sintagme ''srpska narodna poezija''. Iako na kraju knjige, u Literaturi, u jedinica-
ma izvor za antologiju redovno se pominju dela sa pridevom ''srpski'' u naslovu. Ni to nije ohra-
brilo prireivaa da ''pie kako se govori'' i ita.

(U vreme predsednikovanja Savetom Letopisa Matice srpske, kada je glavni i odgovorni urednik
bio Boko Ivkov, Vasko Popa je podrao ideju, ako ne i sm predloio, da se umesto pelinje ko-
nice kao znaka Matice srpske postavi zvezda petokraka, koja je, eto, jedno vreme ''krasila'' naj-
stariji srpski knjievni asopis.)

Navedeni detalji vezani za pridev ''srpski'' umanjuju odvanost autora pomenutih antologija i ka-
zuju da su se, ipak, povinovali ideolokim i politikim kljuevima vremena, koji nemaju veze sa
knjievnom strukom to je zasnovana pre svega na konkretnom jeziku sa jasnim imenom, ma
gde se on u svetu govorio ili pisaoortret Branka Miljkovia, korifeja srpske lirike, ija pojava,
pored ostalog, relativizuje i neke od onih, po Miiu, ''sedam smrtnih grehova''.