Antička filozofija

Izvor: Wikipedia

Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага

Tales iz Mileta – prvi grčki i evropski filozof

Ovaj članak je o grčkoj i rimskoj filozofiji. Za istočnjačke filozofije u starom veku
v. članak Orijentalna filozofija.

Antička filozofija obuhvata filozofska mišljenja i sisteme koji su se razvili na širokom

mediteranskom prostoru prožetom antičkom grčkom i rimskom kulturom u periodu od 7.
veka stare ere do propasti antičkog sveta početkom 6. veka nove ere.

Kultura antičke Grčke začetnik je i zapadnoveropske kulture. Na tom se geografskom

području prvi put u istoriji izdvaja filozofsko-naučni oblik mišljenja iz religiozno-
fantastičnoga. Karakteristika stare orijentalne kulture bila je uklopljenost određenog
stepena naučnog mišljenja, do kojeg su stari orijentalni narodi dospeli, u religiozno-
fantastični oblik mišljenja. Ta uklopljenost egzaktne misli u fantastično-religioznu
mistiku karakteristična je i za ličnosti koje se bave naukom u starim kulturama. To su bile
zatvorene svešteničke grupe ili proroci koji su se izdvajali iz sveta i ljudskog društva da
bi tako osamljeni i udubljeni u same sebe došli do istine. Njihovim sposobnostima
pridavana je aureola uzvišenosti, nadzemaljskog i nadljudskog.

Grčka civilizacija oslobodila je naučno mišljenje i emancipovala ga od religije,

podredivši ga praktičnim zadacima trgovine, brzom razvoju privrede, ali i političkim
zadacima koji su se nametali u vezi s izmenjenom društveno-ekonomskom strukturom.
To mišljenje napušta služenje fantastičko-religioznom čoveku, koji sebe još nije izdvojio
kao pojedinca u okviru društva, i prelazi u službu konkretnog, egoističnog čoveka
pojedinca. Kroz takvog čoveka i u njegovom interesu začela se u Grčkoj era samostalne
naučne misli, čime je obeležen početak jedne nove epohe u istoriji čovekova ovladavanja
prirodom i društvom. Grčka postaje kolevkom kulturnog kompleksa koji kratko
nazivamo "Zapadom", što u to doba predstavlja pomeranje kulturnog i ekonomskog
razvitka s Istoka prema Zapadu.

Sadržaj/Садржај
[sakrij/сакриј]
 1 Kosmološki period
o 1.1 Jonski filozofi
o 1.2 Heraklit
o 1.3 Pitagora
o 1.4 Elejska škola
o 1.5 Atomisti
 2 Antropološki period
o 2.1 Sofisti
o 2.2 Sokrat
o 2.3 Platon
o 2.4 Aristotel
 3 Helenističko-rimski period
o 3.1 Stoici
o 3.2 Epikur
o 3.3 Skeptici
o 3.4 Neoplatonizam
o 3.5 Rimska filozofija
o 3.6 Hrišćanstvo

 4 Vanjski linkovi

[uredi - уреди] Kosmološki period

Početak grčke filozofije pada u kraj 7. veka stare ere. Tome početku prethodile su krupne
promene načina života u staroj Grčkoj, promene koje su presudno uticale na duhovni
život helenskog čoveka. Već tokom 8. veka, a naročito u 7. i 6. veku st. e., staro
patrijarhalno rodovsko društvo zapada u sve ozbiljniju krizu. Rodovsko uređenje,
zasnovano na principu krvog srodstva, nije moglo izdržati konkurenciju povećanih
imovinskih poseda koji su nastali usled razvoja trgovine i zanatstva te usled zamaha
kolonizacije. Ta kolonizacija proširila je životni prostor Helena i dovela ih u dodir s
mnogim narodima koji su naseljavali obale Sredozemnog mora. U vezi s kolonizacijom,
koja ja zahvatila naročito maloazijsko primorje, Siciliju i južnu Italiju, razvija se
brodogradnja, trgovina i zanatstvo. Tako nastaje novi društveni sloj imućnih trgovaca i
zanatlija, koji se već uveliko koriste robovskom radnom snagom i koji postepeno dolaze
u sve oštriji sukob sa zemljoposedničkom aristokratijom, koja je nastojala da obezbedi
nastavak oligarhijske političke prevlasti nasledne aristokratije. Tokom 7. i. 6. veka ovaj
su sukob umeli da iskoriste energični i častoljubivi pojedinci, koji su zavladali kao tirani,
odnosno samodršci. Oni su često i sami bili aristokratskog porekla, ali su, dokopavši se
vlasti, uveli ceo niz mera u korist širokih slojeva stanovništva, kao što su ukidanje
dugova, nova raspodela zemlje, uvođenje pravične uprave i unapređenje zanata, trgovine,
nauke i umetnosti.

Način života helenskog čoveka, dok je još živeo u plemensko-rodovskim grupama, bio je
mitološki. Svet bogova i polubogova, koji je nastanjivao prirodu ovoga čoveka,
odgovarao je tadašnjem stepenu kulturnog i društvenog razvitka, ali je kolonizacija
uskoro proširila duhovne vidike Helena. Ona ih je dovela u dodir s istočnjačkim
civilizacijama i, delujući zajedno s društveno-ekonomskim promenama u grčkim
polisima, izazvala postepeno napuštanje mitološkog načina mišljenja. Mitološki svet
bogova s Olimpa najlepše je prikazan u Homerovoj Ilijadi i Odiseji, gde bogovi ujedno
odslikavaju i moć i sjaj plemenskih starešina. Ali već kod Homera bogovi su podvrgnuti
kritici, što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homerova
slika sveta još uvek je čvrsto na tlu mitologije, ali ipak pokazuje i nejasne elemente
racionalnog shvatanja prirode: Homer zna za Nebo i Zemlju i carstvo Hada, a spominje i
stihije prirode – vodu, vatru, vazduh i zemlju. Ali Homer još ne postavlja pitanje o
poreklu kosmosa: s tim se pitanjem suočava tek Hesiod, pesnik seoskog života iz Beotije,
koji je u spevu Teogonija dao genealogiju bogova tako što je grčke mitove organizovao u
celinu. Hesiod pokazuje napredak u tome što bogove ne posmatra kao večne, već kao
postale. Iako usvaja Homerov mitološki svet, Hesiod mu daje prirodnu osnovu: postanak
bogova (teogonija) tumači se istorijski i uzročno, dakle, na jedan racionalan, prirodan
način (kosmogonija). Hesiodova slika sveta je svojevrstan spoj teogonije i kosmogonije,
jer iako govori o bogovima, Hesiod zapravo pokušava da odgovori na pitanje šta je
početak svega što postoji i što se događa u kosmosu.

[uredi - уреди] Jonski filozofi

Jonija – kolevka grčke filozofije

Prva filozofska učenja u Heladi nastala su u naseobinama na maloazijskoj obali. Naime,

jonske kolonije u Maloj Aziji bili su najbogatiji i najnapredniji gradovi u čitavom
helenskom svetu. Tu su i kultura i civilizacija dosegle najviši stupanj. Jonjani su bili
pažljivi posmatrači prirode i prvi su pokušali rešiti kratkim, maštovitim sintezama teške
probleme koje im je priroda nametala. Tako su se u Joniji razvile ne samo filozofija, nego
i istorija, od čijih je pisaca najbolji bio Herodot. U vezi s početkom filozofije, međutim,
treba napomenuti da se tu ne radi o apsolutnom početku: ono što je predmet filozofije, tj.
sadržaj i smisao sveta i života, zaokupljalo je čovekovu pažnju, ništa manje intenzivno, i
ranije. Novina je samo u tome što je taj sadržaj ranije bio oblikovan mitski i religiozno, a
sada se oblikuje pojmovno i racionalno. Tako je početak filozofije zapravo početak samo
u odnosu na oblik, a ne i na sadržaj ljudskog razmišljanja.

Prvi pravi helenski filozofi bili su svi iz Mileta. Jonski filozofi otvorili su novu eru u
filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Tales (Θαλῆς ili
Θάλης, 624–547) kaže da je prauzrok voda, Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka)
smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem vazduha, dok je
najapstraktniji, pa prema tome i najoriginalniji odgovor dao Anaksimandar
(Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu
apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Karakteristično je
za sve njih da na to pitanje odgovaraju i objašnjavaju ga konsekventno materijalistički i u
celini izdvojeno i suprotstavljeno religiozno-mitološkom tumačenju sveta. U njihovoj
filozofiji postavljen je samo problem bitka. Problemi saznanja i kretanja za njih još uvek
nisu filozofski značajni, već predstavljaju činjenice koje se uzimaju kao gotove. Materija
je oduhovljena kao i ljudski organizam, dakle o kretanju se ne postavljaju pitanja. Jonski
su filozofi poznati i po svom prirodnonaučnom radu. Tako se Talesu pripisuje podela
kalendarske godine na 365 dana i predskazivanje pomrčine Sunca 585. godine. Ova tri
prva filozofa čine tzv. miletsku školu u okviru presokratske filozofije.

Johannnes Moreelse: Heraklit (17. vek)

[uredi - уреди] Heraklit

Po mišljenju Heraklita (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. st. e.), praelement svega što
postoji jeste vatra. Sve na svetu izgara i ponovo se rađa. Heraklit izdvaja i problem
kretanja. Različiti stupnjevi vatre u njenom večnom kretanju predstavljaju sve što postoji.
Kretanje praelementa vatre je protivrečno, ono je disharmonično, iako je harmonija
konačni rezultat tog procesa. Svaki je proces sam po sebi protivrečan te stoga predstavlja
pravu prirodu svega, svake harmonije, kako u prirodi tako i u društvu.

Iako Heraklit ne poriče božanstvo, što se vidi iz oko 130 fragmenata njegovog spisa O
prirodi (Περὶ φύσεως), ipak izvan vatre, izvan tog materijalnog praelementa za njega ne
postoji uzrok kretanja. Ono je imanentno vatri, drugim rečima, prirodi, materiji. Tako se
kod Heraklita susreće izraziti primer antičkog panteizma, filozofskog svatanja po kome
se bog i priroda poistovećuju.
Sve što se događa, događa se po nuždi. Čitavim svetom vlada zakon koji Heraklit naziva
logos (λόγος). Logos je ono što je svemu zajedničko. Naša spoznaja logosa je razumska
spoznaja: čulima je nemoguće spoznati logos. Čula dokazuju raznolikost, dok je samo
razum u stanju proniknuti u celinu svega, u zajedničko. Heraklit ne negira čulo kao
element saznanja, ali smatra da čula mogu biti "zli svedoci ako imaju barbarske duše"
(fragment 107), što znači da bez razumske spoznaje nema prave spoznaje logosa. Ne
valja živeti "kao da svako ima svoju vlastitu pamet" (fr. 2), nego treba nastojati ovladati
celinom. U nastojanju da kao cilj spoznaje istakne razumevanje logosa, Heraklit prvi
pokreće pitanje mogućnosti spoznaje.

Pitagora

[uredi - уреди] Pitagora

Do sada je odgovor na pitanje o pramateriji ili praelementu svega postojećega bio

kvalitativno određen, odnosno uvek se kao praelement uzimala neka određena materija,
kao voda, vatra i sl. Pitagora (Πυθαγόρας, 6. vek) unosi jedan nov element u razmišljanje
o svetu. I njega, kao i mnoge antičke mislioce, zadivljuje harmonija koja vlada u svetu.
On dolazi do zaključka da harmonija proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju
svetom: broj je savršenstvo. Sam Pitagora nije ostavio ništa napisano, ali zato Filolaj
(Φιλόλαος, oko 470–390), pripadnik Pitagorine škole, kaže: "Zapravo, sve što se
spoznaje ima broj. Nije, naime, moguće bez njega ništa ni zamisliti ni spoznati". U
nastojanju da prikažu značaj brojevnih odnosa u svetu, pitagorejci idu sve do
mistifikacije broja: određeni odnos brojeva označava pravednost, drugi dušu, um itd.
Nastojanje da se brojevni odnos zbog svog savršenstva shvati kao uslov rasporeda stvari
u kosmosu te konsekvetno zaključivanje i na etička pitanja čini Pitagoru prvim
idealističkim filozofom u okviru antičke filozofske misli. On je insistirao na brojevnom
odnosu kao jedinoj pravoj realnosti.

[uredi - уреди] Elejska škola

U južnoitalskom gradu Eleji Ksenofan (Ξενοφάνης, oko 580–oko 470) je postavio osnove
jednoj novoj filozofskoj školi. Polazeći od stava da je stvarnost onakva kakva nam se
prikazuje, promenljiva, da u onome što vidimo nema ničeg pouzdanog što bi se moglo
tretirati kao bitak, došao je do zaključka da bitak u sebi mora biti jedinstven, večan i
nepromenljiv. Bitak je materijalan i ograničen, jer neograničeno ne može biti savršeno,
ali ne može se spoznati čulima, nego samo razumom. To savršenostvo bitka izrazio je
Ksenofan stavom da je Sve – Jedno, ograničeno, nepokretno i oblika kugle. Aristotel nam
u Metafizici (A 5, 986b 18) govori da je Ksenofan "posmatrajući celinu svemira, rekao da
jedno jeste bog".

Na toj osnovi elejsku filozofiju dalje razrađuje Parmenid (Παρμενίδης, oko 515), njen
glavni predstavnik. Uzimajući sve karakteristike bitka koje je dao Ksenofan kao polaznu
osnovu, Parmenid sve što je dostupno našim čulima i podvrgnuto promenama proglašava
za nebitak. Bitak se može i mora misliti, on je ono što je zajedničko svemu i što nije
čulima neposredno dostupno. Čulima je dostupna raznolikost, mišljenju bitak. On jeste
materijalan, ali je jedinstven u sebi. Kada bitak ne bi bio jedinstven i postojan u sebi, ne
bi se mogao misliti. Čula nas varaju ako na osnovu njih zaključujemo o bitku, jer time
prolaznost, promenljivost i ostale osobine nebitka pripisujemo bitku, što je nemoguće.
Naime, nisu čula i bitak isto, već mišljenje i bitak. Ono što predstavlja osobine misli, to
su istovremeno osobine bitka. U svom učenju Parmenid iznosi slabosti čulne spoznaje,
koja dovodi samo do mnenja, a ne do prave istinite spoznaje.

Racionalne dokaze za Parmenidove postavke dao je Zenon iz Eleje (Ζένων, oko 490–oko
430), treći predstavnik te škole. On je poznat po svojim dokazima na nema mnoštva i da
nema kretanja. Tako on, na primer, na osnovu stava da je prostor u sebi beskonačno
deljiv dokazuje da nema kretanja. Ako je tako, ako je prostor beskonačno deljiv, onda je
svako kretanje potpuno nemoguće. Jer u kretanju uvek treba preći jedan deo prostora, a
svaki je taj deo u sebi beskonačno deljiv, dakle, predmet se zapravo ne može pomeriti s
mesta. Tako, s pojmovnog stanovišta, Ahilej nikada ne može prestići kornjaču jer između
njih uvek leži beskonačno deljiv prostor.

Elejsko učenje razlikuje se od Heraklitovog u tumačenju kretanja. Prvo potpuno negira

svako kretanje, a drugo ga smatra osnovnim svojstvom svega postojećega. Razlog što
elejci tako dosledno negiraju kretanje leži u tome što su potpuno odvojili pojavno, čulno,
od racionalnog, spoznajnog. U dokazima da ne postoji mnoštvo Zenon nije mogao
racionalni stav – ako dva zrna ne čine šum, kako to da vreća zrnja prouzrokuje šum? –
uskladiti s čulnim iskustvom. Time je Zenon otkrio unutrašnju protivrečnost misli,
otvorio je uvid u protivrečnost između formalno usklađenog misaonog toka i stvarnog
neslaganja stvarnosti s tim formalnim tokom. Zbog toga je Aristotel pripisao Zenonu
otkriće dijalektike. Međutim, Zenon – dajući uvid u taj problem – sam nije sagledao
njegovu suštinu.

Zajedno s Heraklitom elejci predstavljaju svakako najdublji misaoni napor u razumevanju

bitka u ovom periodu grčke filozofske misli, nastojeći svaki na svoj način rešiti problem
postojanosti i jedinstvenosti materijalnog bitka te promenljivosti i raznolikosti sveta koji
nam je dat u opažanju.
[uredi - уреди] Atomisti

Empedokle (Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem

atomizma u istoriji. U stvari, on je prvi zasnovao teoriju o četiri elementa, vatri, vodi,
vazduhu i zemlji, iz kojih bi se sve u svetu sastojalo, i u isto je vreme pokušao objasniti
kako iz ta osnovna četiri elementa nastaje mnoštvo, sve stvari. Empedokle smatra ljubav i
mržnju takođe elementima, ali odvojenim od četiri osnovna. Oni uzrokuju kretanje, koje
se sastoji u spajanju i razdvajanju osnovnih elemenata, čime se stvara raznolikost u svetu.
Čovek je takođe sastavljen od spomenutih osnovnih elemenata, i to je osnov njegove
spoznaje. Naime, po Empedoklu, spoznaje se tako da slično saznaje sličnim, slično
privlači slično. Empedokle se dosta razlikuje od Heraklita u tumačenju kretanja. Po
njemu, materija mora ostati nepromenljiva i nepokretna jer je pokreću dva spoljna
principa. Ipak je on objašnjenje sveta i čoveka u njemu potpuno izvukao iz mitološko-
religiozne sfere. Na njega je uticalo snažno nasleđe kako Heraklitova učenja tako i
elejaca, pa, u nastojanju da pomiri te dve materijalističke krajnosti, na opisani način
pokušava rešiti problem mirovanja i kretanja.

To, kod Empedokla još veoma naivno i slikovito prikazivanje kretanja, Anaksagora
(Ἀναξαγόρας, oko 500–428) iz Klazomene u Maloj Aziji razvija u apstraktnije tumačenje.
Svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ
ὁμοιομερῆ). One su sve nekad bile ssastavljene u jednu masu, u celinu. Tada ih je u
pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Sve ostalo se dalje razvilo zahvaljujući
mehaničkim silama u samoj materiji. Aristotel je Anaksagoru nazvao dualistom jer
njegovo učenje sadrži dva osnovna principa u sebi: nepokretnu materiju, sastavljenu iz
homeomerija, i duhovni pokretač – um. Međutim, u tome Anaksagora nije dosledan, jer
negde kaže da je um sastavljen od najfinije materije i odriče se njegova delovanja pošto
je pomoću njega stavio homeomerije u pokret. Anaksagora je pripremio teren atomizmu
Leukipa (Λεύκιππος) i Demokrita (Δημόκριτος, oko 470–oko 360).

Leukip i Demokrit kvantitativno određuju atom (τὸ ἄτομον – termin koji potiče od njih, a
znači "nedeljiv"). Atomi se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u
kretanju. Oni su bitak. Međutim, nasuprot elejcima, oni priznaju i postojanje nebitka.
Nebitak je ono što nisu atomi i što nema sva njihova svojstva. To je prazan prostor, koji
predstavlja samo mogućnost kretanja i menjanja položaja atoma. Usled tog kretanja
dolazi do spajanja atoma i tako nastaju razna tela.
Demokrit – najznačajniji predstavnik antičkog atomizma

Iako je Leukip izačetnik kvantitativne atomistike, ipak je Demokrit (iz Abdere u Trakiji)
najznačajniji predstavnik antičkog materijalizma i atomizma, delom zbog toga što od
Leukipovih spisa i nije mnogo ostalo, a delom i zbog toga što je Demokrit bio zaista
univerzalan, o čemu svedoči njegova naučna ostavština iz oblasti fizike, matematike,
filologije, etike itd.

Prema Demokritu, spomenuta svojstva atoma – oblik, red i položaj – njegova su

objektivna svojstva, koja postoje nezavisno od subjekta. Do njih dolazimo samo
razumom, razmišljanjem. Kakav je atom po sebi, mi ne možemo saznati čulima, čija je
spoznaja varljiva. Međutim, atomi imaju i neka sekundarna svojstva, koja su subjektivna
po svojoj prirodi jer se pojavljuju samo u dodiru atoma-objekta sa subjektom. Tako, na
primer, svojstva kiselo, gorko, toplo, hladno i sl. jesu subjektivna svojstva i sekundarna u
odnosu na primarna, objektivna svojstva. Pojavnu stranu atoma možemo shvatiti čulima
zbog sličica (eidole – τὰ εἴδωλα) koje objekt šalje subjektu. Suštinu objektivne stvarnosti
možemo shvatiti samo razumom.

Raspored atoma u prostoru podređen je određenim uzročnim vezama. Ovde nema mesta
slučajnosti. Uzročne veze nisu uvek dostupne razumskom shvatanju, što ne znači da one
objektivno ne postoje. "Nijedna stvar ne biva bez uzroka, nego sve s razlogom i po nuždi"
– kaže se u jednom Leukipovom fragmentu. Taj determinizam, koji ne dopušta nikakve
slučajnosti, nikakva slobodna i spontana kretanja u prostoru, istovremeno isključuje
svako fantastično-religiozno tumačenje prirodnih pojava. Sloboda se sastoji u shvatanju
uzročnih veza u kosmosu. Čoveku je sloboda nužna da bi razumno delovao.

Zbog svoje doslednosti u materijalističkom tumačenju sveta, u okviru kojeg su

razmatrana pitanja kosmosa, spoznaje i ljudske slobode, Demokrit se smatra osnivačem
prvog materijalističkog monističkog sistema u istoriji filozofije.

Atomistima završava u staroj Grčkoj period ispitivanja prirode i filozofsko objašnjavanje

najopštijih zakona kosmosa. Karakteristično je za taj period da čovek i njegova
društvenost još nisu predmet filozofskog razmatranja, iako se usput tretiraju u okviru
opštih političkih stavova samih filozofa. Zbog svoje opšte karakteristike postavljanja
kosmosa u centar filozofskog istraživanja ceo se taj period naziva kosmološkim periodom
grčke filozofije.

[uredi - уреди] Antropološki period

U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike društvene
promene. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i
prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje
se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje
antropološki period grčke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine,
zatim rat s aristokratskom Spartom, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i
njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove
spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.

[uredi - уреди] Sofisti

Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S

promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju obrazovanja, jer u
doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od
sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način
obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje
telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi muzikom i čitanjem
pesnika. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki
broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi
državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno
nastupa u veću (βουλή), narodnoj skupštini i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u
lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.

Takva situacija izbacila je na površinu sofiste (σοφισταί), putujuće učitelje koji su sebi
uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke
građane. Biti sofist značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Najpdfseopularniji sofist
bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav:
"Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u
staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini
stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki
pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe
određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako
tumači Protagoru i Platon, njegov najoštriji kritičar. U jednom od Aristotelovih spisa,
međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka
kao generičko biće, a ne individualno, te da kriterij istine, po njemu, i nije tako
subjektivan kako se misli. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima
izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan
argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je
moment do krajnjih granica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370) iz
Leontina na Siciliji. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati. Time je izrazio
krajnju skepsu u mogućnost dolaženja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara
kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one
se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.

Relativizam i skepsa sofista imali su i svoju pozitivnu stranu. Pored uočavanja poteškoća
i neverovanja u ljudsku sposobnost spoznaje, oni su podvrgli kritici dogmatističke
tendencije u vezi sa spoznajom, koje apsolutiziraju i ovekovečuju postignuti nivo ljudske
svesti onemogućavajući postavljanje novih pitanja. Ali skeptik može samo oboriti
tendenciju ka apsolutizaciji i dogmatizaciji spoznajnih vrednosti. Njegova je glavna
snaga u kritici formalnologičkih apsurda dogmatika.

Bista Sokrata, rimski mermer, Louvre

[uredi - уреди] Sokrat

Društvena stvarnost nije pružala oslonac za utvrđivanje sigurnijih i trajnijih stavova u

etici. Ona je samo potvrđivala relativizam u spoznaji. Odupreti se krajnjem relativizmu i
skepsi mogao je samo onaj koji uporište za svoje sudove nije tražio u trenutno
uskomešanoj društvenoj stvarnosti. To je mogao samo onaj koji je, nastojeći izvesti
spoznaju iz ćorsokaka skepse, našao načina da mišljenje i njegove forme uzme za izvor
stabilnosti u donošenju sudova. Čovek kome je to pošlo za rukom bio je Atinjanin Sokrat
(Σωκράτης, 470/469–399).

Sokrat je bio protivnik proučavanja prirode i njenih zakona. Zainteresovan u prvom redu
za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem
moralnih normi. Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih
normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-
pojedinačnom kriteriju. Sokrat smatra da nema istinskog moralnog delovanja a da čovek
tačno ne zna šta se podrazumeva pod određenom etičkom normom. Naime, kako
postupati pravdeno ako se ne zna šta je pravedno? U svojim dijalozima držanim na
javnim okupljanjima po atinskim trgovima Sokrat je išao za tim da se tačno odredi
sadržaj svake pojedine etičke norme. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u
toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine
stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju
određenog pojma. Sokratov kriterij istine bio je smisao pojma, bez obzira na njegovu
realizaciju u stvarnosti. Pri tome je važna ispravnost u logičkom (misaonom) postupku
pri određivanju sadržaja pojma. Logički postupci indukcije i definicije potiču tako u
svojim osnovama od Sokrata. "Spoznaj samoga sebe" – osnovni moto Sokratova učenja –
značio je upravo ovo: do kraja kritički odnos prema svim, kako svojim tako i tuđim,
sudovima u interesu istine. Jedino tako, smatrao je, mogu se pobiti relativizam i skepsa u
koje su filozofiju doveli sofisti.

Sokrat je osuđen na smrt jer je zbog svojih istupanja bio u Atini optužen da kvari
omladinu i da ne priznaje bogove koje priznaje država. Prema tadašnjim zakonima Sokrat
je ispio otrov i pritom zadržao čvrstinu svog filozofskog duha. Njegove javne diskusije, u
kojima je induktivnom metodom "ironije" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke
stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog
načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada
u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.

[uredi - уреди] Platon

Platon – najveći predstavnik antičkog idealizma

Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih

antičkih filozofa bio je Platon (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon
je bio aristokrata; njegov ujak Kritija, takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu
vladavine tridesetorice tirana i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u
Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata
na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni
sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova
(peloponeski rat), Platon je napustio Atinu i otišao na put u Megaru. Osim Sokrata, na
Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao
matematiku i geometriju. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi
upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano
bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.

Platon je svoju filozofiju tumačio u Akademiji (Ἀκαδήμεια), svojoj školi koju je osnovao
po povratku u Atinu. U nekoliko navrata pokušao je ostvariti svoju političku filozofiju i u
praksi (kod kralja Dionizija Starijeg u Sirakuzi na Siciliji), ali mu to nije pošlo za rukom.
Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon
vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i
njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina
savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim
i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug,
trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono
pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na
to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo
ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji.

Iz stava da je svet ideja (ἰδέα ili εἶδος) jedini savršen i istinit svet, Platon zaključuje i da
je on jedini stvarni svet, jedina prava realnost. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo
je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. Osim ta dva sveta, savršenog idejnog i
nesavršenog materijalnog, postoji i i svet senki (npr. odrazi u vodi), koji je još
nesavršeniji. To je svet o kome možemo samo nagađati. Nesavršena, čulna spoznaja
materijalnog sveta (verovanje – πίστις) i nagađanje (εἰκασία) zajedno čine područje
mnenja (δόξα). Po vrednosti spoznaje iza mnenja dolazi razumska (matematska) spoznaja
(διάνοια), a tek iza nje prava, umna spoznaja sveta ideja (νόησις). Razumska i umna
spoznaja zajedno čine područje znanja (ἐπιστήμη).

U skladu s teorijom saznanja Platon i psihološki objašnjava strukturu ljudske duše i

obrazlaže mogućnost spoznavanja uopšte. Ljudska duša nije sastavni deo ljudskog tela,
već ona po rođenju ulazi u telo, dok je prethodno boravila u carstvu ideja. Budući da biva
zarobljena telom, ona zaboravlja sve što je videla u carstvu ideja. Saznajni proces znači,
prema tome, proces sećanja duše na svoj boravak u carstvu ideja. Postupak u
spoznavanju je dijalektički i svodi se na pronalaženje smisla pojma o kome se govori, na
način kako je to činio Sokrat. Sukobi protivrečnih stavova oko pronalaženja smisla pojma
izazivaju u duši sećanje na njen boravak u carstvu ideja. Ljudska se duša sastoji iz tri
funkcionalna dela: čulnog, razumskog i umnog. Tek umnim delom moguće je otkriti
pravi sadržaj ideja. Razumski se deo, doduše, bavi pojmovnom spoznajom, ali još uvek u
vezi sa stvarima (matematika), dok čulni deo duše ne doseže do neke spoznaje uopšte,
već se zadržava u sferi subjektivnog mnenja.

Platon je svoje učenje izložio u mnogobrojnim dijalozima, ali glavno delo zove se
Država (Πολιτεία), koje je pisao u vreme svog zrelog filozofiranja. U njemu su iznete
osnove Platonove ontologije, gnoseologije i psihologije, sve kao teorijska osnova njegova
učenja o državnom uređenju. Platon nastoji da teorijski zasnuje pravednu državu, a to bi
bila ona država u kojoj bi svako imao određeno mesto rada. Ta podela rada, plema
Platonu, zasniva se na njegovoj ontologiji i psihologiji. Pravedna država može biti jedino
ona koja na neki način realizuje ideju pravednosti, dakle, dobro uređena država mora biti
što bliža idejnom carstvu. Iz toga jasno sledi da takvom državom moraju upravljati oni
koji su sposobni da steknu znanje o idejama. Nadalje, sledi da dobro uređenom državom
moraju rukovoditi filozofi, jer su samo oni sposobni da steknu znanje o svetu ideja te da
prema tome i znaju šta je pravedno a šta nije. Filozofima mogu postati samo oni koji
poseduju umni deo duše u toj meri osposobljen da održava u harmoniji druga dva dela
duše, čulni i razumski, i da njima gospodari. Oni kojima je razvijeniji razumski deo duše,
koji prema tome nisu sposobni za filozofsku spoznaju, ali su razumni i hrabri, treba da
budu čuvari države. Treći deo stanovnika, kojima u duši prevladavaju strasti, bavio bi se
poljoprovredom i zanatima i na njima je da zasnivaju porodice i rađaju decu. Svi ti staleži
ne mešaju se između sebe, i cela bi država bila upropaštena kad bi se jedan stalež počeo
baviti poslovima drugog staleža.

Sve to odgovara i Platonovoj idealističkoj teoriji spoznaje, po kojoj za postizanje znanja o

idejama nije neophodan podsticaj čulne spoznaje. Jedna vrsta spoznaje s drugom nema
veze. Jedino razumska spoznaja, koja se već bavi pojmovima, nužno mora prethoditi
filozofskoj, tj. umnoj. Pripreme filozofa za upravljanje državom traju dugo, i nemoguće
je da neko pre nego navrši 50 godina života stekne pravo upravljanja državom.

Platon je prvi u istoriji filozofije sistematski obradio idealističko shvatanje sveta. Budući
da bitkom smatra svet ideja, koji postoji nezavisno od subjekta, od svesti, to se njegov
idealizam naziva objektivnim idealizmom. To shvatanje zasnovano je kod Platona na
pretpostavci da objektivno, izvan naše svesti, postoji carstvo ideja, dok je materijalni svet
samo njegova gruba kopija. Na toj pretpostavci on sistematski izgrađuje svoju ontologiju,
gnoseologiju i političku filozofiju. Platon nije mogao izbeći protivrečnosti u svom
filozofskom sistemu. Postavlja se, naime, problem: ako je realnost samo gruba kopija
sveta ideja, ali ipak kopija, odakle se u toj realnosti nailazi na zlo, prljavštinu i slične
negativne pojave? Postoje li ideje s negativnim sadržajem? Ako postoje, onda carstvo
ideja nije savršeno u smislu dominantne ideje Dobra. O tom problemu raspravlja Platon u
svom dijalogu Parmenid, ali ne nalazi zadovoljavajući odgovor.

U svojoj političkoj teoriji Platon podržava neku vrstu intelektualne aristokratije. Neki ga
smatraju zagovornikom autoritarne države, s obzirom na to kako raspodeljuje rad u
državi, na ulogu žene, na obrazovanje dece (o čemu treba da se brine država, jer deca u
prvom redu pripadaju zajednici, a ne porodici), s obzirom na to da u pitanju vlasti građani
nisu jednaki itd. Međutim, celokupna njegova teorija zasnovana je na otporu vlasti
atinskog demosa i pretpostavlja vlast intelektualne, a ne imovinske aristokratije. Kao
teorijska osnova služi mu i ovde Sokratovo učenje određenja pojma po njegovom smislu.

Platon nije ostao do kraja dosledan svojim filozofskim koncepcijama. Potkraj života
skrenuo je u izvesni misticizam, posvetivši se u najvećoj meri proučavanju Pitagore i
astrologije, što ga je u jednom trenutku dovelo do toga da ideje izjednači s brojevima.
Platonova je Akademija negovala proučavanje brojevnih odnosa i njihovo značenje u
proučavanju prirode. Time je Akademija napustila negovanje filozofskih koncepcija
svoga osnivača, što je delom i razlog da u grčkoj filozofiji Platonovo učenje nije imalo
direktnih nastavljača.

[uredi - уреди] Aristotel

Bista Aristotela, najuniverzalnijeg filozofa antike (Louvre)

Najuniverzalniji filozof staroga veka bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322. st. e.),
rođen u Stagiri na tračkoj Halkidici. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji
studirajući filozofiju. Kasnije odlazi na dvor Filipa II Makedonskog, gde je njegov otac
bio lekar. Tamo je podučavao Filipovog sina Aleksandra sve dok Aleksandar nije postao
vladar i dok nije pošao u osvajačke ratove. Istorijska situacija podučila je Aristotela da je
nemoguće vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od želje za osvajanjima.
Sam Aristotel bio je pristalica polisne samouprave i protivnik stvaranja velikih državnih
teritorija pod vlašću jednog vladara. On je u tom smislu i podučavao Aleksandra, ali očito
bez rezultata. Uočivši nesklad između filozofskog učenja i potrebe praktičnih rešavanja
društvenih problema, Aristotel se vraća u Atinu i tamo osniva svoju školu pod imenom
Likej (Λύκειον). Ta peripatetička filozofska škola (περίπατοι = šetnje i vrtni tremovi gde
se održavala nastava) nadmašila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon
osnivanja Likeja je umro.

Aristotelov rad je sveobuhvatan. On nije samo originalan filozof, on je sistematičar svega

što je Grčka do njega stvorila na filozofsko-teorijskom području. On je istovremeno i
empiričar, istraživač, i njegov Likej postaje centar ne samo filozofskih proučavanja već i
egzaktnog, naučnog rada.

Celokupna duhovna delatnost po Aristotelu se deli na praktičnu, teorijsku i poetičku. U

skladu s tom podelom on deli i svoju filozofiju. U praktičnu filozofiju spadaju etika,
ekonomika i politika. U teorijsku filozofiju spadaju fizika, matematika i metafizika. Ovu
poslednju Aristotel zove još i "prva filozofija" (ἡ πρώτη φιλοσοφία), a naziv metafizika
(μετὰ τὰ φυσικά = doslovno "ono što je iza fizike") upotrebili su tek kasnije oni koji su
sređivali Aristotelove spise. U poetičku filozofiju spada tehničko i umetničko oblikovanje.
Ova poslednja oblast predstavlja Aristotelovu estetiku, u kojoj je potpuno obradio samo
učenje o pesništvu. Njegovo delo iz te oblasti zove se Poetika (Περὶ ποιητικῆς). Logičke
spise pod naslovom Organon (Ὄργανον = doslovno "Oruđe filozofiranja") Aristotel ne
ubraja u ovu podelu: naime, on smatra da logika kao nauka treba da prethodi svakoj
pravoj duhovnoj delatnosti kao vežba u mišljenju.

Premda Platonov učenik, bio je odlučan ali ne uvek i dosledan kritičar njegova idealizma.
Aristotel nastoji dokazati da je Platonov svet ideja neodrživ, i da je stoga Platonova
filozofija u sebi protivrečna. Najsadržajniji su ovi momenti kritike teorije ideja: Šta, u
stvari, znače ideje za Platona? "Jer one nisu njima (tj. čulnim stvarima) uzroci niti
kretanja niti ma kakve promene". I dalje, kako je moguće "da supstancija bude odvojena
od onoga čega je ona supstancija". Jer ako nešto čini suštinu stvari, čini se nemogućim da
se to što čini njegovu suštinu izdvoji iz tih stvari.

Aristotel, nasuprot Platonu, nastoji dokazati da je prva i prava supstancija ili istinsko
bivstvo (οὐσία) – pojedinačna stvar. U toj pojedinačnoj stvari realizovana je bit, suština,
pomoću materije. Ono opšte, suštinsko, po Platonu idejno, postaje pomoću materije
konkretna, realna, pojedinačna stvar. Tako materija dobija svoje određenje upravo preko
tog opšteg, suštinskog. To opšte u stvarima Aristotel naziva formom (τὸ εἶδος). Forma i
materija (ἡ ὕλη) su dva osnovna principa svake pojedinačne stvari. U oblikovanju stvari
ta dva principa nemaju jednaku ulogu. Materija predstavlja pasivni princip, mogućnost,
potenciju (δύναμις). Forma je aktivni princip i uzrok (τὸ ὅθεν ἡ κίνησις) oblikovanja
materije u konkretnu pojedinačnu stvar, tj. aktualizacije (ἐντελέχεια) potencije.
Uzimajući pojedinačnu stvar kao prvu i pravu supstanciju, Aristotel smatra da se
proučavanje stvarnosti i njenih zakona ne može započeti od ideja, odnosno pojmova, već
baš od same pojedinačne stvari. Tim stavom Aristotel u istoriji otvara put ka egzaktno-
empirijskom istraživanju.

Već sam naziv "prva supstancija" (πρώτη οὐσία) ukazuje na to da se Aristotel nije
zadržao samo na njenom značenju i da nije završio svoja filozofska razmatranja
podvlačenjem pojedinačne stvari kao prve supstancije. On je suviše u sebi apsorbovao
čitavu antičku filozofiju da bi bio slobodan od njenog idealističkog uticaja, a
dvadesetogodišnje studije kod Platona uslovile su da nije mogao do kraja kritički
prevladati idealizam svoga učitelja. Aristotel je logičar i priznaje hijerarhiju logičkih
pojmova. Tu hijerarhiju pojmova on uključuje u svoju ontologiju. Naime, dok je
pojedinačna stvar prva supstancija, njen rodni pojam ili vrsta biće, po Aristotelu, druga
supstancija (δευτέρα οὐσία). Odnos između višeg rodnog pojma i nižeg identičan je s
odnosom forme prema materiji, odnosno viši rodni pojam odnosiće se prema nižem kao
forma prema materiji. Iz toga sledi da će viši rodni pojam uvek biti aktivan princip u
odnosu na niži, koji predstavlja pasivan princip. Sledeći tako hijerarhiju pojmova
nailazimo na najviši pojam u toj hijerarhiji – na pojam iznad kojeg više nema višeg
rodnog pojma. To je najviši aktivni princip. Budući da iznad njega nema više ničeg u
odnosu na šta bi on mogao biti pasivan, on predstavlja čistu aktivnost, čistu formu, koja
je sama po sebi nepokretna jer nema šta da je pokreće. Ali kao takva, čista forma je prvi
pokretač, prva aktivnost u odnosu na niže pojmove. To je Aristotelov bog, ono što on
naziva "prva podležeća tvar u svakom pojedinačnom" (ἡ πρώτη ἑκάστῳ ὑποκειμένη
ὕλη). On nije shvaćen kao sveobuhvatna snaga sveta koja se nalazi svuda i u svemu. On
je čista aktivnost, čista forma, nepokretna, i kao prvi princip aktivnosti shvaćena kao
pojedinačna pojava, a ne kao bitak sveta koji sve prožima.

Kao što je isticanjem konkretne stvari kao prve supstancije Aristotel utro put empirijskom
istraživanju, tako je ovim svojim "bogom" dugom antičkom idealizmu otvorio mogućnost
logičkog objašnjenja postojanja boga. Tako je u istoriji filozofije začet teizam, iako sam
Aristotel nije bio teista.

Aristotelovo popuštanje idealizmu lakše se razume ako se zna da materija u njegovoj

ontologiji ne igra samo pasivnu mogućnost u odnosu na aktivnu formu. Kao i Platon,
Aristotel određuje materiji negativne osobine, ali ne u smislu zlog principa, tj. izvora
svega lošega u prirodi i u čoveku. Materija je za Aristotela ograničavajući princip baš
time što je pasivna, ona je ono što se opire formi, ona je sputavajući princip u kretanju.
Aristotel se poslužio primerom vajara: on nastoji u kamenu ostvariti neku određenu
formu koju kao zamisao ima u svojoj glavi, i ona predstavlja princip delatnosti, kretanja.
Međutim, u nastojanju da realizuje tu formu, nailazi na otpor u kamenu te svoju delatnost
mora delimično podrediti tom otporu kamena-materije.

Kao što Aristotel nije mogao prevladati dualizam materijalnog i idejnog sveta u svojoj
ontologiji, tako to nije mogao ni u teoriji saznanja. Za njega je čulo polazna tačka sve
spoznaje. Osećanje kao sposobnost pripada duši. Aristotel smatra da sva živa bića imaju
dušu, ali s različitim stupnjevima sposobnosti. Sposobnosti duše jesu: hranjenje, požuda,
opažanje, kretanje u mestu i mišljenje. Biljkama, na primer, pripada samo sposobnost
hranjenja. Drugim pak živim bićima pripada i požuda i hranjenje, trećima još i opažanje.
I tako redom: svaka viša vrsta živih bića poseduje i niže duševne sposobnosti, dok niža
bića ne poseduju više duševne sposobnosti. Ljudska duša, koja poseduje i mišljenje kao
najviši duševni kvalitet, poseduje i sve ostale vrste duševnih sposobnosti. Polazne osnove
spoznaje su sposobnost percipiranja i sećanja, koje poseduju već i neke životinje. Čovek
pomoću mišljenja, a na osnovu opažanja i sećanja, stiče iskustvo na osnovu kojega stvara
umeća. Umeću već pripada znanje i razumevanje onoga što se iskustvom steklo. Ljudi s
velikim iskustvom i s umećem deluju u svakodnevnom životu, dok je nauka, kao
nezainteresovana za trenutne potrebe, nastala tamo gde je bilo dokolice. Sve dovde
Aristotel je kritičar idealističke gnoseologije isto tako kao što je bio kritičar idealističke
ontologije u kritici Platonovih ideja. Tek u svojim razmatranjima o umu, o sposobnosti
mišljenja da samo sebe misli, Aristotel čini ustupak idealizmu. Naime, da bi um delovao,
on mora biti slobodan od čulnog sveta i potpuno odvojen od njega. Tek takav on može
imati mišljenje kao svoj predmet. "Sposobnost opažanja nije, naime, moguća bez tela, a
um je od tela odvojen", kaže Aristotel.

U poređenju s Platonovim zanosom kad zastupa svoje pravedno uređenje države,

Aristotel se i na području političke filozofije pojavljuje kao trezveniji i više sklon analizi
podataka nego ideji dobra ili pravednosti. On ne zastupa neki posebno određeni tip
društva ili države, već više naglašava problem upravljanja državom. Ako sposobni i dobri
ljudi rukovode državom, ona i kao aristokratska može biti dobra, ali ako njome rukovode
loši i nesposobni ljudi, tada ni demokratski oblik vladavine ne predstavlja rešenje.
U etici je Aristotel pristalica tzv. zlatne sredine, što znači da se dobrim obrazovanjem
mora kod ljudi postići snažna volja da u svojoj društvenoj delatnosti izbegavaju krajnosti.
Tako, na primer, i u upravljanju državom treba vlast dati ljudima koji nisu ni suviše
imućni, jer imućni su previše obesni za vlast, skloni razvratu i nebrizi za državu, a niti
suviše siromašni, jer su oni brutalni i skloni osvetama.

Aristotel je poslednja snažna i originalna ličnost antičke filozofske misli. Kao

sistematizator antičke misle, on budućnosti otvara dva puta: empirijski, na koji će se
kasnije osloniti naučna misao, i teistički, kojim će se kasnija srednjovekovna skolastika
koristiti u svrhu filozofske interpretacije hrišćanske religije. Međutim, za ovu poslednju
Aristotel nije do kraja odgovoran, jer je trebalo u velikoj meri menjati strukturu njegove
filozofske misli da bi se njegovo učenje moglo prilagoditi hrišćanskoj teologiji.

[uredi - уреди] Helenističko-rimski period

Za period helenizma je karakteristično širenje grčke antičke kulture na celo područje
makedonskog osvajanja. Kasnije, u vreme rimskih osvajanja, grčka se kultura rasprostire
na celo područje rimske države. Činjenica da građanin malog grčkog polisa postaje
građanin velike države odražava se na celokupnu kulturu, pa i na filozofiju, kao
ovladavanje kosmopolitskog duha. To uslovljava ponovno isticanje antropoloških
problema u prvi plan, ali ovaj put s očiglednom nezainteresovanošću za opštu političku
problematiku, a s naročitom željom da se u tom velikom svetu, u koji se antički Grk
utopio, nađe neko mirno i sigurno mesto za pojedinca. U učenjima dominira problem
ideala mudraca. Raspravlja se o tome kakav treba da bude čovek da bi se održao miran i
dostojanstven u toj buri rasula jednog i stvaranja novog društva. Filozofija toga vremena
traži oslonac u filozofskim školama prošlosti i nije sasvim originalna po svom karakteru.

Filozofske škole helenističkog perioda oslanjaju se na Sokratove škole i na Platonovu

Akademiju. Sokratovske škole – kinička (čiji je osnivač bio Antisten, Ἀντισθένης, oko
445–oko 335) i kirenska (koju je osnovao Aristip, Ἀρίστιππος, rođen oko 435) – održale
su se kroz čitav period od Sokrata do helenističkog doba u dosta originalnom obliku.
Svaka je škola tumačila Sokrata na svoj način, i on je postao osnova filozofiranja nekih
filozofa u helenizmu. Tako su Sokratovo shvatanje vrline – koje se može sažeti u tri reči:
spoznaj samoga sebe – kinici razvili u pravcu suzdržavanja od zadovoljstava te nisu
pridavali značenje telesnim potrebama. Kirenaici su razvili to učenje u sasvim suprotnom
pravcu, naglašavajući radost i zadovoljstvo kao životni cilj.

Na kiničku školu nadovezuje se u helenizmu stoičko učenje, dok se na kirensku školu

nadovezuje epikureizam. Platonova Akademija postala je nakon Platonove smrti izvor
određenog skeptičkog smera (tzv. akademska skepsa). Svi ti pravci bili su sadržajniji i
snažniji po kasnijem efektu učenja nego što su bili u periodu kada su začeti, jer su kasnije
društvene okolnosti pogodovale tim učenjima.

[uredi - уреди] Stoici

Osnivač škole u Stoi (Στοὰ ποικίλη – "šareni trem", po čemu je ceo filozofski pravac
dobio ime) bio je Zenon (Ζένων, 331–264. st. e.) iz Kitija na Kipru, po svom poreklu
delom Feničanin. On na specifičan način ističe značenje povratka prirodi i sustezanja od
društvene aktivnosti. Ne povratak prirodi zbog uživanja, nego zbog izučavanja prirode,
zbog spoznaje njenih zakona, jer priroda je savršenstvo. Prirodom vlada logos (λόγος), i
jedino ako spozna taj logos i živi u skladu s njime, čovek može naći željeni mir. Spoznaja
prirode i njenih zakona jedini je način da se ovlada strastima. Spoznaja prirodnih zakona
oslobađa ljude i religije, koja ljude uznemirava unoseći u njih strah od nepoznatog. I
moralni život postiže se proučavanjem prirode. Fizika je stoga osnovna nauka.
Usmerenost čoveka na to da istražuje prirodnu nužnost, međutim, zahteva od njega
hrabrost, razboritost i umerenost, što stoici ističu kao osnovne vrline. Spoznaja i
poštovanje prirodne nužnosti uslov je slobode kako je shvataju stoici.

Celokupna filozofska misao stoika je materijalističko-monistička. S time je u skladu i

njihova teorija saznanja: ono što spoznajemo je materijalni svet, jer van njega ništa drugo
i ne postoji. Spoznaja počinje od čula i predstava, na osnovu kojih se stvaraju pojmovi.
Postavljajući i problem kriterija istine, stoici smatraju da je tačan onaj sud, odnosno
pojam o stvarnosti, koji se zasniva na potpuno jasnoj predstavi, na predstavi čija nam
jasnoća govori o tome da je potpuno adekvatna predmetu koji se spoznaje. Takva se
predstava zove – kataleptička predstava. Razum sam odlučuje koja je predstava toliko
jasna da se na njoj mogu zasnovati istiniti pojmovi. Za taj je pak sud odgovoran čovek
sam, jer van njega nema nikoga ko bi odlučivao o jasnoću predstave.

Materijalističko-monistička filozofija stoika po svom je društvenom karakteru strogo

individualistička. Ona na svoj način izoluje čoveka od njegove društvene stvarnosti, koja
mu je postala strana, i pokazuje mu put ka ostvarenju idealnog mira okrećući ga
doslednom proučavanju prirode i njenih zakona, i time priznavajući njegovu otuđenost od
njegove vlastite društvene suštine. Stoicizam je bio rado prihvaćen u Rimu: hrabrost,
postojanost i umerenost su vrline veoma cenjene u antičkom Rimu.
Epikur – koji se "prvi usudio da smrtne oči podigne ka religiji i prvi joj se suprotstavi
smelo" (Lukrecije, I, 54–55)

[uredi - уреди] Epikur

Najsnažnija ličnost grčke filozofije u helenističkom periodu bio je Epikur (Ἐπίκυρος,

341–270. st. e.). Ovaj atomist svoje učenje o prirodi zasniva gotovo potpuno na
Demokritovom učenju. Od njega preuzima tumačenje da se svet sastoji iz bezgranično
malih, nedeljivih čestica koje se kreću po nužnosti (κατ' ἀνάγκην) i, sastavljajući se, čine
pojedine stvari. Postoji samo određena razlika u tumačenju kretanja atoma: atomi se u
prostoru sudaraju i ponovo odbijaju. U tom kretanju dolazi do sudara iz nepredviđenih
unutrašnjih razloga, do prekida kretanja po nužnosti i nepredviđenog skretanja atoma. Ti
sudari uslovljavaju slučajnost u sastavljanju atoma, i upravo toj slučajnosti dugujemo
raznolikost sveta. To priznavanje objektivno postojeće slučajnosti, naglih skokova u
kretanju koji dovode do promene kvalitativnog stanja, izdiže Epikura iznad Demokrita i
čini ga gotovo značajnijim predstavnikom grčke atomistike.

U etičkom učenju jače je podvučena crta individualizma kod Epikura nego kod stoičara.
Cilj je života postizanje individualnog mira, kao uslova sreće. Čovek se u životu oseća
prijatno ili neprijatno. On nastoji izbeći neprijatnost, i to je kriterij sreće: ako uspe da
postigne stanje prijatnosti, on će biti srećan. Te su Epikurove postavke kasnije hrišćanski
teolozi, a preko njih i dobar deo ostalih mislilaca, grubo izvrnuli, predstavljajući ga u
istoriji filozofije kao filozofa telesnih zadovoljstava. Međutim, postizanje prijatnosti je
kod Epikura vezano uz razboritost i to dvoje je nemoguće odvojiti. Epikur ističe osećanje
prijatnosti utoliko što hoće da naglasi pojedinačnost ljudskog tela kao nosioca kriterija
sreće i nesreće, dobrog ili zlog. Samu državu tretira Epikur kao nužno zlo i na taj način
ne nalazi u njoj onog koji bi propisao šta je dobro a šta zlo u ljudskom društvu.

Epikur se bori protiv praznoverja koje, rađajući strah od nepoznatog, unosi neprijatnost u
ljudski život. Razboritost je čoveku potrebna da bi se oslobodio straha od smrti, koju
treba shvatiti potpuno u skladu s prirodnom nužnosti. S tim u vezi Epikur negira i učenje
o besmrtnosti duše kao obično praznoverje.

[uredi - уреди] Skeptici

Osnivač kasnijeg antičkog skepticizma je Piron (Πύρρων, oko 360–oko 270) iz Elide. I
on u skladu s duhom vremena postavlja pitanje individualnog mira. Osnovni stav
skeptika jeste: ne donositi sudove ni o čemu jedini je uslov mira. Piron smatra da u sve
treba sumnjati. Nema suda za koji bismo mogli biti uvereni da je istinit. Čulna spoznaja
je varljiva, a razumska se zasniva na aksiomima koji se ne mogu dokazati. Nema
argumenta koji ne bi dopuštao i protivargument. Piron ide tako daleko da i na poznatu
Sokratovu uzrečicu – znam da ništa ne znam – primećuje: a kako on može znati da ništa
ne zna?

Nešto blaži u svom skepticizmu je Karnead (Καρνεάδης, oko 214–oko 129. st. e.) iz
Kirene, koji je studirao u Platonovoj Akademiji. On smatra da se sudovi mogu uzimati
samo kao verovatni, ali ne kao istiniti. Ali razliku u stepenu verovatnosti ne možemo
utvrditi. Takav stav prema sudovima dovodi do osećanja indiferentnosti, a to je uslov
mira i neuzbuđivanja. Od kasnijih skeptika izdvaja se Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200.
nove ere), lekar iz Aleksandrije, koji je zabeležio Pironovo učenje (sam Piron izlagao ga
je samo usmeno).

Spomenuti pravci – stoicizam i epikureizam – predstavljaju u doba krize antičke polisne

kulture izvesna pozitivna stremljenja ka tome da se čovek snađe u opštoj društvenoj
izgubljenosti. Ne pokušavajući dublje prodreti u bit društvenosti čoveka, oni ga, doduše,
izoluju od zajednice u smislu odgovornosti za nju, ali ga ipak usmeravaju ka proučavanju
prirode, što čoveku može doneti željeni mir. Od ovih se pravaca razlikuje skepticizam
svojom sumnjom u sva racionalna dokazivanja, svojom teorijskom indiferentnošću, koja
u stvari znači i praktičnu, etičku indiferentnost kao jedini uslov mira. Uz izvestan
pozitivan doprinos filozofiji, koji skepsa uvek u sebi sadrži, a to je dovođenje u pitanje
apsolutne važnosti pojedinih istina i time rušenje dogmatizma kao opasnosti za dalji
razvoj misli uopšte, skepticizam se suzdržava od donošenja sudova, smatrajući da je to
uslov ljudskog mira.

[uredi - уреди] Neoplatonizam

Plotin, prvi neoplatoničar

Osim spomenuta tri pravca razvija se u to doba i jedan drugi, čiji je cilj takođe da
doprinese rešavanju sukoba u koje je ušao čovek tog razdoblja. Kao izvorna osnova te
filozofske misli poslužio je Platon, pa je taj pravac u istoriji filozofije nazvan
neoplatonizam. Glavnim se predstavnikom i pravim osnivačem tog pravca smatra Plotin
(Πλωτῖνος, 204–270. nove ere) iz Egipta. Učio je filozofiju u Aleksandriji, zatim obišao
neke filozofske škole na Istoku i završio kao učitelj u Rimu. Taj pravac ujedno
predstavlja i opoziciju prema hrišćanstvu, koje je tada već okupilo široke mase u
porobljenim zemljama Rimskog carstva. Filozofija nastoji da zadrži svoj predmet i da
boga ostavi religiji, verovanju, dok je hrišćanstvo, u nastojanju da pridobije i obrazovani
svet, a ne samo neuku masu, nastojalo da racionalnim obrazloženjem svoje vere podvrgne
filozofiju i svako racionalno saznanje hrišćanskoj veri. Taj sukob predstavlja dobrim
delom i istoriju hrišćanske misli u srednjem veku. Problem je začet već ovde, na granici
dve istorijske epohe.

Po Plotinu, pravi i jedini istiniti svet jeste svet ideja. To je bitak. Materija koja nam se
pokazuje kroz pojavnost jeste nebitak. Postoji vrhovno Jedno, koje predstavlja opšti
objedinjavajući princip svega. To Jedno ne može se uporediti s hrišćanskim bogom jer je
po svom značenju iznad njega. Pojam boga pokušava se shvatiti, Jedno je neshvatljivo,
nespoznatljivo u racionalnom smislu. Jedno je u sebi preobilno, ono zbog toga mora da
isijava iz sebe. Taj proces isijavanja zove se emanacija (περίλαμψις ili ἔλλαμψις) i
predstavlja glavni pojam neoplatonske filozofije. Emanacijom nastaje sav svet.
Emanacija se vrši u stupnjevima: najpre se isijavaju um i ideje, dok je poslednji stupanj
materija, koja svoju istinu već ima u nebitku, tj. njena su određenja negativna. Jedno
objedinjuje sve i sve je celina. Racionalnim putem ne može se postići istovetnost s
Jednim, drugim rečima, ne može se spoznati. To je moguće samo putem ekstaze:
gubljenjem svesti, u stanju uzbuđenosti duše, postiže se jedinstvo s Jednim. U tome leži i
etički smisao neoplatonizma: postizanje željenog mira moguće je samo u ekstazi. I ovde
je očigledna opozicija prema hrišćanstvu: postizanje mira, tj. za čoveka stanja
savršenstva, pripada ovom svetu i rezultat je aktivnog nastojanja čoveka, a ne pripada
onostranosti i zagrobnom životu.

[uredi - уреди] Rimska filozofija

U Wikimedijinu spremniku se nalazi još materijala vezanih uz:

Antička filozofija

Rimska filozofija, kao uostalom i umetnost i književnost, razvijala se po uglednu na

grčku. Rimljani su od filozofije tražili moralnu pouku, uputstvo za postizanje sreće i
teorijsku pripremu za javni život. To su im pružale filozofske škole helenističke epohe,
koje su se stoga brzo proširile na tlu rimske države. Teorijske filozofske discipline, kakve
su ontologija ili gnoseologija, Rimljani nisu unapredili. Njihova filozofija imala je strogo
praktično, odnosno etičko obeležje, i to još u većoj meri nego grčka filozofija
helenističkog perioda.

Najznačajniji pristalica Epikurova učenja u Rimu bio je Tit Lukrecije Kar (Titus
Lucretius Carus, 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski spev O prirodi stvari (De rerum
natura) predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i poezije. U njemu je
Lukrecije Demokritovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom
poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv religije: bogovi
ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem
atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog
straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.

Ciceron, najznamenitiji rimski filozof i tvorac latinske filozofske terminologije

Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero, 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije
rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao
advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u Rimskoj republici. I pored obimne
javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom
tematikom. Ciceron je bio sjajan govornik i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac.
Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih
prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je
izgradio filozofsku terminologiju na latinskom jeziku, koja će biti u upotrebi do duboko u
novi vek. Kao eklektičar Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.

Najveću popularnost u rimskom društvu postiglo je stoičko učenje. Svojim zahtevima za

povlačenjem u sebe i moralnim samousavršavanjem stoicizam je velikom broju ljudi
pružao oslonac u životnoj borbi i utehu za pretrpljene poraze. Osnovna načela stoičke
etike odgovarala su i višim i nižim slojevima rimskog društva: prvima su davala čvrstinu
da podnose sve uspehe i neuspehe u borbi za prevlast, a drugima moralnu snagu da
podnose svoje nevolje s verom u neizbežnost sudbinskog proviđenja. Samo se tako može
objasniti na prvi pogled paradoksalna činjenica da su stoičko učenje zastupali i robovi
(Epiktet) i carevi (Marko Aurelije).

Za rimske stoičare karakteristično je da gotovo potpuno odustaju od teorijskog

proučavanja prirode i saznanja: oni se ograničavaju samo na etičke probleme i pritom se
postepeno približavaju shvatanjima koja su bliska hrišćanskom učenju. Prvi veliki stoičar
carske epohe bio je Lucije Anej Seneka (Lucius Annaeus Seneca, 3. st. e.–65. n. e.). Kod
njega filozofija ima praktičan etički značaj: da vaspitava, organizuje život i pribavlja
spokojstvo. Svet je večna dinamička celina, potčinjena opštem kružnom toku kretanja.
Ljudska duša je besmrtna. Svim stvarima i pojavama u prirodi upravlja neizmenljiva
nužnost ili, u Senekinoj terminologiji, sudbina, odnosno božansko proviđenje. Stoga
čovek treba da živi u skladu s tom prirodnom nužnošću i božanskim proviđenjem, jer
samo tako može postići sreću. "Živeti srećno isto je što i živeti u skladu s prirodom", kaže
Seneka. Pošto je slab i ne može da menja tok događaja, čovek treba mirno ("stoički") da
podnosi sve udarce neumitne sudbine. Seneka je propovednik opšteljudske ljubavi i
milosrđa i nade u bolji život nakon smrti. Po tome će uticati na formiranje ranog
hrišćanskog učenja na Zapadu.

Na rano hrišćanstvo uticao je i drugi veliki rimski stoičar, Epiktet (Επίκτητος, 50–138. n.
e.), koji je kao rob iz rodne Trakije bio doveden u Rim. Kasnije je oslobođen, pa je
osnovao filozofsku školu, koja je bila nadaleko poznata. Epiktet nije ništa pisao, već je
svoja učenja širio samo usmeno, i to jednostavnim narodnim jezikom. Usvojio je
Senekina shvatanja, naglašavajući pritom posebno etičko-religijska obeležja. Čovek treba
da teži za duhovnom slobodom da bi i na nesreću mogao da gleda kao na sreću.
Epiktetova etika, dakle, propoveda pasivan otpor – neprotivljenje zlu.

Treći veliki rimski stoičar bio je car Marko Aurelije (Marcus Aurelius, 121–180. n. e.),
koji je napisao u obliku aforizama u 12 knjiga na grčkom jeziku delo pod naslovom
Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν), u kojem poput Epikteta iznosi misao o
pokoravanju sudbini, odricanju od sveta i okretanju ka ličnom usavršavanju.
[uredi - уреди] Hrišćanstvo

U vreme kad je hrišćanstvo već bilo priznata religija u državi, mislioci i drugi obrazovani
ljudi protivili su se pojmovnom interpretiranju hrišćanskih dogmi sa stanovišta svojih
učenja. Zato se i napor hrišćanskih teoretičara počeo orijentisati na to da pronađu način
usklađivanja filozofije i hrišćanskog učenja. U suštini, trebalo je da filozofija promeni
predmet: umesto da istražuje stvarnost kao takvu, da pronalazi istinu o njoj, trebalo je da
se orijentiše na tumačenje verskih istina – dogmi. Filozofija koja ima zadatak da tumači
dogme, međutim, prestaje da bude kritička i time gubi jednu od svojih bitnih odlika.

Aurelije Avgustin – glavni tvorac filozofije hrišćanske crkve

Hrišćanska religija uzima od starih religija učenje o zagrobnom životu, a od judejske

religije učenje o bogu kao posredniku koji ljudima donosi spas. Kod Jevreja nailazimo i
na pokušaj spajanja, sinteze judaizma i grčke filozofije. Pokušaj dolazi od Filona (Φίλων,
rođen oko 20. st. e., umro između 41. i 54. n. e.). Problem se sastojao u tome da se stvori
neka posredna veza između boga i sveta, između nepogrešivog duhovnog i materijalnog
sveta. Tu ulogu su imali posrednici, međučlanovi, pomoću kojih bi božanska svetlost
mogla postati dostupna i materijalnom svetu, odnosno koji bi čoveka iz njegove
čuvstvene stvarnosti uzdigli do božanstva. Kod Filona su ti međučlanovi shvaćeni kao
anđeli. Značajno je da te anđeoske snage imaju karakter opštih pojmova i uza sve to
imaju obeležja ličnosti. Ovo jedinstvo pojmovnog i mitskog vrlo je značajno za razvoj
kasnije srednjovekovne filozofije. Filon je, međutim, pokušao i da jednim zajedničkim
pojmom objedini sve te ideje i snage i anđele, koji igraju ulogu posrednika, s jednim njoš
opštijim pojmom – logosom. Logos je, s jedne strane, božanski um koji miruje u sebi, a s
druge strane, um koji je izašao iz boga, njegov prborođeni sin. On nije nenastao, kao bog,
a nije ni nastao kao duhovi i ljudi, on je drugi bog. Za razliku od boga, njega se može
spoznati. Preko Filona postepeno je racionalna, filozofska terminologija ulazila u
hrišćansko učenje.

Međutim, kao što je postojao otpor filozofa da kao svoj predmet prihvate verske istine,
tako je postojao i otpor hrišćanskih mislilaca da filozofiju unesu u religiju. Među njima je
poznat Tertulijan (Tertulianus, oko 160–oko 220. n. e.) iz Kartagine. On je ogorčeni
protivnik filozofije. Njegov osnovni stav glasi: "Verujem, jer je apsurdno" (Credo, quia
absurdum), čime ističe besmislenost filozofskog tumačenja religioznih dogmi.

Prvi koji su zaista preuzeli na sebe zadatak da povežu filozofiju i religiju bili su tzv.
hrišćanski oci, svi iz Aleksandrije. Razdoblje njihove delatnosti poznato je u hrišćanskoj
filozofiji kao patristika. Od tada pa nadalje hrišćanstvo je sistematski razvijalo svoju
filozofsku misao. U razvitku hrišćanske misli značajno mesto zauzima Aurelije Avgustin
(Aurelius Augustinus, 354–430. n. e.). Dobro je poznavao Platonovu filozofiju i
neoplatoničare. Od njih prima razlikovanje duhovnog i materijalnog, i to će kao svoju
filozofsku koncepciju upotrebiti kasnije u filozofskoj interpretaciji hrišćanske religije.
Karakterističan je način na koji filozofiju podređuje religiji: problem vere – to je problem
volje. Volja je iznad intelekta, sve je stvoreno božjom voljom. Platonove ideje nisu ništa
drugo do božanske misli. Otuda izvodi zaključak da je cela istorija stvorena po božjem
planu. To znači da istorija ima svoj početak i svoj kraj, i da je već unapred zamišljena u
božjem umu kao gotova celina. Zatim je bog ostvaruje svojom voljom. Takvo se
shvatanje istorije kasnije prilično učvrstilo, s manjim ili većim korekcijama, i to ne samo
kod hrišćanskih mislilaca. Sam je je Avgustin pisac jedne filozofije istorije pod naslovom
O državi Božjoj (De civitate Dei), u kojoj je obuhvaćena istorija svih do tada poznatih
naroda. Centralna pažnja posvećena je istoriji judaizma i hrišćanstva, te se kroz tu prizmu
posmatra istorija svih ostalih naroda.

S obzirom na snagu volje, bez koje nema prave vere, Avgustin smatra da čovek ne može
sam, bez ičije pomoći pripremiti svoj spas nakon smrti. Otuda on zaključuje o nužnosti
postojanja crkve kao svetovne organizacije koja ima zadatak da pripremi čovekov spas. I
čovek kao pojedinac i država kao celina treba da budu podređeni crkvi. Podređenje
čoveka i društva crkvi kod Avgustina zapravo predstavlja konsekvetno ostvarenje
teorijskog stava da je razum podređen volji.

Boetije podučava svoje učenike (inicijal sa italijanskog rukopisa Utehe filozofije iz 1385)

Boetije (Boethius, oko 480–524. n. e.), rimski senator, često se naziva poslednjim
Rimljaninom, odnosno poslednjim predstavnikom antičkog načina mišljenja. Budući da
ga je vizigotski kralj Teodorik, koji je tada vladao Rimom, osudio na smrt, katolička
crkva proglasila ga je svojim mučenikom, premda je Boetije zapravo bio sasvim
indiferentan prema hrišćanstvu. Jedino što je on smatrao vrednim bila je filozofija te je
pred smrt napisao dijalog Uteha filozofije (De consolatione philosophiae), gde zaključuje
da je filozofija jedino vredna za čoveka i njegov odnos prema životu, iako samo vreme u
kome on živi to negira. Boetije kao filozof nije naročito originalan, već stoji pod jakim
uticajem Platona i stoičara. Po njemu, u svetu postoji samo jedan princip – princip dobra.
Zlo kao takvo ne postoji, ono je samo nedostatak dobra. Svetski se poredak ne može
promeniti, jer je on utvrđen božjim planom. Ali dobro, za kojim ljudi teže, nalazi se u
ljudima samim, i oni ga ne mogu postići ako ga traže van sebe i bez razuma.

Boetijeva je zasluga pokušaj obnove filozofije u doba kada je ona crkvenim dogmama
bila potisnuta u drugi plan. I dok je Boetije 524. godine u tamnici pisao svoju Utehu
filozofije čekajući smrtnu osudu, car Justinijan je 529. godine naredio da se zatvori i
poslednja filozofska škola u Atini. Neki istoričari smatraju zato tu godinu konačnim
prekidom s antičkom kulturom i datumskim početkom srednjeg veka.
Životopis Aristotela [uredi - уреди]
Aristotel se rodio 384. godine pne. u Stagiri na poluostrvu Halkidici. Njegov otac
Nikomah bio je dvorski lekar makedonskoga kralja Aminte III. Neko vreme živeo je
Aristotel na kraljevskom dvoru u Peli, a nakon očeve smrti u Stagiri. Godine 368-367.
pne. došao je kao sedamnaestogodišnji mladić u Atinu, gde je stupio u Akademiju i ostao
Platonov učenik punih dvadeset godina, tj. do smrti Platonove. U Akademiji je stekao
temeljito poznavanje ne samo Sokratove i Platonove filozofske misli već i cele
presokratovske filozofije. Njegov dugogodišnji boravak u Akademiji bio je ispunjen vrlo
intenzivnim stvaralačkim radom. Prilično rano stekao je u Akademiji veliki ugled, pa je i
sam postao učiteljem. Prema nekim vestima može se zaključiti da se nije u svim
pitanjima slagao sa svojim učiteljem Platonom. Ipak među njima nije bilo ozbiljnijih
razmirica ako se može suditi po Aristotelovim rečima u krasnoj elegiji Eudemu, gde kaže
za Platona da je čovjek kojega zli ne smeju hvaliti, jer je svojim životom i učenjem prvi i
jedini dokazao da čovek istovremeno postaje dobar i srećan.

Nakon Platonove smrti odlazi Aristotel s prijateljem Ksenokratom u grad As u Troadi k

Hermiji koji je bio tiranin gradova Asa i Atarneja. S Hermijiom se sprijateljio već u
Akademiji, ali je to prijateljstvo još jače učvrstio oženivši se njegovom rođakom
Pitijavom. Nakon trogodišnjeg boravka kod Hermije odlazi Aristotel u Mitilenu na
Lezbosu, odakle ga je 342. pne. pozvao makedonski kralj Filip II za vaspitača i učitelja
sinu Aleksandru. U makedonskoj prestonici Peli predavao je Aleksandru političke i
filozofske nauke. Njegov učiteljski rad prekinut je kad je Aleksandar stupio na presto.
Aristotel se vraća u Stagiru, a odande se s mlađim prijateljem Teofrastom vratio u Atinu
335. pne., gde je osnovao svoju školu u Likeju, gimnaziji posvećenoj Apolonu Likeju.
Učenici su se prozvali peripatetici (Περίπατητικοί) ili po tome što je Aristotel poučavao
šetajući, ili pak po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.

Arislotelova škola stekla je brzo veliki glas i prestigla Akademiju. Dvanaestegošnji

Aristotelov učiteljski rad u Likeju vrhunac je njegova filozofskog razvitka. To je vreme
njegove pune zrelosti i samostalnosti, kada je napisao gotovo sva svoja glavna dela.

Nakon Aleksandrove smrti pojačala se u Atini borba protiv makedonske prevlasti.

Aristotelu kao prijatelju makedonske kraljevske kuće i Antipatra, Aleksandrova
namesnika, nije boravak u Atini bio više siguran. Priča se da je bio i optužen za
bezbožništvo, ali se povukao u Halkidu na Eubeji, gde je 322. pne., iste godine kad i
Demosten, umro od bolesti želuca. Ostavio je kćerku Pitijadu od prve žene Pitijade i sina
Nikomaha od druge žene Herpilide koja je bila iz Stagire.
Etika [uredi - уреди]
Za Aristotela, najveće dobro je sreća. Ona zavisi od naših umnih sposobnosti. Tvrdio je
da je najveća vrlina sredina između dvije krajnosti. Učenje o vrlini Aristotel je izložio u
svom djelu Nikomahova etika gdje je polazio od onoga u čemu se svi ljudi slažu, a to je
da je cilj ljudskog života ili blaženstvo, koje nije površni hedonizam, niti materijalno
bogatstvo ili slava, već je sreća ili blaženstvo - dobro po sebi ili samovrijednost. Aristotel
je tvrdio da je čovjek po prirodi političko biće (zoon politikon) i da svoju suštinu izražava
tek u zajednici.

Aristotel, za razliku od Platona, cijeni umjetnost a naročito grčke tragedije jer etički
djeluju na gledaoca (tvorac je termina katarza-pročišćenje putem straha i sažaljenja).

Platon

Platon – najveći predstavnik antičkog idealizma

Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih

antičkih filozofa bio je Platon (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon
je bio aristokrata; njegov ujak Kritija, takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu
vladavine tridesetorice tirana i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u
Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata
na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni
sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova
(peloponeski rat), Platon je napustio Atinu i otišao na put u Megaru. Osim Sokrata, na
Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao
matematiku i geometriju. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi
upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano
bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.

Platon je svoju filozofiju tumačio u Akademiji (Ἀκαδήμεια), svojoj školi koju je osnovao
po povratku u Atinu. U nekoliko navrata pokušao je ostvariti svoju političku filozofiju i u
praksi (kod kralja Dionizija Starijeg u Sirakuzi na Siciliji), ali mu to nije pošlo za rukom.
Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon
vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i
njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina
savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim
i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug,
trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono
pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na
to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo
ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji.

Iz stava da je svet ideja (ἰδέα ili εἶδος) jedini savršen i istinit svet, Platon zaključuje i da
je on jedini stvarni svet, jedina prava realnost. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo
je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. Osim ta dva sveta, savršenog idejnog i
nesavršenog materijalnog, postoji i i svet senki (npr. odrazi u vodi), koji je još
nesavršeniji. To je svet o kome možemo samo nagađati. Nesavršena, čulna spoznaja
materijalnog sveta (verovanje – πίστις) i nagađanje (εἰκασία) zajedno čine područje
mnenja (δόξα). Po vrednosti spoznaje iza mnenja dolazi razumska (matematska) spoznaja
(διάνοια), a tek iza nje prava, umna spoznaja sveta ideja (νόησις). Razumska i umna
spoznaja zajedno čine područje znanja (ἐπιστήμη).

U skladu s teorijom saznanja Platon i psihološki objašnjava strukturu ljudske duše i

obrazlaže mogućnost spoznavanja uopšte. Ljudska duša nije sastavni deo ljudskog tela,
već ona po rođenju ulazi u telo, dok je prethodno boravila u carstvu ideja. Budući da biva
zarobljena telom, ona zaboravlja sve što je videla u carstvu ideja. Saznajni proces znači,
prema tome, proces sećanja duše na svoj boravak u carstvu ideja. Postupak u
spoznavanju je dijalektički i svodi se na pronalaženje smisla pojma o kome se govori, na
način kako je to činio Sokrat. Sukobi protivrečnih stavova oko pronalaženja smisla pojma
izazivaju u duši sećanje na njen boravak u carstvu ideja. Ljudska se duša sastoji iz tri
funkcionalna dela: čulnog, razumskog i umnog. Tek umnim delom moguće je otkriti
pravi sadržaj ideja. Razumski se deo, doduše, bavi pojmovnom spoznajom, ali još uvek u
vezi sa stvarima (matematika), dok čulni deo duše ne doseže do neke spoznaje uopšte,
već se zadržava u sferi subjektivnog mnenja.
Platon je svoje učenje izložio u mnogobrojnim dijalozima, ali glavno delo zove se
Država (Πολιτεία), koje je pisao u vreme svog zrelog filozofiranja. U njemu su iznete
osnove Platonove ontologije, gnoseologije i psihologije, sve kao teorijska osnova njegova
učenja o državnom uređenju. Platon nastoji da teorijski zasnuje pravednu državu, a to bi
bila ona država u kojoj bi svako imao određeno mesto rada. Ta podela rada, plema
Platonu, zasniva se na njegovoj ontologiji i psihologiji. Pravedna država može biti jedino
ona koja na neki način realizuje ideju pravednosti, dakle, dobro uređena država mora biti
što bliža idejnom carstvu. Iz toga jasno sledi da takvom državom moraju upravljati oni
koji su sposobni da steknu znanje o idejama. Nadalje, sledi da dobro uređenom državom
moraju rukovoditi filozofi, jer su samo oni sposobni da steknu znanje o svetu ideja te da
prema tome i znaju šta je pravedno a šta nije. Filozofima mogu postati samo oni koji
poseduju umni deo duše u toj meri osposobljen da održava u harmoniji druga dva dela
duše, čulni i razumski, i da njima gospodari. Oni kojima je razvijeniji razumski deo duše,
koji prema tome nisu sposobni za filozofsku spoznaju, ali su razumni i hrabri, treba da
budu čuvari države. Treći deo stanovnika, kojima u duši prevladavaju strasti, bavio bi se
poljoprovredom i zanatima i na njima je da zasnivaju porodice i rađaju decu. Svi ti staleži
ne mešaju se između sebe, i cela bi država bila upropaštena kad bi se jedan stalež počeo
baviti poslovima drugog staleža.

Sve to odgovara i Platonovoj idealističkoj teoriji spoznaje, po kojoj za postizanje znanja o

idejama nije neophodan podsticaj čulne spoznaje. Jedna vrsta spoznaje s drugom nema
veze. Jedino razumska spoznaja, koja se već bavi pojmovima, nužno mora prethoditi
filozofskoj, tj. umnoj. Pripreme filozofa za upravljanje državom traju dugo, i nemoguće
je da neko pre nego navrši 50 godina života stekne pravo upravljanja državom.

Platon je prvi u istoriji filozofije sistematski obradio idealističko shvatanje sveta. Budući
da bitkom smatra svet ideja, koji postoji nezavisno od subjekta, od svesti, to se njegov
idealizam naziva objektivnim idealizmom. To shvatanje zasnovano je kod Platona na
pretpostavci da objektivno, izvan naše svesti, postoji carstvo ideja, dok je materijalni svet
samo njegova gruba kopija. Na toj pretpostavci on sistematski izgrađuje svoju ontologiju,
gnoseologiju i političku filozofiju. Platon nije mogao izbeći protivrečnosti u svom
filozofskom sistemu. Postavlja se, naime, problem: ako je realnost samo gruba kopija
sveta ideja, ali ipak kopija, odakle se u toj realnosti nailazi na zlo, prljavštinu i slične
negativne pojave? Postoje li ideje s negativnim sadržajem? Ako postoje, onda carstvo
ideja nije savršeno u smislu dominantne ideje Dobra. O tom problemu raspravlja Platon u
svom dijalogu Parmenid, ali ne nalazi zadovoljavajući odgovor.

U svojoj političkoj teoriji Platon podržava neku vrstu intelektualne aristokratije. Neki ga
smatraju zagovornikom autoritarne države, s obzirom na to kako raspodeljuje rad u
državi, na ulogu žene, na obrazovanje dece (o čemu treba da se brine država, jer deca u
prvom redu pripadaju zajednici, a ne porodici), s obzirom na to da u pitanju vlasti građani
nisu jednaki itd. Međutim, celokupna njegova teorija zasnovana je na otporu vlasti
atinskog demosa i pretpostavlja vlast intelektualne, a ne imovinske aristokratije. Kao
teorijska osnova služi mu i ovde Sokratovo učenje određenja pojma po njegovom smislu.
Platon nije ostao do kraja dosledan svojim filozofskim koncepcijama. Potkraj života
skrenuo je u izvesni misticizam, posvetivši se u najvećoj meri proučavanju Pitagore i
astrologije, što ga je u jednom trenutku dovelo do toga da ideje izjednači s brojevima.
Platonova je Akademija negovala proučavanje brojevnih odnosa i njihovo značenje u
proučavanju prirode. Time je Akademija napustila negovanje filozofskih koncepcija
svoga osnivača, što je delom i razlog da u grčkoj filozofiji Platonovo učenje nije imalo
direktnih nastavljača.

Heraklit
Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije

Idi na: navigacija, traži

Heraklit

Heraklit iz Efesa (oko 535-475. p.n.e. grčki Ηρακλειτος), poznat kao Mutni ili Plačni,
bio je jedan od pred-Sokratovskih grčkih filozofa. On se nije slagao sa Talesom,
Anaksimenom i Anaksmandrom oko materije prapočetka i govorio je da je sve nastalo iz
vatre (simbol vječnog kretanja), nasuprot zraku, vodi i apeironu ili beskraju. Ovo je
dovelo do vjerovanja da kretanje stvarnost, a da je stabilnost iluzija. Za Heraklita sve je u
"toku", pojednostavljeno iz njegovog poznatog aforizma "Panta Rei":

Παντα ρει και ουδεν μενει

Sve teče, sve se kreće

Ideja logosa (inherentnoga principa stvarnosti) se njemu pripisuje, jer je vjerovao da je

sve postalo od i postoji po Logosu. Govorio je da se priroda voli skrivati, pa zato ljudi ne
mogu shvatiti logos.Dalje, Heraklit kaže "Ja jesam isto kao što i nisam".
Heraklitovo mišljenje da je kretanje osnova prirode je u suprotnosti sa učenjem
Parmenida, koji je govorio da je kretanje iluzija i da je sve statično. Zapaža suprotnosti u
svijetu koje su periodično u skladu, a periodično u neskladu, a upravo te suprotnosti
dovode do promjena. Za njega je sve relativno- ono što je za nekoga dobro i lijepo, za
dugoga ne mora biti.

Napisao je djelo "O prirodi" (138 fragmenata je sačuvano). Misli se da je podučavao

pomoću kratnih aforizama koju su trebali potaći slušaoca na logičko zaključivanje.
Jezgrovitost i eliptičnost njegovih aforizama priskrbili su mu nadimak Mutni.

Sokrat
Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije

Idi na: navigacija, traži

Sokrat

Sokrat (4. jun, 470-399. p.n.e.) (grčki Σωκράτης Sōkrátēs) je bio grčki (Atenski) filozof i
jedan od najbitnijih simbola zapadne filozofske tradicije. Sokrat je mišljenje iznosio u
razgovorima sa omladinom na Atenskim trgovima. Nije bio sofist- kritikuje njihov
skepticizam.

Sadržaj
[sakrij]
 1 Sokratove metode
 2 Život
 3 Etičko učenje

 4 Također pogledajte

Sokratove metode [uredi]

Njegov najveći doprinos zapadnjačkoj misli su njegovi dijalozi, koje je puno koristio u
istraživanju moralnih koncepta i prvi put su opisani u Platonovim dijalozima. Radi toga,
Sokrat se smatra ocem i osnivačem etike ili moralne filozofije, i filozofije uopće.
Aristotel je Sokrata proglasio pronalazačem metode definicije i indukcije, koje je on
vidio kao esencijalne u naučnim metodama. Međutim, čudno, Aristotel je tvrdio da ova
metoda nije pogodna za etiku.

Metod vođenja dijaloga ima dvije faze:

1. Ironija- dovodi sagovornika do saznanja da ništa ne zna o onome što ga učitelj

pita. Poznata rečenica, "Znam da ništa ne znam". (To je ironija).

1. Majeutika- u drugom dijelu razgovora Sokrat postepeno dovodi sagovornika do

saznanja- "porađanja istine" (majeutika- babička vještina).

Sokrat je tvrdio da je svjesnost ne znanja prvi stepen sticanja znanja. Sokratova metoda je
negativna metoda hipotetičke eliminacije, u tome što su bolje hipoteze one kada polahko
otkrivamo i eliminišemo one koje vode u kontradikciju. Sokratova metoda je potraga sa
skrivenim hipotezama, pretpostavkama, aksiomima, koji podsvjesno oblikuju nečije
mišljenje, a onda ih temeljito proučiti, da bi se odredila njihova dosljednost sa drugim
vjerovanjima. Na osnovu puno pitanja, kao test logike i znanja, pomaže se osobi ili grupi
da otkriju svoja mišljenja o nekoj temi, proučavajući definicije ili logoi (jednina logos),
pokušavajući da nađe zajedničko u mnogo pojedinačnih mišljenja.

Vješt učitelj može podstaći učenika, pomoću ove metode, da misli za sebe. Ovo je jedina
klasična metoda učenja za koju se zna da može stvoriti autonomnog mislioca. Ima
nekoliko važnih principa ovog učenja:

 Učitelj i učenik se moraju složiti oko teme za raspravu

 Učenik se mora složiti da će pokušati odgovoriti na pitanja koja mu učitelj
postavlja
 Učitelj i učenik moraju prihvatiti svako tačno-promišljeni odgovor. To znači da
proces mišljenja mora biti važniji od činjenica.
 Učiteljeva pitanja moraju pokazati greške u učenikovom mišljenju ili vjerovanju.
To znači da učitelj mora misliti brže i tačnije od učenika, i otkriti greške u
učenikovom mišljenju, a onda smisliti pitanje koje učenik ne može odgovoriti
osim pomoću tačnog procesa mišljenja. Da bi ovo izveo učitelj mora biti veoma
brz u uočavanju klasičnih grešaka u razmišljanju.
 Ako učitelj napravi grešku u logici ili činjenicama, prihvatljivo je da ga učenik
ispravi.

Pošto diskusija nije dijalog, nije dobar način da se sprovede Sokratova metoda. Međutim,
pomaže, čak i poželjno, ako je učitelj u mogučnosti da započne diskusiju sa grupom
studenata. Ovo nije uvijek moguće kada učitelj treba da procijeni učenike, ali je poželjno
pedagoški, jer ohrabruje učenike da razmišljaju umjesto da samo odgovaraju autoritetu.
Malo labavije, može se bilo koji proces temeljitog ispitivanja u dijalogu nazvati
Sokratovom metodom.

Sokrat je koristio ovu metodu u istraživanju bitnih moralnih koncepta svog vremena kao
što su vrline poštovanje, mudrost, umjerenost, hrabrost i pravda. Takva ispitivanja su
osporavala moralna uvjerenja sagovornika, pokazivajući neadekvatnost i nekonsistnost u
njihovim vjerovanjima, i često se završavalo zbunjenošću ili aporiji. U takvim
situacijama i Sokrat je priznavao svoje ne znanje, ali su drugi tvrdili da imaju znanje.
Sokrat je vjerovao da ga njegovo priznavanje ne znanja čini mudrijim od onih koji, iako
neznalice, su tvrdili da imaju znanje. Iako, na prvi pogled izgleda paradoksalno (ili
ironično), to je Sokratu dalo šansu da ispravi svoje greške tamo gdje su drugi mislili da su
u pravu.

Život [uredi]

Sokratova smrt Jacques-Louis David (1787)

Sokrat nije ostavio pisana djela; upućivanje na izvršenje vojne obaveze se može pronaći u
Historiji peloponeskog rata. Bio je izložen zlobnoj satiri u Aristofanovoj komediji
Oblaci koja je prikazana kada je Sokrat bio u četrdesetim godinama. Prikazivan je i u
drugim dramama, gdje je bio kritikovan radi "moralnih opasnosti za savremeno mišljenje
i literaturu". Glavni historijski izvori o Sokratu su u pisanim djelima njegovih učenika,
Ksenofona i Platona. Drugi važan izvor su Aristotelova pisanja o njemu.

Skulpture i biste prikazuju Sokrata kao ružnog čovjeka. Ovi portreti su nastali većinom
prema Platonovim opisima, a ne prema direktnom posmatranju.

Sokratov otac je bio Sofroniskus, kipar, a njegova majka Fenarete, babica. Bio je oženjen
za Ksantife, koja mu je rodila tri sina. Prema kulturnim standardima vremena, ona je bila
svadljiva žena. Sokrat je jednom prilikom rekao da bi on, nakon što je naučio živjeti sa
svojom suprugom, mogao izdržati bilo koje ljudsko biće, isto kao što je dreseru konja
lakše dresirati nekog drugog konja nakon što je bio sa divljim. Sokrat je volio ići u
Simpozij, gdje je razgovarao i pio. On je bio legendarni pijanica, ostajao je trijezan čak i
kada bi svi oko njega bili pijani do besvijesti. Doživio je i vojnu akciju boreći se u tri
bitke. Znamo iz Platonovog Simpozija da je Sokrat bio odlikovan za hrabrost. Jednom
prilikom je spasio život političaru Alkibidu. Tada je pokazao i svoju srčanost hodajući
zimi bez cipela i kaputa.
Sokrat je živio na prijelazu sa vrhunca Atenske imperije do njenog pada nakon poraza
protiv Sparte i njenih saveznika u Peloponeskom ratu. U tom vremenu kada se Atina
oporavljala od ponižavajućeg poraza, Atenski javni sud je izabrao tri vodeće javne
ličnosti da sude Sokratu za navodno nepoštovanje državnih bogova i za to što je iskvario
Atensku omladinu. Proglasili su ga krivim, i osudili da ispije otrov.

Etičko učenje [uredi]

Etičko učenje je, kao što je navedeno, centralni problem sokratove filozofije. Sokrat je
tvrdio da čovjeka ne određuje samo opažaj, nego prije svega um, osjećaj dužnosti, moral i
savjest.

Za Sokrata je najviša vrlina znanje. Zbog toga Sokrat daje veliki značaj odgajanju
omladine. Pored znanja važne vrline su: umjerenost, samosavladavanje, usavršavanje,
poštovanje zakona i drugo.