Tatjana Velimirovi

UDK 316.7:316.257
Originalni nauni rad
DOI: 10.2298/FID0801305V

KULTURA I/ILI OBMANA

(Dijalektika prosvetiteljstva)1
Apstrakt: Ovaj tekst se bavi Adornovom dijalektikom kritikom kulture, unutar koje pokuava uiniti jasnijim odnos izmeu nekadanje visoke graanske kulture, s jedne, i savremenih oblika masovne kulture, s druge strane. Adornovo razumevanje kulture omoguuje nam da mnoge specifine drutvene forme sagledamo u
njihovom dijalektikom odnosu i meusobnoj uslovljenosti. Sam tekst, pre svega,
razmatra promene koje je savremeno industrijsko drutvo donelo s obzirom na kritiki potencijal kulture, naime nain na koji ono uspeva da pretvori, nekada beskorisno-provokativnu kulturu u korisnu-impotentnu kulturu. Ovde se analizira uticaj koji
industrijska proizvodnja visoke i masovne kulture ima na svest individua odnosno
na svest masa kao i nain na koji individue bivaju obmanjivane za ono to se govori
da im kultura prua. Tvrdi se da trijumf proizvodnje unutar kulturne industrije vara
ljude za ponudu koju toboe prua, te da je stoga danas unutar kulture postalo gotovo
nemogue sprovoditi individuaciju, a samim tim i zauzeti odreenu kritiku distancu
spram vladajuih oblika materijlne i duhovne proizvodnje.
Kljune rei: Kultura, kulturna industrija, proizvodnja, individua, masa, Novo.

Kultura i dijalektika korisnosti

U periodu ustolienja kulture kao autonomne, duhovne proizvodnje, sa posebnim carstvom vrednosti, nezavisnim od uspostavljenih vrednosti postojeeg drutva, kultura je, kae Adorno, provokativno proglaavana beskorisnom.3 Ona je nastojala da uspostavi
samo njoj svojstveno carstvo svrha, koje se sutinski suprotstavljalo
svrhama drutvene proizvodnje ivota. Opiranje uspostavljenoj
1

Izlaganje odrano 01. XI 2006. u Institutu za filozofiju i drutvenu teoriju.

Citat iz filma Leopard L .Viskontija (prema romanu Giuseppe Tomasi di
Lampedusa-e).
3
Vidi T. W. Adorno, Culture and administration, u: Telos 37/1978, str. 98.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Neto mora da se menja da bi sve ostalo nepromenjeno2

305

TATJANA VELIMIROVI

racionalnosti svrha uinilo je kulturu nekorisnom u onom drutvenom sistemu proizvodnje koji je nastojao da sve podvede pod svoje
osnovno naelo, naime, naelo korisnosti.
Novovekovnim proglaavanjem nauke za mo, posvetiteljsko
naelo korisnosti, ustoliilo se kao vrhovno naelo itavog graanskog doba. Ovladavanje prirodom bez ikakve iluzije o njenom biu
po sebi postaje osnovni zahtev inherentan znanju koje je postalo mo.
Ovakvo znanje je, od trenutka njegovog identifikovanja sa moi nad
prirodom u celini, osloboeno bilo kakvog kritikog samopromiljanja, dok je njegova svrhovitost postala deo subjektivne proizvoljnosti. Vrhovni ideal znanja prestaje biti samosvrhovito znanje, znanje
koje je poradi sebe samog, ve je sada to znanje ono koje je u slubi
moi nad, nekada zastraujuom, prirodom, naime, u slubi vladanja
nad prirodom. Univerzalni zahtev postavljen svim naukama jeste
zahtev njihove univerzalne primenljivosti. Primenljivost i korisnost
znanja postaju osnov racionalnosti svih ostalih svrha.
Od znanja se sada prevashodno zahteva da koristi osnovnom
nagonu za samoodranjem. Novovekovno miljenje pretvara se u
matematiki razum, u kalkulatorsko sredstvo koje stoji u slubi samoodranja. Nagon za samoodranjem postaje, pak, vrhovni i osnovni zahtev postavljen svakom miljenju, a prema Adornu, on stoji u temelju celokupne zapadne civilizacije.4 Korisno postaje samo ono to
doprinosi ispunjenju nagona za samoodranjem. Prosvetiteljstvu je
sumnjivo sve ono ija se korisnost ne moe procenjivati, odnosno sve
ono to se ne moe proraunavati i meriti.
Ratio se pojavljuje kao mono sredstvo u proizvoenju prirode, kao instrument proizvodnje, koja sve vie pretenduje na totalnost.
On postaje deo industrijskog proizvodnog aparata, orue koje sve
ostalo podreuje optoj instrumentalizaciji, orue za spravljanje novih orua, a samoodranje predstavlja cilj u kojem se sva racionalnost iscrpljuje. Shodno tome, sistem racionalnih svrha jeste sistem
koji se ustanovljuje jedino u odnosu na ovaj temeljni zahtev samoodranja. Svako odnoenje prema ivotu odvojeno od racionalnih
svrha samoodranja postaje za prosvetiteljstvo sumnjivo. Prosvetiteljski duh ... osudio je sve iracionalno (DP, str. 43). Funkcionalizacija uma nainila je sam um svrhovitou bez svrhe koja upravo
4
Vidi Adorno / Horkhajmer, Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo, 1974, str.
41. (Dalje u tekstu DP, str. 41)

306

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

stoga i moe posluiti svakoj svrsi (DP, str. 96). Dominacija formalnog uma uinila ga je raspoloivim svim moguim interesima. Prosvetiteljski je duh postao organ kalkulacije i plana, a spram ciljeva
neutralan (DP, str. 96). Promena u poimanju znanja jeste promena u
poimanju samog uma, a novi koncept racionalnosti, sveo je, dakle,
um/razum na puko sredstvo u pokoravanju prirode, na moan kalkulatorski instrument vladanja.
Potlaivanjem prirode, ovladavanjem njenim stihijskim momentom, oveanstvo se postepeno i samo sve vie pokoravalo jednoj drugaijoj stihiji, novoj vrsti prirodnosti, koja se, kao nova prinuda, sve vie osamostaljivala u odnosu na njega. Cilj prosvetiteljstva
bio je uiniti oveanstvo gospodarom vlastite sudbine, nainiti
ljudsku zajednicu slobodnom i autonomnom zajednicom slobodnih
ljudi. Umesto toga ljudi su postali deo novog monog mehanizma,
naime drutvenog mehanizma, a njihovo samoodranje postalo je instrument odranja samog drutvenog sistema.
Temeljni zahtev korisnosti postavljen je znanju kako s obzirom
na pojedince tako i s obzirom na samu zajednicu, koja se uspostavlja
kao nova vrsta prirodnosti. Poznato je da pozitivna sociologija posmatra drutvo kao neto po sebi, kao entitet iji zakoni imaju karakter
prirodnosti, entitet koji, stoga, stoji u suprotnosti prema individuama.
Naime, postvarenje ove nauke jeste temeljni refleks samog drutvenog postvarenja. Drutvo zaista pokazuje karakter svoje autonomije u
odnosu na vlastite lanove. U tom smislu ono to koristi njegovom
odranju najee nije isto ono to istinski koristi individuama.
Kao to je pitanje o causa finalis izbaeno iz sfere teorijskih
razmatranja novoga veka, tako je ono sklonjeno u stranu i iz novovekovnih uenja o drutvu. Budui da duh sve sadrajne ciljeve razotkriva kao mo prirode nad duhom, kao ugroavanje vlastite samozakonitosti, duh je zbog svoje formalnosti na raspoloenju svakom
prirodnom interesu (DP, str. 95). Finalni uzroci u celini bivaju prognani u subjektivnu sferu, te se pitanje o svrsi drutva svodi na pitanja o razlozima za njegovo stvaranje, i nainima za njegovo odranje. Briga o dobrom ivotu u celini, postaje briga o preivljavanju
odnosno odranju. Boljitak ivota individua svakako predstavlja
deo ove nove nauke, ali on vie nema nikakve veze sa brigom grke
tradicije da se ostvari istinski ideal dobra, odnosno slobodna samodostatna zajednica individua.

307

Na delu je to da se ovek vie ne prilagoava prirodi ve ovladava njom putem svog rada; znanje pri tom postaje sastavni deo ovog
rada, odnosno deo drutvene proizvodnje, kao njegova nova proizvodna snaga. Zahvaljujui znanju, rast privredne proizvodnje omoguava temeljnije ovladavanje. Meutim, drutvena podela rada, kojom gospodarenje nad prirodom postaje sveobuhvatnije, sve vie
slui gospodarenju drutva nad samim njegovim lanovima. Gospodarenje oveka nad prirodom zavrava se u gospodarenju oveka nad
ovekom, koje poprima oblike tlaenja, kako pojedinca od strane kolektiva, tako i jedne klase od strane druge, vladajue klase.
ivot u celini potpuno je podreen zahtevima samoodranja,
a prisilni karakter drutva osudio je kao iracionalno i opasno sve to
ne koristi njegovom odranju, tj. sve to se opire postojeoj racionalnosti svrha. Uivanje i svi oblici hedonizma bivaju prezreni kao beskorisni za uspostavljeno carstvo svrha. Oni se toleriu jedino ako na
neki nain ostaju vezani uz diktat samoodranja i ukoliko mu koriste.
Visoka kultura graanskog drutva, koja se konstituie svojom
autonomijom, upravo, svojim odvajanjem od materijalne reprodukcije ivota, suprotsavlja se dominirajuem naelu korisnosti. Ona provocira vlastitom beskorisnou u odnosu na vladajuu proizvodnju,
budui da ne proizvodi nita to koristi drutvenom samoodranju.5
Kao ono to eli da nadie drutvom nametnuti sistem svrha,
kultura nosi u sebi kritiki potencijal spram uspostavljenog sistema.
Samim svojim postojanjem ona se uspostavlja kao protest protiv
sveoobuhvatne drutvene integracije. Kao zasebno carstvo koje se

TATJANA VELIMIROVI

308

Adornova kritika Lukaevog, (kao i Benjaminovog), poimanja kulture bila

je od najveeg znaaja za njegove vlastite ideje o kulturi. Iako mi ovde neemo ulaziti u distinkcije izmeu njihovih razliitih pojmova kulture, moemo samo naglasiti
da je Lukaevo odreenje kulture kao sfere proizvoda nezavisnih od direktnog
ivotnog samoodranja bilo jedna od polazinih taki Adornove sociologije kulture. Ipak, Adorno je odbacio ideju, prisutnu kod Lukaa, da kulturu svede naprosto na
duh, tj. na neto to apsolutno transcendira neposrednost ivota. Naime, dok je za Lukaa, autonomija kulture, njena nezavisnost prethodila kapitalistikom nainu proizvodnje, koji ju je zapravo ukinuo, za Adorna, stvar stoji dosta drugaije. On nalazi da
kapitalstiki, robni oblik proizvodnje pretvara kulturu u robu, ali za razliku od Lukaa, Adorno ne smatra da to unitava njenu prethodnu autonomiju. Naprotiv, autonomija kulture postoji upravo pod dominacijom robnih odnosa proizvodnje; ona
predstavlja protest duha protiv sveopte integracije u vladajui sistem robne proizvodnje. O ovome vidi G. Rose, The dispute over modernism, Melancholy science,
Hong Kong, 1979.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

protivi racionalnosti svrha graanskog drutva, kao svrhovitost bez

svrhe, kultura graanskog doba, zauzima mesto onoga to ne moe
potpasti pod vlast dominirajuih proizvodnih odnosa. Izolovanjem
od materijalne proizvodnje duh eli ostati slobodan od dominacije
kapitala i netaknut profitnim interesima.
U postojeem drutvenom sistemu koji pretenduje na totalnost
upravljanja korisnost korisnog je svakako nesumnjiva, ali ono beskorisno izaziva probleme. Ono prkosi uspostavljenom vladajuem sistemu i izbegava postojei drutveni mehanizam. Neto moe pokazati
svoju nezavisnost i distanciranost od takvog drutva jedino istiui
svoju beskorisnost, naime odupirui se naelu korisnosti, kao glavnom naelu graanskog drutva. Nekorisnost kulture provocira dati
sistem time to prua uvid u drugaije carstvo ciljeva, a time i u mogue drugaije drutvo. U njoj izostaje onaj kalkulatorski ratio ije
planiranje veto prodire u sve ostale drutvene dimenzije. Kultura
nije deo proizvodnog planiranja, ona mu se u najveoj meri opire i ne
podlee administrativnim metodama planske proizvodnje.6 Visoka
kultura odbacuje vladajuu iracionalnost instrumentalne logike. Ona
eli da utelovljuje um koji nije instrumentalan, i time izbegne sveoptu shemu razmene u kojoj sve postoji jedino ukoliko je za neto drugo, odnosno ukoliko moe postati sredstvo za neto drugo.
S druge strane, istina je, prema Adornu, da je itava visoka
kultura u svojoj besvrhovitosti, ipak, na kraju zavisila od samog
trita. Neosporan je i robni karakter svih njenih dela, budui da je
njeno odranje upravo i zavisilo od anonimnosti trita. Sloboda
kulture od racionalnosti drutvenih svrha bila je, dakle, blisko vezana za anonimne trine prohteve. Ovde se samo od sebe postavlja pitanje zahvaljujui emu kultura, uprkos svom robnom karakteru, ne
biva integrisana u sam proizvodni sistem graanske epohe?
Prema Adornu visoka kultura uspeva da izmakne drutvenom
carstvu svrhovitosti time to se protivi totalnom planiranju i ishodi iz
drutva kao nekontrolisana spontanost individualnosti. Izdvajajui
se iz ustanovljenih drutveno-proizvodnih odnosa ona se opire drutvenom proizvoenju i planiranju. Visoka kultura ne predstavlja
deo sveobuhvatne drutvene proizvodnje ve impuls unutranje slobode individua, koji nastaje kao deo protesta zbog totaliteta drutvenog upravljanja.
Vidi T. W. Adorno, Culture and administration, u: Telos 37/1978, str. 99.

309

Promene koje savremeno industrijsko drutvo donosi u pogledu kritikog impulsa visoke graanske kulture pretvaraju samu
kulturu u proizvod planirane potronje i ine je sastavnim delom
sveobuhvatne proizvodnje. Njena nekadanja beskorisnost, svrhovitost bez svrhe ipak biva upregnuta u dominirajui sistem drutvene korisnosti. Naime savremeni sistem nalazi da je ipak korisno
imati takvo neto kao to je beskorisna kultura. Korist koju sebi ljudi u antagonistikom drutvu obeavaju od umjetnikog dela jest u
mnogome upravo opstanak nekorisnog, koji se, meutim, dokida
potpuno supsumcijom pod korist (DP, str. 163).
Savremeno drutvo neguje kulturu i kulturne vrednosti u tolikoj meri da sama kultura postaje deo ire drutvene organizacije,
odnosno drutvene proizvodnje. Kultura biva integrisana kao tolerisana negativnost, kao neto to je negativno korisno. Iako je u
graanskom dobu ljudima obeavala oslobaanje od dominirajue
racionalnosti svrha, naime od iracionalnih elemenata ove racionalnosti, kao i od vladajueg naela korisnosti, u savremenom drutvu
ona postaje puka obmana. U tom smislu samo razlikovanje izmeu
korisnosti i beskorisnosti postaje deo vladajue ideologije drutva, u
kojoj se briljivo uvanje kulture pokazuje upravo kao potvrda dominirajueg principa korisnosti.

TATJANA VELIMIROVI

Industrija kulture kao proizvodnja masa

Prema Adornu, sva kultura kako ona visoka, naime ozbiljna
kultura graanskog drutva, tako i savremeni oblici kulture, koji se
esto nazivaju masovnom ili popularnom kulturom sadri varvarstvo kao svoj nuan element. Dijalektika mita i prosvetiteljstva, varvarstva i kulture, obeleava itav istorijski razvitak ljudskog drutva. Meutim, ono to razlikuje savremeno industrijsko drutvo od
njegovih prethodnih oblika, sastoji se u tome to je stalna pretnja oveanstvu, naime pretnja mogueg ponovnog zapadanja u varvarstvo, konano ostvarena. Dok je Marks uviao ovu pretnju i upozoravao na nju, kae Adorno, danas moemo rei da je do pada
dolo, civilizacija se danas nalazi u svom najdubljem padu. 7
7
T. V. Adorno, Marginalije o teoriji i praksi, u: Filozofsko-socioloki eseji
o knjievnosti, Zagreb, 1985, str. 250 253.

310

8
Za Adorna je znaajna razlika izmeu traginog i tunog. On zastupa stanovite da je kulturna industrija ta koja je potpuno uklonila tragino sa scene. Osnovna
karakteristika traginog, prema Adornu, jeste sukob izmeu individualnosti i drutva, a ovaj sukob je upravo ono to nedostaje u savemenom svetu. Dok visoka kultura u celini svedoi o postojanju ovog sukoba, savremena masovna kultura pokazatelj
je njegovog odsustva.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Protivrenost izmeu drutva i individua bila je ona protivrenost na kojoj se otrila kritika otrica ove kulture. Ona je predstavljala protest protiv nejednake razmene na koju je svaki pojedinac graanskog drutva morao biti prisiljen ukoliko je uopte eleo
opstati. Svako se odricao velikog dela svog ivota, mnogo veeg
nego to mu je to drutvo vraalo kroz ouvanje njegovog golog ivota. Samoouvanje je kao osnovni nagon nametnulo instrumentalnu trezvenost svima i sve uinilo monim sredstvima reprodukcije
rastue iracionalnosti ovog drutvenog sistema.
I sama je kultura, pak, zavisila od ove rtve i odricanja, ali za
nju je karakteristino to da je ona alila nad ovim bolnim odricanjem, a sva velika dela graanskog duha, i to pre svega umetnosti
kao ne-naune kulture, karakterie, kako to kae Adorno, patnja
zbog uestvovanja u tom varvarstvu nad prirodom. Iz tog je razloga
sva visoka kultura temeljno bila obeleena tragikom zbog nemogunosti da drutvo prevlada svoju protivrenost u odnosu na individue.
Danas je njena tragika nestala u nitavilu one lane identinosti
drutva i subjekta (DP, str. 159). Provokativna suprotnost izmeu
drutva i njegovih lanova nestala je.8 Meutim, integracija individua u drutvo nije se dogaala putem slobodnog razvoja individua,
odnosno, putem oslobaanja samog drutva od njegove vlastite iracionalnosti, ve, naprotiv, putem ukidanja individue, standardizovanjem njezinog naina proizvodnje (DP, str. 159).
Dominacija proizvodnje nad potronjom, kao i nad ostalim
sferama ljudskog ivota, zadobila je takve razmere u visokom industrijskom drutvu, da njegova industrijska snaga danas deluje u samim ljudima. Zapravo, nije re samo o tome da materijalna proizvodnja ivota okupira veliki deo ljudskog vremena, koje zovemo
njegovim radnim vremenom, ve da vie i ne postoji nikakva principijelna razlika izmeu ovekovog radnog i slobodnog vremena.
Korisnik slobodnog vremena treba da se ravna po tom jedinstvu
proizvodnje (DP, str. 130). Industrija deluje unutar samih ljudi, a individue bivaju proizvoene, putem skrivenih mehanizama koji su

311

TATJANA VELIMIROVI

312

infiltrirani u njihovu svest. Individue se prisilom na nezasitu uniformnost serijski proizvode.

Ova prisila na slinost i uniformnost nije mogla biti dobijena
neposredno materijalnom proizvodnjom, pa je duhovna proizvodnja, odnosno, industrija kulture, preuzela na sebe normiranje ljudskog ponaanja. Ona je pri tom potpuno izokrenula nekadanji smisao koji je stajao u samom pojmu kulture, naime, ideju kultivacije,
odgajanja individua za stvaranje slobodnijeg drutva. Kultura je
zaista postala realna sila, budui da je zahvatila mase, ali ona je to
uinila jedino kao manipulacija duha i svesti, kao represivna sila dominantnog industrijskog kapitalizma.
Savremeno drutvo pronalo je nain da, uprkos rastuoj
iracionalnosti svog funkcionisanja i dalje odri privid svoje racionalnosti. Ono se reprodukuje sveoptim posredovanjem, putem proizvoenja. Krunim putem, odnosno manipulacijom individualnih
potreba, koje se javljaju kao opravdanje za ono to drutvo inae
prua, drutveni totalitet vri vlastitu reprodukciju. Kultura se pokazuje kao mono sredstvo ovladavanja sveu i duhom individua.
Tehniku kulturne industrije karakteriu iste one odlike koje pripadaju i svetu materijalne proizvodnje, zapravo standardizacija i serijsko
proizvoenje.9 Visoku kulturu, od savremene masovne kulture,
odnosno popularne narodne kulture, deli jaz univerzalnog proizvodnog posredovanja. Materijalnom proizvodnjom se planirano
upravlja, ali danas ne vie samo njom, ve takoe i potronjom, raspodelom, razmenom, i svim drugim dimenzijama ljudskog ivota.
Sve to jeste, jeste ve odlueno u samoj sferi proizvodnje.
Kultura u kulturnoj industriji gubi elemente spontanosti i ne
predstavlja vie izraz individualne neposrednosti. Nita vie ne
uspeva da izmakne optoj posredovanosti proizvodnje. Spontanost i
sama postaje deo planiranja i biva obogaljena pod disproporcional9
Prema Loventalu, jedan od osnovnih zadataka Instituta za socijalna istraivanja, u vremenu kada je Horkhajmer upravljao njime, bio je, pored ostalog, odrediti
smisao standardizacije, naime, videti ta taj pojam znai kako u industriji materijalnih dobara, tako i u modelima ponaanja, koji predstavljaju proizvod kulturne industrije. Adornu e ovaj pojam biti od velikog znaaja za njegovu teoriju o masovnoj
kulturi kao produktu serijskog proizvoenja kulture. Kao posebne karakteristike popularne kulture Lovental navodi standardizaciju, stereotipnost, konzervativizam, itd.
Sve ove pojmove preuzima i sam Adorno u svojoj kritici kulture i kulturne industrije.
Vidi L. Lowenthal, Historical perspectives of popular culture, u: Mass culture, (ed.
B. Rosenberg and D. M. White), New York, 1957.

10

T. V. Adorno, Pozni kapitalizam ili industrijsko drutvo, u: Gledita

9/1979, str. 134.
11
A. Lefevr, O literaturi i modernim umetnostima posmatranim kao proces razaranja i samorazaranja umetnosti, S onu stranu strukturalizma, Beograd, 1973, str. 210.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

nom nadmoi datoga10. Sam sluaj se planira (DP, str. 152), kae
Adorno, i ostavlja privid da postoje spontani, neposredni odnosi.
Dok je visoka kultura graanskog drutva mogla negativno
oblikovati odricanje i u estetskoj sublimaciji ozbiljne umetnosti spaavati obeanje sree, biti Stendalovo promesse de bonheur, danas industrija kulture uvodi bodro odricanje umjesto bola, koji je prisutan
i u opijenosti i u askezi (DP, str. 146). Od individua se trai permanentno odricanje i to odricanje koje je bodro, jer svatko moe postati
sretnim ukoliko se potpuno preda, ukoliko se odrekne prohtjeva za
sreom (DP, str 159). Treba se pomiriti sa tim da se ne moe imati
ono to se eli, odnosno, u krajnjoj liniji mora se sreno rezignirati.
Sistem kulturne industrije normira ponaanja tako to svemu namee slinost (DP, str. 126). Individue se uzgajaju, putem kulturne
industrije, za poslunost totalnoj moi kapitala, a da im je, pri tome,
svako osveivanje o vlastitom poloaju postalo gotovo nemogue.
Apologete drutvenog sistema i popularne kulture najee
sebi u prilog navode da postoji objektivno raspoloenje masa koje
zahteva takvu vrstu kulture, i iz kojeg onda proizlazi demokratizacija
i popularizacija kulture, praena njenim meanjem sa razonodom i
zabavom. Kae se da su standardi izvorno proizali iz potreba konzumenata: stoga se, navodno, i akceptiraju bez otpora. (DP, str. 127).
Meutim, u osnovi jednog ovakvog posmatranja lei pogrena, ideoloka pretpostavka, da mase, ije raspoloenje govori o potrebi za
masovnom konzumacijom kulture za prodiruom konzumacijom
gigantskih razmera11, za gutanjem umetnosti, stilova, istorije, zabave, odnosno, kulture u celini jesu neto to postoji po sebi.
Demagozi savremenog drutva se pozivaju na ankete i ispitivanja javnog mnenja, kao da postojee raspoloenje masa govori u
prilog postojanju kulturne industrije, i kao da je ono njen uzrok. Neprekidno nam se pokuava provui teza da masovna kultura naprosto
sledi nekakve postojee antropomorfne tendencije samih masa, te da
ona samo svedoi o ve postojeem masovnom raspoloenju. Brojna
socioloka ispitivanja ukusa koji preovlauje u masama nameu se
kao opravdanje popularne kulture. Ali ono to se zanemaruje jeste da

313

TATJANA VELIMIROVI

314

pojam ukusa ne sme biti polazite u istraivanju savremenih oblika

kulture. Sam ukus mora se posmatrati u irem kontekstu politikih i
ekonomskih interesa koji vladaju u datom drutvu.
Istina je, svakako, da se snaga masovne kulture sve vie uveava sa promenama koje se dogaaju u strukturi njenih potroaa,
odnosno u strukturi samih masa,12 ali problematino je posmatrati
mase kao kakvu prirodnost od koje u analizi treba da se poe. Zaista
se moe uoiti da elje publike i ukusi potroaa masovne kulture
idu na ruku postojanju svih njenih oblika, ali treba videti na koji nain se jaa ova meuzavisnost i meudejstvo postojeeg ukusa i
onoga to se inae nudi. Treba zapravo videti ta je to to strukturira
samu pojavu mase.
Masa nije nita po sebi, nita primarno, ve sekundarna pojava modernog drutva. Ona nije sekundarna u tom smislu to bi
prvotno postojale individue iji bi zbir onda davao pojavu drugog
reda, odnosno masu. Prema Adornu masa je pojava relativno novijeg
datuma, naime, ona se vezuje za nastajanje samog modernog graanskog drutva, a povezana je sa sve veom atomizacijom i standardizacijom individua, koja se odvija rastom industrijske proizvodnje i stvaranjem modernih industrijskih gradova. Savremena
masa ve je totalno vetaka tvorevina. Re je o planiranom, socijalno organizovanom i manipulisanom procesu. Savremena gomila
je produkt totalitarne manipulacije. 13
Hipostaziranje nekakve due masa, njihovo psihologiziranje,
koje bi otkrivalo mehanizme po kojima one funkcioniu promauje
samu stvar i odvodi na stranputicu u njihovoj analizi. Svako obezvreivanje masa pa samim tim i masovne kulture, ignorie injenicu da
su mase neto to je ve pripremljeno, proizvedeno od strane postojeeg drutvenog sistema. Mase su ve uraunate od strane sistema
koji ih i proizvodi.14 Drutvene apologete, tako u svojim analizama
masovne psihologije, uvijek obrauju tlo koje je ve pripravno15, i
zbog toga sudeluju u ideologiji drutva.
12
Vidi T. W. Adorno, Television and the patterns of mass culture, u: Mass
Culture (ed. by B. Rosenberg and D. M. White), New York, 1957.
13
S. iek, Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva, Birokratija i uivanje,
Beograd, 1984, str. 18.
14
T. W. Adorno, Resume ber Kulturindustrie, Ohne Leitbild, Parva Aesthetica, Frankfurt am Main, 1967, str. 60.
15
Adorno / Horkhajmer, Masa, Socioloke studije, Zagreb, 1980, str. 87.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Putem slinosti i uniformiranosti koji kulturna industrija svima namee, stvara se konzervativni konformizam koji karakterie
mase. Predrasuda je prema Adornu da mase po sebi karakterie revolucionarni potencijal. Konformitet je, ipak, ono to je njihova odlika,
budui da objektivna nemo pojedinaca tera na identifikaciju sa zajednicom, sa masom. Iluzija solidarnosti unutar mase, iluzija unutranje povezanosti pretpostavlja otuenost individue i nemogunost
njenog spontanog izraavanja. Ona trai od mase i masovne kulture
ono to je njoj samoj uskraeno. Podraavanje nas je konano oslobodilo, kae Adorno, tekog posla individuiranja. To za nas treba da
uini masovna kultura.
Shodno ovome spontanost masa i nije nikakva spontanost i ne
sme se ablonizirati nikakvim psiholokim mehanizmima. Ovi mehanizmi su i sami proizvoeni, planirani do u poslednje delie privatnih
ivota individua. Do kraja se dovodi potpuna planifikacija publike i
podstie stvaranje iluzije o nekom ivotnom stilu, istovremno prikrivajui nestanak subjektivnosti i privatnog ivota u starom smislu.16
Odumiranjem slobodnog trita u industrijskom kapitalizmu,
dijalektika ponude i potranje biva unapred diktirana samom ponudom, odnosno, proizvodnjom. Adorno smatra da je savremeno industrijsko drutvo univerzalno posredovano proizvodnjom, naime, industrijom, te se iz ovog razloga mora istai zato u svojim analizama
masovne kulture ovaj autor insistira upravo na terminu kulturna
industrija. Prvi put su pojam kulturna industrija Adorno i Horkhajmer upotrebili u Dijalektici prosvetiteljstva (1947), a mnogo kasnije, u tekstu Resume ber Kulturindustrie (1963), Adorno detaljnije objanjava zato su izraz masovna kultura iz svojih ranih
nacrta zamenili izrazom kulturna industrija.
Pojam industrije kulture treba da ukae na to da je ovde re o
razumevanju kulture kao organizovanog proizvoenja i rasprodaje
kulture. Re je, dakle, o kulturi koja ne nastaje spontano, kao unutranji izraz individua, ve predstavlja deo ogromne mainerije drutvene industrije. Da bi od samog poetka, kae Adorno, iskljuili
sva ona tumaenja popularne kulture koja bi masovnu kulturu uzimala kao rezultat spontanosti samih masa, oni su iskoristili pojam
kulturne industrije. Branioci masovne kulture tumae je kao rezultat
16
F. Dejmson, T. V. Adorno ili istorijski tropi, Marksizam i forma, Beograd, 1974, str. 51.

315

TATJANA VELIMIROVI

spontaniteta kretanja samih masa,17 dok se, zapravo, radi o tome da

popularna kultura nipoto nije prost rezultat masovnog raspoloenja
i ne predstavlja njegovu posledicu. iroke narodne mase svakako
jesu potroai ove kulture, i one zaista povratno reprodukuju njenu
proizvodnju, ali one nisu nita primarno u odnosu na ovu vladajuu
kulturu. Raspoloenje publike, koje navodno i injenino pogoduje
kulturnoj industriji i njezinom sistemu, jest dio tog sistema, a ne njegovo opravdanje (DP, str. 128). Pretenzija da se popularna masovna
kultura tumai kao narodna kultura,18 previa smisao planirane
industrije kulture, koja predstavlja neto spoljanje samoj masi. Svi
proizvodi masovne kulture se manje ili vie planiraju i iznose na
trite za masovnu konzumaciju.
Razlog Adornovog neprijateljstva prema masovnoj kulturi
nije, kao to se to obino njemu imputira, to to je moda smatrao da
je ona uprljala hramove visoke ozbiljne kulture, i pre svega umetnosti, ve to to je samu masovnu kulturu video kao proizvod industrije
kulture, kao proizvedenu i nametnutu.19 Proizvodnjom kulture za iroku potronju, industrija unapred oblikuje duh koji karakterie same
mase. Kulturna industrija se, kae Adorno, javlja kao voljna integracija njenih konzumenata, odozgo, ona samo uvruje pretpostavljeni
masovni mentalitet; masovne potrebe, u tom smislu, nisu nikakvo
merilo, niti opravdanje postojeih oblika popularne kulture, ve jesu
ideologija same kulturne industrije.20 Opravdanje ovog sistema pu-

316

17
T. W. Adorno, Resume ber Kulturindustrie, Ohne Leitbild, Parva Aesthetica, Frankfurt am Main, 1967, str. 60.
18
Ideja da se masovna kultura, koja se najee naziva jo i popularna, smatra
narodnom kulturom u smislu kulture koja je karkteristina za narod, puanstvo
ima svoj oslonac u samom jeziku. Naime, treba imati u vidu da se re populus nalazi u korenu rei popularna kultura. Meutim, iako Adorno ne izlae eksplicitno relevantnu razliku pojmova mase i naroda, osetno je prisutno njegovo poznavanje te
razlike. Naime, istiui da masovna, popularna kultura, nije nita to spontano proishodi iz samih masa, on problematizuje ideju da se ona uopte moe zvati narodnom.
Za razliku od kategorije naroda, masa se pokazuje kao potpuno vetaka tvorevina,
(u smislu da ona nije subjekt vlastitog stvaranja), pa iz tog razloga ni masovnu kulturu ne treba nazivati narodnom kulturom, uprkos injenici da je narod, u nekom irem
smislu, taj koji je konzumira. Kada je narodna kultura u pitanju, stroije govorei, tu
teko da se i moe govoriti o konzumiranju kulture, ve pre o autonomnom stvaranju.
19
Vidi M. Jay, Culture as manipulation, culture as redemption, Adorno,
Cambridge, Massachusetts, 1984, str. 119.
20
T. W. Adorno, Resume ber Kulturindustrie, Ohne Leitbild, Parva Aesthetica, Frankfurt am Main, 1967, str. 60.

tem analize svesti masa i analize masovnih potreba zanemaruje injenicu da je uticaj kulturne industrije odluujui za njihovo formiranje.
Sam termin industrija, kako istie Adorno, u ve pomenutom tekstu, ipak ne treba uzimati doslovno. Kao to M. Dej kae,
Adorno, zapravo, nije do kraja verovao u potpunu kontrolu i smiljenu manipulaciju odozgo, ali njega je prevashodno zanimala analiza pravca kojim se industrija kulture kretala, te u tom smislu insistiranje na terminu industrija treba da uputi na posledice koje ova
razvija kod njenih potroaa. 21
Nain na koji savremeno drutvo pretvara kulturu u kulturna
dobra, u robu, koja podlee istoj standardizaciji i unifikaciji, nain
njene konstantne rasprodaje, u kojoj se i nekadanji negativni potencijali visoke kulture troe, dovodi do zatvaranja svih puteva za samoosveenje masa. Savremena masovna kultura se od nekadanje visoke graanske kulture razlikuje standardizacijom svojih proizvoda,
njihovim ukruivanjem u kulturna dobra, ije negovanje konzervira
njihov smisao i spreava svako dublje razumevanje onoga to bi kultura trebalo da znai.

Trijumf proizvodnje u kulturnoj industriji obmanjuje oveka

ne samo za ispunjenje obeanja sree nekadanje visoke kulture, ve i
za ponudu koju prua. Ono to se karakterie kao napredak kulturne
industrije jeste proizvodnja kulturnih dobara koja univerzalno zadovoljava sve ukuse; kulturna industrija se hvali time to na trite iznosi za svakoga po neto. Svi slojevi drutva su zastupljeni i sve je ukuse
mogue zadovoljiti. za sve je neto predvieno tako da nitko ne
moe pobjei (DP, str. 129). Insistiranjem na razliitosti svojih proizvoda masovna kultura neprekidno maskira jednakost onoga to svima nudi. Ona obmanjuje ljude za arolikost robe koju prodaje, a ova
obmana se sastoji u njenoj ponudi veno jednakog (DP, str. 140).
Klasifikacija svih proizvoda kulture unapred je organizovana
prema shemama same industrijske proizvodnje, tako da je svaka klasifikacija od strane individua lana. ini se kao da je neko sveprisutno nadletvo pregledalo materijal i sastavilo mjerodavni katalog

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Kulturna industrija i Uvek-Isto

21
Vidi M. Jay, Culture as manipulation, culture as redemption, Adorno,
Cambridge, Massachusetts, 1984, str. 120.

317

TATJANA VELIMIROVI

kulturnih dobara u koji se saeto navode serije koje se mogu isporuiti. (DP, str. 140). Rezultat proizvodne manipulacije jeste uniformisanje potroaa masovne kulture koje, povratno, treba da ovu
proizvodnju nastavi.
Snabdijevanje publike hijerarhijom serijskih kvaliteta slui
zapravo to potpunijem kvantificiranju (DP, str. 129), i kvalifikovanju publike. Diferenciranje kulturno-industrijskih proizvoda nije
nikakvo principijelno razlikovanje, a slui jedino tome da se uspostavi lana razlika izmeu potroaa, da se stvori iluzija o razliitosti, o mogunostima izgradnje individualnosti, dok u stvari postoji
univerzalna prinuda na slinost i konformizam. Serijskom proizvodnjom kulturnih dobara, kulturna industrija reprodukuje proizvodnju
uvek Istog. Ona time svima poklanja njihovo navlastito od svakog drugog razliito jastvo zato da bi to sigurnije postalo jednakim
(DP, str. 26, kurziv T.V.). Svi ljudi su jednako slobodni da uivaju u
kulturi, meutim oni nisu vie slobodni individuirati se naspram
drutva u kojem se nalaze. Kultura vie nije medijum u kojem je mogue sprovoditi individuaciju, zauzeti distancu naspram drutva, budui da je i sama postala deo monopolistike drutvene proizvodnje.
Monopolistika proizvodnja nudi svakome Isto, ali postoji
trina nunost prikrivanja ove represivne jednakosti, jednakosti
koja vodi do manipulisanja ukusa, do individualnog privida oficijelne kulture koja raste nuno proporcionalno sa likvidiranjem individuuma.22 Istovetnou svoje ponude drutvo sprovodi represiju nad
individuom i prisiljava je na nesvesno uniformisanje. Da bi opstao,
svaki pojedinac se mora svrstati u neki od mnogobrojnih stilova koji
mu se nude. Nijedno odstupanje od ponude ne preivljava, sve se
mora uvrstiti u postojee ablone proizvodnje da bi sama proizvodnja mogla i dalje opstati. Ono to nije konformistiko osueno je na
ekonomijsku nemo koja se nastavlja u duhovnoj nemoi osobenjatva (DP, str. 139). Kulturna industrija pomae drutveno-ekonomskoj proizvodnji hranei publiku kamenom stereotipnosti, zahvaljujui kojem potroai stalno ostaju gladni za ono to im drutvo
stalno iznova daje. Nita se u tome ne smije naelno mijenjati, jer
cjelokupna nepodoptina ovjeanstva mora ekiem zakovati da se
nita ne smije promjeniti.23
22
T. V. Adorno, O fetikom karakteru u muzici i o regresiji sluanja, u:
Marksizam u svetu 4/1982, str. 164.
23
T. V. Adorno, Minima moralia, Novi Sad, 2002, fr. 96.

318

24
25

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Da bi kulturna proizvodnja mogla kamuflirati Jednakost i

Istost svoje ponude ona je morala, paradoksalno, oboleti od bolesti
Novog, od bolesti proizvodnje uvek Novog, koje e se, zapravo, pokazati kao iskljuivanje svega novog (DP, str. 140). Novo unutar
industrije kulture prestaje biti uzgredni proizvod kulturnog razvitka,
ve postaje cilj po sebi, cilj kojem treba teiti. Postuliranje Novog
kao samostalnog cilja konstituie ga, zapravo, kao permanentnu
tenju za Novim, te je tako ono postalo samom sebi svrha i kulturna
industrija oboljeva od stalne potrebe da svojim potroaima uvek
nudi neto Novo.
U Estetikoj teoriji Adrono zapaa da kategorija Novog od
sredine XIX veka, odnosno upravo, od vremena nastajanja visokog
monopolistikog kapitalizma, zauzima centralno mesto moderne
estetike. Iako nalazi da se ova kategorja ne moe odbaciti naprosto
kao tenja za senzacijom, kada je umetnost u pitanju, on ipak uoava
tekoe vezane za taj pojam i njegovu apstraktnost. Postoji, naime
produktivni element ove kategorije u umetnosti, koji se karakterie
odnosom pojma Novog prema pojmu tradicije.
Naime, opta karakteristika Novog, sastoji se u tome to ono
ne predstavlja novi stil, pored ostalih, koji uvek negira prethodnu
umetniku struju. Re je o tome da Novo treba da negira tradiciju u
celini, ili tradiciju kao takvu. Meutim, i pored te produktivne strane
ovaj pojam, kae Adorno, pati od apstraktnosti, koja proishodi iz
promenjenog karaktera umetnosti u okvirima kulturne industrije.
Za nas je od znaaja da naglasimo da sama kategorija Novog
jeste vezana za pretvaranje svih duhovnih dostignua u robu, koje
sprovodi robna proizvodnja industrijskog kapitalizma. Novo se pojavljuje upravo kao estetski znak proirene reprodukcije24. Kao
cilj po sebi, koji stalno namee industrija kulture, ono jeste slika raspada, jer ono kompromituje istinsku ideju Novog, time to ga legitimie kao samostalni cilj. Ovim se Novo pretvara u stalnu enju
za Novim... i od toga poboljeva sve to je Novo 25.
Moglo bi se rei da planirano zastarevanje tako nije deo samo
materijalne proizvodnje ve i industrijske proizvodnje kulturnih dobara, namenjenih za masovno konzumiranje. Ona neprestano obasipa svoje potroae novim stilovima ivota, novim idejama i novim
T. V. Adorno, Estetika teorija, Beograd, 1983, str. 57.
T. V. Adorno, Estetika teorija, Beograd, 1983, str. 74-75.

319

izvoenjima onoga to je zastarelo. Svako zastarevanje se proizvodi

da bi se mogla proizvoditi planirana potronja novih proizvoda.
Stoga se neprestano govori o idea, novelty i surprise, o onome to
bi bilo ujedno i prisno i jo nepoznato. (DP, str. 140). Da bi se na filmu i dalje gledalo ono to je inae ve vieno, ono se nuno mora
upakovati na drugaiji nain.26 Neizleiva bolest Novog jeste ono
to omoguuje kulturnoj industriji da namee svuda Isto i perpetuira
drutvenu prevaru.
Kulturna industrija nivelie istinske razlike, neprekidno proizvodei lanu razliitost. Stalnim iznalaenjem neega Novog, stalnim promenama ona spreava sve to bi bilo zaista Novo, a ovim i
svaku istinsku promenu postojeeg. Time ona, zapravo, tei da svojim jedinstvom odrava postojee jedinstvo drutva. Ovo jedinstvo
drutva sastoji se u totalnosti upravljanja kako materijalnom proizvodnjom i potronjom tako i proizvodnjom kulturnih dobara i njihovom jednakom raspodelom. Jednakost te demokratske raspodele kulturnih proizvoda, koji su i sami jednaki, ostvaruje se jedino
kao totalitet posredovanja drutvenom proizvodnjom. Materijalnom
proizvodnjom, potronjom, raspodelom, zajedniki se upravlja.
Gube se njihove granice, koje su ukazivale na kvalitativno razliito.
Sve je jedno."27 (Kurziv T.V.).
Drutvo, diktatom svoje proizvodnje, neprekidno menja ponudu, i time stvara iluziju da prua sve to inae treba da prui. iroke mogunosti izbora onoga to nam se nudi spreavaju autonomno stvaranje mogunosti.28 Sav izbor predodreen je, ipak, u osnovi

TATJANA VELIMIROVI

26

320

Adorno esto koristi primere iz filmske industrije (zajedno sa Horkhajmerom on naglaava termin filmske industrije da bi ukazao na dominaciju industrijske
proizvodnje u svim sferama masovne kulture, a film je, pored radija i televizije, jedan
od najznaajnijih njenih proizvoda) kako bi pojasnio na koji nain ekonomski interesi robne (kapitalistike) proizvodnje odreuju tokove masovne kulture i pravac u kojem se ona razvija.
27
T. V.Adorno, Pozni kapitalizam ili industrijsko drutvo, u: Gledita
9/1979, str. 137.
28
Insistiranje na dvopartijskom odnosno viepartijskom politikom sistemu se
takoe moe posmatrati u ovoj prizmi. Najee pozivanje na prisustvo vie partija
treba samo po sebi da opravda postojei drutveni sistem i stvori iluziju kako su
istinske drutvene promene zaista mogue. Bilo bi zanimljivo ovde se podsetiti na
Markuzeove analize zatvaranja politikog univerzuma, u ovek jedne dimenzije,
Sarajevo, 1989. Takoe podseamo na analize savremenog drutva koje nalazimo
kod jednog drugaijeg autora, koji nije pripadao Kritikoj teoriji drutva, naime,

ekonomskim interesima temeljnim za proizvodnju, ija dominacija

nad svim ostalim drutvenim i individualnim sferama ljudskog ivota jeste totalna. Ona diktira tempo itavog drutva, te uprkos dinamici samog razvoja drutvenih proizvodnih snaga, drutvo pokazuje
odlike statinog jednog te Istog.
Postojanje iluzije o slobodi kao i postojanje iluzornih promena, spreava, kako pravu svest o potrebi za oslobaanjem, tako i
samo oslobaanje, odnosno temeljne drutvene promene. Kao to
moto ovog odeljka kae sve se mora stalno menjati da bi zapravo
sve ostalo nepromenjeno i uvek-Isto. Naime, da bi se savremeno industrijsko drutvo odralo, uprkos iracionalnosti koju stalno uveava, uprkos ne-nunosti nejednake razmene, koju stalno prolongira
kao nunu, dakle, uprkos vlastitoj ne-nunosti:

Jedino kultura koja bi uspevala da izbegne nunost postojee

prakse, naime, jedino ona kultura koja uspeva da se distancira s obzirom na postojeu proizvodnju i njene zakone, jeste kultura koja bi
ljudima mogla donositi ono to je zaista Novo. Samo u distanci i borbi za autonomiju i samostalnost u odnosu na vladajue drutvene odnose, kultura moe izbei sudelovanje u izradi vela. Jedino ukoliko izbegava da i sama bude deo sveopte proizvodnje ona moe
obeavati Novo, i upuivati na stanje koje bi moglo biti istinski drugaije. Tek u onoj meri u kojoj izmie praksi srozanoj na vlastitu
suprotnost, na stalno proizvoenje uvek jednakog, sluenja kupcima
u slubi upravljaa, a time i ljudima, ona ljudima ostaje verna.29
(kurziv T. V.).

kod . Bodrijara. Znaajno je imati u vidu i ovog autora, iako njegovi uvidi nisu neposredno vezani za na predmet.
29
Vidi T. V. Adorno, Kritika kulture i drutvo, u: Filozofsko-socioloki eseji
o knjievnosti, Zagreb, 1985, str. 221.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Nita ne smije ostati kao to je bilo, sve se mora neprestano

kretati, tei. Jer samo univerzalna pobijeda ritma mehanike
produkcije i reprodukcije obeava da se nita nee promijeniti, da e sve ostati po starom, da se nee pojaviti nita to ne bi
odgovaralo. (DP, str. 140)

321

Tatjana Velimirovi
CULTURE AND/OR DECEPTION
The Dialectic of Enlightenment
Summary

TATJANA VELIMIROVI

This text deals with Adornos dialectic critic of culture, within which it tries
to clarify the relationship between earlier bourgeois culture, on the one hand, and
contemporary forms of mass culture, on the other. Adornos understanding of culture
enables us to comprehend many specific social forms in their dialectic relationship
and their mutual determination. The text itself, first of all, examines the changes that
contemporary industrial society brought in regard to critic potential of culture,
namely the way in which it achieves to convert, once useless-provocative, culture
into useful-impotent culture. Here is analyzed the influence of manufactural industry
of high and mass culture on individual consciousness namely upon mass consciousness as well as the way in which individuals are being fooled for the things that are
said to be offered by the culture. It is asserted that the triumph of manufacturing in
cultural industry fooles men for the offer it seemingly gives, and therefore, that it has
today become almost impossible to practice individuation, and therewith to hold a
critical distance toward ruling forms of material and spiritual manufacturing.
Keywords: Culture, cultural industry, manufacturing, individual, mass, the
New.

322