Filoloki fakultet Univerziteta u Beogradu

grupa 01 srpski jezik i knjievnost

AKCENTOLOGIJA

LITERATURA:
1.Asim Peco - Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika (I deo)
2.Mihailo Stevanovi- Savremeni srpskohrvatski jezik (morfologija)
3.Jelica Jokanovi Mihajlov - Akcenat i intonacija govora na radiju i televiziji
4.Asim Peco i Mitar Peikan - Informator o savremenom knjievnom jeziku (V poglavlje)
5.Mihailo Stevanovi - Knjiga o akcentu knjievnog jezika

Prof. dr Jelica Jokanovi-Mihajlov

Akcentologija kao nauna disciplina; predmet prouavanja i odnos prema

drugim naukama; ta je akcenat, vrste akcentuacije i vrste akcenata
Posebno isticanje pojedinih delova govora u govornom procesu naziva se akcentom.
Pod pojmom akcenat podrazumeva se naroito isticanje visine ili jaine pojedinih
delova rei ili reenice u govoru sa eljom da se ti delovi izdvoje, da postanu
audibilniji, ujniji. Da bi se ovo u govornom procesu postiglo potrebno je da se ti
delovi govora realizuju sa veim utrokom energije, da se za njihov izgovor utroi
vie fonacione struje. Njihovu realizaciju treba da prati pojaan rad miica,
intenzivnije emitovanje fonacione struje. To utie i na jasnost i na razgovetnost tih
delova govora, kao i na njihovu veu stabilnost sto znai da su akcentovani delovi
nae rei manje podloni glasovnim promenama nego oni koji nisu obuhvaeni
akcentom.
Nauna oblast koja se bavi prouavanjem suprasegmentnih karakteristika govora
naziva se prozodija, a njena dva osnovna dela su akcentuacija i intonacija.
Akcentuacija je ograniena na segmente od jedne rei, a intonacija na segmente vee
od rei. Akcentuacija nekih jezika je jednostavna, a drugih vrlo komplikovana. Tamo
gde je komplikovana prelazi u posebnu naunu disciplinu - akcentologiju.
Akcentologija je nauna disciplina koja se bavi prouavanjem akcenatskog sistema u
jednom jeziku; izuava elemente od kojih se akcenatski sistem sastoji i nain na koji
taj sistem funkcionise.
Nas akcenatski sistem se sastoji od pet elemenata, a to su etiri akcenta i
neakcentovana duina.
Razvoj akcenatskog sistema od poetka i nastanka do formiranja savremenog
knjievnog jezika pripada istoriji jezika, a tipovi akcenatskih sistema koji postoje u
narodnim govorima koji nisu u osnovici knjievnog jezika su predmet prouavanja
dijalektologije. Akcenatski sistemi savremenog srpskog knjievnog jezika su deo
fonetike u irem smislu.
Pod pojmom akcentuacija se podrazumeva sistem akcenata u nekom jeziku tj. sve
kvalitativne i kvantitativne odlike tog jezika. Postoje dve vrste akcentuacije:
1. dinamika ili snana
2. muzika ili hromatska
Dinamiku akcentuaciju karakterie izrazito snaan izgovor akcentovanih slogova,
napregnuta artikulacija to uslovljava i znatno slabiji stepen artikulacije
neakcentovanih slogova. Ovakvu vrstu akcentuacije imaju ruski, makedonski,
bugarski, beloruski, eski, ukrajinski, francuski, turski.
Muziku akcentuaciju karakterie visina akcentovanih slogova u odnosu na
neakcentovane. Zbog toga se ovakva akcentuacija naziva i tonska. Takvu
akcentuaciju nalazimo u srpskom, slovenakom ,italijanskom, litavskom.
Osim naziva dinamika i muzika akcentuacija, koriste se i nazivi monotonska i
politonska.

Tonske razlike kod nas najee prati i semantika razlika, npr. zlatar (vrsta
zanatlije) i Zlatar (planina u Srbiji).
Akcentovani slogovi, u naem standardnom jeziku, pored razlike u intenzitetu znaju
jo i za razliku u kvalitetu, tonsku razliku koja se iskazuje silaznim i uzlaznim
tonom. Akcenti silazne prirode imaju paralelno kretanje tona i intenziteta, a kod
uzlaznih ton je u stalnom porastu, a jaina prati ovo penjanje do pola, posle ega
opada.
Pored ovih tipinih akcenata naeg jezika, postoje i akcenti drugaije prirode. U
prizrensko-timokoj zoni postoji ekspiratorni akcenat koji ima veina svetskih
jezika. U akavskim i kajkavskim govorima, a i u posavskom tokavskom uva se
posebna vrsta akuta, akcenta uzlazne intonacije ija je osnovna karakteristika da ima
izlomljen ton: u prvom delu je slabo penjanje da bi u drugom delu ta komponenta
bila jasnije manifestovana.

Glavne akcenatske osobine sistema sa jednim akcentom; prizrensko-timoki

Prizrensko-timoka govorna zona, pored brojnih osobina po kojima se razlikuje od
svih ostalih govora tokavskog podruja, odlikuje se i posebnom akcentuacijom. To
je govor koji ima samo jedan akcenat, a to je ekspiratorni akcenat (ima samo iktus)
koji je nastao u procesu likvidacije kvantitetskih opozicija - svi dugi slogovi su
skraeni. Po svojoj prirodi je blizak naem kratkosilaznom akcentu. Ovaj akcenat se
moze nai na svim slogovima akcentovane rei, npr.
a) finalna pozicija: koji, tako, danas, deak, junak
b) medijalna pozicija: stolica, papue, devojka
c) inicijalna pozicija: sunce, majka, kua
Aleksandar Beli je dao opis tog akcenta i kaze da je u timoko-lunikoj zoni on po
jaini i trajanju blizak kratkom akcentu beogradskog govora. U zaplanjskojunomoravskoj zoni tempo njegove realizacije je intenzivniji, akcenat je otriji i
krai, blizak kratkosilaznom u kosovsko-resavskom govoru.
U prizrensko-timokom dijalektu postoji staro prenoenje akcenata na proklitiku: za
ruku, na vodu, preko polja
U novije vreme ovu zonu je zahvatio talas irenja standardnih akcenata tako da ni
dugi akcenti nisu nepoznati: glava, sunce. Ova pojava sve vie postaje govorni
standard mladjih generacija pod uticajem kole i masovne informacije.
Kod ovih govora nema predakcenatskih duina, ali znaju za novu duinu koja je
nastala na naem tlu posle gubljenja glasova j, v, h iz govora: ne znam, zaklase,
ruase.

Glavne osobine sistema sa dva akcenta; kosovsko-resavski

Ovo je govor ija akcentuacija zna za dva silazna akcenta.
Aleksandar Beli konstatuje da ova zona ima stariju akcentuaciju sa jednim
odstupanjem u ovim govorima, a to je povlaenje kratkog akcenta sa poslednjeg na
pretposlednji slog. Novija ispitivanja su pokazala da kosovsko-resavska zona ima
troakcenatski, a ponegde i etvoroakcenatski sistem. Pored dva silazna javlja se i
dugouzlazni akcenat. Silazni akcenti su slobodni:
a) finalna pozicija: koji, tako, ena, noga, deak, onaj, danas, potok
b) medijalna pozicija: devojka, poznajem, stolica, papue
c) inicijalna pozicija: sunce, majka, kua, vodu
Dugouzlazni, kao i u knjievnom jeziku, moe stajati na svim slogovima osim na
ultimi: reka, biblioteka, djaci, kuma.
ak i kratkouzlazni ulazi iz knjievnog jezika, ali je njegova frekvencija minimalna:
ena, motka, zemlja umesto ena, motka, zemlja.
Pored standardnih akcenata kosovsko-resavska zona zna i za ekspiratorni akcenat i
akavski akut koji je u knjievnom jeziku preao u dugosilazni.
I kod ovih govora imamo staro prenoenje akcenta na proklitiku: za ruku, na vodu,
preko ruke.
Ipak ovde je staro stanje samo delimino sauvano pa uz za ruku, na vodu, preko
ruke uje se i ru za ruku, na vodu, preko ruke.
Ova zona ne poznaje postakcenatske duine; imamo predakcenatske duzine: petao,
sudjenje, vikala, podne, utim.
Metataksa je esto zastupljena. Pod metataksom se podrazumeva prenoenje silaznih
akcenata sa jednog sloga na drugi pri emu ton ostaje isti. Akcenat se moe prenositi
i na kratki i na dugi predakcenatski slog:
a) kratki: enu, borbu
b) dugi: bolnicu, etvrtak

Glavne osobine sistema sa dva akcenta; zetsko-junosandaki

Osnovna karakteristika govora ove zone jeste postojanje silaznih akcenata van prvog
sloga tj. javljaju se u svim pozicijama u rei:
a) finalna pozicija: koji, tako, ene, noga, deak, danas
b) medijalna pozicija: devojka, stolica
c) inicijalna pozicija: majka, kua
U nekim govorima ove zone javlja se i prenoenje akcenata sa otvorene ultime ka
poetku reci i to:
a) metataksiko: noga (od noga), glava (od glava)
b) metatonijsko: glava, sestra
Profesor Bokovic je sve ove govore, prema razvitku akcentuacije, podelio u etiri
govorne grupe:
1) grupa govora koja uva nepromenjene silazne akcente u svim pozicijama u
reci: noga, ene, danas, stolica, ruka
2) stanje je izmenjeno po tome to je kratkosilazni akcenat prenesen sa otvorene
ultime na prethodni slog i to metataksicki: sestra, noga
3) imaju u potpunosti prenesenu akcentuaciju; to su najprogresivniji govori ove
zone; silazni akcenti se sa ultime prenose na pretposlednji slog i to
metatonijski: sestra, noga, ruka, ene
4) imamo delimino prenosenje ali ono nije dosledno metataksiko ve se
kratkosilazni prenosi uvek metataksiki, a primeri tipa ruka, munja daju neki
poluuzlazni akcenat, kvantitetski dug.
Vidimo da je ova zona u akcenatskom pogledu dosta heterogena. Zajedniko ovim
govorima je postojanje silaznih akcenata van prvog sloga u rei; ta osobina ih
povezuje sa kosovsko-resavskim.
Duine se dobro uvaju. Za razliku od kosovsko-resavskog govornog tipa koji ne
zna za postakcenatske duine, zetsko-junosandaki govori znaju i za
predakcenatsku i postakcenatsku duzinu: sipam, podne, petao, viem.
Ovde imamo samo staro prenosenje: na dio, u kolo
Ako je predlog dvosloan akcenat se prenosi na drugi slog predloga bez promene
tona: ispred mene, ispod nas, preko kue.

Glavne osobine sistema sa etiri akcenta; umadijsko-vojvodjanski i

istonohercegovaki
Zajednicka osobina svih ovih govora jeste da imaju etvoroakcenatski sistem i
standardnu deklinaciju. To su najprogresivniji govori tokavskog dijalekta koji ine
osnovu naeg standardnog jezika ekavskog izgovora.
Svi umadijsko-vojvodjanski govori imaju dva silazna i dva uzlazna akcenta.
Akcenti imaju i opoziciji po kvantitetu: dva su duga, a dva kratka.U govorima
umadijsko-vojvodjanske zone dosledno je sprovedeno prenoenje silaznih akcenata
za jedan slog unapred u odnosu na kosovsko-resavske govore. Dakle, u ovim
govorima nema silaznih akcenata van prvog sloga u domaoj leksici. Ipak, i na
ovom podruju, naroito u govorima gradskog stanovnitva, nalazimo primere tipa
dirigent, okupator, televizija. Obino ih je u srpski jezik unosila inteligencija koja
je poznavala i njihiv izvorni izgovor, sa izvornim mestom akcenta u jeziku iz kojeg
potiu. Naa akcenatska norma zahteva prenoenje ovih akcenata za jedan slog
unapred uz promenu tona.
Akcenti silazne intonacije mogu stajati samo na prvom slogu u rei, a to znai da
mogu da se jave samo u inicijalnoj poziciji; jednoslone rei imaju samo silazne
akcente. (pas, konj, dan, je)
Akcenti uzlazne intonacije mogu stajati na svim slogovima u rei osim na
poslednjem. (ruka, izvor, svanue)
U promeni jedne rei akcenti mogu da menjaju:
1. kvantitet: sin-sinovi, imam-imamo
2. kvalitet: sin-sinova, grom-groma
Neke rei zadrzavaju isti akcenat kroz celu paradigmu:
car-cara-caru-carevi-careva;
zakon-zakona-zakonu-zakoni-zakona.
U promeni jedne rei mogu da se jave sva etiri akcenta:
ruka-ruku-ruku-rukama.
U umadijsko-vojvodjanskoj zoni javljaju se samo postakcenatske duzine, a ova
zona obuhvata govore Srema, Mave, umadije i Bake.
SREM: u Sremu postoji osetna razlika izmedju zapadnog i istonog dela. U
zapadnom delu se duine bolje uvaju nego u istonom. Sremski govor zna i za
pojavu sekundarne duine.
Duina se gubi iz otvorenog postakcenatskog sloga: ene, jabuke
Duina je postojana u zatvorenom slogu: dinar, mesec
Pretposlednji slog uvek zna za duinu: udata, odnela.
Duine se bolje uvaju iza uzlaznih nego iza silaznih akcenata: leenje, idem
Za sremski govor je karakteristino i postojanje duine u enklizi (enklitika sa
akcentovanom reju ini akcenatsku celinu) i tu se duina uva na pretposlednjem
slogu i kada je otvoren: pozovu me, sramota je.
Sremski govor ima jo neke sekundarne duzine: danas, jedan, mene.
6

MAVA: duine su postojanije nego u govorima Srema.

Staro prenoenje: na vodu, u grad, preko polja
Novo prenoenje: iz kuce, od mene, preko kue
U najuem delu umadije (Topola, Arandjelovac, Lazarevac) pored
etvoroakcenatskog sistema, ovde nalazimo i neke specifinosti kao to je ta da
kratkouzlazni akcenat na pretposlednjem slogu troslonih rei prelazi u dugouzlazni
i to je tzv. kanovacko duljenje: brzina, meana.
U istonohercegovaku zonu ubrajamo sve govore koji imaju cetvoroakcenatski
sistem i izjednacene oblike mnozinskih padeza (D=I=L). Govori ovog tipa
zauzimaju istonu Hercegovinu, zapadni deo Crne Gore, zapadnu Srbiju, deo
Sandaka, istone Bosne, kao i pravoslavno stanovnitvo Dubrovnika i zapadne
Bosne. Zona ovih govora je znatno ira od granica Hercegovine, ali oni nose ovakav
naziv jer nema govora u ovoj zoni koji nemaju karakteristike hercegovakih govora.
Uz to se smatra da su u prolosti Hercegovci naputali rodni kraj i irili granice
hercegovakih govora van okvira same Hercegovine. I medju govorima Hercegovine
ima razlika u pogledu akcentuacije, ali sve te razlike ulaze u akcenatsku normu
srpskog jezika. Npr. lako su uoljive razlike izmedju istone i centralne
Hercegovine.
U istonoj nalazimo npr. sinova, drugova, sinovima, drugovima, a u centralnoj
sinova, drugova, sinovima, drugovima. Ili npr. imamo u istonoj itam, itate,
itamo, a u centralnoj itate, itamo.
Staro prenoenje: za ruku
Novo prenoenje: u svet
Akcenat moe menjati mesto, kvantitet, kvalitet u paradigmi.
Dubrovaki govor je po svojim obelezjima sastavni deo ijekavskog govora
hercegovakog tipa, ali u njegovoj strukturi ima specifinosti koje ne nalazimo u
drugim govorima ovog tipa:
1. kratkouzlazni akcenat u dvoslonim reima ispred kratke ultime pretvara se u
dugouzlazni: voda, konja (genitiv jednine).
2. ako je kratkouzlazni na pretposlednjem slogu troslone rei esto se javlja
kratkosilazni: vruina, sramota, uinjeno.

Fonetska priroda silaznih i uzlaznih akcenata u dananjem knjievnom jeziku

Priroda akcenata moe se odredjivati prema sluhu ispitivaa tj. akustiki i na osnovu
podataka koje nam pruaju tehnika sredstva eksperimentalne fonetike.
Jedan od prvih istraivaca bio je Leonard Mazing koji je u 19. veku objavio obimnu
studiju u kojoj je prikazao fonetsku prirodu naih akcenata na osnovu svog
akustikog utiska. Mazing je daleko od nae teritorije upoznao etiri govornika
srpskohrvatskog jezika i zabelezio njihov izgovor naih akcenata pomocu nota. On
je najbolji predstavnik muzikog predstavljanja akcenata. On je opisao silazne
akcente onako kako su ih kasnije opisivali drugi istraivai, ali opisujuci uzlazne
akcente doao je do teorije o dvosloznosti naih uzlaznih akcenata. Naime, ton koji
je rastao u akcentovanom slogu, u sledeem ili ostaje na istoj visini ili jo raste. ak
je jaina tona nekad vea na drugom slogu nego na prvom. Mazingovu teoriju su
uglavnom prihvatili strani naunici i neki od naih.
Od naih naunika koji su doli do ideje o jednoslonosti naih uzlaznih akcenata
posebno se izdvajaju Branko Mileti i Aleksandar Beli.
A. Beli smatra da kod silaznih akcenata jaina i ton idu paralelno, a kod uzlaznih,
ton ide od poetka do kraja akcentovanog sloga, a jaina prati ton do polovine posle
ega opada. Slog koji ide posle akcentovanog ima silaznu melodiju.
Novija istraivanja se oslanjaju na eksperimentalnu fonetiku i dva od njih posebno
privlae panju. Prvi je rad koji su objavili Pavle Ivi i Ilze Lehiste (radili su na
sonagrafu u Americi), a drugi rad su uradili Asim Peco i Petar Pravica (radili su na
sonagrafu u Beogradu). U oba rada je primenjena ista metodologija, a dobijeni
rezultati su dijametralno suprotni. Ivievi rezultati se slau sa Mazingom, a Pecini sa
Beliem.
Danas, moemo rei da fonetski gledano postoje dva tipa naih uzlaznih akcenata,
ali i jedan i drugi fonoloki funkcioniu jedinstveno.
Prvi tip ine govori umadijske i hercegovake zone u kome je uzlaznost jasno
izraena i kod kratkog i kod dugog akcenta. Postakcenatski slog je silazan, a jaina
je vea na akcentovanom slogu.
Drugu grupu govora, veina vojvodjanskih i beogradski, odlikuje slabija uzlaznost,
posebno kratkog akcenta. Ton je kolebljiv. Da li je re o kratkosilaznom ili
kratkouzlaznom odluuje sledeci slog. U sluaju silaznog, on je nii, a u sluaju
uzlaznog, on je vii od akcentovanog sloga. Jaina nema tano odredjeno mesto i
ponekad se nalazi na slogovnoj granici. Jedino po emu se akcentovani slog izdvaja
kao istaknutiji jesta njegovo trajanje. Ovo znai da u prvoj grupi govora fonoloku
vrednost ima samo uzlaznost\silaznost, a kod druge grupe razlika izmedju visine
tona u prvom i drugom slogu.

Mesto akcenta u rei. Akcentovane (akcentogene) i neakcentovane rei.

Fonetska re
Kao to se pojedini jezici razlikuju medjusobno po prirodi svoje akcentuacije, isto
tako se javljaju razlike u mestu akcentovanog sloga u rei izmedju razliitih jezika.
Prema tome da li je akcenat vezan za odredjeni slog u rei ili moe da menja mesto
razlikuju se jezici sa slobodnim akcentom i jezici sa vezanim akcentom.
Vezani akcenat moe biti na prvom slogu rei, na nekom od unutranjih slogova pa
ak i na poslednjem slogu u rei. Medju jezicima sa vezanim akcentom je i eski kod
koga je akcenat uvek na prvom slogu u rei. Takav je sluaj i u madjarskom,
islandskom, finskom jeziku. I poljski ima vezan akcenat, ali za pretposlednji slog.
Poto je u navedenim jezicima mesto akcenta fiksirano, jasno odredjeno bez obzira
na broj slogova akcentovane rei, u tim jezicima nema potrebe za obeleavanjem
akcenata.
Pokretni akcenat karakterie mogucnost njegovog javljanja na bilo kom slogu
akcentogene rei. Kao tipican primer sa potpuno slobodnim akcentom uzima se ruski
jezik u kome se akcenat moe javiti na bilo kom slogu u rei, a ujedno moe da
menja mesto u paradigmi.
Srpski jezik ima samo delimicno slobodnu akcentuaciju:
1. silazni akcenti su vezani za inicijalni, prvi slog vieslonih rei, a samim tim
jednoslone rei mogu imati samo silazne akcente.
2. uzlazni akcenti mogu stajati na svim slogovima osim na poslednjem.
Dakle, u naem jeziku nema slobode javljanja akcenata na svim mestima u rei ve
je ta sloboda samo delimina i odnosi se samo na akcente uzlazne intonacije.
Pored akcenata koji su u srpskom jeziku tonski izdiferencirani, deo akcenatskog
sistema ini i duina koja postoji i u narodnim govorima i u standardnoj
akcentuaciji. Ona moe imati i semantiku funkciju tj. esto je fonoloki relevantna
(plata-plata; nom.jed-gen.mno.).
U standardnom jeziku duina se javlja samo u postakcenatskim slogovima.
U standardnom jeziku jedna re moe imati samo jedan akcenat. Izuzetak su samo
neke sloenice i superlativi sa vieslonom osnovom.
Akcentovane rei su rei koje uvek imaju akcenat.
Akcentogene rei su rei koje mogu, ali ne moraju imati akcenat.
Npr. Uao je u kuu gde je uao akcentovana re, a kua akcentogena re.
Fonetska re je celina koju ini jedna re potpunog znaenja i nekoliko rei
nepotpunog znaenja.
Majka - jedna fonetska re
Dao mi je olovku - dve fonetske rei
Knjiga mu se nije dopala- tri fonetske reci
Sa njim sam jue ila u bioskop - etiri fonetske rei
Klitike su neakcentovane rei koje sa akcentovanom reju ispred ili iza sebe ini
akcenatsku celinu. Dele se na enklitike i proklitike.
9

Proklitike: predlozi, veznici, rece

Enklitike: enklitiki oblici pomonih glagola, enklitiki oblici linih zamenica, reca
li.
Prenoenje akcenata u okviru rei i prenoenje akcenata na proklitiku
U zajednikoslovenskoj eposi vrlo rano je dolo do akcenatskih izmena i u grupama
rei. Tu epohu karakterie dvojaka intonacija naglaenih slogova, a to su akutska i
cirkumfleksna.
Cirkumfleksni akcenti su bili vezani za prvi slog u rei. Ukoliko su rei sa ovim
akcentom inile akcenatsku celinu sa predlogom, akcenat se prenosio na proklitiku,
ali je ostajao i dalje silazne prirode.
Zato danas u srpskom jeziku imamo: vodu-na vodu; nogu-na nogu; glavu-na
glavu; grada-do grada.
Ako je predlog dvosloan akcenat se prenosi na prvi slog predloga: polja-preko
polja; ovce-medju ovce; grada-iza grada.
Ovo staro prenoenje prisutno je u svim govorima srpskog jezika pa i u onim
govorima koje nije zahvatilo novotokavsko prenoenje akcenata na proklitiku. Tako
npr. u prizrensko-timokoj zoni koja ima samo jedan akcenat takodje nalazimo
potvrde za ovo prenosenje: u oi; na veer; za
ruku.
Metatonija je prenoenje akcenata za jedan slog unapred uz promenu tona.
NEKADANJA SITUACIJA: postoje samo dva akcenta, silazna, postoje i
neakcentovane duzine.
kua, livada, donosili, majka, elimo, preprodaje - akcenti mogu stajati na bilo
kom slogu.
voda, danas, koji, ovaj - akcenti mogu stajati i na poslednjem slogu.
ruak, pitati, reka - neakcentovane duine mogu stajati ispred akcenta.
gleda, ribar, jabuka, svezaka - neakcentovane duine mogu stajati iza
akcenta.
PROCES STVARANJA UZLAZNIH AKCENATA:
1. svi akcenti idu za jedan slog ka poetku rei: livada, donosili, ruak,
preprodaje, voda koji, pitati.
Akcenti koji su na prvom slogu ostaju: kua, majka, gleda, ribar.
2. svi akcenti koji su se pomerili postaju uzlazni ako su doli na slog koji je ve bio
dug postaju dugouzlazni: ruak, pitati, reka.
Ako su doli na slog koji je bio kratak postaju kratkouzlazni: livada, donosili,
preprodaje, voda.
3. na slogovima gde su pre stajali kratki akcenti nije ostao nikakav trag: livada,
donosili, voda, danas.

10

Na slogovima gde su pre stajali dugi akcenti ostao je trag u obliku duine: elimo,
preprodaje, koji, ovaj.
DANANJA SITUACIJA: postoje etiri akcenta, dva uzlazna i dva silazna i postoje
neakcentovane duine.
Silazni akcenti stoje samo na prvom slogu: majka, ribar, kua.
Uzlazni akcenti stoje na svim slogovima osim na poslednjem: voda, ruak,
donosili, pokai, preporuiti, iznenadjenje.
Neakcentovane duine su uvek iza akcenata: koji, ovaj, gleda, jabuka.
Silazni akcenti mogu prelaziti na proklitiku na isti nain na koji su nekada prelazili
sa unutranjih slogova. Tada postaju uzlazni, ako su bili dugi ostaje duina kao trag:
od tebe-od tebe; iz kue-iz kue; iza njih-iza njih.
Akcenti koji su preli na proklitike do danas su ostali silazni: na vodu-na vodu; za
ruku-za ruku.
Mesto neakcentovanih duina. Fonetska priroda i broj neakcentovanih duina
u rei. Stalne duine
U istorijskom razvoju srpskog jezika od praslovenske i balto-slovenske zajednice do
savremenog stanja esto su se meale tonske karakteristike i akcentovanih i
neakcentovanih slogova u rei. Nekada su u srpskom jeziku postojale akutna i
cirkumfleksna intonacija kako akcentovanih tako i neakcentovanih slogova u rei.
Akutna je bila bliska danasnjoj uzlaznoj, a cirkumfleksna silaznoj intonaciji.
U savremenom srpskom knjievnom jeziku neakcentovani slogovi mogu biti dugi
samo ukoliko su postakcenatski dok u starijim stokavskim dijalektima mogu biti
dugi i predakcenatski slogovi.
U jednom trenutku akcenatski sistem srpskog jezika imao je est elemenata (tri akuta
i tri cirkumfleksa), a predakcenatski slogovi mogli su biti akutno intonirani. Krajem
XIV i poetkom XV veka nastupio je period tonske neutralizacije i akuti su gubili
svoju intonacionu komponentu. U XIV i XV veku u srpskom jeziku su ostali samo
silazni akcenti i predakcenatske i postakcenatske duine. Kada se izvrio proces
metatonije dobili smo uzlazne akcente. U tokavskim dijalektima koji su u osnovi
knjievnog jezika javljaju se samo postakcenatske duine. Duina je izrazito trajanje
nekog sloga.
Jedna duina: dogadjaj, pritisak, ribar, itam.
Dve duine: gradova, prodaje, jabuka.
Tri duine: zadataka, podataka.
Kategorije u kojima se javljaju stalne duine:
1. imenice enskog roda na -a (III vrsta)
genitiv jednine: kue, majke, ruke, noge.
instrumental jednine: kuom, majkom, rukom, nogom.
11

U instrumentalu jednine duina je esto diferencirani znak koji pokazuje da li je u

pitanju muka ili enska osoba.
muki rod: Ivan-sa Ivanom
enski rod: Ivana-sa Ivanom
2. sve imenice u genitivu mnoine (na -u,-i,-a), ukoliko se imenica zavrava
vokalom a dug je i pretposlednji slog
kua, prozora, devojaka, jabuka.
3. pridevsko-zamenika promena, svi pridevi odredjenog vida imaju duinu kroz
celu paradigmu u sva tri roda i oba broja
novi, nova, novo, novog, nove, novom, novoj.
Pridevske zamenice koje se menjaju kao pridevi odredjenog vida imaju duinu kroz
celu paradigmu.
svaki,svaka,svako.
Zamenice ovaj, ova, ovo imaju u nominativu duinu, ali u genitivu mukog i
srednjeg roda ne: ovog.
4. lokativ jednine linih zamenica ja, ti, sebe
sa mnom, sa tobom, sa sobom.
5. komparativi u svim rodovima kroz celu paradigmu
bolji, vieg, lepem.
6. superlativi
najbolji, najvii, najjai.
7. redni brojevi
trei, prvi, stoti.
8. prezent glagola; kod prvog, drugog, treeg lica jednine i treeg lica mnoine
duina je na poslednjem slogu, a kod prvog i drugog lica mnoine duina je na
pretposlednjem slogu.
radim, radi, radi, radimo, radite, rade
9. tree lice mnoine pomonih glagola hteti i moci
hoe, mogu
10. aorist glagola; ako je kratkosilazni akcenat u drugom i treem licu jednine, a
nastavak -a
proitah, proita, proita
ako je u prvom licu jednine nastavak -oh nema duine
stadoh, stade
11. imperfekat glagola
bejah, ekah
12. glagolski prilog sadanji ima akcenat na pretposlednjem slogu
pevajui, mislei
13. glagolski prilog proli ima akcenat ispred nastavka -vsi
uradivi, uzev
14. radni glagolski pridev; ispred -l duina postoji samo ako je akcenat kratkosilazni
u enskom rodu
izdala, topila
12

15. trpni glagolski pridev; svaki vokal ispred t je dug, a ispred n je dugo samo a,
ostali ne.
prodat, unet, itan, pevan
16. kod nastavaka za oblik
-aj: zagrljaj, doivljaj
-ad: eljad, pilad
-ost: mladost, radost
-anje: ekanje, radovanje
-ik: radnik,visnjik
-ar,-ak: seljak, ribar
-ite: kuite, bojiste
Rei sa dva akcenta. Pojam akcenatskih dubleta
Pravilo srpske standardne akcentuacije je da akcentogena re moe imati samo jedan
akcenat bez obzira na broj slogova te reci:
pas, drug, znam, majka, vreme, devojica, lokomotiva.
Ipak pravopis srpskog jezika ovde dozvoljava odstupanja u sloenicama:
najjasniji, najjednostavniji, kontrarevolucija, tamnocrven.
Razlog za postojanje dva akcenta kod ovih rei jeste to to se one oseaju kao dve
rei. I profesor Stevanovi doputa postojanje dva akcenta na obliku superlativa
prideva sa vieslonom osnovom:
najradosniji, najvelicanstveniji.
To vredi i za polusloenice tipa Herceg-Novi, ar-planina, Hajduk-Veljko.
Za sloenice profesor Stevanovi konstatuje da se i tu ponekad, ali dosta retko mogu
javiti dva akcenta:
pseudoklasini (pseudoklasini), svrzibrada (svrzibrada).
Dubleti su oblici rei koji mogu imati dva razliita akcenta, a isto znaenje i isti
fonetski sklop:
1. genitiv i dativ linih zamenica za prvo i drugo lice jednine
mene-mene; meni-meni; tebe-tebe; tebi-tebi
2. genitiv i dativ povratne zamenice sebe
sebe-sebe; sebi-sebi
3. genitiv i dativ line zamenice za tree lice jednine
njega-njega; njemu-njemu
4. genitiv mnoine imenica mukog roda
golubova-golubova; vitezova-vitezova
5. lokativ jednine imenica mukog roda sa kratkosilaznim akcentom u nominativu
jednine
obliku-obliku; vazduhu-vazduhu; pogledu-pogledu
6. dativ, instrumental, lokativ imenica mukog roda koje su jednoslone i imaju
dugosilazni akcenat
danima-danima; crvima-crvima; mravima-mravima
13

7. imenice enskog roda banka i karta

banka-banka; karta-karta
8. akuzativ jednine imenica klupa, stena, brada, vrba
klupu-klupu; stenu-stenu; bradu-bradu; vrbu-vrbu
9. dativ, instrumental, lokativ imenica enskog roda sa dugouzlaznim akcentom u
nominativu jednine
granama-granama; ovcama-ovcama
10. lokativ jednine imenica enskog roda na suglasnik koje su vieslone i imaju
dugosilazni akcenat u nominativu jednine
misli, ravni, plesni
11. imenice srednjeg roda koje imaju kratkouzlazni akcenat u nominativu jednine
rebara-rebara; bedara-bedara (genitiv mnoine)
12. infinitiv glagola
tresti-tresti; pravdati-pravdati; vui-vui
13. prezent glagola
itamo-itamo; blistamo-blistamo
Akcenti kao semantiko-diferencijalni znaci
Postoji veliki broj sluajeva u srpskom jeziku gde se dve ili vie rei istog glasovnog
sastava semantiki diferenciraju samo svojim akcenatskim osobinama: mestom
akcenta, kvalitetom ili kvantitetom.
1. kvantitet akcentovanog sloga kao diferencijalni znak
a) dugosilazni:kratkosilazni
grad (naselje) - grad (vrsta padavine)
luk (oruzje) - luk (vrsta povra)
spor (imenica) - spor (pridev)
b) dugouzlazni:kratkouzlazni
Zora (ime) - zora (doba dana)
Kosa (ime) - kosa (alatka)
2. kvalitet akcentovanog sloga kao diferencijalni znak
a) dugouzlazni:dugosilazni
ravan (pridev) - ravan (imenica)
luka (pristaniste )- Luka (ime)
b) kratkouzlazni:kratkosilazni
zdravica (zdrava zemlja) - zdravica (nazdravljanje)
jarica (psenica) - jarica (mlada koza)
3. mesto uzlaznog akcenta
a) kratkouzlazni akcenat
sredina (deo hleba) - sredina (okolina)
malina (voe) - malina (manjina)
14

b) dugouzlazni akcenat
masina (pridev) - masina (aparat)
4. kvantitet i kvalitet
kupiti (sakupljati) - kupiti (pazariti)
kruniti (krunisati) - kruniti (sitniti)
5.mesto i kvantitet
iskupiti (nakupiti) - iskupiti (otkupiti)
okusiti (probati) - okusiti (uiniti kusim)
6. kvalitet i mesto
novine (stampa) - novine (inovacije)
7. kvantitet neakcentovanog sloga
kue (nominativ mnozine) - kue (genitiv jednine)
vojnika (genitiv jednine) - vojnika (genitiv mnoine)
8. kvalitet akcentovanog i kvantitet neakcentovanog sloga
malina (nominativ jednine) - malina (genitiv mnoine)
ruica (nominativ jednine) - ruica (genitiv mnoine)
9. akcentovan i neakcentovan prvi slog
oko (organ vida) - oko (predlog)
kraj (predeo) - kraj (predlog)
Akcentovanje rei stranog porekla. Silazni akcenti van prvog sloga
Rei stranog porekla, bez obzira na to iz kog su jezika preuzete, po pravilu
preuzimaju sve fonetsko-morfoloke odlike domaih rei. I glasovno i obliki te rei
se uklapaju u na leksiki fond. Sve to to vai za fonetsko-morfoloki lik rei, vai i
za njene prozodijske karakteristike.
Tako u standardnom jeziku po pravilima norme imamo:
komandant, asistent, dirigent, televizija, laborant, akumulator, Jugoslavija,
Australija, radijator, regulator, audicija, komunist...
Ovakav izgovor norma propisuje da bi se izbegla pojava silaznih akcenata van prvog
sloga. Ali, u govoru se vrlo esto vecina ovih rei izgovara sa silaznim akcentom van
prvog sloga npr. komandant, asistent, televizija, laborant, radijator...
Miljenja medju strunjacima o ovom problemu su razliita. Jedni smatraju da treba
usvojiti ono to je danas uobiajenije u govoru jer je vreme nametnulo druge
akcenatske norme. Drugi jeziki strunjaci smatraju da nema opravdanih razloga za
odstupanje od klasine norme jer bi se onda i dijalekatski oblici potok, devojka
mogli smatrati knjievnim.
U navedenim primerima stranog porekla dolo je do prenoenja akcenta ka poetku
rei i do menjanja njegovog kvaliteta.
Ali ima sluajeva gde se mesto akcenta ne pomera ve se menja samo njegova
intonacija, umesto silazne javlja se uzlazna.
15

audicija-audicija; televizija-televizija; inteligentan-inteligentan; pedantanpedantan.

U reima stranog porekla prenoenje kratkosilaznog akcenta je uslovljeno brojem
slogova u rei:
1. ako je imenica dvoslona, akcenti su preneeni i u normi i u govoru dosledno
student, docent, procent
2. ako je imenica troslona ili vieslona akcenat se ne prenosi uvek, a trebalo bi
dirigent-dirigent; asistent-asistent
3. kod imenica na -ist sa kratkosilaznim akcentom prenoenje je dosledno
komunist, pijanist, violinist
4. kod vieslonih imenica (etvoroslone i jo vie slogova) akcenat se u govoru
retko prenosi
inteligentan-inteligentan; interesantan-interesantan
U reima stranog porekla prenoenje dugosilaznog akcenta je uslovljeno pozicijom u
rei:
1. ako je dugosilazni akcenat na poslednjem slogu uvek se prenosi bez obzira na broj
slogova u rei
eton-eton; salon-salon; major-major
2. sa pretposlednjeg sloga norma takodje insistira na prenoenju, ali je u govoru vrlo
esto bez prenoenja
radijator-radijator; akumulator-akumulator; televizor-televizor; komentatorkomentator
3. sa unutranjeg sloga se dugosilazni akcenat nekad dosledno preneo, ali ima i
odstupanja
a) dosledno: promocija-promocija; pozicija-pozicija; divizija-divizija
b) odstupanja: televizija-televizija; kategorija-kategorija; teritorija-teritorija
Prave tudjice su one rei koje se uopste gotovo ne prilagodjavaju naem jeziku, a to
su strana prezimena:
Bodler-Bodler; Malarme-Malarme; De Sosir-De Sosir; Rembo-Rembo; Igo-Igo

16

Tipovi akcenatskih celina. Akcenatska celina. Akcenat rei i akcenat reenice

U reenici kao smisaonoj celini, pored pojedinano akcentovanih rei mogu
postojati i akcenatske celine, grupe rei koje su smisaono povezane i javljaju se
izmedju dve pauze u govornom procesu. One se nazivaju govornim taktovima,
fonetskim blokovima ili akcenatskim sintagmama, a uvek se misli na grupu rei
izgovorenih u jednom dahu.
Akcenatska celina je svaka re ili grupa rei koje imaju jedan akcenat. Ali, nije uvek
samo akcentogena re ili akcentogene rei sa klitikama ono sto ini akcenatsku
celinu.
Sintagmatsku celinu moe initi i vie akcentogenih rei koje ine jednu rirmiku
elinu.
Akcenatska celina moe da odgovara sintagmi u sintaksikom smislu ako se pod
sintagmom podrazumeva skup rei sintaksiki povezanih za oznaavanje jednog
pojma. Sintagma se najee podudara sa akcenatskom celinom i daje istovremeno i
semantiki i akcenatski povezane rei. Dakle, akcenatsku celinu ini govorni niz
realizovan izmedju dveju pauza i te rei u nizu su sintaksiki povezane pa se
izgovaraju u jednom dahu.
Broj akcenatskih celina i koje su to celine u jednom govornom nizu zavisi ne samo
od gramatike strukture tog niza ve i od subjektivnog odnosa govornika prema toj
celini. Da li e se jedna sintaksika celina realizovati u jednom dahu, bez pauze ili e
se iz nje izdvojiti neki delovi kao posebne akcenatske celine, to zavisi od samog
govornika i njegovog shvatanja te celine. Od podele jedne reenice na akcenatske
celine, nekada zavisi i smisao cele reenice.
Npr. Kazniti ne pomilovati moze imati dva znaenja u zavisnosti od akcenatske
celine koje govornik napravi:
1. Kazniti,/ne pomilovati (u smislu treba kazniti, a ne pomilovati)
2. Kazniti ne/pomilovati (u smislu ne treba kazniti vec pomilovati)
Postavlja se pitanje ta sve utie na stvaranje pauze u govornom nizu. To su:
1. semantika povezanost delova niza
2. sintaksiki odnosi
3. broj lanova sintagme
4. intonacija reenice
U akcenatsku celinu ne mogu se grupisati rei koje nisu semantiki povezane: npr.
Imao je dug niz godina jednu lepu, visoku devojku. U ovoj reenici ne mozemo kao
akcenatsku celinu izdvojiti dug niz godina jednu
jer re jednu nije semantiki vezana za sintagmu dugi niz godina.
Kada govorimo o akcentu i akcentuaciji kao lingvistikom fenomenu obino
mislimo na akcenat izolovanih rei tj. leksiki akcenat. Ali, pored njega postoji i
reenini akcenat shvacen u irem smislu te rei tj. reenina intonacija. U
govornom nizu se realizuje upravo akcenat reenice dok se akcenti izolovanih rei
modifikuju jedan prema drugom. Pritom obino dolazi do modifikacije u kvantitetu,
17

bez obzira na brzinu iskaza dok se redje menjaju akcenti i po kvalitetu. Iako se
akcenat rei i akcenat reenice mogu i razlikovati oni se uvek medjusobno
saobraavaju tj. akcenat izolovanih rei u govornom procesu se prilagodjava
intonaciji reenice. Kao i kod izolovanih rei, tako i kod reenica u srpskom jeziku
intonacija moe biti silazna i uzlazna.
Osnovne karakteristike izjavne reenice u srpskom jeziku je tonski uspon u prvom
njenom delu i lagani tonski pad ka svretku reenice. Ukupna tonska linija
predstavlja jedan blagi luk. Vrhunac, u tonskom smislu, jeste negde u prvom delu
ili ,ako reenica ima neki logiki akcenat, na njemu.
Npr. Sve sam razumela; Mogu ti rei da sam skoro sve razumela.
Upitne reenice imaju razliitu intonaciju u zavisnosti od toga da li imaju upitnu re
(ko, ta, gde, kako) u svom sastavu ili ne. Upitne rei nose akcenat reenice tj. nose
na sebi melodijski vrhunac
Npr. Ko ti je rekao da u doci?
Ukoliko je upitna reenica formulisana upitnom recom li, intonacioni vrhunac nije
nikada na njoj ve na rei ispred nje.
Npr. ekas li Ivanu?
Ukoliko upitna reenica nema upitne rei, niti rece li onda je intonacioni vrhunac
na onoj rei koja je nosilac logickog akcenta, a posle toga ton opada.

Npr. ekas mene?

Ukoliko upitna reenica ima samo jednu re vrhunac je na akcentovanom slogu, a
ukoliko je re prekratka onda ton ostaje visok do kraja.
Npr. ta?
Ton uzvinih reenica je najvii, a kree se kao i kod izjavnih; u blagom luku, ali
luku koji je tonski u viem registru.
Npr. Danas pada kia. Danas pada kia!
Reenicna intonacija neutralie akcenatski ton naroito u inicijalnoj i finalnoj
poziciji reenice.
U formiranju reenicne intonacije uestvuju osnovni parametri govornog signala, a
to su visina, jaina, trajanje i boja te stoga razlikujemo etiri osnovne komponente
intonacije: tonsku, intenzitetsku, temporalnu i tembralnu.
Tonska komponenta odraava osnovne osobine melodije govora.
Intenzitetska komponenta slui za razliito isticanje nekih segmenata iskaza
(reenice) ba kao to u akcentuaciji slui za isticanje sloga u rei.
18

Temporalna komponenta tj. trajanje odredjenog segmenta zavisi uglavnom od

govornikovog subjektivnog stava prema iskazu. Ona esto slui za isticanje
govornih segmenata po vanosti. Uobiajeno je da se ono sto je vanije u srpskom
jeziku izgovara sporije.
Pauza je specifina jer je karakterie odsustvo govornog signala. Tada intenzitet
pada na nulu i zato pauzu esto naunici opisuju kao intenzitetsku komponentu.
Poto je bolje neku pojavu definisati pomou svojstva koje ona ima, a ne koje nema,
pauzu moemo smatrati delom temporalne komponente jer je karakterie trajanje.
Tembralna komponenta kao osnovni element ima boju i odnosi se na scenski govor,
govor spikera.
Postoji pet osnovnih funkcija intonacije:
1. funkcija segmentacije - re je o segmentaciji govornog niza na fragmente
razliitog oblika i karaktera. Osnovno sredstvo segmentacije je pauza, pomocu nje se
due celine dele na reenice, a one na manje celine.
2. konstruktivna funkcija - kada se segmentacijom dobijaju odvojeni delovi njih
treba na specifian nain povezati kako bi se prenelo semantiko, smisaono
jedinstvo.
3. ekspresivna funkcija - ostvaruje se uz uee tembralne i tonske komponente.
Ovde dolazi do izraaja stanje i raspoloenje govornika prema sadraju iskaza i to
promenom visine i boje govornog signala.
4. kulminativna funkcija - sadri u sebi vie pojedinanih funkcija, a najvanija joj je
iskazivanje vrstine veze medju fragmentima. Osnovno sredstvo za to je duina
pauze. Pauza je znatno vea kada govornik delove iskaza smatra samostalnim, a
sasvim kratka ako delove smatra vrsto povezanim.

19

Refleksi jata i knjievni akcenat

Osnovne norme ijekavskog izgovora dao je jo Vuk Karadi u svom Rjeniku. Od
Vuka do naih dana nije se u toj oblasti ijekavskog izgovora skoro nita promenilo
kada je norma u pitanju, ali u praksi danas je malo govora u ijekavskom podruju
koji u svemu imaju onakve vrednosti starog vokala jat kakve je zabeleio Vuk. Dugo
jat je davalo grupu ije, a kratko jat grupu je.
1. kada kod ekavaca imamo dugouzlazni akcenat na e koje je poreklom od jata, onda
je u ijekavskom kratkouzlazni akcenat na drugom slogu refleksa:
vreme-vrijeme; belo-bijelo; lepo-lijepo
2. kada je kod ekavaca i ikavaca dugosilazni akcenat na e koje je poreklom od jata,
onda je u ijekavskom kratkosilazni akcenat na prvom slogu refleksa:
sneg-snijeg; breg-brijeg; smeh-smijeh
3. kada je u ekavskom kratkouzlazni akcenat na e koje je poreklom od jata, u
ijekavskom je isto na je:
deca-djeca; peva-pjeva
4. kada je u ekavskom kratkosilazni akcenat na e koje je poreklom od jata, u
ijekavskom je isto na je:
pesma-pjesma; sesti-sjesti
Izuzeci:
Nominativ jednine: vera-vjera; mera-mjera; mesto-mjesto
Genitiv mnoine: mera-mjera; vera-vjera; mesta-mjesta
Isto je i sa glagolima izvedenim od ovih rei:
namestiti-namjestiti; nametati-namjetati; zameriti-zamjeriti; zameratizamjerati
Iza r umesto jata razvilo se e:
uzreica, vremena, prelaz, prevoz, bregovi.
re-rije; renik-rjenik
Hipokoristici:
dever-djever; devojka-djevojka; ded-djed.
deso-djeso; deva-djeva; dedo-djedo
Jotovanje, ne jotuju se dj, tj, sj:
koleno-koljeno; kolence-koljence; nedelja-nedjelja; senka-sjenka
Ako je jat ispred o koje je postalo od l, onda je u ijekavskom i:
ceo-cio-cela; vredeo-vredio; umeo-umio; beleziti-biljeziti; beleg-biljeg
voleo,volela,volelo-volio,voljela,voljelo; video,videla,videlo-vidio,vidjela,vidjelo.

20

Akcenat imenica mukog roda

1. jednoslone imenice
a)
imenice sa dugosilaznim akcentom u nominativu jednine uvaju taj akcenat u svim
padeima jednine ako imaenica oznaava nesto ivo (mrav-mrava; crv-crva...), a
ako oznaava nesto neivo u lokativu jednine ima dugouzlazni akcenat (grad-po
gradu).
Ukoliko imenica proiruje osnovu u mnoini umetkom -ov-/-ev-, ona u nominativu
mnoine skrauje prvi slog i na njemu imamo kratkosilazni akcenat (grad-gradovi).
Ali neke imenice ne skrauju akcenat ve menjaju njegovu prirodu (val-valovi) i
uvaju taj akcenat u svim padeima mnoine. Imenice sa kratkosilaznim akcentom u
nominativu mnoine imaju u genitivu mnoine i dugouzlazni akcenat pored
kratkosilaznog (gradova-gradova).
Imenice koje ne proiruju osnovu u dativu, instrumentalu i lokativu mnoine imaju
dva akcenta (
), npr. mravima-mravima, crvima-crvima.
Imenice koje proiruju osnovu u dativu, instrumentalu i lokativu mnoine imaju
akcenat nominativa, ali mogu imati i kratkouzlazni akcenat na infiksu (gradovimagradovima, sinovima-sinovima).
b)
ove imenice u vokativu jednine imaju dugosilazni akcenat (djae, kralju, strie), a
u ostalim padeima i jednine i mnoine imaju dugouzlazni akcenat na prvom slogu.
Izuzetak: imenica mir koja u lokativu jednine ima akcenat nominativa (mir-s
mirom).
c)
ove imenice uvaju akcenat nominativa u svim padeima jednine ako oznaavaju
neko ivo bie, a ostale u lokativu jednine imaju kratkouzlazni akcenat (po broju, u
boju, na brodu)
Izuzetak: imenice prah i strah koje u lokativu jednine esto imaju dugouzlazni
akcenat (prahu, strahu).
Ove imenice u padeima mnoine imaju kratkouzlazni akcenat, osim imenica kraj,
rog i gost. Imenice kraj i rog imaju u nominativu, akuzativu i vokativu mnoine
kratkosilazni akcenat na prvom slogu (krajevi, rogovi), u genitivu mnoine pored
kratkosilaznog na prvom slogu imaju i dugouzlazni na pretposlednjem (krajevakrajeva), a u dativu, instrumentalu i lokativu mnoine imaju kratkouzlazni akcenat
na umetku (krajevima).

21

d)
ove imenice svuda uvaju kratkouzlazni akcenat osim u akuzativu i vokativu kada su
jednaki nominativu.
e)
ove imenice uglavnom uvaju nepromenjen akcenat u svim padeima jednine i
mnoine. Ako imenica oznaava neku stvar, u lokativu jednine ima kratkouzlazni
akcenat (na pragu)
Imenice vrt, rat i as imaju kratkouzlazni akcenat u zavisnim padeima.
Ako imenica ne proiruje osnovu, u genitivu mnoine ima dugosilazni akcenat
(jada, mia, prsta).
f)
ove imenice uvaju kratkouzlazni akcenat u svim padeima osim u akuzativu kada je
jednak nominativu, kao i u vokativu.
Izuzetak: imenice vol i top koje u genitivu mnoine imaju kratkouzlazni akcenat, ali
se ee uje kratkosilazni (volova, topova).
Ako imenica ne proiruje osnovu u genitivu mnoine ima dugouzlazni akcenat
(snopa, konja, pasa).
2) viseslone imenice
a)
ove imenice uvaju nepromenjen akcenat u svim padeima jednine i mnoine. Ako
imenica proiruje osnovu nepostojanim a u nominativu ili genitivu mnoine, akcenat
se krati pa imamo kratkosilazni akcenat (bubanj-bubnjevi, zrvanj-zrvanja).
b)
ove imenice uglavnom uvaju nepromenjen akcenat, ali ima i izuzetaka.
Gubljenjem nepostojanog a izmedju krajnjih suglasnika osnove dolazi do duljenja
ako je prvi od suglasnika izmedju kojih nestaje nepostojano a neki sonant (staracstarca, jazavac-jazavca, palac-palca, jarac-jarca).
Izuzetak: imenice mozak i vosak koje u lokativu jednine imaju kratkouzlazni
akcenat (mozgu, vosku), kao i imenica ovek koja u svim padeima jednine osim
vokativa ima kratkouzlazni akcenat na pretposlednjem slogu.
Neke dvoslone i troslone imenice sa kratkosilaznim akcentom na prvom slogu, a
sa dugim krajnjim slogom osnove, ukoliko ne oznaavaju ivo bice, u lokativu
jednine imaju, pored kratkosilaznog i dugouzlazni akcenat (vazduhu-vazduhu,
pogledu-pogledu, obliku-obliku).
Ukoliko imenica proiruje osnovu, u genitivu mnoine imamo dva akcenta, a to su
kratkosilazni i dugouzlazni (golubova-golubova).
Imenica prijatelj: genitiv mnoine - prijatelja; dativ, instrumental i lokativ mnoine
- prijateljima.
22

Imenice dinar i komad imaju u svim padeima mnoine dugouzlazni akcenat

(dinara, komada).
c)
ove imenice uglavnom uvaju nepromenjen akcenat.
Ako se osnova smanjuje ispadanjem nepostojanog a, u vokativu jednine imamo
silazni akcenat na prvom slogu (pevce, svirce, komarce).
U genitivu mnoine kod imenica venac i lanac imamo dva akcenta, dugosilazni i
dugouzlazni (venaca-venaca, lanaca-lanaca).
Imenice koje imaju vie od dva sloga, a kratkouzlazni akcenat na pretposlednjem
slogu, u genitivu mnoine pomeraju akcenat za jedan slog ka poetku rei i on
postaje kratkouzlazni (zloinac-zloinaca, dobitak-dobitaka)
d)
ako je imenica dvoslona i sa oba kratka sloga, jedne od njih imaju isti akcenat i u
ostalim padeima ili na krajnjem slogu osnove.
One koje pomeraju akcenat kao sto su imenice ivot i svedok (ivot-ivota, svedoksvedoka), u genitivu mnoine imaju dugouzlazni akcenat (ivota, svedoka).
One imenica koje ne pomeraju akcenat (jelen-jelena, beleg-belega), u genitivu
mnoine imaju kratkosilazni akcenat (jelena, belega).
Imenice sa duinom (junak, vojnik, ora, nosa, svira) u svim padeima osim
vokativa jednine imaju akcenat na krajnjem slogu osnove (junaka, vojnika), a u
vokativu jednine imaju kratkosilazni akcenat (junae, vojnie).

23

Akcenat imenica enskog roda

1. imenica na -a
a)
ove imenice uvaju nepromenjen akcenat u svim padeima jednine i mnoine, ali
ako se broj slogova u genitivu mnoine uveava javljanjem nepostojanog a, onda se
akcenat skrauje pa imamo kratkosilazni (banaka, maraka, karata).
Izuzetak: imenice kletva, crkva, pritka koje uvaju akcenat nominativa i u genitivu
mnoine.
Dubleti: karta-karta, banka-banka.
b)
ove imenice uvaju nepromenjen akcenat u svim padeima oba broja. Jedino u
genitivu mnoine imamo dugosilazni akcenat ukoliko se ne uveava broj slogova
(kua, dinja, lipa).
Imenice sa vie od dva sloga i kratkosilaznim akcentom na prvom slogu ne znaju ni
za kakvu promenu; imaju dve duine u genitivu mnoine (jabuka, podvala,
usluga).
c)
ove imenice menjaju akcenat. Sve dvoslone i troslone imenice imaju u vokativu
jednine i mnoine dugosilazni ili kratkosilazni akcenat (vojsko, duo, glavo, tetivo).
Neke imenice imaju dugosilazni akcenat i u akuzativu jednine (vojsku, granu,
glavu).
Dubleti: akuzativ jednine imenica brada, klupa, vrba i stena (klupu-klupu, stenustenu, vrbu-vrbu, bradu-bradu).
Sve imenice koje u akuzativu jednine imaju silazne akcente, imaju ih i u nominativu
i akuzativu mnoine.
Ako se osnova u genitivu mnoine proiruje nepostojanim a, akcenat se sa prvog
sloga prenosi na to a (ovca-ovaca). Neke od ovih imenica skrauju akcenat u dativu,
instrumentalu i genitivu mnoine, pa tu imamo dublete (granama-granama,
ovcama-ovcama).

d)
dvoslone i vieslone imenice u vokativu jednine i mnoine imaju kratkosilazni
akcenat na prvom slogu (vodo, goro, eno), a ostale imaju akcenat nominativa. U
akuzativu jednine akcenat se menja u kratkosilazni.

24

Dubleti: akuzativ jednine imenica planina i slanina (planinu-planinu, slaninuslaninu).

dvoslone i viseslone imenice u genitivu mnoine uvek imaju dugouzlazni akcenat
na pretposlednjem slogu (voda, ena). Ako se broj slogova u ovom padeu uveava
nepostojanim a, akcenat se prenosi na taj samoglasnik (zemalja, dasaka, sestara).
troslone imenice sa kratkouzlaznim akcentom na prvom slogu, u genitivu mnoine
imaju kratkosilazni akcenat (bundeva-bundeva, maslina-maslina), a ako se broj
slogova uveava nepostojanim a, ne menja se akcenat (molitva-molitava, devojkadevojaka, peurka-peuraka).
2. imenice na konsonant
I jednoslone imenice
a)
neke imenice uvaju akcenat u svim padeima, a neke imaju dugouzlazni akcenat u
lokativu jednine, genitivu, dativu, instrumentalu i lokativu mnoine (vlasti, vlasti,
vlastima).
b)
ove imenice skracuju slog; u instrumentalu jednine, ako je taj oblik sa nastavkom
-ju, imamo duljenje (zoblju, krvlju). U lokativu jednine, genitivu, dativu,
instrumentalu i lokativu mnoine imamo kratkouzlazni akcenat.
II vieslone imenice
a)
ove imenice u lokativu jednine, genitivu, dativu, instrumentalu i lokativu mnoine
imaju dugouzlazni akcenat (misli, misli, mislima).
b)
neke imenice uvaju akcenat i duinu u ostalim padeima, a neke skrauju duinu
(radost-radosti, bolest-bolesti). U lokativu jednine neke imenice imaju uzlazni
akcenat (pameti, milosti).
c)
ove imenice uvaju nepromenjen akcenat u svim padeima, samo skrauju duinu.
d)
ove imenice ne menjaju akcenat, samo skrauju duinu.

25

Akcenat imenica srednjeg roda

1. imenice koje ne proiruju osnovu
a)
imenice ovog tipa uglavnom uvaju akcenat. One koje znaju za oblike mnoine
imaju uzlazni akcenat (sena, mesa, gvozdja, drvca). Kod imenice sunce, posto se
broj slogova uveava nepostojanim a, u genitivu mnoine krate akcenat (sunaca).
b)
uglavnom uvaju nepromenjen akcenat. Samo u genitivu mnoine, ukoliko su
dvoslone, dulji se naglaeni slog pa imamo dugosilazni akcenat (jata, rala).
Imenice brdo, drvo, ito, zvono, polje u mnoini imaju drugaciji akcenat.
nominativ mnoine: brda, drva, ita, zvona, polja
genitiv mnoine: brda, drva, zita, zvona, polja
dativ,instrumental, lokativ mnoine: brdima, drvima, itima, zvonima, poljima
c)
uvaju akcenat, ali se on menja u tri sluaja:
1. akcenat se prenosi na pretposlednji slog (vratlo-vratala)
2. akcenat se menja u dugosilazni na istom slogu (pismo-pisama)
3. akcenat se skrauje i menja na istom slogu (brvno-brvana)
d)
neke imenice uvaju akcenat, a kod nekih se menja u mnoini:
nominativ mnoine: sela, pera, bedra, rebra
genitiv mnoine: sela, pera, bedara, rebara
dativ, instrumental, lokativ mnoine: selima, perima, bedrima, rebrima
Ako se broj slogova uveava nepostojanim a, akcenat je dugouzlazni na
pretposlednjem slogu (vesala, dobara).
Ukoliko imenica sa vie od dva sloga iza kratkouzlaznog akcenta u nominativu
jednine nema duinu, onda u genitivu mnoine ima silazni akcenat (koleno-kolena,
govedo-goveda).
2. imenice koje proiruju osnovu
a)
uglavnom uvaju akcenat u svim padeima (cavce-cavceta) ili ga skracuju
(zdrebe-zdrebeta, prase-praseta)

26

b)
ove imenice uvaju nepromenjen akcenta u svim padeima jednine, a menja se u
padeima mnoine.
nominativ mnoine: kratkouzlazni akcenat
genitiv mnoine: dugouzlazni akcenat
dativ, instrumental, lokativ mnoine: kratkouzlazni akcenat
c)
ove imenice menjaju akcenat u kratkouzlazni u genitivu jednine, dok u vokativu
imamo dugosilazni akcenat (dete).
Imenica vreme ima kratkosilazni akcenat u jednini, a u mnoini uzlazne akcente.
d)
ove imenice uglavnom uvaju nepromenjen akcenat, jedino u genitivu mnoine
imaju kratkouzlazni ili kratkosilazni akcenat na pretposlednjem slogu.

Akcenat prideva
1. najveci broj jednoslonih prideva sa dugosilaznim akcentom u nominativu jednine
mukog roda u svim oblicima neodredjenog vida u kojima se broj slogova uveava
nastavkom, akcenat se menja u dugouzlazni (suv, suva, suvu... suvi, suvih...) U
svim oblicima enskog i srednjeg roda imamo suva i suvo.
Izuzetak: pridevi bos i go kod kojih imamo kratkouzlazni akcenat.
U oblicima odredjenog vida sva tri roda ovih prideva imamo opet silazni akcenat
(suvi, suva, suvo), a kod prideva bos i go imamo kratkosilazni akcenat.
2. jednosloni pridevi sa kratkosilaznim akcentom (dug) uvaju akcenat u svim
padeima oba broja i oba vida kod svih rodova.
Izuzetak: pridevi star i zao koji u oblicima odredjenog vida imaju dugosilazni
akcenat, a pridevi zdrav i prav i kratkosilazni i dugosilazni akcenat.
3.viesloni pridevi sa dugosilaznim akcentom uglavnom uvaju nepromenjen
akcenat, ali mogu imati i kratkouzlazni.
divan ,divna, divno - divni, divna, divno
4. pridevi sa kratkosilaznim akcentom veinom uvaju nepromenjen akcenat (bistar,
tanak, mekan, jadan).
Neki imaju kratkouzlazni akcenat na pretposlednjem slogu (ledeni-ledeni, vodenivodeni, gvozdeni-gvozdeni).
dvosloni pridevi kod kojih se broj slogova u osnovi smanjuje nestajanjem
nepostojanog a, u oblicima odredjenog vida pored kratkosilaznog mogu imati i
kratkouzlazni akcenat (uski-uski, pozni-pozni).
27

Izuzetak: pridevi voljan i oran koji dulje naglaen slog u odredjenom vidu (voljni,
orni).
5. pridevi sa dugouzlaznim akcentom imaju taj isti u svim oblicima (orlov, babov,
vilin).
oni kod kojih se osnova skrauje za jedan slog ispadanjem nepostojanog a, imaju
dugosilazni akcenat (besan-besni, budan-budni).
6. pridevi sa kratkouzlaznim akcentom uvaju taj akcenat ako im je krajnji slog dug
(krcat, domai), a kod nekih se pomera na krajnji slog, ali se u odredjenom vidu
ponovo vraa na prvi, kao npr. rumen, rumena, rumeno; dubok, duboka, duboko.
Svi komparativi na -iji imaju kratkouzlazni akcenat na prvom slogu pred tim
nastavkom (stariji, noviji), a pridevi na -ji, -i imaju kratkosilazni akcenat na prvom
slogu (jai, vei, dui).
Oblici superlativa imaju dugosilazni akcenat na reci naj.
Svi pridevi odredjenog vida, kao i svi komparativi i superlativi imaju duinu.

28