Toni Morison

JAZZ

Za R.V i Dorda

Ja sam ime zvuka

i zvuk imena.
Ja sam znak pisma
i oznaka podele.
Grom, savreni um
Nag Hamadi

Ih, poznajem tu enu. ivela je s jatom ptica u Aveniji Lenoks. Znam joj i
mua. On se zaljubio u osamnaestogodinju devojku, i ta duboka, potmula
ljubav toliko ga je rastuila i usreila da je ubio devojku iz pitolja samo
zato da oseanje ne bi iilelo. Kad je njegova ena, a ona se zove Violeta,
otila na pogreb da vidi devojku i da isee njeno mrtvo lice, oborili su je na
pod i izbacili iz crkve. Potrala je kroz sav onaj sneg, a kad se vratila u
svoj stan izvukla je ptice iz kaveza i stavila ih na prozor da se smrznu ili
odlete; nije zadrala ni papagaja koji je govorio Volim te.
Sneg kroz koji je trala bio je tako suv da u njemu nisu ostajali tragovi,
pa jedno vreme niko nije tano znao gde stanuje. Ali, su i drugi, a ne samo
ja, znali ko je ona, ko mora biti, jer su znali da je njen mu, Do Trag, ubio
devojku. Nikad ga niko nije gonio zato to ga niko nije video kad je to
uinio, a tetka mrtve devojke nije elela da baca novac na nesposobne
advokate i podsmeljive policajce jer je bila svesna da taj troak ne bi nita
popravio. tavie, saznala je da ovek koji je ubio njenu sestriinu po ceo
dan plae i da je to za njega i za Violetu gore od zatvora.
Uprkos bolu koji je prouzrokovala, Violeta je pomenuta na januarskom
sastanku Salemskog enskog kluba kao osoba kojoj je potrebna pomo, ali
su lanice glasale protiv zato to njoj sad jedino molitve - a ne pare - mogu
da pomognu, zato to ona ima mua koji je manje-vie sposoban za rad
(samo kad ne bi tonuo u samosaaljenje) i zato to su jedan ovek i njegova
porodica iz 134. ulice izgubili u poaru sve to su imali. Klub se dao na
posao da pomogne pogorelcima i ostavio Violetu da sama utvrdi u emu je
problem i da ga rei.
Violeta je strahovito mrava; pedeset joj je godina, ali je jo dobro
izgledala kad je banula na pogreb. ovek bi pomislio da je izbacivanje iz
crkve prevrilo meru - bruke i ostalog - ali nije tako. Violeta je dovoljno
bezobrazna i dovoljno zgodna da pomisli da i bez zadnjice i mladosti jo
moe da kazni Doa tako to e nai prijatelja koga e dovoditi u sopstvenu
kuu. Poverovala je da e to osuiti Doove suze, a njoj pribaviti izvesno
zadovoljstvo. Moglo je da upali, pretpostavljam, ali se eda samoubica
teko zadovolje i zaas pomisle da ih niko ne voli zato to, zapravo, nisu tu.
Kako god bilo, Do nije obraao ni najmanju panju na Violetu i njenog

prijatelja. Da li ga je ona na kraju oterala ili je on nju napustio, ne bih znala.

Moda je osetio da se Violetine drai ne mogu uporediti sa saaljenjem
prema oveku slomljenog srca u susednoj sobi. Ali znam da ta rabota nije
potrajala ni dve nedelje. Violetin sledei plan - da ponovo zavoli svog mua
- svenuo je pre no to je uhvatio korena. Prala je njegove maramice i
stavljala hranu pred njega na sto. Dalje nije uspela da ode. Otrovna tiina
lebdela je po sobama kao velika ribarska mrea koju Violeta tu i tamo
probija svojim prebacivanjima. Po svoj prilici su je iznurili Doovi nemirni
dani i noi koje su oboje ispunjavali brigama. Zato je odluila da zavoli dobro, de, da upozna - osamnaestogodinjakinju ije je bledo malo lice
pokuala da isee, iako iz njega ne bi izilo nita osim strugotine.
Violeta nije znala nita o devojci osim njenog imena, godina i injenice
da je o njoj vladalo dobro miljenje u uredno registrovanom frizerskom
salonu. Onda je poela da prikuplja druge informacije. Moda je mislila da
e na taj nain uspeti da odgonetne tajnu ljubavi. Drim ti paleve, i seti me
se ako ta sazna.
Ispitivala je sve redom, poev od Malvone, susetke sa sprata iznad
njihovog - upravo one koja joj je i rekla za Doovu svinjariju i iji su stan
on i devojka koristili kao ljubavno gnezdo. Od Malvone je saznala gde je
devojka stanovala i ija je bila. Od uredno registrovanih frizerki saznala je
koju boju rua za usne je koristila; kojim su joj gvoem doterivali kosu
(mada ja ne verujem da je ta devojka morala da ispravlja kosu); koji je
bend najvie volela (Slim Bates Ebony Keys, prilino dobar bend ako se
zanemari pevaica, po svoj prilici Slimova ena: zato bi joj inae dozvolio
da mu vrea ui?). A kad su joj pokazali kako je mrtva devojka igrala,
Violeta je nauila da izvodi te pokrete, sve po redu. Dok se njihala
savijenih nogu - sa onako sputenim kolenima - svima je bila odvratna, ak
i bivem ljubavniku, a jasno mi je i zato. Kao kad matori ulini golub
kljuca koricu od sendvia sa sardinama koju su make ispljunule. Ali,
Violeta je bila uporna i nije dozvolila da je ometu podsmeljivci ili
neprilinost. Opsedala je 89. niu osnovnu kolu i razgovarala s
nastavnicima koji su poznavali devojku, kao i 139. viu koju je devojka
pohaala pre nego to je poela da gubi vreme u zanatskoj, poto u
njihovom kvartu nije bilo gimnazije za obojene devojke. Dugo je saletala

devojinu tetku, dostojanstvenu enu koja je povremeno radila fine

krojake poslove, sve dok se ova nije navikla na te posete i poela
nestrpljivo da iekuje askanja o mladosti i ravom ponaanju. Tetka je
pokazala Violeti sve devojine stvari i ona se uverila (ba kao i ja) da je
sestriina bila svojeglava i pritvorna.
Tetka je pokazala Violeti jo jednu posebnu stvar, fotografiju devojinog
lica, i ak joj dozvolila da je zadri nekoliko nedelja. To lice nije bilo
nasmeeno, ali je barem bilo ivo i vrlo drsko. Violeta je imala petlju da
stavi fotografiju na kamin u sopstvenoj dnevnoj sobi gde su je ona i Do
izbezumljeno posmatrali.
Izgledalo je da e to biti sumoran dom, sve ptice su odletele, a njih dvoje
su po itav dan brisali suze; ali, kad je u grad dolo prolee, Violeta je na
ulazu u zgradu videla drugu devojku s etiri visee lokne na svakoj strani, s
ploom Okeha pod mikom i s mesom za gula zapakovanim u kasapski
papir. Pozvala je devojku da uju plou i tako je poeo sablanjivi ivot
utroje u Aveniji Lenoks. Ishod se razlikovao samo po tome ko je u koga
pucao.

*
Luda sam za ovim gradom.
Dnevna svetlost koso preseca zgrade nadvoje kao ilet. U gornjoj
polovini vidim lica koja mi uzvraaju pogled i ne znam koja od njih
pripadaju ljudima, a koja su delo kamenoresca. Donja je u senci i u njoj se
dogaaju zanimljive stvari na koje smo oguglali: klarineti i ljubav, tue i
glasovi onih jadnih ena. U gradu poput ovog moji snovi rastu i oseanja
prianjaju uz sve. Ura. To dolazi od sjajne eline stene koja se njie iznad
senke. Kad spustim pogled na zelene pojaseve trave du reke, na crkvene
tornjeve i na beliasto-bakarna predvorja stambenih zgrada, jaka sam:
usamljena, svakako, ali prvoklasna i neunitiva - kao Siti 1926. godine kad
su svi ratovi okonani i nijedan vie nikad nee izbiti. Dole u senci ljudi se
tome raduju. Najzad, najzad je sve pred nama. Tako kau pametni, a oni
koji sluaju i itaju njihove rei slau se: dolazi novo vreme. Samo
pogledaj. Odlazi tuga. Pokvarenost. Ravost. Nemo da se bilo ta uini.
Sve ono to je svako tada na tom mestu bio. To moe mirno da zaboravi.

Istorija je dovrena, hej, svi vi tamo, i najzad je sve ispred nas. U

predvorjima i kancelarijama ljudi sede i misle o buduim naseljima,
mostovima i brzim podzemnim vozovima. A&P zapoljava obojenog
inovnika. Krupne ene ruiastih majih jezika savijaju novanice u zelene
smotuljke, zlu ne trebalo; onda se smeju i grle. Obini ljudi sateruju lopove
po budacima i preotimaju svoj novac, a ako iz gluposti napadnu
pogrenog, ovaj satera njih. Mangupi se rugaju naivinama, upinju se da
ostanu zanimljivi i, poto svi u njih blenu, vode rauna o odevanju i vreaju
sa stilom. Niko ne eli da bude hitan sluaj u Harlemskoj bolnici, ali kad
deura crni hirurg, ponos ublaava bol. I mada je kosa prve grupe obojenih
bolniarki proglaena nepodobnom za bolniarske kape u bolnici Belvi, sad
ih tu radi trideset pet - sve izvanredno sposobne i savesne.
Niko ne kae da je ovde lepo; niko ne kae ni da je lako. Ali jeste
sudbonosno, i ako obrati panju na plan grada, na njegove briljivo
trasirane ulice, Siti te ne moe povrediti.
Miii su mi nikakvi i od mene se ne moe oekivati da se odbranim.
Ali, znam da preduzmem mere zatite. Najvanije je da o meni niko ne zna
sve to bi moglo da se zna. Drugo, motrim sve i svakog i trudim se da
otkrijem njihove namere i njihov nain razmiljanja pre nego to ih oni
postanu svesni. Pokuaj da shvati ta znai uhvatiti se ukotac s velikim
gradom: izloena sam svim vrstama neznanja i zloina. Ipak, za mene je
jedino to ivot. Siti navodi ljude na pomisao da mogu nekanjeno raditi ta
god ele, to mi se svia. Vidim ih svuda: imuni belci, a bogme i runi, hrle
u stanove koje su uredile i preuredile crnkinje bogatije od njih, i svakoj
strani je milo to vidi onu drugu. Videla sam kako se oi crnih Jevreja,
saaljive prema svakom ko ne pripada njihovom jatu, napasaju na tezgama s
hranom i glenjevima lakih ena dok povetarac povija bela pera na
lemovima pripadnika UNIJE. Obojeni ovek lagano se sputa s neba
duvajui u saksofon, a ispod njega, na prostoru izmeu dve zgrade, jedna
devojka neto ivo govori mukarcu sa slamenim eirom. On joj dotie
usnu da ukloni neku mrvicu. Ona se iznenada smiruje. Mukarac joj rukom
podie bradu. Stoje na tom mestu. Njena aka, kojom je grevito drala
tanicu, najednom se oputa, a vrat ocrtava lepu liniju. Mukarac se oslanja
dlanovima o kameni zid visoko iznad njene glave. Po nainu na koji

pokree vilicu i naginje glavu znam da je slatkoreiv. Sunce se prikrada u

aleju iza njih i, zalazei, stvara lep prizor.
Radi ta hoe u Sitiju, ta god da radi on je tvoja pozadina i tvoj ram.
A na njegovim gradilitima, u njegovim blokovima i sporednim uliicama
dogaa se sve to jak moe da zamisli i emu e se slab diviti. Mora samo
da vodi rauna o planu - o tome da je iscrtan i za tebe, promiljen, da vodi
rauna o tome kuda eli da ode i ta bi ti sutra moglo zatrebati.
ivela sam dugo, moda predugo, u sopstvenoj glavi. Ljudi kau da bi
trebalo vie da izlazim. Da se meam sa svetom. Tano je da se zatvaram,
ali ako si ostavljena da dredi kao ja dok se tvoj partner nikako ne vraa s
nekog sastanka, ili obeava da e ti posvetiti svu svoju panju posle
veere, a onda zaspi im zausti da neto kae - moe postati uskogruda
ako ne pripazi, a to je poslednje to elim da budem.
irokogrudost je zlato u ovom Sitiju; potrebna ti je pamet da smisli
kako da bude gostoljubiv i da se istovremeno odbrani. Kada neto da
zavoli i kada da ode. Ako to ne naui, prestae da vlada sobom ili e
tobom zavladati neka spoljna stvar kao u onom munom sluaju prole
zime. Govorilo se da ispod provoda i lake zarade neko zlo juri ulicama i da
nita nije sigurno - ak ni mrtvi. O tome svedoi Violetin napad na
junakinju pogrebnog obreda. A 1926. godina je tek zakoraila u svoj trei
dan. Mnogi razboriti ljudi paljivo su ispitali znamenja (vremenske prilike,
brojeve, sopstvene snove) i poverovali da je to poetak svih vrsta propasti.
Da je ta sablazan poslata da upozori dobre i zgromi neverne. Ne znam ko je
bio tatiji - proroci ili Violeta - ali teko je porediti sujeverje s velikim
oekivanjima.
Mir je uveliko navrio sedam godina one zime kad je Violeta prekinula
pogreb, a veterani na Sedmoj aveniji jo su nosili vojnike injele jer nita
to su mogli da kupe za svoj novac nije tako nepoderivo niti tako dobro
skriva ono ime su se hvalili 1919. Osam godina kasnije, dan uoi
Violetinog ispada, sipa onaj sneg koji se zadrava tamo gde je pao ak i u
avenijama Leksington i Park, i eka da ga sabiju kola s konjskom zapregom
to isporuuju ugalj za sve hladnije kotlove u podrumima. Gore, u onim
velikim stambenim petospratnicama i u uskim drvenim kuama izmeu njih
ljudi kucaju jedni drugima na vrata da vide je li neto potrebno i moe li se

neto dobiti. Komad sapuna? Malo kerozina? Malo masti, kokoije ili
svinjske, da se jo jednom napravi supa? iji je mu raspoloen da izvidi je
li neka prodavnica otvorena? Treba li na spisak koji su mu ene utrapile
dodati i terpentin?
Po tako hladnom vremenu disanje boli, ali koliko god da su teki okovi
zime u Sitiju, ljudi se ne predaju jer vredi truda iveti u Aveniji Lenoks
zatien od vilenjaka i njihovih nauma; tu gde su plonici, sa snegom ili bez
njega, iri nego glavne ulice u gradovima u kojima su roeni i gde sasvim
obini ljudi mogu da saekaju na stanici, uu u tramvaj, prue oveku
novi i odvezu se gde im se prohte, mada i nema potrebe da ide bogzna
kud jer je sve to eli nadomak ruke: crkva, bakalnica, zabava, ene,
mukarci, pota (ali ne i gimnazija), prodavnica nametaja, ulini prodavci
novina, ilegalne toionice (ali ne banka), frizerski saloni, brijanice, javne
kue, kolica s ledom, skupljai krpa, bazeni, otvorene pijace, lutrija i svi
mogui klubovi, organizacije, grupe, redovi, savezi, drutva, bratstva,
sestrinstva i udruenja.
Koriste se, naravno, razne preice, a neke su dobro utabane i klizave od
upada lanova jedne grupe na teritoriju druge jer se veruje da se tamo
dogaa neto zabavno ili uzbudljivo. Neto iskriavo, munjevito,
zastraujue. Gde moe da otvori flau i hladna staklena usta prinese
svojima. Gde nalazi opasnost ili je ti sam ovaplouje; gde moe da se
tue dok ne padne i da se osmehne nou kad promai i kad ne promai.
Srce ti se nadima od samog prizora. A jednako ti se nadima i od toga to
zna da tamo, u tvojoj zgradi, postoje spiskovi koje ene piu kad njihovi
muevi odlaze na pijacu i aravi koji se ne mogu okaiti napolju, pa vise u
kuhinjama obloenim snegom kao zavese na priredbi abisinijske nedeljne
kole.
Mladi ovde nisu ba mladi, a sredovenost ne postoji. ezdeset godina,
ak i etrdeset, gornja je granica do koje se, po optem miljenju, vredi
gnjaviti. Oni koji dou dotle, ili ak postanu vrlo stari, sede uokolo
posmatrajui prolaznike kao publika na petparakoj subotnjoj predstavi u
tri ina. Inae zabadaju nos u poslove ljudi kojima su ak i imena zaboravili
i iji ih se polovi nimalo ne tiu. Tek da uju sopstveni glas i obraduju se
zbunjenosti na licu onih koji ih sluaju. Znam nekoliko izuzetaka. Neke

stare ljude koji ne tuku decu pod izgovorom da je batina iz raja izala; koji
tede snagu jer bi im mogla ustrebati za neto vano. Kao to je, recimo,
poslednje udvaranje puno osmeha i malih poklona. Ili predana briga za
starog prijatelja koji se bez njih moda ne bi izvukao. Ponekad se
usredsrede na to da osobi s kojom su dugo proiveli prue veselo drutvo i
sve to je potrebno tokom noi.
Ali, tamo, u Aveniji Lenoks, u stanu Violete i Doa Traga, sobe lie na
prazne ptije kaveze prekrivene tamnom maramom. A lice mrtve devojke
neophodna je hrana njihovim noima. Naizmenino smiu pokriva, ustaju
sa ulegnutog dueka i na prstima prelaze po hladnom linoleumu u dnevnu
sobu da bi zurili u ono to izgleda kao jedino ivo prisustvo u kui:
fotografiju drske, nenasmeene devojke koja ih posmatra sa kamina. Kada
ustane Do, gonjen usamljenou koja dopire sa one strane kreveta na kojoj
lei njegova ena, u njega gleda lice bez nade i aljenja, i upravo to
odsustvo prekora budi ga iz sna punog elje za devojinim prisustvom. Ni
traga od upiranja prstom. Njene usne ne povijaju se nadole i ne osuuju ga.
Lice joj je spokojno, velikoduno i milo. Ali kad ustane Violeta, fotografija
nije ni nalik tome. Devojino lice izgleda pohlepno, oholo i vrlo lenjo. Lezilebe-da-te-jedem lice nekoga ko nikad nije morao da radi; nekoga ko drsko
uzima stvari s tueg stola i ne zbuni se kad ga uhvate na delu. To je
pretvorno lice nekog ko se odunja do tvoje sudopere da plahne viljuku
poloenu uz tanjir. Lice okrenuto prema unutra - ta god da gleda, vidi samo
sebe. Ti si tu, kae, zato to te ja gledam.
Dva-tri puta u toku noi, dok se smenjuju pred fotografijom, jedno od
njih dvoje e izgovoriti njeno ime. Dorkas? Dorkas. Tamne sobe postaju
jo tamnije: u dnevnoj mora da upali ibicu ako hoe da vidi lice. Tu su
jo i trpezarija, dve spavae sobe i kuhinja, sve u sredini zgrade, tako da se
s prozora stana ne vide mesec i uline svetiljke. Kupatilo ima najbolju
svetlost jer se nalazi tik iza kuhinje i hvata zrake popodnevnog sunca.
Raspored stvari koji su napravili Violeta i Do verovatno nikoga nee
podsetiti na fotografije iz Savremenog doma, ali odgovara navikama tela,
omoguava da se prelazi iz jedne prostorije u drugu bez sudaranja s
nametajem i da nae ono to eli kad sedne. Znate kako neki ljudi stave
stolicu ili sto u oak gde moda lepo izgledaju, ali nikom nikad ne pada na

pamet da im prie, a kamoli da tu sedne? Violeta to nije uradila u svojoj

kui. Svaka stvar postavljena je tako da je ovek poeli i koristi, i da mu je
pri ruci. U trpezariji nema velikog stola sa stolicama iz pogrebnog zavoda.
Tu su udobne velike fotelje i, kraj prozora, sto za kartanje na kojem stoje
asparagus, dracena i drvo ivota sve dok Violeta i Do ne poele da igraju
karte ili domine. Kuhinja je dovoljno prostrana da u njoj etvoro moe da
jede i da muterije mogu da isprue noge dok se Violeta bavi njihovom
kosom. Ni dnevna soba ne zvrji i ne eka svadbeni ruak da bi se iskazala.
U njoj su ptiji kavezi i ogledala u kojima se ptice mogu ogledati, ali sad,
naravno, nema ptica, poto ih je Violeta oslobodila onog dana kad je s
noem otila na devojinu sahranu. Sad su tu samo prazni kavezi i pusta
ogledala koja im uzvraaju sliku. Da, jo i sofa, stolice od rezbarenog
drveta i uz njih stoii na koje moe da spusti olju s kafom ili iniju sa
sladoledom ili da odloi novine. Na ploi iznad kamina nekad su stajale
koljke i kamenii lepih boja, ali njih vie nema i sad je tu samo
fotografija Dorkas Manfred u srebrnom ramu, koja ih nou svaki as budi.
Zbog nemirnih noi kasno ustaju i Violeta mora na brzinu da skuva ruak
i da se pripremi za svoju dnevnu normu glava. Ona ima dara za to, ali nikad
nije pohaala kurs, dakle, nema dozvolu za rad i moe da naplati samo
dvadesetpet iii pedeset centi po glavi, a otkako se pojavila na devojinom
pogrebu mnoge od njenih redovnih muterija nale su dobar izgovor da
same brinu o svojoj kosi ili da im keri greju kolmajz. Nekad Violeti i
Dou Tragu nije bio neophodan sitni od friziranja, ali sad, kad Do
preskae radne dane, Violeta sve ee nosi svoj pribor i svoje umee u
pregrejane stanove ena koje se bude po podne, sipaju din u aj i svejedno
im je kako je ona obavila posao. Tim enama frizura je uvek potrebna, a
ponekad im saaljenje uzmuti sjajne oi pa joj daju i ceo dolar.
Morala bi neto da jede, kae joj jedna. Zar ne eli da bude deblja
od svog kolmajza?
Umukni, kae Violeta.
Ozbiljno ti kaem, nastavlja ena. Jo je pospana i levom rukom
podupire obraz, a desnom poklapa uvo. Mukarci te zaas satru i pretvore
u pihtije ako im dozvoli.
ene, odgovara Violeta. ene me satiru. Nijedan mukarac me nikad

ni u ta nije pretvorio. Male pohlepne devojke koje se ponaaju kao ene.

Nisu im dovoijni njihovi vrnjaci, ne, one hoe nekog ko moe otac da im
bude. Vrckaju s karminom na usnama, u providnim arapama, u suknjama
zna ve do ega...
To je moje uvo, curo! Da nee i njega da pegla?
Izvini. ao mi je, stvarno mi je ao. Violeta prestaje da izduvava nos i
nadlanicom brie suze.
Eh, nije-nego, uzdie ena i koristi pauzu da pripali cigaretu. Sad e
da mi sloi bajatu priu o tome kako ti je neka mladunica zeznula ivot, i
kako on nije kriv jer je samo etao ulicom i gledao svoja posla kad ga je
mala droca zaskoila i odvukla u krevet. Pritedi dah, trebae ti na umoru.
Sad mi je potreban. Violeta proverava da li je kolmajz dovoljno vru.
Na novinama ostaje dugaak sme trag.
Je li se odselio? ivi li s njom?
Ne. Jo ivimo zajedno. Ona je mrtva.
Mrtva? Pa koji ti je onda avo?
Stalno misli na nju. Samo mu je ona u glavi. Ne radi, ne moe da spava.
Cvili danju, cvili nou...
O, kae ena. Odvoji ar sa cigarete, utine vrh i paljivo sputa
nedogoreli deo na pepeljaru. Zavalivi se na stolici pritiska unu resu s dva
prsa. Ne valja, kae zevajui. Ba ne valja. Mrtvima ne moe doskoiti.
Uvek gubi. Violeta se slae da tako mora biti; ne samo to gubi Doa,
ve se moda i ona zaljubljuje u mrtvu devojku. Kad ne pokuava da ponizi
Doa, divi se devojinoj kosi; kad ne zasipa Doa sveim, tek smiljenim
pogrdama, apatom razgovara s mrtvim telom u svojoj glavi; kad ne brine o
njegovom gubitku apetita i nesanici, pita se koje boje su bile devojine oi.
Njena tetka kae da su bile smee; frizerke kau da su bile crne, ali Violeta
nikad nije videla osobu svetle koe sa ugljenocrnim oima. Jedna stvar je
sigurna, trebalo je da podree krajeve kose. To se jasno vidi na fotografiji,
a videlo se i u kovegu koliko Violeta moe da se seti. Dugaka kosa lako
procveta na krajevima. Skraivanjem za koji milimetar postie se udo,
Dorkas. Dorkas.
Najzad izlazi iz stana pospane ene. Lapavica ponovo prelazi u vrsto
stanje, i mada mora da prevali sedam ledenih blokova, Violeta je zahvalna

to muterija koja dolazi kod nje ima zakazano tek u tri sata jer e tako
imati vremena da se pozabavi kunim poslovima. Neto se mora raditi, ne
moe se ostati dokon, bez spiska poslova i obaveza. Mogla bi samo da
mlati rukama po vazduhu ili da se trese kad je iza okuke posla koji upravo
obavlja ne bi ekao drugi. Ukljuuje pe da ugreje kuhinju. Dok prska
vodom okovratnik bele koulje, misli joj lutaju do kreveta kojem se jedna
noga odvojila od rama. Uz to i naprsla, tako da se ne moe ponovo
prikucati. Dok utrljava ampon u retku, sedu kosu nove muterije
mrmljajui Boe, boe u pauzama njene ispovesti, Violeta nameta icu
kojom su vrata pei zakaena za arke i uvebava redovnu mesenu molbu
sakupljau stanarine da saeka jo tri dana. Veruje da ezne za odmorom,
za bezbrinim popodnevom kad bi mogla neplanirano da ode u bioskop ili
da sedi u sobi s ptijim kavezima i slua kako se deca igraju na snegu.
Privlai je pomisao na odmor, ali mislim da joj se odmor ne bi svideo.
Sve te ene su takve. ekaju da im ivot postane laki, da ne moraju da
ispunjavaju vreme niim drugim do slobodnim putanjama svojih misli. Ali,
to im se ne bi dopalo. Stalno su neim zaposlene i neprestano smiljaju
naine da budu jo zaposlenije jer bi ih dotuklo vreme u kojem nita ne
mora hitno da se uradi. U taj meuprostor ne bi uplovili ni polje deteline, ni
blaga svetlost jutra bez muva i ege. Nikako. One ispunjavaju svoje misli
sapunom i popravkama i zamrenim sukobima zato to ih u asu
neplanirane dokolice eka samo razlivanje gneva. Otopljenog. Gustog i
sporog. Proraunatog i vrsto reenog da na svom putu pokopa ba tu
odreenu stvar. Ili meu otkucaje vremena postrance iz njihovih grudi
sklizne tuga kojoj ne znaju poreklo. Susetka vraa kalem konca koji je
pozajmila, ne samo konac ve i dugaku iglu, i obe stoje na vratima u asu
kad ona koja je uzajmila prepriava onoj koja je pozajmila smean razgovor
sa enom koja ivi na spratu ispod njihovog; smeno je, nema ta, i obe se
smeju - jedna glasno, s rukom na elu, druga dok je stomak ne zaboli.
Pozajmiteljka zatvara vrata i, jo nasmeena, kragnom svog dempera brie
tragove smeha, a onda najednom naviru suze koje tako brzo kaplju na sofu
da se vie ne mogu brisati samo jednom rukom.
Tako Violeta kvasi kragnu i krajeve rukava. Onda se potpuno predaje
sapunanju onih stotinak grama sede kose, tanke i ravne kao u bebe.

Ni nalik onoj detinjoj kosi koju je njena baka sapunala, s kojom se

igrala, i koju je zatim pamtila etrdeset godina. Kosi malog deaka koji je
po svojoj kosi dobio ime. Moda je Violeta zato postala frizerka - zbog svih
onih godina kad joj je njena blagorodna baka, Prava Bel, priala
baltimorske prie. Zbog godina provedenih sa gospoicom Verom Luiz u
lepoj kamenoj kui u Ulici Edison, gde je rublje bilo izvezeno plavim
koncem i gde nije bilo drugog posla do da se podie i oboava plavi deak
koji je stalno nekud trao od njih i liavao ih svoje oboavane i maene
kose.
Ljudi su bili besni kad je Violeta prekinula pogreb, ali ne verujem da su
bili iznenaeni. Dugo, dugo pre nego to je Do prvi put ugledao devojku,
Violeta je sela nasred ulice. Nije se saplela, niko je nije gurnuo: prosto je
sela. Posle nekoliko minuta prili su joj dva mukarca i jedna ena, ali nije
mogla da shvati ta oni tu rade i ta govore. Neko joj je ponudio vodu, ali
je ona odgurnula au. Kad je policajac kleknuo ispred nje, okrenula se na
drugu stranu i pokrila oi rukom. Nije je priveo samo zato to su se ljudi
okupljali mrmljajui: Ama, umorna je, pustite je da predahne. Odveli su
je do najbliih stepenica. Polako se pribrala, otresla odeu i zakasnila kod
muterija itav sat, to je ba bilo po volji tromim kurvama kojima se uri
samo kad vode ljubav.
Koliko znam, sedenje na ulici nije se ponovilo, ali - iako se to kasnije
zatakalo jer nije bilo vrstih dokaza - Violeta je zaista pokuala da ukrade
onu bebu. Zna se samo ovo: majka i ki Damfri nisu bile kod kue kad je
Violeta dola. Ili su zaboravile dogovor ili su odluile da odu u frizerski
salon jer lavabo u kupatilu nije pogodan za temeljno pranje kose. To je
nesumnjiva prednost frizerke iz salona: muterija zabaci glavu unazad
umesto da je nagne napred; ne mora da pritisne pekir na oi da bi izbegla
sapunjavu vodu jer se ona u pravom frizerskom salonu cedi u lavabo. Tako
se ponekad dogaa da se redovna muterija odmetne u salon, kod frizerki
koje Violeti nisu ni do ramena, samo zbog udobnijeg pranja kose.
Dve glave na jednom mestu, prava zgoda, i Violeta se radovala
ugovorenom sastanku u jedanaest sati. Kad niko nije odgovorio na zvono,
saekala je pomislivi da su se moda zadrale na pijaci. Jo jednom je
pozvonila, a onda se nagnula preko betonske ograde da se kod ene koja je

izlazila iz susedne kue raspita gde su Damfrijeve. ena je odmahnula

glavom, ali je prila da zajedno s Violetom zaviri kroz prozor i da se
zaudi.
Podiu roletne kad su u kui, rekla je. Sputaju ih kad izlaze.
Svata.
Moda ele da gledaju napolje kad su kod kue.
ta tu ima da se vidi?, upitala je ena, najednom ljuta.
Svetlost dana, rekla je Violeta. ele da imaju dnevnu svetlost u
kui.
Nek se vrate u Memfis ako im je potrebna dnevna svetlost.
Memfis? Mislila sam da su odavde rodom.
To one i hoe, da svet tako misli. Ali nisu. Nisu ak ni iz Memfisa. Iz
Kotauna su. Selendre za koju niko nije uo.
Zamisli, rekla je Violeta. Bila je veoma iznenaena, zato to su
Damfrijeve bile otmene gradske gospoe iji je mu i otac drao radnju u
136. ulici, a one same su radile s papirom: jedna na blagajni u Lafajetu,
druga u raunovodstvu.
Ne ele da se to zna.
Zato? upitala je Violeta.
Zato to su se pokondirile. Od svakodnevnog brojanja para. Zar nisi
primetila? Ljudi koji svaki dan premeu pare kroz ruke nekako se udrvene.
Kao da su to njihove pare, a ne nae. Coknula je jezikom u pravcu zastrtih
prozora. Dnevna svetlost, ipak.
Ja ih friziram svakog drugog utorka, a danas je utorak, je l tako?
itav dan.
Pitam se gde li su.
ena je zavukla ruku pod suknju da prikai arapu. Negde gde se prave
da nisu iz Kotauna.
Odakle si ti? Violetu je zadivila enina sposobnost da prikai arapu
jednom rukom.
Iz Kotauna. Odande ih poznajem. Ovde se prave da me u ivotu nisu
videle. Zato to rade s parama umesto s metlom, a meni bi bilo bolje da
dograbim metlu pre nego to izgubim ovaj nebrojaki posao. O, Boe.
Duboko je uzdahnula. to ne ostavi poruku? Ja ih, bogme, neu obavestiti

da si dolazila. Ne razgovaramo kad ne moramo. Zakopala je kaput i

pokretom ruke poruila Violeti da radi ta hoe, a ova je odvratila da e jo
malo saekati.
Sela je na iroki stepenik i stavila torbu s uvijaima, uljem i amponom
izmeu kolena.
Kad joj je beba bila u naruju, povukla je ebence centimetar navie da
bi je zatitila od vetra koji je bio suvie hladan za njeno medeno lice boje
putera. Beba je zurila svojim krupnim oima i Violeta se osmehnula.
Spokoj joj se nastanio u stomaku, a kroz vene joj je prostrujala brza,
iskriava svetlost.
Dou e se ovo svideti, pomislila je. Sigurno. Misli su jurcale po
spavaoj sobi traei neto to bi moglo da poslui kao kolevka dok se ne
nabavi prava. U koferetu s uzorcima nalazi se deji sapun; moi e odmah
da ga okupa u kuhinji. Njega? Je li to on? Okrenula je lice ka nebu i
nasmejala se pri pomisli na uzbuenje koje e je obuzeti kad stigne kui i
pogleda. Upravo taj smeh - iznenadan i vrlo glasan - bio je glavni dokaz: za
jedne da je re o pokuaju krae, za druge da nije. Da li bi ena koja se
priunjala i ukrala bebu iz kolica skretala panju na sebe jedva trideset
metara od mesta zlodela? Da li bi dobroduna, bezazlena ena odlutala s
detencetom koje je trebalo da priuva dok njegova starija sestra na tren
otri kui, i da li bi se tako smejala?
Susedi i prolaznici okupljali su se dok je sestra vikala ispred ulaza Fili! Nema Filija! Odnela je Filija! i pogledom pretraivala ulicu. Drala
je ruku kolica ne odluujui se da potri za svojim pogledom kao da e i
kolica - prazna, ako se ne rauna ploa koju je u njih spustila, ona po koju
se vratila kui i koja sad lei na jastuku umesto njenog brata - nestati im ih
ispusti.
Ko? upitao je neko. Ko ga je odneo?
Jedna ena! Otila sam na minut. Sekund! Zamolila sam je... rekla
sam... pristala je...
Ostavila si pravu ivu bebu s nepoznatom osobom da bi se vratila po
plou? Negodovanje s kojim je jedan ovek to izgovorio nateralo je
devojici suze na oi. Nadam se da e te majka dobro izlemati.
Miljenja i saveti sevali su u gomili poput ibica koje se pale jedna za

drugom.
Mozak joj je kao u muve.
Ko li te je tako vaspitao?
Treba zvati policiju.
Zato?
Oni barem mogu da potrae.
Ama, vidite li vi zbog ega je ostavila dete?
ta je to?
Bluz za trubu
Pobogu!
Trubie ona bluz bolje od svake trube kad joj se majka vrati kui.
Mali ljudski vor sve vie se ljutio na aavu, neodgovornu sestru, na
policajce, na plou koja je leala tamo gde je trebalo da lei beba, i ve je
bio zaboravio na otmiarku kad je jedan ovek upitao Je li to ona?
Pokazao je prstom Violetu koja je stajala na uglu, a ona je ba u tom asu,
kad su se svi okrenuli u pravcu njegovog prsta, pomislila na otkrie koje je
oekuje, zabacila glavu i glasno se nasmejala.
Dokaz njene nevinosti naen je u torbi s frizerskim priborom koja je
ostala na stepenicama gde je Violeta ekala muterije.
Zar bih ostavila torbu sa alatom od kojeg ivim da sam ukrala tvoju
bebu? Misli da sam luda? Piljei pravo u sestru, Violetine oi sevale su i
puile se od besa. Da sam to htela, uzela bih sve. Ne bih ostavila kolica,
samo da sam htela. Veini ljudi u gomili njene rei zvuale su istinito i
razlono, naroito onima koji su optuivali sestru. ena je ostavila torbu i
prosto je etala s bebom dok je starija sestra - u svakom sluaju suvie
blesava da bi brinula o detetu - otrala kui po plou koju je htela da pusti
drugarici. A ko zna ta se jo motalo po glavi te devojice koja je suvie
glupa da bi uvala usnulu bebu.
Manjini je to izgledalo neubedljivo i vrlo sumnjivo. Zato bi se toliko
udaljila ako je htela samo da proeta s detetom ljuljajui ga u naruju?
Zato nije etala tamo-amo ispred ulaza, kao svi normalni ljudi? I kakav je
bio taj njen smeh? Kakav? Neko ko moe tako da se smeje u stanju je da
zaboravi ne samo torbu, ve i itav svet.
Postiena i pokunjena, devojica nosi bebu, kolica i Bluz za trubu

nazad uza stepenice.

Violeta, u pravednom gnevu, grabi torbu i kae Ovo je poslednji put da
sam uinila uslugu nekom iz ovog bloka. uvajte sami svoje proklete
bebe! Kasnije je uvek tako mislila o tom sluaju, pamtila ga je kao
nepravednu uvredu nanetu njenom karakteru. Sasvim je zaboravila
privremenu kolevku i deji sapun. Ipak je ponekad, u tmurnim danima, kad
se iz nekih delova sobe nije mogla isterati no, iskrsavalo seanje na
svetlost koja je pojurila njenim venama; kad je izgledalo da crveni pasulj u
loncu nikad nee omekati, zamiljala je sjaj koji se moe nositi na rukama.
Koji bi se, ako tako mora da bude, sakrivao na mestima tamnim kao dno
bunara.
Do nikad nije saznao za Violetino javno ludilo. Stak, Distan i drugi
njegovi prijatelji priali su meu sobom o tim dogaajima, ali njega su
samo pitali Kako je Violeta? Gura li? Ipak, Do je primetio tajne
pukotine.
Kaem pukotine zato to je upravo to bilo posredi. Nisu to bile ni rupe
ni prelomi, ve duboke pukotine u okrugloj svetlosti dana. Budi se ujutru i
potpuno jasno vidi niz malih, jarko osvetljenih prizora. U svakom od njih
odigrava se neka radnja: neto u vezi s hranom ili poslom; primaju se
muterije i poznanici, nekud se ulazi. Ali, ne vidi sebe kako radi te stvari.
Vidi ih kako bivaju uraene. Okrugla svetlost odrava i preplavljuje svaki
prizor, i moglo bi se pomisliti da iza krivine, tamo gde ona prestaje, poinje
vrsto tlo. Ali, tla zapravo nema, postoje samo hodnici i pukotine preko
kojih se neprestano prelazi. Ni okrugla svetlost nije savrena. Paljiv
pogled i na njoj otkriva avove, loe slepljene delove i istanjena mesta iza
kojih se nalazi ko zna ta. Bilo ta. Ponekad, kad ne obraa panju, Violeta
se saplete na tim pukotinama, kao onda kad je, umesto da levo stopalo
pomeri napred, zakoraila unazad, savila noge i sela nasred ulice.
Ranije nije bila takva. Bila je hitra, odluna devojka i vredna mlada ena
sa ustrim, traerskim jezikom frizerke. Volela je da istera svoju volju, i to
joj je polazilo za rukom. Izabrala je Doa i nije htela da se vrati kui nakon
to je videla kako se njegov lik uobliuje u ranoj jutarnjoj svetlosti.
Opsedajui stanodavca, prokrila je njihov put iz Tenderlojna u veliki
gradski stan obean drugoj porodici. Regrutovala je muterije idui od vrata

do vrata i opisujui svoje usluge (Mogu da vam sredim kosu bolje i

jeftinije, gde vi hoete i kad hoete). Ubeivala je mesare i uline piljare
da joj prodaju najbolju robu i uvek malo vie od onog to pokae vaga
(Dodajte i ono parence. Zato mi merite stabljike, kad kupujem samo
lie?). Mnogo pre onog asa kad je Do stajao u prodavnici posmatrajui
devojku koja kupuje bombone, Violeta se spotakla i propala u pukotinu ili
dve. Osetila da u njenim ustima zapoinje neto to nema veze ni sa im.
Rei koje se nisu odnosile ni na ta osim na same sebe upadale su u inae
obine reenice.
Mislim da osmica nije izala ovog meseca, kae ona mislei na dnevni
loto. Nijedna. Sigumo e se uskoro pojaviti, zato je stavljam svuda.
Tako se ne igra, kae Do. Smisli svoju kombinaciju i ne menjaj je.
Ne, znam da osmica mora da izae. Prole godine se stalno pojavljivala
u avgustu - u stvari, itavog leta.
Kako god hoe. Do pregleda kolekciju Kleopatra.
Mislim da u dodati i nulu i jo dva-tri broja, u svakom sluaju... ko je
ta zgodna devojka pored tebe?
ta? Do se mrti. ta si rekla?
O, Violeta brzo trepe. Nita. Mislim... ba nita.
Zgodna devojka?
Nita, Do. Nita.
Ona misli da tu ne moe nita da se uini, ali da to jeste neto. Jedva
primetno, ali zabrinjavajue. Kao onda kad ju je ga Hejvud pitala kad e
moi da se pozabavi kosom njene unuke i kad je ona odgovorila: U dva
sata, ako se pogrebna kola sklone s puta.
Nije joj teko da se izvue iz tih pukotina zato to niko ne insistira.
Dogaa li se to i njima? Moda. Moda svako ima odmetniki jezik koji
radi na svoju ruku. Violeta zatvara usta. Govori sve manje i manje, njen
udeo u razgovoru svodi se na uh i pobogu. Lake je opravdati usta koja
zastranjuju nego osamostaljenu ruku koja iza papagajevog kaveza pronalazi
no zagubljen pre vie nedelja. Violeta je i dalje gotovo nema. Ta utljivost
u poetku uznemirava njenog mua, onda ga zbunjuje i na kraju izaziva
potitenost. Oenjen je enom koja razgovara uglavnom sa svojim pticama.
A jedna od njih odgovara: Volim te.

Ili je barem nekad odgovarala. Kad je izbacila ptice, Violeta nije ostala
samo bez drutva kanarinaca i papagajeve izjave ljubavi, ve je liena i
svakodnevnog obreda pokrivanja kaveza, navike koja je neophodna da se
pregura no. Moe pomoi i rad od kojeg pucaju lea; ili alkohol. Naravno,
i telo - prijateljsko, ako ne i blisko - koje lei do tebe. Neko ko te svojim
dodirom umiruje, a ne ugroava i ne gnjavi. ije teko disanje te ne ljuti niti
ti se gadi, ve te zabavalja kao sve to dolazi od voljenog kunog ljubimca.
Pomau i obredi: zakljuavanje vrata, pospremanje, pranje zuba, eljanje,
ali oni su uvod u zaista neophodne stvari. Veina ljudi eli da se sunovrati
u san. Oni ele da ih obori pesnica umora kako bi izbegli no bune tiine,
praznih ptijih kaveza koji se vie ne moraju pokrivati, drskih nenasmeenih
devojaka koje pilje u njih sa ploe iznad kamina.
Za Violetu, koja nikad nije upoznala devojku, ve samo njenu sliku i
linost koju je sama skrojila na osnovu briljivo voenog istraivanja,
seanje na devojku je bolest u kui - sveprisutna i neprisutna. Nema nieg
to bi Violeta mogla da tue ili gaa, a kad to mora da uini, kad negde
mora da udari, preostaju joj samo strugotina i otisak sepije.
Za Doa je drukije. Ta devojka bila je nona potreba tokom tri meseca.
On se sea svojih seanja na nju; kako se uspavljivao mislei na nju dok je
leao pored Violete. Teko mu pada njena smrt, toliko mu je ao, ali mu jo
tee pada mogunost da ga izda pamenje i da ne uspe da oivi nenost.
Svestan je da e ono nastaviti da bledi, jer je to poelo da se dogaa ve
onog popodneva kad je ulovio Dorkas. Nakon to je rekla da eli Koni
Ajland i velike zabave i jo odlazaka u Meksiko. Ve tada je poeo da
prianja uz njenu kou koju su pokvarili slatkii, uz visoki divlji bun koji su
jastuci pravili od njene kose, izgriene nokte, dirljiv nain na koji je stajala
s vrhovima stopala okrenutim unutra. Jo onda, dok je sluao kako govori
sve one strane stvari, oseao je da gubi boju njenog glasa i da zaboravlja
ta se dogaalo s njenim kapcima kad su vodili ljubav.
Sad lei u krevetu seajui se svake pojedinosti tog oktobarskog
popodneva kad ju je prvi put sreo, od poetka do kraja, pa opet ispoetka.
Ne samo zato to je to slatko, ve zato to pokuava da je zalemi za svoj
um, da je tu utisne i sauva od budueg brisanja. Tako da ni ona, ni iva

ljubav prema njoj ne izblede i ne navuku skramu kao to je bilo sa

Violetom. Kad Do pokua da se seti kako je bilo kad su on i Violeta bili
mladi, kad su se venali, odluili da napuste okrug Vesper i da se presele
na sever, u Siti, gotovo nita ne dolazi u pamenje. Pamti datume, naravno,
dogaaje, poslove, ak i mnoge prizore. Ali, uzalud se mui da prizove
oseanja.
Dugo se borio s tim gubitkom, verovao da se s njim pomirio, prihvatio
injenicu da starost nee biti seanje na ovo ili ono oseanje. Da e moi
da kae Na smrt sam se uplaio, ali ne i da ponovo doivi strah. Da e
pred oima moi da obnovi prizore ekstaze, ubistva, nenosti, ali oceene
od svega osim jezika kojim se iskazuju. Mislio je da se pomirio s tim, ali se
varao. Kad je svratio do ile da joj isporui proizvode iz kolekcije
Kleopatra, uao je u sobu punu nasmejanih ena koje su ga zadirkivale - a
tu je bila i ona, stajala je na vratima i pridrala ih za njega, ista ona devojka
koja je zaokupila njegovu panju u Dagijevoj radnji; devojka koja je
kupovala slatkie, unitavala svoju kou i dirnula ga toliko da su oi poele
da ga peku. A onda, iznenada, na ulazu u stan Alise Manfred, stajala je sa
stopalima okrenutim unutra, s kosom skupljenom u pletenicu i nije se ak ni
nasmeila, ali je osetio da je dobrodoao. Izvesno. Inae ne bi smogao
hrabrost, ne bi bio dovoljno oputen da joj se obrati apatom dok je izlazio.
Uivao je upravo u toj pohotnoj agresivnosti zato to je ranije nije
koristio niti mu je bila potrebna. elja je izbila na povrinu s njegovim
apatom i on je odmah poeo da je neguje. Najpre ju je stavio u dep
uivajui u saznanju da je tu. Onda bi je u slobodnim trenucima izvlaio i
divio joj se. Nije udeo ni eznuo za devojkom, vie je mislio na nju i
odluivao. Ba kao to je odluio o svom imenu, o orahovom drvetu na
kojem su spavali on i Viktori, o komadu zemlje u dolini i o tome kada da
krene u Siti, tako je odluio i o Dorkas. to se tie njegovog braka sa
Violetom, to nije bio njegov izbor, ali je oseao zahvalnost to nije morao
da odluuje; Violeta je to uinila za njega, pomaui mu da pobegne od svih
crvenih drozdova u okrugu i mukle tiine koja ih je pratila.
Sreli su se u okrugu Vesper, u Virdiniji, ispod orahovog drveta. Ona je
radila u polju kao i svi drugi, a posle rada ivela je s jednom porodicom u
kui dvadeset milja udaljenoj od njene. Imali su zajednike poznanike; a

verovatno su imali i bar jednog zajednikog roaka. Zbliili su se zato to

im je blizina bila nametnuta spolja; sami nisu izabrali nita osim mesta i
asa nonih sastanaka.
Violeta i Do napustili su Tajrel godine 1906. i popeli se u vagon za
obojene u vozu kompanije Juno nebo. Voz se zatresao kad se pribliio
vodi koja je okruivala Siti i njima se uinilo da osea to i oni: uzbuenje
to je najzad stigao i panian strah od onoga na drugoj strani. Ustreptali i
uplaeni, nisu ak ni zadremali tokom etrnaest sati vonje spokojne poput
njihanja kolevke. Kad je voz u punoj brzini uao u tunel i kad se u vagonu
najednom smrailo, pomislili su da je moda ispred njih zid o koji e se
slupati ili stena koja visi iznad praznine. Voz je zadrhtao s njima na tu
pomisao, ali je nastavio dalje; uverili su se da je ispred vrsta zemlja, a
podrhtavanje se pretvorilo u ples pod njihovim nogama. Do je ustao i
uhvatio se za mreu od prtljanika iznad glave. Tako je bolje oseao ritam,
pa je rekao i Violeti da to uradi.
Visili su tu, mladi seoski par, smejali se i odgovarali inama u istom
ritmu kad je naiao stjuard, ljubazan, ali ne i nasmeen jer sad vie nije
morao da se smei u vagonu punom obojenih ljudi.
Doruak u vagon-restoranu. Doruak u vagon-restoranu. Dobro jutro.
Kompletan doruak u vagon-restoranu. Preko ruke je drao elezniko
ebe i ispod njega bocu s pola litre mleka koju je pruio mladoj majci sa
usnulom bebom u krilu. Kompletan doruak.
Nije ispalo onako kako se nadao. Nadao se da e svi pohrliti u vagonrestoran, sada kad to mogu. im su napustili Delaver i udaljili se od
Merilenda nestala je otrovnozelena zavesa koja deli obojene ljude koji jedu
od drugih ljudi koji jedu; kuvarice se nee oseati obaveznim da stave mali
dodatak na tanjire namenjene onima iza zavese; tri krike limuna u ledenom
aju, dva kolaa od kokosa sloena tako da izgledaju kao jedan - izvuci iz
te zavese otrovnu aoku; ukroti je malim dodatkom. Sada, dok voz prilazi
Sitiju, nema vie zelenih zavesa; itav restoran moe da se napuni
obojenima koji e biti uslueni po naelu ko prvi stigne, prvi dobije. Samo
kad bi oni to shvatili. Samo kad bi ugurali one male kutije i korpe ispod
sedita; kad bi zatvorili one papirne kese i zauvek vratili sendvie sa
slaninom nazad u papir u koji su bili umotani, i krenuli, jedan za drugim,

kroz pet vagona ka vagon-restoranu gde su beli stolnjaci barem isto onoliko
beli koliko i oni koje su ti putnici prostirali na bunove smreke da se osue;
gde je av na salvetama isto onako prav kao i onaj koji su ti putnici peglali
za nedeljni ruak; gde je sos isto onako barunast kao i onaj koji su ti
putnici pravili, a zemike sigurno ne zaostaju za njihovim sendviima sa
slaninom. Ponekad se to i dogaalo. Neka ena u dobrim cipelama sa dve
devojice, ovek propovednikog izgleda s lancem za sat i cilindrom ustali
bi, izravnali rukama odeu i krenuli kroz zaljuljane vagone prema
penastobelim stolovima s tekim srebrnim noevima i viljukama.
Porudbinu bi primio, a potom i doneo obojeni momak koji nije morao da
zainjava svoje dostojanstvo osmehom.
Dou i Violeti to nije bilo ni na kraj pameti da plate za obed koji im nije
potreban i koji od njih zahteva da sede mirno ili, to je jo gore, razdvojeni
stolom. Ne u ovom asu. Ne dok ulaze u drelo Sitija neprestano pleui.
Njeni kukovi su dodirivali njegove butine dok su stajali izmeu dva reda
sedita ne prestajui da se osmehuju. Jo nisu ni stigli u Siti, a on im je ve
govorio. Plesali su. Poput miliona drugih, piljili su kroz prozor uzburkanih
grudi, sa ritmom ina u nogama, i iekivali prvi pogled na grad koji je
plesao zajedno s njima pokazujui im koliko ih voli. Poput miliona drugih,
bili su nestrpljivi da ve jednom stignu i da uzvrate ljubav.
Neki su bili spori; putovali su iz Dordije u Ilinoj, zatim u San Dijego i
tek na kraju su se predavali Sitiju. Drugi su odmah znali da je ovaj grad za
njih jedini. Doli su zato to im se tako prohtelo, zato da ne? Doli su
posle mnogo planiranja, mnogo pisama tamo i ovamo, da bi bili sigurni i da
bi znali kako, koliko i gde. Doli su u posetu i zaboravili da se vrate
visokim ili niskim stabljikama pamuka. Najureni s razlogom ili bez njega,
otputeni sa otpremninom ili bez nje, siromani zbog ovoga ili onoga,
smucali su se tuda neko vreme, a onda vie nisu mogli da zamisle sebe na
drugom mestu. Drugi su doli zato to im je roak ili ortak iz zaviaja tako
rekao, ovee, mora da vidi ovo mesto pre nego to umre; ili, Sad
imamo sobu, spakuj kofer, bakande ostavi kod kue.
Bez obzira na to kako, zato i kada su dolazili, onog asa kad bi njihovi
onovi udarili o plonik - povratka vie nije bilo. ak i kad je soba koju su
iznajmili bila manja od boksa za junicu i mranija od poljskog klozeta,

ostajali su da vide je li izvuen njihov broj, da uju sebe u publici, da osete

kako se kreu niz ulicu meu stotinama drugih koji su ili kud i oni, a kad
su govorili, bez obzira na naglasak, jezik je i za njih bio ista zamrena,
savitljiva igraka smiljena i napravljena za igru. Delom su sve to voleli i
zbog sablasti koje su ostavili iza sebe. Veterani 27. bataljona, s njihovim
skljokanim kimama, koje je ostavio na cedilu komandant za koga su se
borili kao ludaci. Oi otupele od gaenja, oi hiljada onih koje su g. Armor,
g. Svift, g. Montgomeri Vord dovodili da razbijaju trajkove, a onda ih
otputali zato to su to uinili. Poderane cipele dve hiljade galvestonskih
dokera koje g. Malori nikad ne bi platio pedeset centi na sat, koliko plaa
belce. Dlanovi u molitvi, hrapavo disanje, mirna deca onih koji su otili iz
Springfilda u Ohaju, Springfilda u Indijani, Grinsburga u Indijani,
Vilmingtona u Delavaru, Nju Orleansa u Lujzijani beei od pomahnitalih
koji su urlali po svim putevima i dvoritima zaviaja.
Talas crnih ljudi koji su beali od nematine i nasilja dostigao je vrhunac
1870-ih, 80-ih, 90-ih, a 1906. godine, kad su se u njega ulili Do i Violeta,
prerastao je u postojanu struju. I oni su, kao i svi drugi, bili ljudi sa sela, a
ljudi sa sela imaju tako kratko pamenje! Kad se zaljube u grad, to je
ljubav za itavu venost, i ona lii na venost. Kao da nije postojalo vreme
kad ga nisu voleli. Onog asa kad stignu na elezniku stanicu ili siu s
trajekta i ugledaju iroke ulice i raskone svetiljke koje ih osvetljavaju,
pouzdano znaju da su za to roeni. Tu, u gradu, nisu postali toliko novi,
koliko su postali oni sami: sopstveno jae i opasnije ja. I u poetku, kad su
prvi put doli ovamo, i dvadeset godina kasnije, kad su srasli sa Sitijem,
toliko su voleli taj deo sebe da su zaboravili kako izgleda voleti druge ljude
- ako su to ikada i znali. Ne kaem da su ih mrzeli, ne, samo su poinjali da
vole obiaje ljudi u Sitiju; to to uenice nikad ne zastaju na semaforu, ve
samo pogledaju levo i desno i zakorae s plonika; to se mukarci
prilagoavaju visokim zgradama i majunim portalima; to ena izgleda
tako kako izgleda dok se kree kroz gradsku vrevu i to je njen profil tako
dirljiv naspram pozadine Ist Rivera. Spokojstvo s kojim ona obavlja
kuhinjske poslove kad zna da se gas za lampu i osnovne namirnice mogu
dobiti iza oka, a ne tek sedam milja odatle.
To nije dovoljno da probudi ljubav, ali pumpa elju. ena koja je

uzburkala krv nekog mukarca kad se nagnula preko ograde pored pustog
seoskog puta, u Sitiju se ne moe nadati ni njegovom letiminom pogledu.
Ali, ako brzo kucka visokim potpeticama po irokoj gradskoj ulici njiui
tanu, ili ako sedi na stepenitu s hladnim pivom u ruci klatei na vrhu
stopala poluizuvenu cipelu, i te kako e je pogledati. Pomislie da eli ba
tu enu, a ne poseban spoj zakrivljenog kamena i zaljuljane cipele s
visokom potpeticom koja je as u senci, as na suncu. Brzo e shvatiti
obmanu, prevaru oblika, svetlosti i pokreta, ali mu to nee biti vano jer je i
obmana deo svega. Kako god bilo, oseae da mu se plua pune i prazne.
Nema vazduha u Sitiju, ali ima daha koji svakog jutra prolazi kroz oveka
kao smeljivi gas dajui sjaj njegovim oima, reima i oekivanjima. Zaas
zaboravlja potoi sa oblucima na dnu i stabla jabuke tako stara da im
grane poleu po zemlji, pa mora da se sagne ili une da bi dohvatio
plodove. Zaboravlja sunce koje je nekad klizilo poput umanceta u sveem
seoskom jajetu, gusto i narandasto u dnu neba, pa mu ono i ne nedostaje,
ne podie pogled da vidi ta se dogodilo s njim ili sa zvezdama koje je
svetlost uzbudljivih, rasipnih ulinih svetiljki uinila izlinim.
Ta opinjenost, neminovna i trajna, zahvata decu, devojke, sve vrste
mukaraca, majki, mladih supruga i barskih ena; svi su se oni nekako
snali, svi su se najzad obreli u Sitiju, gde snanije oseaju da su to to
jesu, gde se vie oseaju onakvima kakvi su uvek verovali da jesu. Nita
ne moe da ih izvue iz toga; Siti je ono to oni ele da bude: rasipan,
topao, zastraujui, pun nepoznatih ljubaznih ljudi. Nije udo to
zaboravljaju potoke sa oblucima i to nebo, kad ga ne zaborave potpuno,
vide kao puko obavetenje o dobu dana ili noi.
Ali, ja sam videla da Siti ume da navue neverovatno nebo. Portiri i
slubenici eleznice koji i ne pomiljaju da mrdnu iz grada ponekad
nairoko opisuju nebo nad predelima uz prugu. Ipak, nijedno nono nebo ne
moe nadmaiti ovo nad Sitijem. Ovde ono katkad potpuno zdere sa sebe
povrinu i - okeanskije od okeana - uplovi u dubinu bez zvezda. Tik nad
vrhovima zgrada, blizu, blie od kape na glavi, gradsko nebo nadire i
povlai se, nadire i povlai se, i podsea me na slobodnu, ali nedozvoljenu
ljubav koja se jo uspeno krije od svih. Dok gledam kako se nono nebo
rascvetava nad svetlucavim gradom, trudim se da ne pomiljam na ono to

se nalazi u okeanu, u njegovim zalivima i rekama koje se u njega ulivaju:

mali avioni s nosom u mulju, s pilotom i putnikom koji zure u jata plave
ribe; natopljene i usoljene novanice u platnenim torbama, iji se slobodni
krajevi blago lelujaju dok su u sredini zauvek spojene metalnim trakama.
One su tamo, zajedno sa utim cvetovima koje jedu vodene bube i
jajacima koja se lagano udaljavaju od peraja; zajedno s decom koja su
pogreila kad su birala roditelje; zajedno s ploama kararskog kamena koje
su odvaljene sa zgrada kad su izale iz mode. Tu su i boce napravljene od
stakla dovoljno lepog da se takmii sa zvezdama koje ne mogu da vidim
zato to ih sakriva gradsko nebo. Inae, kad bi samo htelo, ono bi moglo da
mi pokae zvezde iseene od svetlucavih kostima igraica ili odraene u
oima tajnih i srenih ljubavnika pritisnutih dubokim, dodirljivim
plavetnilom.
Ali, to nije sve to gradsko nebo moe da uini. Ono je kadro da postane
ljubiasto, a da ne izgubi narandasto jezgro, i tada se odea ljudi na
ulicama presijava poput kostima u varijeteu. Videla sam kako ene
potapaju koulje u kuvani tirak ili najsitnijim bodom krpe arape, i kako
devojka izravnava kosu svojoj sestri nad poretom dok nebo klizi du
prozora meko i tiho kao Irokez. Du onih prozora, takoe, iza kojih
ljubavnici, slobodni i nezakoniti, govore jedno drugom razne stvari.
Dvadeset godina nakon to su uplesali vozom u Siti, Do i Violeta jo su
bili par, ali nisu jedno s drugim estito ni razgovarali, da i ne pominjem
smeh i pretvaranje tla u podijum za igru. Uveren da samo on pamti te dane i
ele da ih vrati, kadar da oivi dogaaje, ali ne i oseanja koja su iz njih
isticala, Do je postao deo jednog drugog para. Iznajmio je sobu od susetke
koja je znala tanu cenu svog utanja. Pogodio se za est sati nedeljno. To
vreme je dovoljno da gradsko nebo pree iz svetloledenoplavog u
ljubiasto sa zlatnim jezgrom. Dovoljno da ovek, kad sunce potone, kae
svojoj novoj ljubavi ono to nikad nije rekao svojoj eni.
Vane stvari: kako u smiraj dana mirie grm hibiskusa na obali potoka;
kako u toj svetlosti jedva vidi sopstvena kolena koja izviruju iz rupa na
pantalonama, i zato bi onda verovao da e moi da vidi njenu ruku ak i
ako ona odlui da je prui kroz bunje i potvrdi, jednom zasvagda, da je

njegova majka? Stideo bi se, naravno, ali bi bio najsreniji deak u

Virdiniji. Kad bi samo odluila da mu da znak, da ve jednom saslua ono
to eli da je pita i da na neki nain kae da, ak i ako je to zapravo ne, tek
da zna. udeo je da bude ponien i zahvalan u isti mah jer bi njena potvrda
znaila oboje. Njeni prsti, njena ruka koja proviruje kroz behar i dodiruje
njegovu i doputa mu, moda, da i on nju dodirne. Ne bi zgrabio i cimnuo tu
ruku, ne bi je povukao iz bunja. Moda se toga plaila, ali bez razloga,
lepo joj je rekao. Samo mi daj znak, rekao je, samo pokai ruku, rekao je, i
znau, zar ne zna da moram da znam? Ne bi morala nita da kae, ionako
niko nikad nije uo da je neto rekla; ne bi to morale da budu rei; rei mu
nisu bile potrebne, nije ih eleo, znao je kako mogu da slau, da ugreju krv i
nestanu. Ne bi ak morala da izgovori ni re majka. Nita slino. Samo
da mu da znak, da prui ruku kroz lie, izmeu belih cvetova, da pokae
da zna da je to on, sin koga je rodila pre etrnaest godina i onda od njega
pobegla, ali ne predaleko. Dovoljno daleko da se svi uznemire to nije
sasvim otila, i dovoljno blizu da se svi uplae zato to se unja uokolo i
sakriva i dodiruje ih i to se kikoe kao slatka mala devojica u traku.
Moda je to i uinila. Moda su se u bunju pokretali njeni prsti, a ne
granice, ali je svetlost bila slaba, nije mogao da vidi ni sopstvena kolena
kako vire iz rupa na pantalonama; moda mu je promakao znak koji bi
doneo barem meavinu stida i zadovoljstva umesto unutranjeg nita s
kojim od tada putuje i od kojeg se razdvojio samo u jesen 1925, kad je
mogao nekome da ga opie. Nekome po imenu Dorkas, nekome sa srpastim
oiljcima na jagodicama, nekome kome je to nita bilo bolje poznato nego
Doovim vrnjacima. Ona je to nita ispunila za njega, kao i on za nju jer ga
je i ona imala.
Moda je njeno nita bilo gore jer je poznavala svoju majku i ak od nje
dobila amar za neki nestaluk koji je zaboravila. Ali, seala se, i to mu je
rekla, pljuske po licu, njenog zvuka i bola, i kako je pekla. Kako je pekla,
rekla mu je. Od svih amara koje je dobila, taj je najbolje zapamtila zato
to je bio poslednji. Nagnula se kroz prozor u kui svoje najbolje drugarice
zato to ti zvuci nisu pripadali njenom snu. Dolazili su izvan njene glave, sa
druge strane ulice. Nekakvo tranje. Svi tre. Po vodu? Kante? Vatrogasna
kola uglancana i spremna za akciju u nekom drugom delu grada? Nije se

moglo ui u kuu gde su njene lutke od tipaljki leale postrojene jedna do

druge. U kutiji od cigara. Ipak je pokuala da doe do njih. Bosonoga, u
haljini u kojoj je spavala, potrala je po njih viui majci da je kutija s
lutkama, kutija s lutkama na ormaru, moemo li da ih dohvatimo? Mama?
Ponovo plae i Do je privija uz sebe. Irokesko nebo prolazi pored
prozora; ako ga vide, ono boji njihovu ljubav drvenim bojicama. Tada on,
posle nekoliko minuta utanja, podie kofere sa uzorcima kolekcije
Kleopatra i zaikava je pre no to e ga otvoriti drei poklopac tako da
ona ne moe odmah da vidi ta se krije ispod teglica i kutijica slatkog
mirisa; poklon koji je doneo za nju. To je mali luk koji zaokruuje njihov
dan u asu kad gradsko nebo menja svoje narandasto jezgro u crno da bi
to due prikrivalo zvezde pre nego to ih preda jednu po jednu, kao
darove.
Dotle je ona ve sabila njegove zanoktice, oistila mu nokte i premazala
ih bezbojnim lakom. Malo je plakala dok je govorila o Ist Sent Luisu, a
onda se oraspoloila doterujui mu nokte. Voli sama da se pobrine o
rukama koje je miluju i grle ispod ebeta. Rukama koje je ona namazala
poto je zagrabila iz teglice s ko zna im iz njegovog kofereta sa uzorcima.
Zavaljuje se i drei njegovo lice meu dlanovima ljubi oba kapka njegovih
dvobojnih oiju. Jedan za mene, kae, i jedan za tebe. Jedan za mene i jedan
za tebe. Daj mi ovo, ja u tebi ono. Daj mi. Daj mi.
Pokuavaju da ne viu, ali to je jae od njih. Ponekad joj pokriva usta
dlanom svoje ruke da je ne bi uo neko ko prolazi hodnikom, a ako je u
stanju da to uini, ako se seti na vreme, grize jastuk da zaustavi svoj krik.
Ako je u stanju. Ponekad misli da ga je zaustavio jer mu je oak od
jastuka jo u ustima, a onda zauje sebe kako udie i izdie, udie i izdie,
dovravajui krik koji je mogao da izae samo iz njegovog iscrpljenog grla.
Ona se tome smeje, smeje se i smeje pre nego to obgrli njegova lea i
pone da ih udara pesnicama. Kada se umori, i kad on zadrema, nagne se
prema njemu sa usnama iza njegovog uha i pone da pravi planove.
Meksiko, apue. Hou da me povede u Meksiko. Previe je buno,
mrmlja on. Nije, nije, kae ona, ba je kako treba. Otkud zna? pita on.
ula sam od ljudi, ljudi priaju da su stolovi okrugli, s belim stolnjacima i
majunim abaurima. Otvara se kasno, kad si ti ve uveliko u krevetu, kae

on smeei se. Ovo je vreme kad odlazim u krevet, ljudi iz Meksika

spavaju po danu, povedi me. Ostaju tamo sve do asa kad ljudi nedeljom
polaze u crkvu, i belci ne mogu da uu, i momci koji sviraju ponekad
ustanu i zapleu s tobom. Eh, ah, kae on. ta eh, ah, pita ona. Samo elim
da pleem s tobom i da posle sedimo za okruglim stolom sa lampom. Ljudi
nas mogu videti, kae on, te tvoje majune lampe dovoljno su velike da se
vidi ko je tu. Uvek to kae, kikoe se ona, tako je bilo i proli put, a niko
nas nije ni pogledao, ba smo se lepo zabavljali, a Meksiko je jo bolji zato
to niko ne moe da vidi ta se zbiva ispod stola jer je na njemu stolnjak.
Moe li? Ako ne eli da igra moemo samo da sedimo za stolom i da se
gledamo pri svetlosti lampe, da sluamo muziku i posmatramo ljude. Niko
ne vidi ispod stolnjaka. Do, Do, povedi me, kai da e me povesti. Kako
e se izvui iz kue? pita on. Smisliu neto, pevucka ona, kao i obino,
samo kai da. Dobro, kae on, dobro, glupo je da ubere jabuku ako ne
eli da sazna kakvog je ukusa. Kakvog je ukusa, Do? pita ona. I Do
otvara oi.
Vrata su zakljuana, a Malvona se vraa iz svoje kancelarije u 40. ulici
znatno posle ponoi; ta pomisao ga uzbuuje: moda bi ponekad mogli da
provedu gotovo itavu no zajedno. Ako bi, recimo, Alisa Manfred ili
Violeta otputovale onda bi njih dvoje mogli da odloe davanje poklona do
najtamnijeg dela noi, do asa kad se Malvona vraa s posla miriui na
oksidol i vosak za ienje. Kako sad stoje stvari, odmah posle dogovora o
Meksiku Dorkas silazi niz stepenice, a on ulazi u svoj stan pre nego to
Violeta zavri veernji obilazak glava i stigne kui, gde je Do ve sipao
pticama sveu vodu i pokrio kaveze. Tih noi Dou ne smeta da lei budan
uz svoju utljivu enu zato to su njegove misli s mladom devojkom, Boe,
s mladom devojkom koja u njegov ivot unosi blaenstvo i elju da se nije
ni rodio.
Malvona ivi sama s novinama i priama drugih ljudi koje se tampaju u
malim knjigama. Kad ne radi na tome da njene kancelarije sijaju i blistaju,
ukrta tampane prie s pronicljivim posmatranjem ljudi oko sebe. Malo ta
promie ovoj eni koja se u est sati po podne vozi tramvajem u suprotnom
smeru od reke saobraaja; koja pregleda korpe za otpatke monih belaca i

posmatra fotografije ena i dece na njihovim stolovima. Slua njihove

razgovore u hodniku i smeh u toaletu koji ispunjava ostavu za metle poput
isparenja iz njene boce s amonijakom. Zaviruje u flae sa skupim piima i
vraa male pljoske na njihovo mesto iza jastuka na fotelji i iza knjiga u
kojima su rei odtampane u dve kolone. Ona zna ko je strasno odan pravdi
i enskom donjem veu, ko voli svoju enu i ko je s nekim deli. Ko se
svaa sa sinom i ne govori s ocem. Jer oni ne pokrivaju slualicu dlanom
kad razgovaraju telefonom i ne nareuju joj da izae kad na svom sporom
putu kroz hodnik stigne do njihove kancelarije. Ne prelaze na poverljivi
apat kad ostanu na poslu do kasnih sati da bi se pozabavili onim to
nazivaju pravi biznis.
Malvoni su ti belci nezanimljivi; samo primeuje ta rade. Ali, ljudi u
njenom susedstvu stvarno je zanimaju.
Pre nego to je promenio svoje ime Vilijam Janger u Mali Cezar, Cakan
je opljakao potansko sandue u 130. ulici. U potrazi za potanskim
menicama, novcem ili ko zna im, Malvoni to nije bilo jasno. Podizala ga je
od sedme godine i boljeg sestria niko ne bi mogao poeleti. Barem po
danu. Ali neke stvari koje je radio u njeno radno vreme, od 6 po podne do
2.30 ujutru, zauvek e joj ostati nepoznate; o nekim drugim je ula kad je
otiao u ikago, ili to bee San Dijego, ili ko zna koji grad koji se zavrava
na O.
Jedno od tih otkria razjasnilo je nestanak njenog cegera - vree za so od
deset kilograma, lepo oprane i sloene u tanu da bude pri ruci kad
Malvona rei da ode na pijacu. Kad ga je pronala iza radijatora u
Cakanovoj sobi, ceger je bio pun pisama bez potanskog iga. Dok ih je
slagala i razvrstavala, Malvona je nameravala da ih zatvori i smesta ubaci u
potansko sandue. Na kraju ih je, meutim, sva proitala, ukljuujui i ona
koja Cakan nije ni otvorio. Ako se izuzme zadovoljstvo koje joj je pruilo
prepoznavanje potpisnika, tivo se pokazalo krajnje nezanimljivim.
Draga Helen Mur: pitanja o Heleninom zdravlju; odgovori o sopstvenom.
vremenske prilike, razoaranja, obeanja, voli te, i zatim potpis, kao da je
Helen primala toliko pote, imala toliko roaka i prijatelja da nije mogla
svih da se seti, da nije prepoznavala nju ili njega po krupnom, nagnutom
rukopisu, tvoja odana sestra, ga ta i ta; ili otac koji te voli, Njujork, L.

Henderson Vudvord.
Bilo je i nekoliko pisama koja su zahtevala da Malvona neto preduzme.
Uenica srednje kole poslala je popunjen formular za upis na pravni
fakultet zajedno s traenim dolarom kojeg vie nije bilo u koverti. Malvona
nije imala dolar za bacanje na upisninu Lili Spenser, ali ju je brinula
mogunost da devojka ne postane pravnik i da zavri kao kelnerica. Zato je
svojom rukom dodala beleku: U ovom trenutku nemam dolar ali im
saznam da ste dobili ovu prijavu i da sam primljena nabaviu ga ako mi
javite da vam stvarno treba.
Rastuila se kad je proitala pismo upueno u Panamu, u kojem se ga
Vinsam Klark ali svom muu zaposlenom u Zoni kanala da je novac koji
alje smeno mali i nedovoljan - tako neznatan da je odluila da napusti
posao, pokupi decu i vrati se na Barbados. Malvona je mogla da oseti kako
zid ivota pritiska enine dlanove; kako su joj ruke izubijane od udaranja u
taj zid; kako ne moe da mrdne od grevitog stiska male dece. Ne znam ta
da radim, pisala je. Ne mogu nita da promenim. Tetka nadie dreku oko
svega. Ja sam van sebe. I naa jadna deca, para to polje nema za nas
sve. Davimo se naisto a moda emo da se davimo i kod kue gde su
tvoja majka i moja i veliko drvee.
O, pomislila je Malvona, ona sanja o velikom drveu na Barbadosu?
Veem od onog u Parku? To mora da je dungla, zacelo.
Vinsam kae: Saaljevam to ti je drugar pogino u velikom poaru i
molim se za njega i tebe, kako da toliko obojenih umire kad beli grade
neto veliko. Valjda misli da odrasto ovek ne pita takve stvari. Polji sve
to dobije u Vindhem Roud gde emo ja i bebe biti za jo dve kirije odsad.
Soni kae da ima pare od glancanja cipela za svoj put pa nita ne brini sem
da ostane iv, tvoja najdraa ena gospoa Vinsam Klark.
Malvona nije poznavala Vinsam niti bilo koga drugog iz bloka 300 u
Aveniji Edkam, mada je jedna od tih zgrada bila puna bogatih doljaka sa
Zapadnoindijskih ostrva koji se uglavnom nisu meali s drugima i sa ijih se
prozora irio miris njoj nepoznatih zaina. Sad se valjalo potruditi da
poruka poslata pre dve kirije stigne u Panamu pre nego to jo novca
stigne u Edkam, gde bi ga se mogla doepati tetka, a ko zna, ako je ona
zaista tako grozna kao to Vinsam kae (kriom razblauje vodom mleko za

decu i tue petogodinju devojicu kad neveto rukuje vrelom, tekom

peglom), mogla bi da zadri novac za sebe. Malvona je paljivo odloila
pismo i pomislila da bi moda jo jedna potanska marka od jednog penija
pomogla da ono bre stigne u Panamu.
Preznojila se samo nad jednim pismom dok se pitala kakva je to ena
koja moe da napie takve rei, a pogotovo da radi ono to je radila i da
obea jo. Ta koja je poslala pismo ivi u istoj zgradi u kojoj i njen
ljubavnik. Malvona nije mogla da shvati zato je ta osoba potroila tri centa
na marku; moda se pali na to to drava isporuuje izraze njene vatrenosti?
Naterala je sebe da proita pismo nekoliko puta. Pitanje je bilo da li g.
Sejdu (tako se zvao na koverti, u pismu se zvao Tatica) poslati poruku
od tvoje uvek ive eravice. Prolo je mesec dana otkad je pismo
poslato i eravica se moda pita da nije otila predaleko. Ili su Tatica Sejd
i eravica u meuvremenu obavili jo neku od onih runih i lepljivih radnji?
Na kraju je odluila da poalje pismo sa sopstvenim dodatkom koji Taticu
upozorava na oprez i skree mu panju na jedan iseak iz magazina Prilika.
Dok je pripremala taj anonimni savet, Do Trag je pokucao na njena
vrata.
Kako je, Malvona?
Ne alim se. Kako si ti?
Mogu da uem? Imam jednu ponudu za tebe. Nasmeio se svojim
lakim, seoskim osmehom.
Nemam ni prebijene pare, Do.
Ma, ne, pruio joj je ruku i proao pored nje u dnevnu sobu. Nita ne
prodajem. Vidi? Nisam ni poneo kofere.
Onda dobro. Malvona je pola s njim do sofe. Sedi.
A da sam ga poneo, rekao je, ta bi elela? Mislim, kad bi imala
para.
Onaj ljubiasti sapun bio je sladak.
Tvoj je!
Ali se brzo potroio, rekla je Malvona.
Lep sapun je lep sapun. Nije vano koliko traje.
Valjda.
Ostala su mi jo dva. Idem da ih donesem.

U emu je stvar, Do? Ne prodaje nego poklanja. Zato? Malvona je

okrznula pogledom sat na kaminu procenjujui koliko e jo moi da
razgovara s Doom ako eli da ubaci pisma pre nego to krene na posao.
Usluga, mogla bi da kae.
Ili da ne kaem?
Rei e. Usluga za mene i malo sie za tebe.
Malvona se nasmejala. Prei na stvar, Do. Je li to neto o emu
Violeta nema pojma?
U redu. Ona... Ovako ti je to. Violeta - ne bih da je uznemiravam,
razume.
Ne razumem. Kai mi.
Vai. elim da iznajmim tvoj stan.
ta?
Samo na jedno popodne ili dva, tu i tamo. Dok si ti na poslu. Ali,
platiu za itav mesec.
ta ti pada na pamet, Do? Zna da radim nou. Moda su ono ime i
adresa lani, moda je Do Tatica koji svoju potu preuzima drugde i
predstavlja se eravici kao Sejd.
Znam da radi u nonoj smeni, ali izlazi iz kue ve u etiri.
Kad je lepo vreme idem peice. Inae hvatam autobus u pola pet.
Ne bi to bilo svakog dana, Malvona.
Nee to biti nijednog dana, Do. Rekla bih da mi se tvoj predlog ne
svia.
Dva dolara svakog meseca.
Misli da mi trebaju tvoje pare i tvoj gnjecavi sapun?
Ne, ne, Malvona. Vidi. Dopusti da ti objasnim. Retke su osobe kao ti,
koje razumeju kakve probleme ima mukarac sa svojom enom.
Kakve probleme?
Vidi. Violeta. Zna da je postala udna u prelaznom dobu.
Bila je udna i ranije. Jo 1920, ako se ne varam.
Jeste, tako je. Ali sada -
Do, ti hoe da iznajmi Cakanovu sobu da bi tu dovodio drugu enu
dok sam ja na poslu zato to te Violeta vie nee. ta ti misli, kakav sam
ja ovek? Tano je da Violeta i ja nismo u ljubavi, ali ja navijam za nju, ne

za tebe, drukane.
Sluaj, Malvona -
Ko je ona?
Niko. U stvari, jo ne znam. Samo sam mislio -
Ha. Ako ti se posrei s nekom budalom, imae obezbeen stani? To
si mislio?
Tako neto. Moda ga neu ni iskoristiti. A pare su tvoje u svakom
sluaju.
Za pedeset centi u izvesnim kuama dobije enu, pod, zidove i krevet.
Za dva dolara moe da dobije enu na novom novcatom skuteru ako
eli.
A, ne, Malvona. Ne. Pogreno si me razumela. Ne elim neku sa ulice.
Blagi Boe.
Je li? A ta misli, koja bi se vucarala s tobom osim uliarke?
Malvona, samo se nadam da u nai prijateljicu. Nekog s kim mogu da
popriam.
Tik iznad Violetine glave? Zato od mene, ene, trai krevet za
vanbranu radnju? Bolje zamoli nekog pokvarenjaka slinog sebi.
Hteo sam, ali ne znam nijednog mukarca koji ivi sam; nije to
pokvareno, Malvona. Hajde, devojko. Tera me na ulicu. Zar nije bolje ono
to ja traim? Da tu i tamo navratim s pristojnom enom.
Pristojnom?
Jeste, pristojnom. Moda je samo usamljena, ili ima decu, ili -
Ili mua s ekiem.
Ni sluajno.
A ako Violeta sazna, ta ja treba da izigravam?
Nee saznati.
A ako joj ispriam?
Nee. Zato bi? I dalje brinem o njoj. Nikom nee faliti ni dlaka s
glave. A ti dobija pola dolara nedeljno i nekog ko ti uva stan dok radi.
Za sluaj da se Cakan vrati ili da ga ovde potrai neko ko ne daje ni pet
para na to to si ensko i ne gleda gde udara.
Violeta bi me ubila.
Nema ti veze s tim. Nee ni znati kad dolazim i nee nita videti.

Stan e zatei kako si ga ostavila, osim to e neka sitnica biti popravljena

kad zatreba. Nee videti nita osim male promene na stolu, onoga to u ti
ostavljati zato to nita ne zna. Vai?
Uh, uh.
Da probamo, Malvona. Nedelju dana. Ne, dve. Moe da se
predomisli kad hoe, kad god hoe, samo ostavi moj novac na stolu i
znau da dogovor vie ne vai, a klju u ti odmah vratiti.
Uh, uh.
Ovo je tvoja kua. Rei e mi ta treba da uradim, ta treba da se
popravi i ta ti se ne svia. Veruj mi, devojko, nee ni znati kad sam
dolazio, ni da li sam dolazio. Osim moda po tome to ti esma vie ne
curi.
Uh, uh.
Znae samo da svake subote, poev od sada, moe da stavi pola
dolara u kutiju od eera.
Mnogo je to para za malo razgovora.
Pojma nema koliko moe da utedi ako ne pije, ne pui, ne kocka
se i ne plaa porez. Kao ja.
Moda bi bilo bolje da to radi.
Ne radim nita ravo. Nije mi do smucanja po barovima. Samo sam
eljan malo finog enskog drutva.
Prilino si siguran da e ga nai, rekla bih.
Do se osmehnuo. Ako ne naem, nikom nita. Nema tete.
Samo bez poruka.
ta?
Nikakve pisane poruke. Nikakva pisma. Ne prenosim poruke.
Naravno. Ne treba meni dopisna prijateljica. Razgovaramo ovde ili ne
razgovaramo.
A ako neto iskrsne, pa neko poeli da otkae sastanak?
To nije tvoja briga.
Ako se razboli i ne moe da doe, pa hoe da te obavesti?
Malo u saekati, pa u otii.
A ako se dete razboli, a niko ne moe da nae mamu jer se zavukla
negde s tobom?

Ko kae da ima decu?

Ne petljaj se sa enom koja ima malu decu, Do.
Neu.
Suvie trai od mene.
Ne mora ti ni o emu da brine. Nema veze s tim. Jesam li ikad
nekog uvalio u nevolju? Due sam u ovoj zgradi nego ti. Jesi li ula da
neka ena runo govori o meni? Prodajem kozmetiku po itavom gradu, jesi
li ula da sam neku saletao? Nisi. Nisi ula zato to nisi imala ta da uje.
Sad hou malo da olakam sebi ivot s nekom finom enom, kao pristojan
ovek. Nita drugo. U emu je problem?
Problem je u Violeti.
Violeta vie brine o papagaju nego o meni. Ili kuva svinjetinu koju ne
mogu a jedem, ili pegla tuu kosu, a od tog mirisa mi je muka. Valjda je
to normalno kad su ljudi tako dugo u braku. Ali, utanje... utanje me
izluuje. Nita ne govori i ne puta me da joj priem. Svaki drugi mukarac
na mom mestu smucao bi se uokolo i izlazio svake noi, zna i sama. Ja
nisam takav. Ne.
Naravno da nije bio takav, ali je to ipak radio. Lagao je, pravio planove i
izlazio nou kad god je devojka to traila. Odlazio je u Meksiko, Suks i u
klubove ija imena su se menjala svake nedelje - i to ne sam. Postao je
ovek etvrtka, a ljudi etvrtka su zadovoljni. Na licu im pie da e uskoro
zadovoljiti neku nezakonitu elju ili da su je upravo zadovoljili. Moe se to
i vikendom i drugim danima, ali samo na etvrtak sme da rauna. Nekad
sam mislila da je tome razlog to posluga etvrtkom ima slobodan dan i
ujutru moe da se izleava, to je vikendom iskljueno jer tada svi ili
spavaju u kui u kojoj rade ili ustaju tako rano da nemaju vremena ni za
doruak, a kamoli za igru. Ali, primetila sam da to vai i za mukarce ije
ene nisu sluavke niti rade po danu, ve su kelnerice i kuvarice u
restoranima, gde su slobodni dani nedelja i ponedeljak; uiteljice, pevaice
po barovima, daktilografkinje i piljarice nestrpljivo oekuju slobodnu
subotu. Siti misli o tome i priprema se za vikend: dan pre isplate, dan posle
isplate, uurbanost pred sabat, zatvorene prodavnice i miran kolski hodnik;
ulazi u banke zatieni reetkama, mrane i zakljuane kancelarije.
Zato ljudi izgledaju zadovoljni u etvrtak? Moda zato to im je na silu

nametnut ritam sedmice - moda ima neeg potpuno neprirodnog u

sedmodnevnom ciklusu, i telo odbija da mu se pokori jer vie voli triplete,
duete, kvartete, bilo ta osim tog venog lanca sedmice koji se mora
razlomiti na ljudske karike, a lom se zbiva upravo etvrtkom. Neminovno.
etvrtak ne sapinju preterana oekivanja i kruti zahtevi vikenda. Ljudi
jedva ekaju kraj nedelje da bi se posvetili povezivanju, preispitivanju i
razdvajanju, iako su mnoge od tih radnji praene modricama i ponekom
kapi krvi, jer temperatura raste petkom i subotom.
Ali, kad govorimo o istom zadovoljstvu, o ravnotei zadovoljstva i
udobnosti, etvrtku nema premca - o tome svedoi izraz sposobnosti na
licima mukaraca i njihov pobedniki korak. Kao da tog dana dostiu
potpunost koja im omoguuje da vrsto stoje na nogama i izgledaju
graciozno, iako nisu takvi. Kreu se sredinom plonika i zviduu u
neosvetljenim ulazima.
To, naravno, nee potrajati, i dvadeset etiri sata kasnije ti isti ljudi
prosto e usisati bespomonost kojom su okrueni. Zato su vikendi
predodredeni da razoaraju, napeti, mrgodni, posuti modricama i kapima
krvi. alosne stvari, grube i kisele primedbe, rei koje postaju ivi irevi u
srcu - nita od svega toga ne dogaa se etvrtkom. Pretpostavljam da se
ovo ne bi dopalo onome po kome je taj dan dobio ime,1 ali u Sitiju je
etvrtak zaista vreme za ljubav i drutvo zadovoljnih mukaraca. Oni mame
enske osmehe. Melodije odzvidane kroz savrene zube pamte se, uvaju i
kasnije ponavljaju uz poret. Ispred ogledala u blizini ulaznih vrata, neka
ena e zabaciti glavu i zanjihati se, oarana svojim strukom i oblikom
svojih kukova.
U tom delu Sitija - delu zbog kojeg su i doli ovamo - prava melodija
odzvidana u kapiji ili izmamljena iz krugova i useka gramofonske ploe
moe da promeni klimu. Iz ledene u arku, pa u prohladnu.

Kao onog julskog dana pre gotovo devet godina kad su lepi mukarci bili
hladni. Po pravom letnjem vremenu, lepljivom i sjajnom, Alisa Manfred
stajala je tri sata na Petoj aveniji divei se lepim ledenim licima i sluajui
bubnjeve kako govore ono to graciozne ene i mukarci u povorci ne
umeju da kau. Ono to su umeli da kau pisalo je na transparentu koji se
talasao iznad glava ponavljui nekoliko obeanja iz Deklaracije o
nezavisnosti. Ali, zajedniku misao saoptavali su bubnjevi. Bio je to juli
1917. godine, i divna lica bila su hladna i mirna dok su polako stupala u
prostor koji su bubnjevi gradili za njih.
Dok je mar trajao, Alisi se inilo da je proao dan, da je prola i no, a
ona jo stoji drei devojicu za ruku i zuri u talas hladnih lica. Bubnjevi i
ledena lica zadaju bol, ali bol je bolji od straha, a Alisa se ve dugo plai najpre se plaila Ilinoja, pa Springfilda u Masausetsu, pa Jedanaeste
avenije, Tree avenije, Park avenije. U poslednje vreme ne osea se
sigurnom ni na jednom mestu junije od 110. ulice, a Peta avenija je
najstranija od svih. Tu se belci naginju kroz prozor automobila i pruaju
ruku sa novanicama obmotanim oko prsta. Tu je trgovci - nju, samo nju dodiruju kao robu koju e joj milosrdno prodati; na to mora da pristane
ako ti osoblje u prodavnici velikoduno dozvoli da proba bluzu (ali ne i
eir). Tu ona, nezavisna ena od pedeset godina, nema prezime. Tu od
ena koje govore engleski slua: Ne sedaj tu, duo, zna ta se sve od njih
moe zapatiti. A ene koje ne znaju ni da beknu engleski, i koje nikad nee
imati par svilenih arapa, ustaju ako sedne do njih u tramvaju.
Sad niz Petu aveniju, od ugla do ugla, nadire plima hladnih crnih lica;
ona su nema i ne trepu, jer to to ele da kau, a moda ne umeju, umesto
njih govore bubnjevi koji savreno opisuju sve to su videla sopstvenim i
tuim oima. Bol je boli, ali je strah najzad nestao. Sad su vane samo Peta
avenija i sigurnost devojice koja odskora nema nikog osim nje.
Sakrivala je devojicinu kosu u pletenice privrene na potiljku da je
belci ne bi videli rasutu po ramenima i pruili ka njoj dolarom obmotan
prst. Preporuivala joj je da bude nema i gluva - jer su to dragocene
osobine u drutvu belaca koji govore i koji ne govore engleski, kao i u
drutvu njihove dece. Uila ju je da se unja uz zidove zgrade, mugne u

kapiju, iezne u gomili - da umakne bilo kuda kad spazi belog deaka
starijeg od jedanaest godina. I oblaenjem se moglo mnogo postii, ali
devojica je rasla i Alisa je morala da smilja nova, komplikovanija
reenja. Cipele s visokom potpeticom i ljupkim kaiiem preko risa,
zavodljivi eiri pripijeni uz glavu s drskim obodom oko lica, minka - sve
je to bilo prognano iz kue Alise Manfred. A naroito nemarno ogrnuti
kaputi to raskopani klize niz ramena tako da se moraju pridravati rukom
poput kune haljine ili pekira, pa ene koje ih nose izgledaju kao da su tek
iskoile iz kade, a ve su spremne da uskoe u krevet.
Alisa se u sebi divila i tim kaputima i enama koje ih nose. Uivala je
postave u njih kad bi joj se prohtelo da radi, i morala je dvaput da pogleda
preko ramena kad su Vesele devojke severoistoka i Gradske lepotice
lagano etale niz Sedmu aveniju, bile su tako divne. Ali, krila je
zadovoljstvo protkano zaviu i nikad nije dozvolila da devojica primeti
koliko je oarava ta odea. Spremna-za-krevet-nasred-ulice. Sestrama
Miler, koje su uvale decu zaposlenih majki, rekla je ta misli o tome. Nije
morala da ih ubeuje jer su sestre ve dvanaest godina nestrpljivo
iekivale Sudnji dan koji bi trebalo uskoro da nastupi. Imale su spisak
svih restorana, kafana i klubova koji su prodavali alkohol i nisu oklevale da
prijave njihove vlasnike i posetioce policiji. Onda su otkrile da policiji
takve informacije nisu samo dosadne, ve i suvine.
Kad je Alisa Manfred sveeri dolazila kod sestara Miler po devojicu
posle onih dana u kojima se traio njen fini bod, tri ene sedele bi u kuhinji
mrmljajui i uzdiui nad oljama Postuma2 zbog znakova bliske propasti:
nisu samo glenjevi izloeni pogledu, ve i kolena; ru za usne crveni se
poput paklenog ognja; obrve su zacrnjene izgorelim palidrvcima; nokti
premazani krvlju - ne moe da razlikuje uliarke od majki. A ono to
mukarci, zna ve, bez imalo zaziranja dobacuju svakoj eni koja proe
pored njih ne moe se ponoviti pred decom. Nisu bile sigurne, ali su slutile
da su plesovi vie nego bestidni jer je muzika postajala sve gora iz godine u
godinu dok je Bog oklevao da se obznani. Pesme koje su nekad poinjale u
glavi i punile srce sad su silazile nie, ispod struka i zakopanog pojasa.
Sve nie i nie, dok muzika nije postala tako niska da ti je preostalo samo
da zatvori prozore i kuva se u letnjem znoju kad se mukarci u kouljama

kratkih rukava naslanjaju na prozorsku dasku, okupljaju na krovovima, u

uliicama, na stepenicama ispred kua i u stanovima roaka svirajui te
stvari ispod pojasa koje su najavljivale blisku propast. Ili kad ena s
detencetom na jednoj ruci i s tiganjem u drugoj peva: Sputam glavu na
jastuk gde je spavao moj dragi... tako dugo, dugo, dugo. Zato to moe
svuda da je uje. ak i ako ivi, kao Alisa Manfred i sestre Miler, u
Klifton Plejsu, s po jednim olistalim drvetom visokim dvadeset metara na
svakih trideset metara, u mirnoj ulici gde je na ploniku parkirano samo
nekoliko automobila, moe da je uje, i jasno ti je kako ona utie na
devojice jer vidi da ve izvijaju vratove i njiu smenim, nepostojeim
kukovima.
Alisa je mislila da podmukla muzika (u Ilinoju jo gora nego ovde) ima
neke veze sa utljivim crnim enama i mukarcima koji koraaju niz Petu
aveniju da pokau svoj gnev zbog vie od dvesta mrtvih u Sent Luisu,
ubijenih u pobuni, meu kojima su bili i njena sestra i zet. Belaca je ubijeno
toliko da novine nisu htele da objave njihov broj.
Neki su govorili da su pobunjenici nezadovoljni veterani iz jedinica
sastavljenih od svih boja, kojima su bile uskraene usluge HDM-a,3 tamo i
ovde, te su se vratili kui gde ih je doekalo nasilje belaca, jo vee od
onoga kad su stupili u vojsku, a za razliku od bitaka koje su vodili u
Evropi, borbe u unutranjosti zemlje bile su nemilosrdne i potpuno liene
asti. Drugi se govorili da su pobunu zapoeli belci uplaeni talasom
junjakih crnaca koji je preplavio gradove u potrazi za radom i krovom
nad glavom. Malobrojni su razmiljali o tome i govorili da je kontrola nad
radnicima tako potpuna da nijedan od njih (poput rakova koji se uvaju u
buretu bez poklopca, bez tapa, pa ak i bez nadzora) nee izai iz bureta.
Alisa je, meutim, verovala da zna istinu bolje od svih njih. Njen zet nije
bio veteran i iveo je u istonom Sent Luisu jo pre rata. Nije mu bio
potreban posao belca, bio je vlasnik jedne bilijarske sale. U stvari, nije ni
uestvovao u pobuni; nije imao oruje, nije se sukobio ni sa kim na ulici.
Izvuen je iz tramvaja i namrtvo izgaen, a Alisina sestra je pojurila kui
im je za to ula ne bi li zaboravila boju njegove utrobe, a onda joj je kua
bila zapaljena, te je re izgorela u plamenu. Devojica po imenu Dorkas,
njeno jedino dete, spavala je na drugoj strani ulice, preko puta svoje kue,

kod najbolje drugarice i nije ula vatrogasna kola kako klepeu i zavijaju
niz ulicu zato to ona nisu ni dola, iako su bila pozvana. Ali je sigurno
videla plamen, morala ga je videti, jer je itava ulica vritala. Nikad nije
rekla. Nikad nije rekla ni re o tome. Posle pet dana prisustvovala je
sahrani i nije rekla ni re.
Ne, mislila je Alisa. Nisu to izazvali rat i nezadovoljni veterani, niti
opori obojenih koji su se otimali oko nadnica, niti ulice pune obojenih.
Kriva je muzika. Prljava muzika, prii mi muzika koju su pevale ene,
svirali mukarci, plesali i jedni i drugi, pripijeni i bestidni ili razdvojeni i
razulareni. Alisa je vrsto verovala u to, kao i sestre Miler s kojima je
duvala u oljice Postuma u kuhinji. Ta muzika navodi ljude na budalaste i
nepriline stvari. I samo sluanje te muzike lii na krenje zakona.
Nieg od toga nema u maru na Petoj aveniji. Samo bubnjevi i obojeni
skauti koji belcima u slamnim eirima dele letke s objanjenjima da bi i
oni saznali ono to ledena lica ve znaju. Alisa je uhvatila listi koji se
lelujao padajui na plonik, proitala rei i probila se do trotoara. Proitala
je rei i pogledala Dorkas. Pogledala je Dorkas i ponovo proitala rei. To
to je itala izgledalo je umobolno, suludo. Velika provalija zjapila je
izmeu tampanog letka i deteta. Njen pogled prelazio je s jednog na drugo
upinjui se da otkrije vezu, da ukine rastojanje izmeu utljivog deteta
razrogaenih oiju i klizavih ludakih rei. A onda su najednom, poput
dobaenog ueta za spasavanje, bubnjevi premostili rastojanje i sve ih
okupili i povezali: Alisu, Dorkas, njenu sestru i zeta, skaute i ledena crna
lica, posmatrae na ulici i one koji su gledali s prozora.
Posle tog dana na Petoj aveniji Alisa je uvek nosila sa sobom ue za
spasavanje, poto je otkrila da je pouzdano i - najee - dobro zategnuto.
Osim kad su mukarci koji su sedeli na prozorskom okviru prebirali
prstima po dirkama trube i kad su se ene pitale dokle, o dokle. Tada je
ue pucalo i zbogom spokojstvu. Postajala je svesna svog tela i neeg tako
slobodnog da je oseala miris krvi; ivota ispod pojasa i crvenog rua.
Znala je iz propovedi i uvodnika da to i nije prava muzika, ve samo folklor
obojenih; tetna, izvesno; neprilina, svakako; ali ne i stvarna, ne i ozbiljna.
Ipak se Alisa Manfred mogla zakleti da je u njoj ula klupko gneva;
neto neprijateljsko to je poprimalo oblik galantnog i bunog zavoenja.

Ali, najvie od svega mrzela je u njoj elju. enju za udarcem, rascepom;

neku vrstu bezbrine gladi za borbom ili rubincrvenom iglom za kravatu svejedno. Ona je lano prikazivala sreu, dobrodolicu, ali je nije inila
velikodunom, ta muzika iz nonih barova, birtija, kupleraja. Zbog nje je
drala ruke u depovima kecelje, da je ne bi smrskala kroz staklo, i stezala
svet u aci cedei ivot iz njega zato to radi to to radi i radi i radi njoj i
svakom koga je poznavala, lino ili iz druge ruke. Bolje je zatvoriti prozore
i spustiti roletne, znojiti se u letnjoj ezi tihog stana na Klifton Plejsu nego
se izloiti razbijanju prozora ili prodornom kevtanju koje moda nee znati
gde ili kako da prestane.
Videla sam je kako prolazi pored kafea ili nezastrtog prozora kad bi ova
ili ona reenica - Neka i boli, samo me voli - dolelujala do nje i gledala
sam kako prua jednu ruku da uhvati spasonosno ue koje joj je dobaeno
pre osam godina na Petoj aveniji, a drugu stee u pesnicu u depu svog
kaputa. Ne znam kako je to radila - kako je uspevala da odri ravnoteu
izvodei ta dva razliita pokreta. Ali, nije samo ona to pokuavala, niti je
samo ona gubila bitku. Bilo je nemogue drati bubnjeve s Pete avenije na
rastojanju od melodija u obliku kope na pojasu to trepere iz klavira i
izvijaju se iz svake Viktrole. 4 Nemogue. Neke noi su tihe; ne uje se
nijedan automobil; nema pijanaca niti nemirnih beba koje dozivaju majke;
Alisa moe da otvori koji god hoe prozor i nita nee uti.
udei se toj potpuno tihoj noi, moe da se vrati u krevet, ali tek to
okrene jastuk na meku, hladniju stranu, deli melodije koju je ula ko zna
gde pone da peva sam sebe, glasan i neumoljiv, u njenoj glavi. Kada sam
bila u cvetu mladosti, svako je hteo da me pogosti. To su pohlepne,
bezobzirne rei, razuzdane i nadmene, ali nije ih lako odbaciti jer njihova
razuzdanost poiva, kao na dlanu, na bubnjevima koji dovode u iu Petu
aveniju.
Njena sestriina, naravno, nije brinula tu brigu. Alisa ju je prevaspitavala
i popravljala od leta 1917. i mada je njena najranija uspomena otkad je
stigla ovamo iz Sent Luisa bila parada koju je posmatrala s tetkom, neka
vrsta pogrebne povorke za njenu majku i njenog oca, Dorkas je to pamtila
drukije. Dok je tetka brinula kako da njeno srce odri u neznanju o
bedrima, a i jedno i drugo pod kontrolom glave, Dorkas je leala na

prekrivau od enile, ustreptala i srena zato to je znala da nema mesta na

kojem neko, tu blizu, ne lie metalni lilihip, ne prebira po dirkama od
slonovae, ne udara po koi, ne duva u rog dok iskusna ena peva zar me
niko nee pokoriti, ti ima pravi klju, duo, ali pogrenu bravu mora ga
doneti i staviti ba ovde, ili neto drugo.
Izmiui tetkinim zatitnikim i sputavajuim rukama, Dorkas je mislila
o tom ivotu ispod pojasa kao o jedinom ivotu koji postoji. Bubnjevi koje
je ula na paradi bili su samo prvi deo, prva re zapovesti. Za nju bubnjevi
nisu bili ue drugarstva, discipline i onostranosti. Pamtila ih je kao poetak
neega to je elela da dovri.
Tamo, u Sent Luisu, kad se sruio mali trem, drveno iverje, zapaljeno i
dimljivo - razletelo se po vazuhu. Jedan iver verovatno je dospeo u njena
otvorena nema usta i spustio se niz grlo, gde se i sad dimi i ari. Dorkas ga
nikad nije pustila da izae i nikad ga nije izbacila. U poetku je mislila da
e je napustiti ako bude govorila o njemu, da e joj izleteti iz usta. Kad ju
je tetka povela vozom u Siti, i stiskala joj ruku dok su posmatrale povorku,
sjajni iver skliznuo je dublje i udobno se smestio negde ispod pupka.
Posmatrala je odlune crne ljude i bubnjevi su je uverili da je sjaj nikad
nee napustiti, da e ekati i biti s njom kad god poeli da ga dotakne. A
kad poeli da se on ponovo rasplamsa, sve to se bude dogodilo dogodie
se brzo. Kao s lutkama.
One su, naravno, zaas nestale. Drvo u drvenoj kutiji od cigara. Haljina
od crvenog krep-papira na Roeli trenutno. , kao ibica, a onda i
Bernardinina plava svilena kecelja i Fejina bela pamuna. Vatra se zatim
okomila na njihove noge, zacrnela ih vrelim dahom, a njihove okrugle oi sa
siunim trepavicama i obrvama koje je tako briljivo iscrtala, posmatrale
su sopstveno nestajanje. Dorkas je izbegavala da misli o velikom kovegu
ispred sebe, nekoliko stopa ulevo, i o apotekarskom mirisu tetke Alise koja
je sedela do nje, i usredsreivala se na Roelu, Bernardinu i Fej, koje
uopte nee biti sahranjene. To joj je ulivalo hrabrost. Jo kao
devetogodinja devojica u osnovnoj koli bila je hrabra. Koliko god bila
utegnuta u svoje pletenice, koliko god joj rune duboke cipele pokrivale
glenjeve koje su druge devojice, u plitkim mokasinama, izlagale
pogledima, koliko god crne i debele bile njene arape, nita nije moglo da

sakrije hrabrost koja se njihala ispod njene suknje sline gvozdenom

oklopu. Nisu mogle da je potamne ni naoari, ni bubuljice izazvane prostim
smeim sapunom i pogrenom ishranom.
Kad je Dorkas bila mala i kad bi Alisa Manfred prihvatila posao koji e
je zaokupljati mesec ili dva, devojicu su posle kole uvale sestre Miler.
Kod njih je esto bilo etvoro druge dece, ponekad samo jedno. Igrali su se
mirno u malom kutku dnevne sobe. Sestra sa obe ruke, Frensis Miler,
davala im je sendvie sa pireom od jabuka; jednoruka sestra, Neola, itala
im je Psalme. Stroga disciplina pomalo je poputala kad bi Frensis
zadremala za kuhinjskim stolom. Neola bi se umorila od napinjanja glasa i
izabrala dete koje e kresnuti ibicu za njenu cigaretu. Ne bi povukla ni tri
dima, a neto u njoj bi se uskomealo i zapoinjala je svoje vaspitake
prie pune razboritosti i opomene. Ali, njene pouke o dobroti i dobrom
ponaanju ruile su se od golicanja greha koji je trebalo da ogade.
Pouke nisu postizale cilj zato to je Neolin budui mladoenja nestao
sedam dana nakon to je stavio vereniki prsten na njenu ruku. Bol
prouzrokovan odbijanjem bio je vidljiv jer je na njenom srcu, uvijena poput
koljke, poivala ruka na koju je stavio prsten. Kao da je pridravala
komadie srca kukom zgrenog dlana. Ta paraliza nije dotakla nijedan drugi
deo njenog tela. Desna ruka, ona kojom je okretala tanke listove Starog
zaveta ili prinosila usnama cigaretu marke Old Gold, bila je prava i vrsta.
Ali zgrena ruka na grudima davala je posebnu ubedljivost njenim priama
o moralnoj propasti. Lino je posavetovala prijateljicu da potuje sebe i da
ostavi oveka koji nije bio dobar prema njoj (ili za nju). Ova je obeala, ali
mu se za dva dana, dva! vratila i, Bog nam pomogao, Neola s njom vie
nikad nije progovorila ni re. Vrlo mlada devojka, jedva etrnaest godina,
napustila je porodicu i prijatelje i klipsala etristo milja za mladiem koji je
otiao u vojsku; ostavljena, odala se razvratu u kasarni. Jasno im je, zar ne
koliku mo ima greh udruen sa lakomislenou? Deca su ekala kolena i
klimala glavom, ali je barem Dorkas bila oarana topljivom mekunou
puti i Rajem koji je navodio enu da se vrati posle dva dana, dva! i terao
devojku da putuje etristo milja do kasarne, ili zgrio Neolinu ruku da bi
bolje pridravala komadie srca. Raj. Sve za raj.
U sedamnaestoj godini ivot joj je ve bio nepodnoljiv. Kad razmislim

o tome, tano znam kako se oseala. Teko je kad nema nita da se radi ili
bar nita vredno truda, osim da se izleava i nada se da ti se nee smejati
kad bude gola. Ili da on, dok ti akom dri grudi, nee poeleti da su
drukije. Strano je to, ali vredi rizikovati, jer se nita drugo ne moe raditi
iako, u sedamnaestoj, radi i to drugo. Ui, radi, pamti. Zabada zube u
hranu i u ugled svojih drugarica. Smeje se stvarima koje stoje kako valja i
onima okrenutim naglavake - svejedno je kad ve ne radi ono to bi
trebalo, a trebalo bi da lei na nekom mutno osvetljenom mestu u
njegovom zagrljaju i da te podupire samo jezgro sveta.
Pomisli kako je to, i ako si u stanju da uradi, samo napred. Onda se
priroda menja za tebe. Pretvara se u sklonite, puteljak. Jastuk za dvoje.
Prostire ruke jorgovana dovoljno nisko da te sakriju. A Siti se, na svoj
nain, sputa do tebe, sarauje, uglaava plonike, popravlja ivice trotoara,
nudi ti dinje i zelene jabuke na uglu. Brda utih marama; reke egipatskih
perli. Peeno pile i neto sa groicama privlae panju na otvoren prozor
kroz koji dopire miris. A ako to nije dovoljno, odkrinuta su vrata tajne
toionice i na tom sveem, tamnom mestu klarinet kaljucanjem proiava
grlo dok se ena premilja u kom kljuu da pusti glas. Najzad odluuje i,
dok prolazi, saoptava tvojim leima da je ona tatino aneosko dete. Siti
je pravi majstor: miriljav, razdragan, nedolian. alje tajne poruke
preruene u javne znake: ovuda otvoreno opasno je pustiti obojene samo za
mukarce bez pratnje na prodaju trai se ena soba za izdavanje zabranjeno
za pse apsolutno besplatno dole svei pilii brza besplatna isporuka. Siti
veto otkljuava brave i zamrauje stepenita. Prekriva tvoje jeanje
svojim.
U svojoj esnaestoj godini Dorkas je jedne noi ponudila svoje telo
jednom ili drugom bratu za ples. Obojica su bili nii od nje, obojica jednako
privlani. tavie, bacali su u zasenak sve ostale, i kad im je bilo potrebno
otro nadmetanje, morali su da pleu sami sa sobom. Ne bi se lako iskrala i
otila na tu zabavu s najboljom prijateljicom, Felicijom, da Alisa Manfred
nije morala da prenoi u Springfildu, pa je sve ispalo kao od ale. Trebalo
je samo pronai neki dovoljno izazovan komad odee.
Devojke se penju uz stepenite, do pravog mesta vie ih vodi klavir koji
se preliva iz okvira vrata nego broj stana. Zastaju i razmenjuju poglede pre

no to pokucaju. ak i u slabo osvetljenom hodniku tamna koa jedne

drugarice istie svetlu put druge. Pored Felicijine masne kose jae dolaze
do izraaja meki, lepravi talasi. Vrata se otvaraju i one ulaze.
Pre nego to su se svetla pogasila i pre nego to su nestali sendvii i
soda preseena alkoholom, mladi zaduen za muziku stavlja na gramofon
brzu plou koja odgovara blistavo osvetljenoj sobi. Nametaj je gurnut uz
zidove i u predsoblje, a u spavaim sobama uzdiu se brda kaputa. Pod
svetlom sa tavanice parovi se kreu kao blizanci roeni jedno s drugim, ako
ne jedno za drugo, i svako osea puls svog partnera kao sopstvenu drugu
ilu kucavicu. Veruju da pre muzike znaju ta njihove noge, ta njihove
ruke treba da rade, ali ta obmana je tajna mo muzike koja im sopstvenu
volju potura kao njihovu predviajui njihovo predvianje. Izmeu ploa,
dok devojke razmiu kragne na bluzama da provetre oznojene kljunjae ili
brino popravljaju tetu koju je vlaga nanela njihovim frizurama, mladii
pritiskaju na elo presavijene maramice. Smeh pokriva odve otvorene
poglede dobrodolice i obeanja, i ublaava znake izdaje i naputanja.
Dorkas i Felicija tu nisu neznanke - niko to nije. Ljudi koje nijedna od
njih nije ranije srela pridruuju se zabavi jednako lako kao i oni koji su
odrasli u toj zgradi. Ali, oekivanja obeju devojaka porasla su od biranja
odee za tu priliku. Dorkas, u esnaestoj, jo mora da nosi svilene
hulahopke, a njene cipele bi priliile nekoj mnogo mlaoj ili vrlo staroj
osobi. Felicija joj je pomogla da rasplete kosu, a na kaiprstu se jo vidi
trag rua kojim je namazala usne. Sa uvuenom kragnom njena haljina
izgleda manje detinjasto, ali sve drugo odaje vrstu ruku mudre starateljke:
porub, pojas koji stoji tano na struku, kratki nabrani rukavi. Ona i Felicija
najpre su sasvim skinule pojas, a onda su se predomislile i premestile ga na
pupak. Ni ovako ni onako nije valjalo. Znale su da je loe obuen neko
naprosto niko i Felicija je morala da cvrkue komplimente du itave
Sedme avenije ne bi li Dorkas zaboravila na odeu i usredsredila se na
provod.
Dok ulaze, muzika se podie do tavanice i izlazi kroz irom otvorene
prozore. Muke ruke istog asa grabe obe devojke i povlae ih u plesni
centar sobe. Dorkas u svom partneru prepoznaje Martina koji je proveo
jednu intenzivnu minutu na asu dikcije u njenom razredu - toliko je

nastavniku bilo potrebno da shvati da on nikad nee promeniti sumljam u

sumnjam. Dorkas dobro plee - ne tako brzo kao neki drugi, ali je, uprkos
sramnim cipelama, gipka i izazovna.
Tek kad prou jo dva plesa, primeuje da braa privlae panju gomile
u trpezariji. Na ulici, u hodnicima, kao i na kunim zabavama kreu se
spektakularno, kao zategnuta svila ili istopljeni metal. Gr u stomaku, slau
se Dorkas i Felicija, znak je pravog interesovanja, i dok Dorkas posmatra
brau, pred njom izranja i iri se polje mogue ljubavi.
Sendvii su ve nestali, kao i krompir-salata i svi znaju da se primie
as za muziku u mraku. Neverovatna pokretljivost, cepanje vremena na
delie sekunde - tako braa najavljuju vrhunac onog dela zabave u kojem
se plee zaista brzo.
Dorkas prelazi u hodnik koji se protee uporedo sa dnevnom sobom i
trpezarijom. Odatle, iz senke, moe neometano da posmatra kroz luni
prolaz brau koja upravo zavravaju svoju bravuroznu taku. Smejui se
prihvataju pohvale koje im pripadaju: od devojaka poglede divljenja, od
mladia tapanje po leima i miicama. Imaju divna lica, ta braa. Svojim
osmesima, besprekornim zubima, pokazuju da se dobro zabavljaju i da im
treba prii. Neko se bori sa Viktrolom; sputa ruicu, grebe plou,
pokuava ponovo, onda stavlja drugu plou. U tom zatiju braa primeuju
Dorkas. Via od veine prisutnih, ona pilji u njih preko glave svoje
tamnopute prijateljice. Braa je dozivaju svojim irom otvorenim oima.
Dorkas izlazi iz senke i klizi kroz grupu. Braa poveavaju napon svojih
osmeha. Sad je na gramofonu prava ploa; Dorkas uje itanje igle koja
trai prvi zarez. Braa se blistavo osmehuju; jedan se jedva primetno
naginje ka drugom, i ne prekidajui nit pogleda koja spaja njegove i
devojine oi, neto mu apue. Drugi odmerava Dorkas koja im prilazi. A
onda, u asu kad muzika, spora i zadimljena, ispuni vazduh, i dalje
nasmeen nabira nos i okree se na drugu stranu.
Dorkas je primeena, procenjena i odbaena za vreme koje je potrebno
igli da pronae prvi zarez. Stomani gr mogue ljubavi nije nita prema
ledenim ploama koje joj sad zaepljuju vene. Telo koje nastanjuje je
bezvredno. Iako je mlado, iako je sve to ona ima, svenulo je na grani pre
no to je procvetalo. Jasno je zato Neola dri komadie srca u zgrenoj

ruci.
Zato je, u vreme kad joj je Do Trag proaputao one rei kroz
poluzatvorena vrata, njen ivot bio gotovo nepodnoljiv. Bezmalo. Put koju
su braa nedvosmisleno prezrela, sakrivala je glad za ljubavlju koja je
besnela u njoj. Videla sam naduvene ribe, vedro slepe, kako lebde na nebu.
Bez oiju, ali na neki nain svesni pravca, ti baloni plivaju ispod pene
oblaka i niko ne moe da skrene pogled s njih zato to se svakom ini da
posmatra sopstveni san. Takva je bila njena glad: hipnotiua, usmerena,
javna tajna koja lebdi tik ispod pokrivaa od oblaka. Alisa Manfred je
mukotrpno radila na zauzdavanju svoje sestriine, ali se nije mogla
takmiiti sa sveproimnom muzikom Grada koja je neprestano preklinjala i
izazivala. Doi, govorila je, doi i grei. ak i bake koje su istile
stepenite zatvarale su oi i zabacivale glave slavei svoju slatku
amotinju. Niko mi to ne radi kao ti. Tokom tri godine, od asa kad su je
odbacila razigrana braa do asa kad je Alisa Manfred otila na onaj
sastanak svog kluba, uzde kojima je tetka kontrolisala Dorkas iskrzale su
se i na kraju pukle.
Ako se izuzmu ene iz kluba, malo je onih koji su znali gde je Do sreo
devojku. Ne kod Dagija, kraj tezge sa slatkiima gde ju je prvi put video i
zapitao se da li joj je to pepermint koji je kupovala, pokvario kou, svetlu i
barunastu svuda osim na obrazima. Do je sreo Dorkas u kui Alise
Manfred, pred njenim nosom i oima.
Doao je da isporui robu ili, roaci Malvone Edvards, koja je pitala
da li bi Do mogao pre podne da joj donese orah-smeu farbu #2 i krem za
uklanjanje fleka u Klifton Plejs 227 jer tako ne bi morala da eka do idue
subote niti da po mraku potegne do Lenoksa kako bi je sama uzela, osim,
naravno, ako je on voljan da je potrai na poslu...
Do je odluio da saeka do sledee subote jer mu sudbina ne zavisi od
jednog dolara i trideset pet centi koliko iznosi porudbina. Ali, kad je
izaao od gospoe Rensom i zaustavio se na pola sata da posmatra kako se
Bad i Si Ti uzajamno psuju za tablom mice, odluio je da odmah skokne do
ile i zavri posao za taj dan. Oseao je kiselinu u stomaku i noge su ga
malo bolele. Nije eleo da ga uhvati kia dok isporuuje robu, a kia je
pretila itavog tog toplog oktobarskog jutra. I mada je raniji dolazak kui

znaio vie vremena u drutvu sa nerazgovornom Violetom i gnjavau sa

sifonom ispod sudopere ili sa mehanizmora koji pokree konopce za ve na
njihovoj strani zgrade, subotnji obed bie gotov pre vremena i dobar:
okasneli letnji zeleni skuvan sa kolenicom koja je pretekla od prole
nedelje. Do se radovao nemasnim obedima, sastavljenim od ostataka, ali je
mrzeo nedeljni ruak: peena unka i posle nje slatka, masna pita. Nervirala
ga je Violetina odlunost da stekne zadnjicu koju je nekad, po sopstvenom
tvrenju, imala.
Nekad je bio ponosan na njenu kuhinju. Jedva je ekao da doe kui i
navali na jelo. Ali sad je imao pedeset godina, a apetit se, kao to znamo,
menja. Jo je voleo slatkie, tvrde slatkie - ne nenokle ili karamel krem najvie kuglice s vonim filom. Kad bi Violeta mogla da se ogranii na
supu i bareno povre (s komadom hleba) bio bi sasvim zadovoljan.
O tome je razmiljao kad je pronaao broj 237 i krenuo uz stepenice.
Svaa izmeu Si Tija i Bada oko sudbine SS Etiopije bila je vrlo dobra,
vrlo zabavna: sluao ih je due nego to je nameravao i podne je ve bilo
prolo. Kroz vrata se uo enski agor. Do je pozvonio.
Vrata je otvorila pepermint devojka sa loim tenom. Dok joj je govorio
ko je i zato je doao, ila je promolila glavu u predsoblje i povikala:
Vidi, vidi! Mogao bi jednom i da me iznenadi, Do Trag. Nasmeio se i
uao. Stajao je osmehujui se; nije spustio svoje kofere sa kozmetikom
sve dok nije dola domaica, Alisa Manfred, i pozvala ga u dnevnu sobu.
Takav prekid sastanka doneo je enama radosno uzbuenje. Savesne
graanke okupile su se da zajedno ruaju i dogovore se kako da nau
darodavce za prilog koji su elele da urue Nacionalnoj ligi crnih
biznismena na Dan zahvalnosti. Poto su isplanirale sve to su mogle i
zapisale sve to treba, pristupile su kraljevskom piletu oko kojeg se Alisa
prilino namuila. Zadovoljne, ak srene zbog obavljenog posla i drutva,
nisu bile svesne da im neto nedostaje sve dok Alisa nije poslala Dorkas da
otvori vrata i dok ila, setivi se ta je rekla Dou, nije skoila kad je
zaula muki glas.
Do se meu njima oseao kao jedan od raspevanih kicoa sa
kamanama. Onih mladih, koji su se okupljali na okovima sa kravatom i
maramicom u istoj boji koja je virila iz depa na grudima. Mladi petlovi

stajali su ne ekajui kokice jer su ove ekale njih. Pod izazovnim,

laskavim pogledima ena, Do je osetio prijatnost od sopstvenog osmeha,
kao da su mu krajeve cipela pokrivale kamane boje peska.
Smejale su se, lupkale prstima po stolnjaku i zaikavale ga, prekorevale
i oboavale u isti mah. Rekle su mu kakva oseanja u njima budi tako
visok mukarac, prebacivale mu zbog kanjenja i nepotovanja, pitale ga
ima li jo neeg u njegovom koferetu pored onoga to je toliko uzbudilo
ilu. Zato nikad nije pozvonio na njihova vrata, zato nije ustrao uz etiri
niza stepenica sa odmoritem da njima neto isporui? Pevuckale su
komplimente i albe, sve osim Alise koja se zadovoljila jedva primetnim
osmehom i uzdranou, i njihovim komentarima nije pridruila nijedan
svoj.
Naravno, ostao je na ruku. Naravno. Iako je nastojao da ne jede mnogo
i da ne pokvari apetit za pozno letnje povre koje se za njega sigurno ve
krkalo u erpi. Ali, ene su mu dodirivale kosu i gledale ga pravo u lice,
odmeravale njegove raznobojne oi i nareivale: Doi ovamo, ovee, i
sedi. Da ti sipam? Evo. Bunio se; one su bile uporne. Otvorio je kofere;
htele su sve da kupe. Jedi, duo, jedi, govorile su. Ovo vreme je duu
dalo za upalu plua mora neim da obloi kosti, budi razuman, vidi ega
sve ima ovde, Dorkas, devojko, ti samo donesi ovom oveku prazan tanjir,
a ja u mu ga napuniti, vai? uti, ila.
Bile su to uglavnom ene njegovih godina, s muevima, decom, pa i
unucima. Rintale su za sebe i za svakog kome su bile potrebne. Mukarci
su smeni, divni i uasni, mislile su, i koristile su svaku priliku da im to
stave do znanja. U ovakvom drutvancetu mogu nekanjeno da rade ono to
ne smeju kad se nau nasamo s nekim mukarcem, neznancem ili
prijateljem, koji im je pozvonio na vrata drei u ruci kofere sa uzorcima,
bez obzira na to koliko je visok, koliko je njegov osmeh seoski bezazlen i
koliko je tuge u njegovim oima. Pored toga, sviao im se njegov glas.
Imao je dubinu, ton kakav su mogle da uju samo kad bi posetile
bandoglave stare roake koji nisu hteli da mrdnu iz svog prednjeg dvorita i
sa svojih ispoenih njiva i da se presele u Siti. Podseao ih je na mukarce
kojima je eir sluio i da ih zatiti od sunca dok su orali, i da iz njega
pojedu veeru; koji su duvali u oljicu s kafom i drali no itavom akom

dok su jeli. Gledale su pravo u njega i govorile mu, kako su znale i umele,
koliko je smean, koliko je divan i uasan. Kao da to nije i sam znao.
Do Trag je raunao da e nasmejane, susretljive ene kupiti njegovu
robu i na pamet mu nije padalo da se spetlja s nekom od njih. Ne ako eli
da se mirno nagne preko bilijarskog stola i okrene lea muevima svojih
muterija. Ali, toga dana u kui Alise Manfred, dok je sluao njihovo
zadirkivanje i na njega odgovarao, ta igra je najednom dobila izvesnu
teinu.
Razmiljala sam o tome. ta je mislio tada i kasnije, i ta joj je rekao.
Doapnuo je neto devojci dok mu je otvarala vrata da ga isprati, i u tom
trenutku niko nije izgledao zadovoljniji i iznenaeniji od njega.
Ako se dobro seam, tokom tog oktobarskog ruka u kui Alise Manfred
neto se otkailo. Alisa je bila neodluna i izgubljena, a svi koji su s njom
proveli vie od pola sata znali su da to nije njen stil. Umela je da presee
jednim pogledom najbolji tra kad bi joj se uinilo da je mera preena.
Haljina koja vam se uinila vesela postajala je dreava i aljkava u njenom
prisustvu, moda zbog njene glave u koju su bile spakovane sve majstorije
krojakog zanata. Ta je umela da postavi sto. Porcije su moda bile
malice krte, i mislim da je imala neto protiv putera, nije ga bilo mnogo u
njenim desertima. Ali, kolaii su hili lepi i laki, kao i tanjiri i pribor za
jelo, sve blistavo i lepo rasporeeno. Razmotavaj njenu platnenu salvetu
koliko god hoe, nigde nee videti krmau. Za rukom je, naravno, bila
utiva; ne uobraena, naprosto nije obraala panju na sitnice. Odsutna i
zamiljena. Verovatno zbog Dorkas.
Uvek sam smatrala da je ta devojka vrea lai. Po njenom hodu sam
mogla da zakljuim da donje rublje, mada ne i haljina, ne prilii njenim
godinama. Moda je tog oktobra i Alisa poela da razmilja o tome. U
januaru vie nije bilo potrebe da se pretpostavlja ovo ili ono. Svi su sve
znali. Pitam se da li je Alisa predosetila da e Do Trag zakucati na njena
vrata? Ili je moda neto proitala u onim silnim novinama uredno
naslaganim ispod komode.
Svakom je potreban dobar sveanj novina: da na njima ljuti krompir, da
ih upotrebi u kupatilu, da zavije glavicu kupusa. Ali, Alisa Manfred ih je
koristila drukije. Mora da ih je itala, i to vie puta, zato bi ih inae

uvala? A ako je ita u tim novinama proitala dva puta, znala je odve
mnogo o odve maloj stvari. Ako ima tajne koje eli da sauva, ili ako
hoe da otkrije tue, novine ti mogu pomeriti pamet. Najbolji nain da
sazna ta se dogaa jeste da posmatra kako se ljudi ponaaju na ulici.
Koji im ulini propovednici prepreuju put? Da li prolaze pravo kroz grupu
deaka koji utiraju konzerve na trotoaru ili viu na njih da se sklone?
Prave li se da ne vide oveka koji sedi na braniku automobila ili zastanu da
s njim razmene nekoliko rei? Ako izbije tua izmeu mukarca i ene, da li
priu da posmatraju ili se, za svaki sluaj, dre na bezbednom rastojanju?
Jedno je sigurno, ulice e te zbuniti, nauie te onome to treba da zna
ili e ti razbiti glavu. Ali, Alisa Manfred nije bila od onih koji trae razloge
da provode vreme na ulici. Za nju je ulica bila put do kue kojim je ila
najbre to je mogla. Da je ee izlazila, sedela na stepenicama ispred
zgrada ili ogovarala po frizerskim salonima, saznala bi vie nego iz novina.
Moda bi shvatila ta joj se dogaa pred nosom. Kad je najzad saznala ta
se dogaalo izmeu tog oktobarskog i onog stranog januarskog dana koji je
sve okonao, poslednji ljudi na svetu koje je elela da vidi bili su Do Trag
i oni koji su s njim povezani na bilo koji nain. To se ipak dogodilo. ena
koja je zazirala od ulica pustila je u svoju dnevnu sobu enu koja je jednom
sela nasred ulice.
Krajem marta, Alisa Manfred je odloila igle da bi ponovo razmislila o
onome to je nazvala nekanjivou oveka koji je ubio njenu sestriinu
samo zato to mu se tako moglo. Nije to bilo teko izvesti; nije ak morao
ni dvaput da razmisli o opasnosti u koju dovodi sebe. Prosto je to uradio.
Jedan ovek. Jedna bespomona devojka. ovek koji u koferetu nosi
uzorke. Prijatan, dobar sused, svaiji poznanik. Od onih koje pusti u kuu
zato to nisu opasni, zato to si ih videla s decom. Kupuje njegove
proizvode i nikad ne uje da je ikom uinio neto ravo. Ne samo da se
osea bezbednom, ve ti je njegovo drutvo milo zato to se takvima kao
to je on ena obrati za pomo kad pomisli da je neko prati ili posmatra, ili
kad joj je potrebno da negde ostavi rezervni klju za sluaj da izgubi svoj.
Takav ovek te doprati do vrata kad propusti tramvaj i mora nou da
peai do kue. Upozorava mlade devojke da se klone sumnjivih kafana i

ljudi koji u njima ubijaju vreme. ene ga zaikavaju zato to mu veruju.

Mogao je biti jedan od onih koji su marirali na Petoj aveniji - hladni,
utljivi i dostojanstveni - kroz prostor koji su stvorili bubnjevi. On je znao
da zlo nije dobro, a ipak je uinio zlo.
Alisa Manfred je mnogo ta videla i pretrpela, doivljavala je strah
svuda u toj zemlji, u svakoj njenoj ulici. Tek sada se osetila zaista
ugroenom zato to poivotinjeni mukarci i njihove poivotinjene ene nisu
ko zna gde, ve u njenom susedstvu, u njenoj kui. ovek je doao u njenu
dnevnu sobu i unitio njenu sestriinu. Njegova ena je upala na pogreb da
ga uprlja i obeasti. I te kako bi ih oboje prijavila policiji da sve to je
znala o crnakom ivotu nije govorilo protiv toga. Protiv toga da
dobrovoljno razgovara s nekim policajcem, crnim ili belim, da ga pusti u
kuu, da ga posmatra kako se mekolji u njenoj fotelji da bi udobno
smestio plavi elik koji ga je inio mukarcem.
Zaludna i povuena u alost i stid, prekraivala je vreme pletui ipku ni
za koga, itajui novine, slaui ih na pod, ponovo ih dohvatajui. Sada ih
je itala drugaije. Svake nedelje od smrti njene sestriine, tokom itavog
januara i februara, novine su iznosile na videlo kosti neke unitene ene.
Mu ubio enu. Osloboena osmorica optuena za silovanje. ena i devojka
rtve tog i tog. ena izvrila samoubistvo. Beli napadai osueni. Pet ena
pritvoreno. Mukarci tuku, ispovedaju se ene. Mukarci mahniti od
ljubomore.
Bespomone kao patke, mislila je. Zaista? Kad se novinski izvetaji
paljivo proitaju vidi se da veina tih ena, pokorenih i slomljenih, nije
bila bespomona. Niti lak plen, kao Dorkas. irom zemlje crne ene su bile
naoruane. Barem to, mislila je Alisa, barem to su nauile. Zar nije sve na
Bojoj zemlji roeno ili naueno da se brani? Brzina, otrov u listu, jezik,
rep? Maska, let, milioni koji proizvode milione? Ovde trn, tamo seivo.
Roena rtva? Lak plen? Ne verujem. Rekla je to naglas. Ne
verujem.
Izlizana mesta na posteljini ojaana su vrstim koncem. Opran i sloen
ve lei u korpi koju je koristila i njena majka. Alisa je namestila dasku za
peglanje i ispod nje postavila novine da aravi ne bi dodirivali pod.
ekala je da se ugreje pegla, ali je ekala i surovu enu crnu kao a koja

je, sad su svi to znali, nosila no. ekala ju je s manje oklevanja nego ranije
i bez imalo one meavine straha i gneva koju je oseala u januaru kad je
ena koja se predstavila kao Violeta Trag dola da je poseti, da popria ili
ko zna ta. Pokucala je na njena vrata u rano jutro. Alisa je pomislila da to
moe biti samo neki predstavnik zakona.
Nemam nita da vam kaem. Ba nita. Rekla je to glasnim apatom
kroz prorez na vratima s kojih nije skinula lanac. Nije morala da uje ime
da bi se uplaila ili da bi saznala ko je posetiteljka: glavna zvezda na
pogrebu njene sestriine. ena koja je upropastila obred, promenila mu
smisao i znaenje; kad se govorilo o smrti njene sestriine, uvek je
pominjana i ta ena, dodue pod novim imenom. Ljudi su je prozvali
Violentna. Prirodno. Alisa je sedela u prvom redu u crkvi i bila potpuno
oduzeta. Kasnije, malo-pomalo, oseanja su se vratila, neobina i
prepoznatljiva, jasna i mutna poput morskog otpada koji su talasi izbacili na
plau.
Najjai je bio strah i - neto novo - gnev. Prema Dou Tragu koji je to
uinio: zaveo njenu sestiinu u njenoj kui, pred njenim nosom. Fini ovek.
ovek koji je prodavao kozmetike proizvode; prijatan sused kakav postoji
u svakoj zgradi u gradu. ovek koga su stanodavci i stanari voleli zato to
je slagao igrake razbacane na ploniku. Koga su deca volela zato to se
nije meao u njihova posla. Koga su mukarci voleli zato to nikad nije
varao u igri, zapoinjao glupu tuu, niti spletkario, i zato to je ostavljao
njihove ene na miru. Koga su ene volele zato to su se u njegovom
drutvu oseale kao devojke. Koga su devojke volele zato to su se u
njegovom drutvu oseale kao ene. A upravo to je Dorkas traila,
pomislila je. Ubicu.
Alisa se sada nije plaila ni njega ni njegove ene. Prema Dou, koji joj
oteo sestriinu kao zmija skrivena u travi, oseala je drhtavi bes; i stid to
je trava u koju se sakrio bila njena - osmatran i uvan teren gde su
vanbrani ivot i neoverljiva trudnoa bili granica podnoljivog ivota.
Posle toga - taka. Samo ekanje da beba poraste i stvori sopstveni
osmatran i uvan teren.
Sad je ekala Violetu s manje kolebanja, dovoljno mirna da se zapita
zato je sve to tako. U pedeset osmoj godini, bez sopstvene dece - a sad je

mrtvo i ono koje joj je bilo povereno - razmiljala je o histeriji, nasilju,

prokletstvu vanbrane trudnoe. Njeni roditelji bili su time opsednuti sve
vreme, ili barem u vreme koje je pamtila. Govorili su joj o njenom telu
strogo i paljivo: runo sedenje (s rairenim nogama); ensko sedenje (s
prekrtenim nogama); disanje na usta; ruke na bokovima; naslanjanje na sto;
njihanje u hodu. Kad je dobila grudi, morala je da ih stegne i prikrije, toliko
su bili prestravljeni od same pomisli na moguu trudnou. Kad se udala za
Luisa Manfreda, strah se preobratio u svoju suprotnost. Naglas su matali o
unucima koje e moi da gledaju i dre u naruju, a istovremeno su mrzeli
vrke koji su se pomaljali pod bluzom Alisine mlae sestre. Grozili su se
mrlja krvi, nove krivine bedara, kose. Toga i potrebe za novom odeom.
Zaboga, devojko! Mrtenje kad porub ne moe vie da se popusti; kad
pojas ne moe da se proiri. Dok je rasla pod tim vruim nadzorom, Alisa
se zaklinjala da ona nee tako, ali ipak jeste, sve je prenela dalje. Na jedino
dete svoje mlae sestre. Sad se pitala da li bi to uinila i da joj je mu
poiveo ili ostao sa njom, ili da je imala svoju decu. Da je bio tu, pored nje,
i pomagao joj u odluivanju, moda sad ne bi ekala enu zvanu Violentna i
prevrtala po glavi ratne misli. Jer to je zaista bio rat. Zato je odluila da se
preda i da uini sestriinu sopstvenim ratnim zarobljenikom.
Druge ene se, meutim, nisu predavale. Naoruavale su se irom
zemlje. Alisa je jednom radila sa vedskim krojaem koji je imao oiljak od
uveta do ugla usana. Crnkinja, rekao je. Isekla me je do zuba, do zuba.
Osmehom i mahanjem glave izrazio je svoje uenje. Dozuba. Ledadija
iz Springfilda imao je etiri pravilno rasporeene rupe na vratu od
ravnomernih uboda neeg tankog, okruglog i otrog. Mukarci su trali
ulicama Springfilda, Ist Sent Luisa i Sitija s jednom mokrom crvenom
akom u drugoj, sa komadima koe koji su se jo samo krajikom drali na
licu. Ponekad su stizali u bolnicu ivi samo zato to su ostavili brija na
mestu u koje je zasekao.
Crne ene bile su naoruane; crne ene bile su opasne; to su manje
novca imale, to je smrtonosnije bilo njihovo oruje.
A nenaoruane? One su nale zatitu u crkvi i strogom, ljutitom Bogu iji
je gnev na ljude koji su ih povredili bio toliko straan da se nije mogao
gledati. Taj Bog je ve na putu, evo ga, dolazi da ispravi nepravde koje su

im uinjene. Ovde je. Ve. Vidi? Vidi? Ono to je nekad uinio njima,
svet sad ini sam sebi. Unesreio ih je? Da, ali pogledaj odakle izvire
nesrea. Bile su vreane i psovane? O, da, ali samo pogledaj kako svet
vrea i psuje samog sebe. Bile su saletane u kuhinji i sobici iza radnje?
Ihaj. Policajci su ih udarali pesnicom u lice i tako lomili odlunost njihovih
mueva i njihove vilice? Ihaj. Znani i neznani mukarci dobacivali su im
gadosti kroz prozor automobila svakog bogovetnog dana u njihovom ivotu?
Ihaj. Ali u bojim oima, i u njihovim, sve te rune rei i pokreti samo su
udnja Zveri za sopstvenom pogani. Zver ne ini ono to joj je uinjeno, ve
ono za im sama udi: siluje zato to eli da bude silovana. Kolje decu zato
to eli da bude zaklano dete. Gradi zatvore da bi u njima ivela i grevito
prianja uz sopstveno propadanje. Boji gnev, tako lep, tako jednostavan.
Njihovi neprijatelji dobijaju ono to su traili, postaju ono to rade drugima.
Ko su jo bile te nenaoruane? One koje su mislile da im ne trebaju
seiva, iva soda, krhotine stakla obmotane neim na jednom kraju kako bi
se mogle uhvatiti golom rukom. One koje su kupovale kue i zgrtale pare
kao zatitu i sredstvo da se obezbedi zatita. One koje su delile ivot sa
naoruanim mukarcima. One koje nisu nosile pitolje zato to su same
postale pitolji; koje nisu nosile skakavce zato to su kao skakavci
prosecale grupe ljudi, obarajui mecima zakone i upirui prstom na krv i
izmueno telo. One koje su uveavale svoju malu snagu pristupajui nekoj
ligi, klubu, ili udruenju osnovanom da sprei ili ne dopusti, da se seljaka
ili opstane tu gde je, da smisli nain, da zahteva, tei i ublaava. Plati
kauciju i izvuci iz zatvora, obuci mrtvaca, nai novi stan, otvori kolu,
spopadni mesnu vlast, prikupi priloge, uzbuni blok i dri svu decu na oku.
Godine 1926, sve druge vrste crnih ena bile su neme, lude ili mrtve.
Alisa je sada, u mesecu martu, ekala enu s noem. enu koju su
prozvali Violentna zato to je pokuala da ubije ono to je ve lealo u
kovegu. Ostavljala je poruku ispod Alisinih vrata svakog dana poev od
januara - nedelju dana posle pogreba - a Alisa Manfred je poznavala soj
crnaca kojem je pripadao taj par: uila je Dorkas da se kloni takvih. Gadan
soj. I opasan. Mu puca; ena bode. Nita. Nita to je njena sestriina
uradila ne moe se meriti s tim nasiljem. Azar nasilje ne ide pod ruku s
porokom? Kockanjem. Psovanjem. Stranom i nedolinom blizinom.

Crvenim haljinama. utim cipelama. I, naravno, s aavom muzikom koja ih

podjaruje.
Alisa se sad nije plaila kao u januaru i kao u februaru, kad je prvi put
pustila tu enu u kuu. Ona e i tako zavriti u zatvoru - sve one na kraju
tamo dospeju. Ali, lak plen? Prirodna rtva. Ne bih rekla. Ne bih rekla.
Tokom bdenja Malvona joj je ispriala neke detalje. Barem je pokuala.
Alisa se odmakla od nje i zadrala dah, kao da eli da napravi to vee
rastojanje izmeu sebe i tih rei.
Cenim vau brigu, rekla je. Posluite se. Pokazala je sto pretrpan
hranom i dobronamerne ljude oko njega. Vidite koliko je toga.
Tako mi je teko, rekla je Malvona. Kao da je bila moja.
Hvala vam.
Podie tue dete, a boli te kao da je tvoje roeno. uli ste za Cakana,
mog sestria...?
Izvinite.
Sve sam inila za njega. Kao roena majka.
Molim vas. Posluite se. Vidite koliko ima. Previe.
Oni stari pokvarenjaci, ive u mojoj zgradi, znate...
Zdravo, Felicija. Lepo od tebe to si dola.
Tada nije elela previe da uje i sazna. Naroito nije elela da vidi enu
koju su prozvali Violentna. Uplaila se kad je ispod vrata nala njenu
poruku. Ali neto kasnije, u februaru, poto je ula koliko se onaj ovek
kida i poto je proitala naslove u Dobu, Novostima i Glasniku, primirila
se, ovrsla i pustila tu enu u kuu.
ta vi uopte hoete od mene?
O, samo bih malo posedela, rekla je Violeta.
ao mi je. Zaista ne znam emu ovo.
Imam problema s glavom, rekla je Violeta dodirujui prstima vrh
eira.
Zato ne odete kod lekara?
Violeta je, kao namagnetisana, prola pored nje i krenula ka stoiu u
uglu. Je li to ona?
Alisa nije morala da se okrene. Znala je u ta se zagledala njena
posetiteljka.

Jeste.
Violeta je utke posmatrala lice koje je naviralo iz rama; Alisa se
unervozila. Pre nego to je smogla hrabrosti da zamoli enu da ode, ova se
okrenula od fotografije i rekla: Ne treba mene da se plaite.
Ne? A koga treba da se plaim?
Ne znam. Zato me i boli glava.
Niste doli ovamo da kaete da vam je ao. Pomislila sam da moda
zato dolazite. Doli ste da istresete jo malo svoje zloe.
Nemam ja svoje zloe.
Bilo bi najbolje da odmah odete.
Pustite me da ostanem. Samo minut. Ne mogu da naem mesto gde bih
malo posedela. To tamo je ona?
Ve sam vam rekla da jeste.
Zadavala vam je mnogo briga?
Ne. Nimalo. U redu. Ponekad.
Ja sam u njenim godinama bila dobra devojka. Nisam nikom pravila
probleme. Radila sam sve to su mi govorili da radim. Dok nisam dola
ovamo. U Sitiju se ovek uobrazi.
udnovato ponaanje, pomislila je Alisa. udno, ali ne i krvoedno. Pre
no to je stigla da pomisli da to ne bi trebalo rei, izletelo je pitanje. Zato
je to uradio?
Zato je ona to uradila?
Zato ste vi?
Ne znam.
Kad je Violeta dola drugi put, Alisi su se jo motale po glavi one besne
ene sa ivom sodom, naotrenim brijaima, oiljkom ovde, oiljkom tamo.
Dok je navlaila zavese da presee svetlost koja je njenoj goi bila pravo
u oi, rekla je: Tvoj mu. Tue li te?
Da li me tue? Violeta je izgledala zbunjena.
Ostavlja utisak finog, mirnog oveka. Tue li te?
Do? Ne. Taj nikog nije povredio.
Osim Dorkas.
I veverica.
Molim?

I zeeva. Da, i srna. Oposuma. Fazana. Dobro se jelo tamo, kod kue.
Zato ste otili odande?
Kuevlasnik nije primao zeeve. Traio je pare.
Ovde svi trae pare.
Da, ali ovde moe i da ih zaradi. U poetku sam radila po kuama.
Tri kue na dan, to je bilo mnogo para. Do je nou istio ribu. Nije odmah
dobio posao u hotelu. Ja sam poela da se bavim friziranjem, a Do...
To me ne zanima.
Violeta je uutala i zagledala se u fotografiju. Alisa joj je dozvolila da je
odnese svojoj kui.
Sutradan se vratila i izgledala je tako loe da je Alisa poelela da je
oamari. Ali je samo rekla: Skini tu haljinu da ti popravim porub. Violeta
je uvek nosila istu haljinu i Alisu su nervirali konii koji su virili iz
rukava, kao i postava kaputa koja je, koliko je videla, bila pocepana barem
na tri mesta.
Violeta je sedela u gaicama i kaputu dok je Alisa sitnim bodom
zaivala porub na rukavu. I sa eirom koji nikad nije skidala.
Najpre sam mislila da dolazi ovamo da mi naudi. Onda sam pomislila
da eli da ponudi utehu. Onda sam pomislila da eli da mi se zahvali
to nisam pozvala policiju. Ali, tebi nije do toga, je l da?
Morala sam negde da posedim. Mislila sam da u ovde moi. Da e
me pustiti, kao to i jesi. Znam da nisam mnogo uinila da zadrim Doa u
kui. Ali, zanimalo me je kakva bi to devojka trebalo da budem da bi
ostao.
Kojeta. Trebalo bi da ima osamnaest godina, to je sve.
Ne. Ima tu jo neeg.
Ne zna nita o svom roenom muu, a oekuje od mene da ti
pomognem.
Ni ti nisi znala da se sastaju, ba kao ni ja, a viala si je svakog dana,
kao i ja Doa. Znam gde su meni bile misli. Gde su bile tvoje?
Sad me i prekoreva. To ti neu dozvoliti.

*
Alisa je sloila arave i poela da pegla prvu haljinu kad je Violeta

pokucala. Mnogo, mnogo godina ranije povlaila je vrh pegle po avu belih
mukih koulja. Pritiskala je sve dok tkanina ne postane glatka i kruta od
tirka. Te koulje su sada krpe. Krpe za prainu, za veliko spremanje, trake
vezane oko zglobova vodovodnih cevi da se ne bi zaledili; podmetai za
saksije, parii na kojima isprobava da li se pegla dovoljno ugrejala i
kojima obmotava vrele drke. ak i fitilji za uljane lampe; vreice sa solju
za izbeljivanje zuba. Sad je brigom svojih otmenih ruku darovala sopstvene
haljine.
etiri jastunice, jo tople na dodir, bile su sloene na stolu. I dva
krevetska arava. Sledee nedelje, moda, zavese.
Prepoznala je kucanje, ali nije bila naisto treba li da se obraduje ili da
se naljuti. Svejedno.
Kad bi Violeta dola u posetu (uvek nenajavljena), neto se otvaralo.
Taman eir inio je njeno lice jo tamnijim. Oi su joj bile okrugle kao
srebrni dolari, ali su mogle najednom da se suze.
Alisa se drukije oseala i drukije je govorila u njenom drutvu. Ne
kao s drugim ljudima. S Violentnom je bila neutiva. Preka. krta. Kao da
su obziri i ljubaznost meu njima suvini. Zamenjuje ih neto drugo, neto
potrebno - moda jasnoa. Ona vrsta jasnoe koju ludi ljudi trae od
neludih.
Sa zakrpljenom postavom i privrenim manetama, Violeta je morala
da vodi rauna samo o arapama i eiru da bi izgledala sasvim normalno.
Alisa je ispustila mali uzdah, zapanjena to otvara vrata jedinoj osobi koju
eljno iekuje.
Smrzla si se.
Zamalo, rekla je Violeta.
U martu ovek moe gadno da se razboli.
To bi bilo dobro, rekla je Violeta. Sve moje nevolje bi prole kad bi
mi se razbolelo telo umesto glave.
Ko bi onda pravio lepe enske frizure?
Violeta se nasmejala. Niko. Moda ih niko ne bi pravio, i moda niko
ne bi primetio razliku.
Razlika nije samo u frizuri.
One su samo ene, zna. Kao mi.

Ne, rekla je Alisa, Nisu. Nisu kao ja.

Ne mislim na zanat. Mislim - ene.
Hajde, molim te, rekla je Alisa. Mani to. Sipau ti aj.
Bile su dobre prema meni kad niko drugi nije. Ja i Do imamo ta da
jedemo zahvaljujui njima.
Ne priaj mi o tome.
Kad god ostanemo bez para ili naie nepredvien troak, mogu po ceo
dan da zaraujem na njihovim glavama.
Ne zanima me, rekla sam ti. Ne elim da sluam o tome i otkud im
pare. Hoe li aj?
Da. Rado. to da ne. Zato ne eli da slua o tome?
Eh. Mukarci. Re. Zar se one ne svaaju sve vreme? Ne boji se da e
poeti da se tuku dok ih frizira?
Samo kad su trezne. Violeta se osmehnula.
Aaa, tako.
One dele mukarce, tuku se s njima, i zbog njih takoe.
Nijedna ena ne bi smela tako da ivi.
Ne. Nijedna ena ne bi smela da bude prinuena da tako ivi.
Grozno. Alisa je prela jezikom preko zuba. Stomak mi se prevre.
Sipala je aj, podigla olju s tanjiriem gledajui u Violetu.
Da si saznala pre nego to ju je ubio, da li bi ti to uradila?
Pitam se.
Alisa joj je dodala aj. Ne razumem ene kao to si ti. ene s
noevima. Zgrabila je bluzu s dugakim rukavima i izravnala je na dasci za
peglanje.
Nisam se rodila s noem.
Ne, ali si ga uzela u ruku.
Ti nisi nikad? Violeta je uduvavala mehurie u aj.
Ne, nisam nikad. ak ni kad je moj mu otiao s drugom. A ti. Nisi ak
imala ni dostojnog neprijatelja, nekog koga vredi ubiti. Potegla si no na
mrtvu devojku.
Ali, tako je bolje zar ne? teta je ve bila poinjena.
Ona nije bila neprijatelj.
O, jeste. Moj neprijatelj. Onda, kad to nisam znala, a i sada.

Zato? Zato to je bila lepa i mlada i to ti je preotela mua?

Violeta je sipala aj. Posle dueg utanja i posle razgovora o sitnicama,
a onda i o skuenosti ivota, upitala je Alisu Manfred: Ti ne bi? Ne bi se
borila za svog mukarca?
Posejan u detinjstvu i zalivan svakog bogovetnog dana, strah je celog
ivota strujao kroz njene vene. Mislio ratne misli koje je nakupio, procvetao
u neto drugo. Sad, dok je gledala ovu enu, Alisa je zaula pitanje kao
pucanj iz dejeg pitolja.
Negde u Springfildu ostali su samo zubi. Moda i lobanja, ali u to nije
ba sigurna. Ako bi kopala dovoljno duboko i podigla poklopac, zubi bi
izvesno bili unutra. Bez usana koje bi se mogle podeliti sa onom enom s
kojom ih je delila. Bez prstiju kojima bi podigao njene bokove kao to je
podizao druge. Samo otkriveni zubi, nita ni nalik onom osmehu koji ju je
naveo da kae: Biraj. Izabrao je.
Violeti je rekla istinu. Nikad nije potegla no. Ali je propustila da kae
neto to joj se sad vraalo, a to je takoe bilo istina: svakoga dana i
svake noi tokom sedam meseci, ona, Alisa Manfred, bila je edna krvi. Ne
njegove. O, ne. Njemu je namenila eer u motoru, iseene kravate,
spaljena odela, izbuene cipele, pokidane arape. Pakosno, detinjasto
nasilje, tek da mu otea svakodnevni ivot, da ga podseti. Ali, bez krvi.
Njena e usredsredila se na crvenu tenost koja je tekla kroz vene druge
ene. Bilo bi dovoljno ilo za led, zabodeno i naglo gurnuto dublje. Da li bi
je kanap uvijen oko vrata i zategnut svom snagom koju je Alisa imala
naterao da propljuje tu tenost? Ipak, najvie je volela san koji joj je
noima nadimao jastuk: uzjahuje konja, nalazi tu enu samu na putu, prelazi
u galop i gazi je s etiri potkovana kopita; jo jednom, i jo jednom, sve
dok se drolja ne pretvori u izmrcvarenu fleku na drumu.
On je izabrao; na nju je red. Moda bi se, posle sedam meseci nonog
galopiranja, na konju koga nije ni imala ni znala da jae, preko sonog i
drhtavog tela ene koja je zimi nosila bele cipele, nasmejala glasno kao dete
koje nikad nije videlo venani list - moda bi uinila neku ludost. Ali, kad
je prolo tih sedam meseci, morala je da izabere neto drugo. Odelo,
kravatu, koulju koju je najvie voleo. Rekli su joj da nema svrhe bacati i
cipele. I tako ih niko nee videti. A arape? Ne moe valjda bos? Naravno,

rekao je pogrebnik. arape su neizostavne. I kakve je veze imalo to to je

njena zakleta i omraena neprijateljica poloila na koveg buket belih rua i
pritom izvukla iz drugog buketa ruu koja joj se slagala s bojom haljine?
Ve trideset godina se on u Springfildu pretvara u zube, i niko tu nita ne
moe, ni ona, ni oaloena u neprilinoj haljini.
Alisa je odloila peglu. Ne zna ti ta je gubitak, rekla je i oslunula
sopstvene rei jednako paljivo kao i ena koja je sedela pored njene daske
za peglanje sa eirom na glavi iako je bilo jutro.

Sa eirom zabaenim na elo Violeta izgleda kao vetropirka. Smirujue

dejstvo aja koji joj je ponudila Alisa Manfred nije dugo trajalo. Sada sedi
u Dagijevoj radnji srui ledeni slad kroz slamku i pitajui se ko je,
zapravo, ona druga Violeta koja eta Sitijem u njenoj koi; viri kroz njene
oi i vidi druge stvari. Tamo gde ona vidi praznu stolicu naputenu kao
siroe na uskom travnjaku uz reku, ona druga Violeta vidi kako ledena kora
preliva crne eleznike stubove ubilakim sjajem. Kad ona, poslednja u
redu na tramvajskoj stanici, primeti hladnu deju ruku kako viri iz
prekratkog rukava nasleenog kaputa, ona Violeta proia pored bele ene i
srui se na sedite vozila koje je zakasnilo puna etiri minuta. Kad ona
odvrati pogled od lica koja sa ulice gledaju mimo nje kroz prozor restorana,
ona Violeta uje kako kripe okna na opakom martovskom vetru. Ona
zaboravlja na koju stranu treba okrenuti klju u bravi; ona Violeta dobro je
znala da se no nalazi u papagajevom kavezu, a ne u kuhinjskoj fioci. I to
nije sve. Ona Violeta setila se neeg ega prva nije mogla da se seti ni u
snu: struganja kamenca sa papagajevih kandi i kljuna od pre mnogo
nedelja. Mesec dana je traila taj no. Da joj je ivot zavisio od toga, ne bi
se setila ta je s njim uradila. Ali ona Violeta je znala i krenula je pravo ka
njemu. Znala je i gde se odrava pogreb, mada, kad bolje razmislim, to i
nije neka mudrost jer su samo dva mesta dolazila u obzir. Ipak, ona Violeta
znala je na koje od ta dva mesta treba doi i kada. Tik pred zatvaranje
kovega, kad su se ljudi koji e se onesvestiti ve onesvestili i ene u
belim haljinama ih hladile lepezama; kad su se okupili nosai kovega;
mladii istih godina kao i pokojnica, iz njenog razreda, svee obrijani, s
belim rukavicama na rukama; kad su njih estorica obrazovali grupicu u
dnu crkve i, postrojeni u dve jednake kolone, krenuli ka odru i opkolili ga.
Njih je ona Violeta morala da odgurne laktovima. Ustuknuli su i pustili je
da proe mislei da to neka oajnika ljubav eli jo jednom da se pokae
pre no to se usnulo lice zauvek skloni od njenog pogleda i surva u
zaborav. Mladii su videli no pre nje. Pre nego to je shvatila ta se zbiva,
njihove snane ake - ovrsle od bacanje klikera i strelica, sabijanja grudvi
u ledeno tane, od tapova kojima su mnogo godina slali tvrde loptice preko
krovova automobila, na travnjake s visokim ogradama, pa ak, kroz

otvorene ili zatvorene prozore, i u unutranjost stanova na etvrtom spratu,

ruke koje su nosile teinu itavog deakog tela nad inama na eleznikom
mostu - te ruke su se pruile ka seivu koje nije videla najmanje mesec
dana, te se iznenadila kad ga je spazila nad drskim, lukavim devojinim
licem.
No je odskoio i okrznuo je ispod uveta; jedva primetan trag, slian
naboru na koi. Moglo je da ostane na tome, na tom naboru, ali ona Violeta
se nije smirila i rvala se sa snanim nosaima kovega tako estoko da su
je jedva savladali. Morali su da zaborave da je pred njima pedesetogodinja
ena u kaputu s krznenim okovratnikom i eirom navuenim tako nisko
preko desnog oka da je bilo udo to je pogodila vrata crkve, da i ne
govorimo o mestu na koje je naciljala no. U trenu su morali da se otarase
propovedi - kojima su ih obasipali itavog ivota - o potovanju prema
starijima. Pouka dobijenih od starih lanova porodice ije su mlenosvetle
oi pratile, komentarisale i nazivale pravim imenom sve to su radili. Pouka
koje su dobili od svojih mlaih starijih (poput nje), tetaka, baka, majki ili
majinih najboljih prijateljica koje nisu samo mogle da se poale na njih ve
i da im podviknu; da ih ohlade reima Prestani s tim glupostima!,
doviknutim s ma kog prozora ili ulaza, s ma kog oka u krugu iji prenik
iznosi oko dva bloka. I oni bi prestali, ili bi nastavili negde drugo, iza
ograde, u zaputenom parku ili, najradije, u senci eleznikog mosta gde
nikakva svetlost nije osvetljavala ono to te ene nisu doputale ni svojoj ni
bilo ijoj deci. Ali bi ipak nastavili. Da zaborave pouke i usredsrede se na
iroko, sjajno seivo, jer ko zna? Moda njoj nije na umu samo jedan ubod
noem. Ili su moda videli sebe pokunjene dok za stolom u trpezariji
pokuavaju da objasne tim istim enama ili ak, o, Boe! mukarcima,
oevima, ujacima i odraslim roacima, prijateljima i susedima zato su
stajali kao kandelabri i pustili tu enu s krznenim okovratnikom da napravi
budale od njih i da uprlja asnu dunost koja je iziskivala bele rukavice.
Morali su da je obore na pod pre no to uini to to je naumila. Zvuk koji je
ispustila priliio je neem to nosi sopstveno krzno, a ne kragnu od tueg.
Tad su mladiima prili i namrteni odrasli mukarci i poneli napolje onu
Violetu koja se bacakala i reala pred zapanjenim oima ove. Samo je u
Virdiniji bila toliko jaka, kad je tovarila seno i vodila kola s mazgom kao

odrastao mukarac. Dve decenije friziranja u Sitiju omekale su joj ruke i

otopile oklop koji joj je nekad pokrivao dlanove i prste. Kao to su cipele
uinile izlinom grubu kou kojom su se nekad titila njena bosa stopala,
tako je Siti uinio izlinom snagu njenih lea i ruku kojom se nekad hvalila.
Snagu koju ona Violeta oigledno nije izgubila jer inae ne bi zadala toliko
muke mladiima, a bogme i odraslim mukarcima.
Nije trebalo da pusti papagaja, ona Violeta. Nije vie znao da leti i samo
je drhturio na simsu, ali kad je dotrala kui iz crkve nakon to su je
doslovno izbacili mladii snanih ruku i namrteni mukarci, Volim te su
bile poslednje rei koje bi ona i ona Violeta poelele da uju. Pokuavala
je da ga ne gleda dok je koraala po sobama, ali papagaj je video nju i tiho
zakretao Volim te s druge strane prozorskog okna.
Do nije dolazio kui od Nove godine, pa nije doao ni te ni naredne
noi da pojede bob koji je skuvala. Distan i Stak svratili su da otkau
partiju karata zakazanu za petak i da zbunjeni postoje u predsoblju pod
Violetinim netreminim pogledom. Znala je, dakle, da je papagaj tamo jer je
nastavila da eta po stepenitu, od vrata svoga stana do ulaza u zgradu, ne
bi li ugledala Doa na ulici. Stla je u dva po ponoi, pa u etiri, zagledala
se u tamnu ulicu, pustu ako se izuzmu par policajaca i make koje su piale
u sneg. Drhturei i jedva okreui zeleno-zlatnu glavu, papagaj joj je svaki
put saoptavao: Volim te.
Gubi se, rekla mu je, odlazi.
Ujutru ga nije bilo. Sve to je videla, u podrumu, podalje od najnieg
stepenika, bilo je jedno svetlouto pero sa zelenim vrhom. Nikad mu nije
dala ime. Sve te godine zvala ga je moj papagaj. Moj papagaj, Volim
te. Volim te. Da li su ga dohvatili psi? Da li ga je neki noni prolaznik
ulovio i odneo u kuu u kojoj nije bilo ogledala niti zalihe kolaia od
umbira? Ili je shvatio poruku - da je ona govorila Moj papagaj, a on
Volim te, i da mu nikad nije uzvratila izjavu ljubavi, niti se potrudila da
mu nadene ime - i uspeo da odleti na krilima koja se nisu rairila est
godina. Krila se ukrute od neupotrebe i oslabe pri svetlosti sijalice u stanu
koji ne gleda ni na ta vredno pomena.
Dovrila je slad i, mada joj se stomak uskomeao, naruila drugi i
prenela ga od stalka sa raskupusanim magazinima do jednog od malih

stolova koji je Dagi tu nezakonito postavio jer zakon kae da jedan sto ini
restoran. Tu je mogla da sedi i posmatra kako se razilazi pena i kugle
sladoleda se smanjuju i gube jasne obrise kao sapun ostavljen u lavoru
punom vode.
Htela je da donese i paketi Doktor-Dijevog sredstva za jaanje ivaca i
miia i da ga umea u slad koji sam po sebi ne pomae. Zadnjica s kojom
je dola ovamo nestala je zajedno sa snagom njenih lea i ruku. Moda je
ona Violeta, koja je znala gde je no i bila dovoljno jaka da ga upotrebi,
imala zadnjicu koju je ova izgubila. Ali ako je bila jaka i imala zadnjicu,
zato se ona Violeta ponosila pokuajem da ubije mrtvu devojku? ta god
mislila o onoj Violeti i ta god ona Violeta videla kroz njene roene oi, u
tome nije bilo ni stida ni gaenja. To je bilo samo njeno i zato se krila iza
tezge za jednim od Dagijevih ilegalnih stoia i igrala sa slamkom
umoenom u ledeni slad. Mogla je da bude osamnaestogodinjakinja, kao
devojka kraj stalka za magazine koja je ubijala vreme itajui Kolijer. Da li
je Dorkas, dok je bila iva, itala Kolijer? Magazin Liberti? Da li se divila
plavuama sa kratkom, majstorski oianom kosom? Ili mukarcima u
cipelama za golf i puloverima sa V-izrezom? Nemogue, zato bi inae sebi
nala mukarca dovoljno starog da joj bude otac? oveka koji nije nosio
tap za golf, ve kofere sa uzorcima kozmetike Kleopatra. ije maramice
nisu bile od tankog svetlog platna, niti su uredno sloene izvirivale iz depa
na grudima, ve su bile velike, crvene, zamazane i zguvane. Da li je traio
od nje da u hladnim zimskim noima svojim telom ugreje krevet pre nego
to on legne? Ili je to on inio za nju? Sigurno joj je dozvoljavao da svojom
kaiicom pokupi lag iz njegove porcije sladoleda, a kad su sedeli u
zatamnjenoj sali Linkolna, kukinom sinu nije smetalo to je akom grabila
iz njegove kutije kokica. A kad bi putali Krila nad Jordanom, verovatno
je utiavao ton da bi je uo kako peva zajedno s horom, umesto da ga
pojaa i prigui njen prevod. Poloi moje telo. Okretao je svoju eljust
prema svetlosti sijalice da bi mogla da istisne noktima koren dlake
zarobljen u pori, dukela. I onu drugu prokletu stvar. (Led se otopio i slad
se pretvorio u supu, glatku i hladnu.) Kad je dobio bonus u vrednosti od
dvadeset pet dolara zato to je sve proizvode prodao za mesec dana lampu za budoar sa plavkastim abaurom ili ensku kunu haljinu od satena

boje orhideje - je li joj i to poklonio, stoka? Vodio ju je u Indigo subotom i

sedeli su sa strane gde se muzika dobro ula, ali u tami, za jednim od onih
okruglih stolova sa sjajnom crnom ploom prekrivenom besprekorno belim
stolnjakom, i pijuckali din kojem je dodato neto crveno da bi liio na
bezazlenu sodu, pie za devojku njenih godina, otpijali sitne gutljaje iz aa
koje se ire prema vrhu, a postolje im je tanko tako da lie na cvet, dok je
njena ruka, ona koja nije drala au u obliku cveta, dobovala ispod stola
ritam po unutranjoj strani njegove butine, njegove butine, njegove butine,
butine, butine, i kupovao joj je donje rublje s vezom u obliku ruinih
pupoljaka i ljubiica, VIOLETA, zamisli, i ona ga je nosila za njega, iako je
bilo tanko i nedovoljno toplo za sobu u kojoj je radijator po podne bio
iskljuen, dok sam ja bila gde? Bauljala po ledu pokuavajui da stignem
do neke kuhinje u kojoj me eka muterija? Drhtala u nekom ulazu u koji
sam se sklonila da saekam tramvaj? Gde god da sam bila, bilo je hladno i
bilo mi je hladno i niko se nije zavlaio meu arave pre mene da ih ugreje
za mene niti je povlaio pokriva do mog vrata ili ak do uiju jer je
ponekad zaista bilo veoma hladno i moda je zato kasapski no naciljao
liniju vrata ba ispod uveta. Zato. I zato su morali toliko da se pomue da
bi me oborili i zadrali na podu, podalje od kovega s omicom koja je uzela
ono to je bilo moje, to sam ja izabrala, izdvojila i odluila da uzmem i
zadrim, NE! ona Violeta nije neko ko eta ulicama nosei moju kou i
sluei se mojim oima, sranje, ne, ona Violeta sam ja! Ja koja sam tovarila
seno u Virdiniji i vodila etiri mazge. Strpljivo ga ekala po mrkloj noi u
polju eerne trske koja je svojim utanjem prekrivala itanje zmija
zadravajui dah da bih ga ula - doavola sa zmijama kad moj ovek
dolazi po mene i ko ili ta ga moe spreiti da mi dode? Mnogo, mnogo
puta me je nadzornik oplaveo zato to sam sledeeg jutra kasnila na njivu.
Mnogo, mnogo puta sam cepala dvostruko vie drva nego to je bilo
potrebno u male cepanice i iverke da bih bila sigurna da e budale imati
dovoljno i da nee kojeta vikati za mnom kad krenem na sastanak sa
svojim Doom Tragom a crknite ako hoete on je moj Do Trag. Moj. Ja
sam ga izabrala meu svima onima niko nije bio kao Do, eh, Do, taj bi
naveo svakog ivog da stoji u trsci usred noi. Svaka bi ena danju toliko
sanjala o njemu da bi skretala s brazde i morala da se mui da vrati mazge

na pravi put. Svaka ena, ne samo ja. Moda je ona to videla. Ne

pedesetogodinjeg oveka koji kaska s koferetom u ruci, ve mog Doa
Traga, mog Doa Traga iz Virdinije koji je nosio svetlost u sebi, ija su
ramena bila otra kao brija i koji me je gledao svojim akarastim oima i
nikad nije video nikog drugog. Da li je mogla da gleda ovoga, a vidi onoga?
Ispod stola u Indigu, dok je bubnjala po butini mekoj poput deje, je li
oseala da je ta koa nekad bila zategnuta kao bubanj? Da je gotovo pucala
od nadimanja elinih miia? Je li oseala, je li znala? I druge stvari, one
koje je trebalo ja da znam, ali nisam? Tajne stvari, skrivene ili nedostupne
mom pogledu? Moda joj je zbog toga doputao da svoju kaiicu umoi u
njegovti porciju sladoleda i pokupi lag i ono to se otopilo uz ivicu ae i
da grabi iz njegove kutije slanih kokica. ta je videla mlada devojka poput
nje, tek izala iz srednje kole, s kosom koju je prvi put rasplela, s ruem
koji je prvi put nanela na usne, u cipelama s visokim potpeticama koje je
prvi put obula? A on? Mladu mene s dugom talasastom kosom, a ne s
kratkom? Ili uopte ne mene? Mene koju je voleo u Virdiniji zato to te
devojke, te Dorkas, nije bilo ni na pomolu. Je li to bilo to? Ko je to bio? Na
koga je mislio dok je trao kroz tamu da se sastane sa mnom u polju trske?
Na nekog zlatnog nalik mom sopstvenom zlatnom deaku koga nikad nisam
videla, ali koji mi je ipak razdirao devojatvo kao najbolji ljubavnik?
Pomozi mi, Boe, ako je bilo tako jer sam ga poznavala i volela vie nego
bilo koga drugog osim Prave Bel koja mi je njim napunila glavu. Je li to
ono to se dogodilo? Stojei u polju pokuavao je da dohvati devojku koju
e tek videti, ali je njegovo srce znalo sve o njoj, a ja sam prianjala uz njega
elei da je on zlatni deak koga nikad nisam videla. to znai da sam mu
od samog poetka bila zamena za neto drugo, kao i on meni.
Smirila sam se zato to stvari koje ne mogu da kaem ipak izlaze iz
mojih usta. Smirila sam se zato to ne znam ega e se prihvatiti moje ruke
kad obave svakodnevni posao. To to se dogaa u meni nije moja stvar,
nije Doova; samo moram da ga zadrim kako znam i umem, a ako poludim
sigurno u ga izgubiti.
Sedei u otroj svetlosti Dagijeve radnje i igrajui se dugakom kaikom
u visokoj ai razmilja o drugoj eni koja u njenom telu sedi za stolom
pravei se da pije iz olje. O svojoj majci. Nije elela da bude takva. O,

nikad takva. Da sedi sama za stolom, na meseini, srui kafu iz bele

porculanske oljice sve dok u njoj ima kafe, i pravei se da sre kad je vie
nije bilo; ekajui ono jutro kad e doi mukarci koji govore dubokim
glasom kao da su sami, i prevru nae stvari, uzimaju ta hoe - ono to je
njihovo, rekli su, iako smo mi u tome kuvale i prale arave, sedele na
tome, jele iz toga. Najpre su odneli plug, kosu, mazgu, svinju, bukalo i
presu za puter. Onda su uli u kuu a mi, deca, stajali smo s jednim
stopalom preko drugog i gledali. Kad su prili stolu za kojim je majka
milovala praznu olju, izmakli su ga ispod nje, i onda, dok je tu sedela sama
i kao van sebe, sa oljom u ruci, vratili su se i prodrmali stolicu na kojoj je
sedela. Nije odmah skoila, pa su cimnuli jae, i poto je i dalje sedela - ne
gledajui ni u koga - prosto su je stresli kao to radi s makom kad ne
eli da je dodirne telom ili uzme u ruke. Strese je i ona zavri na podu.
Nita strano jer maka ima etiri noge. Ali ljudsko bie, ena, moe da
poleti napred i padne, i da tako ostane neko vreme gledajui olju, jau od
sebe, u svakom sluaju nerazbijenu, ali udaljeniju nego maloas. Izvan
dohvata.
Bilo ih je pet, s Violetom u sredini, i svi su najzad uli u kuu i rekli
Mama; svako dete je dolo i reklo Mama dok je ona govorila samo uh-uh.
Nisu od nje uli nita drugo u danima koji su usledili, kad su, natrpani u
naputenoj brvnari, zavisili od milosti suseda koji su jo bili tu 1888.
godine, koji se nisu odselili na zapad, u Kanzas Siti ili Oklahomu; niti na
sever, u ikago ili Blumington, u Indijani. Preko jedne od porodica koje su
otile meu poslednjima, vest o nevolji Drage Rouz stigla je do Prave Bel.
Oni koji su ostali donosili su stvari: slamarice, erpu, pogau i kanticu
mleka. Donosili su i savete: Ne dozvoli da te ovo smrvi, Rouz. Mi smo tu,
Draga Rouz. Misli na maliane, Rouz. Nee ti On poslati nita to ne moe
da podnese, Rouz. Zar ba nee? A ta ako je ovog puta ipak preterao?
Loe procenio, loe razumeo ba ovu grbau. Ovog puta. Ovu kimu ovde.
Rouzina majka, Prava Bel, dola je im je ula. Ostavila je svoj lagodni
posao u Baltimoru i sa deset kovanih dolara zaivenih zasebno u suknju da
se ne bi ulo zveckanje vratila se na stanicu zvanu Rim u okrugu Vesper da
preuzme stvar u svoje ruke. Devojice su se odmah zaljubile u nju i sve je
krenulo nabolje. Polako, ali sigurno, Prava Bel je etiri godine dovodila

stvari u red. A onda je Draga Rouz skoila u bunar i propustila veselje.

Dve nedelje posle sahrane stigao je njen mu natovaren zlatnim listiima za
decu, novanicamaod dva dolara za ene i zmijskim uljem za mukarce. Za
Dragu Rouz je doneo vezeni svileni jastuk da ga podmetne pod lea na sofi
koju nikad nisu imali, ali bi na njemu zaista udobno poivala njena glava u
borovom sanduku, samo da je stigao na vreme. Deca su jela okoladu sa
zlatnih listia i meu sobom trampila rajski papir za svirale od trske i
ribarski konac. ene su zagrizale srebrenjak pre no to bi ga zaile u odeu.
Sve osim Prave Bel. Ona je opipala srebrenjak i, prebacujui pogled s njega
na svog zeta i nazad, odmahnula glavom i nasmejala se.
Doavola, rekao je, O, doavola, kad je uo ta je Rouz uradiia.
Dvadeset jedan dan kasnije opet je otiao, a Violeta se udala za Doa i
krenula u Siti gde je saznala od sestre da je otac ponovo uinio istu stvar:
doao u Rim s blagom koje se prelivalo iz depova i ispadalo iz kape.
Njegova putovanja bila su i obesna i tajna jer je bio do gue upetljan u
poslove Partije popravljaa, i kad zemljoposednici ne bi nita postigli
verbalnim ubeivanjem, fiziko bi upalilo, pa je bilo poeljno da se nekud,
bilo kud poisti. Moda je smiljao nain da ih sve povede sa sobom; u
meuvremenu, godinama su se ponavljali njegovi basnoslovno opasni i
udesni povraci, dodue sve rei, i mada se verovatnoa da je jo iv
smanjivala, nada nije. Bilo kad bilo kad, nekog hladnog, kao britva otrog
ponedeljka ili u sparnoj vrelini nedeljne veeri mogao bi se oglasiti
zvidukom sa druma, i pojaviti se pred njima s podrugljivim, drskim
dolarima koji tre iz kape, cipela, pantalona. Sa slatkiima nabijenim u
depove kaputa zajedno s Fridinom egipatskom pomadom za kosu. Dok
flae raane rakije, sredstva za ienje i vodice za sve zamislive vrste
toalete drueljubivo zveckaju u njegovoj izlizanoj tkanoj torbi.
Sad bi mu bilo oko sedamdeset. Sporiji je, naravno, a moda i bez zuba
zbog kojih su mu sestre sve pratale kad bi se osmehnuo. Za Violetu (kao i
za njene sestre i one koji su ostali u okrugu) on je negde, ko zna gde
skupljao i gomilao blaga da ih donese svojima. Ko bi zaustavio drskog
vetropira koji akom i kapom deli poklone i pria tako oaravajue prie da
svi na tren zaboravljaju izlizani orman i ispoenu zemlju; da veruju da
deja noga moe rasti u nedogled. Da, pre svega, zaboravljaju zato je

otiao i zato je morao da se prikrada roenoj kui. U njegovom drutvu

zaborav je sipio kao polen. Ali za Violetu polen nikada nije prekrio Rouz.
Usred radosnog uskrsnua fantomskog oca, usred uivanja u raspodeli
njegovog i pravog i lanog izobilja, Violeta nikad nije zaboravila Dragu
Rouz, niti mesto u koje se ona bacila - mesto tako usko, tako tamno da je
odahnula kad ju je videla opruenu u drvenoj kutiji.
Hvala Bogu za ivot, govorila je Prava Bel, i hvala ivotu za smrt.
Rouz. Draga Draga Rouz.
ta je bilo to, pitam se, ta je bilo to poslednje to nije mogla da izdri ili
ponovi? Je li se haljina od poslednjeg pranja tako pocepala da se vie nije
mogla zakrpiti? Ili je naula neto o etvorodnevnim veanjima na
Kamenom bregu: mukarci u utorak, ene dva dana kasnije. Ili o mladom
tenoru iz hora, ukopljenom i vezanom za drvo, i o njegovoj babi koja nije
isputala iz ruku pantalone ispunjene jalovinom i neprestano ih je iznova
trljala, iako je mrlja nestala ve posle treeg pranja. Sahranili su ga u
bratovim pantalonama dok je starica punila jo jedno vedro istom vodom.
Ili je moda tog jutra enja (ili nada) izmakla iz ruku? Da je nije udnja
iscedila, odbacila i pobegla bez obeanja da e se vratiti i ponovo je
napumpati kao gumenu loptu? Ili je bila kriva stolica sa koje su je istresli?
Da li je tada, kad je pala i leala na podu, odluila ta e uiniti? Jednog
dana. I odlagala sve dok Prava Bel nije uzela stvari u svoje ruke. Da li je
pamtila daske poda kao vrata, zatvorena i zakljuana? Je li videla golu
istinu u nesalomljivoj porculanskoj olji? Kupovala svoje vreme dok se taj
as nije vratio - sa zavijajuim bolom ili kipuim besom - i omoguio joj da
se okrene od vrata, od olje, i da zakorai u bezdano dozivanje iz bunara.
ta je bilo? ta je bilo, pitam se?
Prava Bel je bila tu, smeljiva, veta, ila je pri svetlosti vatre, a danju
obraivala batu i skupljala letinu. Sipala aj od slaice na ogrebotine i
modrice i drala devojice na uzdi opinjavajui ih priama o Baltimoru i
deaku koga je tamo uvala. Moda je to bilo to: saznavi da su njene keri
u dobrim rukama, boljim od njenih, Draga Rouz se najzad oslobodila
vremena koje vie nije teklo jer je zanavek stalo kad su je istresli sa
kuhinjske stolice. Zato je skliznula u bunar i propustila veselje.
Vana stvar, najvea stvar koju je Violeta iz toga nauila jeste da nikad

nikad nee imati dece. ta god se dogodilo, nikakvo malo tamno stopalo
nee pritiskati drugo isto takvo dok gladna usta govore, Mama?
Kad je odrasla, Violeta nije bila u stanju ni da ostane ni da ode. Bunar
joj je isisavao san, ali se plaila odlaska. Prava Bel je odluila umesto nje.
U Palestini je bogato rodio pamuk i ljudi koji su iveli dvadeset milja
uokolo skupljali su se da ga beru. Prialo se da je nadnica deset centi za
mladu enu, etvrt dolara za mukarca. Tri dvostruke loe sezone zaredom
unitile su sva oekivanja, a onda su najednom iskoili penasti debeli
cvetovi. Ljudima je stao dah, a zemljoposednik je zakiljio i pljunuo.
Njegova dva crna radnika etala su du brazdi dodirujui nene cvetove,
opipavajui zemlju i pokuavajui da odgonetnu namere neba. Zatim jedan
dan lake, svee kiice, etiri suva dana, vrela i vedra, i itava Palestina bila
je pokrivena najistijim pamukom koji su ikad videli. Meki od svile,
pojavio se tako brzo da iak, koji je napustio polja pre mnogo godina, nije
imao vremena da ga napadne.
Tri nedelje. Sve se mora obaviti za tri nedelje ili manje. Svako ko ima
prste u preniku od dvadeset milja pojavio se i istog asa dobio posao.
Devet dolara po jednoj bali, rekli su neki, ako si ga sam odgajio; jedanaest
dolara ako ima belog prijatelja koji e ga poneti na procenu. A beraima,
deset centi na dan za ene i etvrt dolara za mukarce.
Prava Bel je poslala Violetu i njene dve sestre u etvrtim zaprenim
kolima koja su pola ka Palestini. Putovali su celu no, poeli da rade u
zoru, jeli su ono to su im davali i delili livade i zvezde sa ljudima iz
okoline kojima se nije isplatilo da idu kui zbog pet sati spavanja.
Violeta nije pokazala naroitu vetinu. Imala je sedamnaest godina, ali
su joj dali da radi sa dvanaestogodinjacima koji su zaostajali na kraju
brazde ili se mimoilazili s onima to se ve vraaju. Da s ve obranih
stabljika pokupi ono to je promaklo hitrijim rukama. Poniena do suza,
odluila je da se vrati u Rim, ali je onda jedan ovek pao s drveta iznad
njene glave pravo pred nju. Tu je legla da spava jedne noi, pokunjena i
postiena, podalje, ali ne predaleko od svojih sestara. Prostrla je ebe ispod
lepog crnog oraha na ivici ume koja je okruivala polja pamuka.
To to je bupnulo pored nje sigurno nije bilo rakun, jer je reklo Jao.
Violeta se sklupala od straha, nesposobna da progovori, ali je onda stala

na sve etiri spremna za napad.

Ovo mi se jo nije desilo, rekao je ovek. Spavam gore svake noi.
Nikad nisam pao.
Videla je obris oveka koji sedi i trlja koleno, pa glavu, pa ruku.
Spava na drveu?
Kad naem neko dobro.
Niko ne spava na drveu.
Ja spavam.
Glupo. Moda ima zmija tamo gore.
Ovde zmije nou gamiu po zemlji. Ko je onda glup?
Mogao si da me ubije.
Jo mogu ako mi ruka nije slomljena.
Nadam se da jeste. Nee ti sutra nita brati niti e se verati po tuem
drveu.
Ne berem ja pamuk. Pravim din.
ta onda radi ovde, gospodine Veliki Pametnjakoviu, zato spava na
drvetu kao imi?
Nema nijednu lepu re za ranjenika?
Imam: nai neko drugo drvo.
Ovo je valjda tvoje?
Jok, tvoje je.
A da ga podelimo?
Bogme neemo.
Ustao je i otresao noge, isprobao da li ga dre i priao drvetu.
Ne ali se da mi se opet popne iznad glave.
Samo da uzmem ceradu, rekao je. Ue je puklo. To je to.
Posmatrao je kroz tminu krajeve grana. Vidi? Eno ga. Visi tamo. Aha.
Seo je i oslonio se leima na stablo. Morau da saekam da se razdani,
rekao je, i Violeta je kasnije pomislila: zato to je njihov prvi razgovor
poeo u mraku, a zavrio se u zelenkastobeloj zori, no za nju vie nikad
nee biti ono to je bila ranije. Nikad se vie u snu nee boriti sa uskim
bunarom. Niti e se sa svitanjem preplitati tuga zaostala od jutra kad su
nali Dragu Rouz zgrenu u odve plitkoj vodi.
Zvao se Dozef, i pre nego to je granulo sunce, dok se jo krilo u umi,

ali ve oivljavalo zelenilo sveta i bljetavu belinu pamuka naspram

tamnocrvenog obzorja, Violeta ga je prisvojila. Zar joj nije gotovo pao u
krilo? Zar nije ostao? itave noi, bezobrazan, alio se, zaikavao,
objanjavao, ali joj je govorio, govorio kroz tamu. A svitanje ga je
postepeno otkrivalo: osmeh i krupne oi koje je posmatraju. Koulja
raskopana do vora na struku otkrila je plea koja je prisvojila kao
sopstveni meki jastuk. Stubove njegovih nogu, ravnu liniju ramena, vilicu i
duge prste prisvojila je sve. Svesna da pilji u njega, pokuala je da skrene
pogled, ali razliite boje njegovih oiju terale su je da mu ga vrati. Uplaila
se kad je ula da se radnici bude i proteu u iekivanju poziva na doruak,
zalaze u umu da se olakaju, mrmljaju jutarnje rei - ali on je rekao:
Noas u ponovo spavati na naem drvetu. A gde e ti?
Pod njim, odgovorila je i ustala sa deteline kao ena pred kojom je
vaan zadatak.
Nije brinula ta e se dogoditi za tri nedelje kad bude pokupila svoja
dva dolara i deset centi da ih odnese baki. Na kraju ih je poslala po
sestrama, a sama je ostala da potrai posao u okolini. Nadzornik nije imao
visoko miljenje o njoj poto ju je gledao kako se takmii s decom da
napuni vreu, ali njena odlunost je najednom postala reita.
Nastanila se kod estolane porodice u Tajrelu i inila je sve to je bilo
u njenoj moi da bude s Doom kad god moe. Tu se pretvorila u snanu
mladu enu koja vodi mazge, slae seno u bale i cepa drva kao bilo koji
mukarac. Tu su njeni dlanovi i tabani stekli oklope s kojima se ne mogu
meriti nikakve cipele i rukavice. Sve za Doa Traga, akarastog usvojenog
devetnaestogodinjaka koji je pravio din i radio s drvetom, trskom,
pamukom i kukuruzom, po potrebi klao, orao, lovio ribu, prodavao koe i
divlja - i bio oran za sve. Voleo je umu. Voleo. Zato se njegova porodica
i prijatelji nisu zaprepastili kad je pristao da se oeni Violetom, nego kad je,
trinaest godina kasnije, pristao da je odvede u Baltimor gde, rekla mu je,
sve kue imaju zasebne sobe i voda dolazi kod tebe umesto da ti ide po
nju. Gde obojeni mukarci rade u lukama za 2.50 dolara na dan, istovaruju
brodove vee od crkava, a drugi dolaze pred sama vrata tvoje kue da te
odvezu kud god eli. Opisivala je Baltimor od pre dvadeset pet godina,
onaj deo grada u kojem ona i Do ne bi mogli da iznajme stan, ali to nije

znala niti e ikad saznati zato to su na kraju otili u Siti. Batimorske snove
zamenili su jai. Do je poznavao neke ljude koji su iveli u Sitiju. Ti ljudi
su priali prie od kojih bi se Baltimor rasplakao. Novac se moe zaraditi
lakim radom, govorili su, stajanjem pred vratima, noenjem posluavnika,
pa ak i ienjem tuih cipela - za jedan dan vie novca no to je bilo ko
od njih zaradio tokom itave etve. Belci te doslovno zasipaju parama samo
zato to se ponaa kao dobar sused: otvara im vrata taksija, prihvata
njihov prtljag. A sve to ima, napravi ili nae moe da proda na ulici.
U stvari, u nekim ulicama vlasnici svih radnji su obojeni; itavi blokovi
lepih obojenih mukaraca i ena smeju se po itavu no i zarauju po itav
dan. elina vozila klize ulicama i, ako pritedi, rekli su, moe jedno da
kupi i da se vozi sve dok ima puta.
Do je etrnaest godina sluao te prie i smejao se. Odolevao im je, a
onda je najednom promenio miljenje. Niko, ak ni Violeta, nije znao ta ga
je navelo da napusti svoja polja, ume i skrovite puste doline. Da se
odrekne ribarskog tapa, noa za dranje divljai; da od itavog lovakog
pribora zadri samo jednu stvar i da pozajmi kofer. Violeta nikad nije
saznala ta ga je namamilo - iznenada, ali kasnije nego veinu drugih - da
krene u Siti. Moda je veera koja je zagolicala sve prisutne odigrala neku
ulogu i u menjanju Doovog miljenja. Ako je Biker T. sedeo u
predsednikovoj kui jedui sendvi s piletinom u gradu koji zovu
prestonicom, u blizini onog u kojem je Prava Bel tako lepo ivela, onda sve
mora biti kako treba, ba kako treba. Poveo je svoju mladu enu na put
vozom u kojem je bilo dovoljno struje da im oi iskoe i da zajedno s njim
upleu u Siti.
Violeta je mislila da e se razoarati; da Siti nee biti tako divan kao
Baltimor. Do je verovao da e biti savren. Kad su stigli, s koferom u koji
je stalo sve to su imali, oboje su shvatili da savren nije prava re. Bio je
vie od toga.
Ni Do nije eleo decu tako da svi oni pobaaji - dva u polju, samo
jedan u krevetu - nisu bili gubitak, ve obina neprijatnost. Gradski ivot je
mnogo bolji bez njih. Kad su stigli na elezniku stanicu daleke 1906, oboje
su se osmehivali enama s malom decom nanizanom nad koferima poput
perli, i u tim osmesima bilo je saaljenja. Deca su ih privlaila. ak su ih

voleli. Naroito Do, koji je umeo s njima. Ali nisu eleli nevolje.
Godinama kasnije, kad je napunila etrdesetu, Violeta je poela da zuri u
decu i da zastaje pred izlozima prepunim igraaka u vreme Boia. Brzo bi
se ljutila kad bi neko uputio detetu otru re, ili kad bi videla da neka ena
nespretno ili nemarno dri bebu. Jednom je opekla slepoonicu muteriji
koja je drala dete u krilu. ena je milovala dekia i ljuljala ga kolenom;
udubljena u taj prizor, Violeta je zaboravila sopstvenu ruku sa gvoem za
uvijanje kose. ena se trgla, a na koi joj se istog asa pojavio trag. Violeta
je promrljala izvinjenja i ena se nije uzbuivala dok nije otkrila da je jedan
pramen izgoreo. Koa e zarasti, ali golo mesto na glavi... Violeta je morala
da je uutka novcem.
S vremenom je enja postajala tea od seksa: dahtanje, nekontrolisana
udnja. Malaksavala je i grila se u nastojanju da je se oslobodi. Tada je
sebi kupila poklon koji je sakrila ispod kreveta i izvlaila kad je bila sama i
nije mogla da odoli. Zamiljala je koliko bi njeno poslednje pobaeno dete
imalo godina. Devojica, po svoj prilici. Izvesno, devojica. Koga bi vie
volela? Kako bi joj zvuao glas kad bi poela da govori? Kad bi je odbila
od dojke, Violeta bi duvala u njenu hranu da bi je ohladila za nena usta.
Kasnije bi zajedno pevale, Violeta alt, devojica medeni sopran. Davno,
davno, sea li se, dva deteta mala pola su u gustu umu i tu zalutala. A
kada je sunce zalo, zasijale zvezde, jadna deca umrla su od gladi i jeze.
Crvenda se jedan na njih saalio i liem jagoda glave im pokrio. Aj, aj.
Kasnije bi je Violeta eljala po poslednjoj modi: kratka kosa, moda ravno
odseene ike iznad obrva? Zulufi? Istanjeni pramenovi koji uokviruju
lice? Blagi talasi, glava u obliku slova T?
Violeta se davila u dubokom sanjarenju. Ba onda kad su joj grudi
postale dovoljno ravne da vie nije morala da ih podupire, kad su bradavice
prestale da tre, glad za materinstvom pogodila ju je kao malj.
Nokautirala. Kad je poela da se budi, njen mu je ubio iz pitolja devojku
koja je mogla da bude ona briljivo oiana i moderno oeljana erka. Ko
je spavao u tom kovegu? Ko je budan pozirao na fotografiji? Proraunata
kuka koja nije davala ni pet para za Violetina oseanja, koja je smelo
stupila u ivot, uzela ta je htela i ba je briga za posledice? Ili mamina
dundica? ena koja joj je otela mukarca ili erka koja je pobegla iz njene

utrobe? Nestala u plimi sapuna, soli i ricinusa? Uplaena, moda, estinom

tog doma? Nesvesna, moda, da bi imala najlepu frizuru u gradu samo da
joj bekstvo nije uspelo, da je podnela mamine gorke lekove i iznenadne
uke. A sad je ona morala da pilji u punaka kolena tue dece. U izloge i
deja kolica ostavljena na trenutak na suncu. Nije shvatila, kuka ili
dundica, da su njih dve, majka i ki, mogle zajedno etati Brodvejem i zuriti
u izloge sa odeom. Zajedno sedeti u udobnoj kuhinji dok joj Violeta pravi
frizuru.
U neko drugo vreme, rekla je Alisi Manfred, U neko drugo vreme i ja
bih je volela. Kao ti. Kao Do. vrsto je drala kaput, bilo joj je
nelagodno da ga preda domaici koja e svakako primetiti postavu.
Moda, rekla je Alisa. Moda. Ali to nikad nee saznati, je li?
Mislila sam da je lepa. Stvarno lepa. A nije.
Dovoljno lepa, rekla bih.
Misli na kosu. Na boju koe.
Nemoj me uiti ta ja mislim.
ta onda? ta je video u njoj?
Sram te bilo. Odrasla ena da tako neto pita.
Moram da znam.
Onda pitaj onoga ko zna. Via ga svaki dan.
Ne ljuti se.
Ljutiu se ako hou.
Dobro. Ne elim njega da pitam. Ne elim da ujem ta on ima da kae
o tome. Zna ta traim.
Trai oprotaj, a ja ti ga ne mogu dati. Trai nemogue.
Ne, ne to. Nije to, mislim, oprotaj.
A ta je? Ne izazivaj saaljenje. To neu trpeti, jasno?
Rodile smo se otprilike u isto vreme, ti i ja, rekla je Violeta. Dve
ene, ti i ja. Hou da mi kae neto stvarno, a ne da sam odrasla i da bi
trebalo da znam. Nisam. Imam pedeset godina i nita ne znam. ta da
radim? Da ostanem s njim? elim, mislim da elim... nisam uvek... sad
elim. elim malo da se zasladim u ovom ivotu.
Probudi se. Sladak ili gorak, drugog nema. Samo ovaj.
Ni ti ne zna, je l tako?

Znam dovoljno da bih znala kako da se ponaam.

I to je sve? Nema nieg drugog?
Nieg drugog?
Ma, hajde! Ko su odrasli ljudi? Jesmo li to mi?
O, Mama. Izletelo je i Alisa je rukom pokrila usta. Violeta je pomislila
to isto: Mama. Mama? Je li to ono gde doe i vie ne moe? Senka bez
drvea gde te ne voli i gde te vie nikad nee voleti neko ko moe da bira?
Gde prestaje sve osim govora?
Skrenule su pogled jedna s druge. utanje je potrajalo dok Alisa
Manfred nije rekla: Daj mi kaput. Ne mogu vie da gledam tu postavu.
Violeta je ustala i skinula kaput paljivo ispetljavi ruke iz pocepane
svile. Zatim je sela i posmatrala kako veta valja pristupa poslu.
Onda sam poelela da mu vratim milo za drago.
Budala, rekla je Alisa i prekinula konac.
Ne bih mogla da kaem njegovo ime ni da mi ivot zavisi od toga.
Ali on moe da kae tvoje.
Neka.
ta si htela time da postigne?
Violeta nije odgovorila.
Da li si privukla panju svog mua?
Ne.
Otvorila grob moje sestriine?
Ne.
Treba li da ti ponovim?
Da sam budala? Ne, ali mi reci, ili bolje, sluaj. Svi sa kojima sam
odrasla su tamo, kod kue. Nemamo dece. Imam samo njega. Imam samo
njega.
Izgleda da nije ba tako, rekla je Alisa. Njeni bodovi se nisu mogli
videti golim okom.
Kasnije u martu, dok je sedela u Dagijevoj radnji i igrala se kaiicom,
Violeta je mislila na sve to se zbilo tog jutra kod Alise. Dola je rano. U
vreme za kune poslove koje ona sama vie nije obavljala.
Drukije je nego to sam mislila, rekla je. Drukije.
Violeta je mislila da je dvadeset godina ivota u Sitiju vie od

savrenstva, ali je Alisa nije pitala ta misli. Nije je pitala da li je Siti, sa

svojim pravim ulicama, razbudio ljubomoru tek onda kad je bilo kasno za
sve osim gluposti. Ili je Siti proizveo to nastrano aljenje za suparnicom
koja je mogla da joj bude erka.
Razgovarale su o prostitutkama i enama koje se tuku - Alisa
nakostreena, Violeta ravnoduna. Onda utanje dok Violeta pije aj i slua
itanje vrele pegle. Sad su se jedna s drugom oseale tako prirodno da rei
nisu uvek bile potrebne. Alisa je peglala, Violeta posmatrala. S vremena na
vreme, jedna bi neto promrmljala, samoj sebi ili drugoj.
Nekad sam ga volela, rekla je Violeta.
Alisa se nasmeila, shvativi odmah da Violeta misli na tirak. I ja,
rekla je. To je izluivalo mog mua.
kripanje, je li? Sigurno ne ukus.
Alisa je slegnula ramenima. Samo telo zna.
Pegla je itala na vlanoj tkanini. Violeta je oslonila obraz o dlan.
Pegla kao moja baka. avove na kraju.
To je znak prvoklasnog peglanja.
Neko pegla prvo avove.
A onda mora ponovo da ih prepegla. Mrzim aljkavo peglanje.
Gde si nauila tako da ije?
Kad smo bili deca morali smo stalno neto da radimo. Dokone ruke... i
tako to.
Mi smo brali pamuk, cepali drva, orali. Nisam znala da prekrstim ruke.
Sad prvi put gledam kako moje ruke ne rade nita.
Jesti tirak, birati najbolji trenutak za av, iti, brati, kuvati, cepati drva.
Mislei o svemu tome, Violeta je uzdahnula. Mislila sam da e biti neto
vee od ovoga. Znala sam da nee trajati, ali sam mislila da e biti vee.
Alisa je krpicom obmotala ruku pegle. Uradie to ponovo, zna. Opet,
i opet, i opet.
Ako je tako, bolje da ga oteram.
I ta e onda?
Violeta je odmahnula glavom. Valjda u zuriti u pod.
Hoe neto stvarno? upitala je Alisa. E pa, rei u ti. Ako ti je
ostalo ita to moe da voli, bilo ta, voli.

Violeta je podigla glavu. A kad ponovo to uradi? Da ne brinem ta svet

misli?
Brini o onome to ti je ostalo.
Kae mi da se pomirim? Da se ne borim?
Alisa je spustila teku peglu. S kim da se bori? Za ta? S detetom koje
se runo ponaa, koje je videlo kako mu gore roditelji? Koje je bolje od
tebe i mene znalo kako je siuan i rascepkan ovaj ivot i kako brzo
proleti? Ili e moda hteti da udari neku s troje dece u poderanim
cipelama? Neku u pohabanoj odei s porubom koji se vue po blatu? Neku
koja razmilja o oruju kao i ti, i onda e otii tamo i dograbiti je, ali
porub haljine joj je blatnjav i ljudi koji stoje uokolo ne razumeju kako su
neije oi mogle postati tako prazne, kako? Niko ne trai od tebe da se
pomiri. Uini neto, napravi neto, to ti kaem.
Onda je primetila da je Violeta razrogaila oi. Pratei njen pogled,
podigla je peglu i videla to i ona: kroz av je izvirivao crni brod obavijen
dimom.
Sranje! viknula je Alisa. Kakvo sranje!
Prva se osmehnula Violeta. Zatim Alisa. Onda ih je najednom obe
spopao smeh. Violeta se setila kako je Prava Bel ula u njihovu brvnaru
smejui se grohotom. Zbili su se kao mievi blizu konzerve u kojoj je
gorela vatra, ni pe nisu imali, na podu, gladni i razdraljivi. Ona ih je
gledala previjajui se od smeha; morala je da se nasloni na zid da se ne bi i
sama nala na podu. Tada su je, naravno, mrzeli. Ustali su s poda mrzei je.
Ali su se oseali bolje. Ne poraeno, ne izgubljeno. Bolje. Nasmejali su se
i oni, ak i Draga Rouz se osmehnula i svet je iznenada opet stao na noge.
Tada je Violeta nauila ono to je kasnije zaboravila i ega se sad setila:
smeh je ozbiljna stvar. Sloenija, ozbiljnija nego suze.
Presamiena, s ramenima koja su podrhtavala, Violeta je pokuavala da
zamisli kako je izgledala na pogrebu i zato je uopte tamo otila. Gledala
je sebe kako pokuava da uini neto oajno, besmisleno, kako grabi no, u
svakom sluaju prekasno... Smejala se dok se nije zagrcnula i Alisa je
morala obema da spremi aj za smirenje.
Koliko god da je bila reena da dobije zadnjicu, Violeta nije uspela da
popije preostali slad - tean, topao i bljutav. Zakopala je kaput, izala iz

Dagijeve radnje i primetila, u istom asu kad i ona Violeta, da je stiglo

prolee.

A kad prolee dode u Siti, ljudi primete jedni druge na ulici; primete
neznance s kojima dele hodnike, stolove i perionice. Ulaze i izlaze, ulaze i
izlaze kroz ista vrata koja pridravaju jedni za druge; smetaju zadnjice na
klupe u tramvaju i parku na kojima su sedele stotine pre njih. Bakarne
novie sputene na dlan deca ponekad progutaju, a Ciganke provere
zubima, ali to je ipak novac i ljudi mu se osmehuju. U to doba godine Siti
najvie podstie protivrenost, ohrabruje te da kupi hranu na ulici kad
uopte nisi gladan. Navodi te da mata o sobici u kojoj ivi kao samac i
da udi da je podeli s nekim koga si samo okrznuo pogledom na ulici.
Nema tu, u stvari, nikakve protivrenosti, to je pre stanje: sve ono to
lukavi Siti ume da uini. ta moe da se meri s ciglama ugrejanim od
sunca? S povratkom tendi nad ulaze u duane. Sa uklanjanjem ebadi s
konjskih lea. Asfalt se topi pod petama, a turobna tmina pod mostovima
ustupa mesto boji sveine. Kad drvee olista posle lake kie, tri grane lie
na mokre prste to se igraju u zelenom runu. Automobili klize kao crne
kutije od gagata, a svetla im ublaava izmaglica. Po svilenkastom ploniku
kreu se prilike s glavom uvuenom meu ramena, titei se od lake
vodene same. Deja lica koja tu i tamo spazi iza prozora izgledaju kao da
plau, ali to, u stvari, niz okna klize kine kapi.
U prolee 1926, po kinom popodnevu, svako ko podigne pogled dok
prolazi pored izvesne stambene kue u Aveniji Lenoks, moe da vidi jedno
lice, ne deteta ve odraslog mukarca, kako plae zajedno s prozorskim
oknom. udan, nesvakidanji prizor: mukarac koji javno plae. Ne rade to
oni. Jeste neobino, ali se ljudi navikavaju da ga vide kako brie lice i nos
crvenom maramicom kakve imaju mainovoe dok mesecima sedi kraj
prozora koji ne gleda gotovo ni na ta, ili na stepenitu pred zgradom, najpre
po snegu, a kasnije na suncu. Rekla bih da je Violeta prala i peglala te
maramice zato to, koliko god da je bila luda, koliko god da je postala
aljkava, nije mogla da podnese prljavo rublje. Ali, svi su se umorili
iekujui da vide ta e Violeta jo uiniti. Zar se zadovoljila pokuajem
da ubije mrtvu devojku i staranjem da maramice njenog mua budu uredne?
Ako mene pitate, oekivala sam da e ona jednog dana poslagati te
maramice i pospremiti ih u fioku i da e onda pokuati da posvetli njegovu

kosu palidrvcetom. Nije to uradila, ali zar ne bi bilo bolje da jeste? Umesto
onog to je uradila? Namerno ili nehotino, naterala ga je da sve ponovo
proivi - u prolee, kad je jasnije nego u bilo koje drugo doba godine da se
gradski ivot zbiva na ulici.
Slepci dobuju i pevue u blagom vazduhu dok polako odmiu trotoarom.
Ne ele da stanu blizu staraca koji usred bloka sviraju gitaru sa est ica, ni
da se s njima nadmeu.
Bluzeri. Crni ljudi bluza.
Svako zna tvoje ime.
Strunjak za gde-je-otila-i-zato. Strunjak za na-smrt-usamljen.
Svako zna tvoje ime.
Pevaa je teko ne primetiti jer stoji na gajbi za voe nasred plonika.
Njegova drvena noga udobno je opruena; ona prava nosi ritam i teinu
gitare. Do verovatno misli da je to pesma o njemu. Rado bi u to
poverovao. Eh, znam ja njega. Videla sam ga kako hrani male ivotinje na
koje niko drugi ne obraa panju, ali me nije prevario. Seam se kako je
nametao eir kad je izlazio iz zgrade: stavi ga na glavu i malo nakrivi
ulevo. Bilo da se saginjao da pokupi konjsku balegu ili da je iao u svoj
ljatavi hotel, eir je morao da stoji tako i nikako drukije. Ne ba
kicoki, ali svakako nakrivljen. Demper ispod kaputa zakopan je do
kraja, ali njegove misli nisu, to tvrdim. Baca pogled prema lepojkama na
oku koje imaju neto to on eli. U koferetu Kleopatra malo je stvari
koje bi mukarac poeleo da kupi - ako se izuzme vodica za brijanje, sve
ostalo je za ene. ene koje moe da gleda, s kojima moe da razgovara i
flertuje, a ko zna ta mu je jo na umu? A ako mu njen pogled kae vie od
toga koliko je sati, budne oi lepojki pruaju vie zadovoljstva nego njene.
Ili moda saaljeva sebe zato to je veran. Ako ta vrlina nije na ceni i
niko mu na njoj ne estita, samosaaljenje se pretvara u zavist koju ne
razume ba najbolje, ali je veoma dobro usredsreuje na sjajne i brutalne
eike koji stoje na uglovima ulica. Pogledaj. Pogledaj vernog mukarca koji
se blii pedesetoj. Zato to se nikad nije petljao s drugim enama; zato to
je odluio da zavoli tu mladu devojku, misli da je slobodan. Ne slobodan
da prelomi hleb i da nahrani svet jednom ribom. Niti da vaskrsne iz mrtvih
poginule u ratu. Ali slobodan da uradi neto estoko.

Veruj mi na re, vezan je za lokomotivu koja ga vue kao iglu kroz

useke Bluberdove ploe. Da neprestano opisuje krugove po gradu. Tako te
Siti zaara. Odlazi tamo gde on eli da te vidi, kuda te vode njegove kao
lenjirom iscrtane ulice. Sve vreme misli da si slobodan; da moe da
uskoi u ikaru kad god ti se prohte. Ali ovde nema ikare, a Siti e te
obavestiti da li se sme hodati po pokoenoj travi. Ne moe da skrene s
koloseka koji je postavio za tebe. Samo za tebe. ta god da se dogodi, bilo
da se obogati ili da ostane siromaan, da uniti zdravlje ili doeka
duboku starost, uvek zavrava na onom mestu sa kog si krenuo, gladan
onoga to svako izgubi - ljubavi koja poinje.
Jeste, to je bila Dorkas. Mlada, ali mudra. Ona je bila Doova lina
poslastica - poput bombone. To je najbolja stvar ako si mlad i ako si tek
doao u Siti. To i klarinet, a ak i njega nazivaju sladi. Ali Do je u Sitiju
ve dvadeset godina i vie nije mlad. Zamiljam ga kao jednog od onih
mukaraca koji su se zaustavili negde oko esnaeste. Iznutra. Iako nosi
dempere zakopane do poslednjeg dugmeta i cipele sa zaobljenim vrhom,
zapravo je deak, deran koji se jo raduje slatkiima. Voli da ga pepermint
bombone prate itavog dana, i misli da svi to vole. Nudi ih Distanovim
deacima koji se ludiraju na oku. Iako je svima jasno da oni vie vole
okoladu ili neto s kikirikijem.
To me tera da se zapitam ko je, zapravo, Do. Pored svih onih
specijaliteta iz Vindemera, plaa za bajati lepljivi pepermint gotovo isto
koliko i za sobu koja mu slui za evu. U kojoj mu se otvara njegova lina
kutija s bombonama.
Pacov. Ne udi me to se sve tako zavrilo. Ali nije moralo, i da je samo
na tren prestao da juri za tom brzom zvericom po itavom gradu i poverio
se Staku, Distanu ili nekom susedu koji bi pristao da ga saslua, ko zna
kako bi ispalo.
To ne moe da kae drugom mukarcu. Znam da mnogi mukarci jedva
ekaju da jedan drugom ispriaju ta rade sa strane. Sve iznose na pazar.
Tako postupaju zato to ne mare za enu i ba ih je briga ta e ljudi misliti
o njoj. Ja sam rekao samo Malvoni, i to napola, jer sam morao. Drugom
mukarcu? Ne. Distan bi se i tako samo nasmejao i pobegao da ne slua

dalje. Stak bi se zagledao u svoja stopala, ubeen da sam nagrabusio, i

prepisao bi mi toliko i toliko duplih viskija da se izleim. Nijednom od njih
ne bih govorio o njoj. To nije stvar koju ikom kae, osim moda vrlo
bliskom prijatelju, nekom koga zna odranije, dugo, dugo, nekom kao to je
Viktori, ali ak i da je bilo prilike, ne verujem da sam mogao da mu kaem
zato to ni sam ne znam. Znam samo da sam je video kako kupuje bombone
i da je to bilo nekako slatko. Bombona je neto to topi u ustima, sisa,
proguta - i gotovo. Ne. Ovo je bilo neto drugo. Slinije plavoj vodi, belim
cvetovima i eeru u vazduhu. Oseao sam potrebu da budem tu, gde je sve
pomeano kako treba, i gde je sve to, gde je Dorkas.
Kad sam uao u stan, nisam mogao da dam ime licu koje sam video kod
Dagija, nisam ni mislio na to lice. Ali, ona je otvorila vrata, otvorila ih za
mene. Osetio sam miris kolaa sa suvim voem i punjenog pileta. ene su
se okupile da im pokaem svoje uzorke, smejui se i radei ono to ene
rade: kidale konie koji su virili iz mog kaputa, gurale me prema stolici.
Tako se one brinu o oveku, dovode u red ono to tri.
Nije me pogledala niti je ita rekla. Ali sam svakog trena znao gde stoji i
kako. Oslanjala se kukom o naslon stolice u dnevnoj sobi dok su ene hrlile
iz trpezarije da me dovedu u red i da se sa mnom naale. Onda je neko
viknuo njeno ime. Dorkas. Nisam uo gotovo nita drugo, ali sam ostao i
pokazao im sve uzorke, smeei se, putajui ih da same prodaju.
Ja prodajem poverenje, onda sve ide glatko. To je najbolji nain. Nikad
ne navaljuj. Kao kad sam posluivao u Vindemeru. Ja sam tu, ali samo kad
poeli da sam tu. Donosim viski koji izgleda kao kafa. Ba kad zatreba, u
pravi as. Odmah prepozna enu koja hoe etiri ae neega, ali ne voli
da trai etiri puta; saeka da ispije dve treine i dospe. Tako ona ispija
jednu au, a on plaa etiri. Diskretan novac dvaput uka: kad ga
stavljam u dep i kad ga vadim.
Bio sam spreman da ekam, da joj dozvolim da ne obrati panju na
mene. Nisam imao plan, a i da jesam, ne bih mogao da ga sprovedem.
Glava mi je bila tako laka da sam oseao vrtoglavicu; od jakog mirisa
limuna, pudera za lice i blagog enskog znoja, mislio sam. Slanog. Ne
gorkog kao to je muki. Ni dan-danas ne znam zato sam joj se obratio na
vratima.

Mogu da zamislim ta svet pria. Da sam Violetu gledao kao komad

nametaja. Do kojeg ti je stalo iako svakog dana mora neim da ga
podupire. Ne znam. Ali posle Viktorija nikad se ni s kim nisam zbliio. S
Distanom i Stakom sam blizak, ali ne kao s nekim ko te zna od roenja i s
kim si zajedno odrastao. Viktoriju bih rekao kako je bilo. Distanu i Staku,
njima bih mogao da kaem neto priblino, ne kako je stvarno bilo. Nisam
mogao da kaem nikome osim Dorkas, a njoj sam rekao stvari koje nikad
nisam rekao sebi. S njom sam bio sve, opet nov. Pre nego to sam je sreo
sedam puta sam postao nov. Prvi put onda kad sam sebi dao ime, poto mi
ga niko drugi nije dao i niko nije znao kakvo bi moglo ili trebalo da bude.
Rodio sam se i odrastao u okrugu Vesper, u Virdiniji, 1873, u mestacu
po imenu Vijena. Roda i Frenk Vilijams odmah su me usvojili i podigli
zajedno sa estoro sopstvene dece. Kad me je gospoa Roda uzela, njeno
najmlae dete imalo je tri meseca i bili smo blii nego mnoga prava braa
koju sam video. Zvao se Viktori. Viktori Vilijams. Mene je gospoa Roda
nazvala Dozef, po svom ocu, ali ni ona ni gospodin Frenk nisu mislili o
prezimenu. Nikad se nije pretvarala da sam joj roeni sin. Kad je delila
dunosti ili neto lepo, rekla bi Kao da si moj. Valjda sam je zbog tog
kao upitao - mislim da jo nisam imao tri godine - gde su mi pravi
roditelji. Pogledala me je preko ramena, osmehnula se najslaim osmehom,
ali nekako tunim i rekla mi, O, duo, nestali su bez traga. Kako sam tada
touo i razumeo, ja sarn bio trag bez kojeg su nestali.
Prvog dana u koli morao sam da imam dva imena. Dozef Trag, rekao
sam uitelju. Viktori se celim telom okrenuo ka meni.
Zato si mu to rekao? upitao je.
Ne znam, rekao sam. Onako.
Mama e se ljutiti. I tata.
Bili smo u kolskom dvoritu, lepom, ali punom ubreta. Bosonogi, nas
dvojica. Vadio sam parence stakla iz tabana, pa nisam morao da pogledam
Viktorija. Nee, rekao sam. Tvoja mama nije moja mama.
Ako nije ona, ko je?
Jedna ena. Vratie se ona. Doi e po mene. I tata. Tada sam prvi put
saznao da to verujem i elim.
Viktori je rekao: Znaju gde su te ostavili. Doi e kod nas. Znaju da si

kod Vilijamsa. Pokuavao je da hoda kao na oprugama, kao njegova

sestra. Njoj je to odlino uspevalo i toliko se pravila vana da je Viktori
stalno vebao. Seam se njegove senke u praini ispred mene. Znaju da si
kod Vilijamsa, trebalo bi da se zove Vilijams.
Rekao sam: Moraju da me prepoznaju. Meu svima vama, i da me
pokupe. Ja sam Trag, ono bez ega su otili.
Ba gadno.
Viktori se nasmejao, zagrlio me oko vrata i oborio na tlo. Ne znam ta se
desilo s komadiem stakla. Nikad ga nisam izvadio. Niti je iko ikad doao
po mene. Nikad nisam upoznao svog roenog tatu. A majka... uo sam
jednu enu u hotelskoj trpezariji i prenerazio se. Razgovarala je sa dve
druge ene dok sam im sipao kafu. Rava sam prema svojoj deci, rekla
je. Nije namerno, prosto me neto iznutra tera. Dobra sam majka, ali je
njima bolje bez mene; kad su sa mnom, ne dogaa im se nita dobro. Oni
koji odu procvetaju; oni koji ostanu mue se. To me strano titi, moete
zamisliti kako mi je.
Morao sam kriom da je pogledam. Treba imati petlju da se to kae. Da
se prizna.
Druga promena dogodila se kad sam napustio kuu i uio da budem
odrastao mukarac. Da budem nezavisan i da jedem bilo ta. Nije mi
nedostajao otac jer sam najpre imao gospodina Frenka. vrst kao stena; nije
pravio razliku meu nama, decom. Ali najvanije je to to je mene i
Viktorija izabrao najbolji ovek u okrugu Vesper da mu pomaemo u lovu.
Govorim o ponosu. Najbolji u okrugu izabrao je mene i Viktorija da nas
poduava i da s nama lovi. Bio je tako dobar da je puku nosio tek reda
radi jer je tano znao ta e njegov plen uraditi, kako da prevari zmiju,
uhvati zeca i mrmota u zamke od grana i ice; da ispusti zvuk kojem rene
ptice ne mogu odoleti. Belci su govorili da je vra, tako nisu morali da mu
priznaju pamet i vetinu. Lovac nad lovcima, to je to. Lukav koliko se moe
biti. Nauio me je dve stvari po kojima sam se upravljao itavog ivota.
Prvo, kakva je ljubaznost belaca: moraju da se saale na neto da bi im se
dopalo. Drugo - drugo sam zaboravio.
Zbog njega, zbog onoga to sam od njega nauio, bilo mi je prijatnije u
umi nego u gradu. Ograde i stubovi su me razdraivali. Ljudi koji su me

znali bili su sigurni da nikad ne bih uspeo da svarim grad. Zbijene zgrade?
Asfaltne staze? Ja? Jok ja.
Hiljadu osamsto devedeset tree promenio sam se trei put. Kad je
Vijena izgorela do temelja. Crvena vatra brzo je uradila ono to beli aravi
dugo nisu uspevali da zavre: zbrisala sav trud ljudskih ruku; ispraznila sva
polja; najurila nas iz kua tako da smo trali iz jednog dela okruga u drugi ili nikuda. Hodali smo i radili, radili i hodali, ja i Viktori, petnaest milja do
Palestine. Tu sam sreo Violetu. Venali smo se i skrasili na imanju Harlona
Riksa, blizu Tajrela. On je imao najgoru zemlju u okrugu. Violeta i ja smo
je obraivali dve godine. Kad vie nita nije uspevalo, kad smo njeli samo
kamenje, jeli smo ono to ja ulovim. Starom Riksu je dozlogrdilo, pa je
prodao imanje nekom Klejtonu Bidu, zajedno s dugom. Dug je iznosio sto
osamdeset dolara, a imanje je vredelo osamdeset. Kamate, rekao je,
ubrivo i sve ono to mora da se kupi; plaam i plaam, a cene stalno rastu,
alio se. Violeta je odravala nau kuu i okunicu, i orala njegovu zemlju,
a ja sam iao izmeu Bera, Kroslenda i Goena traei posao i radei.
Ponekad sam obarao borove, ee radio u pilani. To nam je uzelo pet
godina, ali smo uspeli.
Onda sam poeo da postavljam ine za Juno nebo. Imao sam dvadeset
osam godina i bio naviknut na promene; kad sam uo da je Buker T. pojeo
sendvi u predsednikovoj kui, bio sam dovoljno hrabar da posluam neto
novo: odluio sam da kupim komad zemlje. Prava budala, pomislio sam da
e mi dozvoliti da ga zadrim. Prevarili su nas pomou dva papira koja
nikad nisam video ni potpisao.
etvrti put sam se promenio 1906, kad sam poveo enu u Rim elezniku stanicu u blizini njenog rodnog mesta - i kad sam zamenio juno
nebo severnim. Pet puta su nas selili iz vagona u vagon zbog zakona Dima
Kroa.
U poetku smo iveli u Tenderlojnu, u staniu pored pruge. Violeta je
radila po kuama, a ja sam radio sve: od tavljenja koe za cipele belaca do
cigara u sobi gde su nam itali dok smo zavijali duvan. Nou sam istio
ribu, a danju klozete dok nisam poeo da posluujem za stolom. Mislio sam
da sam se konano smirio u svom trajnom, petom ja kad smo napustili
smrad ulice Malberi i Male Afrike, i ujedljive pacove iz zapadne Pedeset

tree ulice.
Tada su ve bile nestale sve svinje i krave; tamo gde su nekad bile male
farme poput one koju sam hteo da kupim, nicale su zgrade. Obojenog su
mogli ubiti iz pitolja samo zato to je tuda prolazio. Gradili su blokove i
zasebne kue s velikim dvoritima i povrtnjacima. A onda, ba pred rat,
iznajmili su itave kvartove obojenima. Lepe. Ne kao u centru grada. Sa
stanovima od pet ili est prostorija, pa ak i deset; ko moe da zaradi
pedeset-ezdeset dolara meseno, useljava se. Kad smo se preselili iz 140.
ulice u vei stan u Aveniji Lenoks, stanari svetle koe pokuali su da nas
oteraju. Violeta i ja smo se borili protiv njih kao da su belci. I pobedili.
Onda je nailo teko vreme, pa su se stanodavci, beli i crni, otimali oko
kirije obojenih, to je bilo u redu jer smo mogli da ivimo u pet soba iako
su neki dve iznajmljivali. Zgrade su liile na dvorce sa slika; mi smo od
poetka istili svaije ubre i najbolje smo znali kako da ih odravamo.
Svuda smo imali ptice i biljke, ja i Violeta. Skupljao sam balegu sa ulice da
naubrim zemlju u saksijama. Trudio sam se da i pred kuom bude isto
tako lepo kao i unutra. Tada sam ve radio u hotelu. To je bolje od
posluivanja u restoranu jer u hotelu ima vie naina da dobije napojnice.
Plata je bila mala, ali je baki padao na dlan kao orasi u novembru.
Kad su kirije ponovo porasle, i kad su se cene govedine u naem delu
grada udvostruile iako su za belce ostale iste, poeo sam da prodajem po
susedstvu Kleopatrine proizvode. Mada Violeta nije vie radila po kuama,
ve se bavila samo friziranjem, lepo smo izlazili na kraj.
Onda je dolo leto 1917; kad su oni belci dograbili ipku, ponovo sam
bio nov-novcat, naravno, jer je malo nedostajalo da me ubiju. Uz mnoge
druge. Jedan od njih se smilovao i zadrao ostale da me ne dotuku na licu
mesta.
Ne znam tano kako je poela pobuna. Moda onako kako je pisalo u
novinama, kako su govorili kelneri s kojima sam radio, ili kako je rekao
Distan - ono drutvo, rekao je, koje je belcima slalo pozivnice da gledaju
kako obojeni ivi gore. Distan kae da ih je dolo na hiljade. Distan kae
da je to svima sedelo na grudima: da nije puklo zbog ubijanja, puklo bi
zbog neeg drugog. Tokom rata odvodili su na rad rojeve obojenih. Ludaci
na jugu besneli su zato to crnje odlaze; ludaci na severu besneli su zato to

dolaze.
Video sam neke stvari u svoje vreme. U Virdiniji. Dvojica od moje
neprave brae. Gadne povrede. Gadne. Gospoa Roda je gotovo presvisla.
Bila je i ona devojka. Dola u posetu svojima kraj Kroslenda. Obina
devojka. Ali, ako se ovde pobuni, s tobom e krenuti i stotine drugih.
Video sam male deake kako tre ulicom. Jedan je pao i nije odmah
ustao, pa sam potrao ka njemu. Onda se to dogodilo. Pobuna se nastavila
bez mene dok smo ja i Violeta brinuli o mojoj glavi. Preiveo sam, ipak, i
moda sam se zato promenio i sedmi put dve godine kasnije, 1919, kad sam
preao svaki korak puta sa 369. jedinicom. Ne mogu da se setim da sam
ikad plesao na ulici osim tada, kad su svi to radili. Verovao sam da je to
poslednja promena, a svakako je bila najbolja zato to je rat doao i proao,
i to mi je ponos na obojene borce iz 369. cepao srce nadvoje. Distan mi
je naao posao u drugom hotelu gde su napojnice vie ukale nego
zveckale. Krenulo je. Godine 1925. svima je krenulo. Onda je Violeta
poela da spava s lutkom u naruju. Prekasno. Razumeo sam na neki nain.
Na neki nain.
Nemoj me pogreno razumeti. Nije Violeta kriva. Sve je moja krivica.
Sve. Nikad neu sebi oprostiti ono to sam uradio toj devojci. Nikad.
Dogodila mi se jedna promena odvie. Postao sam nov jednom odvie.
Moe da kae da sam itavog ivota bio nov crnac. Ali, sve to sam
proiveo, sve to sam video, ne samo jedna od tih promena, pripremali su
me za nju. Za Dorkas. Kao da mi je dvadeset godina i da tamo, u Palestini,
prvi put utoljujem glad.
Svi su bili iznenaeni kad smo otili, ja i Violeta. U Sitiju su ljudi
usamljeni, rekli su, ali poto je mene poduavao najbolji lovac svih
vremena, samoa mi ne moe nita. Samo napred. Deak sa sela; ovek sa
sela. Kako sam mogao da znam ta osamnaestogodinja devojka moe da
pobudi u odraslom mukarcu ija ena spava s lutkom? Da u zbog nje
upoznati usamljenost kakvu nisam mogao ni da zamislim u umi u kojoj
nema ljudskog bia petnaest milja unaokolo, ili na obali reke gde mi je
jedino drutvo bio ivi mamac. Da e me ona ubediti da nisam upoznao
slatku stranu nijedne stvari dok nisam okusio njen med. Kau da zmije
nakratko oslepe pred poslednji svlak.

*
Imala je dugu kosu i rav ten. etvrt litre vode dva puta na dan reilo bi
problem, oistilo kou, ali joj to nisam rekao, sviala mi se takva. Mali
polumeseci ispod jagodica, kao izbledeli tragovi kopita. Tu i na elu.
Kupovao sam joj pomade koje je traila, ali mi je bilo drago to ne deluju.
Da izbriu moja mala kopita? Najbolja stvar na ovom svetu, jedina, jeste da
nae trag i da ga sledi. Iao sam za tragom svoje majke u Virdiniji i
naao sam je, a onda sam pratio Dorkas iz jednog dela grada u drugi. Nisam
morao da se trudim. Ni da razmiljam. Neto drugo uzme stvar u svoje ruke
kad trag pone da ti govori; isputa tako jake signale da vie ne mora ni da
gleda. Ako ti trag ne govori, moe da ustane iz fotelje i poe da kupi
dve-tri cigarete, s noviem u depu, najpre laganim korakom, pa trkom, i
da zavri negde na Stejten Ajlandu zato to si vikao iz sveg glasa, ili
moda na Long Ajlendu piljei u koze. Ali kad trag govori, ta god da ti se
isprei na putu, obree se u prepunoj sobi i poslati metak pravo u njeno
srce, iako bez tog srca ne moe da ivi.
eleo sam da ostanem tamo. Onda kad je pitolj opalio tuuu! i niko ga
nije uo osim mene, pa se zato gomila nije rasprila kao jato crvenih
drozdova na koje je liila, ve je ostala zbijena, zaarana snagom plesa i
ritma koji je nisu putali da se razie. Hteo sam da ostanem tamo. Da je
uhvatim pre nego to padne i povredi se.
Nisam traio trag. On je traio mene,a kad je poeo da mi govori nisam
ga odmah uo. Tumarao sam, nasumice, itavim Sitijem. Imao sam pitolj,
ali nisam hteo da te dodirnem pitoljem, ve svojom rukom. Pet dana
tumaranja. Prvo Visoka moda na 131. ulici zato to sam mislio da tamo
ide u utorak kod frizera. Svakog prvog utorka u mesecu. Nisi bila tamo.
Dole su neke ene s ribljom veerom iz Salemskog baptiste, slepi blizanci
svirali su na gitari, i bilo je tano onako kako si mi rekla - samo jedan je
slep, drugi folira. Moda nisu ni braa, a kamoli blizanci. Njihova mamica
je smislila kako da dopuni budet. Svirali su neto aavo; u svakom
sluaju ne gospel kao obino, i ene koje prodaju riblji ruak priale su
runo o njihovoj majci, ali njima nisu rekle ni re, i znam da su se dobro
provodile, jer je jedna od najglasnijih toliko lupala stopalom da je jedva
uspevala da coke. Nisu obraale panju na mene. Potrajalo je dok mi nisu

rekle da te nema u knjizi za taj dan. Samo mi je Mini kazala da si u subotu

dola da ti doteraju kosu nasuvo, i da je ona protiv toga ne zato to zaradi
samo pedeset centi, a ne dolar i etvrt kao za kompletnu uslugu, ve zato
to to kodi kosi, podgrejava prljavtinu i oteuje vlasi gore nego ita.
Osim, naravno, trajne. Zato si ila da dotera kosu? To mi je prvo palo na
pamet. Prole subote? Rekla si mi da ide s horom u Bruklin da pevate u
Silohu, da mora da krene u devet ujutru i da e se vratiti tek uvee. Eto,
zato mi je palo na pamet. Rekla si da si propustila poslednji nastup i da je
tetka to otkrila, pa ovaj put mora da ide, eto zato. Nisam saekao da
Violeta izade iz kue da bih otkljuao Malvonin stan. Nije bilo potrebe.
Ali, kako si prole subote mogla da ode kod frizera, a da ipak stigne na
stanicu u devet ujutru, kad Mini subotom ne otvara radnju pre dvanaest jer
radi do ponoi zato to svi ele da budu lepi u nedelju? I ot kazala si
redovni termin u utorak? Odbacio sam rune misli jer sam pomislio da me
je sludela muzika slepih blizanaca. Moe to da ti uradi, izvesna vrsta
sviranja na gitari. Ne ba kao klarinet, ali blizu. Da je ta pesma dolazila iz
klarineta, odmah bih znao. Ali, gitare - pomele su me, posumnjao sam u
sebe i izgubio trag. Otiao sam kui i ponovo ga spazio sutradan kad me je
Malvona pogledala i rukom pokrila usta. Ali nije pokrila oi koje su mi se
smejale.
Znam da nisi mislila sve ono to si mi rekla. Kad sam te naao i jo
jednom doveo u nau sobu. To to si rekla, znam da nisi mislila. Bolelo je,
ipak, i sledeeg dana sam stajao sleen na stepenitu ispred kue i brinuo
toliko da mi je pripala muka. U blizini nije bilo nikog osim Malvone koja je
sipala pepeo na led. Podalje su stajala tri kicoa naslonjena na gvozdenu
ogradu. Trideset stepeni, jo nije ni deset sati ujutru, a oni se presijavaju
kao lakirana koa. Glatki. Nemaju vie od dvadeset-dvadeset dve godine.
Mladi. To je Siti za tebe. Jedan ima kamane, a drugom iz depa viri
maramica iste boje kao i kravata. Ramena na kaputu su nabrana. Stoje,
smeju se i iako to, a onda poinju da pevue, slono njiui glavama,
puckajui prstima. Gradski ljudi, zna ta hou da kaem. Dovoljni sami
sebi, mudri, mladi petlovi. Ne moraju prstom da mrdnu - samo ekaju da
kokice prou i pokupe ih. Strukirani kaputi i maramice uboji kravata.
Misli da bi Malvona pokrila usta pred njima? Ili da bi traila da joj plate

unapred za stan koji koriste etvrtkom? Nita od toga jer petliima nije
potrebna Malvona. Kokice ih same nau, a same nau i mesto; one su te
koje prate tragove. Posmatraju; smiljaju. Petlii ekaju zato to se na njih
eka. Ne moraju nikoga da prate, da se preznojavaju u frizerskom salonu
dok pitaju za devojku pred enama koje jedva ekaju da odem da bi mogle
na mira da cupkaju nogom uz bezobraznu muziku i govore kog vraga se
ovaj raspituje za devojku koja jo ide u kolu, zar nije oenjen ludom
starom Violetom? Samo stari petao poput mene mora da ustane sa
stepenika, presee Malvonu u pola reenice i pokua da krene mirnim
hodom, da ne potri do Invuda gde smo sedeli prvi put i ti si prekrstila noge
u kolenima tako da sam mogao da vidim zelene cipele koje si iznosila iz
kue u papirnoj kesi da tetka ne bi znala da si kuckala niz Aveniju Lenoks i
uz Osmu ulicu u njima umesto u mokasinama koje si imala na sebi kad si
izala iz kue. Dok si trljala stopala, izvrtala glenjeve da bi se divila
potpeticama, gledao sam tvoja kolena, ali ih nisam dodirnuo. Ponovio sam
ti da je zbog tebe Adam pojeo jabuku. Da je bio bogat ovek kad je
napustio raj. Imao je Evu, a u ustima e mu do kraja ivota ostati ukus prve
jabuke na svetu. Prvi je saznao kako je to. Zagristi, gristi do kraja. uo je
praskavi zvuk i pustio da mu crvena kora slomi srce.
Gledala si me kao da me poznaje, i stvarno sam misiio da je to raj, i
nisam mogao da upijem tvoje oi zato to sam oboavao male tragove
kopita na tvojim obrazima.
Otiao sam pravo na to mesto. Stari sneg je razmekao nebo i zacrneo
koru drvea. Na njemu su se videli tragovi pasa, a i zeeva, jasni kao ara
na nedeljnoj kravati. Jedan od tih pasa morao je imati etrdeset kilograma.
Ostali su bili mali; jedan je hramao. Moje stope su napravile zbrku. Kad
sam se okrenuo i pogledao kuda sam proao, i video sebe kako stojim tamo
u cipelama, bez kaljaa, mokar do glenjeva, znao sam. Nije mi bilo hladno
jer sam se seao kako je bilo u nae vreme. Onog toplog oktobra, sea se?
Glog se povijao od cvetova. Drvee jorgovana, borovi. uta topola kod
koje su se okupljali Indijanci izgledala je kao kralj. Prvi put kad smo se tu
nali, stigao sam pre tebe. Dva belca su sedela na kamenu. Spustio sam se
na zemlju odmah pored njih i oni su ubrzo potraili drugo mesto, zgaeni.
Kad si u njihovoj blizini mora da radi ili da se pravi da radi. Zato sam

poneo kofere sa uzorcima. Da bi izgledalo kao da isporuujem neto

vano. Jeste, to je zabranjeno, znam, ali se bar niko nije usudio da
dobacuje. To je davalo mom prisustvu na tom mestu pomalo opasan izgled,
opasniji od injenice da smo ti i ja zajedno. Urezao sam nae inicijale na
onaj kamen s kojeg su se belci sklonili. D. i D. Kasnije, kad smo nali stan
i poeli redovno da se sastajemo, donosio sam ti poklone, mislei svaki put
o tome ime da ti izmamim osmeh i navedem te da doe i idui put.
Koliko gramofonskih ploa? Koliko svilenih arapa? Mali pribor za
hvatanje petlji na arapama, sea li se? Ruiasta metalna kutija s voem
na poklopcu, puna raftovih okolada. Kolonjska voda u plavoj boici,
koja je mirisala kao kurva. Jednom cvee, ali si bila razoarana, pa sam ti
dao dolar da kupi ta hoe. Kod kue, kad sam bio mlad, to je bila itava
dnevnica. Samo za tebe. Sve samo za tebe. Da snano zagrizem, sve do
jezgra i da ukus kore crvene jabuke bude sa mnom do kraja ivota. U sobi
Malvoninog sestria sa firmom ledadije na prozoru. Tebi prvi put. I meni,
na neki nain. Zbog toga bih se, ponavljam, epurio po itavom vrtu,
epurio! sve dok me ti dri pod ruku, devojko. Dorkas, devojko, tvoj prvi
put i moj. Izabrao sam te. Niko mi te nije dao. Niko nije rekao: ova je za
tebe. Ja sam te izdvojio. Nije bio pravi as, da, i runo sam se poneo prema
svojoj eni. Ali, izdvajanje, biranje. Nikad nemoj pomisliti da sam izgubio
glavu ili da sam pao u zanos. Nisam pao u to, ve sam se u tome uzdigao.
Video sam te i doneo odluku. Svoju odluku. Moja odluka je bila i da te
pratim. To je neto to sam nauio kod kue. Moda ti nisam ispriao to o
sebi. Moj talenat za umu kojem se divio ak i on, najbolji koji je ikad
postojao. Ikad. Ti stari ljudi, sve su znali. Kaem da sam bio nov sedam
puta pre nego to sam te sreo, ali nekad, tamo, ako si bio obojen ili hteo da
to bude, morao si da bude nov i da ostane isti svakog dana kad izae
sunce i svake noi kad zae. I veruj mi, duo, tada to nije bilo samo stanje
duha.

Nezgodna stvar, rekla bih, pokuaj da se dokui neije stanje duha. Ali,
vredi truda ako si kao ja - radoznala, matovita i dobro obavetena. Do se
ponaa kao da mu je sasvim jasno ta je starima davalo snage da istraju, ali
sigurno ne zna mnogo o Pravoj Bel, na primer, jer sumnjam da mu je Violeta
ikad govorila o svojoj baki - a o majci sasvim sigurno nikad. Dakle, ne zna.
Ne znam ni ja, iako mi nije teko da zamislim kako je moralo biti.
Njeno stanje duha kad se iz Baltimora vratila u okrug Vesper - to je
sigurno itav roman. Otila je iz Vordsvorta, okrunog sredita, kao robinja,
a vratila se 1888. kao slobodna ena. Njena erka i unuci iveli su u
bednom mestacetu po imenu Rim, dvanaest milja severno od grada koji je
napustila. Unuci su imali od etiri do etrnaest godina, a jednoj unuci,
Violeti, bilo je dvanaest kad je videla Pravu Bel. Onda kad su doli da sve
pokupe, lonce i stolicu na kojoj je sedela njena ki Draga Rouz. Kad je
stigla, imala je ta da vidi: pored nekoliko pozajmljenih slamarica i odee
koju su nosili na sebi, tu je bio i papir koji je potpisao mu Drage Rouz - da
ti ljudi imaju pravo, valjda ak i dunost, da to urade, da sve pokupe ako
kia odlui da ne padne ili ako se umesto nje s neba stute komadi leda i
stuku lie i plodove sa stabljika. Ni rei o tome da se mu pridruio partiji
koja se zalae za crnako pravo glasa. Bez kue i zemlje, alosna mala
porodica krila se u naputenoj brvnari koju su pronali neki susedi i jela
ono to su ti susedi mogli da odvoje od usta i to bi devojice napabirile
po umi i polju. Mnogo okre i pasulja i, poto je bio septembar, raznih
suvih bobica. Dvaput im je, ipak, svetenikov sin doneo mladu vevericu da
se pogoste. Rouz je rekla ljudima da je njenom muu prekipelo, da mu je
dozlogrdila beskorisnost sopstvenih lea i ruku, da se umorio od prenih
zelenih paradajza i zrnevlja, da ga je obuzela udnja za mesom, pravim
mesom, a ne koom, da je pobesneo zbog cene kafe i oblika nogu najstarije
keri i naprosto otiao. Ustao i otiao. Negde gde moe da sedi i razmilja
o tome, ili da samo sedi. Bilo je bolje da neto izmisli nego da kae ono to
zna. Mogli bi ponovo da dou, ne samo po lonce, tiganje i kuu. Sreom,
Prava Bel je umirala i elela da umre u okrugu Vesper nakon to je dala
itav ivot gospoici Veri Luiz u Baltimoru.
Umiranje je potrajalo jedanaest godina, dovoljno da Prava Bel pomogne

Dragoj Rouz, sahrani je, etiri puta vidi kako se vraa njen mu, isplete est
prekrivaa, preseli se trinaest puta i napuni Violetinu glavu priama o
svojoj beloj gospodarici i svetlosti njenog i svog ivota - prelepom mladiu
ije je ime, iz oiglednih razloga, Golden Grej. Zlatno Sivo. Grej, zato to je
to bilo prezime gospoice Vere Luiz (njegove oi su postale sive mnogo,
mnogo godina kasnije); Golden, zato to su bebeu svetloruiastu kou i
paperje na glavi smenili blistavo zlatna put i meki zlatni uvojci koji su
padali preko ela i uiju. Ni blizu tako plavi kao to je nekad bila kosa
Vere Luiz, ali je Prava Bel zavolela deaka ba zbog njihove sunane boje i
sitnih talasa. Ne odmah. Neto kasnije. Glasno bi se nasmejala kad god bi
joj pogled pao na njega, a to znai mnogo puta svakog bogovetnog dana
punih osamnaest godina.
Njih troje su iveli u lepoj kui od peara u baltimorskoj ulici Edison,
daleko od okruga Vesper u kojem su se rodile Vera Luiz Grej i Prava Bel, a
bela gospoa ispriala je susedima i prijateljima donekle istinitu priu: nije
mogla da podnese skuenost rodnog okruga. Povela je sa sobom slukinju i
jedno siroe koje joj priraslo za srce nadajui se da e u Baltimoru nai iri
i istananiji ivot.
Bila je to otpadnika, gotovo sifraetska stvar; susedi i nesuene
prijateljice okruili su Veru Luiz rastojanjem onoliko pristojnim koliko su
bili pristojni. Ako su mislili da e je tako prevaspitati, ubediti da potrai
mua, prevarili su se. Bogata i tvrdoglava doljakinja zadovoljila se
luksuzom i sama poveala rastojanje. Potpuno se posvetila itanju knjiga,
pisanju pamfleta i oboavanju siroeta.
Od samog poetka bio je svetiljka u toj tihoj, senovitoj kui. Svakog
jutra iznova zadivljene njegovim izgledom, otimale su se o svetlost koju je
rasipao. Vera Luiz ga je kvarila, a Prava Bel mu je u svemu poputala i
smejui se, uvek nasmejana, hranila ga kolaima i ne bi mu davala pare
lubenice dok iz njega ne bi izvadila svaku, ama ba svaku semenku. Vera
Luiz ga je oblaila kao princa od Velsa i itala mu ivopisne prie.
Prava Bel je, naravno, sve znala zato to, pre svega, u Vordsvortu nije
moglo da se sakrije mnogo stvari, a u veleposednikoj kui nijedna. Nikom
nije moglo da promakne koliko puta nedeljno je pozivan crni mladi iz
Vijene da jae sa gospoicom Verom, i u kom delu ume su najradije jahali.

Prava Bel je znala to i svi robovi, i vie, jer je njen jedini posao bio da
brine o potrebama i eljama gospoice Vere Luiz, a to znai i o njenom
rublju koje je jednom meseno morala da namae u siretu preko noi. Kad
to vie nije bilo potrebno, kad se lino rublje moglo svakog dana prati
zajedno sa ostalim, Prava Bel je znala zato, a Vera Luiz je znala da ona
zna. Nije bilo potrebe da se govori o tome. Nisu znali jedino oevi. Budui
otac - crni mladi - nikad nije ni saznao, mislila je Prava Bel, jer Vera Luiz
nikad vie nije pomenula njegovo ime, niti mu se ikad pribliila. Stari otac,
pukovnik Vordsvort Grej, nije znao nita. Ba nita.
Sigurno mu je ena na kraju rekla. Na kraju. Iako o tome nikad nije
razgovarala s erkom, niti je, nakon otkria, s njom razgovarala o bilo emu,
sigurno je obavestila Pukovnika koji je, kad je uo ta je imao da uje,
ustao, pa seo, pa opet ustao. Ruka mu se razmahala po vazduhu kao da
neto trai: gutljaj viskija, lulu, bi, puku, demokratsku platformu, srce Vera Luiz nikad nije saznala ta. Nekoliko sekundi izgledao je ranjen,
duboko, duboko ranjen. Onda je njegov bes pokuljao u sobu, zamaglio
kristal i pretvorio utirkani stolnjak u mlitavu krpu. Shvativi strahotu koja
se dogodila njegovoj keri, preznojio se; na njegovom imanju bilo je
sedmoro mulatske dece. Znoj mu je izbijao iz slepoonica i skupljao se
ispod brade, natapao koulju pod pazuhom i na leima dok je bes kuljao i
plavio stvari. Puzavica na stolu se uspravila, a srebro je postalo klizavo na
dodir. Onda je obrisao elo, sabrao se i uradio pravu stvar: udario Veru
tako da je odletela do stola za serviranje.
Poslednji udarac je ipak zadala majka: ne pomerivi obrve, pogledala je
devojku koja je pokuavala da se pridigne s takvim gaenjem da je ova
osetila kiseli ukus pljuvake koja je izvirala pod majinim jezikom i punila
joj obraze. Samo je vaspitanje, briljivo vaspitanje spreilo tu pljuvaku da
poleti ka njenoj keri. Nije izgovorena nijedna re, ni tada ni kasnije.
Nikad. A sanduk za rublje do vrha ispunjen novcem, koji je sledee srede
stavljen na Verin jastuk, bio je, uz svu velikodunost, teak od prezira. Vie
novca nego to je ikome bilo potrebno za sedam meseci daleko od kue.
Toliko novca da je poruka bila jasna kao dan: umri ili ivi. Ali ne ovde.
Povela je sa sobom Pravu Bel. Ne znam koliko je jednoj robinji bilo
teko da napusti mua koga zbog rada i udaljenosti i inae nije mnogo

viala, i da poveri brigu o dve keri staroj tetki. Draga Rouz i Mej tada su
imale osam i deset godina. Neka bi Bog bio u pomoi svakom u tom
uzrastu, a nije bio ni od kakve pomoi majci koja je ivela u Vordsvortu,
miljama daleko od mua, u kui bogataa gde je danonono brinula o
njegovoj keri. Moda i nije tako teko zatraiti od starije sestre da se
pobrine za mua i erke kad se polazi u Baltimor sa gospoicom Verom
Luiz, i to na odreeno vreme. Prava Bel je imala dvadeset sedam godina i
kako bi inae videla veliki grad?
Pored toga, moda joj je gospoica Vera Luiz pomogla da ih potkupi
papirnim novcem jer ga je svakako mnogo dobila. Ali, ko zna, moda i nije.
Moda je Prava Bel namrtena sedela u prtljanim kolima i truckala se
zajedno sa kutijama i sanducima, nesposobna da posmatra zemlju kroz koju
je prolazila. Moda joj je bilo teko. U svakom sluaju, nije imala izbora,
ostavila je za sobom mua, sestru, Dragu Rouz i Mej; ako su je morile
brige, plavi deai ih je ublaavao zaokupljajui njenu panju punih
osamnaest godina, sve dok nije otiao od kue.
Onda je 1888. godine Prava Bel ubedila sebe i svoju gospodaricu da je
na umoru, uzela deset dolara sa orlom, dvadesetdvogodinju platu koju je
gospoica Vera poela da joj obraunava im se zavrsio rat (ali je sama
uvala novac da njenoj sluavci ne bi kojeta palo na pamet) - i odgovorila
na vapaje Drage Rouz. Vratila se u okrug Vesper s baltimorskim priama za
unuke koje je tada prvi put videla. Iznajmila je kuicu, kupila poret i
oarala devojice opisujui im ivot sa divnim deakom koji se zvao
Golden Grej. Kako su ga kupale tri puta na dan i kako je na njegovom
rublju plavim slovima bilo izvezeno slovo G. Kakvog je oblika bila kada i
ta su stavljale u vodu da bi mirisao sad na ruzmarin, sad na lavandu. Kako
je bio pametan i pravi mali gospodin. Kakve je smene starmale stvari
govorio kao dete i kakvu je viteku hrabrost pokazao kao mladi kad je
krenuo da pronae, a s malo sree i ubije svog oca.
Odjahao je; Prava Bel ga vie nije videla i nije znala da li je Vera Luiz
bolje prola. Seanja o deaku bila su joj vie nego dovoljna.
Mnogo sam mislila o njemu, pitala se da li je on zaista bio to to su
volele Prava Bel i, kasnije, Violeta. Ili je bio tat i ohol naduvenko koji je
brinuo samo o svom kaputu i dugmetima od slonovae na prsluku? Koji je

preao itav taj put da bi povredio ne svog oca, ve svoju rasu.

Lepa kosa nikad nije predugaka, rekla mu je jednom Vera Luiz. Poto
je izgledalo da se ona razume u te stvari, poverovao joj je. Gotovo sve
drugo to mu je rekla bilo je pogreno, ali tu poslednju stvar smatrao je
neprikosnovenom istinom. Zato su zlatni uvojci pokrivali okovratnik
njegovog kaputa, iako je savet o pravoj duini kose u sitniavom i
zahtevnom Baltimoru dobio od ene koja ga je slagala gotovo o svemu, pa i
o tome ta mu je ona: vlasnica, majka ili ljubazna susetka. Nije ga, dodue,
slagala ni onda (a trebalo joj je osamnaest godina da to prevali preko
jezika) kad mu je rekla da je njegov otac crni-crncati crnja.
Vidim ga u u lakim otvorenim kolima. Konj mu je plemenit - vranac.
Pozadi je privezan koveg: veliki, pun finih koulja, rublja, vezenih arava
i jastunica; tu su i srebrna tabakera i srebrni toaletni pribor. Pored njega je
uredno presavijen dugaak kaput boje vanile sa tamnosmeim manetnama
i okovratnikom. Daleko je od kue, kia poinje da pljuti, ali avgust je,
nije mu hladno.
Levi toak udara o kamen i on zauje, ili mu se ini da je zauo, tup
zvuk. Moda se koveg otkaio? Zauzdava konja i silazi. Da nije neka od
njegovih stvari oteena? Otkriva da se smaklo ue i da se koveg naherio.
Vraa sve na svoje mesto i vre zatee kanap.
Zadovoljan svojim poslom, ali ne i pljuskom, tetom koju trpe njegova
odea i brzina putovanja, gleda oko sebe. Meu drveem s leve strane vidi
golu enu, crnu kao kupina. Koa joj je mestimino pokrivena blatom, a
kosa puna lia. Oi su joj krupne i strane. Spazila ga je i potrala, ali
gleda u njega, a ne ispred sebe, i udara glavom o drvo. Prestravljeno telo
poletelo je pre no to su oi uspele da nau liniju bekstva. Sudar s drvetom
je obara na tle i onesveuje.
Posmatra je i onda, drei obod eira, urno kree ka kolima. Ne eli da
ima nikakve veze sa onim to je video - u stvari, siguran je da ne bei od
stvarne ene, ve od prikaze. Dohvata uzde i ne moe da ne primeti da je
i njegov konj crn, go i sjajan od kie, konj s kojim su povezana oseanja
sigurnosti i ljubavi. Uoava neto udno: konj u njemu izaziva ponos; ena
muninu. Malo je postien i odluuje da se uveri da je zaista posredi
prikaza, da nikakva gola ena ne lei u travi.

Vezuje konja za jednu mladicu i gaca po kii do mesta gde je ena pala.
Jo je tu, opruena na tlu. Otvorenih usta, rairenih nogu. Na glavi joj se
uobliuje mala bara. Stomak joj je veliki i napet. Saginje se zadravajui
dah da bi se odbranio od zaraze, smrada ili neeg slinog. Neeg to bi
moglo da ga dotakne ili ue u njega. Ili je mrtva ili u dubokoj nesvesti.
Mlada je. Ne moe ba nita da uini za nju. Ta pomisao mu donosi
olakanje. Onda primeuje talasasto kretanje njenog stomaka. Unutra se
neto mie.
Ne moe da vidi sebe kako je dodiruje, ali vidi sebe kako odlazi po
drugi put, penje se u koiju i po drugi put je ostavlja. Neprijatna mu je ta
slika i ne eli da je ugradi u svoje seanje. A sve to ima neke veze i sa
onim odakle je doao i zbog ega, kuda ide i zato putovanjeu njemu
izaziva upornu, svesnu uzrujanost. Dogaaj se uobliuje u priu o
pustolovini koja e naljutiti Veru Luiz i ublaiti kaznu za oceubistvo.
Moda.
Uzima kaput sa praznog sedita, razmotava ga i njime pokriva enu.
Onda je podie na ruke i nosi do kola posrui; tea je nego to je
oekivao. Napree se da je postavi u sedei poloaj. Telo joj je iskoeno:
glava najdalje od njega, boso stopalo dodiruje izvanrednu, ali blatnjavu
izmu. Nada se da e tako i ostati, iako ne moe da pomeri prljavo stopalo:
ako je ponovo uspravi, glava bi mogla da poleti na njegovu stranu koije.
Blago oine konja iz straha da bi zbog rupa i blata na putu mogla da ga
dotakne i nekim drugim delom tela.
Ide prema kui koja se nalazi nadomak gradia po imenu Vijena. U toj
kui ivi njegov otac. Zanimljiva mu je, ak smena pomisao da e se
pojaviti pred tim crncem koga nikad nije video (i koji nikad nije ni pokuao
da vidi njega) s crnom, mokrom enom na rukama. Pod uslovom, naravno,
da se devojka ne probudi, i da se komeanje u njenom stomaku ne pojaa.
Plai ga pomisao da bi se mogla osvestiti i postati neto vie od njegovog
sopstvenog mranog nauma.
Neko vreme je nije ni pogledao. Sad to ini i primeuje krvav potoi
koji izvire na vilici i tee niz vrat. Nije se onesvestila od sudara s drvetom;
po svoj prilici je udarila glavom o neki kamen kad je pala. Ali jo die.
Nada se da nee umreti - jo ne, ne pre nego to stigne do kue iji mu je

poloaj i izgled nacrtala Prava Bel jasnim, dejim potezima.

Kia je odluila da mu pravi drutvo; tek to pomisli da jenjava, ona se
posle nekoliko metara pojaa. Putuje ve est sati, najmanje toliko, a
gostioniar ga je uveravao da e stii pre mraka. Sad vie nije u to siguran.
Ne bi ba rado proveo no sa ovom putnicom. Smiruje se kad naie na
dolinu - trebalo bi da je pree za jedan sat i da onda stigne do kue na
milju-dve ispred Vijene. Kia najednom prestaje. To je najdui sat, ispunjen
seanjima na rasko i bol. Kad stigne do brvnare, uteruje kola u dvorite i
nalazi talu sa dva pregratka za ivotinje. U jedan od njih uvodi konja i
paljivo ga brie. Baca mu ebe na lea i kree da potrai vodu i hranu.
Tome posveuje mnogo vremena. Stalo mu je, a nije ni sasvim siguran da
ga neko ne posmatra iz kue. Zapravo se nada da je tako; nada se da ga
crnac gleda otvorenih usta kroz pukotinu izmeu debala od kojih je
napravljen zid.
Niko ne izlazi da mu se obrati, moda i nema nikoga. Poto je zbrinuo
konja (jedna potkovica morae da se popravi, primetio je), vraa se do kola
po koveg. Odvezuje ga i tovari na rame. Dok ga nosi u kuu njegov kaput
i svilena koulja jo se vie guvaju. Kad stigne do malog trema i ne
pokuava da pokuca; vrata su zatvorena, ali ne i zabravljena. Ulazi i trai
pogledom pogodno mesto za koveg. Sputa ga na prljavi pod i razgleda
kuu. U svakoj od dve sobe: poljski krevet, sto, stolica, ognjite, u jednoj i
pe. Skromno, praktino, muki, ali bez ikakvog obavetenja o linosti
vlasnika. Pe je hladna, na ognjitu se uzdie gomila pepela, ali bez ara.
Stanar je verovatno odsutan jedan dan, moda dva.
Poto je smestio prtljag, vraa se po enu. Uklanjanje kovega
poremetilo je ravnoteu i kola su se malo nagnula. Otvara vrata i izvlai je.
Koa joj je gotovo prevrua za dodir. Dugaki kaput u koji je umotana
vue se po blatu dok je nosi ka kui. Sputa je na poljski krevet, a onda
opsuje to nije skinuo ebe. Sad ona lei na ebetu i on nema ime da je
pokrije osim svojim kaputom. Moe da se oprosti od tog kaputa. Odlazi u
drugu sobu, pretura po drvenom sanduku, nalazi ensku haljinu. Oprezno
podie kaput i pokriva enu haljinom koja udno mirie. Onda otvara
koveg i vadi belu pamunu koulju i prsluk od flanela. Nameta koulju
na naslon jedine stolice jer strahuje da bi je klin ukucan u zid mogao

otetiti. Paljivo pregleda suve stvari. Zatim se posveuje ognjitu. U

sanduku za drva ima cepanica, a u najdaljem uglu sobe nalazi se konzerva s
kerozinom. Njime poliva cepanice koje je naslagao. Ali, nema ibica. Dugo
trai ibice i najzad ih nalazi u konzervi, zamotane u komadi grubog platna.
Pet ibica, da budemo precizni. Dok je traio ibice, kerozin je ispario. Nije
vian ovome. Uvek su drugi palili vatru za njega. Ali, uporan je i najzad
ima pravi huan plamen. Sad moe da sedne, zapali cigaru i pripremi se za
povratak oveka koji tu ivi. oveka koji se, po svemu sudei, zove Henri
Letroj, mada Prava Bel udno izgovara to ime. oveka bez znaaja, ako se
izuzme skromna reputacija lovca zasnovana na dve-tri pustolovine u kojima
je dola do izraaja njegova sposobnost itanja tragova. Davno je to bilo,
rekla je Prava Bel. Ona ga je snabdela svim pojedinostima, poto se Vera
Luiz zatvarala u sobu ili okretala glavu na drugu stranu kad joj je
postavljao pitanja. Henri Letroj ili neto slino, ali zar je ikom vano ime
jednog crnje. Osim eni koja je zaalila to ga je saznala i zatvarala se u
sobu da ne bi morala da ga izgovori. Kajala bi se i zbog deteta koje joj je
dao, i ne bi ga zadrala da nije bilo zlatno, da njegova koa nije imala boju
koju je videla samo na jutarnjem nebu i u aama ampanjca. Od Prave Bel
je uo da se Vera Luiz osmehnula i rekla: Pa on je zlatan. Sasvim zlatan!
Zato su ga tako nazvale i zato ga nisu odnele u Katoliki dom za siroad,
gde su se bele devojke ratosiljale svojih ponienja.
To mu je poznato ve sedam dana, sad bogme i osam. Oevo ime i
poloaj kue u kojoj je nekad iveo. Uputila ga je ena koja je kuvala i
istila za Veru Luiz; koja mu je slala korpe suvih ljiva, unku i vekne
hleba svake nedelje dok je bio u kolskom internatu; koja je davala njegove
iskrzane koulje skitnicama da ga ne bi gledala u njima; ena koja se
osmehivala i mahala glavom kad god bi ga pogledala. ak i kad je bio
deai sa gustim loknama boje ampanjca i jeo kolaie koje mu je
pruala, u njenom osmehu bilo je vie udenja nego zadovoljstva. Kad su
ga njih dve, bela ena i kuvarica, kupale, esto su bacale brine poglede na
njegove dlanove i opipavale mokru kosu. U stvari, Vera Luiz je brinula;
Prava Bel se samo smeila, a sad zna i zato, crnuga. Crnuga kao i on.
Do tada je mislio da postoji samo jedna vrsta - ona kojoj je pripadala Prava
Bel. Crno, i taka. Kao Henri Letroj. Ali, sad zna i za drugu - svoju.

Kia je, izgleda, konano stala. Gleda oko sebe traei neto za jelo,
neto to ne mora da se kuva. Nalazi samo bocu s rakijom. Zajedno s njom
vraa se da sedne pored vatre.
U tiini koja je smenila kiu uje zvuk kopita. Napolju vidi jahaa koji
pilji u njegova kola. Prilazi mu. Zdravo. Poznaje li Letroja? Henrija Letroja
ili tako nekako?
Jaha ne trepe.
Ne, gospodine. Vijena. Vie tamo, nazad.
Nita ne razume. A i prilino je pijan. Sreom. Moda e moi da zaspi.
Ne bi trebalo. Mogao bi da se vrati vlasnik kue ili bi sjajna crna ena
mogla da se probudi, umre, porodi ili...
Kad je zaustavio kola, privezao konja i krenuo nazad kroz kiu, moda je
to uinio zato to je ona strana stvar koja je leala u travi bila sve to on
nije, ali i prava zatita, pravi lek protiv onog to je bio njegov otac, pa
dakle (ako se to moe izjednaiti) - on sam. Ili ga je moda to stvorenje prikaza, kako je pomislio - dirnulo i pre pada? Podsetilo ga na ono to je
video u oima slugu u internatu kad su skretali pogled; u oveku crnom kao
a koji je na ulici stepovao za sitni. Ili je prikaza, u asu kad je njegov
strah bio najvei, izgledala i kao dom, dovoljno udoban da bi se u njemu
mogao razbakariti? Moda. Zar bi neko mogao iveti u toj kosi punoj
lia? Zar nije ve iveo u njoj i sa njom? Prava Bel je bila njegova prva i
najvea ljubav. Moda su zato dva bekstva od te kose, od te koe bila
nezamisliva. Ako se stresao pri pomisli da bi se mogla nasloniti na njega,
da bi mogla skliznuti ulevo i nasloniti usnulu glavu na njegovo rame, on je
to gaenje i savladao. Progutao, moda, i oinuo konja.
Dopada mi se da tako mislim o njemu. Uspravan sedi u koiji. Kia mu
mrsi i potamnjuje kosu koja pada preko okovratnika i pravi baricu izmeu
njegovih izama. Sive oi trepu pokuavajui da prodru kroz vodeni
zastor. A onda put ulazi u dolinu i kia najednom prestaje. Uljasti, beli
komadi sunca topi se na nebu. Sad moe da uje stvari izvan sebe. Mokro
lie koje se rasplie. Padanje oraha i stresanje jarebica koje su odmakle
kljun od srca. Veverice koje su se popele na vrh drveta i zastale da procene
opasnost. Konj mlati glavom tamo-amo da se oslobodi roja muica. Tako
paljivo oslukuje da mu promie vertikalno upisana oznaka na kamenu:

VIJENA - jedna milja. Prolazi pored nje i onda spazi vrh brvnare udaljene
jedva kilometar odatle. Mogla bi biti svaija, bilo ija. Ali moda ona,
zajedno sa bednom ogradom oko prljavog dvorita u kojem se nalazi
prevrnuta stolica na ljuljanje bez naslona, sa vratima razglavljenih arki,
privezanim komadom kanapa, moda ona prua utoite njegovom ocu.
Golden Grej pritee uzde. Tome je vian. Kao i sviranju na klaviru.
Silazi i pribliava se da osmotri vodei konja. U blizini ima ivotinja; osea
njihov miris, ali brvnara izgleda prazna, ako ne i sasvim naputena. Vlasnik
oigledno nije oekivao posetioca s konjem i kolima - kroz kapiju moe da
proe debela ena, ali nita ire od nje. Ispree konja, vodi ga udesno i
otkriva, iza kolibe, ispred drveta ije ime ne zna, talu sa dva otvorena
pregratka. Jedan je pun nekih oblika. uje iza sebe enino jeanje, ali ne
zastaje da pogleda da li se to ona budi, umire ili pada sa sedita. Kad prie
tali, vidi da su oni oblici cevi, vree, trupci, tokovi, slomljen plug, presa
za puter i metalni koveg. Vezuje vranca za kolac ispred tale. Voda, misli.
Voda za konja. Vidi pumpu u daljini i sekiru jo zabodenu u jednu kladu.
Ali, pljusak koji je tek minuo napunio je izdubljeno deblo pored panja za
cepanje drva. Tu moe da napoji konja, ali gde su druge ivotinje? Osea
njihov miris, ali ih ne uje i ne vidi. Osloboen rude, konj edno pije a
koija se ponovo naginje zbog loe rasporeenog tereta. Golden Grej
proverava da li je koveg dobro vezan i odlazi do vrata brvnare privezanih
uetom.
To me pomalo zabrinjava. To to prvo misli o svojoj odei, a ne o eni.
Proverava da li je koveg bezbedan, a ne da li ona die. Teko prihvatljivo,
ali kad ostrue blato sa svojih baltimorskih onova pre no to ue u kolibu
s prljavim podom, znam da vie ne mogu mnogo da ga mrzim.
Svetlost nailazi polako i, umorna od probijanja kroz masne hartije
naslagane ispred prozora na zadnjem zidu, zastaje na prljavom podu
nemona da se popne iznad mladievog struka. Najlepa stvar u sobi je
ognjite. isto, spremno za novu vatru, okrueno uglaanim kamenjem iz
kojeg se pruaju dve metalne ruke da pridre kotao. Ostalo: drveni krevet,
vuneno ebe boje re uredno zategnuto preko tankog, neravnog dueka.
Nije kukuruzovina, izvesno nije ni perje ni lie. Krpe. Parii zaista
neupotrebljivih tkanina nabijeni u navlaku od grubog platna. To ga podsea

na jastuk koji je Prava Bel napravila da bi King spavo na njemu pored

njenih stopala. Ime snanog mukog psa nosio je beskarakterni ulini maak
koga je Prava Bel zavolela i zadrala kraj sebe ba zato to nije imao
izraenu linost. Dva kreveta, ipak, i jedna stolica. Osoba koja ovde ivi
jede sama za stolom, ali ima dva kreveta: jedan u drugoj sobi sa vrim,
bolje napravljenim vratima nego to su ulazna. U toj drugoj sobi nalazi se i
kutija preko koje je prebaena zelena enska haljina. Razgleda letimino.
Podie haljinu i poklopac i sprema se da pregleda sadraj, ali ga onda
haljina podsea na ono to nije trebalo da smetne s uma: enu koja die na
usta u drugoj sobi. Pomilja li da e se ona probuditi i pobei i osloboditi
ga onog to je izabrao ako je ostavi samu? Ili da e umreti, to izlazi na
isto.
Izbegava je, znam. Poto je uradio veliku stvar, teku: vratio se i izvukao
je iz travuljine koja mu se kaila za pantalone, pokuavajui da ne vidi ono
to se moglo videti od njenih intimnih delova, ali ipak uzdrman saznanjem o
gustini malja na onom mestu. Trudio se da ne vidi ni kosu, ni lice uronjeno
u travu. Ve je video kako ga oi koute netremice posmatraju kroz kiu
dok se njeno telo okretalo, spremno da potri. Na alost, nije imala izotreni
nagon koute i nije pogledala u pravcu u kojem je poletela - da jeste, na
vreme bi videla dinovski javor. Na vreme. Kad se vratio po nju nije
verovao da e je nai - mogla je da ustane i pobegne - ali se nadao da e
oi, oi koute, biti sklopljene. A onda se najednom pokolebao. Moda su
otvorene. Nisu bile, i olakanje mu je dalo snagu da je podigne i prenese u
kola.
Poto je zbrinuo svoj koveg, izlazi u dvorite. Sunce ga tera da i on
sklopi oi. Zaklanja ih rukom i gleda kroz prste dok se ne navikne na
svetlost. Duboko udie, halapljivo uvlai vazduh potreban za snagu i
istrajnost svakog ivota, a posebno njegovog. Vidi li kako se polja u
daljini nadimaju i sue na vetru? Kako se jato kosova pojavi niotkuda,
zalepra i nestane? Vonj nevidljivih ivotinja pojaava se na toploti i mea
sa prodornom nanom i neim vonim to bi trebalo obrati. Ponaa se kao da
ga neko posmatra, iako je sam. Tako treba. Dri se uvek kao da te strogo
gleda pronicljiv, nepristrasan poznanik.
Ona je jo tu. Jedva se izdvaja iz senke krova na kolima pod kojim

spava. Sve je na njoj estoko ili tako izgleda, valjda zato to je gola ispod
kaputa, i nita ne moe da uveri Goldena Greja da gola ena nee
eksplodirati u njegovom naruju, ili jo gore, on u njenom. Trebalo bi je
ugurati u navlaku zajedno sa dronjcima i dobro zaiti da se ne vide njena
ispupenja i ono to se mrda u jednom od njih. Ali, ena je tu, i on gleda u
senku pokuavajui da razazna lice, pa i oi koute ako ba mora. Oi su
sklopljene i, hvala Bogu, nee se lako otvoriti jer su zapeaene krvlju. S
ela joj visi komadi koe; krv koja je odatle istekla prekrila joj je oi, nos
i jedan obraz pre nego to se zgruala. Usne, jo tamnije nego krv, dovoljno
su debele da se nasmeju i slome mu srce.
Znam da je licemer; da u svojoj glavi uobliava priu koju e nekom
ispriati; svom ocu, naravno. Kako se vozio i spasao divlju crnu devojku.
Bez oklevanja. Bez imalo kolebanja. Pogledaj na ta mi lii kaput, ne moe
se to popraviti, kao ni koulja kakvu vidi sad i nikad vie. Rukavice su mi
napravljene od koe vrlo mlade junice, ali ih nisam imao na sebi kad sam je
podigao i nosio. Dotakao sam je golim rukama. Iz travuljine u koiju; iz
koije u ko zna iju brvnaru. Ko zna iju. Odmah sam je spustio na drveni
krevet jer je tea nego to izgleda, i u urbi sam zaboravio da smaknem
ebe. Valjda sam mislio o krvi, nisam hteo da se duek isprlja. Ali, ko zna,
moda je ve bio prljav? Kasnije nisam hteo da je pomeram, pa sam otiao
u drugu sobu, uzeo haljinu koju sam tamo naao i umotao je najbolje to
sam znao i umeo. Tako je izgledala jo vie gola nego pre, ali nita drugo
nisam mogao da uinim.
Lae, licemer. Mogao je da otvori svoj veliki debeli koveg; da izvadi
jedan od dva rukom vezena arava ili ak svoju kunu haljinu i da neim
od toga pokrije devojku. Mlad je. Tako je mlad. Misli da je njegova pria
sjajna i da e, ako je ispria na pravi nain, zadiviti oca svojom
preduzimljivou i au. Ali ja znam malo vie od njega. On bi da se
naslauje tom pustolovinom, kao to se lutajui vitez naslauje svojom
hladnokrvnou u asu kad vadi trn iz zmajevog srca i udahnjuje ivot u
plamene nozdrve. Samo, opasnije je ovo udovite bez krljuti i vatrenog
daha, ova devojka s licem umrljanim krvlju, s delovima koji se mrdaju, sa
sjajnim oima i usnama koje mogu da ti slome srce.
Zato joj ne obrie lice, pitam se. Moda bi izgledala manje divlje.

Jasnije bi se videlo da je spasena. Kad bi ustala i izgrebla ga, to bi mu

sasvim odgovaralo i potvrdilo bi pounu priu Prave Bel o oveku koji je
spasao zvearku, negovao je i hranio, i ije se poslednje saznanje na ovoj
zemlji ticalo nepopravljive prirode zvearke. Ali, eh, mlad je on, mlad i
povreen, zato mu pratam samoobmane i razmetljive, prazne gestove, i dok
ga posmatram kako odve urno sipa rakiju od eerne trske koju je
pronaao u kui, zabrinut za kaput, ne i za devojku, ni najmanje ga ne
mrzim. U kovegu ima pitolj i srebrnu tabakeru, ali je ipak deak; sedi za
stolom na jedinoj stolici i razmilja o tome da li da se presvue, da skine
odeu jo mokru po avovima i porubima, isprljanu znojem, krvlju i
zemljom. Da li da unese u kuu slomljenu stolicu iz prednjeg dvorita? Da
pogleda konja? Razmilja o tome, o svom sledeem potezu, kad zauje
spore, mukle udare kopita. Baca pogled na devojku da proveri da li su
haljina i krv na svom mestu, otvara vrata i gleda u dvorite. Du ograde ka
njemu kaska crni deak na mazgi.
Spremio se da kae Dobro jutro, mada je jutro uveliko prolo, a onda
mu se uinilo da je ovek koji posre niz stepenice belac i da ne sme da mu
se obrati bez doputenja. Pritom i pijan, pomislio je, jer je obuen kao
gospodin koji posle vesele sedeljke spava u dvoritu, a ne u krevetu svoje
ene, i budi se kad mu njegov pas olie lice. Ovaj belac, ovaj pijani
gospodin, trai g. Henrija, eka ga zato to mu je ba sad potrebna divlja
urka, ba sad, doavola - ili krzno, ili neto drugo to mu je g. Henri
obeao ili prodao.
Zdravo, rekao je pijani gospodin, i ako je crni deak na tren posumnjao
da je pred njim belac, u to se potpuno uverio kad je video njegov lani
osmeh.
Gospodine.
Ovde ivi?
Ne, gospodine.
Ne? A odakle si?
Iz Vijene.
Je l tako? I sad dolazi otud?
Dobro je to su uglavnom postavljali pitanja. Niko se ne bi obradovao
da su govorili ono to im je bilo na pameti. Deak je upkao svoju tkanu

torbu. Da obiem ivotinje. G. Henri je rekao da pogledam.

Osmeh je iezao. Henri? upitao je ovek. Lice mu je promenilo boju.
Sad je u njemu bilo vie krvi. Henri, kae?
Da, gospodine.
Gde je on? Blizu?
Ne znam, gospodine. Otiao je.
Gde ivi? U kojoj kui?
O, pomislio je deak, on ne poznaje g. Henrija, ali ga trai. U ovoj
ovde.
Kojoj?
Ovoj, ovo je njegovo.
Ovo? Ovo je njegova kua? Ovde ivi?
Krv mu se povukla s lica i sad su mu se bolje videle oi. Da,
gospodine. Kad je kod kue. Sad nije.
Golden Grej se mrti. Mislio je da e prepoznati kuu, da niko nee
morati da mu kae, i sad se, iznenaen to je tako i bilo, okree da je
pogleda. Siguran si? Siguran si da on ovde ivi? Henri Letroj?
Da, gospodine.
Kad se vraa?
Mogo bi svakog dana.
Golden Grej prelazi prstom preko donje usne. Podie pogled s
deakovog lica i posmatra polja koja se jo komeaju na vetru. ta ree,
zato si doao ovamo?
Da pogledam ivotinje.
Koje ivotinje? Ovde je samo moj konj.
Tamo pozadi. Pokazuje oima i rukom. Ponekad malo zabasaju. G.
Henri kae da ih ja vratim.
Golden Grej ne uje ponos u deakovom glasu: G. Henri kae da ih
ja... jer najednom poinje da se smeje od straha.
To je, dakle, to. Mesto na koje je hteo da doe, a sad bi se svakog asa
mogao pojaviti i najcrnji ovek na svetu. Dobro, idi. Idi, pogledaj
ivotinje.
Deak je zacoktao mazgi - uzalud, oito, jer je morao da je obode
svetlim petama da bi ga posluala.

Sluaj! Golden Grej ga hvata za ruku. Kad zavri vrati se ovamo. Da

mi pomogne. Jasno?
Da, gospodine. Vratiu se.
Golden Grej odlazi u drugu sobu da se presvue - izabrae neto
zvanino, otmeno. Pravi as za to. Za izuzetno otmenu koulju; za
tamnoplave pantalone koje mu savreno stoje. Pravi as, i jedini, jer ko god
ga je kasnije poznavao u Vijeni viao ga je samo u odei koju je tada
obukao. Kad je sve to izvadio i poloio na krevet - utu koulju i pantalone
s kotanim dugmetima na licu, prsluk boje putera - izgledalo je kao da tu
lei prazan ovek s jednom rukom podvijenom ispod sebe. Seo je na grubi
duek i shvatio da plae tek kad su se na odei pojavile tamne mrlje.
Tek sada, pomislio je, tek sada kad znam da imam oca, oseam njegovo
odsustvo: mesto na kojem je trebalo da bude, a nije bio. Ranije sam mislio
da je svako jednoruk kao ja. Sad oseam taj hirurki zahvat. Prasak kosti
koja se lomi, iskidano tkivo i preseene krvne sudove, zapanjenost
krvotoka. Uznemirenost nerava koji mlataraju i gre se u praznini.
Raspevani bol. Budi me svojim zvukom, bubnja dubokim tonovima dok
spavam. Davi moj san. Nisam mogao da uinim nita drugo osim da odem.
Odande gde on nije tamo gde je nekad bio i gde je moda i sada. Neka to
to mlatara i gri se vidi ta mu nedostaje; neka bol peva praini po kojoj je
gazio tamo gde je nekad bio i gde je moda i sada. Neu se isceliti, neu
nai odseenu ruku. Ali u osveiti bol, izotriu ga tako da nam obojici
bude jasno odakle dolazi.
Ne, nisam ljut. Mogu bez te ruke, nije mi potrebna. Ali moram da
saznam kako bi bilo da sam je imao. To je sablast koju moram da vidim,
kojoj moram da se prepustim ma gde se krila, u kojoj god pukotini, pod
kojom god granom. Ili moda diglja na pustim istinama, osvetljena
uljastim suncem? Onaj deo mene koji me ne poznaje, koji me nikad nije
dotakao, nikad zastao u mojoj blizini. Odbegla ruka koja mi nikad nije
pomogla da preskoim ogradu ili da proem pored zmajeva, niti me je ikad
izvukla kad bih pao u jarak. Nije me milovala po kosi, nije me hranila; nije
podupirala teret na jednom kraju da bih ga lake nosio. Ruka koja se nikad
nije pruila, nikad protegla iz mog tela da me pridri dok sam prelazio

preko ina ili debala, okruglih i opasno klizavih. Kad je pronaem, da li e

mi mahnuti? Pozvati me da joj priem? Da li e uopte znati ko sam ili ta
sam? Nije vano. Namestiu je tako da se patrljak priseti reza, uzroka svoje
nakaznosti. Moda ona tada vie nee biti sablast, ve e poprimiti
sopstveni oblik, razviti sopstvene miie i kosti, i napajati se krvlju iz
glasnog pevanja koje je pronalo svrhu svoje serenade. Amin.
Ko e preuzeti brigu? Sapunom oprati stid? Namakati ga dok ne padne
pred moje noge kao prljavtina iz koje mogu da iskoraim. Hoe li on?
Hoe li me on iskupiti kao potvrda iz zalagaonice koja sama po sebi nije
vredna, ali se bez nje ne moe dobiti zaloena vrednost? ta me se tie boja
njegove koe ili njegov odnos s mojom majkom? Kad ga vidim, njega ili
ono to je ostalo od njega, ispriau mu o tom odseenom delu sebe i
sasluau njegov pokajniki pla. Onda emo se trampiti: ja u njemu dati
svoj, a uzeu njegov, i obojica emo biti slobodni i celi, prepletenih ruku.
Bio je kao maljem pogoen kad je uo ko mu je i ta mu je otac. Izgubio
se. Prvo je opipao, a onda pocepao neke haljine svoje majke. Onda je
sedeo posmatrajui nered na travnjaku i u svojoj glavi. Svetlaci su mu igrali
pred oima, a oajanje ga je zapahnjivalo gadnim mirisom. Prava Bel mu je
pomogla da ustane s trave, nasapunala njegovu zamrenu kosu i rekla mu
ta mora da uradi.
Poi, rekla je. Objasniu ti kako da ga nae, njega ili ono to je
ostalo od njega. Nije vano da li e ga nai ili ne; vano je da poe.
Tako je pokupio sve to mu je rekla da moe da pokupi, spakovao se i
krenuo. Na putu je mnogo brinuo o tome kako izgleda, koja viteka sprema
mu dolikuje. Imao je samo koveg i nepokolebljivu reenost. Ali, bio je
spreman za susret sa divljim crnim ovekom koji ga je kinjio i koji mu je
oteo ruku.
Umesto njega sreo je divlju crnu devojku koja je od straha naletela na
drvo i sad lei u drugoj sobi dok crni deak napolju okuplja stoku. Mislio
je da e mu ona biti koplje i tit; sad vidi da e to morati da bude sam sebi.
Morae da pogleda u oi koute koje imaju sivu boju sumraka kao i
njegove. Za to je potrebna hrabrost, ali ima je on. Ima hrabrosti da uradi ono
to vojvotkinja od Marlboroa radi sve vreme: da se odrekne poloaja
oboavanog pupoljka bez budunosti, da se irom otvori, razmakne latice i

svima pokae svoje pranike.

ta mi je bilo na umu? Kako sam mogla tako bedno da ga zamislim? Da
previdim ranu koja nema nikakve veze s bojom njegove koe i krvi to bije
ispod nje? Koja je povezana s neim drugim to udi za autentinou, za
pravom da bude na tom mestu, lako, bez potrebe za maskom, keenjem bez
osmeha, govornikom pozom. Bila sam nepaljiva i glupa, i uasno me ljuti
to (ponovo) uviam koliko sam nepouzdana. Razumeo je ak i konj, i
nosio je Goldena Greja gotovo bez opomene bia. Uporno je kaskao kroz
doline bez staza, kroz reke bez mostova i skela. Gledajui tik iznad puta,
neuznemiren sitnim ivotom to kidie ka njegovim kopitima, rasporeujui
snagu tako da je sauva i uvea. Nije znao ni put ni cilj puta, ali je znao
prirodu svoga posla. Stigni tamo, govorila su kopita. Samo da stignemo.
Sad moram ponovo da razmislim o svemu, paljivo, iako sam moda
osuena na neki drugi nesporazum. Moram to uraditi, ne smem da
posustanem. Nije dovoljno to to ga ne mrzim; ne bi niemu sluilo da mi
se dopadne, da ga zavolim. Moram da promenim stvari. Moram da budem
senka koja mu eli dobro, poput zaostalog osmeha na mrtvom licu. elim da
sanjam divan san za njega, i jo jedan o njemu. Da legnem do njega, kao
nabor na aravu, da posmatram njegov bol i time ga olakam i umanjim.
Hou da budem jezik koji mu eli dobro, izgovara njegovo ime, budi ga kad
oi treba da su otvorene. Hou da stane kraj bunara iskopanog podalje od
drvea da granice i lie ne bi upadali u vodu; dok tu stoji u prijatnoj
svetlosti, hou da vrhovima prstiju dodiruje kamenu ivicu, pogleda
uperenog u prazno, duha natopljenog i pritisnutog alou, ili suvog i krtog
od beznaa koje dolazi od manjka znanja i vika oseanja (tako krtog, tako
suvog da mu preti suprotna opasnost: da ne osea nita i da zna sve). I tada
se tu, bez ieg osim natopljenosti i krtosti pri ruci, dok ak i ne gleda prema
bunaru, nesvestan njegovog plesnjivog mirisa i malog ivota koji vrvi po
kamenoj ivici, ve samo stoji pored njega ili - gledano odozdo, gde svetlost
ne dopire - u njemu, mreka zbirka preostalih osmeha, neka kratka,
dobroudna ljubav podie se iz tame, i nema nieg to bi on mogao videti ili
uti, niti razloga da tu stoji, ali ipak ostaje. Zbog sigurnosti, a onda i zbog
drutva. Pa i zbog sebe - s nekom vrstom samopouzdanja, podsticajne,
vedre moi koja sevne kao otrica brijaa i sakrije se. Ali, sad je osea, i

samo kad bi ponovo dola! Bez sumnje, tota e ponovo doi: doi e
sumnja, i stvari e tu i tamo izgledati nejasne. Ali je sevnula otrica brijaa
- zapamtie je, a ako je zapamti, moi e ponovo da je oivi. Imae je na
raspolaganju.

*
Deak ima trinaest godina i video je mnoge mukarce i ene skljokane
preko pluga ili primirene posle poroaja, i dovoljno udavljene dece da bi
znao razliku izmeu ivog i mrtvog. im je spazio ono to lei na krevetu
pod sjajnom zelenom haljinom pomislio je da je ivo. Nije podigao oi sa
devojinog lica osim kad je Golden Grej rekao: Tamo sam naao haljinu i
pokrio sam je. Tada je pogledom okrznuo drugu sobu i oveka za koga je
verovao da je belac. Podigao je rukav haljine i preao rukom preko kraste
na devojinom elu. Lice joj je bilo vrelo. Krv na njemu jednako suva kao i
koa.
Vode, rekao je i izaao.
Golden Grej je poao za njim, ali je zastao na vratima kao zaglavljen.
Deak se vratio s punim vedrom i praznom vreom od jute. oljom je
zahvatio bunarsku vodu i polako je sipao u enina usta. Nije ni gutala ni
izbacivala.
Otkad je ovakva?
Manje od sata, rekao je Golden Grej.
Deak je kleknuo da joj oisti lice. Neno je odvajao itave ploe
usirene krvi sa obraza, nosa, jednog i drugog oka. Golden Grej je posmatrao
verujui da je spreman za pogled koutinih oiju.

Takva osoba moe da nakodi. Trinaest godina nakon to je Golden Grej

naterao sebe da pogleda u tu devojku ljudi jo veruju da ona moe da im
naudi. Najpodlonije su trudne devojke, one i starci. Razne stvari mogu da
ostave beleg na novoroenetu: dinje, zeevi, glicinija, ue i, jo gora od
zmijinog svlaka, divlja ena, najgora od svega. Upozorenja data devojkama
odnose se na mnoge stvari koje treba izbegavati da bebi ne bi neto
nedostajalo ili da majka ne bi pomerila pameu. Ko bi pomislio da i starce
treba upozoriti; da im treba rei da pokriju oi, nos i ui?
ivi u blizini, govorili su, ne duboko u umi niti u renom koritu, ve
negde u polju eerne trske - na njegovom obodu ili se moda unja oko
njega. Blizu. Seenje trske polazi sasvim naopako kad mladii osete da je
ona tu negde, skrivena, i da ih moda posmatra. Jedan zamah maete moe
da joj od see glavu ako postane rasejana ili se odve primakne; i ko bi joj
bio kriv? Tada loe seku - stabljike trske ibaju po licu ili bode sklizne i
gotovo posee suseda. Razmiljanje o njoj - bila ona tu ili ne - moe da
upropasti itav jutarnji rad u polju.
Nekad se verovalo da su starci, oni koji odavno ne mogu da seku trsku,
ali mogu da je vezuju i da pune burad za eer, sasvim bezbedni. Tako je
bilo sve dok oveka koga su zvali Veliki Lovac nisu potapali po ramenu
neki prsti, a mogli su biti samo njeni. Trgao se i pogledao oko sebe. Video
je da se trska talasa, ali nije uo ni najslabiji um. Pre sviknut na umski
nego na kuni ivot, znao je da li ga neke oi posmatraju s drveta, iza
breuljka ili sa tla. Jasno vam je zato se zbunio: dodir prstiju po ramenu,
oi kraj njegovih stopala. Odmah je pomislio na enu kojoj je pre trinaest
godina nadenuo ime, zato to mu je, dok je o njoj brinuo, pala na pamet ta
re: Divljakua. U poetku je bio siguran da neguje krotku, izmuenu
mladu enu, a kad ga je ujela, rekao je, O, pa ona je divljakua. Kad bolje
razmislim, neke stvari su prosto takve. Nema svrhe lupati glavu.
Ali, zapamtio je kako se smejala i kako je bila mirna nekoliko dana
posle ujeda, pa ga dodir njenih prstiju nije uplaio, ve rastuio. Toliko da
nikome nije ispriao ta je video, ni starcima poput sebe koji vie nisu
mogli da seku po itav dan. Zato starci nisu bili spremni na ono to e im
sopstvena krv prirediti kad je spaze, niti su znali kako e im noge zadrhtati

kad zauju piskavi smeh male devojice. Trudne devojke stavljale su neto
protiv uroka ili nisu, ali bi starci - neupozoreni - enuli i odlazili iz
eerane, ustajali iz kreveta u gluvo doba noi, mokrili u gae, zaboravljali
imena sopstvene odrasle dece i zaboravljali gde ostavljaju kai za otrenje
britve.
U vreme kad ju je ovek koga su zvali Veliki Lovac poznavao - negovao
- bila je razdraljiva. Da je postupao kako treba moda bi ostala u kui,
gajila dete, nauila da se oblai i razgovara sa svetom. Kasnije, kad bi
pomislio na nju, bio je siguran da je mrtva. Kad mesecima nije davala znaka
od sebe, uzdahnuo bi i setio se vremena kad je njegova kua, proeta
Divljakuinim nematerinskim biem, vapila za prisustvom majke. Ljudi su
priama o njoj plaili decu i trudne devojke, i rastuilo ga je saznanje da se
nije smirila, da je jo gladna. Nije znao ega, dodue, ako ne kose u boji
mladievog imena? Ko ih je video zajedno morao je da se trgne od uda:
mladieva plava kosa duine pseeg repa uz njeno crno kudravo runo.
Nije govorio o tome, ali se ipak proulo: Divljakua nije pria o
nekadanjoj ludoj devojci iji su vrat nadniari rado zamiljali pod
seivom, niti bauk za brzo i pravovremeno obuzdavanje neposlune dece.
Jo je tu - stvarna. Neko je video da se ovek zvani Veliki Lovac trgnuo i
uhvatio za rame, a kad se okrenuo i zagledao u polje trske, promrmljao je
dovoljno glasno da bi taj neko mogao uti: Divljakua. Svega mi,
Divljakua. Trudne devojke samo su uzdisale nastavljajui da iste i
polivaju prljava dvorita, a mladii su otrili maete sve dok seiva ne bi
zafijukala. Ali starci su poeli da sanjaju. Priseali su se kad je dola, kako
je izgledala, zato je ostala i koliko joj je bio vaan onaj neobini mladi.
Njega nije videlo mnogo ljudi. Niti ga je prvi video Veliki Lovac koji je
ba u to vreme lutao umom traei lisice. Prvi je bio Petijev sin, Onor.
Obilazio je kuu g. Henrija za vreme njegovog odsustva i svratio je da malo
oplevi batu i proveri da li su svinje i pilii jo ivi jer je itavog jutra
padala strana kia. Gde god pogleda - duga. Kasnije je rekao majci da je
koliba bila uokvirena dugom, i kad je na ulazu ugledao oveka s mokrom
plavom kosom i zlatnom koom, pomislio je da se u brvnaru uselio duh.
Onda je shvatio da je pred njim belac i nikad ga niko nije mogao uveriti u
suprotno, mada je video lice g. Henrija kad mu se belac obratio sa Tata.

Kad se Henri Letroj, ovek tako vet u umi da je postao Veliki Lovac
(tako su mu se obraali i govorili o njemu), vratio kui i video kola i
plemenitog konja privezanog u blizini svoje tale, uzrujao se. Nije poznavao
nikog ko vozi takva kola; nijedan konj u okrugu nije imao tako podrezanu i
oeljanu grivu. Onda je video Petijevu mazgu i malo se smirio. Stajao je
na vratima sopstvene kue trudei se da shvati ono to vidi. Petijev sin,
Onor, kleao je uz krevet na kojem je leala trudna devojka, a zlatokosi
ovek stajao je nadvijen nad oboma. Noga belca nikad nije kroila u
njegovu kuu.
Veliki Lovac progutao je pljuvaku. Video je kako sav njegov trud
odlazi doavola.
Kad se plavi mladi okrenuo da ga pogleda, sive oi su se rairile, pa
suzile, pa lagano prele od Lovevih izama do kaputa, od grudi do glave,
pogledom koji je liio na jezik. U asu kad su stigle do njegovih, Lovac se
borio sa oseanjem da je ulovljen - u roenoj kui. ak ni jeanje s kreveta
nije umekalo elik neznanevog pogleda. Sve je na njemu bilo mlado i
meko - osim boje njegovih oiju.
Onor je prenosio pogled s jednog na drugog. Drago mi je to ste doli,
g. Henri.
Ko su ovi?
Bili su ovde pre mene.
Ko su ovi?
Ne znam, gospodine. ena ne valja, ali sad se budi. Lovac nije video
pitolj na zlatokosom ije tanke izme oigledno nisu poznavale seoske
puteve. Na odei bi mu pozavideo propovednik, a ruke su bile gotovo
enske - nikad taj stranac nije stegnuo aku dovoljno vrsto da njom razbije
lubenicu. Lovac je priao i spustio torbak na sto. Jednim zamahom bacio je
nanizane ljuke u oak. Puka mu je i dalje bila ispod mike. eir na
glavi. Sive oi pratile su svaki njegov pokret.
ena je gadno pala, reko bih. Ovaj gospodin, on ju je dono. Oistio
sam krv kolko sam mogo.
Hanter je primetio zelenu haljinu, crnokrvave mrlje na rukavu.
Utero sam ivinu i veinu svinja. Sem Bube. Jo je mlad, al se
raskrupnjo, g. Henri. I prozlio...

Flaa s rakijom, otvorena, stajala je na stolu pored olje. Lovac je

proverio njen sadraj, vratio ep na mesto i zapitao se iz koje li zemlje
dolazi ovaj udni ovek koji tako slabo poznaje pravila gostoprimstva. Svi
ljudi koji imaju posla u umi, beli ili crni, i svi itelji okruga mogu
slobodno da uu u lovevu brvnaru. Da uzmu ta im treba i ostave ta
mogu. Brvnare su stanice na putu, a svakom, svakom moe zatrebati
sklonite. Ali, niko, niko ne dira rakiju osim onih koji vrlo dobro poznaju
vlasnika.
Poznajemo li se mi? Lovac je mislio da je izostavljeno gospodine
glasno kao pucanj. Ali ovek ga nije uo jer se i sam spremao da puca.
Ne, Tata. Ne poznajemo se.
Nije mogao da kae nemogue, to bi morala da potvrdi babica ili slika iz
medaljona. Bio je uzdrman do sri.
Nisam znao da postoji, prozborio je na kraju, ali ono to je plavi
ovek imao da kae, to je pripremio, moralo je da saeka jer je ena ba u
tom asu vrisnula, poduprla se laktovima i zagledala meu svoja podignuta
kolena.
ovek iz grada je prebledeo, ali Onor i Lovac nisu samo gledali obine i
oekivane poroaje na farmi, ve su cimali i izvlaili novoroenad iz svih
vrsta kanala. Ovo nije lako izlazilo. Prianjalo je uz zidove zapenjene
upljine, a majka nije bila od velike pomoi. Kad se konano pojavilo, sve
je postalo jasno: majka nije htela da uzme bebu niti da je pogleda. Lovac je
poslao Petijevog deaka kui.
Kai mami da dovede neku enu. Da dou po njega. Inae nee
osvanuti.
Da, gospodine.
I potrai rakije.
Da, gospodine.
Lovac se sagnuo da pogleda majku iji glas, posle onog vriska, vie nisu
uli. Znoj joj je oblio lice; teko diui polizala ga je s gorne usne. Sagnuo
se blie. Pod prljavtinom na ugljenocrnoj koi video je tragove loih stvari,
poput duvanskog soka, salamure, jednog zanatlije i njegovog shvatanja igre.
Kad je okrenuo glavu da bi pokrio enu ebetom, ona se pridigla i zarila mu
zube u obraz. Odskoio je, dodirnuo povreeno lice i zakikotao se.

Divljakua, a? Onda je pogledao u bledog deaka-mukarca koji ga je

nazvao Tata.
Gde si pokupio divlju enu?
U umi. Gde rastu divlje ene.
Zna li ko je ona?
Odmahnuo je glavom. Uplaio sam je. Razbila je glavu o drvo. Nisam
mogao da je ostavim.
Stvarno nisi. Ko ti je rekao da doe kod mene?
Prava Bel.
Aaa. Lovac se nasmeio. Gde je ona? Nikad nisam uo kud je
otila.
Ili s kim?
Otila je s pukovnikovom erkom. Pukovnika Vordsvorta Greja. To svi
znaju. Brzo su otile, da.
Pogodi zato.
Sad ne moram da pogaam. Nisam znao da postoji.
Da li si mislio na nju? Jesi li se pitao gde je?
Prava Bel?
Ne! Vera. Vera Luiz.
Eh, ovee. Na ta bi liilo da se ja raspitujem kud je otila bela
devojka?
Moja majka!
Zamisli samo, a? Ovako. Odem ja kod pukovnika. Vidi, pukovnie
Grej, ba se neto pitam gde ti je erka. Odavno nismo zajedno jahali, nas
dvoje. Evo ta e, reci joj lepo da je ekam i da izae. Znae ona gde. I da
obue zelenu haljinu, onu koja se ne vidi u travi. Lovac je protrljao vilicu.
Nisi mi rekao gde su. Odakle dolazi?
Iz Baltimora. Zovem se Golden Grej.
Ne mogu da kaem da ti ne odgovara.
Da li bi tebi odgovaralo Golden Letroj?
Ne u ovom kraju. Lovac je zavirio ispod ebeta da vidi kuca li jo
detetovo srce. Slabaan deki. Uskoro e mu trebati dojilja.
Dirljivo.
Da vidimo. ta ti hoe? Mislim, sada; ta hoe sada? Da ostane

ovde? Izvoli. Da me kazni? To izbij iz glave. Neu trpeti bezobrazluk.

Dolazi ovamo, pije moju rakiju, pretura po mojim stvarima i misli da u
trpeti tvoj bezobrazluk samo zato to si mi rekao Tata? Ako ti je rekla da
sam ti ja tata, rekla ti je vie nego meni. Saberi se. Nije sin ono to ena
kae. Sin je ono to ovek uradi. Ako hoe da se ponaa kao moj sin,
izvoli, ako nee, mar iz moje kue!
Nisam doao da ti se ulizujem i da ti se svidim.
Znam ja zato si doao. Da vidi koliko sam crn. Mislio si da si beo,
zar ne? Pustila te je da to misli. Nadala se da e misliti. A i ja bih se
zakleo.
Htela je da me zatiti! Da je svima objavila, sad bih moda bio rob!
Crnci se oslobaaju. Uvek je bilo slobodnih crnaca. Mogao si da bude
jedan od njih.
Ne elim da budem slobodan crnac; elim da budem slobodan ovek.
To svi elimo. Vidi. Budi ta hoe - beo ili crn. Biraj. Ali ako izabere
crno, tako se i ponaaj, postani mukarac - brzo, i mani se belih detinjarija.
Golden Grej je sad bio trezan, i trezan je poeleo da tom oveku smrska
glavu. Sutra.
Verovatno ga je devojka navela da promeni miljenje.
Devojke to mogu. Da otmu oveka od smrti ili da ga u nju sunovrate. Da
ti prekinu san i da se probudi na zemlji pod drvetom koje vie nee moi
da nae zato to si izgubljen. Ako ga i nae, ono nee biti isto. Moda je
puklo po sredini od gmizavog ivota koji takoe mora nekako da se snae, i
puzi i vrvi i gricka i bui, sve dok se itava stvar ne stropota od sluenja
drugima. Ili su ga posekli pre nego to je samo palo. Pretvorili u panjeve i
cepanice da bi deca zurila u veliku vatru.
Viktori moda pamti. On je Dou bio vie od izabranog brata, najbolji
drug, i zajedno su lovili i radili gotovo svuda u okrugu. Ni na erifovoj
mapi nema drveta s kojeg je Do pao, ali bi se Viktori setio. Moda je jo
tamo, u neijem dvoritu, iako su polja pamuka i njihovo obojeno susedstvo
spaljeni i sravnjeni sa zemljom.
Nedelju dana glasina, dva dana pakovanja i devetsto crnaca, ohrabrenih
pukama i haiom, napustili su Vijenu, otili iz gradia zaprenim kolima

ili peice, ko zna (i koga je briga) kuda. Za dva dana? Kako da smisli kuda
e? ak i ako zna neko mesto na kojem se moe nadati dobrodolici,
otkud ti pare za put?
Stajali su na stanici, logorovali u poljima kraj puta jer su bili bolest
sama, a ne bolesnici - jer su kao mirna voda odraavali neutenost koju su
svakako oseali i jer su podseali druge na sramne radnike nadnice.
Polje trske u kojem se Divljakua krila smejui se, posmatrajui ili
mirujui, gorelo je mesecima. U dimu je lebdeo miris eera. Da li je znala?
pitao se. Da li je mogla da shvati da vatra nije svetlost, niti cvee koje ide
ka njoj, niti zaleprana zlatna kosa? Da e ti progutati dah ako pokua da
je poljubi ili dotakne?
Mala groblja, s lepim krstovima i ponekom kamenom ploom koja te
urednim tampanim slovima preklinje da ne zaboravi, nisu odolela vatri.
Lovac nije otiao; ionako je vie iveo u umi nego u brvnari i izgledalo
je da se raduje to e poslednje dane provesti tamo gde mu je najudobnije.
Nije prikaio rudu na kola. Niti je hodao putem do Bera, pa do Kroslenda i
Goena, i dalje ka Palestini traei posao kao Do i Viktori. Neku farmu
koja e trinaestogodinjim crnim deacima dati malo prostora za spavanje i
malo hrane u zamenu za krenje. Ili mlin sa spavaonicom. Do i Viktori su
neko vreme ili sa drugima, a onda su se odvojili. Znali su da je Kroslend
daleko iza njih kad su proli orah na kojem su spavali dok su lovili daleko
od kue jer se na njegovim visokim granama mogao nai sveiji vazduh.
Kad bi pogledali niz put, videli su kako se die dim iz onoga to je
preostalo od vijenskih polja i trske. Jednog jutra su radili u Beru, u pilani,
drugog popodneva su vukli debla u Kroslendu, a onda nali stalni posao u
Goenu. Onog prolea kad su treinu okruga prekrile debele lopte belog
pamuka, Do je ostavio Viktorija da pomae u goenskoj kovanici i
zaputio se petnaestak milja dalje, ka Palestini i raskonoj nadnici za branje
pamuka. Ali je pre svega, pre svega morao da sazna ivi li tamo jo ona
koju je smatrao svojom majkom - ili je pobrkala vatru s kosom i prestala da
die.
Triput je pokuao da je nae. U Vijeni je najpre iveo u strahu od nje, pa
usred ala o njoj; zatim je bio opsednut i na kraju odbaen. Niko nije rekao
Dou da mu je ona majka. Ne tim reima; ali Veliki Lovac ga je pogledao

jedne veeri pravo u oi: Ona je razumno bie. Iako je luda. Ludaci su
razumna bia.
Pojeli su neto to su ulovili i u tom asu su raspremali sto. Do je
kasnije mislio da su jeli neku pticu, ali moglo je biti i neto s krznom.
Viktori bi se setio. On je okretao raanj, dok se Do starao za vatru.
Uio sam vas da ne ubijate nita bespomono i ensko ako ne morate.
Mislio sam da o ljudima ne treba da vam govorim. Zapamtite: ona nije plen.
Morate znati razliku.
Viktori i Do su se alili, zamiljali kako bi ubili Divljakuu kad bi na
nju naleteli. Kad bi ih trag, koji su sva trojica tu i tamo viali, odveo pravo
do njenog skrovita. Onda im je Lovac to rekao. Da su ludaci razumna
bia. Pogledao je pravo u Doa (ne u Viktorija). Nizak plamen sa ognjita
upalio mu je pogled: Znate, ta ena je neija majka i neko bi morao da
pripazi.
Viktori i Do su se pogledali, ali ohladili su se samo Doova krv i grlo
koje je bezuspeno pokualo da proguta pljuvaku.
Od tada se rvao s pomilju da mu je divlja ena majka. Ponekad se
stideo do suza. Ponekad je od besa promaivao metu i pucao naslepo, ili
pogaao divlja gde ne treba, tako da se jedva mogla iskoristiti. Mnogo
vremena je troio na poricanje, ubeujui sebe da je pogreno protumaio
Loveve rei, a naroito njegov pogled. Pa ipak, Divljakua mu je uvek bila
u mislima i nije hteo da poe u Palestinu pre nego to jo jednom pokua da
je nae.
Nije uvek bila u trsci. Niti na rubu ume na belevoj farmi. On, Lovac i
Viktori viali su njene tragove u umi: isceeno sae, mrvice i ostatke
ukradenih namirnica, a esto i znak koji je Lovac smatrao najvanijim crvenog drozda, plavo-crnu pticu sa crvenom prugom na krilima. Ona ih
zbog neeg privlai, rekao je Lovac; kad bi videli etiri ili vie tih ptica,
znali su da je Divljakua u blizini. Lovac je tu dvaput razgovarao s njom,
ali Do je znao da uma nije njeno omiljeno mesto. Prvi put je krenuo u
potragu za njom bez mnogo volje, posle nekoliko sati izuzetno uspenog
pecanja. S one strane reke, iza mesta gde pastrmke i grgei juriaju na
mamac, a pre mesta gde reka ponire i pod zemljom nastavlja prema mlinu,
obala naglo ide uvis pratei obris jednog brdaceta. Na njegovom vrhu,

petnaestak stopa iznad reke, nalazi se prirodno sklonite u steni. Ulaz je

zatvoren ivom ogradom od hibiskusa. Jednom, u svitanje, kad je za sat
izvukao deset pastrmki, Do je proao pored tog mesta i zauo otud neto
to je liilo na pomeane zvuke pljuskanja vode i vetra u granama. Muzika
sveta, poznata ribarima, obanima i ljudima koji zalaze u umu. Muzika
koja hipnotie sisare. Jelen podie glavu, tekunica se ukoi. Paljiv umar
se osmehne i sklopi oi.
Do je zaneto slua, a onda mu se uini da razabire i poneku re. Zna da
u muzici sveta nema rei. Zastaje i paljivo osmatra okolinu. Na suprotnoj
obali lei srebrna linija, sunce zaseca u zaostalo tamno plavetnilo noi. Nad
njim i s njegove leve strane ire se gusti stari hibiskusi. Cvetovi ekaju dan
da se otvore. Deli pesme iz enskog grla dopire do njega, i Do juri iz sve
snage ka vrhu uzvienja probijajui se kroz bunje trnjine, orlovih noktiju i
hibiskusa koji je od starosti dobio boju re. Nalazi otvor u steni, ali ne
moe da ue s te strane. Mora da se popne iznad njega i da odatle sklizne
nadole. Svetlost je slaba, jedva vidi svoje noge. Ali, vidi dovoljno tragova i
zna da je ona tu.
Doziva. Hej, ima li koga?
Pesma je trenutno zamrla i umesto nje se zauo prasak kao kad pukne
grana.
Hej, ti tamo!
Nita nije ni unulo, a Do je siguran da iznad njega lebdi pomeani
vonj meda i izmeta. Odlazi zgaen i prilino uplaen.
Drugi put je potraio Divljakuu posle velikog poara. Poto je video
dim i okusio zaeereni vazduh, odloio je putovanje u Palestinu i vratio se
u Vijenu. Zaobilazei spaljenu zemlju i ugljenisane stabljike u polju,
okreui glavu od koliba koje su sad bile samo usijane cigle na onim
mestima gde je stajalo korito, iao je ka viru u kojem se pastrmke roje kao
muice. Kad je doao do okuke, proverio je da li mu puka dobro stoji na
leima i spustio se na zemlju.
Polako, tiho diui na usta, puzio je prema steni zaklonjenoj zelenilom
koje je bezobzirno bujalo na suncu i vazduhu. Ni traga od nje, nieg
prepoznatljivog. Popeo se iznad otvora, ali kad je skliznuo nadole i obreo
se u kamenom tunelu, nije video nita to bi jedna ena mogla

upotrebljavati, a tragovi ljudskog stanovanja ve su se ohladili. Je li

pobegla, umakla? Da li su je savladali dim, vatra, panika, bespomonost?
Oslukivanje ga je omamilo, pa je odspavao jedan sat ili vie. Kad se
probudio, uveliko je svanulo i cvetovi hibiskusa liili su na njegov dlan.
Siao je sa uzvienja, i ve se spremao da ode, kad su etiri crvena drozda
prhnula s niih grana belog hrasta. Veliko i usamljeno drvo raslo je na
neobinom tlu - upetljano u sopstveno korenje. Do je pao na ruke i kolena
i proaputao: Jesi li to ti? Samo kai. Bilo ta. Neko je disao u blizini.
Okreui se oko sebe posmatrao je mesto koje je upravo napustio. U
svakom pokretu i umu video je i uo Divljakuu. Daj mi neki znak. Ne
mora nita da kae. Samo pokai ruku. Prui je i otii u; obeavam.
Samo znak. Molio je, preklinjao da mu prui ruku sve dok svetlost nije
poela da gasne. Da. Ne. I jedno i drugo. Jedno ili drugo. Samo ne ovo
nita.
apuui u bunju hibiskusa i oslukujui disanje, odjednom je video
sebe kako puzi po blatu traei enu koja nije samo luda ve i prljava,
svoju tajnu majku koju je Lovac jednom poznavao i koja je svoju bebu
uinila siroetom umesto da je doji, mazi i ostaje s njom u kui. enu koja
je plaila decu i zbog koje su odrasli mukarci otrili seiva, kojoj su mlade
ene ostavljale hranu ispred kue (da je ne bi krala). Koja je za sobom
ostavljala gnusne tragove svoje linosti nesputane zidovima. Nije se stideo
samo pred Viktorijem, koji se nije ni nasmejao ni zakiljio kad mu je rekao
kako tumai Loveve rei, a naroito pogled. Izdrljiva je, odgovorio je
Viktori. iveti tako napolju itave godine... mora da je izdrljiva.
Moda, ali u tom trenutku Do se oseao kao budala koja ima vatu
umesto mozga, lui od nje i jednako divalj dok puzi kroz blato, saplie se
preko crnog korenja, gamie sa termitima. Voleo je umu zato to ga je
Lovac nauio da je voli. Ali sad je uma bila puna nje, umobolne ene koja
nije umela ni da prosi. Koja nije znala ni ono to zna najbednija krmaa: da
gaji ono to je rodila. Mala deca verovala su da je vetica. Varala su se.
Ovo stvorenje nema pameti za to. Nemono je, nevidljivo, razorno glupo.
Sveprisutno i odsutno.
Neki deaci imaju kurve za majke i to nikad ne prebole. Majke nekih
deaka teturaju se po gradskim ulicama kad se birtije zatvore. Ima majki

koje bacaju decu ili ih razmenjuju za novac. Svaka od njih bolja je od ovog
bednog, nemutog, unjajueg ludila. Opalio je prema granama belog hrasta,
ali se nita nije pomerilo jer su mu meci ostali u depu. Okida je
bezazleno kliknuo. Viui, suljajui se, padajui, pojurio je niz strminu i
pratio obalu koja ga je vodila dalje, to dalje od tog mesta.
Tada je poeo mahnito da radi. Na putu do Palestine prihvatao je svaki
posao koji mu je ponuen i za koji je uo. Sekao drvo i trsku; orao dok vie
nije mogao da podigne ruke; erupao pilie i pamuk; vukao drva za ogrev,
ito, graevinski kamen i stoku. Neki su mislili da je pohlepan na pare.
Drugi su znali da Do prosto ne voli da sedi skrtenih ruku. Da ne voli da
ga ljudi smatraju lenjivcem. Nekad je radio do kasno, pa se nije ni vraao
da prespava pod krovom. Spavao je napolju, najradije na orahu ako ga je
bilo u blizini; njihao se u ceradi. Kad je pamuk u Palestini obran, uvezan u
bale i utovaren, Do se oenio i poeo jo vie da radi.
Da li je Lovac ostao u Vijeni posle poara? Vratio se u Vordsvort?
Kupio komad zemlje - kao to je govorio da e uiniti - i uredio sebi ivot
kako je hteo? Godine 1926, daleko od svih tih mesta, Do je mislio da se
najverovatnije preselio u blizinu Vordsvorta, a Viktori bi se sigurno setio
(ako je iv i ako nije pobrljavio u zatvoru) jer Viktori sve jasno pamti i
svega se sea. Recimo, koliko puta paunica upotrebljava isto gnezdo. Gde
je rii tepih od borovih iglica dubok do kolena. Da li je neko posebno drvo
- ono ije korenje raste uvis i obmotava stablo - propupelo pre dva dana, i
gde se tano nalazi.
Do razmilja o svemu tome jednog ledenog januarskog dana. Daleko je
od Virdinije i jo dalje od Raja. Oblai kaput i stavlja kapu gotovo
oseajui Viktorija kraj sebe, i polazi, naoruan, da nae Dorkas. Ne
namerava da joj naudi ili, kako je Lovac rekao, da ubije neto bespomono.
Ona je ensko. I nije lovina. Zato uopte ne razmilja o tome. A ipak je
lovi, a u lovu je oruje jednako prirodno drutvo kao i Viktori.
Pretrauje Siti koji se ne buni i ne mea. Prvi je dan u godini. Veina
ljudi umorna je od prethodne noi. Obojeni, meutim, jo slave. Ponovo su
se okupili po danu, a slavlje e verovatno dobro zai u no. Ulice su
klizave. Siti izgleda pust kao zabita varoica.
elim samo da je vidim. Znam da ne misli ono to je rekla, hou to da

joj kaem. Mlada je. Mladi zaas izgube kontrolu. Planu zbog sitnice. I ja
sam ponekad pucao iz prazne puke u kronje drvea. I rekao sam, Dobro,
Violeta, venaemo se, samo zato to nisam mogao da vidim prua li
Divljakua ruku ili ne.
Ulice su klizave i crne. U depu od kaputa je mali etrdeset pet, zaloga
za njegovu puku. Smejao se kad je uzeo u ruke bucmasti pitolj za decu
koji je verovatno buan kao top. Prosto da prostije ne moe biti; morao bi
dobro da se potrudi da promai, ali nee promaiti zato to nee nianiti. Ne
u tu oteenu kou. Nikad. Nikad nee povrediti mlade: jaja u gnezdu,
srndae, utokijunce, mla...
Vetar juria iz otvora tunela i odnosi mu kapu. Do tri da je izvadi iz
slivnika u koji je pala. Ne vidi da se na njen vrh zakaila traka s cigare
Bela sova. Ulazi u voz, znoji se, skida kaput. Papirna vrea s treskom pada
na pod. Do posmatra prste putnika koji je dohvata i prua mu je.
Zahvaljuje se klimanjem glave i gura kesu nazad u dep od kaputa. Jedna
crna ena zabrinuto mae glavom. Zbog kese? Zbog njenog sadraja? Ne,
zbog znoja koji mu curi niz lice.
Prua mu istu maramicu da se obrie. On odbija. Oblai kaput i kroz
vrata posmatra brzinu i no.
Voz se iznenada zaustavlja, putnici poleu napred. Kao da se odjednom
setio da Do mora tu da sie ako eli da nae Dorkas.
Tri devojke ure ka izlazu i trupkaju niz zaleene stepenice. Tri
mukarca ih ekaju i svi odlaze u parovima. Mraz tipa. Devojke imaju
crvene usne, a njihove noge se doaptavaju kroz svilene arape. Mo
crvenih usana i svilene puti. Mo koju e one razmeniti za pravo da budu
pokorene, oborene. Mukarci pored njih vole tu mo zato to e, na kraju,
prodreti u nju, zai iza nje, zgrabiti je, proiriti i umiriti.
Kad je trei put krenuo za njom (ve kao oenjen ovek), potraio je
drvo na strmeni - ono ije je korenje raslo uvis, kao da je najpre posluno
krenulo u zemlju, a onda se uverilo da je jalova i popelo se ka stablu da
odatle uzme ono to mu je potrebno. Prkosno i protiv logike. Ka liu,
svetlosti, vetru. Ispod tog drveta tee reka koju belci zovu Izdaja i gde ribe
juriaju na mamac, a plivanje meu njima moda je kakljivo... ili
spokojno. Ali, tlo koje vodi do tog mesta je izdajniko. Padine i breuljci

blago se sputaju ka reci, ali su samo prividno gostoljubivi; ispod tepiha od

loze, trave, divljih bobica, hibiskusa i humusa zemlja je upljikava kao sito.
Na svakom koraku moe da ti proguta stopalo ili itavo telo.
ta bi ona radila s petliem? S nekim ko se epuri na oku i merka
kokice. Sve to oni imaju, imam i ja, i to bolje. Znam i da se ponaam
prema eni. Nikad nijednu nisam povredio, i ne bih. Nikad je ne bih terao
da ivi kao pas. Petlii to rade. Sama mi je rekla. Mladii ne misle ni na
koga osim na sebe, rekla je; deaci u dvoritima i na igrankama puni su
sebe. Znam kladim se u ivot - da je neu nai s nekim od njih. Njegova
odea nee biti pomeana s njenom. Ne ona. Ne Dorkas. Bie sama.
Tvrdoglava kao mazga. Divlja. Ali sama.

Iznad drveta, iza hibiskusa, nalazi se veliki kamen. Iza njega otvor tako loe
sakriven da nema sumnje: to moe biti samo delo ljudskih ruku. Nijedna
enka koja sprema dom za mladunce ne bi bila tako aljkava. Tu se krije?
Zar je tako mala? Saginje se da ispita tragove i ne nalazi nijedan. Na kraju
zavlai glavu u otvor. Mrkli mrak. Nema vonja izmeta ili krzna. Domai
mirisi - ulje, pepeo - navode ga da ue dublje. Puzi i vrluda kroz tunel
dovoljno nizak da mu tavanica izgrebe glavu. Odluuje da se vrati, ali ba u
tom asu blato pod njegovim rukama prelazi u kamen i jarka svetlost
primorava ga da ustukne. Desetak metara je puzio u mraku i sad njegova
glava izviruje iz junog lica stene. Prirodna jazbina koja ne vodi nikuda.
Samo od jedne do druge strane breuljka. Tamo dole svetluca Izdaja. U
pretesnom tunelu ne moe da se okrene, mora najpre da izie da bi se
okrenuo i vratio istim putem. Izvlai se i domai mirisi postaju jai. Ulje
cvri na vrelom suncu. Onda ugleda nagnuti prolaz i sputa se niz njega na
zadnjici. ini mu se da je pao na sunce. Podnevna svetlost prati ga kao lava
u kamenu sobu u kojoj neko kuva na ulju.
Ne mora da objanjava. Ne mora da kae ni re. Znam kako je to.
Moda misli da sam ljubomoran, ali ne, ja sam blag ovek. Nisam
bezoseajan. Upoznao sam gadna vremena. I preiveo ih. Oseam ba kao i
svako drugi.
Bie sasvim sama.
Okrenue se ka meni.
Pruie ruku i prii mi u runim cipelama, ali lice joj je isto i tako se
ponosim njom. Previe stegnute pletenice joj smetaju, rasplie ih dok ide ka
meni. Zadovoljna je to sam je naao. Sva je mekana, izvija se u luk, eli da
to uradim, trai. Samo ja. Niko drugi.
U poetku osea spokojstvo i usredsreenost, kao da neto eka. Kao
kad se blii as veere. To je skrovito mesto, njegov je otvor zatvoren, ali
kad se nae unutra moe da radi ta ti je volja. Da dodiruje, pomera i
pretura. Da sve promeni i namesti onako kako niko nije predvideo.
Zidovi polako menjaju boju. Od zlatne do boje ribljih krga. Razgleda
stvari. Zelena haljina. Stolica za ljuljanje bez naslona za ruke. Kameno

ognjite. Tegle, korpe, lonci; lutka, vreteno, minue, fotografija, gomila

tapova, komplet srebrnih etki i srebrna tabakera. Da, i to. I par mukih
pantalona sa dugmetima od kosti. Paljivo presavijena svilena koulja,
isprane ute boje - osim na avovima. Tu su konac i tkanina zadrali jarku,
sunanu boju.
Ali, gde je ona?

Evo je. Nema ovde razigrane brae, niti devojke bez daha ekaju da belu
sijalicu zameni plava. Ovo je zabava za odrasle - sve se dogaa pri punom
osvetljenju. Ilegalni alkohol nije tajna, a tajne nisu zabranjene. Plati dolardva na ulazu i sve to kae bie mnogo pametnije i zabavnije nego u tvojoj
kuhinji. Tvoja duhovitost preliva se kao pena iz kade. Smeh lii na zvona
koja neprestano zvone iako niko ne povlai ue; nastavlja se dok ne
zanemoa. Moe bezbedno da pije din, ili da ostane pri pivu ako eli,
ali ti nije potrebno ni jedno ni drugo zato to dodir kolena, sluajan ili
nameran, uzburka krv kao aa estokog burbona ili kao dva prsta koja ti
tipaju bradavicu. Duh ti se penje do tavanice gde na tren lebdi osmatrajui
sa zadovoljstvom obuenu golotinju ispod sebe. Zna da se neto greno
zbiva u onoj sobi, iza atvorenih vrata. Ali i ovde, gde se partneri pripijaju
jedno uz drugo ili se razmenjuju pokoravajui se enjivom vokalu, ima
dovoljno zaslepljujueg sjaja i obesti.
Dorkas je zadovoljna, srena. Obavijaju je dve ruke i moe da nasloni
obraz na sopstveno rame dok dorujima miluje njegov vrat. Dobro je to im
nije potrebno mnogo prostora za ples, jer ga nema. Soba je dupke puna.
Mukarci mumlaju svoje zadovoljstvo; ene pevue svoja oekivanja.
Muzika se povija, pada na kolena da ih sve obgrli, podstie ih da ive i
uivaju, ta eka? Zar nisi ba ovo traio?
Partner joj ne apue na uvo. Njegova obeanja ve su izreena: brada
utisnuta u njenu kosu, vrhovi prstiju nepomini. Propinje se da obuhvati
njegov vrat. On se povija da joj pomogne. Sloni su u svemu iznad i ispod
struka: miii, tetive, zglobovi i kotana sr sarauju. A ako plesai
zastanu, ako ih na tren obuzme sumnja, muzika e odgovoriti na svako
pitanje i raspriti svaku nedoumicu.
Dorkas je srena. Srenija nego ikad. U brkovima njenog partnera ne
rastu sede. On obeava. Budan, neumoran i pomalo okrutan. Nikad joj nije
dao poklon, niti je na to pomislio. Nekad je tamo gde je rekao da e biti, ali
ne uvek. Druge ene ga ele - i te kako - a on je izbirljiv. Ono za im ude,
ime on moe da ih usrei, jeste njegovo neprobojno ja. ta je par svilenih
arapa u poreenju s njim? Ni primai. Dorkas je srena. Svesna da je
srena. Srenija nego ikad.

*
Dolazi po mene. Znam da dolazi, znam kako su mu se oi zamutile kad sam
mu rekla da to ne radi. I kako su posle toga beale od mene. Htela sam lepo
da mu kaem, ali nije ilo. Uvebavala sam; pred ogledalom sam isprobala
sve vane stvari, jednu po jednu: sakrivanje, njegova ena i ostalo. Nisam
pomenula nae godine, ni Aktona. Ni re o Aktonu. Poeo je da se prepire
sa mnom, pa sam mu rekla da me ostavi na miru. Samo me ostavi na miru.
Odlazi od mene. Ako mi donese jo jednu boicu kolonjske vode popiu
je i umreti, ako me ne ostavi na miru.
Ne umire se od kolonjske vode, rekao je.
Zna ta mislim, rekla sam ja.
Hoe da ostavim enu, rekao je.
Ne! viknula sam, Hou da ostavi mene. Ne elim te u sebi. Ni pored
sebe. Mrzim ovu sobu. Ne elim da budem ovde i ne elim da ide za
mnom.
Zato? upitao je.
Zato. Zato. Zato, rekla sam.
Zato to...? rekao je on.
Zato to mi je muka od tebe.
Muka ti je? Muka ti je od mene?
Muka mi je od mene i od tebe.
To stvarno nisam mislila... da mi je muka. Nije tako. Nije mi bilo muka
od njega. Htela sam samo da mu stavim do znanja da imam izgleda kod
Aktona, da ga elim i da elim da devojke govore o tome. Kuda smo sve
ili i ta smo radili. O svemu. O takvim stvarima. emu tajne ako ne moe
nikom da ih ispria? Kad sam neto natuknula Feliciji o Dou i meni,
nasmejala se, pa se zagledala u mene i namrtila.
Nisam mogla sve to da mu kaem zato to sam uvebavala druge stvari i
sve mi se zbrkalo u glavi.
Dolazi po mene. Znam. Svuda me trai. Moda e me sutra nai. Moda
noas. Ovde, ak ovde.
Kad smo izali iz tramvaja, ja, Akton i Felicija, uinilo mi se da stoji u
kapiji do poslastiarnice, ali to nije bio on. Jo ne. Svuda mi se privia.
Znam da me trai i znam da sada dolazi.

Njemu je svejedno kako izgledam. Mogu da budem bilo kakva, da

uradim bilo ta - njemu je potaman. To me je nekako izluivalo. Ne znam.
Akton mi, na primer, kae da ne voli kako se eljam. Onda se ja
oeljam onako kako mu se svia. Nikad ne nosim naoare kad sam s njim
i sad se smejem onako kako se njemu dopada. Mislim da mu se dopada.
Znam da mu se ono ranije nije svialo. Sada se igram s hranom. Do je bio
srean kad sve pojedem i poelim jo. Akton me samo mirno pogleda kad
zatraim dodatak. Brine o meni. A ne kao Do. Uopte mu nije bilo vano
kakva sam ja ena. Bilo bi bolje da jeste. Meni je vano. elim da imam
linost i sa Aktonom je polako dobijam. Sad imam svoj izgled. Obrve tanke
kao linija - da ne poveruje kako mi se lice promenilo. Sad sve narukvice
nosim tik ispod lakta. Ponekad zakaim arape ispod, a ne iznad kolena.
Preko risa mi prelaze tri kaiia, a kod kue imam cipele od reckave koe
koja izgleda kao ipka.
Dolazi po mene. Moda e stii noas, moda ovde.
Ako doe videe da Akton i ja pleemo pripijeni. Da drim glavu na
svom ramenu, a ruke oko njegovog vrata. Pozadi se moja suknja leluja i
miluje mi listove dok se njiemo napred-nazad, levo-desno. Dodirujemo se
itavom prednjom povrinom tela. Nita ne moe da stane izmeu nas, tako
smo blizu. Mnoge devojke ovde htele bi to da rade s njim. Vidim ih kad
otvorim oi i pogledam pored njegovog vrata. Trljam mu palcem vrat tako
da devojke znaju da znam da ga ele. Ne svia mu se da ga tako dodirujem
i okree glavu. Prestajem.
Dou bi bilo svejedno. Mogla sam da ga trljam gde god sam htela.
Dozvoljavao mi je da crtam sliice ruem za usne na mestima koje nije
mogao da vidi bez ogledala.
Nije vano ta e se desiti posle ove zabave. Sve je sada. Kao u ratu.
Svi su zgodni, sjajni i razmiljaju o tuoj krvi. Kao da je crvena tenost u
tuim venama samo naroito sjajno rumenilo za lice. Zavodljivo.
Glamurozno. Posle e se askati, sabirati i oduzimati; ali nita nije nalik
samoj akciji i ritmu koji pumpa srce. U ratu ili na zabavi, svako je lukav i
proraunat; postavljaju se i menjaju ciljevi; sklapaju se i kidaju
saveznitva. Partneri i suparnici nemilosrdno se unitavaju; novi parovi

trijumfuju. Fantastine mogunosti obaraju Dorkas s nogu zato to ovde meu odraslima, kao u ratu - ljudi igraju na sve ili nita.
Dolazi po mene. A kad doe, videe da vie nisam njegova. Aktonova
sam i njemu elim da ugodim. On to oekuje od mene. Sa Doom sam
ugaala sebi, on je tako hteo. Sa Doom sam upravljala svetom, mo je bila
u mojim rukama.

*
Ah, soba - muzika - ljudi naslonjeni na ragastove. Siluete se ljube iza
zavesa; razigrani prsti ispituju i miluju. Na ovom mestu se stvari
rasprskavaju. Na ovoj pijaci gest je sve: munjevit dodir jezikom; cepanje
jedre ljive noktom palca. Odbaeni ljubavnik u mokrim, razvezanim
cipelama i zakopanom demperu ispod kaputa ovde je stranac. Nije ovo
mesto za stare ljude; ovo je mesto za romansu.
Evo ga. Pogledaj! Boe. Plae. Padam li to ja? Zato padam? Akton me
dri, ali ipak padam. Glave se okreu da vide kako padam. Mrano je, a
sad odjednom svetlo. Leim na krevetu. Neko mi brie znoj sa ela, ali tako
mi je hladno, hladno je. Usne se pomeraju; svi mi govore neto to ne mogu
da ujem. Daleko, u dnu kreveta, vidim Aktona. Brie krv sa sakoa belom
maramicom. Sad mu jedna ena skida kaput. Krv ga je uznemirila. Mislim
da je to moja krv; probila se kroz kaput na koulju. Domaica neto vie.
Propala joj je zabava. Akton izgleda ljut; ona ena mu vraa kaput koji nije
onako ist kao to je bio i kao to on voli.
Sada ih ujem.
Ko? Ko je ovo uradio?
Umorna sam. Pospana. Trebalo bi da se razbudim, dogaa se neto
vano.
Ko je to uradio, devojko? Ko ti je to uradio?
ele da kaem njegovo ime. Da ga najzad javno izgovorim.
Akton je skinuo koulju. Ljudi zakruju vrata; neko se propinje iza njih
da bi bolje video. Gramofon je zautao. Sad neko koga su ekali svira
klavir. I neka ena peva. Tiho, tiho, ali ja znam rei napamet.
Felicija se nadnosi nad mene. Prejako mi stee ruku. Pokuavam da joj

kaem da prie blie. Oi su joj vee od sijalica na plafonu. Pita me da li je

to bio on.
ele da kaem njegovo ime da bi mogli da ga gone. Da uzmu njegovo
kofere u kojem spavaju Roela, Bernardina i Fej. Znam njegovo ime, ali
Mama nee nita rei. Svet se ljuljao o tapu koji sam drala u ruci,
Felicija. Tamo, u onoj sobi sa firmom ledadije na prozoru.
Felicija primie uvo mojim usnama i ja joj sve to viem. Mislim da
viem. ini mi se.
Ljudi odlaze.
Sada je pusto. Vrata su otvorena, vidim sto. Na njemu je smea drvena
inija, plitka kao posluavnik, ravna, prepuna pomorandi. elim da
spavam, ali sad je jasno. Tako su jasne smea inija i gomila pomorandi.
Pomorande, nita drugo. Sjajne. Sluaj. Ne znam ko je ta ena to peva, ali
znam rei napamet.

Milovina. Tako su zvali ovakvo vreme. Najlepi dan u godini. Upravo tada
je poelo. Po ovako istom i postojanom danu drvee se doteruje.
Opkoljeno betonom, uplaeno za sopstveni ivot, doteruje se. Besmisleno,
slaem se, ali takav je ovaj dan. Vidim kako se Avenija Lenoks iri. Ljudi
izlaze iz svojih radnji da je pogledaju, zastaju s rukama pod keceljom ili u
zadnjem depu, procenuju da li se ulica dovoljno proirila da primi u sebe
ceo taj dan. Obogaljeni veterani, donekle u uniformi, odnekle u civilu, ne
gledaju vie radnike mrkim pogledom; otili su do kola oca Divajna, najeli
se i sad zavijaju cigarete sedei na ploniku kao u Maestiku. A ene
kuckaju potpeticama koje se ponekad zaglave u pukotinama jer su se
njihove vlasnice zagledale u drvee da vide odakle dolazi ta ista, blaga, ali
postojana svetlost. Tutnjava M11 i M2 dopire iz velike daljine, kao i
brundanje pakarda. ak su se i buni fordovi primirili, i niko nema volje da
legne na trubu ili da izviri kroz prozor i prepadne nekog ko odve sporo
prelazi ulicu. Milina dana ih je pomilovala i spremni su da doviknu Dau
ti sve to imam! poi sa mnom eni koja se saplie preko pukotina na
sjajnim crnim potpeticama.
Mladii na krovovima promenili su melodiju; pljunuli su i doterali pisak,
a kad su ga ponovo stavili u usta i dunuli iz obraza, muzika je liila na
svetlost tog dana - ista, postojana i nekako blaga. ovek bi pomislio da je
sve oproteno. Klarineti su u nevolji jer su tako fino izraeni, tako tanki da
se zvuk ne povija nadole kao to bi hteli, ve je visok i tanak kao glas
devojke koja ubija vreme pevajui kraj potoka, s nogama u hladnoj vodi.
Mladi duvai moda nikad nisu videli takvu devojku, niti takav potok, ali
su ih tog dana izmislili. Na krovovima. Broja 254 gde nema zatitne ograde;
broja 131, s rezervoarom za vodu zelenim kao jabuka, i, tik do njega, broja
133, gde paradajz raste u velikim konzervama od unke uz jednu slamaricu
na kojoj se moe prespavati. Jer tu je svee i komarci ne mogu da dolete
tako visoko i zato bi, uostalom, ostavili neno tkivo vrata kojeg dole, kraj
ulinih svetiljki, ima koliko ti dua eli. I tako od Lenoksa do Sent
Nikolasa, du 135. ulice i Leksingtona, od Konventa do Osme, ujem
mukarce kako sviraju iz srca od javorovog slada to curi iz drvea starog
etiri stolea, sliva se niz stablo i nee niemu posluiti jer momci niti

imaju kantu da ga skupe, niti to ele. Putaju ga da tee celog dana, polako
ili brzo, ali slobodno, po volji drvea koje je puklo da bi ga ispustilo iz
sebe.
Tako su toga dana zvuali mladi duvai. Sigurni u sebe, sigurni da su
sveti, stajali su na krovovima, najpre licem u lice, a kad su se uverili da su
nadjaali klarinete, okrenuli su im lea, podigli svoje trube ka nebu i
pridruili se svetlosti jednako istoj, postojanoj i blagoj kao njihova
muzika.
Nije to dan da se razbije ivot ve napukao kao jevtin prozorski ram, ali
Violeta... Ve ste je upoznali. Misli samo na to da popije slad pun DoktorDijevog sredstva za jaanje ivaca i miia, i pojede svinjetinu da bi
popunila haljinu otpozadi. Obino i po ovako toplom vremenu nosi kaput
da ljudi ne bi saaljivo klimali glavom kad proe pored njih. Ali, ovog
dana, ovog blagog, ljupkog dana, ne misli na svoju nepostojeu zadnjicu
dok stoji pred ulazom u zgradu, sa prekrtenim rukama i arapama
sputenim do glenjeva. Slua kako muzika prodire u Doove jecaje koji su
sad neto tii. Moda zato to je fotografija Dorkas Manfred vraena njenoj
tetki Alisi. Ali, mesto koje je zauzimala na kaminu jo je stvarno. Moda
zato Violeta, dok stoji pred ulazom ne marei za zadnjicu, olako veruje da
prema njoj uz stepenice dolazi druga Dorkas, ista, ali iva, sa etiri visee
lokne i ostalim.
Pod mikom nosi Okehovu plou, a u ruci pola kilograma mesa
zamotanog u ruiati kasapski papir, iako je sunce prejako da bi se
zastajalo na ulici sa kvarljivom robom. Ako ne pouri, skuvae ga u ruci
umesto na plotni.
Lenjivica. Ruke su joj pune, ali u glavi nema bogzna ta.
Nervira me.
Dok je gledam, pitam se da li e lepo vreme nadiveti ovaj dan. Ve me
uznemirava slika pepela koji pada na ulice iz plave daljine. ai koja se
skuplja na simsu i potamnjuje stakla. Sad me i ona uznemirava; sumnjam u
sebe dok je gledam kako se vue po ovakvom suncu. Penje se uz stepenice,
pravo ka ulazu gde je eka Violentna.
Moji roditelji su iveli u Teksidu. Retko sam ih viala. ivela sam s
bakom, i ona mi je govorila: Felicija, ne ive oni u Teksidu; tamo rade, a

ive sa nama. Prazne rei: ive, rade. Dolazili su jednom u tri nedelje na
dva i po dana, za Boi i za Uskrs. Brojala sam. etrdeset i dva dana ako
rauna i polovine - to ja ne radim jer one prou u pakovanju i tranju na
voz - plus dva praznika jednako etrdeset i etiri dana, zapravo trideset i
etiri jer ne treba raunati polovine. Trideset i etiri dana godinje.
Kad dou kui ljube me i daju mi razne stvari, iako ele neto drugo:
majka da ode nekud na ples, otac da spava. Nedeljom idemo u crkvu, ali
majku i to rastuuje zbog svega u emu bi elela da uestvuje - veere,
sastanci, adaptiranje podruma za zabave Nedeljne kole, okupljanje posle
pogreba - a ne moe jer radi u Teksidu. Zato vie od svega udi da uje
traeve od ena iz udruenja Krug A o svemu to se dogaa; a eli i da
plee i da igra vist.
Otac najvie voli da se razvlai u kunoj haljini i da se na njega eka, za
promenu, dok proita gomile novina koje smo mu baka i ja sauvale.
Amsterdam, Doba, Kriza, Glasnik, Radnik. Neke nosi sa sobom u Teksido
jer ih tamo nema. Voli da dnevne novine budu uredno sloene, a nedeljnici
bez fleka i otisaka prstiju, zato ih ja mnogo ne itam. Baka ita, ali jako
pazi da ih ne izguva i ne pokvasi. Nita ga tako ne ljuti kao loe sloene
novine. Mumla i guna dok ita, a ponekad se i nasmeje, ali ne odustaje
iako mu sve to, kae baka, uzburkava krv. Srean je kad sve proita i kad o
tome raspravlja s mojom majkom, bakom i prijateljima koji dolaze na
kartanje.
Jednom sam pomislila da u moi s njim da se prepirem ako proitam
novine. Uzela sam, izgleda, pogrene. Proitala sam lanak o belim
policajcima koji su uhapeni zato to su ubili crnca i rekla sam Ba mi je
drago to su uhapeni, bilo je krajnje vreme.
Pogledao me je i viknuo, Pria je dospela u novine zato to je to
izuzetak, devojko, izuzetak!
Nisam znala ta da odgovorim i poela sam da plaem. Baka je rekla:
Sinko, poi nekud i smiri se, a majka: Voltere, ostavi je na miru.
Objasnila mi je ta je hteo da kae: da za svakodnevna ubistva crnaca
niko ne hapsi bele policajce. Posle smo zajedno otile da kupimo neke
stvari za njene gazde iz Teksida, i nisam je pitala zato mora da kupuje za
njih u slobodne dane jer me onda ne bi povela kod Tifanija u Trideset

sedmoj ulici gde je tie nego kad Preasni zatrai minut neujne molitve.
Tada neki ljudi pomeraju noge i izduvavaju nos. Kod Tifanija niko ne
izduvava nos, a tepih upija zvuk koraka. Kao u Teksidu.
Pre mnogo godina, kad sam bila mala, pre nego to sam pola u kolu,
roditelji su eleli da ivim tamo, sa njima. Dva puta sam ostala tri nedelje.
Sve vreme sam morala da budem mirna. Vie me nisu vodili. Govorili su da
e napustiti taj posao, ali nita od toga. Pozvali su baku da se preseli kod
nas i da me uva.
Trideset etiri dana. Sad imam sedamnaest godina, znai, manje od esto
dana za sve ovo vreme. Dorkas je govorila da sam srena to ih uopte
imam, negde, i to mogu da ih pozovem ako se razbolim ili da sednem na
voz kad ih se zaelim. Njeni roditelji su umrli na grozan nain. Videla ih je
mrtve pre nego to su ih pripremili i stavili u koveg. Imala je fotografiju
njih dvoje pod naslikanom palmom. Majka stoji s rukom na oevom
ramenu. Otac sedi s knjigom u ruci. Meni su izgledali tuno. Dorkas je
stalno ponavljala da su oboje jako zgodni. Tako su lepi, oboje, zar ne?
Nije uvek govorila o tome ko dobro izgleda, a ko ne. Kome smrdi iz
usta, ko ima lepu odeu, ko ume da plee, a ko je prost.
Moja baka je popreko gledala na nae druenje. Nije rekla zato, ali
mislim da znam. Nisam imala mnogo drugarica u koli. Devojice su se
okupljale - ne i deaci - prema boji koe. To mi je bilo odvratno. Dorkas se
slagala sa mnom. Nas dve smo u tom pogledu - po boji koe - bile razliite.
Kad bi neki prljavi jezik doviknuo Hej, muvo, gde je mlekce? ili Hej,
kudrava, gde je lepojka? plazile smo jezik i prstima zatvarale nos. Kad to
nije bilo dovoljno, napadale smo. U tuama su stradali moja odea i njene
naoari, ali neka. Bilo je divno boriti se sa Dorkas protiv tih devojica.
Nije se plaila i ludo smo se zabavljale. Svakog dana u niim razredima
srednje kole.
To je prestalo na nekoliko meseci kad je poela da se sastaje sa onim
matorcem. Znala sam od samog poetka, ali ona nije znala da znam. Htela
je tajnu, pa sam je pustila da u nju veruje. Najpre sam mislila da se stidi
svega toga ili njega, i da joj je stalo samo do poklona. Ali, ona je volela
tajne. Nadmudrivanje sa gospoom Manfred. Oblaenje izazovnog donjeg
vea, presvlaenje u mojoj sobi. Sakrivanje. Uvek je volela tajne. I nije ga

se stidela.
On je star. Izistinski star. Pedeset. Ali zadovoljava njena merila dobrog
izgleda, to moram da priznam. Trebalo je da Dorkas bude lepa. Malo joj je
nedostajalo. Imala je sve potrebne sastojke. Dugaku, blago talasastu kosu,
gore dobru, dole iskrzanu. Svetlu kou. Nije koristila sredstva za
izbeljivanje. Lep oblik lica. Ali, to, nekako, nije bilo to. Kad gleda
zasebno, sve je kako treba - kosa, boja, oblik. A celini neto nedostaje.
Mladii su je gledali, zvidali za njom i dobacivali. U koli su svi deaci
hteli s njom da popriaju. Nita vie, na tome se zavravalo. Nije ih
odbijala njena linost, ne. Umela je lepo da govori i volela je ale i
zadirkivanja. Nije bila uobraena, ni najmanje. Ne znam u emu je stvar.
Moda nisu voleli to ih podbada. to ih nagovara da rade nedozvoljene
stvari. Da neto ukradu, ili da se vrate u prodavnicu i oamare belu
prodavaicu koja nije htela da je uslui, ili da opsuju nekog ko ju je mrko
pogledao. Nemam pojma. Njoj je sve izgledalo kao film, i videla je sebe
vezanu za ine ili zarobljenu u zapaljenom eikovom atoru.
Mislim da joj se zato toliko svideo onaj matori. Tajnost i to to je
oenjen. Sigurno je uradio neto opasno kad ga je prvi put srela, inae se ne
bi krila s njim po budacima. Barem je verovala da se krije. Ali, dve
frizerke su je videle s njim u Meksiku, onom nonom klubu. Dva sata sam
sluala ta su imale da kau o njoj i njemu, i o drugim ljudima koji jo nisu
estito ni izili iz radnje. Zabavljala ih je ta pria o Dorkas, najvie zbog
toga to nisu volele njegovu enu. Otimala im je posao i zato nisu imale
nita dobro da kau o njoj osim da, ak i luda, zna znanje, a da nije tako
luda mogla bi da dobije dozvolu i radi poteno umesto da im krade
muterije.
Varaju se. Otila sam kod nje da potraim svoj prsten i uverila se da
uopte nije luda.
Znam da je moja majka ukrala taj prsten. Rekla mi je da ga je dobila od
gazdarice, ali seam se da sam ga onog dana videla kod Tifanija. Srebrni
prsten sa glatkim crnim kamenom koji se zove opal. Prodavaica je otila
po paketi koji je moja majka trebalo da ponese gazdama. Pokazala je
devojci narudbinu i ostale smo da saekamo (ak je i na ulazu morala da
pokae taj papir). Razgledale smo ljubiasti pli s prstenjem. Uzimale smo

ga u ruku i isprobavale dok nam ovek u divnom odelu nije priao i

odmahnuo glavom. Jedva primetno. ekam paketi za gospou Nikolson,
rekla je majka.
ovek se osmehnuo. Naravno. Ali, takav je obiaj. Moramo da
pazimo. Kad smo izile, majka je rekla, Zato? Zato moraju da paze?
Izneli su stvari iz vitrina da bi ih ljudi razgledali, zar ne? Zato onda mora
da pazi?
Mrtila se i gundala. Dugo smo ekale taksi da nas odveze kui. Tako je
pogledala oca da mu nije palo na pamet da prigovara. Sledeeg jutra su se
spremili da krenu nazad u Teksido. Majka me je pozvala i dala mi prsten.
Dobila ga je od gazdarice, rekla je. Moda prave mnogo takvog prstenja, ali
ja ipak znam da ga je majka uzela sa plia. Iz osvete, moda, ali mi ga je
dala, i ja ga volim. Dorkas je mnogo navaljivala da joj ga pozajmim jer se
dobro slagao s njenom narukvicom.
elela je da zadivi Aktona. Teko je njega zadiviti, taj sve kritikuje.
Nikad joj nije davao poklone kao onaj matori. Znam ta je od njega dobijala
zato to bi gospoa Manfred pre crkla nego to bi sestriini kupila klizavo
donje rublje ili svilene arape. Stvari koje nije mogla da nosi u kui ili u
crkvi.
Kad se Dorkas spetljala sa Aktonom viale smo se kao i ranije, ali se
ona promenila. Ponaala se prema Aktonu kao matorac prema njoj kupovala mu je poklonie od para koje su joj davali matorac i gospoa
Manfred. Niko nije video Dorkas u potrazi za poslom, ali se prilino
naradila smiljajui gde da nae pare za poklone. Stvarice koje se njemu
uopte nisu sviale jer su bile jevtine. Nikad nije stavio onu dreavu iglu za
kravatu, a ni maramicu, takoe zbog boje. Mislim da je od matorca nauila
kako da bude dobra prema nekom, i sad je to znanje traila na Aktona. On
je mislio da se to podrazumeva, da je prirodno da mu titraju, i ona i svaka
druga devojka kojoj se dopadne.
Ne znam da li je napustila matorog ili ih je viala uporedo. Baka misli
da je Dorkas sama kriva za ono to se desilo. ivi, uivaj i plati ta kota,
kae moja baka.
Moram da pourim kui. Ako predugo ostanem ovde, neko bi mogao
pomisliti da traim provod. Ni sluajno. Posle onog sa Dorkas, elim samo

svoj prsten. Da ga imam i da pokaem majci da ga jo imam. Ponekad me

pita za njega. Bolesna je i vie ne radi u Teksidu. Otac se zaposlio kod
Pulmana. Sreniji je nego ikad. Jo guna i svaa se sa slovima kad ita
novine i nedeljne revije, ali ih sad prvi uzima u ruke, prvi ih otvara, i
primedbe su tie. Nagledao sam se sveta, ponavlja.
Hoe da kae da se nagledao Teksida i eleznikih stanica u
Pensilvaniji, Ohaju, Indijani i Ilinoju. I svih vrsta belaca. Postoje dve
vrste, kae. Oni koji te ale i oni koji te ne ale. to izlazi na isto jer te ni
jedni ni drugi ne potuju.
Jo je svadljiv, ali sreniji jer iz voza via crnce koji igraju bezbol,
pravi crnci na pravom terenu, boga mu. Milo mu je to belci zaziru od
takmienja s crncima.
Baka je sporija, a majka bolesna, pa sad uglavnom ja kuvam. Majka eli
da naem nekog finog oveka i da se udam. Ja najpre elim dobar posao.
Da zaraujem sopstvene pare. Kao ona. Kao gospoa Trag. Kao gospoa
Manfred pre nego to je Dorkas pristala da umre.
Svratila sam da vidim da nije moj prsten kod njega jer me majka stalno
zapitkuje i jer ga nisam nala u kui gospoe Manfred posle sahrane. Ali,
ne samo zato. Frizerka je rekla da je matori potpuno skrhan. Plae po itav
dan i no. Napustio je posao i nije ni za ta. Nedostaje mu Dorkas, misli da
ju je ubio, pretpostavljam. Nije je dovoijno poznavao. Nije znao kako je
podbadala ljude, mukarce. Sve osim Aktona, ali bi to radila i njemu da je
dovoljno poivela i da je on dovoljno ostao s njom. Iz gladi za panjom i
uzbuenjem. Bila sam na toj zabavi; i meni je govorila dok je leala.
Razmiljala sam tri meseca. Kad sam ula da je i dalje loe, da plae i
slino, odluila sam da mu kaem poneto o njoj. O onome to mi je rekla.
Kad sam se vraala s pijace, svratila sam do Feltona da kupim mami plou
koju je traila. Prolazila sam pored zgrade u Aveniji Lenoks, one u kojoj se
Dorkas sastajala s njim, a na ulazu je stajala ena koju su zvali Violentna
zbog onog to je uradila na pogrebu.
Nisam bila tamo. Videla sam je kako umire kao budala i bila sam suvie
ljuta da bih ila na pogreb. Nisam odmah otila ni kod njene tetke. Mrzela
sam Dorkas neko vreme. Ko ne bi. Ponela se ba drugarski.
Htela sam samo svoj prsten i, jeste, elela sam da kaem matorcu da

prestane s tim. Nisam se plaila njegove ene zato to sam znala da je

gospoa Manfred prima u kuu i da te posete prolaze mirno. A gospoa
Manfred je stroga; za mnoge ljude je rekla da ih nikad ne bi primila u kuu i
nije volela da Dorkas s njima razgovara, pa sam zakljuila da Violentna,
ako je dovoljno dobra da poseuje gospou Manfred, mora biti dovoljno
dobra i za mene, da s njom razgovaram i da je se ne plaim.
Jasno mi je zato je gospoa Manfred prima. Ona ne lae, ga Trag. Ne
govori lai kao veina starijih ljudi. Nije se pretvarala, odmah je rekla:
Dorkas je bila runa, spolja i iznutra.
Dorkas je bila moja drugarica, ali znam da je ga Trag na neki nain u
pravu. Svi sastojci lepote bili su tu, ali recept nije valjao. Ga Trag je
ljubomorna, pomislila sam. Ona je vrlo vrlo tamna, kao ugalj rekle bi
devojke u koli. Mislila sam da nije lepa, ali jeste. Nikad se ne umori od
takvog lica. Tanka je, moja baka bi rekla kao akalica, a kosa joj je ravna
i zaeljana unazad, zalizana kao muka. Sad svi luduju za takvom
frizurom. Lepo podiana iznad uiju i to u sopstvenoj kuhinji. U tome joj je
sigurno pomogao mu. Ko bi drugi? Nikad nije kroila u frizerski salon, ili
bar tako kau frizerke. Mogu da zamislim kako joj mu doteruje liniju iza
vrata. Prvo makaze ili trimer, onda puder. To bi liilo na njega. Znam o
emu je Dorkas govorila dok je krvarila na onom krevetu posle zabave.
Dorkas je bila budala, ali kad sam videla matorog donekle sam je
razumela. Ima u njemu neeg. A i zgodan je. Ni najmanje mlohav. Lep oblik
glave; dri se kao da je neko. Poput mog oca kad je postao ponosni
Pulmanov stjuard i nagledao se sveta i bezbola, umesto da ami na
eleznikom voru u Teksidu. Ali mu oi nisu hladne kao oi mog oca.
Gospodin Trag gleda pravo u tebe. akarast je, oi su mu razliitih boja.
Jedno je tuno i puta te da vidi njegovu unutranjost, drugo je sjajno i vidi
tvoju. Volim kad me gleda. Oseam se, ta ja znam, zanimljivom. Dok
gleda u mene, ini mi se da sam duboka - kao da je ono to mislim i
oseam vano, posebno i... zanimljivo.
Mislim da voli ene, i ne poznajem nikog takvog. Ne govorim o
flertovanju, ne, on ih voli bez toga i mislim da stvarno - ovo bi naljutilo
frizerke - voli svoju enu.
Kad sam prvi put dola kod njih, sedeo je pored prozora i utke gledao u

svetlarnik. Onda mu je ga Trag donela tanjir pun hrane za starije ljude:

povre s pirinem i hleb od kukuruza. Hvala, duo. Podeliemo, rekao je.
Kako je samo to rekao. Kao da je zaista zahvalan. Kad moj otac kae
hvala, to je samo re. G. Trag to kae kao da to stvarno misli. Kad izlazi
iz sobe, dodirne svoju enu u prolazu. Nekad po glavi. Nekad je potape po
ramenu.
Otkad ga poznajem, dva puta se osmehnuo i jednom glasno nasmejao.
Tada zaista niko ne bi pogodio koliko ima godina. Kad se smeje, izgleda
kao dete. Ali, osmehnuo se tek kad sam dola etvrti ili peti put. I kad sam
rekla da su ivotinje u zoolokom vrtu srenije od onih na slobodi jer su
zatiene od lovaca. Nije nita rekao; samo se osmehnuo kao da sam rekla
neto novo ili vrlo zabavno.
Zato sam otila ponovo. Prvi put sam samo htela da ga pitam za prsten,
da li je kod njega, zna li gde je, i da mu kaem da se ne kida zbog Dorkas
jer ona, moda, to ne zasluuje. Drugi put, kad me je ga Trag pozvala na
veeru, htela sam da vidim kakav je i da sluam gu Trag koja govori na
poseban nain. Nain koji je uvek uvali u nevolju.
Napravila sam haos od sopstvenog ivota, rekla mi je. Pre nego to
sam dola na sever bila sam razumna, a takav je bio i svet. Nismo imali
nita i nita nam nije nedostajalo.
Da li ste ikad uli neto slino? ivot u Sitiju je najbolja stvar na svetu.
ta ovek uopte moe da radi na selu? U Teksidu sam bila kao dete i ak i
tada sam se dosaivala. Koliko drvea moe da vidi? Ba to sam je
pitala. Koliko drvea moe da vidi? Koliko dugo moe da gleda
drvee, i ta onda?
Rekla mi je da nije stvar u tome, da ne gleda u gomilu drvea. Rekla mi
je da odem u 143. ulicu i da pogledam veliko drvo na uglu, i da pogodim da
li je ono mukarac, ena ili dete.
Nasmejala sam se, ali nisam stigla da se sloim sa frizerkama u pogledu
njenog ludila jer je odmah dodala: ta e ti svet ako ne moe da ga
dotera kako eli?
Kako elim?
Da, kako eli. Zar ne bi volela da bude neto vie nego to jeste?
U emu je stvar? Ne mogu da ga promenim.

U ovome. Ako ti njega ne promeni, promenie on tebe, i sama e biti

kriva to si mu to dopustila. Ja sam mu dopustila. I upropastila sebi ivot.
Kako ste ga upropastili?
Zaboravila sam?
Zaboravila - ta?
Da je moj. Moj ivot. Trala sam ulicama gore-dole alei to nisam
neko drugi.
Ko? Ko ste eleli da budete?
Vie ta nego ko. Bela. Svetla. Ponovo mlada.
Sad to ne elite?
Sad elim da budem ena koju moja majka nije stigla da vidi jer nije
dovoljno dugo poivela. Ba ta ena. ena koja bi joj se svidela i koja se
nekad sviala i meni... Baka me je kljukala priama o malom plavom
detetu. Bio je to deak, ali ja sam ga ponekad zamiljala kao devojicu, kao
brata, kao svog momka. iveo je u mojoj glavi. Tiho kao krtica. Ali to sam
saznala tek kad sam dola ovamo. Kako je se reiti? Te druge osobe u
mojoj glavi.
Tako je govorila. Ali, znam ta je htela da kae. O drugom u tebi koji ti
nije ni nalik. Dorkas i ja smo ponekad zamiljale ljubavne scene i opisivale
ih jedna drugoj. To je zabavno i pomalo ljigavo. Neto mi je u tome
smetalo. Ne ljubav i to, ve slika koju sam imala o sebi dok sam priala.
Ni nalik meni. Nalik nekom koga sam videla na filmu ili u nedeljnoj reviji.
Samo sam tada mogla da opisujem. Kad sam gledala sebe kakva zaista
jesam, sve je ispadalo pogreno i lano.
I kako ste je se reili?
Ubila sam je. Onda sam ubila onu sebe koja je ubila nju.
I ta je ostalo?
Zautala sam. Opet sam pomislila da su frizerke moda u pravu - kako
je samo rekla ja. Kao da prvi put uje tu re.
Onda se u sobu vratio g. Trag i rekao da e malo posedeti napolju. Ne,
Do, rekla je ona. Ostani s nama. Devojka ne ujeda.
Mislila je na mene i na jo neto to nisam shvatila. Klimnuo je glavom i
seo pored prozora. Ostau malo, rekao je.
Ga Trag je gledala u njega, ali sam znala da se obraa meni: Tvoja

mala runa prijateljica ga je povredila, a ti ga podsea na nju.

Bilo mi je veoma neprijatno. Ja nisam kao ona! rekla sam glasnije nego
to sam elela.
Oboje su gledali u mene. Zato sam im rekla, iako nisam nameravala.
Rekla sam im pre nego to sam pitala za prsten: Dorkas je umrla zato to
se prepustila. Metak ju je pogodio u rame, ovde. Pokazala sam gde. Nije
dozvolila da je pomere; rekla je da hoe da spava i da e sve biti u redu.
Da e ujutru otii u bolnicu. Nemojte nikoga zvati, rekla je. Ni hitnu
pomo, ni policiju, nikoga. Mislim da nije htela da njena tetka, ga
Manfred, sazna. Gde je bila i slino. A ena koja je priredila zabavu plaila
se da pozove policiju. Svi su se uplaili. Stajali su oko nje, govorili i
ekali. Neki su hteli da je ponesu, stave u kola i odvedu u hitnu pomo.
Dorkas je rekla ne. Rekla je da je dobro. Da je - najlepe vas molim ostave na miru. Potrebno joj je malo odmora. Ali, ja sam, ipak, pozvala;
hitnu pomo, pozvala sam je. Doli su tek ujutru, iako sam zvala dva puta.
Led, rekli su, ali nisu doli zato to im se nije urilo kod obojenih.
Iskrvarila je na smrt kroz arave i duek one ene, i mogu da vam kaem
da se to onoj eni nije svidelo. Ni najmanje. Samo su o tome priali. Ona i
prijatelj s kojim je Dorkas dola. Krv. Kako krv sve uprlja. Samo su o tome
priali.
Tada sam morala da zautim jer sam ostala bez daha i rasplakala se.
Mrzim tako da plaem.
Nisu pokuavali da me zaustave. G. Trag mi je pruio svoju depnu
maramicu. Bila je potpuno mokra kad sam se smirila.
Je li ovo prvi put? upitao me je. Prvi put da plae zbog nje?
Nisam pomislila na to, ali zaista je bilo tako.
G. Trag je rekao: O, sranje.
Onda su me samo gledali, oboje. Mislila sam da vie nikad nee rei ni
re, ali je ga Trag progovorila: Doi na veeru, hoe li? U petak uvee.
Voli li somovinu?
Rekla sam da volim, ali nisam mislila da u otii. Doavola s prstenom.
Ali dan ranije, u etvrtak, setila sam se kako me je g. Trag gledao i kako je
ga Trag rekla ja.
Rekla je to... Ne kao da je ja neko jak ili neko koga je sklepala za

pokazivanje. Ve neko... neko ko joj je drag i na koga moe da rauna.

Neko tajan koga ne mora da saaljeva, s kim ne mora da se bori. Neko ko
ne mora da ukrade prsten da bi se osvetio belcima i da posle lae da ga je
dobio na poklon. elela sam svoj prsten, ali ne zato to me majka svaki as
pita da li sam ga nala. Ve zato to je lep. Ali iako pripada meni, nije moj.
Volim ga, ali u njemu je obmana, i moram da pristanem na obmanu ako
hou da ga nazovem svojim. Podsea me na obmanljivo plavo dete koje je
ivelo u glavi ge Trag. Poklon uzet od belaca i darovan meni kad sam bila
suvie mlada da kaem Ne, hvala.
Sahranjen je s njom. To sam saznala kad sam dola na veeru, na onu
somovinu. Ga Trag ga je videla kad je napala Dorkas u kovegu.
Imala sam udno oseanje u stomaku i nisam mogla da gutam, grlo mi je
bilo suvie suvo, ali sam ipak morala da je pitam - zato je tako upropastila
pogreb. G. Trag je pogledao u svoju enu kao da je on postavio pitanje.
Izgubila sam sebe, rekla je. Negde sam zaturila tu gospou i
zaboravila gde.
Kako ste je nali?
Traila sam.
Neko vreme smo utali. Onda je neko pozvonio i ga Trag je ustala da
otvori vrata. Zaula sam glasove. Ovde, i jo malo ovde. Dva minuta.
Ja nita ne radim za dva minuta.
Molim te, Violeta, ne bih to traila od tebe da nije apsolutno
neophodno.
Ule su u trpezariju, gda Trag i ena koja je molila za nekoliko uvojaka
ovde, i jo malo ovde. I moda bi ovo mogla da uvije. Ne lokne, samo
jedan talas, zna ta mislim?
Vas dvoje preite tamo, brzo u ja, rekla je g. Tragu i meni kad smo
mi rekli Dobro vee uurbanoj muteriji, ali nije nas upoznala.
G. Trag sad nije seo pored prozora. Seo je do mene na sofu.
Felicija. To znai srena. Jesi li?
Naravno. Ne, nisam.
Dorkas nije bila runa. Ni iznutra ni spolja.
Slegnula sam ramenima. Koristila je ljude.
Samo one koji su hteli da ih koristi.

Da li ste vi to hteli?
Mora biti.
E, ja nisam. Hvala Bogu to to vie ne moe da radi.
Zaalila sam to sam skinula demper. Haljina mi se zatee na grudima
ta god da uradim. Gledao me je u lice, ne u telo, a ipak sam se unervozila
kad sam ostala nasamo s njim. Onda je rekao: Ljuta si to je mrtva. I ja
sam.
Ali vi ste razlog to je tako.
Znam. Znam.
Iako je niste vi ubili; iako je sama to dopustila, ipak ste vi razlog.
Ja. Biu to do kraja ivota. Da ti kaem neto. Nikad nisam sreo
bespomonije stvorenje.
Dorkas? Jo vam je toliko stalo do nje?
Da li mi je stalo? Volim ono to sam oseao prema njoj. Ako misli na
to, stalo mi je.
A gospoa Trag? ta je s gospoom Trag?
Trudimo se. Ide bre otkad si ti svratila i rekla nam ta si imala.
Dorkas je bila hladna, rekla sam. Do samog kraja nije pustila ni suzu.
Nikad je nisam videla da plae.
Ja jesam. Ti poznaje njenu tvrdu stranu; ja sam video meku. Pruila mi
se prilika da se pobrinem.
Dorkas? Meka?
Dorkas. Meka. Devojka koju sam ja poznavao. To to je imala krljut
ne znai da nije bila mekana iznutra. Samo ja sam je takvu poznavao. Niko
pre mene nije pokuao da je voli.
Zato ste pucali u nju ako ste je voleli?
Iz straha. Nisam znao kako treba nekog voleti.
Sad znate?
Ne. Zna li ti, Felicija?
Imam pametnija posla.
Nije se nasmejao, pa sam dodala: Nisam vam sve rekla.
Ima jo neto?
Trebalo bi, valjda, i to da kaem. Poslednje to je rekla. Pre nego to
je... zaspala. Svi su vritali: Ko je pucao, ko je to uradio? Ona je

odgovarala: Ostavite me na miru. Rei u vam sutra. Mislila je da e i

sutra biti ovde i ak sam i ja u to poverovala. Onda me je pozvala, iako
sam kleala uz nju: Felicija. Felicija. Doi blizu, blie. Pribila sam lice uz
njeno. Osetila sam miris vonog likera u njenom dahu. Znojila se i aputala
neto za sebe. Kapci su joj padali. Onda je razrogaila oi i glasno rekla:
Postoji samo jedna jabuka. Zvualo je kao jabuka. Samo jedna. Reci
Dou.
Vidite? Na samom kraju mislila je na vas. Bila sam tu, pored nje.
Najbolja prijateljica, mislila sam, ali ne dovoljno najbolja da bi zbog nje
otila u hitnu pomo i ostala iva. Dopustila je da umre pred mojim nosom,
s mojim prstenom, a nije ni pomislila na mene. Eto. Tako je bilo. Sad sam
sve rekla.
Tad sam drugi put videla njegov osmeh, vie tuan nego zadovoljan.
Felicija, rekao je. I ponovio Felicija, Felicija, jasno naglaavajui
svaki slog, a ne kao moj otac.
ena s uvijenom kosom prola je pored nas avrljajui, Mnogo ti hvala,
vidimo se, Do, izvini to sam ovako upala, duo, kako se ono bee ti
zove, pravi si aneo, Violeta, pravi aneo, ao.
Rekla sam da i ja moram kui; ga Trag sruila se na stolicu, zabacila
glavu i opustila ruke. Ljudi su zli2, rekla je, Stvarno zli.
G. Trag je rekao: Nisu. Smeni su.
Malo se nasmejao, da potkrepi svoje rei, a i ona s njim. Smejala sam se
i ja, mada ne od srca jer mi ta ena nije izgledala naroito smena.
U kui preko puta neko je stavio plou na gramofon i muzika je
dolebdela kroz otvoren prozor. G. Trag je pratio ritam klimajui glavom, a
ga Trag je pucketala prstima. Izvela je pred njim kratko stepovanje i on se
osmehnuo. A onda su zaplesali. Komino, kao stari ljudi, i tad sam se
istinski nasmejala. Ne zato to su bili smeni. Prosto sam osetila da ne
treba da budem tu. Da ne treba da ih gledam.
G. Trag je rekao: Doi, Felicija. Da vidimo ta zna. Pruio je ruku
prema meni.
Ga Trag je rekla: Hajde, doi. Pouri, nema jo mnogo do kraja.
Odmahnula sam glavom, iako sam htela da im se pridruim.
Kad su zavrili i kad sam zatraila svoj demper, ga Trag je rekla:

Svrati kad god eli. Srediu ti kosu. Besplatno. Moramo da odseemo te

krajeve.
G. Trag je seo i protegnuo se: Ova kua vapi za pticama.
I za gramofonom.
Jezik za zube, devojko.
Ako nabavite gramofon, ja u doneti ploe. Kad doem zbog kose.
uje li, Do? Donee ploe.
Vidim da u morati da potraim drugi posao. Okrenuo se ka meni i
dotakao mi laktove dok sam izlazila. Felicija. Ba ti pristaje. Imaj to na
umu.
Rekla sam majci istinu. Znam da se ponosi to je ukrala taj opal; to se
usudila da izigra belca koji je pomislio da krade onda kad joj to nije padalo
na pamet. Moja majka je tako potena da joj se ljudi smeju. Jednom je
vratila par rukavica u radnju jer su joj grekom zapakovali dva umesto
jednog koji je platila; vratila kondukteru novac koji je nala na seditu. Kao
da ne ivi u velikom gradu. Kad uradi neto takvo, moj otac se uhvati za
glavu, a ljudi u radnji i kondukter gledaju je kao da nije sasvim itava. Zato
znam koliko joj znai taj prsten. Ponosi se to je jednom prekrila
sopstvena pravila. Ali, rei u joj da znam, i da mnogo vie volim to to je
uradila nego sam prsten.
Drago mi je to ga je Dorkas zadrala. Stvarno se slagao s njenom
narukvicom i sa kuom u kojoj je bila zabava. Sa srebrnastobelim zidovima
i tirkiznim zavesama. I mebl na nametaju bio je tirkizan, a staze koje je
domaica umotala i sklonila u spavau sobu bile su bele. Samo je trpezarija
bila tamna i nedoterana. Moda nije stigla da je okrei u svoju omiljenu
boju i da doda druge ukrase pored boine inije s pomorandama. Njena
spavaa soba bila je belo-zlatna, a ona u koju je stavila Dorkas, i u koju se
ulazilo iz trpezarije, bila je obina, ak runa.
Nisam imala deka za zabavu. Pola sam sa Dorkas i Aktonom. Dorkas
je morala da nae alibi i ja sam joj ga dala.
Tek smo obnovile nae prijateljstvo nakon to je prestala da se sastaje s
g. Tragom i poela da jurca naokolo sa svojim ulovom. S nekim koga su
mnoge devojke starije od nje elele - i imale. Uivala je u njihovoj

ljubomori; u tome to je izabrao ba nju; to je pobedila. Ba tako je rekla.

Pobedila sam. Moj je! Zaboga. Kao da je uestvovala u ratu.
Kakva je to bila pobeda? Nije se lepo ponaao prema njoj, ali ona je
mislila drugaije. Sve vreme je mozgala o tome kako da zadri njegovu
panju. Kako da eliminie svaku devojku koja pokua da ga preotme. Tako
razmiljaju sve devojke koje poznajem: kako da ga dobiju, kako da ga
sauvaju, a tu su i prijatelji koji ele da ga ima, i neprijatelji koji ne ele.
Valjda mora tako da se razmilja o tome. A ta ako ja ne elim?
Toplo je veeras. Moda prolea nee ni biti i uploviemo pravo u leto.
Mojoj majci bi to odgovaralo - ne trpi hladnou - a i ocu koji sad juri
naokolo u potrazi za crnim igraima bezbola, i galami i skae dok
prijateljima opisuje utakmice. Drvee jo nije olistalo, ali je dovoljno toplo.
Uskoro e i to biti. Ono drvo tamo prosto puca od enje. Nije mukarac,
mislim da je dete. Ili ena, nisam sigurna.
Somovina joj je bila prilino dobra. Ne ba kao to su pravile moja
baka, i mama dok su joj plua jo bila dobra. Previe bibera u smesi za
pohovanje. Nisam htela da povredim gu Trag, pa sam pila mnogo vode.
Tako sam ublaila bol.

Bol. Izgleda da ne mogu da mu odolim, kao neki ljudi slatkiima. Munje i

gromovi. A ja u oku uragana. alim rascepljena stabla i kokoke koje
crkavaju na krovu. Smiljam kako da ih spasem, poto se ne mogu spasti
bez mene, je li? - to je moj uragan. Kidam ivote kako bih pokazala da
mogu da ih zakrpim. I mada je bol njihov, pogaa i mene, zar ne? Naravno.
Naravno. Ne bih htela da bude drugaije. Ali, jeste drugaije. Nelagodno
mi je. Oseam se pomalo lanom. ta bih, pitam se, ta bih ja uopte bila
bez nekoliko sjajnih kapi krvi nad kojima mogu da pametujem? Bez bolnih
rei koje postavljaju metu i promauju?
Moram da se pokupim odavde. Da izbegavam prozore; da se odmaknem
od rupe koju sam probila u podu da bih ulazila u tue ivote umesto da
imam svoj. Ljubav prema Sitiju me je pomela i kojeim mi napunila glavu.
Pomislila sam da mogu da govorim njegovim bunim glasom i da e taj
zvuk zvuati ljudski. Potpuno sam previdela ljude.
Mislila sam da ih poznajem i nisam brinula to oni ne znaju nita o meni.
Sad mi je jasno zato su mi protivreili na svakom koraku: sve vreme znaju
da sam tu. Gledaju me ispod oka. I kad se, stisnutih usana, utljiva i
neprimetna, oseam sasvim nevidljivom, oni jedno drugom apuu o meni.
Znaju da nisam pouzdana; da moje sveznajue ja pokriva bespomonost
prilino bednom i otrcanom maskom. Da sam, kad izmiljam priu o njima priu koja mi izgleda tako lepa - potpuno u njihovoj vlasti. Na milost i
nemilost. Verovala sam da se dobro krijem dok sam ih posmatrala kroz
prozore i vrata i grabila svaku priliku da ih uhodim, ogovaram i da
popunjavam njihove ivote, a oni su me sve vreme drali na oku. Ponekad
su me i saaljevali; kad se toga setim, poelim da umrem.
Dakle, potpuno sam omanula. Bila sam sigurna da e neko nekog ubiti.
Samo sam ekala da to opiem. Sasvim sigurna da e se dogoditi. Ubeena
da je prolost pokvarena gramofonska ploa koja moe samo da se ponavlja
i ponavlja, i da nita na svetu ne moe podii ruku u koju je uglavljena
igla. Bila sam tako sigurna, a oni su me pregazili pleui. Mnogo su radili,
mnogo, trudili se da budu originalni, komplikovani, promenljivi pretpostavljam da vam je navrh jezika: oveni - dok sam ja bila
predvidljiva jer sam od samoe postala zbunjena, a od zbunjenosti ohola,

uverena da je moja busija, moj pogled, jedino to ima smisla. Toliko sam se
zanela dok sam mukala i mesila da sam promaila oigledno. Gledala sam
ulice, oduevljena pritiskom zgrada i pritisnuta kamenom; srena to gledam
stvari spolja i iznutra, izgubila sam iz vida ono to se dogaalo u
zakljuanim komorama srca.
Kad sam videla Feliciju, Doa i Violetu, uinilo mi se da vidim Dorkas,
Doa i Violetu. Njihov odraz u ogledalu. Bila sam sigurna da mi nije
promaklo nita vano to su uradili i da na osnovu toga to sam videla
mogu da zamislim ono to nisam: egzotine ljude koje neto neodoljivo
vue. Nalik opasnoj deci. To sam htela da verujem. Nikad mi nije palo na
pamet da premeu po glavi drugaije misli, da oseaju drugaija oseanja,
da sklapaju svoje ivote, komad po komad, onako kako ne mogu ni da
sanjam. Do, na primer. Ni sad ne znam tano zato je plakao, ali sam
sigurna da je tu bilo jo neeg. Dorkas i jo neeg. Dok je trao ulicama po
onom kijametu, mislila sam da trai nju, a ne Divljakuinu zlatnu odaju.
Onu kuu u steni; mesto koje sunce obasjava gotovo od izlaska do zalaska.
Neto ime se niko ne bi ponosio, to niko ne bi pokazivao, gde niko ne bi
eleo da ivi. Osim mene. Ja elim mesto koje je neko napravio za mene, i
uukano i otvoreno. S vratima koja se nikad ne moraju zatvoriti, s nagibom
koji priputa svetlost i bledo jesenje lie, ali ne i kiu. Gde je meseina
zajamena ako je nebo vedro i zvezde ne znam kakve. A dole, tik ispod
stene, tee Izdaja u koju se moe pouzdati.
Volela bih da se zatvorim u mir zaostao za onom enom koja je tu ivela
i svima uterivala strah u kosti. Nevidljiva zato to zna da nije najbolje biti
vien. Najzad, ko bi i hteo da je vidi? Nerazumnu enu koja ivi u steni?
Ko se ne bi uplaio? Pogleda u njen pogled? Ja ne bih. Zato bih? Videla
me je i ne plai me se. Grli me. Razume. Pruila mi je ruku. Dotakla me.
Oslobodila u tajni.
Sad znam.

*
Alisa Manfred odselila se iz stana koji je gledao na tri ulice i vratila se u
Springfild. Tamo ivi ena sklona haljinama jarkih boja; grudi su joj sad
verovatno meke torbice od fokine koe, i moda joj je neto potrebno.

Zavese, dobra postava na kaputu, valja misliti na zimu. A moda i veselo

drutvo nekog ko bi se postarao za none potrebe.
Felicija jo kupuje Okehove ploe kod Feltona i tako se polako vraa iz
kasapnice da se meso pokvari pre nego to dotakne tiganj. Misli da e me
jo jednom nadmudriti - tim hodom to ljude oko nje pretvara u trkae. Ni
sluajno: brzina joj je skoro zanemarljiva, ali njen tempo su vesti iz naredne
godine. Bilo da se u njenom drutvu ake smrzavaju ili otvaraju za
rukovanje, Felicija nije niiji alibi, ni eki, ni igraka.
Do radi u Kometi. Noni posao u otmenom nonom klubu doputa mu
da posmatra Siti dok ovaj pravi svoje neverovatno nebo i da eta s
Violetom kroz popodnevnu svetlost. Na putu kui, u svanue, sii e niz
stepenice metroa i, ako su mlekarska kola ve stigla, kupie moda pola
litre jueranjeg mleka da ublai ljuti kukuruzni hleb koji je sino pojeo.
Kad stigne do svoje zgrade, pokupi otpatke koje su ostavile none zamlate,
baci ih u kantu i pospremi deje igrake ispod stepenita. Ako meu njima
nae lutku, namesti je da stoji udobno oslonjena o stub. Penje se uz
stepenite i pre nego to stigne do svojih vrata oseti miris unke koju
Violeta i dalje pri na masti da zaini kaamak. Glasno je doziva dok za
sobom zatvara vrata. Ona mu se odaziva njegovim imenom: Vi? Do?
Kao da bi to mogao biti neko drugi, neki bezobzirni komija ili mlada goa
sa loim tenom. Onda dorukuju i, najee, odspavaju. Zbog Doovog
posla - i Violetinog - a i zbog drugih stvari, prestali su da spavaju nou i
zamenili to gubljenje vremena kratkim dremeima po nahoenju tela, nimalo
iznenaeni to im takav raspored prija. Ostatak dana prolazi onako kako
ele. Kad ona zavri frizuru, na primer, nau se kod Dagija i narue slad s
vanilom i karambol.
etaju 125. ulicom i Sedmom avenijom. Kad se umore, sednu na klupu i
popriaju o vremenu i nevaspitanosti mladih ljudi sa enom koja se
nalaktila na prozor najblieg stana. Ili laganim hodom odu do Govornikog
oka da uju oveka ije su oi uperene u budunost. (Vole takve ljude,
mada Violeta strahuje da e ovaj ili onaj jednom pasti sa drvene kutije ili
rasklimane stolice, ili da e neko iz gomile doviknuti neto uvredljivo. Do
voli te proroke i podrava ih ohrabrujuim reima u pravom trenutku.)

S vremena na vreme odvezu se metroom do 42. ulice da uivaju u

onome to Do naziva lavljim stepenitem. Ili se razvlae po 72.
posmatrajui ljude koji kopaju temelje za novu zgradu. Duboke rupe plae
Violetu i opinjavaju Doa. Oboje misle da je to skandal.
Ali uglavnom ostaju kod kue smiljajui razne stvari, priajui jedno
drugom male line prie koje im nikad ne dosade i zamajavajui se s
pticom koju je Violeta kupila. Za male pare jer nije bila u dobrom stanju.
Nikakav apetit. Pila je vodu, ali nije htela da jede. Nije pomogla ni
specijalna meavina zrnevlja koju je Violeta nabavila. Ptica je gledala
mimo nje i nije htela da okrene glavu dok je Violeta cvrkutala i pukala
kroz reetke na malom kavezu. Ali, kao to sam odavno rekla, Violeti se ne
moe prebaciti manjak upornosti. Pogodila je da pticu ne mui usamljenost
jer je bila tuna i u velikom kavezu u prodavnici, gde je bila okruena
itavim jatom. Dakle, ako nije hrana, i nije drutvo, i nije potreba za
krovom nad glavom, sve to se jo moe eleti i voleti jeste muzika, rekla
je Violeta, a Do se sloio. Jedne subote odneli su kavez na krov gde su
duvali vetar i muziari u zalepranim kouljama. Od tada je ptica bila
ugodna sebi i njima.
Poto je Do morao da bude na poslu tano u pono, posebno su voleli
vreme posle veere. Ako nisu igrali vist sa Distanom, Stakom i Stakovom
novom enom Fej, ili ispunjavali obeanje da e pripaziti neiju decu, ili
pozvali Malvonu da ogovara kako se ne bi oseala loe zato to je glumila
privrenost oboma, a onda ih oboje izdala, igrali su poker udvoje sve dok
se ne bi zavukli pod pokriva koji e uskoro, dogovorili su se, zameniti
lepim plavim ebetom sa satenskim obrubom. Svetloplavim, moda, iako se
na toj boji odmah primete a i praina, ali Do mnogo voli plavo. eli da
se zavue ispod tog ebeta i priljubi uz nju. Da stavi njenu ruku na svoje
grudi i stomak. eli da zamilja, dok lei s njom u tami, plave obrise
njihovih tela. Violeta ne mari za boju. Svaka je dobra. Samo kad pod
njihovim bradama traka od besprekornog satena hladi njihovu lavu zauvek.
Leei do nje, glave okrenute ka prozoru, vidi kroz staklo kako tama
poprima oblik ramena s tankom krvavom linijom. Zatim se polako, polako
pretvara u pticu s crvenom prugom na krilu. Violeta sputa ruku na njegove
grudi kao na suncem obasjanu ogradu bunara, a dole u dnu neko sakuplja

poklone (olovke, bombone, sapun s mirisom rue) da sve njih daruje.

Jedne veeri, davne 1906. godine, pre nego to su Violeta i Do doli u
Siti, Violeta je ostavila plug i ula u njihovu kolibu jo sparnu od vreline
tog dana. Polako je skinula radniki kombinezon, izbledelu bluzu bez
rukava i maramu. Na stolu blizu poreta stajao je plavo-beli emajlirani
lavor izjedenog oboda. Pokriven pekirom da u njega ne bi upadali insekti.
Voda u njemu bila je bistra i mirna. S dlanovima okrenutim nagore, Violeta
je uronila ruke u vodu i umila se. Nekoliko puta je pljusnula lice dok se
znoj nije rastvorio u vodi i dok joj se elo i obrazi nisu rashladili. Onda je
zamoila pekir i paljivo obrisala itavo telo. S prozorske daske uzela je
belu potkoulju, opranu tog jutra, i prebacila je preko glave i ramena. Onda
je sela na krevet i raspustila kosu. Mnogi vorovi vezani tog jutra olabavili
su pod maramom i sad je provlaila ustreptale prste kroz klupka meke
vune. Sedei tu, s rukama uronjenim u zabranjeno zadovoljstvo sopstvene
kose, primetila je da se nije izula. Pritisnula je palcem levog stopala petu
desnog i smakla teku radniku cipelu. To je iziskivalo nesrazmerno veliki
napor. Zaudila se tolikom umoru. A onda se na nju spustio eir, topao i
plaviast kao soba u kojoj je sedela. Nije osetila kad joj je rame dodirnulo
duek jer je uz put vrsto zaspala. Duboko, spokojno, na perju snova u
boji. ega je bila nepopustljiva, bezobzirna. Poput enskih glasova koji su
pevali u susednim kuama: Poi, poi tamo daleko, u zemlju egipatsku...
Odazivali su se jedan drugom iz dvorita u dvorite tim stihom ili nekim
slinim.
Do je radio dva meseca u Kroslendu i ba tad je doao kui. Zastavi
na vratima video je Violetino tamno devojako telo oputeno na krevetu.
Izgledala mu je krhka i probojna svuda osim na jednom stopalu, levom,
obuvenom u muku radniku cipelu. Osmehnuo se, skinuo slamni eir i
seo na ivicu kreveta. Jednu ruku podmetnula je pod lice, druga je poivala
na butini. Pogledao joj je nokte, tvrde kao i koa na dlanu, i prvi put
primetio lepotu njenih ruku. Ispod belog rukava potkoulje virila je miica,
vrsta od rada u polju i strano tanka, ali glatka poput deje. Odvezao je
pertlu i skinuo cipelu. Mora da joj je to pomoglo u snu jer se nasmejala
lakim, srenim smehom koji nikad ranije nije uo, a koji joj je, oito,
pripadao.

Sad ih gledam i vidim da jo nisu sepija, a ipak gube obrise u svetlosti

buduih popodneva. Uhvaeni na pola puta izmeu bilo je i mora biti. Za
mene su stvarni. Otro fokusirani i reski. Pitam se, znaju li oni da su zvuk
kojim palac i srednji prst diktiraju ritam pod drvoredom platana? Kad buni
voz ue u stanicu i maina zauti, paljivo uho moe da ga uje. ak i kad
njih nema u blizini, kad blokovi u centru grada i jutra travnjaka u Seg
Harburu ne mogu da ih vide, puckanje prstima je tu.
U cipelama s kaiiima u obliku T kakve nose debitantkinje na Long
Ajlendu, u iskriavim resama na smelim kratkim suknjama to se njiu i
klize uz muziku opojniju od ampanjca. U oima starih ljudi koji
posmatraju te devojke, i mladih koji se uz njih epure. U ljupkom nehatu
mukaraca s rukama u depovima crnih pantalona. Zubi su im blistavo beli;
kosa glatko zaeljana s razdeljkom na sredini. Kad uhvate pod ruku
devojke s kaiiima i povedu ih dalje od gomile i prejakih svetiljki,
puckanje prstima ih tera da se njiu u mranim ulazima dok Viktrola svira u
neijoj dnevnoj sobi. Puckanje crnih pucketavih prstiju vue ih ka
Roslendu, ka Baniju, ka etalitu uz more. Ka mestima koja oevi pokazuju
strogim prstom, a koja majke od brige i ne pominju. I strogost i briga dolaze
od puckanja prstima. I od senke. Gurnuta u izvesne ulice, proterana iz nekih
drugih iji stanari mogu da odahnu i mirno zaspe, ona se iri - ba tu - na
rubu sna ili klizi u pukotine kikotanja. Eno je tamo, u ivoj ogradi du
avenije. Klizi kroz sobe kao da neto posprema, zatee. Skuplja se na
ploniku i krije osmeh pod eirom sa irokim obodom. Zatitnika,
dostupna. Ali, ne uvek; nekad se vie prikrada nego to ljubazno klizi; ne
zev, ve neto to treba odbiti tapom. Pre nego to kucne, lupne ili pucne
prstom.
Neki od njih to znaju. Srenici. Kud god krenu lie na maioniarev sat
sa kazaljkama jednake duine. Ne zna koliko je sati, ali uje tik-tak, tiktak.
Poinjem da verujem da je ivot stvoren samo zato da bi svet mogao da
razmilja o sebi, ali da je u ljudima zastranio zato to put, okovana bedom,
prianja uz njega s takvim zadovoljstvom. Grevito dri ogradu bunara i
deakovu zlatnu kosu; nita manje ne voli sladunjavi miris devojke u

plamenu nego neodlunu ruku: moda-da, moda-ne. Sad vie u to ne

verujem. Neto tu nedostaje. Neto lupeko. Neto drugo to mora sam da
unese da bi mogao da ga zamisli.
Lepo je kad odrasli ljudi apuu ispod pokrivaa. Njihov zanos je vie
utanje lia nego njitanje, i telo je sredstvo, a ne cilj. Oni poseu, odrasli
ljudi, za neim iza, daleko iza, i daleko, daleko ispod tkiva. Dok apuu,
seaju se karnevalskih lutaka koje su negde osvojili i baltimorskih brodova
kojima nikad nisu plovili. Kruaka koje su ostavili na grani: ako bi ih
ubrali, ne bi ih vie bilo, i zar bi jo neko mogao da vidi kako zru ako bi ih
oni uzeli za sebe? Kako bi onda neki prolaznik mogao da zamisli njihov
ukus? Disanje i mrmljanje pod pokrivaima koje su zajedno oprali i prostrli
da se sue, u krevetu koji su zajedno izabrali i zadrali iako mu je jedna
noga poduprta renikom iz 1916. godine; duek, iskrivljen kao
propovednikov dlan to doziva svedoke u Njegovo ime, ulee se pod njima
svake bogovetne noi i priguuje aputanje te duge ljubavi. Sad su ispod
pokrivaa jer vie ne moraju da gledaju jedno drugo; nema vie zlih oiju
koje e skinuti ini. Okrenuti su jedno drugom iznutra, vezani i spojeni
karnevalskim lutkama i parobrodima to isplovljavaju iz luka koje nisu
videli. Eto ta je ispod njihovog aputanja pod pokrivaem.
Ali, postoji jo neto, manje tajno. Ono to dodiruje prste kad jedno
drugom dodaju olju na tanjiriu. Ono to joj nameta al dok eka tramvaj;
to otresa trun s njegovog plavog odela od sera kad izau iz bioskopa na
svetlost dana.
Zavidim im na njihovoj javnoj ljubavi. Ja sam upoznala ljubav samo u
tajnosti, delila je u tajnosti, i udela, oh udela da je pokaem - da glasno
kaem ono to oni uopte ne moraju da kau: Da oduvek volim samo tebe,
da sam celo svoje neustraivo ja predala tebi i nikom drugom. Da elim da
mi uzvrati ljubav i da mi to pokae. Da volim kako me grli, kako me
puta da ti priem sasvim blizu. Volim tvoje prste koji me miluju i
uzbuduju. Bez prestanka. Dugo ve gledam tvoje lice i dugo mi nedostaju
tvoje oi kad odu od mene. Volim da ti govorim i da sluam tvoje odgovore
- to je ono pravo.
Ali ne mogu da kaem naglas; nikome ne mogu da kaem da ovo ekam

itavog ivota. Umem da ekam zato to sam za to izabrana. Da mogu,

rekla bih. Rekla bih: rodi me, preporodi me. Slobodan si da to uini, a ja
sam slobodna da ti dopustim jer vidi, vidi. Vidi gde su ti ruke. Sada.
za balkandownload.org Thalia

Verovatno se misli na Tora, boga groma, po kome je nazvan Thursday

(etvrtak). - Prim. prev.
2 Zamena za kafu. - Prim. Prev.
3 Hriansko drutvo mladia. - Prim. prev.
4 Marka gramofona. - Prim. Prev.