Materijal Za Pripremu - Uvod PDF

UNIVERZITET U BEOGRADU
Fakultet politikih nauka

Beograd, Jove Ilia 165
Predmet: UVOD U DIPLOMATIJU I DIPLOMATSKU ANALIZU
Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk
UVOD U DIPLOMATIJU I
DIPLOMATSKU ANALIZU
(MATERIJAL ZA PRIPREMU PREDAVANJA, VEBI I
PRVOG TESTA 14. NOVEMBRA 2012. GODINE OD 14.00h DO 16.00h)
Beograd, 04. oktobar 2012. godine
SADRAJ:
1. Diplomatija: Duga prolost i kratka istorija imena...........................3-35
2. Da li je dananja diplomatska analiza makijavelistika?................36-67
3. Bejkonova teoretizacija posredovanog pregovaranja......................68-82
4. Neprekidno pregovaranje kao okosnica obrazovanja sistema

upravljanja evropskim poslovima.......................................................83-90
5. Diplomatske funkcije u doba kada se diplomatija zvala

pregovaranje.................................................................................... 91- 127

UVOD U DIPLOMATIJU I DIPLOMATSKU ANALIZU
DIPLOMATIJA: DUGA PROLOST I

KRATKA ISTORIJA IMENA
Kratka istorija imena
Drevni Grci nainili su dve vrste sagraujuih, odnosno sauspostavljajuih
veza teorije, kojom danas oznaavamo samo prakse saznanja, i onih praksi koje mi
danas nazivamo diplomatijom, ali ne svrstavamo u red praksi saznanja.
Stari Heleni misije svojih izaslanika upuivane u svetilita da od njihovih
proroka saznaju poslanje znanja bogova o onome to ih eka, kako bi mogli znati ta
da odlue da im je initi, nazivali su teorijom. Zaduenja (mandat) izaslanika u
svakoj takvoj teoriji bila su da:
potrae predskazanje bogova,
prime njihovo poslanje,
razmisle koju i kakvu skrovitu poruku sadri,
razotkriju skriveni savet pruen u pronaenoj poruci,
procene kakve posledice po polis koji ih je odaslao mogu, u

tom otkrivenom skrovitom savetu, imati nalozi dati za
delovanje, i
izveste, po povratku, one koji su ih odaslali kakvo su

proroanstvo dobili i ta ono nalae da im je initi.
Zato to su morale ishodovati saznanje i to im je uinak morao biti znanje ta

treba preduzeti, stari Grci su ovakvu vrstu izaslanih misija zvali teorijama
(Constantinou, 1996). Misijama izaslanika upuivanim u proroita, zbog
filognostikog ishoda sprovedenog zaduenja (mandata) koje im je odreivano, Grci
su nalazili da ispravno pristaje naziv teorija (theria, = razmatranje; therein
= promiljati). Teoriji su rodno sline i znaenjski srodne u starogrkom jeziku bile i
rei theoros (posmatra; svedok) i thea (gledite; ljudski vid) i, theos (bog, onaj koji
sve vidi, misli, razume i zna, gleda, svedoi, vrednuje, procenjuje, nagrauje ili
kanjava, ili miljenje veitih istina i otuda najvii nain bivstvovanja).

Herodot u Istoriji izvetava o jednom delovanju atinskih izaslanika poslatih u
Delfijsko svetilite da bi se, u osudnom vremenu pretnje persijskog napada na Atinu i
Heladu, posavetovali, primanjem kroz rei njegove proroice poslanja bogova ta ih
eka i skrivene poruke ta im je initi. Teorija je razmotrila posledice primljenog
poslanja. Zakljuivi da je ono nepovoljno za njene poslodavce zamolila je proroicu
za novo poslanje. Svi uesnici ove teorije zaloili su za njega i svoje ivote. Kada je
na ovaj nain teorija izmolila novo poslanje i dobila ga, razmotrivi ga kao povoljnije
od prvog vratila se da sugraanima, svojim poslodavcima, prenese protumaenu
poruku ta se njihovom polisu moe dogoditi i koju je odluku najrazboritije doneti.
Praksa ovog odailjanja ini oitim da su je zbog naina na koji je ostvarivala gnozis
(gnsis, spoznaja, saznanje) Grci nazivali teorijom.
Potreban savet za preduzimanje najbitnijih radnji, temeljne pretpostavke za
miljenje i zakljuivanje, sticanje i jasnijeg uvida, i pribavljanje alata, i stvaranje
programa miljenja radi ispravnog injenja neeg odreenog u svoju korist, stari Grci
su postizali onom vrstom delovanja koje mi danas nazivamo optim imenom
diplomatija, a oni su ga zvali teorijom. Njihova teorija usmeravala je politiku.
Jezikom dananjice, Grcima je diplomatija usmeravala spoljne politike njihovih
polisa. Danas umesto diplomatije koja bi usmeravala spoljne politike postojeih
politija najvea je potranja za teorijama koje bi bile kadre da tome slue (policyoriented theory) iako je ponuda takvih teorija najoskudnija.
Zato prakse upuivanja poslanstava na stranu filognostikih ishoda, koje su
stari Grci zvali teorijom, danas tako ne nazivamo, ve ih nazivamo diplomatijom?
Kako je nastala re diplomatija, ako je nismo slino rei teorija, nasledili od
Grka?
Da li je i ko to i kada skovao re diplomatija?
Odgovore na ova pitanja moemo potraiti na nain starogrkih teorija koje su
imale filognostiki ishod. Kako bi na njihov nain ishodovali saznanje o rei
diplomatija moramo se uputiti u naa dananja svetilita gde se, preko rei njihovih
proroica, moe dobiti poslanje od naih dananjih bogova koji sve vide, misle,
razumeju i znaju, gledaju i svedoe, vrednuju i procenjuju, nagrauju i kanjavaju.
Prvo takvo proroite na putu teorije do saznanja o rei diplomatija, ak itava
dolina proroitva, danas je Internet sa dve najuvenije proroice maine za
pretraivanje zvane Jahu (Yahoo) i Gugl (Google). Njima se najee obraa za
savet i pronalaze temeljne pretpostavke za miljenje i zakljuivanje i sticanje i
4

jasnijeg uvida i pribavljanje alata i stvaranje programa miljenja radi ispravnog
delovanja.
Sledee proroite na putu teorije do saznanja istorije rei diplomatija su opte
i specijalizovane enciklopedije, od Prosvetiteljstva do danas nezaobilazno proverena
proroita.
Potom se teorija, radi saznanja nastanaka rei diplomatija, mora preduzeti do
proroitva kakvi su specijalizovani renici za diplomatiju.
etvrto nezaobilazno proroite na putu teorije do znanja istorije rei
diplomatija su vodii za diplomatiju meu kojima su noviji krti, a stari icrpniji u
pruanju uvida.
Ishod teorije u proroite WWW: re diplomatija je konstrukcija jednog

teoretiara
Dolina dananjih proroita, zvana Internet, javno ima najdostupnije ono koje se
zove World Wide Web. Njegova oznaka je www, kao to je to bilo slovo na
proroitu u Delfima. Istina ovo www nije zagonetno kao ono E na proroitu u
Delfima. WWW je skraenica punog naziva World Wide Web, tog danas
najpopularnijeg proroita.
Ukoliko se obratimo Pitiji www, onoj starijoj zvanoj Jahu (Yahoo) za
predskazanje o rei diplomacy (diplomatija) saoptie da o njoj ima na svim
jezicima vise desetina miliona stranica, a na engleskom jeziku tek koji milion stranica
manje. Kaemo li joj diplomatija odgovor e biti predskazanih tek nekoliko stotina
hiljada stranica. Ako se obratimo mlaoj proroici www, onoj koja se zove Gugl
(Google), dae nam guglovanjem diplomacy opet vie stotina hiljada stranica na
engleskom jeziku. Guglovanjem diplomatija dobiemo tek koju desetinu hiljada
stranica predskazanja manje.
Svakoga dana se odazvani brojevi stranica na ukucanu re diplomacy
(diplomatija) dobijaju u sve veem broju od starije "Pitije" zvane Jahu (Yahoo). Ona
mlaa, koja se zove Gugl (Google), na isti nain pozivana ukucanom rei diplomacy
(diplomatija), odazivae se, takoe svakodnevno, sa sve vie stranica.
Dobijena poslanja preko ovih proroica mogu nas zapanjiti. Jednako mogu biti
zapanjujua koliko je Atini predskazana sudbina pred napad Persijanaca proroice

Pitije, koja se zvala Aristonka, bila preneraavajua, prema Herodotovom
izvetavanju, za atinske izaslanike u teoriji u Delfijskom svetilitu. Slino njima
moramo se odupreti padanju u oaj, neprilino poslenicima diplomatije jer donosi
samo neuspeh delovanju, i ponovo pokuati, kao to su inili i atinski izaslanici iz
Herodotove pripovesti, da nae proroice zamolimo za novo poslanje o diplomatiji.
Milostivije predskazanje neemo morati da izmolimo zavetovanjem pretnjom nalik
njihovoj da do smrti nee napustiti Delfijsko svetilite sve dok ga ne budu dobili.
Internet u traenju boljeg poslanja dugo neemo naputati, i bez zavetovanja.
Sigurno je da e traenje potrebnog saznanja trajati, iako sigurno ne do kraja ivota.
Oduie se sve dok nam uzaludno lutanje od jednog do drugog, i do onog davanog
poslanja naih proroica ne bude dosadilo, i primoralo nas da dignemo ruke od
tastature raunara.
Traenje potrebnog poslanja moe nam olakati uklanjanje lako uoljive
gomile stranica o drutvenoj igri zvanoj Diplomacy (Diplomatija). Njen naziv je
privlaan oglaivaki mamac. Meutim, igra iza tog imena nee pruiti nita od
potrebnog saznanja o istoriji rei diplomatija i njenim znaenjima. Bie manje ekanja
na potrebno poslanje ako se zaobie okolno ispitivanje onih koji nisu ni nalik Timonu
iz Herodotove prie o pominjanim atinskim izaslanicima. Potrebno je izbei pitanje za
poslanje o diplomatiji raznih Timona u naim proroitima, ali slabo korisnih, a to
su komovi od onog Answers.com, preko Jevees.com do Askme.com.
Preica u diplomatskom delovanju nema. Nema ih ni u postizanju saznanja o
diplomatiji. Ponajmanje ih ima u postizanju znanja diplomatije. Jedina ispravna
strategija u diplomatiji je poboljanje rada, iscrpnija priprema za dobijanje odgovora i
istrajno razjanjavanje. Sledei opisanu strategiju moemo molbu, ili zahtev za novo
poslanje naim proroicama poboljati usredsreenjem na sutinu traenog.
Usredsreenje, a ne okolienje u diplomatiji je pravilo najblie zakonu.
Postavimo li novo traenje usredsreenije sroeno kao diplomatija+re
(diplomacy+word) ili diplomatija+poreklo+re (diplomacy+origin+word), to je i
sutina naeg interesovanja, i ako koristimo engleski jezik za to, preduzeemo i drugi
vid poslanstva radi unapreenja naeg saznanja o diplomatiji. Stari Grci su misije
izaslanika upuivali meu varvare, sve one koji ne govore grkim jezikom, radi
sticanja znanja o ivotu i nainima organizacije varvara potrebnog za procenu
moe li neto od njihovih praksi doprineti unapreenju njihovih polisa, i te misije
filovarvarskih ishoda, nazivali, takoe, teorijom. Ojaavi sada sa dve veze teoriju
6

kod starih Grka i dananju diplomatiju moemo biti jo sigurniji da naa re
diplomatija nema istorijski poetak, niti neprekidnu prolost korienja i oslojavanja
svog znaenja od starog veka i to na prostorima koje su naseljavali Heleni. Putokaz
koji su nam na putu do diplomatije ostavili je da njenu sutinu ini optenje sa
Drugim, razliitim, u kome stiui znanje o toj razliitosti gradimo razumevajue
saznanje o sebi i svom delovanju.
Primenjenom strategijom saznanja prilagoenom diplomatiji dobiemo
povoljnije poslanje od ranijih. Najpre, razumevanjem svojih predrasuda oslobaamo
se za saznanje. To saznanje je da diplomatija nije re koju su stvorili drevni narodi,
iako su upranjavali prakse koje danas pokriva re diplomatija koju koristimo. Nisu je
napravili, niti imali u svom jeziku ni stari Grci, niti Rimljani. Nismo je nasledili ni
kao tvorevinu jezike prakse ljudi u srednjevekovlju. Nisu je znali, ni koristili ljudi u
prvim vekovima novog doba, ukoliko uzimamo da ono poinje ili otvaranjem ili
zavrnicom XV veka.
Saznajemo, iz dobijenog poslanja, da je diplomatiju konstruisao, da je re
diplomatija skovao, jedan teoretiar. Otkrivamo da je re diplomatija konstrukcija
teorije. Saznajemo i ime i prezime teoretiara koji ju je nainio, nain na koji je re
diplomatija konstruisao, kada je to uradio. Doznajemo u kojim znaenjima i okvirima
oznaavanja je tu napravljenu re koristio. Upuujemo se u saznanje da je on re
diplomatija podigao kao kovanicu engleskog jezika. Uredio je sadraj njenog
pojmljenja na ve rasporeenim temeljima celovite graevine, ije je pojedine namene
i naine upotrebe oznaavao pridev diplomatski. Pratimo, i procenjujemo sa
razumevanjem, ponuene analize potonjeg znaenjskog graenja diplomatije, kao i
rei koje su njeno potomstvo i rei koji su njene pretee.
Izvetaj teorije World Wide Words: re diplomatija je kovanica (konstrukcija)

Edmunda Berka
Preduzeta teorija dovela je do primanja jednog www poslanja, proroice po

imenu Google, o osobenoj i zanimljivoj istoriji rei diplomatija. To poslanje je World
Wide Words (http://www.worldwidewords.org/).
World Wide Words sadri istraivanja rei meunarodnog engleskog jezika iz
britanskog ugla gledanja. Autor ovih lingvistikih istraivanja Majkl Kvajnon

(Michael Quinion) objanjava da bira rei iju istoriju ispituje prema jezikoj praksi,
odnosno uestalosti upotrebe te rei savremenog engleskog jezika u svakodnevnom
govornom prometu. Rei u ivi jeziki protok obino uvode neki vani dogaaji. Tada
one postaju ovom istraivau predmet istorijske obrade.
Re diplomatija dola je na listu uestalo upotrebljavanih, i time privukla
njegovu panju, u jednoj od faza dugog trvenja Zapada sa Irakom. Posle izuzetnog
zaotravanja i pribliavanja ivici rata, izgledalo je da su opasnosti od vojnog sukoba
otklonjene. Tadanje, naizgled uspeno, izbegavanje neprijatnog vojnog sukoba
Zapada sa Irakom mnogi komentatori su ocenjivali kao trijumf diplomatije.
Privuen pomodnou rei diplomatija, steenoj jednom takvom pobedom,
istraiva je postavio kao polazite ispitivanja moderno znaenje diplomatije kao
upravljanja meunarodnim odnosima putem pregovora. Krenuo je iz te polazne take
u istorijsku potragu do nastanka ovako odreenog dananjeg znaenja, i potom
kretanja od njega do onog puta kojim bi stigao do nastanka re diplomatija ga nosi.
Ostvarene rezultate saoptio je 29. novembra 1997 na stranici Tematska re:
diplomatija (http://www.worldwidewords.org/topicalwords/index.htm).
Ovo istraivanje istorije rei diplomatija iroko otvara uvid u dugo graenje
znaenjskih magistrala, mostova, prilaznica, obilaznih petlji i skretanja do
konstrukcije rei diplomatija, njenog konstruktora i naina na koji ju je konstruisao.
Saznajemo da se do imenice diplomatija (diplomacy), stiglo procesom
viestrukog prenoenja znaenja.
Koren joj ini izvorno starogrka re diploma. Diploma je bila re za neto
predvojeno ili presavijeno na dva dela. Otuda je re diploma i daleki srodnik engleske
rei dvostruko, dvojno, neto to ima dva lica i, konano, dvolino double.
Diploma je stigla u engleski jezik preko latinskog jezika kao posrednika. Znaenje joj
je ostalo isto kao i u prenoseem, latinskom jeziku. Engleski jezik primio je re
diploma u znaenju dravnog dokumenta ili zvaninog dokumenta koji daje neku
povlasticu. Zvanini dokumenati ove vrste nazivani su diplomama zato to su obino
bili predvojeni, ili presavijeni na dvoje, i zapeaeni. Presavijanje i peaenje
dokumenata bilo je neophodno kako bi sadraj ostao sauvan od znatieljnika u
vremenima kada koverat jo nije bio izmiljen. Razvoj rei diploma nije se zaustavio
u tom znaenju. Postepeno u engleskom jeziku re diploma poinje da stie nova
znaenja. Razvoj njenog znaenja odvijao se u dva pravca.

Jedan put sledio je trasu logike izvornog znaenja. Diplomom se i danas
naziva dokument kojim se potvruje sticanje odreenih visokokolskih ili strunih
znanja, osposobljenosti ili vetina. Najee diploma vie nije predvojeni, nego u
rolnu uvijeni dokument. Obino je uvuena u odgovarajuu navlaku, ili je samo
povezana crvenom trakom. Veliki broj ljudi nastoji da stekne dokument koji se naziva
diplomom. Svaki upisani uenik, student ili poslediplomac uenjem nastoji da doe
do diplome. Poeljnost takve diplome je to ona svedoi svakom licu, na ije je ime
izdata, da mu pripadaju sva prava i obaveze odreenog zvanja koje mu ona potvruje
datim, ime ih ono i stie. Mnogi jezici poznaju re diploma upravo u tom znaenju.
Postoje i lokalne rei istog znaenja. Na jezik ima istu re diploma, ali i re,
istovetnog znaenja koje ima i ona, a to je svedoanstvo. Meutim, za vie stepene
obrazovanja radije se i u srpskom jeziku koristi re diploma, nego svedoanstvo.
Druga razvojna putanja znaenja odvela je re diploma do neobinih
odredita. Proces prenosa znaenja kree kada re diploma, koja oznaava dravni
dokument ili zvanini dokument koji daje neku povlasticu, poinje da se
upotrebljava i kao naziv za arhiv. Arhiv je danas uobiajena re za sabirni prostor
pohranjivanja diploma ili/i za zbirku pohranjenih izvornih primeraka (originala)
takvih zvaninih dokumenata. Diploma je prva postala naziv i za sve diplome sabrane
na jednom mestu. Danas se zbog toga diplomatskom kopijom (diplomatic copy)
naziva verni duplikat originalnog dokumenta kojim njen dravni ili zvanini izdavalac
daje nekom odreenu povlasticu povlasticu da ga predstavlja.
Prethodno navedeno novo znaenje imenice diploma dalo je u engleskom
jeziku i koren prisvojnom pridevu diplomatski (diplomatic). Pridev diplomatski,
najpre, se odnosio na odreenu vrstu dokumenata dravni ili zvanini dokument
koji daje neku povlasticu. Potom je poeo da se koristi i za nazivanje procesa
tumaenja drevnih dravnih dokumenta. Pomeranja u znaenju prideva diplomatski su
oita od rei koja obeleava posebno svojstvo (dravni, zvanini) dokumenta, preko
svih prikupljenih dokumenata takve vrste na jednom mestu, do procesa provere
verodostojnosti i tumaenja te vrste dokumenta.
Dodatni prenos znaenja odigrao se preuzimanjem oznaenja koji je pridev
diplomatski nosio u francuskom jeziku. Izraz diplomatski kor (corps
diplomatique) u francuskom jeziku poinje da stie nova znaenja u XVIII veku. Izraz
diplomatski kor ili diplomatsko telo to je na naem jeziku bolji i jasniji izraz, a

bez premetanja znaenja izvorno je u francuskom jeziku oznaavao arhiv, odnosno
prikupljene i pohranjene dokumente ve jasno opisane posebne vrste.
Postepeno e u francuskom jeziku pridev diplomatski (diplomatique) poeti
da se koristi za oznaavanje i svakog dokumenta koji se tie meunarodnih odnosa.
Potom diplomatski (diplomatique) poinje da oznaava i grupu ljudi koji
otpravljaju ili vre meunarodne poslove to ih uzajamno povezuje na nain na koji su
povezani ljudski udovi i organi. Kao to povezanost udova i organa ini ovekovo
telo, tako i otpravljanje meunarodnih poslova ini od ljudi koji se time bave jedno
posebno telo, diplomatski kor (corps diplomatique). Izraz diplomatski kor (corps
diplomatique) stigao je u znaenju tela ljudi koji otpravljaju poslove u meunarodnom
optenju i u engleski jezik. Pred kraj XVIII veka izraz diplomatski kor (corps
diplomatique) uvreio se u engleskom jeziku. Njegovo postupno odomaenje
potisnulo je, kao i u naem jeziku, domau re telo nau re telo smenjuje fonetska,
ali ne i transkripcijska, posvojenica francuske rei corps u obliku kor, a izraz
biva diplomatski kor. Francuska re corps istisnula je u engleskom jeziku
domau re telo body iz izraza diplomatic body, mada je u istom znaenju tela
ljudi koji otpravljaju ili vre meunarodne poslove postojao. Istiskivanje je ostavilo u
engleskom jeziku i danas za diplomatski kor izraz diplomatic corps.
Kada je pri zavretku XVIII veka u engleski jezik stigao francuski izraz corps
diplomatique (diplomatski kor), Edmund Berk (Edmund Burke, 1729-1797) imao je
jeziku podlogu da 1796. godine prvi upotrebi re diplomatija (diplomacy). Ova
analiza Berku pripisuje zasluge za prvo korienje rei diplomatija za celinu osobene
javne delatnosti upravljanja meunarodnim poslovima. Tvrdnja je ilustrovana
Berkovim iskazom: Jedini izgovor za nau prosjaku diplomatiju jeste...da je
zasnovana na bezuslovnoj nunosti.
Zanimljiva je potreba da se u nalazima ovog istraivanja istorije rei
diplomatija panja skrene na izdvojeni navod i istakne kako Berk u izrazu prosjaka
diplomatija (mendicant diplomacy) re diplomatija nije upotrebio kao laskavu.
Primer da diplomatija moe oznaavati ne samo celinu osobene javne delatnosti
upravljanja meunarodnim poslovima, nego i delatnost sporno asnih, uzvienih i
pohvalnih namera i dela, sadri, nepunih stotinu godina kasnije od Berkove
konstrukcije same rei i njene prve upotrebe u dananjem znaenju, napomena u
Enciklopediji Britaniji (Encyclopaedia Britannia) iz 1870: Ono to znamo kao
diplomatiju dugo je smatrano...delom kao vrsta nekako moralno sumnjive delatnosti.
10

Nepopustljivo pokazivanje da rav glas prati samu re diplomatija, zbog
uivanja loeg glasa delatnosti koju je poela da oznaava od kada je Berk takvo
znaenje uneo u nju kada ju je skovao, ne smeta naem istraivau da opravdava i
hvali Berka za znaenjski verodostojno izgraeni (konstruisani) model stvarnosti
delatnosti ije ime re diplomatija postaje. Berk je u stvaranju rei diplomatija uneo i
znaenjski sloj delom moralno sumnjive delatnosti koji ju je ve uveliko pratio i
dok je imala druga, ranija imena. Nosila je ovaj nepovoljni ig i kada se prethodno
zvala pregovaranje, ili neprekidno pregovaranje, i kada je pre toga nosila ime
ustanova, dunost ili posao ambasadora. Poslenici i delatnici diplomatije, pre nego
to je njihovoj delatnosti Berk dao novo ime diplomatija, svojim injenjima su uveliko
stekli lo ugled. Ambasadori i izaslanici, koji obavljaju poslove u okviru diplomatije,
znatno pre nego to je Berk smislio ime diplomatija za delatnost kojom se bave
zaradili su moralne diskvalifikacije, i postali sumnjivi brend.
Ispostavlja se da iako je Edmund Berk osobenu delatnost voenja
meunarodnih poslova, im joj je dao ime diplomatija pokazao i u ravom svetlu, nije
uinio nikakvu povredu njene prakse. Povredu jeste uinio njenoj teoriji, od tada
zvanoj diplomatska teorija, iako je veina kljunih prvorazrednih radova o zamislima
i praksama pokrivenim novim imenom diplomatija napisana pod nazivima koje su
drutvena ustanova, proces optenja i sistem udruenog sporazumnog upravljanja
imale pre nego to su objedinjene imenom diplomatija. Istiui da jedan znaenjski
sloj diplomatije zauzimaju i ponaanja nedostojna pohvala, Berk je jedino ispravno
skrivio to je meu znaenja te rei diplomatija koju je skovao uveo i ona neugodna
obeleja stvarnosti delatnosti. Ukljuenim nepovoljnim znaenjima u pojam
diplomatije nije on izveo re na lo glas, ve je jedino pojmom diplomatije susreo i
ravi glas na koji su ve dospeli ambasadori i pregovarai. Sasvim precizno reeno,
Berk je ukljuio u znaenja svoje kovanice diplomatija i ve imenovana znaenjska
raslojavanja uinjena ocenama ustanove i poslova ambasadora koju su joj neki od njih
napravili svojim umotvorinama.
Zbog pojedinih poslova koje obavljaju i naina na koji svoju slubu vre
ambasadori su dugo i esto popreko gledani. Budui stranci koji dolaze po
odobrenju jedne vlasti da borave u njenom drutvu, a radei po nalogu druge vlasti i
za svoje drutvo, uvek su bivali izloeni predostronom oprezu, esto manje
opravdanim, a nekada posve osnovanim sumnjienjima, preziru, optubama,
prekorima. Izneli su ugled ustanove ambasadora na loe mnjenje neki od njih i u svom
11

drutvu. Nekada zbog uslova i naina na koje su do tog svog posla dolazili, nekada
zbog njegove prirode, a prevashodno zbog naina na koji su ga pojedini obavljali, i to
najee oni koji se prepoznaju po zadovoljnom samoobraanju reima jednom
ambasador, uvek ambasador, ne shvatajui drutvenu porugu sadranu iza njih. Bilo
je tako i pre ove reenice, i pre nego to je ser Henri Votn (Henry Wotton), u
ambasadoru nedolinom nastupu prigodne duhovitosti, sroio svoju nepopravljivo
tetnu ugledu ustanove: Ambasador je astan ovek, poslat u inostranstvo da lae za
dobro svoje zemlje (Legatus est vir bonus peregre missus ad mentiendum
reipublicae causa).
Rav glas koji je pratio ambasadore pre Votnove doskoice nije imao ni
jezgrovitu, niti verodostojnu formulu. Verodostojnost je manjkala u smislu da ju je
poznato sastavio upravo neki ambasador. Kada je Votn napisao svoju, napred
navedenu, formulu ambasadorskog nevaljalstva, laici su dobili neoborive potvrde
svojih predrasuda. Votnovom formulom lagodno e se potom sluiti da saeto
opravdaju sva ve proirena nepovoljna miljenja o ovoj ustanovi. Danas se najbitnije
injenice o diplomatiji nee lako pronai u javnom prometu. Ali, od severa do juga, i
od istoka do zapada planete, i danas e se i svaka povrno obavetena persona
prikazivati upuenom u diplomatiju isukanom doskoicom ser Henri Votna uzgred
pomenuto, a sutinski je bitno rei, potpuno neuspenog ambasadora Ambasador je
astan ovek, poslat u inostranstvo da lae za dobro svoje zemlje.
Razvoj rei, koja na poetku svog rodoslova ima ime predvojenog dokumenta
posebnih svojstva i po izvoru koji ga stvara, i po sadraju, i po nameni ali se od
tog pretka prenoenjem znaenja i delova smisla od naslednog pojma na nasledni
pojam udaljila od roda, nije stao Berkovim graditeljskim (konstruktivnim) probojem.
Re diplomatija koju je skovao za delatnost meunarodnog optenja, poseban nain
upravljanja meunarodnim poslovima i sistem pravljenja i ouvanja poretka stekla je i
dodatne slojeve u ve obeleenom znaenjskom prostoru.
Diplomatija je postala koren i opteg imena svih svojih delatnika.
Konstruisanjem rei diplomatija kao imena osobene delatnosti upravljanja
meunarodnim poslovima i svako lice koje se njom bavi dobilo je po imenu delatnosti
naziv diplomata (u engleskom diplomat, dok su stariji naziv bili i diplomate i
diplomatist). Teorija je izgradila (konstruisala) diplomatiju, a graevina (konstrukcija)
diplomatije dala je ime svojim stanarima. Diplomatija je postala osnov imenovanja
zanimanja njome, ili zanimanja u njoj. Kako je skovano (konstruisano) ime
12

diplomatija obujmilo pregovaranje kao jednu od najbitnijih sastavnica celine
delatnosti, ili jedan od najbitnijih gradivnih procesa same ove ustanove i sistema to je
po obujmljujuoj rei diplomatija i nekadanji pregovara dobio izmenjeno ime
diplomata.
Pregovara je danas ostao pregovara bez diplomatije, ili diplomata bez
diplomatije kada mu takav mandat za posredovanje u odreenoj stvari da vlada neke
drave, jedna meunarodna organizacija, odnosno meunarodna ustanova ili vie njih,
grupa drava, neka nevladina organizacija, bilo meunarodna bilo nacionalna, ili
grupa nedravnih uesnika u meunarodnim poslovima. Pregovara je i dalje naziv za
svakog predstavnika drave koji nije profesionalni diplomata, a ovlaen je da
pregovara, kao i za svakog predstavnika ma kog nedravnog uesnika meunarodnih
poslova. Zbog obujmljivanja pregovaranja konceptom diplomatije sve poznate i
traene osobine i naini ponaanja za nekadanjeg pregovaraa, iz doba kada se sve
to se danas zove diplomatija ranije zvalo pregovaranje, preli su i na diplomatu.
Svakodnevni jezik prisvojio je normativni koncept diplomate. Koristi ga za
ocenjivanje, ili vrednovanje ponaanja ljudi u meusobnom optenju. Poavi od
diplomatski uzornog modela ili pozitivne uloge diplomatije, zavrio je i u prekornoj,
ili negativnoj predstavi diplomate.
Zahtevane osobine besprekornog diplomate, istaknute posebno u poimanju
vrlina i dobrih sposobnosti, prele su i na svakog pojedinca koji ih poseduje i
ispoljava u svakodnevnom ljudskom optenju. Time je vrli pojedinac u svakodnevnoj
ljudskoj komunikaciji zavreivao ocenu da je dobar diplomata. Kae se za pojedinca
da je diplomata, ili dobar diplomata, ukoliko se uljudno ponaa, ima meru u
odnosima, i neusiljeno, a utivo opti sa ljudima. Poznata pohvala nekome da je dobar
diplomata nastala je prenosom znaenja sa uslova za uspeh pregovora na celinu
delatnosti ija su sastavnica pregovori postali, to jest na diplomatiju. Uspeh pregovora
nuno zahteva vladanje sobom. Trai i vinost nalaenja pristojnih rei i za
najneugodnije stvari. Dobar pregovara bila je pohvala za uesnika pregovora koji je
u stanju da ih okona kada je pogodno sporazumima, a kada nije da ih zavri i bez
sporazuma, ali uvek klonei se nepotrebnog ruenja drugih, buke ili udaranja
pesnicom o sto.
Dobar diplomata nije samo pozitivna mera, normativni uzor ponaanja ljudi u
svakodnevnom optenju. Vrednovanje ponaanja pojedinca u svakodnevnom
ljudskom optenju poznaje i negativnu stranu merila dobar diplomata. Pojam
13

diplomata u ljudskom optenju, jednostavno, nije zastao na pohvalnom znaenju.
Podran okolnostima, odbio je da se u razvitku znaenja zaustavi iskljuivo na
sadravanju pozitivnih vrednosti. Pozitivnom smislu sadraja pojma diplomata doao
je kao par i dodati negativni smisao. Uljuenost jo uvek ne samo to nije vrlina do
koje mnogi ljudi dre, ve, izgleda, postaje osobina do koje sve manje sveta dri.
Grubost, surovost u ophoenju, uznemireni povieni glas, stakato rei, sve ee
ispunjavaju javnu sferu govorenja gde je jezik delovanje. Ravo je to takav jezik i
ponaanje, to govor povreivanja i uvreda, bodea rei isukanih iz nepromiljanja, ili
iz smiljenog vaenja iz korica razboritog miljenja probijaju sve ee u diplomatsku
sferu.
Kako se nepotovanje, neuviavnost i nepristojnost snano probijaju u prvi red
ophoenja, tako se uljuenost sve ee vidi kao maska koja prikriva rave namere.
Izbegavanje nepotrebnih i tekih rei tumai se kao nesposobnost da se popu kae
pop, a bobu bob. Govor pribran, sreen i sveden na sutinsko i injenino izlaganje,
a neizvrgnut u vrednosno suenje i presuivanje ceni se kao pritvornost. Otuda je za
privrenike neuljuenosti neko ko odbija da proglasi neprijateljstvo zavredeo da za
takvo ponaanje dobije ocenu neprijatelja. Privrenici neuljuenosti zato svakog ko
uviavano predoava svoje interese, neomalovaavajui tue, ali bez podizanja tona
saoptava i neugodne istine, ocenjuju kao diplomatu. Samu ocenu diplomata ta osoba
ne dobija kao pohvalu. Diplomata, u takvim okolnostima, je negativna ocena.
Upotrebljena je u negativnom znaenju da nekoga obelei kao osobu namernu na
ravu nameru i delo, prevrtljivu i nepostojanu.
Pridev
diplomatski
(diplomatic)
smisaono
je,
takoe,
napredovao
dodavanim znaenjima. Pridev diplomatski danas se koristi u svakodnevnom

ljudskom optenju da oznai osobine kakve su odmerenost, uljudno ophoenje ili
smirenosti u odnosima. Ima, naalost, i ovaj pridev pridrunice negativnog i loeg
znaenja. Rava klima svetskog optenja, naruena otputanjem nasilja u mnogim
pravcima, prinude i ideoloke zagrienosti pregrejala je upranjavanjem sile
diplomatiju u umotvorinu (konstrukt) diplomatije sile. Usijala je silom ovaj
nesuvisli spoj diplomatije i njene sute suprotnosti.
Privezivanje diplomatije sili, ili sile diplomatiji, dovelo je do take gubljenja
pozitivnih znaenja diplomatije i naplavilo pridev diplomatski negativnim smislom.
Diplomatija sile, ogolivi silom diplomatiju i liivi je pripadnih sredstava i
uinaka, pustila je da diplomatiju kao uljuenu i uljuujuu delatnost nasele sve
14

mogue vrste neuljudnih i neuljuujuih ponaanja. Tako je i pridev diplomatski
dobio kao stanare loe ljudske osobine, stekao negativna znaenja.
Isak Goldberg (Isaac Goldberg) je u napadu brutalne domiljatosti sve loe
strane, koje sada javnost pripisuje diplomatiji, pobrao, uveren da je duhovita, u jednu
reenicu: Diplomatija je initi i govoriti najneugodnije stvari na najlepi nain.
Stekla su se u tim reima sva dananja negativna i negativistika poimanja
diplomatije, njenih poslenika, pregovaranja i pregovaraa. Smestio se tu i
preovlaujui nain opaanja stanja savremenog diplomatskog sistema i dananjeg
sistema diplomatije. Preovlaujue se i savremeni diplomatski sistem i dananji
sistem diplomatije opaaju kao vladavina sile zaogrnuta prividom potovanja
meunarodnog prava. Poseban prezir uiva meovita diplomatija (mixed
diplomacy), diplomatija prinude, nekadanja diplomatija topovnjaa, a najtanije
diplomatija sile. Re je o pridruivanju tehnologija i tehnika prinude diplomatskom
delovanju opravdavanom ciljem postizanja ili podizanja uinaka diplomatije.
Navedena Goldbergova misao postae prinovljena, i danas poznatija i
prihvaenija pokuda loih strana diplomatije od preanjih Votnovih i Berkovih
prekora. Prihvaenija je zato to je sabrala sadanje uslove, naine i ishode na koje
diplomatija sile upravlja meunarodnim poretkom blisko nainu na koji opaa
globalna javnost. Goldbergova odrednica diplomatije sabrala je svu mnoinu
dananjih nelaskavih znaenja pojma diplomatija. Graditelji javnosti, i to globalne,
rade i dalje na diplomatiji. Nastoje da samu njenu sutinu preokrenu. Svrhu
sporazumnog odluivanja svih o stvarima koje se svih tiu time izvrgavaju osudi da je
nesuvisla i neostvarljiva zabluda. Govorei i piui prigodne cinizme upinju se da
zamisao diplomatije unize. Graditelji javnosti reeni da spree diplomatiju da zaustavi
kao najbolje to je oveanstvo smislilo silu da sama vlada svetom ustro prave
(konstruiu) o njoj, sve vie i sve ee, rave ideje, loe pomisli, negativne vrednosti.
Diplomatska teorija bi tu injenicu morala uvideti. Bilo bi potrebno da se ona
trgne kako bi napravila korak unazad od svojih sadanjih zaokupljenosti i postavila
pitanje: zato je tako. Stoji pred diplomatskom teorijom dobro promiljanje ta je njoj
initi u konstruisanju diplomatije. Moda i zato to diplomatiji jo ima pomoi u
njenoj teoriji. Ta njena teorija stoji spremna, mada nije u punom radnom pogonu.
Protivnici diplomatije zato ne odustaju od poricanja postojanja diplomatske teorije.
ini im se da e odsekavi diplomatsku teoriju od diplomatije, lake zavriti sa
diplomatijom. Jednom za uvek.
15

Zato? Zato da bi sila mogla neometano da vlada svetom. Smetnju u tome
pravi otpornost i istrajnost diplomatije kao do sada najboljeg smiljenog naina da
sila ne vlada svetom.
Diplomatska teorija stoga ima prepun rokovnik obaveza. Prva od njih je da
skine ljagu sa svog predmeta. Mora da osvetli interesnu pozadinu kovanica meovite
diplomatije ili diplomatije prinude ili diplomatije sile provereno potvrujui da
je jedina delotvorna diplomatija ona kojoj nije pridrueno nasilje kako vie ne bi
slovila za politiko silovanje ubedljivo prerueno u zavoenje.
Ishod teorije u proroite Enciklopedija: re diplomatija je konstrukcija

jednog teoretiara
Proverena proroita oveanstva od doba prosvetiteljstva su opte
enciklopedije. Pojedine decenijama uivaju nepomraeni ugled hramova znanja.
Neke su sabranim saznanjima i njihovom valjanou tokom vremena uspele da
sauvaju dostignuti domet iz najboljih dana i jo uvek su mesta kojima se obraa za
najpreglednije i najsaeteije saznanje.
Ugledne i manje ugledne, stare i nove enciklopedije, samo one izdavane na
Internetu, ili one koje su u mnogo tomova, na mnogo jezika i u mnogo izdanja
objavljivane tampane i na papiru, a imaju i svoje portale na www i digitalna izdanja,
ostaju prosvetljujua proroitva. Stoga teorija koja trai poslanje o istoriji rei
diplomatija, a ve jedno ima da je ona konstrukcija jednog teoretiara, mora se u
proveri uputiti i do optih enciklopedija.
Odabrati pravo meu tim proroitima nije posao koji se moe olako
obaviti. Ima enciklopedija ovenanih nezasluenom slavom. Jedna od tih slavnih
enciklopedija, kojoj se esto obraa, morala je biti zaobiena kao mesto za teoriju.
Kako ishod preduzete teorije mora biti saznanje o diplomatiji, to se poslanje nije
smelo traiti od proroitva koje je ve jednom o njoj dalo neskriveno obmanjujue
poslanje, ak i da je bilo bez namere da njime ijednom obmane. Kako je u diplomatiji
obmana podrivanje same osnove diplomatije, a potenje jeste jedina zdrava
diplomatija, morala se izbei ona enciklopedija koja je nuenim saznanjima o
diplomatiji potvreno obmanjivala. Zbog potenog saznanja o diplomatiji put nije
16

smeo da vodi do izvora iz koga ne izvire samo potenje na ukazano poverenje, to
zdravlje diplomatije.
Nakratko pozornost posvetimo zabrani obmane i zahtevu potenja koji
diplomatska teorija ispostavlja diplomatiji. Diplomatska teorija zabranjuje diplomatiji
obmanu. Potenje diplomatiji nalae diplomatska teorija. Diplomatska teorija je
poverenje otkrila kao nuan uslov diplomatskog optenja. Ispostavila ga je kao zahtev
diplomatiji, radi njene delotvornosti. Nastojala je da strogou zahteva konstruie
uesnike diplomatskog optenja sposobne da omogue delovanje nunog uslova
poverenja, bez kojeg njihovo optenje nije ostvarljivo. Praktiari su mislili ovu
zabranu i zahtev i prevodili ih u pravila primernog injenja. Teorijsku zabranu i
zahtev sroili su kao upozoravajue pravilo da obmanjiva sebe iskljuuje iz
diplomatskog optenja, jer drugi osvedoeno postaju uvereni da ne deluje u poverenju
i ne gradi poverenje. Diplomatija poiva na uzajamnom poverenju. Izveli su ovu
pretpostavku diplomatije skoro u poslovicu: Jednom me prevari, sram te bilo, prevari
me drugi put sramota je moja (Cheat me once shame on you, cheat me twice shame
on me).
Poznata je ovo zabrana, poznati zahtev. Tano je i da se ne sprovodi uvek u
diplomatskoj praksi. Poznata zabrana i poznati zahtev jesu dovedeni do pravila
diplomatskog optenja. Meutim, i dalje pravila stoje u diplomatiji da bi bila krena.
Jedna duhovita opaska saoptava kako se u diplomatiji moe prekriti svih deset
boijih zapovesti osim jedanaeste. Jedanaesta zapovest glasi ne dozvoli da te
otkriju. Diplomatska praksa je nebrojeno puta potvrdila obmanjivaima da je za njih
obmana bila najtetnija. Ipak, i dalje neki u diplomatiji obmanjuju na svoju tetu.
Nevolja je kada tete obmanjivau podnose svi uesnici nekog diplomatskog sistema.
Diplomatska teorija moe da pomogne tada da diplomatija u celini ne plati cenu
uinjene tete. Jedan nain je da diplomatska teorija poteno rasvetli posledice
obmane i predloi naine polaganja rauna za obmanom uinjenu tetu svim
uesnicima diplomatskog sistema.
Jedan teoretiar koji se dao na poteno rasvetljavanje posledica obmane
kraljeubica i kraljeubilakog Direktorijuma njihove obmane da svoje
unutranje poslove vode prema svojim nazorima, a ne kao nazorima cele Evrope, i
spreavajui ih da te pojedinane nazore uspostave, ruenjem poredaka u evropskim
dravama kojeg su se latili instaliranjem svoje revolucije silom van granica svoje
drave predloio je tada naine da Francuska revolucija poloi raune za obmanom
17

uinjenu tetu svim uesnicima tadanjeg sistema. Otkrio je da mu za taj posao
nedostaje prava re, obujmljujue ime takvog posla. Skovao je (konstruisao) zato za
njega re diplomatija. Celokupno ranije pregovaranje steklo je natkriljujue novo
ime diplomatija. Ime konstruktora rei diplomatija ve je saznato. Zvao se Edmund
Berk (Edmund Burke). Sada su predoeni razlozi zbog kojeg se poduhvatio
konstruisanja rei diplomatija za preanju delatnost, prakse i teoriju koja se zvala
pregovaranje.
Prethodne injenice presudile su da se za poslanje o istoriji rei diplomatija i
njenim znaenjima ne obraa enciklopedijama u kojima poznato ima obmana o
diplomatiji. Zato teorija nije upuena do Enciklopedije Britanike (Encyclopedia
Britannica). Ona se kao proroite, kada je za njega pitanje bilo istorija diplomatije,
pokazalo vanredno nepouzdanim. Potraimo kao dokaz za ovu tvrdnju odrednicu
"diplomatija" u izdanju Enciklopedije Britanike za razdoblje 1875-1889.
Moe se na stranicama tog izdanja Enciklopedije Britanike proitati naredno
predvianje budueg razvoja diplomatije i diplomatskog sistema: Bio bi istorijski
apsurd pretpostaviti da e diplomatski odnosi povezivati Kinui Japan (Jusserand,
1922: 464). Drei se diplomatskog pravila razlonosti ovaj je izvor znanja obmanuo
jednom o diplomatiji; obmanue ponovo. Nije se radilo o nekoj pogreci u proceni
budunosti diplomatije. Radilo se o obmani o sutini diplomatije. Greka bi potekla,
mogue, iz nedovoljnog pouzdanog razumevanja sutine diplomatije. Obmana potie
iz namere da se diplomatija izmisli (konstruie) kao iskljuujua za druge, kao
nedostina svim civilizacijama, a ne kao ukljuujua ustanova, proces i sistem
udruenog donoenja odluka svih koje se te odluke tiu.
Obmana je napravljena kako bi diplomatija bila predstavljena kao civilizujua
(uljuujua) i civilizovana (uljuena) delatnost judeo-hrianstva, sasvim strana, tua
drugim civilizacijama, svim drutvima drugaijih kultura, vrednosti i istorije,
nedostupna drugim rasama osim beloj, nemogua za ljude drugih vera od judeohrianske. Krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina dvadesetog veka kada su
brojni narodi razliitih kultura, do tada drani pod kolonijalnom vlau evropskih
drava, postavljali zahteve i vodili borbe da dou do svoje slobode i organizuju
sopstvene drave obnovljene su rasprave o merilima civilizovanosti drutava.
Robert Redfild (Robert Redfield) tvrdio je da drutvo biva civilizovano kada
zajednica vie nije uska, izdvojena (izolovana), istorodna i samodovoljna, kada podela
rada vie nije jednostavna, a dotadanje line odnose zamenjuju nepersonalizovani, a
18

porodine povezanosti postaju izmenjene ili zamenjene vezama politike privrenosti
ili ugovornim vezama (Redfield, 1953: 22). Dubina slinog razumevanja civilizujue
sutine, svrhe i smisla diplomatije pokazuje cilj graenja (konstruisanja) diplomatskog
sistema bez mnogih njenih dananjih uesnika. Civilizujua i civilizovana ustanova,
proces, delatnost i sistem diplomatija je normativno samo i ako obezbeuje da o
svemu to se svih tie svi sporazumno odluuju. Zbog iznete obmane Enciklopedije
Britanike suprotne ovoj normativnoj meri, iskazanoj krajem XIX veka tvrdnjom da bi
bio diplomatski apsurd pretpostavljati da e diplomatski odnosi povezivati Kinu i
Japan, bilo bi diplomatski apsurdno preduzeti teoriju do proroitva otkrivenog u
obmanjujuoj netanosti svojih poslanja. Bio bi, bez takve starogrke metafore,
teorijski apsurd traiti saznanje na stranicama izvora koji se ve dokazao kao
predrasudan u miljenju i nameran da obmanjuje u nuenom znanju o diplomatiji.
Poverenje u diplomatiji se strpljivo gradi i zato se ne sme olako razgraivati. Jednom
naeti temelji poverenja obaraju graevinu koja je cela na njima sazdana.
Zato je kao pouzdano proroite u vrsti enciklopedija odabrana standardna
Enkarta enciklopedija iz 2003. godine (MSN Encarta, 2003). Sadri dovoljno
obuhvatno i opirno poslanje o diplomatiji.
Zahvatilo je istorijske diplomatije. Prilagoeno tom najnovijem imenu za
drevne prakse ukljuilo je preseke i diplomatije ranog doba, renesansne diplomatije,
diplomatije u evropskom sistemu drava, i nove diplomatije.
Obradilo je diplomatsku maineriju drava: ministarstva inostranih poslova,
misije drave u inostranstvu, posebno njihovu organizaciju i delatnosti, i spoljnu
slubu drave. Zbirno se svi posmatrani inioci mogu nazvati strukturom
nacionalnog diplomatskog sistema.
Mesto su u obradi dobile i diplomatske konvencije: diplomatski protokol,
povlastice (privilegije) i izuzea (imuniteti) i jezik diplomatije. Diplomatski pregovori
su naglaeni. Obraen je i poetak korienja rei diplomatija na engleskom jeziku.
Proputeno je da se navede kako se pre nego to je za ustanovu, sistem, proces i
delatnost konstruisano ime diplomatija ona nazivala, i to u onim istorijskim
razdobljima, ili istorijskim diplomatijama (diplomatskim sistemima) koje su
obraivane. Izvetaj ove teorije o konstrukciji rei diplomatija sledi.
19

Izvetaj teorije Microsoft Encarta Encyclopedia Standard: re diplomatija je
konstrukcija Edmunda Berka
Pojmovno diplomatija biva odreena kao prakse i institucije putem kojih drave vode
meusobne odnose. Diplomatija je ovde posmatrana iz ugla drave.
Tvrdi se da je izvorno engleska re diplomatik (diplomatics), slino
francuskoj rei diplomatika (diplomatique) znaila staranje o zvaninim
dokumenatima i arhivama, u smislu njihovog uvanja i prikupljanja, ili je oznaavala
vrednovanje zvaninih dokumenata i arhiva koje su glavninom inili ugovori.
Izriito se ne govori kako je dolo do prenosa znaenja. Podrazumeva se da se
prenoenje odigralo, sa zvaninog dokumenta, na ugovore. Potom se ulazi u
pominjanje nove faze procesa prenosa znaenja u XVIII veku.
Ovoga puta, tvrdnja glasi da je znaenje diplomatski (diplomatic) preneto sa
zvaninih dokumenata, znai sa diplomatskih dokumenata, na svaki dokument u
meunarodnim odnosima. Dalji prenos znaenja sa diplomatskog dokumenta, kao
svakog dokumenta koji se odnosi na meunarodne odnose i svakog dokumenta u
meunarodnom saobraanju, na diplomatski kor ostaje bez objanjenja. Govori se o
tom novom znaenju prideva diplomatski jasno uoljivom u izrazu diplomatski
kor (diplomatic corps) koji se shvata kao telo ambasadora, poslanika i zvaninika
prikljuenih stranim misijama.
Nema pomena kako je pridev diplomatski stekao ovo dodatno i sutinski
upadljivo novo znaenje. Moralo se stei u pridevu diplomatski neko znaenje vie
kada se naao u izrazu diplomatski kor. Neemo nai ovde to razjanjenje. Naime,
ostajemo bez odgovora kako je diplomatski, koji je oznaavao vrstu dokumenta, a
potom svojstvo dokumenta dokumenta u meunarodnim odnosima postao
oznaitelj za odreenu grupu ljudi, koja zbog vrste posla koju svaki pripadnik te grupe
obavlja (ambasadori, poslanici i zvaninici u stranim misijama) i mesta gde ga obavlja
(u inostranstvu, u drugoj, ne u svojoj zemlji) izgleda kao da oni ine jedno telo,
diplomatski kor.
Najzad stiemo i do saoptenog prenosa znaenja sa diplomatskog kora na
celinu delatnosti voenja meunarodnih poslova koju obavljaju ambasadori, poslanici
i zvaninici prikljueni stranim misijama. Saznajemo da je taj prenos izvrio Edmund
Berk (Edmund Burke). Zapazimo da imamo drugo po redu saznanje, sasvim saglasno
20

postignutom prethodnom teorijom, da je engleski filozof i politiar, kako je ovde
blie predstavljen Edmund Berk, prvi upotrebio na engleskom jeziku re diplomatija
(diplomacy). Postoji i druga saglasnost. Oba izvora su podudarna da je Berk prvi put
upotrebio re diplomatija 1796. Dolazimo ovde do znaajnog razilaenja tumaenja
negativnog znaenja kojim je konstruktor rei diplomatija odmah i prvi popunio
pojam na koji je ovu svoju kovanicu njegovog imena, a to je diplomatija, napravio.
Potvruje nam i ovaj drugi izvor da je od samog poetka nainivi re
diplomatija Berk stavio iza nje i pozitivna i negativna znaenja. Primer negativnog
znaenja ovde se ne odnosi na prosjaku diplomatiju Britanije, koji je iskorien u
prvom izvoru. Ovde nailazimo na primer dvostruke diplomatije (double
diplomacy). Bez poznavanja okvira okolnosti u kojima je izraz upotrebljen, mnogi bi
se odluili da bi ispravnije znaenje glasilo dvolina diplomatija. Na izvor tvrdi
samo da je Berk stavio nelaskavi pridev, itali ga bilo kao dvostruk ili dvolian,
ispred svoje kovanice diplomatija kako bi prekorio Francuze zbog naina na koji je
vode.
Jedna netanost, nipoto beznaajna, promakla je piscu redova o diplomatiji u
ovoj enciklopediji. Re je o tvrdnji da je Berk korio Francuze zbog dvostruke
diplomatije ili dvoline diplomatije tokom Napoleonovih ratova. injenice govore
da je to uinio znatno ranije. Prvo, Berk nije doiveo Napoleonove ratove. Drugo,
ponaanje francuskih revolucionara po preuzimanju vlasti, kada su se bacili na
objavljivanje diplomatskih dokumenata francuske monarhije kako bi je ocrnili pred
njenim i meunarodnim drutvom, za Berka je bilo nedopustivo ruenje normativne
graevine ustanove koju e zbog utemeljenja u sporazumno preuzetim obavezama
sadranim u diplomatskim dokumentima, kako smo ve otkrili, po pravilu ugovorima,
nazvati diplomatijom. Ovde je bilo mesto pravovremenom upozorenju da se izneto
tumaenje nelaskavog, ili negativnog znaenja, u kome je Berk svoju kovanicu
diplomatija upotrebio, ne dri verodostojnih injenica.
Nije na odmet to su i ovaj i prethodni izvor posvetili panju negativnim
znaenjima kojima je Berk darivao diplomatiju im ju je konstruisao. Sigurno je, na
taj nain, postavio osnovnu putanju kojom e se kasnije pojam i re diplomatija puniti
nelaskavim ili negativnim smislom. Meutim, i ovom i prethodnom izvoru promie,
ili u vidokrug ne ulazi da je nelaskave prideve Berk morao smestiti ispred rei
diplomatija i u jednom i u drugom sluaju jer temeljno znaenje, ili nosea znaenja
koja je pridao toj svojoj konstrukciji nisu sadrala nita negativno, nisu oznaavala
21

neto neispravno, nisu ukljuivala odstupanja. Previde prave obe analize da su mu
opisni pridevi prosjaka, kada je govorio o engleskoj diplomatiji, i dvostruka ili
dvolina, kada je govorio o francuskoj diplomatiji, bili nuni da upozori kako se u
oba sluaja odstupa od njegove prave ili ispravne diplomatije, onog idealnog
modela kome je i dao normativno ime diplomatija.
Koristan je, otuda, i primer u prvoj, i primer u drugoj prii o neobinoj istoriji
nastanka imena diplomatije. Olakavaju oba primera razumevanje razvitka negativnih
znaenja pojma diplomatija, koja je ve konstruktor te rei i tog pojma zapoeo
navodnim korenjem i desno i levo, i Britanije i Francuske, zbog njihovih diplomatija.
Bilo bi jo korisnije da je ili u jednoj, ili u drugoj prii mesto dobio i najkrai
nagovetaj da je Berk ovo inio jer je svoj pojam iza imena diplomatije napravio kao
normativni uzor. Naalost, ni prvi, a ni drugi izvor nisu ponudili tumaenje Berkovog
normativnog koncepta, odnosno predoili mapu pozitivnih znaenja rei diplomatija.
Razumljivo je da je temeljni obrazac pojma ili znaenja rei morao biti ili pozitivan,
ili sasvim izvesno makar vrednosno neutralan, kada je Berk morao pronalaziti
prethodno navoene atribute prosjaka i dvostruka ili dvolina radi
oznaavanja neprihvatljivog diplomatskog ponaanju dve razliite drave, dve
raznorodne vlasti. Berk, u protivnom u sluaju da je pojmu kome daje ime
diplomatija prikljuio ve u poetku negativna znaenja ne bi imao razloga da
prethodnim atributima i prosjaka i dvostruka ili dvolina kori desno i levo, i
Englesku i Francusku. Ukljuena negativna znaenja oslobodila bi ga potrebe da
svojoj kovanici diplomatija pripaja prideve koji ne laskaju njenom voenju.
Obe do sada saznate pripovesti o neobinoj istoriji rei diplomatija nisu
zapazile da je utemeljujui Berkov pojam, kome je dao ime diplomatija, morao imati
pozitivna, ili vrednosno neutralna znaenja. Bilo bi jednako korisno da su najsaetije
navedena osnovna pozitivna, ili vrednosno neutralna znaenja diplomatije. Ukoliko ni
zbog ega drugog, ono radi razumevanja zato je, i iz kojih razloga, konstruktor svom
sainjenju diplomatije potom dodavao i negativna znaenja koja su predoena. Kada
ve saznajemo kako su glasila ta negativna znaenja, bilo je pogodno i da je podastrta
pozadina utemeljujui pozitivnih, ili vrednosno neutralnih, znaenja diplomatije kojim
je Edmund Berk navedena negativna znaenja pridruujue stavio. Zato i zbog ega
ba ta, zato tako sroena, i zbog kojih ponaanja Engleske i Francuske, valjalo bi
nam znati u jednako optim crtama kolike su posveene izdvojenim oblicima
negativnih znaenja.
22

Kratka istorija rei diplomatija zavrava u ovom enciklopedijskom poslanju
u udnoj tvrdnji, pitijski saeto sroenoj i bez bliih uputa za otkrivanje svoje
skrivene poruke, kako je, naime, od Napoleonovih ratova izraz diplomatija spojen sa
meunarodnom politikom i spoljnom politikom. Nije tada spojen niim drugim sa
meunarodnom politikom i spoljnom politikom do suverenom teritorijalizovanom
dravom koja je izala kao pobednik iz sredinom srednjevekovlja zapoetog
nadmetanja raznorodnih suverena. Ovo nadmetanje bie okonano tek 1815. godine, a
ne kako se tvrdi ugovorima u Minsteru i Osnabiriku, ili Vestfalskim mirom 1648.
Suverena teritorijalizovana drava tada se uspostavila kao jedini preduzetnik
diplomatije i meunarodnih poslova i jedini posednik spoljne politike. Iskljuivi sve
druge oblike organizovanja drutava iz sporazumnog udruenog odluivanja svih o
poslovima koji se svih tiu obavila je, prema svojoj organizacionoj meri jedinog
upravljaa, spajanje diplomatije, meunarodne politike i spoljne politike.
Ishod teorije u proroite specijalizovani diplomatski renici: re

diplomatija je konstrukcija jednog teoretiara
Diplomatskih renika nema u izobilju. Ukoliko napravimo razliku meu njima na
renike maksima i sentenci o diplomatiji, povezanim konceptima i diplomatama
(Freeman, 1997) onda se ve mali broj specijalizovanih renika viestruko umanjuje.
Dva diplomatska renika mogla su zato biti uzeta kao mesta za teoriju u starogrkom
smislu.
Jedan je novijeg datuma. Rezultat je rada dva ugledna britanska istraivaa i
teoretiara diplomatije Defrija (Defa) Berida (Geoff Berridge) i Alana Dejmsa
(Alan James). Ovaj diplomatski renik objavljen je 2001. godine.
Drugi diplomatski renik je stariji. Proistekao je 1960. godine iz grupnog rada
sovjetskih naunika i praktiara. Bilo je to u doba kada je Savez Sovjetskih
Socijalistikih Republika ne samo postojao, nego gajio uverenje da moe ostvariti
koreniti preobraaj sveta i uspostaviti nekakvu novu vrstu diplomatije, socijalistiku
diplomatiju, suprotnu po svojim naelima i uincima bruoaskoj diplomatiji.
Potraimo poslanja i jednog i drugog diplomatskog renika. Nastali su u dva
razliita istorijska doba. Sainjeni su u dva razliita diplomatska sistema. Stariji je
sastavljen u diplomatskom sistemu Hladnog rata. Drugi, noviji, napravljen je u post-
23

hladnoratovskom diplomatskom sistemu. Pisana su na dva razliita jezika, iz dva
razliita vrednosna i misaona ugla. Jedan i drugi zato omoguavaju da steknemo uvid
i u istoriju stvaranja istorije nastanka rei diplomatija i njenih znaenja.
Izvetaj teorije A Dictionary of Diplomacy: re diplomatija je konstrukcija

Edmunda Berka
Autori Diplomatskog renika (A Dictionary of Diplomacy) Def Berid i Alan Dejms
u odrednici diplomatija (Berridge, James , 2001: 62-63) dotakli su pitanje porekla rei
diplomatija.
Uvaili su razvojni doprinos koji je Edmund Berk dao 1796. uvoenjem
naziva diplomatija (diplomacy) za sistem optenja meunarodnog drutva
(Berridge, James , 2001: 63). Ovo je trei izvor koji, za sada, potvruje da je re
diplomatija konstrukcija teorije, ili najtanije konstrukcija jednog teoretiara.
Podudaraju se, za sada, sva tri izvora i u pogledu imena konstruktora rei diplomatija.
Sva tri sadre tvrdnju da je re diplomatija kovanica Edmunda Berka, i saglasni su
oko 1796. godine kao vremena u kojoj je poznato da je tu re upotrebio.
Razlike se javljaju u opisu pojma kome je Berk dao ime diplomatija, odnosno
sadrini znaenja rei diplomatija. Prethodna dva saznanja vodila su, i datim
primerima prosjaka i dvostruka ili dvolina diplomatija, da je konstruktor
napravio re diplomatija kao ime za ono to danas uopteno nazivamo nacionalnim
diplomatijama, a mislimo tako govorei o turskoj, srpskoj, hrvatskoj ili amerikoj
diplomatiji, uopte ne pravei razliku i najee izjednaavajui diplomatske politike i
diplomatsko delovanje ma koje drave sa njenom spoljnom politikom.
Berid i Dejms, ispravno tvrde da je Berk ime diplomatija dao celini sistema
meunarodnog optenja i sporazumnog upravljanja poslovima o kojima se odluke tiu
svih i kada svi kojih se sporazumi tiu u njihovo postizanje nisu ukljueni. Novim
imenom diplomatija Berk je, po sudu Berida i Dejmsa, obujmio celinu ve tri
uspostavljeno uzglobljena sistema: sistem diplomatije, nacionalne diplomatske
sisteme i diplomatski sistem. Autori renika nisu ulazili u objanjenja Berkovog
pojma diplomatije. Time su napravili obavezu drugima da ako ne podrobno, ono neto
iscrpnije od crtica koje su dali, izloe Berkov pojam koji stoji iza imena diplomatija
koji mu je konstruisao. Dodajemo ovde na njihove naznake o tom pojmu sledee.
24

Prvo, Berk je obujmio pojmom ispod nove skovane rei diplomatija njen
sistem, odnosno sistem diplomatije. ine ga ustanove, pravila, ciljevi, postupci,
sredstva i vrednosti pripadni delatnosti diplomatije. Sistem diplomatije jednako se
misli kao i sistemi nekih drugih delatnosti koje se odvijaju izmeu posebnih, jasno
izdvojenih i samostalnih uesnika, na primer, sistem meunarodne razmene. Drugim
reima, Berk je pojmom, kome je dao ime diplomatija, obuhvatio je sve ideacione i
materijalne pretpostavke, normativne i pragmatine uslove, strukture, organizaciju,
sredstva i procese koji su se pre njegove misaone intervencije u renik engleskog
jezika nazivali pregovaranjem (negotiation).
Drugo, pojmom kome je skovao (konstruisao) ime diplomatija Berk je
obujmio organizaciju drave neophodnu da bi bila deo sistema diplomatije, od
posebnog odseka vlade koji upravlja ukljuenou drave preko svojih misija u
inostranstvu u taj sistem i voenjem odnosa sa stranim misijama uspostavljenim kod
sebe, do politike koju drava vodi koristei tu organizaciju kako bi uestvovala u
diplomatskom sistemu, odnosno sistemu optenja meunarodnog drutva. Danas se
taj sistem oznaava kao nacionalni diplomatski sistem, ili mikro ravan (White,
2005: 388; 397). ini je organizacija diplomatije i politika uspostavljena na nivou
drave iz ugla njenih interesa i potreba uestvovanja u sistemu optenja
meunarodnog drutva.
Tree, pojam je ukljuivao najbitniji sistem, koji je Edmundu Berku bio razlog
da celokupnu delatnost nazove diplomatijom, a to je sistem optenja meunarodnog
drutva, odnosno skupnost suverenih drava od kojih nijedna na vlada drugima, ve
zajedniki upravljaju stanjem svoje skupine, ili, kako se ustalilo u savremenom
argonu meunarodnim drutvom ili meunarodnim poretkom. Re je o sistemu koji
se esto danas oznaava kao meunarodna diplomatija, to je logiki neodrivo.
Ovako oznaavanje je proisteklo iz poistoveivanja meunarodnog drutva koje ine
suverene nacionalne drave i koje nema svoju jedinstvenu vlast ni nad jednom od
njih, niti nad njihovim unutranjim drutvima sa vlau nacionalne drave koja ima
jedinstvenu vlast nad drutvom unutar svojih granica. Sleenjem logike realistikih
struja u oblasti teorije meunarodnih odnosa, pre svega misaone putanje neorelizma
Keneta Volca o tri ravni (nivoa) analize meunarodne politike, ovaj sistem optenja
meunarodnog drutva, drutva koje su stvorile drave za sebe, biva predstavljen kao
ravan makro perspektive. Diplomatija se u toj ravni meunarodnog sistema, iako se
25

o njoj neispravno govori kao o ravni svetske politike, vidi kao proces
komunikacije koji je centralni za uinke globalnog sistema (White, 2005: 388).
Pomenom da je Edmund Berk 1796. prvi put napravio i upotrebio re
diplomatija za sistem optenja meunarodnog drutva Berid i Dejms su, izgleda,
smatrali da su pitanju nastanka rei diplomatija posvetili dovoljnu panju, a njenom
tvorcu ukazali duno potovanje. Nisu troili prostor, niti uloili truda da u posebnoj
odrednici obrade Berkovo shvatanje diplomatije. Mogao je ovaj konstruktor rei
diplomatija, sposoban da je nae kao ime za pojam sistema optenja meunarodnog
drutva i dokae novim imenovanjem da je posve razumeo njegovu sutinu dobiti
koji poseban izdvojen red. Uostalom, njegova kovanica diplomatija stoji i danas za
pojam veoma malo izmenjen u odnosu na onaj koji je on stavio iza skovane rei, a
sama re je neosporno proireno odomaena.
Zbog konceptualnog i teorijskog delovanja Berk se unapred svrstao meu prve
diplomatske teoretiare, iako ne najranije koji su objanjavali i nastojali saznajno da
grade njenu novu zgradu usred obruavanja poretka Respublicae Chiristanae. Nije
shvatljivo zato je njegov misaoni rezultat ostavljen neobraenim u posebnoj
odrednici renika o diplomatiji, renika o ustanovi, delatnosti, procesu i sistemu kome
je on dao ime, kada se heterarhijski poredak poeo da obruava pod udarima narodnog
suvereniteta. Re diplomatija, od kada ju je Berk smislio, gotovo je sasvim pomraila
seanja na starije nazive sistema sporazumnog optenja, ak i jedinica evropskog
drutva. Tokom razdoblja od XV do XVIII veka ovaj evropski sistem nosio je dva
posebna, starija imena. Prvo je bila ustanova, dunosti ili poslovi ambasadora od
1436. do priblino 1638. Drugo je bilo neprekidno pregovaranje od priblino 1638.
godine kada mu je kardinal Rielje izmenio staro ime. Tim imenom ili samo imenom
pregovaranje sistem optenja evropskog drutva nazivan je do 1796. kada ga je kao
ime smenila Berkova kovanica diplomatija.
Snaga Berkove konstrukcije pokazuje se u tome to je njegova diplomatija
skoro sasvim potrla seanje, sklonivi u gotovo potpuni zaborav, da se ime
diplomatija samo uslovno sme koristiti ne samo za sisteme meunarodnog optenja
pre tog doba, i to ne jedino u Evropi, ve ni na jednoj taki planete. Pre nego to je
Berk izmislio re diplomatija nikada pre, i ni na jednom drugom mestu, ona se nije
koristila. Kada je optilo pleme sa plemenom, rod sa rodom, narod sa narodom i kada
su svi oni, ili neki od njih, stvarali udrueno naela upravljanja sobom, a ne vladanja
jednog nad ostalima, upranjavali su predstavljanje, optenje i pregovaranje, ali ih
26

nisu zvali diplomatijom. oveanstvo ovu, u pamenje lako urezujuu re, nije znalo.
Nije je znalo sve dok Edmundu Berku nije polo za rukom da je konstruie.
Celokupan Berkov doprinos nije se otisnuo u oceni autora ovog diplomatskog
renika. Nisu nali da vredi objaviti posebno napisanu odrednicu o Berku i shvatanju
diplomatije koju je izgradio. Zasebnog prostora za Berka, ni iole, nema u tom reniku.
Sigurno, da je zavredeo neki red. Koji red, makar znatno skromnijeg broja slovnih
znakova od onog koji su nesporno zavredeli pomenuti diplomatski teoretiari. Meu
njima je (na 209 stranici) pomenut prvi graditelj moderne diplomatske teorije
Bernar di Rozje (Bernard du Rosier, oko 1400-1475). Ermolao Barbaro (Ermolao
Barbaro, 1454-1493) dobio je mesto (na stranama 17. i 18) istina kao Emolao
Barbaro. Greke pravljene u pisanju njegovog imena nisu retkost u radovima koji se
dotiu istorije diplomatske misli, odnosno diplomatske teorije. Primer je rad Gordona
Krejga i Aleksandera Dorda. Oni su kao Barbarovo ime naveli Ermalao (Craig,
George, 1995: 11).
Naao se meu bitnim diplomatskim teoretiarima (na stranici 42) i Filip de
Komin (Philippe de Commynes oko 1447-1511). Odrednica o Franesku Gviardiniju
(Francesco Guicciardini, 1483-1540) dobila je mesto (na stranicama 106 i 107).
Nikolo Makijaveli (Niccol Machiavelli, 1469-1527) zbog naenog doprinosa
diplomatskoj teoriji pomenut je u posebnoj odrednici (na stranicama 153 i 154).
Shvatanje o ambasadorima ana Otmana (Jean Hotman, 1552-1636), inae
svojevremeno optuenog za plagiranje dela u kome je ovaj predmet obraivao, nalazi
se u reniku (na stranicama 118 i 119). Armanu anu di Plesiju, vojvodi Rielju,
kardinalu (Armand Jean du Plessis, Duc de Richelieu, Cardinal, 1585-1642) zbog
pouzdanog doprinosa novom razumevanju celine sistema optenja, slino po znaaju
Rozijeovom, data je (na stranicama 208 i 209) posebna odrednica. Abraham de Vikfor
(Abraham de Wicquefort, 1598-1682) iji je obimni rad Ambasador i njegove funkcije
sinteza saznanja o sistemu koji se preobraavao, toliko da je ve bio nazivan novim
imenom pregovaranje, dobio je odrednicu (na stranicama 250 i 251). Odrednica o
Fransoa de Kalijeru
(Franois
de Callires,
1645-1717) koji
se smatra
najpronicljivijim oglaivaem Rieljeovog normativnog modela sistema evropskog

optenja, zvanog neprekidno pregovaranje, ili samo pregovaranje, moe se nai (na
stranici 26 ).
Jedno je izvesno. Edmund Berk, bez ikakvog dvojenja, zbog doprinosa
konstruisanju diplomatije vredi da ima zasebnu odrednicu u jednom diplomatskom
27

reniku. Sigurno da bi morala biti dua od one napisane i objavljene (na stranicama
252 i 253) o ser Henri Votnu (Henry Wotton, Sir, 1568-1639).
Ser Henriju Votnu, zbog prigodne reenice o ambasadorima, ugodne jo uvek
uhu javnosti nesklone toj ustanovi, dodeljeno je 60 redova. Otkrivanje svih slojeva
smisla Votnove prigodne duhovitost o ambasadorima, bavljenje i njenim neugodnim
posledicama po engleske interese u doba zametanja najotvorenijeg sukoba katolicizma
i reformacije, analizirane neprilike koje je stvorio kralju Dejmsu I (James I)
propagandom izgraenom na spomenarskom prilogu, koji je kao njegov imenovani
ambasador u Veneciji ostavio na putu do tog odredita, mora se zakljuiti da je, ipak,
odnelo previe karaktera Diplomatskog renika datih ovom karakteru. Neopravdano je
bilo puniti prostor njime zbog jedne doskoice. Tako je bez obzira to su laici od nje
napravili ideologiju o diplomatiji, a mnogi ambasadori, eljni trajnog pomena, se
izvrgli u kopiste Henri Votna. Istina, za sada, staju ovom svom uzoru uz rame po
jednakom neuspehu koji postiu u ambasadorskom poslu. Meutim, uprkos naporima
svoje vrcave dovitljivosti sipane o ambasadorima od kojih mnoge zasluuju mesto
ne u antologiji visprene dovitljivosti, nego u hrestomatiji legendi zabluda profesije na
samoj granici njenog nerazumevanja dananji kopisti nisu, i to ne samo za sada, ni
blizu uspehu koji je njihov uzor, Henri Votn, ponjeo svojom doskoicom.
Vie od oskudno opisanog Berkovog traga u konstruisanju diplomatije,
priloenog u odrednici o diplomatiji, Defri Berid i Alan Dejms nisu ponudili o
tvorcu takvog dela u svom Reniku diplomatije.
Izvetaj teorije : re diplomatija je

osamnaestovekovna zapadnoevropska konstrukcija
Radovi o diplomatiji, meu njima i diplomatski renici, objavljivani u Savezu
Sovjetskih Socijalistikih Republika (SSSR, 1922-1991), irili su uverenje o misiji
ove zemlje u dokidanju svake prolosti. Ispunjenje takve misije nije bilo zamislivo
bez dovravanja najavljene i obeane izgradnje nekakve nove socijalistike
diplomatije. Takva zamiljana nova socijalistika diplomatija trebala je da
nazadnu buroasku diplomatiju poalje na smetlite istorije.
Moe se, stoga, drati verodostojnim ono to sovjetsko poslanje saoptava o
konstruisanju diplomatije, ukljuujui i konstruisanje rei diplomatija. Izmeu korica
28

nekog diplomatskog renika, sainjenog u zemlji navedenih vladajuih uverenja,
moralo je biti naglaeno da je re diplomatija istorijska tvorevina. To je znailo da je
vremenski unitiva. Svrstavana je po svojoj drutvenoj sutini u klasne tvorevine. To
je podrazumevalo da je i klasno smenjiva. Mogue je osloniti se da renici pravljeni u
nabrojane svrhe nee skrivati dokaz da je ime te buroaske tvorevine, koju treba
sruiti i umesto nje postaviti zgradu socijalistike diplomatije, takoe, buroaska
tvorevina ukoliko zaista jeste. Pobeda nad ustanovama i nazivima sopstvenih klasnih
neprijatelja bila je Sovjetima draa od pobede nad robovlasnicima i feudalcima da je
kojim sluajem re diplomatija bila stvorena u njihova vremena. Zato se moglo
pouzdati da e izneti svaki dokaz koji postoji da je diplomatija buroaska
konstrukcija.
uvena jezika domiljatost sovjetskog i ostalih socijalizma nije nala neku
drugu re umesto rei diplomatija. Verovati je zato ispravno pouzdati se u ono to
Sovjeti tvrde o konstruisanju rei za koju nisu nali zamenu, iako bi samu re prvo
poslali na smetlite istorije, samo da su mogli nai neku drugu koja bi dolinije
iskazivala njihovu tenju ka uspostavi sasvim novog sistema meunarodnog optenja.
Ugodnije bi im bilo da su mogli pronai novo upeatljivo ime tog svog novog sistema
meunarodnog optenja, nego da ga nazivaju imenom koje spaja saradnjom dela
klasnih neprijatelja, socijalizam i buroaziju u izrazu socijalistika diplomatija.
Jedan od najpoznatijih diplomatskih renika sovjetskog doba, trotomni
(, , , 1960) u obuhvatnoj
odrednici diplomatije (, , , 1960: 457-468) poetno
izlae odreenje diplomatije i poreklo rei.
Diplomatija je odreena kao zvanina delatnost kojom drave, vlade i posebni
organi spoljnih odnosa ostvaruju pregovorima, prepiskom i drugim mirnim sredstvima
ciljeve i zadatke spoljne politike drave, odreene interesima vladajue klase, a, isto, i
tite prava i interese drave u inostranstvu. Ova odrednica diplomatije upadljivo
skree panju na umetnutu reenicu odreene interesima vladajue klase. Umetkom
te vrste sovjetska ideologija dovodi diplomatiju u svoj red nemarksistikih
tvorevina i umotvorina. Nadreuje svim do sada predstavljenim iniocima diplomatije
jedan sasvim nov. To je inilac klasne obeleenosti diplomatije. Kako je diplomatija
odreena kao sredstvo drave, a drava je instrument vladajue klase, proistie iz tih
polaznih pretpostavki da su i ciljevi i zadaci spoljne politike svake drave odreeni
interesima vladajue klase u njoj, te je i diplomatija klasna.
29

Iza tako odreene diplomatije sledi izuzetno sveden pregled istorije rei
diplomatija. Navedeno je da potie od grke rei diploma. Pomenuto je da su drevni
Grci ovom reju oznaavali posebnu vrstu dokumenata. Ta vrsta dokumenata bila je
osobena i po sadraju i po formi. Diploma je sadrala potvrdu izvesne date povlastice
ili ovlaenja. Pored osobenog sadraja, dokument nazivan diplomom imao je i
vidljivo spoljno obeleje bio je predvojen.
Kako se odvijao proces prenosa znaenja sa rei koja oznaava jednu posebnu
vrstu dokumenata a tvrdi se da od nje potie sasvim nova re nije objanjeno ni u
ovom reniku. Blie razumevanju kako se od rei diploma, kao predvojenog
dokumenta o potvrivanju nekog datog prava, stiglo do rei diplomatija ova odrednica
nee dovesti.
Zaklonjeni procesima prenosa znaenja i dalje ostaju, posebno ako se prihvati
tanim da re diploma ini koren rei diplomatija. Kako se od te rei korena i njenog
znaenja, stiglo do prvog korienja nove rei diplomatija i znaenja u kome je na
svom poetku imala nije dobilo objanjenje. Sledi tvrdnja manje neophodna
prethodna meuobjanjenja da u znaenju dravne delatnosti u oblasti spoljnih
odnosa re diplomatija ulazi u upotrebu u Zapadnoj Evropi krajem XVIII veka.
Prvi put je, kae se, u svom savremenom znaenju upotrebljena krajem XVIII veka u
Zapadnoj Evropi kao ime, za dananjim jezikom saopten pojam, spoljne politike
drave. Ovde je sovjetsko miljenje o pojmu za koji je napravljena re diplomatija
neobino saglasan miljenjima iz prvog i drugog izvora poslanja o diplomatiji, ali
ne Beridovom i Dejmsovom.
Istorijom rei diplomatija dati trag odvodi do vremena i mesta njenog
nastanka, kao i poetnog znaenja. Meutim, ne dovodi do saznanja kako se dravna
delatnost u oblasti spoljnih poslova ranije zvala. Izvesno je da se pre kraja XVIII
veka nekako morala zvati. Drave, za iju spoljnu delatnost se diplomatija smatra
imenom, nastale su pre kraja XVIII veka. Koje je ime pre kraja XVIII veka nosila
takva delatnosti drave u oblasti spoljnih poslova, na primer u vreme kada je Petar
Veliki inkognito preduzeo svoju veliku ambasadu po Evropi da upozna kao
posmatra na licu mesta dostignua evropskih drava, donese znanja primenjiva u
Rusiji i pribavi saveznike za borbe protiv njoj neprijateljskih suseda, ostaje nepoznato.
Kako se zvala delatnost drave u oblasti spoljnih poslova pre nego to je za nju
otkrivena re diplomatija, ostalo je izvan obzora ponuene kratke istorije njenog
imena u ovom reniku.
30

Nema ni pomena otkrivanju da je pronalaza rei diplomatija u Zapadnoj
Evropi krajem XVIII veka, Edmund Berk. Ime arhineprijatelja revolucija, iako se
nazire da je poznato, preduzetnici i izvritelji revolucionarnih naloga ne pominju, ni
kada ga znaju. Pominju da je diplomatija kao re, konstrukcija novijeg datuma
zapadnoevropska, istorijski nastala i podlona delovanju zakona o istorijski stvorenim
stvarima, a rezultat delovanja tog zakona je njihov nestanak.
Ishod teorije u proroite vodia za diplomatiju: re diplomatija je

konstrukcija jednog teoretiara
Vodie za diplomatiju kao poseban priruniki anr utemeljili su, na razmeu
srednjevekovlja i modernosti, skolastiari i glosatori. Zauzeli su se, pisanjem takvih
tiva repetitorijuma kako bi, nasuprot ranoj diplomatskoj teoriji, oni sredili
nastajuu ustanovu ambasadora prema meri svojih pitanja i podveli je pod svoje
odgovore.
Vodii za diplomatiju u XIX veku, retko u XX veku, i ponovo u XXI veku
naslednici su te prakse. Prvi put posle klinike smrti u doba modernosti, ova ideoloka
literatura obnovila se uzdizanjem politike verovanja i kulture pokornosti, koja im je
rodno tle. Kako su politika verovanja i kultura pokornosti snaile tako su vodii za
diplomatiju zauzeli pisani prostor o diplomatiji tokom XIX veka. Skrhanu
diplomatsku teoriju ideolozi samoureujue i samopodeavajue diplomatske prakse
gotovo su sasvim istisnuli. Nudili su svoja ideoloka uverenja o diplomatiji pod
obrazinom vodia za diplomate.
Poput pretea u XV veku, tadanji meunarodni pravnici zabavili su se
diplomatskim pravom kao najboljim nainom spreavanja da diplomatska teorija,
kako je to inila pre XIX veka, izvodi diplomatiju na teren neophodnih prilagoavanja
i podeavanja. Zato su vodiima za diplomatsku praksu preuzeli voenje misaone
obuke diplomata. Svojom ideologijom pravnih pravila, izuzetaka i primera, obrazaca i
uzora punili su diplomatsko delovanje rutinom i ritualima i praznili prostor
neophodnim sistemskim prepravkama sistema diplomatije. Posledice obuke diplomata
diplomatskim vodiima i dometa njome ostvarene vinosti i razvijenih sposobnosti
diplomata bile su krah sistema diplomatije 1914.
31

Ideologija diplomatske prakse, ije su sredstvo delovanja bili vodii za
diplomate i vodii kroz diplomatiju, pruila je neporecivi doprinos diskreditovanju
diplomatije kao delatnosti. Uspostavljena je jasna veza izmeu ideologije diplomatske
prakse i vodia za diplomatiju, ne kao njenog spoljnog ukrasa ve sredstva
kondicioniranja diplomatskim pravom diplomata za rutinsko i ritualno delovanje u
cilju spreavanja neophodnih preureenja i najbitnije, preutemeljenja, sistema
diplomatije.
Vreme posle Prvog svetskog rata zato je izalo kao posveivanje
uspostavljanju diplomatskog sistema prema neproverenim idejama i prema jedinom
merilu da prokaenoj staroj diplomatiji, ideologiji diplomatske prakse ne sme biti
institucionalno, vrednosno, ciljno dato nikakvog prostora. Posebno da se ne sme dati
zamaha onim njenim izvoaima, diplomatama, kondicioniranim diplomatskim
pravom koje ih je svojim povodcima prakse, primera i sluajeva sabranim u vodie za
diplomatiju dralo na voici obnavljanja starog. Vodii za diplomatiju gurnuti su u
pozadinu.
Neproverene ideje o uspostavljanju i upravljanju diplomatskim sistemom i
njihove sve tee posledice po odrivost poretka uinile su nunim obraanje
diplomatskoj teoriji i istoriji diplomatske teorije. Jedino su one mogle da pokuaju da
pronau reenja za temeljito preoblikovanje diplomatije koja se pokazala potrebnom i
svakako ne nuno kopijom ocrnjenog diplomatskog sistema tobonje ravnotee
snaga u XIX i prvim decenijama XX veka i navodnog francuskog sistema
diplomatije ije su loe strane bile i proizvod vodia za diplomatiju.
Obrazac vodia za diplomatiju, ovog anra ideoloke diplomatske literature,
pravnikog bildunga diplomata, postavio je 1832. arl de Martens (Charles de
Martens) Diplomatskim vodiem, kasnije vie puta tampanim kao proireno,
dopunjeno i prilagoeno izdanje pod ureivakom palicom nastavljaa (de Martens,
1866). Odgoj diplomata diplomatskim i konzularnim pravom znaio je otklanjanje
miljenja u diplomatskom delovanju alatom slinim skolastikom i glosatorskom, a to
je bilo pitanje-odgovor. Sada je taj alat prepravljen u sluaj-pravilo, osiguravajui da
diplomate podignute njime ponavljaju naueno, slede date primere, i reprodukuju
ovako oslepljenog miljenja praktikovanje reprodukovanja postojeeg diplomatskog
sistema.
Diplomate kondicionirane vodiima diplomatskog prava i smernicama
njihovih pravila i primera, onesposobljene za promiljenost, smenile su XIX veku
32

onog uzornog ambasadora, vrlina, osobina, miljenja, ophoenja kakvog je zahtevala i
idealno gradila ranije diplomatska teorija, dok je postojala. Diplomate priuene
vodikim prepisima praktikovale su u XIX i poetkom XX veka svoju nauenu
diplomatsku praksu. Takve diplomate uvlaili su Evropu u nevolje, iznele diplomatiju
na glas uzronika Prvog svetskog rata i izazvali da se posle njega potrae korenita
reenja za otklanjanje diplomata takvoga uzgoja iz sistema diplomatije.
Izvetaj teorije A Guide to Diplomatic Practice: re diplomatija je konstrukcija

Edmunda Berka
Pokuaj da se prilagoeno preutemeljenju diplomatije posle Prvog svetskog rata odgoj

poslenika u diplomatiji nastavi primerenim vodiima za praksu, dovee i do
delimine promene obrasca ovog anra diplomatske literature. Nee se odustati od
andragokog sredstva pravila i primera. Bie u Velikoj Britaniji, ipak, uinjen napor
da se u obrascu diplomatskog voenja kroz praksu blagi iskorak naini i prema
diplomatskoj teoriji, i prema diplomatskoj istoriji i prema istoriji diplomatije. Time je
postignut potreban stepen saznanja nunih za razumevanje osnova logike ustanova,
postupaka, sredstava, naina, vrednosti i analitikih zahteva sistema diplomatije.
Cilj takvog prilagoenog bildunga bio je da se podigne diplomata koji e
misliti kuda e ii, i kako e taj put praviti, i kakve e posledice odabirom odreenog
puta slediti, za razliku od preanjih diplomata prezrene stare diplomatije od
Bekog kongresa do Prvog svetskog rata, sledbenika vodikih primera i pravila
diplomatskog prava, netrpeljivih prema razumevanju, a odanih istoj praksi koja ih
je svodila na to da na svaki put pou, uvereni da uvek negde svojim tabananjem put
naprave, posebno u krizu i rat. Gde e njime izbiti, kako i kakve e to posledice imati
nije bilo neto o emu se starali. Brinuli su se o svojim pravima, posebno onima koji
ima pripadaju po diplomatskom naslovu, o formi dokumenata, ifri i sudskim
odlukama. Pregovaranje nije bilo ono o emu je ovog praktiara obuio ijedan
vodi kroz diplomatiju tadanjeg usmerenja.
Odluka suda meunarodne javnosti posle Prvog svetskog rata bila je da ne ele
u novoj diplomatijidiplomate izrasle u ideologiji stare diplomatske prakse. Ser
Ernest Satou pokuao je da drugim, izmenjenim izdanjem Vodia za diplomatsku
praksu (Satow, 1922) poe u susret ispunjavanju novih zahteva tadanjeg i
33

meunarodnog i svetskog drutva. Pravio je promenu u obrascu samog anra vodia
za diplomatsku praksu kao anra diplomatske prirunike literature kako bi retko
sejui teorijsko seme omoguio podizanje diplomata koji misle ta i kako ine
saobrazno odgovornosti i polaganju rauna preobraenog sistema diplomatije
preobraenom svetu.
Satou zato poduava diplomate da diplomatija nije re koja je oduvek bila u
ljudskim jezicima, ve da spada u rei koje su novoskovane i iji se konstruktor zna.
Satou saoptava da je znaenja prideva diplomatski premeteno od zbirke
ugovora ili drugih zvaninih tekstova i na teren meunarodnih ugovora i dokumenata
i zvaninih dokumenata drave vezanih za meunarodno pregovaranje i optenje
dovelo do poetnog znaenja diplomatskog tela (corps diplomatique) ne u
dananjem smislu svih stranih slubujuih diplomata u jednoj zemlji, u kome ga je
pomerio Peke, ve u smislu tela prava naroda (corps du droit des gens). Pridev
diplomatski (diplomatique) dobio je tako sloj znaenja koji pokriva ono to ima
veze sa meunarodnim odnosima, te se onda znaenje diplomatski prenelo i na
delatnike meunarodnih odnosa.
Prvi primer korienja prideva diplomatski u Engleskoj sa tim slojem znaenja
Satou nalazi u Annual Register za 1787. Tvrdi da je Berk 1796. govorio o
diplomatskom telu (diplomatic body) i koristio re diplomatija (diplomacy) u
znaenju vetine ili dranja u sprovoenju meunarodnog optenja i pregovora.
Izvetaj teorije Guide to International Relations and Diplomacy: re diplomatija

je.?
Godinu dana posle Beridovog i Dejmsovog Renika diplomatije objavljen je Vodi
za meunarodne odnose i diplomatiju (Fry, Goldstein, Langhorne (eds.) 2002).
Gotovo dvostrukog obima u odnosu na Beridov i Dejmsov renik samo
diplomatije, Vodi za meunarodne odnose i diplomatiju ambiciozno je nazvan i
zamiljen. Neujednaeno je napisan, to nije neuobiajeno za rad mnogo ruku i
ureivaki trio koji je posao vodio.
Iako je povremeno teko kod pojedinih odrednica biti siguran da li je re o
reniku ili enciklopediji, ni ovaj vodi i za diplomatiju nije od vee pomoi u traganju
za pozadinom Berkove ideje da upotrebi re diplomatija za dotadanje neprekidne
34

pregovore, niti o njegovom shvatanju sadrine te rei i znaenja koje je za njega
imala. Kratak deo posveen diplomatiji o istoriji razvoja sistema, ustanove, procesa i
delatnosti diplomatije u nju ne vodi, kao to ne privodi ni diplomatskoj teoriji.
Koriena i preporuena literatura:

Freeman, Chas. W. Jr., The Diplomat's Dictionary (rev. edn.) Washington, D. C.: United States
Institute of Peace Press, 1997
Jusserand, Jules J., The School for Ambassadors, American Historical Review 27, 3 (April 1922).
Diplomacy, Microsoft Encarta Encyclopedia Standard, MSN: 2001.
Constantinou, Costas M., On the way to diplomacy, Minneapolis: Minnesota University Press, 1996.
World Wide Words, dostupno na url: http://www.worldwidewords.org/topicalwords/index.htm
(pristupljeno: 4. decembar 2000).
Berridge, G. E., Alan James, A Dictionary of Diplomacy, Houndmills, Basingstoke: Palgrave, 2001.
White, Brian, Diplomacy, The Globalization of World Politics: An Introduction to International
Relations (eds. John Baylis & Steve Smith) 3rd edn., Oxford, New York: Oxford University
Press, 2005: 387-403.
Craig, Gordon A., Alexander L. George, Force and Statecraft: Diplomatic Problems of Our Time (3rd
edn.) New York, Oxford: Oxford University Press, 1995.
(.) . . , . . , . . , :
, 1960.
Charles de Martens, Le Guide Diplomatique: Prcis des Droits et des Fonctions des Agents
diplomatique et consulaires, suivi d'un Trait des Actes et Offices divers, qui sont du Ressort
de la Diplomatie, accompagn de Pices et Documents proposes comme Examples (ed. M. F.
H. Geffcken) Leipzig: Brockhaus, 1866, 2 vols.
Satow, Ernest, A Guide to Diplomatic Practice (2nd rev. edn.) London, New York: Longmans, Green &
Co., 1922 (2 vols.).
Guide to International Relations and Diplomacy (eds.) Michael Graham Fry, Erik Goldstein, Richard
Langhorne, Continuum, 2002.
35

DA LI JE DANANJA DIPLOMATSKA
ANALIZA MAKIJAVELISTIKA?
1. Prevod izvornog Makijavelijevog pisma poznatog kao Saveti
Rafaelu irolami
(Iz udbenika: Jelica Stefanovi-tambuk, Graenje diplomatske teorije i prakse,
Beograd: FPN, 2009.)
Nikolo Makijaveli
POVERLJIVE INSTRUKCIJE1
RAFAELU IROLAMI, UOI NJEGOVOG ODLASKA, 23. OKTOBRA 1522,
ZA AMBASADORA KOD IMERATORA KARLA V U PANIJU
ESTITI RAFAELO,
Ambasade su meu onim dunostima kojima republike ukazuju graaninu
najveu ast; te onaj nesposoban da obavlja takvu slubu ne moe biti smatran
merodavnim da uzme uee u upravljanju dravom. Upravo se priprema da poe
kao amabasador u paniju, zemlju tebi nepoznatu, a bitno razliitu po navikama i
obiajima od onih u Italiji. ta vie, ovo je prvi put da ti je poverena takva sluba.
Otuda, ako se dobro dokae, kao to se svi nadaju i veruju, steie od nje veliku
slavu, koja e uveliko nadmaiti sve tekoe sa kojima e se suoiti. Poto imam
izvesno iskustvo u poslovima ove vrste, rei u ti ono to ja o njima znam, ne iz
uobraenosti, ve samo iz ljubavi koju prema tebi gajim.
Svaki astan ovek zna kako da savesno izvri misiju koja mu je poverena;
teko jeste da je prikladno obavi. Ispravno e je izvriti samo ovek koji dobro
poznaje linost suverena kod koga je akreditovan, i onih koji njime vladaju, a koji
najbolje zna da se prilagodi svemu to mu otvara i olakava put za povoljan prijem.
1
Prevedeno iz Machiavelli: The Chief Works and Others, 3 vols. (ed. / trans. Allan H. Gilbert) Durham,
North Carolina: Duke University Press, 1965, vol. I: 116-119.
36

Jer, ma koliko i ovo bilo teko, kao i svako drugo preduzee, ipak je relativno lako
zadobiti panju suverena. Iznad svega ambasador mora da nastoji da stekne veliko
uvaavanje. Postie ga ako se u svakoj prilici ponaa kao dobar i pravedan ovek.
Time stie ugled da je irokogrud i iskren, a izbegava glas da je zao i neiskren, da ga
ne bi drali za oveka koji jedno misli, a drugo govori.
Ova iskrenost i ta otvorenost su od ogromne vanosti. Znam, ak, pojedine
ljude koji su, budui lukavi i pritvorni, upravo time potpuno unitili poverenje
vladara, tako da vie nikada nisu mogli da sa njim pregovaraju. Ukoliko je, pak,
katkad i nuno prikriti injenice reima, treba to uraditi tako da se to ne da uoiti; a
ukoliko, ipak, to i izae na videlo, onda odbrana ve mora biti uveliko spremna.
Alesandro Nasi visoko je cenjen u Francuskoj zbog ugleda da je iskren; a neki drugi,
koji su smatrani sutom suprotnou njemu, izuzetno su prezirani. Ja sam uveren da
e ti s lakoom potovati ovo pravilo ponaanja, jer mi se ini da tebi to nalae
upravo sama tvoja priroda.
Ambasador e, takoe, stei veliku ast zbog informacija koje saoptava svojoj
vladi. Tih informacija ima tri vrste. Jedne se odnose na stvari o kojima su pregovori u
toku, druge na stvari koje su zakljuene i obavljene, dok se tree, pak, tiu bitnih
stvari koje tek treba svriti, i pravilnog predvianja ishoda koji e, verovatno, imati.
Dve od ovih vrsta informacija su teke, a jedna je posve laka. Jer znati stvari poto su
se ve desile, najoptije reeno, vie je nego jednostavno, osim ako se ne dogodi da
dva vladara sklope savez na tetu tree starne, pa je vano uvati tu tajnu sve do
trenutka kada doe vreme da se ona otkrije. To se zbilo u sluaju stvaranja Lige
Francuske, Pape, Imperatora i panije, zakljuene u Kambreju protiv Venecijanaca,
ija je posledica bila razaranje venecijanske republike.
Posvemano je teko proniknuti u tajnu takvih dogovora, te je stoga nuno
osloniti se na sopstveno rasuivanje i procene. Ali razotkriti sve intrige, i tano
predvideti ishode, uistinu je teko. Tada nema ni ita drugo da se osloni do na
sopstvenu mo pronicanja pomognutu vlastitim rasuivanjem. Poto su dvorovi
obino puni dokonih znatieljnika, koji neprekidno budno motre ta se oko njih zbiva,
najpoeljnije je biti sa svima njima u prijateljskim odnosima, kako bi se od svakog
poneto doznalo. Njihova se naklonost lako zadobija banketima i lovovima. Sretao
sam i veoma uglednu gospodu koja je dozvoljavala da se u njihovim domovima
kocka, samo zato da bi, susreui se sa tom vrstom ljudi bili u mogunosti da sa njima
vode razgovore. ak i ono to jedan ne bi znao, drugom bi bilo poznato, a esto se
37

deavalo da se pomou onoga o emu je svako od njih imao pojma zajedno sklopi
znanje o celoj stvari. Ukoliko neko eli da mu neko drugi kae sve to zna mora, za
uzvrat, njemu rei poneto od onoga to on zna, jer je najbolji nain da pribavi
informacije od drugih da im saopti neke koje ti ima. Ba zato, ukoliko republika
eli da njen ambasador bude tovan, nee uiniti bolju stvar no da ga stalno snabdeva
obiljem informacija, jer e oni koji znaju da od njega mogu pribaviti informacije
pohitati da mu kau sve to znaju. Zato ti savetujem da podsea Osmoricu,
nadbiskupa, i sekretare da te dre potpuno upuenog u sve to se zbiva u Italiji, ak i
kada se radi o najbeznaajnijoj stvari. Ukoliko se bilo ta od znaaja dogodi u Bolonji,
Sijeni, ili Perui neka te o tome obaveste, a pre svega, uini da te dre stalno
upuenim u poslove Pape, Rima, Lomabardije i Napuljskog kraljevstva. ak i onda
kada te stvari nemaju ni jednu dodirnu taku sa tvojim poslom, ipak je i neophodno i
korisno da ih zna, ba zbog razloga koje sam ti napred izneo. To je nain na koji e
moi da otkrije intrige koje se pletu tu oko tebe. Ali od stvari koje e tako saznati
neke su istinite, dok su druge lane, iako, verovatne. Ti e prosuujui morati sve da
ih paljivo vaga, i da primi k znanju one koje se tebi ine da su najblie istini, a da
zanemari one druge.
Kada bude podrobno shvatio i prouio ove stvari bie u stanju da ceni
njihove ciljeve i svrhe, i saoptava sopstvene procene svojoj vladi. Ali, da bi
predupredio da te tvoje procene izgledaju drsko, dobro bi bilo da u svojim depeama,
nakon to izloi intrige koje se pletu i ukae na ljude koji u njima uestvuju,
upotrebi rei poput ovih: Uzimajui u obzir sve to sam napisao, ovdanji
pronicljivi ljudi procenjuju da e to imati takav i takav uinak.
Priljeno sleenje ovog obrasca, u moje doba, iznelo je na veliku slavu mnoge
ambasadore, dok je suprotno ponaanje donosilo sramotu i osudu. Znao sam i neke
druge, priljene da svoje depee ispune mnotvom informacija, koji su dnevno beleili
sve to bi uli, pa bi na osnovu tih zabeleaka, na svakih osam do deset dana
sastavljali depeu izdvajajui, iz mase novosti koji su tako sakupili, ono to se njima
inilo najinteresantnijim i verovatno istinitim.
Znao sam i mudre ljude, iskusne u ambasadorskom poslu, koji su se koristili
obrascem da svojoj vladi predoe, makar jednom na svaka dva meseca, celoviti
izvetaj o stanju i prilikama u republici ili kraljevstvu gde su bili akreditovani
ambasadori. Kada su takve informacije pouzdane visoko uzdiu slavu svog poiljaoca,
a od velike su koristi primaocu, zato to je mnogo lake doneti odluku kada je neko
38

potpuno obaveten o kakvim pojedinostima, nego kada je u neznanju. Kako bi ti
omoguio da to bolje shvati ovaj deo svoje dunosti, iscrpnije u ti je objasniti.
Stigao si u paniju, predaje svoje akreditive i izlae svoje zaduenje, a
odmah potom seda da pie svojoj dravi izvetaj o prispeu na svoju dunost, i
navodi ta si izloio Imperatoru i kakav je on odgovor dao. Ostavi za neko naredno
pismo da u njemu podrobno izloi stanje stvari u kraljevstvu, opie linost vladara i
sve ono o emu ti boravak od samo nekoliko dana omoguava da izvesti. Posle toga,
mora to paljivije i marljivije beleiti sve to se tie Imperatora i panskog
kraljevstva, a onda saini na osnovu tih beleaka potpuni izvetaj. A sada prelazim na
pojedinosti. Rekao bih ti mora to briljivije prouiti linost oveka: da li sam vlada,
ili doputa da se njime vlada; da li je krtac ili je iroke ruke; da li voli rat ili mir; da li
udi za slavom ili gaji strast prema emu drugom; da li ga njegov narod voli; da li
radije boravi u paniji ili u Flandriji; kakvi su ljudi njegovi savetnici; da li su im misli
zabavljene novim poduhvatima ili su skloni da uivaju u steenom poloaju i
dobrobiti, i kakav uticaj imaju na Imperatora; da li ih on esto menja ili mu dugo
slue; da li kralj Francuske meu njima ima neke za prijatelje; da li ih je mogue
potkupiti. Nakon toga bilo bi dobro usredsrediti se i na veliku vlastelu i barone koji su
najee u Imperatorovoj blizini. Otkrij kolika je njihova mo i koliko su oni njime
zadovoljni; a u sluaju da su nezadovoljni, kako mu mogu nauditi i da li je mogue da
Francuska potkupi ikoga od njih. Mora, takoe, otkriti sve to moe o njegovom
bratu, kako se on prema njemu odnosi, da li ga voli, ali i da li je on zadovoljan, kao i
da li bi mogao izazvati nevolje u kraljevstvu ili u njegovim drugim zemljama. Mora i
da naui kakva je priroda tog naroda, i da li je savez koji se digao na oruje u
potpunosti umiren, ili postoji i najmanja najava da e se iznova podii, kao i da li
Francuska moe ponovo da potpali taj poar.
Mora nastojati da pronikne u Imperatorove projekte: kako gleda na
italijanske poslove; da li tei da osvoji Lombardiju, ili ima nameru da ovu zemlju
prepusti Sforcama da u njoj uivaju, i da li eli da doe u Rim i kada; kakve su mu
namere prema Crkvi, koliko je njegovo poverenje u papu i koliko je njime zadovoljan,
kao i bude li, kojim sluajem, doao u Italiju, kakvom se dobru Firentinci mogu
nadati, a od kakvog zla moraju strahovati.
Briljiva razrada svih ovih pitanja i veto izvetavanje vlade o njima, donee
tebi veliku slavu. Nuno je da o njima pie ne samo jednom, ve da na svaka dva ili
tri meseca osvei svojoj vladi seanja na ono o emu si joj ve pisao, dodajui uz to i
39

izvetaj o svakom novom dogaaju koji se u meuvremenu odigrao; ali tako veto da
izgleda da su te na takvo izvetavanje ponukale mudrost i nunost, a ne nadobudnost.
Prevod:
Jelica Stefanovi-tambuk i Vladimir tambuk
40
2. Prevedeni izvod dela iz zbornika G. R. Berridge, Maurice KeensSoper, T. G. Otte (eds) DIPLOMATIC THEORY FROM MACHIAVELLI
TO KISSINGER, Houndmills, Basingstoke: Palgrave, 2001: G. R.
Berridge, 1. Machiavelli, 7-24 (izostavljene beleke i literatura za dalje
itanje 25-32)
Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli) roen je 1469. godine u Republici Firenci.
Njegov rad je jedan od stubova politike teorije, dok je, na drugoj strani, njegova
misao o diplomatiji gotovo nepoznata. To ne iznenauje jer je ona, zapravo, oskudna.
ivotnu zrelost Makijaveli je dostigao u doba kada je diplomatija preoblikovana
pojavom i proirenom upotrebom rezidentnih ambasadora meu nestabilnim
italijanskim dravama, a preminuo je 1527. godine, kada se ta najznaajnija ustanova
ve veoma vrsto ukorenila s druge strane Alpa. Budui na znaaj njegovog dela, bilo
bi ishitreno prevideti bilo ta to je, posredno ili neposredno, mogao rei o diplomatiji.
Svakako, Makijaveli je bio, kako nas podsea Majnke (Meinecke) prvi koji je otkrio
pravu prirodu raison d'tat, a ta doktrina je, na prvi pogled, imala znatne posledice
za delovanje ambasadora. Upravo je zbog toga i Harold Nikolson (Harold Nicolson) u
prikazu italijanskog sistema diplomatije posebno naglasio Makijavelijeve rukopise,
kako zbog onoga to se u njima otkriva, tako i zbog uticaja koji su, kako se tvrdilo,
izvrili u diplomatiji. Znaajno je dodati i da je Makijavelijev opti pristup, tj.
opredmeeni beskompromisni realizam oznaio nagli raskid sa klasinom
politikom filozofijom, ali i polaznu taku iz koje je gotovo dva veka kasnije poao i
Abraham de Vikfor (Abraham de Wicquefort) pisac najvanijeg prirunika o
diplomatskoj praksi ancien rgime. Holananin se otvoreno divio Firentincu i
preporuivao njegove radove uprkos opasnosti da e ljudi moda biti zgroeni. Ti
razlozi opravdaju zapoinjanje ove knjige upravo Makijavelijem.
Makijavelijeva diplomatska karijera

Izuzetnu mogunost da posmatra voenje diplomatije Makijaveliju nisu
osigurale samo okolnosti njegovog vremena. Poticao je iz porodice koja, iako
skromnih mogunosti, igra vanu ulogu u politici Firence vie od dva veka.
Makijaveli je 1498. u 29-toj godini imenovan za drugog sekretara Republike, uprkos

oitom neiskustvu u upravljanju. Druga kancelarija bila je uglavnom zaduena za
optenje na podruju Firence, meutim, mesec dana nakon preuzimanja ove dunosti
Makijaveli postaje i sekretar Velikog vea Desetorice. Bio je to uticajan pododbor
firentinske Vlade Sinjorije zaduen za voenje spoljnih poslova. Upravo je u toj
slubi Makijaveli uao u diplomatiju samo etiri godine nakon to je francuskim
upadom Apeninsko poluostrvo utonulo u mete.
Prvi Sekretar Republike Marelo Adrijani (Marcello Adriani) bio je i
univerzitetski profesor i pokazivao je vie zanimanja za grku poeziju nego za
italijansku politiku. Posledica je bila da je Makijaveli u poslovima Velikog vea
Desetorice odigrao jo znaajniju ulogu od one na koju upuuje njegov zvanini
poloaj. Pregledao je celokupnu prepisku, a od njega se zahtevalo pisanje brojnih
isprava, posebno uputstava (instrukcija) za ambasadore. Nakon 1506. praktino je
postao ministar obrane u Republici. Nama je, meutim, zanimljivije to to se od
Makijavelija esto trailo da u ime Velikog vea putuje u inostranstvo, ne samo po
Italiji, ve i u daleke zemlje kao sto su Francuska i Nemaka. Makijavelijev biograf,
Ridolfi (Ridolfi) ovako opisuje njegove raznovrsne uloge: Ponekad ... su se
[sekretarima ili opunomoenicima] poveravali poslovi, pa ak i misije, kada
[Sinjorija], radi smanjenja trokova, ili zbog prirode posla, ili zbog nekog drugog
razloga nije elela da uputi pravog ambasadora. Sekretari upueni na takve misije nisu
se nazivali ambasadorima ili oratorima, ve zaduenici (mandatari). Nisu upuivani
da pregovaraju o miru ili o savezima, ve da posmatraju i izvetavaju, ili da
pregovaraju o manje vanim stvarima za koje je bila bitna brzina, ili da pripreme
odlazak ambasadora odabranih u skladu sa propisima, ili da ponekad budu u njihovoj
pratnji, pomau im, savetuju ih, ili ih nadziru.
Meutim, Hejl (Hale) je doao do najvanijeg zakljuka naglaavajui da su,
za razliku od ambasadora upravo zaduenici (mandatari) bili oni koji su najjasnije
videli skrivenu stranu meunarodnih odnosa.
Tako je firentinski sekretar kako su nazivali Makijavelija i kako je i sam
voleo da ga zovu znatnim delom karijere, zapravo, bio diplomata, uprkos tome to
se ini da zbog prirodnih razloga nije dosegao najvie profesionalne standarde ni kao
posmatra, ni kao pregovara, niti je ikada bio rezidentni ambasador, barem ne due
od est meseci. Makijaveli je u prvoj polovini 1499. upuen na dva diplomatska
zadatka u Italiju, ali je na svoju prvu inostranu misiju zapravo krenuo tek u julu 1500,
otputovavi na prijateljski dvor francuskog kralja Luja XII, na kome je ostao gotovo
42

pola godine. Juna 1502. Makijaveli je svojom pratnjom osigurao diskretno
pojaanje Franesku Soderiniju (Franncesco Soderini), biskupu od Voltere
(Volterra), u njegovoj misiji u Urbinu, koji je nedugo pre toga osvojio ezare
Bordija (Cesare Borgia), koga je njegov otac Papa Aleksandar VI upravo imenovao
za Vojvodu od Romanje (Romagne). Vojvoda Valentino, u tom trenutku na
vrhuncu moi, nastojao je da se izbori za vlastitu teritoriju u tom anarhinom podruju
na granici sa Firencom, koju je odluno bio spreman da zatiti. Makijaveli je sam
posetio opasnog Vojvodu, stigavi na njegov dvor u Imoli 7. oktobra 1502. i tu ostao
gotovo etiri meseca opravdavajui se izvinjenjem da eka znak od Francuza
briljivo posmatrajui Bordiju, pa i onda kada se divljaki svetio Vitelijima i
Orsinijima. Makijaveli je potom bio upuen na vane misije u Rim (oktobar-decembar
1503, avgust-oktobar 1506), Francusku (januar-februar 1504, jun-oktobar 1510) i
Nemaku (1507-1508). Poslednji diplomatski zadatak obavio je uoi propasti
Republike Firence u septembru 1511. godine, kada je bio upuen u Milano, a potom
ponovo u Francusku kako bi zamolio Luja da odloi sabor izmatiskih frankofilskih
kardinala koji su time komplikovali odnose Firence sa Rimom.
Makijaveli je ostao na dunosti do 1512, kada Firentinska Republika plaa
cenu to nije bila na pobednikoj strani panije ije snage je Papa pozvao u Italiju, a
koje su uspele da proteraju Francuze. Mediiji su se vratili u grad, Republika je
rasputena, a Makijaveli je 7. novembra otputen i doivljava unutranji progon.
Sledee godine dogodilo se i najgore. Optuen za zaveru protiv novog reima biva
uhapen i muen. Ubrzo je osloboen i puten u sumornu nezaposlenost na
temelju opte amnestije kojom je proslavljen izbor mediijevskog Pape.
Najvanija dela
Jedino mesto na kome Makijaveli u svojim rukopisima posveuje neposrednu i
punu panju nainu na koji treba voditi diplomatiju jeste pismo iz 1522, kasnije
nazvano Savetima (Advice to Raffaello Girolami when he went as Ambassador to
the Emperor), a zapravo naslovljeno Poverljive instrukcije Rafaelu irolami uoi
njegovog odlaska 23. oktobra 1522. kao ambasadora kod imperatora Karla V u
paniju. Tano je da postoji opirna zbirka njegovih diplomatskih spisa, poznata kao
Poslanstva (Legations), a u nastavku u se na nju pozivati kao na Poslanstva
43

(Missions) jer je to naziv prevoda kojim sam se najvie koristio. Meutim, sve do
nedavno ovo delo nije bilo lako dostupno engleskom itaocu i nije bilo jednostavno
izdvojiti one dokumente koja imaju teorijsku vrednost. Oslonio sam se na te
dokumente za ovo poglavlje, a za sve ostalo pouzdanije je oslanjati se na Vladaoca
(The Prince), a moda jo i bolje na opseniji i vaniji rad nazvan Rasprave o prvih
deset knjiga Tita Livija (The Discourses on the First Ten Books of Titus Livy), u
daljem tekstu Rasprave. Negovo poslednje veliko delo Istorija Firence (The History
of Florence) veoma je korisno. Te su knjige, izmeu ostalog, bile proizvod
nametnutog slobodnog vremena s kojim se Makijaveli suoio nakon naputanja
slubene dunosti i mnogo nam govore o njegovim shvatanjima diplomatije.
Diplomatija, sila i irenje republike

Drava je bila sr Makijavelijevih zanimanja posebno republika i uslovi za
njenu stabilnost. To ga je navelo da razmotri i odnose meu dravama, s obzirom da
je drava okruena neprijateljima koji mogu u potpunosti ukinuti sve njene slobode,
dok spoljna politika koju usvaja da bi se izborila sa neprijateljima ima gotovo
podjednake posledice po njenu unutranju politiku. Makijaveli je utvrdio kako se, na
prvi pogled, moe pretpostaviti da je najbolji poloaj drave u odnosu na okruenje
onaj koji joj omoguava da postane dovoljno vojno snana da bi odbila svaki
pljakaki napad, ali ne i toliko snana da svojom snagom izazove neki
predupreujui udar. Takoe se moe pretpostaviti, naglaava Makijaveli, da se ova
poslednja mogunost dodatno moe suzbiti ustavnim odredbama, uz uverljive
praktine dokaze o tome kako drava nema ekspanzionistikih planova prema svojim
susedima. Naalost, kae Makijaveli, taj srednji put izmeu velike slabosti i velike
snage u stvarnom svetu gde su svi odnosi meu ljudima uvek u stanju promene,
verovatno, nee biti izvodljiv: nunost esto tera drave da sprovode politiku koju
razum ne odobrava. Na primer, nunost moe navesti dravu na irenje moda i radi
odbrambenih razloga ak i kada nije sazdana zbog takve politike, sa neizbeno
pogubnim posledicama. Ako se srednjim putem i ostvari produeni mir, s druge
strane, to, konano, nee biti nita bolje jer e [dravu] ili oslabiti ili prouzrokovati
razdor u njoj samoj.
44

Zbog tih postavki Makijaveli zakljuuje da utemeljenjem republike, treba
razmotriti mogunost da ona odigra asniju ulogu. To zahteva dravu ijim bi se
ustavom mo delila izmeu plemstva i naroda koji se naoruava i iri, pa tako politika
imperijalizma, ukoliko bude potrebna, postaje realistina. Trzavice izmeu plemstva i
naroda u tom procesu mogle bi, uprkos neprijatnostima, podsticati donoenje zakona
koji pogoduju slobodi, dok bi oslanjanje na graane kao vojnike, vie nego na
plaenike, stvorilo ne samo bolje graane, ve i bolje vojnike. Naravno, njegov model
bila je drevna Rimska Republika i njeno veliko carstvo, carstvo stvoreno prevlau
pre nego udruivanjem u savez ili potpunom dominacijom. Gde je u toj teoriji mesto
diplomatiji?
Zapravo, Makijavelijeva temeljna pretpostavka bila je da je umenost u vetini
ratovanja za dravu vanija od ostalih, ukljuujui i umenost u diplomatiji, jer je bio
uveren da dobri zakoni proistiu iz dobrog oruja. Ipak, drave nisu uvek vojno
dovoljno snane da postignu svoje ciljeve i upravo je iz te nunosti nastala
diplomatija. Ono to vladari moraju uiniti na poetku svojih karijera, kae
Makijaveli, moraju uiniti i republike, sve dok ne postanu mone i dok se ne budu
mogle osloniti samo na silu. Bile republike ili monarhije, ako su vojno slabe i na
vojnom polju loe voene, poput prosene italijanske dravice 15. veka, neizbeno e
se znatnije osloniti na pritvornost... trikove i spletke. Uprkos sugestiji da se drave
koje tee da budu velike sile mogu osloniti iskljuivo na silu, oigledno je da je
Makijaveli bio uveren kako je diplomatija i dalje vana vladarima koji ele uiniti
velike stvari, ak i nakon to su stvorili velike vojske, jer razum nalae izbegavanje
vojnog prenaprezanja. Makijaveli nas, iz tog razloga, podsea da Rimljani nikada
nisu istovremeno vodili dva velika rata; umesto toga, njihova politika je bila da
odaberu jednu po jednu vojnu metu a da sistemski jaaju mir meu ostalima.
Ljudska priroda, potene namere i diplomatija
Ukoliko je Makijaveli zagovarao stalnu potrebu za diplomatijom, njegovo

profesionalno iskustvo i istorijsko iskustvo naveli su ga na jo jedno shvatanje koje je
u tim okolnostima bilo ohrabrujue: to je aktivnost za koju su mukarci (i ene)
posebno spremni. Posmatrajui kako se oni zaista ponaaju, umesto da se temeljno
pozabavi time kako bi oni trebali da se ponaaju, zakljuuje, prema reima Metinglija
45

(Mattingly), da su ljudi sebini ... plaljivi, gramzivi i iznad svega lakoverni i glupi.
U tom smislu svrsishodno je prisetiti se Makijavelijevog poznatog dela Mandragola,
koje ga je proslavilo, a u kome, kako naglaava Lord Mekoli (Macaulay), Nika
Kalfua (Nicia Calfuccio), lakovernog oveka, uprkos njegovom profesionalnom
iskustvu, izigraju mladi, podmukli laljivac i potkupljivi fratar, nagovorivi njegovu
prelepu enu da podeli svoju postelju sa gospodinom koji je njome bio oaran.
Pritvornost i lakovernost kraljevskih dvorjana inili su ih u ravni dravnih
odnosa, ba kao i Nika, ranjivima na pogan jezik i punu kesu vetog diplomate, bez
obzira na to da li je njegova namera bila da ih ohrabri na delovanje saglasno
interesima njegovog vladara ili da se dokopa poverljivih informacija. Makijaveli u
dva izvetaja sa dvora Luja XII iz 1500. otroumno podsea firentinsku Sinjoriju na
vanost toga da ovde steknete prijatelja, koji e se, motivisan ne samo pukom
prirodnom naklonou (ve i novcem, naravno) boriti za interese vaega gospodstva i
zauzeti se za vau korist i od koga bi oni koji su ovde u vaoj slubi kao vai agenti
mogli imati koristi za vau dobrobit... Upravo takvim orujem, nastavlja firentinski
sekretar, odbranili su se graani Pize, a vas napada Luka; na taj nain sebi su
pomogli Mleani i kralj Ferdinad [Napuljski], kao i svi ostali koji su obavljali bilo
kakav zadatak na ovom dvoru; za sve one koji tako ne uine moglo bi se rei da
sudski spor misle dobiti bez plaanja advokata. Dve godine kasnije otkriemo kako
Makijaveli usrdno moli Sinjoriju da uveri firentinske trgovce da plate mito sudskim
inovnicima lutajueg dvora vojvode od Valentina, jer ako ne udovoljim tim
inovnicima suda, vie nikada po njima neu moi neto da poaljem, a posebno ne
poverljive stvari.
Prema tome, diplomata moe stei uticaj na stranim dvorovima i ostvariti
zamisli svoje vlade jer su ljudi potkupljivi, uplaeni ili lakoverni u pogledu svojih
pravih interesa. Kako je Makijaveli to uverljivo ustanovio, ljudska podlost je za
diplomatiju prednost. Ali ta izopaenost vodi i prevrtljivosti. Uvidevi to, Makijaveli
u konkretnoj primeni svog opteg naela da cilj opravdava sredstva poruuje
vladaru kako ne moe izbei ukljuivanje u tu igru. Poto ljudi nee odrati svoju re
datu vama, nastavlja on, ni vi ne morate odrati svoju datu njima. Makijaveli, u
moda najozloglaenijoj reenici iz Vladaoca, poruuje da mudar vladar .... ne moe
i ne treba da odri svoje obeanje kada to ispunjavanje teti njemu samom i kada vie
ne postoje uslovi koji su ga naterali da to obeanje da . Ti razlozi su obino povezani
sa silom, kako je Makijaveli sugerisao u izvetaju poslatom s dvora vojvode od
46

Valentina: Savezi izmeu vladara odravaju se samo orujem, kao to i sama mo
oruja moe ojaati njihovo potovanje. Meutim, za diplomatijom se ne posee
samo zbog elje da se pregovorima ostvare sporazumi, a bilo bi to i besmisleno, ako
se sporazumi, barem naelno, ne bi potovali. Da li je Makijavelijeva realpolitika
usklaena sa diplomatskim pobudama?
Ukoliko nastavimo sa itanjem Vladaoca, knjige u kojoj je, kako nas podsea
Baterfild (Butterfield), Makijaveli uglavnom bio zabrinut zbog vanrednih okolnosti i
savetovao nove vladare kako da ostvare sigurnost kao oni stari, nakon 18. glave
otkriemo da je njegovo stanovite zapravo suptilnije. Pre svega, ne samo da
pojedinci nisu podjednako podli, ve je tako i sa politikim reimima. S druge strane,
Makijavelijeva svest o dugoronim posledicama krenja obeanja poziva na oprez:
zagovarajui prednosti prethodno navedenog, Makijaveli izraava i bojazan da je
odobravanje izdaje od strane suverenih vladara, u nekim sluajevima bilo uslov
irenja poverenja u neke druge vladare. Zbog oba ova razloga, diplomatija nije bila u
velikoj opasnosti ni od stvarnog sveta kakvim ga je prikazao Makijaveli, ni od
ponaanja vladara koji deluju na temelju njegovog saveta.
Vidljivo je u Raspravama koliko je Makijaveli bio impresioniran stepenom u
kom su za vreme Rimske Republike bili potovali verski zaveti, ak i pod pretnjom
maa, to je vano za na argument, jer je oigledno bio svestan diplomatskog obiaja
svog vremena da strogim verskim ceremonijalom treba osnaiti potpisivanje i
ratifikaciju sporazuma. Naravno, vrlo dobro je znao da je Rimska Crkva bila
korumpirana i zbog toga uopte nije sumnjao u rasprostranjeni skepticizam u pogledu
tadanje delotvornosti tog obiaja, barem u Italiji, Francuskoj i paniji, koje je
smatrao najkorumpiranijima od svih zemalja. Ipak, u Raspravama napominje i da su
oni za koje se verovalo kako su stvarno verski preobraeni, mogli pokolebati i
mudre gradske stanovnike, poput onih u njegovoj rodnoj Firenci za vreme fratra
Savonarole. Zbog toga se, s obzirom na injenicu da se ljudi raaju, ive i umiru u
poretku koji je uvek isti, mogua korisnost vere ne bi smela nikada iskljuiti, i to
moe se zakljuiti iz Makijavelijevog razmiljanja ak i danas moe ojaati samu
diplomatiju u nekim delovima sveta. Svakako Rasprave pokazuju da Makijaveli nije,
kako se ini, bio uveren da su ljudi esto potpuno loi. Ukratko, kao to je meu
pojedincima promenljiva jaina verskih uverenja, a zlo nije opte rasprostranjeno,
tako je promenljiva i sklonost zlim namerama.
47

Povezano sa drugim Makijavelijevim uverenjem, tj. sa stanovitem da je
krenje obeanja u razliitim vrstama politikih sistema razliito, posebno je u tom
okviru vano 59. poglavlje prve knjige Rasprava. On tu razmatra koji su ugovori
postojaniji i koji se vie potuju, oni koje su sklopile republike, ili oni koje je sklopio
vladar. Velike razlike meu njima, u nekim okolnostima, on ne zapaa. Verovatno se
nee ni u republici, kao ni u monarhiji potovati onaj sporazum koji je nametnut
silom, ali ni onaj koji nosi opasnost po sigurnost njihovih poseda. Ipak, kae
Makijaveli, ak je i u drugoj od navedenih okolnosti verovatnije da e republika biti
pouzdanija, a posebno ako se radi o manje ekstremnim sluajevima, tj. ako je
ustrajanje na sporazumu sa drugom vladom prestalo odgovarati interesima drave, ali
jo uvek nije i poniavajue, ili kobno za njenu sigurnost. Mogue je navesti primere
ugovora koje su vladari prekrili zbog vrlo male koristi, nastavlja on, i ugovora koje
republike nisu prekrile zbog izvanredno velike prednosti. ini se da Makijaveli nudi
barem etiri objanjenja ovoga, ali da bismo ih i pronali, moramo na nekoliko mesta
dublje uroniti u Rasprave. Prvo objanjenje je da republike poseduju veu moralnu
vrlinu, jer njihove vlade treba da budu odgovorne narodu, koji u svojoj naivnosti
pretpostavlja da pravila koja preovladavaju u svakodnevnim drutvenim odnosima
(npr. da obeanja trebaju biti odrana) treba da preovladaju i u odnosima izmeu
drava. Drugo objanjenje, blisko povezano s prvim, jeste da republike uopteno
iskazuju vee potovanje zakona. Tree, slubenici republike su sposobniji, i etvrto,
ustrojstvo republika zahteva pribliavanje razliitih stanovita, to sam proces
donoenja odluka ini prilino sporim. Zbog svih tih razloga republike e, verovatnije,
manje kriti svoja obeanja data drugim dravama nego vladari. Veoma je zanimljivo
u svetlu ovog Makijavelijevog zakljuka da je jedan od primera koji daje za dranje
datog obeanja na utrb vlastitih interesa, upravo primer, ne republike, ve vladara,
francuskog kralja Luja XII.
Ukoliko je Makijaveli verovao kako su neki ljudi i neke drave, po svojoj
prirodi, naklonjeniji doslednijem potovanju ugovora od nekih drugih, a samim tim
naklonjeniji i podsticanju diplomatskih inicijativa, znao je i to da je takva priroda
drava i ljudi dodatno pojaana injenicom da su vladari prisiljeni da se potrude u
ovom smislu kako bi izgradili ugled potenja u odnosima sa drugima. Osim injenice
da nonalantan pristup pravu naroda, u smislu imuniteta samih diplomata moe bez
razloga izazvati neprijateljstvo i ugroziti vladarev poloaj, vano je i da ugled
prekritelja obeanja smanji verovatnou da e iko sa njim uopte sklopiti sporazum,
48

dok e suprotna reputacija voditi tome da e mu panju iskazivati ak i donedavni
neprijatelji. Dakle, suprotno Majnkeovom tumaenju, ak se i beskurpulozni vladar
mora pridravati najveeg dela svojih sporazuma, jer nema drugog naina ili barem
ne boljeg, kojim se moe stei ugled potenja. Upravo e zbog toga, kae Makijaveli,
mone drave koje donekle potuju ugovore i jedna drugu, a ele da povedu rat protiv
tradicionalnog saveznika, obino pokuati da izazovu saveznika da uini prvi korak.
Takoe, moe se primetiti da Makijaveli, kada raspravlja o pitanju potenja
poveznog sa nainom na koji se mora ponaati ambasador, za razliku od vladara, tome
daje jo snaniji naglasak, sugeriui da e u najgorem sluaju diplomata moda
trebati da sakrije neku injenicu. Da je Harold Nikolson to proitao teko bi bilo
shvatiti kako je pogreio.
Ugled potenog vladara posebno je vaan za vladare plaenike kondotjere,
koji zarauju opsluujui svojim naoruanim plaenicima druge vladare na temelju
ugovora (condotta). Iako je to prilino jasno, moe se primetiti da se ovo pominje
samo u 18. poglavlju Vladaoca. Meutim, to je eksplicitno istaknuto u Poslanstvima
(Missions), posebno u izvetaju od 11. aprila 1505, u kome Makijaveli saoptava o
svome zadatku u Perui na koji je poslat kako bi istraio stvarne razloge koji su naveli
anpaola Baljonija (Gianpaolo Baglioni) da objavi nameru o raskidanju ugovora sa
Firencom prema kome je za Republiku Firencu trebalo da osigura 135 naoruanih
ljudi, kao i da pokua da ga nagovori da promeni miljenje.
Makijaveli izvetava Sinjoriju kako anpaolo smatra da se njegova vlastita
drava nalazi u neposrednoj opasnosti, te da iz tog opravdanog razloga mora ostati u
domovini i ne moe vie biti vezan ugovorom za Firencu. Makijaveli, takoe,
izvetava da je anpaolu odgovorio da e, ak iako je njegova pria tana, zbog svog
postupka platiti visoku cenu jer svi znaju na temelju ega je on bio obavezan vaem
gospodstvu i smatrae ga nepouzdanim konjem koga niko nee hteti da jae zbog
straha da e polomiti vrat, a svaki onaj ko pridaje ikakvu vanost noenju oruja i
njime eli stei ugled, ne moe izgubiti nita to je dragocenije od reputacije
potenja.
Nezavisno da li su podstaknute verskim strahom, moralnom vrlinom,
obiajima republike ili raunicom dugoronih prednosti, potene namere u
Makijavelijevom prikazu, ipak, su uobiajen refleks u meudravnim poslovima.
Kada ne bi bilo tako, teko bi mogao preporuiti mnotvo okolnosti u kojima slabije
drave treba da se dogovaraju sa onima koje su snanije (vidi u nastavku). Nadalje,
49

upravo zbog toga to je potovanje ugovora uobiajeni refleks, kako primeuje
Makijaveli, ak i oni koji redovno kre svoja obeanja mogu pretpostaviti da e drugi
potovati svoje obaveze prema njima i onda kada ih okolnosti navode da u to
posumnjaju. Kako navodi Makijaveli, takav primer je primer ezare Bordija (Cesare
Borgia), koji se pogreno pouzdao u obeanje Julija II (prema kome su se Bordije
vrlo loe odnosile) da e ga unaprediti u glavnog zapovednika papske vojske u
zamenu za podrku prilikom izbora kojim je postao papa.
Ukoliko se podrobnijim uvidom stekne utisak kako je Makijaveli bio uveren
da je potovanje date rei ako to ne nosi preveliko iskuenje uobiajeno meu
dravama, te je time i podstie pregovore, on zasigurno nije verovao, kako smo to ve
i videli, da je to univerzalno pravilo, ak, i kad nije izloeno prevelikom iskuenju.
Ali, tamo gde postoje sumnje u dobronamernost, diplomatija je jo vanija zbog
drugog razloga osim pijuna, samo su diplomate na poloajima sa kojih mogu
temeljno istraiti namere inostranih vladara, u ta emo se uveriti u nastavku.
Makijavelijev savet o potenju, njegova podrka moralu drave, koji je poprilino
razliit od onoga za pojedince, snano su odjeknuli u njegovom vremenu, ali ne i u
naem. To je znailo priznavanje realnosti u kojoj su drave, budui da nisu imale
drugog naina da to isprave, prvom prilikom odbacivale ugovore koji vie nisu sluili
njihovim interesima. Dakle, to je tek neto vie od priznanja doktrine koja e uskoro
meunarodnim pravnicima postati poznata kao rebus sic stantibus: meunarodni
ugovori se potuju samo dok postoje uslovi na temelju kojih su nastali. Prihvatanje
tog stanovita nije znaajnije potkopalo diplomatiju u Makijavelijevom vremenu, niti
nakon njega; naprotiv, zato to je priznala odnose moi, fleksibilnost koju je dozvolila
u meudravnim poslovima uslovila je diplomatiju, pa i nastanak samog
meunarodnog prava.
Uloga ambasadora
Jedina Makijavelijeva analiza posveena zadacima ambasadora i nainima na
koji on treba da ih sprovodi data je u ve spomenutim Poverljivim instrukcijama.
Ono o emu Makijaveli tu pie tek je neto vie od sreivanja uobiajenih
razmiljanja tog vremena i bez sumnje, zbog njegovog vlastitog neiskustva kao
pravog ambasadora, ponekad je jednodimenzionalno. Uprkos tome, ta su razmatranja
50

uobiajeno saeta i zanimljiva, te svakako mogu uveliko doprineti razumevanju ovde
ve ocrtanih pogleda iz vrlo opirnih Rasprava, Poslanstava (Missions) i Istorije
Firence. Dakle, celovito posmatrajui Makijavelijeva dela, doi emo do zakljuka da
on sugerie kako rezidentni diplomata ima pet osnovnih zadataka. On, s jedne strane
mora podsticati vladara kod koga je akreditovan da sprovodi politiku koja je u skladu
sa interesima njegovog poslodavca, a sa druge strane mora odbiti da razmatra politike
koje su suprotstavljene interesima njegovog vladara, to moe obuhvatiti ak i
sabotau aktivnosti diplomatskih takmaca. Diplomata svom vladaru mora da daje i
savete o politici i da, po svaku cenu, brani njegov ugled. Ako to zahtevaju njegove
instrukcije, mora se angaovati u zvaninim pregovorima, u kojima mora biti posebno
delotvoran, i u prikupljanju informacija i upuivanju izvetaja u domovinu; to
obuhvata odgovornost za predvianje buduih dogaaja, a to je od svega najtee. Rei
u jo neto o Makijavelijevim stanovitima vezanim za poslednje zadatke, a potom
razmotriti ta on jo kae o optem diplomatskom nainu delovanja. Makijaveli
posebno naglaava zadatak prikupljanja informacija, i to zbog, moemo da
pretpostavimo, njegovog sopstvenog iskustva opunomoenika za koga je taj zadatak
bio uobiajeno vaan, moda i vaniji nego za ambasadora (vidi napred navedeno), a
bilo bi zaista udno da to nije i dobar deo objanjenja. Meutim, ovo je u skladu i sa
jednom od temeljnih taaka Makijavelijeve politike teorije: njegovim optimistinim
uverenjem da, koristimo li parafrazu Bernarda Krika (Bernard Crick), virtu, ako
otelotvoruje nunost, moe pobediti fortunu". Drugim reima, smeo i vet vladar koji
shvata politike zahteve ouvanja svoje drave, i u toku je sa vremenom u kome
vlada, ima velike anse da vrtlog nepredvidljivih zbivanja i struju prikrivenih
drutvenih kretanja podredi svojim interesima. Meutim, to je nemogue bez znanja o
svetu, a za to ukljuujui i informacije o uspenim tehnikama dravnitva kojima se
to sprovodi najveim delom treba da se pobrinu diplomate.
Kad je re o poslovima pregovaranja, oni se to je uobiajeno, ali i ne mora
biti pokreu radi zakljuivanja sporazuma. Drave, na primer, mogu zahtevati od
svojih ambasadora da, barem povrno, sprovedu proces pregovora sa neprijateljem sa
kojim su ve zaratile kako bi pokazale da su sticajem okolnosti bile prisiljene na rat ili
da bi u drugaijim okolnostima to barem zvanino obavile radi dobijanja na vremenu.
Kupovati vreme na taj nain bila je uloga koju je Makijaveli kao diplomata, vrlo
rezignirano, i sam prihvatao, ali i uloga zbog koje se divio virtuoznosti vojvode od
Valentina. Drave mogu uputiti svoje diplomate da nastoje da dobiju na vremenu i na
51

taj nain stvore uslove u kojima se novonastalom suparniku otpoinjanje rata ne bi
inilo neizbenim, kao i da stvorile mogunosti preusmeravanja oluje na neku drugu
stranu, ili da omogue prikupljanje vojnih snaga ili stvaranje povoljnijeg trenutka u
kome bi se ve postojee snage mogle iskoristiti.
Meutim, jedno je koristiti diplomatiju da bi se dobilo na vremenu kad smo
suoeni sa nadmonim protivnikom, a neto sasvim drugo je njeno korienje kada
moramo uiniti ustupke, posebno ako je neprijatelj drzak i nema podrku saveznika.
To e, tvrdi Makijaveli, samo demoralisati saveznike dotine drave i naterati ih da je
napuste, dok e, istovremeno, podstai apetite neprijatelja. Rezultat e biti da se rat,
za koji se oekivalo da ga je mogue izbei pristajanjem na ustupke, mora voditi u
gorim okolnostima. Ukratko, ako se ustupci zaista moraju uiniti, bolje je na njih
pristati sa pozicija snage nego slabosti. (Poseban sluaj je vladar koji se u inostranstvu
moe sreno izvui upotrebom miroljubivih sredstva jer njegovog prethodnika jo
pamte kao ratobornog.) Kako god bilo, Makijaveli ne okleva da kae kako drava,
kada je suoena sa znatno nadmonijom silom, treba da popusti pred neizbenim i da
uini ustupke. On predvia tri takve situacije. Prva situacije je kada neprijatelja ini
moan savez drava, te je zato mudrije prepusti nekoj od njih deo svojih poseda i na
taj nain je pridobiti za sopstvenu stranu ak i nakon objave rata. Druga situacija je
kada postavljeni zahtevi nisu pretnja opstanku drave i mogue ih je svojevoljno
ispuniti. Trea, poslednja situacija, nuna za injenje ustupka je kada nadmono
snaniji neprijatelj sam ponudi mirovne pregovore tokom rata koji traje, jer uslovi
nikada nee biti toliko teki da u njima nee biti i neke koristi za one koji ih
prihvataju, te e tako, na neki nain, uestvovati u pobedi. Uprkos opte uverljivoj
Makijavelijevoj teoriji pregovaranja, treba rei da nije jasno zato bi se davanjem
ustupaka mogao pridobiti snaniji neprijatelj koga podravaju saveznici, dok bi slina
politika prema onome bez takve podrke podstakla tenju za novim ustupcima.
Makijaveli u Poverljivim instrukcijama tvrdi da diplomata ne moe pravilno
obaviti nijedan svoj zadatak ako ne proui vladara i one koji ga nadziru i ne
pridobije njihovu panju, ako je to potrebno i podmiivanjem. Osim toga, mora stei
dobar glas, posebno da je poten: To je vrlo vano, dodaje Makijaveli, poznajem
ljude koji su domiljatou i dvolinou gotovo potpuno izigrali poverenje vladara i
nakon toga nikada vie nisu mogli sa njim pregovarati. Makijaveli savetuje da panju
ne treba usredsreivati iskljuivo na sedita moi, ve je treba usmeriti i na razliite
vrste nametljivaca koje je mogue pronai na svim dvorovima. Priredite im bankete
52

i zabave te iscedite iz njih informacije, a budui da je davanje informacije i najbolji
nain da se one prikupe osigurajte da vas vaa vlada redovno informie o
dogaajima koji se zbivaju negde drugde iako oni nisu neposredno vezani sa vaim
poslom.
Posebnu panju u Poverljivim instrukcijama Makijaveli posveuje sadraju i
stilu izvetaja koje diplomata mora da poalje u domovinu. To je razumljivo jer je i on
to svojom sadrinom svedoe Poslanstva (Missions) smatrao sasvim prirodnim
da u svojoj napetoj karijeri opunomoenika svakog dana napie jedan izvetaj, iako je
od rezidentnog ambasadora kakav je bio Rafaelo oekivao da pie svaka dva ili tri
meseca. Makijaveli je vrlo dobro znao da se diplomate prosuuju najpre na temelju
izvetaja: Velike poasti ambasador moe zasluiti i zbog izvetaja koje pie onima
koji su ga odaslali. Izvetajima treba da budu obuhvaene tri glavne teme, kae
Makijaveli: pitanja o kojima se ve odluilo, pitanja o kojima se trenutno raspravlja i
pitanja koja e se verovatno pojaviti.
Makijaveli upozorava diplomate da u izvetajima koje alju u domovinu budu
oprezni, ali ne i preterano smerni. Glavnina informacija koje e ambasador prikupiti
bie neistinita i pogrena, ali on je obavezan da vladaru iznese svoje miljenje.
Posledica je da ambasador mora uporeivati informacije iz razliitih izvora,
prosuivati, i rei ta smatra da bi mogla biti istina. Meutim, u vlastitim izvetajima,
Makijavelli obino ulepava ovaj nain govorei o poreklu odreenih vrsta
obavetajnih podataka i savetujui Sinjoriju da svojom velikom mudrou i
sveobuhvatnijim poznavanjem dogaaja irom Italije sama prosudi o onome ta joj je
saoptio. Kada diplomata, ipak, mora da iskoristi sopstvenu pretpostavku, a naroito
kada to podrazumeva predvianje buduih dogaaja na dvoru gde je upuen, posebno
mora biti oprezan prema osetljivostima svog vladara, kae Makijaveli, upuujui na
tradiciju da ambasador treba da ostane suzdran radije nego da nagovara druge.
Dakle, ... budui da lino iznoenje vlastitih stanovita moe biti ofanzivno, kae
Rafaelu, odgovornost treba preneti ili barem podeliti, te koristiti rei kao to su:
'Dakle, s obzirom na sve to sam napisao, mudri ljudi ovde smatraju da e rezultat biti
takav i takav'. Makijaveli se na to posebno oslanja u svojim izvetajima sa zadatka
koji je obavljao kod pape Julija II u drugoj polovini 1506, to, u skladu sa
neodreenom situacijom u tom trenutku i muiavou pape i nije bilo iznenaujue.
Jedno od takvih umotvorina bilo je i korienje stanovita dobro obavetenog i
otroummnog prijatelja koji, prema svemu sudei, oito nije postojao.
53

ini se da je u Poverljivim instrukcijama Makijaveli mislio samo na nain
kojim diplomata treba da predstavi svoje miljenje o injenicama i moguim buduim
zbivanjima. Meutim, nesumnjivo je mislio i na obavezu davanja saveta o politici
koji, umereno i posredno predstavljen, postaje jo vaniji jer je tradicija tog vremena
bila da ambasadori nisu bili ohrabrivani da izvetavanju dodaju lina zapaanja ili
savete. Impresioniran prednostima odlunog delovanja na temelju neposrednog
posmatranja vojvode od Valentina i stalno ogoren oklevanjima svoje vlade, potpuno
je sigurno da nije zanemario takvu odgovornost tokom sopstvene diplomatske slube.
Godine 1510, da navedemo tek jedan primer, uporno je upozoravao Sinjoriju na
koristi od posredovanja u sporu Luja XII i Julija II i na nedostatke proglaavanja
neutralnosti ako bi do rata, ipak, dolo.
To je, dakle, bila uloga diplomata prema Makijavelijevom miljenju, a to je i
uloga kojoj je on pridavao prvorazrednu vanost u upravljanju dravom. Meutim, o
njoj Makijaveli nije imao iluzija: golo uveravanje, ak iako je diplomata bio
dovoljno vet da pridobije panju vladara, retko kada je bilo dovoljno. Za uspeno
sprovoenje najveeg dela svojih zadataka diplomata, pre svega, treba da ima podrku
oruja, novca i odlune vlade, mada moda zato to je to smatrao samorazumljivim,
potpuno suvinim, ili nije eleo da ga obeshrabri to nije spomenuo u svojim
Poverljivim instrukcijama Rafaelu. Meutim, ovo je ponavljana tema u
Poslanstvima (Missions) i posebno oita u Makijavelijevoj prvoj misiji u Francuskoj,
tokom koje su on i njegov kolega dela Kaza (della Casa) direktno bili suoeni sa
omalovaavanjem uobiajenim prema diplomatama koji se ne mogu pohvaliti
nijednim od ovih atributa. Same rei nisu dovoljne, neprestano je ponavljao
Sinjoriji, one se uzimaju u obzir samo kod onih koji su ili vrlo dobro naoruani, ili su
spremni da plate ... Zovu vas Ser Nihilo (gospodin Niko) isticao je, a zbog toga je
trpela i njihova misija. Govori na isti nain u Diskursima da je Venecija, nakon to je
okupirala veliki deo Italije, uglavnom ne pomou oruja, ve novcem i lukavom
diplomatijom, kada se iskuavala njena snaga, gubila sve u jednoj jedinoj bici. Zbog
toga je, verovatno, da bi se Makijaveli bez sumnje saglasio sa Hansom Morgentauom
(Hans Morgenthau), slavnim sledbenikom u dvadesetom veku, da prvorazredna
diplomatija moe poveati materijalnu mo drave, ali bi tome vrlo spremno dodao i
odreena ogranienja. Prvo, to poveanje moi, verovatno, ne bi nikada bilo posebno
znaajno; drugo, ako diplomatsko sredstvo kojim se poveala mo drave nije nita
vie nego obeanje, koje nikada nije bilo propraeno i stvarnim delima, tada ni ova
54

mo ne bi dugo trajala; i, tree, ni najuspenija diplomatija nije u stanju, ak ni
kratkorono, da stvori mo niotkuda. ak i raspad neprijateljskog saveza znai
sposobnost da se nekome od njegovih lanova ponudi neto vredno.
Uprkos svemu, prihvatajui, sa jedne strane, Makijavelijevu sklonost za
preterivanjem, a, sa druge strane, injenicu da je Morgentauovo razumevanje
diplomatije podrazumevalo oblikovanje i sprovoenje spoljne politike, razlika
meu njima u ovom shvatanju i nije velika. Oprezniji od obojice je Rejmon Aron
(Raymond Aron), koji naglaava, kao i Makijaveli, da se u odnosima snaga koji
zahtevaju pregovore unapred moe zakljuiti o njihovim uincima, za razliku od
vojnih poduhvata, dok je, kao i Morgentau, prihvatio tezu da, ak, i meu
protivnikim dravama sporazumi ostvareni pregovorima nisu, u normalnim
uslovima, samo i jedino izraz odnosa snaga. Dakle, diplomatska vetina obino moe
uticati na konani ishod, kao to to ini snaga zakona. Uverile su se u to one
savremene vlade, uglavnom srednjih drava s dugim diplomatskim tradicijama, koje
tvrde da imaju ugled vei od svoje veliine. Meutim, ono to nijedan od
spomenutih naunika nije razmotrio jeste verovatnoa da e se uticaj diplomatske
sposobnosti najverovatnije menjati s okolnostima, i, moda, biti znaajniji tamo gde
su meunarodna pitanja i diplomatske procedure slojevitiji.
Stalno prisustvo i brza komunikacija

Makijaveli je oito smatrao da diplomatija treba da bude trajna, a ne
povremena aktivnost; samo tako moe biti potpuna sastavnica vrline (virtu) kojom
vladar moe raspolagati. Svaki vladar trebalo je da ima barem jednog stalnog
diplomatu na svakom njemu znaajnom dvoru, a na onim vanijima i pravog
ambasadora odabranog iz redova najuglednijih graana drave. Gde su novi
ambasadori? pitanje je, koje postaje sve vanija tema u njegovim izvetajima sporoj i
krtoj Sinjoriji sa dvora njenog najvanijeg saveznika Luja XII, poslednjih dana
avgusta 1500. godine. (Napuljski) Kralj Ferdinad uvek ima ambasadora u blizini
Njegovog Velianstva, s pravom primeuje Makijaveli. Kako se ne bi pomislilo da
su ti ambasadori prosjaci, a njihovi vladari siromani, ili bedni treba im osigurati
dovoljno novca iz domovine kako bi mogli udovoljiti ivotnim potrebama.
Preporuujem se vaoj Milosti, pisao je Makijaveli sa dvora vojvode od Valentina u
55

decembru 1502, i ponovo molim da mi obezbedite sredstva podrke; u svojoj slubi
ovde imam trojicu slugu i tri konja i ne mogu iveti na obeanjima. Jue sam se poeo
zaduivati ... Moje trokove mogao je podmiriti ovdanji dvor, i to bi on, moda, jo
uvek mogao i uiniti, ali ja to ne elim; ni do sada nisam sebi dopustio tu povlasticu,
jer, po svemu sudei, to nisam uinio zbog Vae i vlastite asti.. Novac je, kao to
smo ve na to upozorili, bio potreban da bi se i slubeno podmitio dvor.
Makijaveli je prvi insistirao na tome da upuivanje izaslanika u inostranstvo
samo po sebi nije dovoljno. Bio je neumoljiv u tome da im vladar mora obezbediti
sredstva za odravanje stalnih, brzih i sigurnih komunikacija sa domovinom. Idealno
shvaeno, to je znailo velik broj glasnika u linoj vladarevoj slubi sposobnih za
hitna putovanja. Zahvaljujui tome to je bio sigurniji, takav je sastav slube
optenja bio i bri, jer nije bilo potrebno troiti vreme na ifrovanja i deifrovanje
poruka. Zato ne iznenauje da je jo jedna tema Poslanstava neprikladnost staranja
Sinjorije za posebne glasnike, zbog ega se mogu proitati brojne Makijavelijeve
pritube kako je poruke morao upuivati preko trgovaca, drugih izaslanika,
kraljevskom potom (u Francuskoj), a ponekad i nasumino, odnosno po bilo kome
ko je igrom sluaja putovao u smeru Firence. Suprotno tome, pisao je Makijaveli iz
Imole 1502. svojim poslodavcima, vojvoda od Valentina potroio je od kada sam ja
ovde [dve nedelje] za kurire i posebne glasnike koliko bi neko drugi potroio u dve
godine.
Nije teko pretpostaviti zato je Makijaveli bio uveren da je neprekidna
diplomatija trajna i sveprisutna, sa neprijateljima, kao i sa prijateljima izvanredno
vana. Prvo, srea sudbine (Fortuna) je hirovita i ako se ele iskoristiti mogunosti
koje ona otvara, sredstva kojima se to moe ostvariti bi trebala da budu u stalnoj
pripravnosti; barem zbog jednog, a to je da bi sadanji neprijatelj (vojvoda od
Valentina) mogao ve sutra postati saveznik. Drugo, samo trajno prisustvo moe
osigurati vreme nuno za sticanje znanja i uticaja. Na temelju objektivne
pretpostavke, izvetavao je Makijaveli iz Forlija 1499, vladarka Katarina Sforca
(Catharine Sforza) verovatno e prihvatiti predlog koji joj je izneo u ime Velikog vea
Desetorice. Meutim, s druge strane, alio je, osim Njenog Velianstva, ja vidim
ovanija da Kazala (Giovani da Casale), agenta Vojvode od Milana, koji je vrlo
cenjen i ini se da ovde svime vlada. To je posebno vano i lako moe preusmeriti
kontesina neodluna razmiljanja na bilo koju, njemu poeljnu stranu. Tree,
rezidentni diplomata potreban je radi uvrivanja svakog vanijeg sporazuma koji su
56

ostvarili posebni pregovarai koje je vladar uputio. etvrto, opravdano je zakljuiti da
je Makijaveli bio naklonjen stalnom i razgranatom diplomatskom prisustvu jer je bio
svestan da, uz pojedine izuzetke, vladari vole da imaju visoko rangirane ambasadore u
svojoj blizini, a njihovo povlaenje smatraju uvredom. Samo bi slanje novih
ambasadora u Francusku, izvetavali su 1500. godine Makijaveli i Dela Kaza
Desetoricu, moglo popraviti loe raspoloenje i ispraviti uvredu nanesenu naglim
odlaskom preanjih ambasadora odavde. Makijaveli, u tom smislu tek bleda slika
profesionalnog diplomate, nije bio sklon ikoga da vrea: Smatram dokazom velike
ovekove mudrosti to da se suzdri kako od pretnji, tako i od upotrebe uvredljivog
govora, pisao je u Diskursima, jer nijedno ne umanjuje mo neprijatelja, ali ga prvo
ini obazrivijim, a drugo hrani mrnjom prema vama i pravi revnosnijim u smiljanju
naina na koji vam moe nauditi.
Diplomatija - asna dokolica?

Oito imajui na umu model rimskih legija, Makijaveli je bio uveren da vojno
sluenje dravi podstie meu graanima potovanje zakona, vlasti i vere, ljubav
prema miru i poretku, lojalnost, duh samoportvovanja i izuzetnu linu hrabrost. Zbog
tih razloga je vojna sluba bila odluujui inilac stabilnosti i velianstvenosti
republike. Meutim, iz njegove gotovo potpune utnje o tome, mogli bismo
pretpostaviti da, verovatno, nije smatrao kako je diplomatska sluba od sline koristi
za graansku vrlinu i u svakoj bi prilici, kada bi na to bio nagnan, priznao da je ona
moe i potkopati.
ini se da se razmatranju ovog problema Makijaveli najvie pribliio na
poetku pete knjige Istorije Firence, u kome, nakon to je ponovio zaokruenu teoriju
o ljudskim odnosima, kae: ... nakon to dobre i vrlo disciplinovane vojske izbore
svoju pobedu, a njihove koije stanu, vrlina vojne hrabrosti ne moe biti iskvarena
asnijom dokolicom od one knjievne; niti se veom i opasnijom prevarom ta
dokolica moe uvui u dobrim poretkom ureene gradove. Upravo je iz tog razloga
Katon, zakljuuje on, videvi kako su mladi ljudi Rima bili oarani filozofima koje je
Atina uputila kao ambasadore, odredio da filozofi vie ne smeju biti primati u grad.
Naravno, tome se moe prigovoriti da Makijaveli navodi takav lo uticaj ne zbog
same injenice da su oni bili ambasadori, ve zbog toga to su bili filozofi, pa da je,
57

nesumnjivo, takav lo uticaj bio nametnut nekom stranom gradu. Pored toga, njegov
pojam filozofa oigledno je bio vrlo irok, jer u barem jo u jednoj prilici,
naglaavao u istom delu knjievnost i vojnike toliko jasno da sugerie razliku
izmeu diplomatije, uopteno, i sile. Budui da je smatrao da uspena poslanstva
jaaju javni ugled kod kue, verovatno, ne bi odbacio mogunost kako bi kvarenje na
ovaj nain na domaem teranu, pratilo i ono na inostranom.
Makijaveliju bi bilo oigledno, kao nekom ko je znao oba sveta, da
diplomatska sluba ne neguje disciplinu kao to to radi vojska. Diplomate, to je
tano, esto deluju u grupama ponekad i pred neprijateljskim sudovima i dobro su
savetovani da treba da se predstave kao jedinstveni front vladaru kod koga su
akreditovani. Mlae diplomate (kao i sam Makijaveli) bile su obavezne da slede
nareenja starijih ambasadora, a svi zajedno bili su obavezni da u stopu slede
instrukcije iz domovine. Svako poreenje sa vojskom ovde se i zavrava.
Najvanije je da nijedan diplomata, po pravilu, a naroito ne onaj u slubi Republike
Firence nije bio obavezan da instrukcije prima nekritiki. Autoritet koji su zbog rada u
ovoj profesiji diplomate nauile da potuju bio je autoritet mudrog oveka kod
kue ili u inostranstvu. Nadalje, takva je bila priroda siromake vernosti u kojoj su
diplomate esto ostajale u stranim zemljama, jer su redovno imali loe odnose sa
sopstvenim vladama ak su gajili i izvestan prezir prema njima ako su bile
kolebljive i krte. Najgore od svega, kod diplomata je postojala prirodna tenja, koju
je primetio Makijavelijev prijatelj Gviardini (Guicciardini), ako ne i sam firentinski
sekretar, da razviju naklonost prema inostranim razmiljanjima, ak i da usvoje
poglede stranog vladara. Diplomatska sluba u svakom sluaju, u posebno velikom
kontrastu sa vojnom slubom, bila je ograniena na manjinu plemstva, a moda, je
bila i nepristrasna.
Zakljuak
Za Makijavelija, diplomatija predstavlja vano sredstvo drave, posebno ako je koristi
za strategiju obmane. Bila je, takoe, iz istog razloga i vredno sredstvo kojom
je neki graanin mogao poveati svoj ugled. Izuzev toga, nije imala nikakvu
drugu vanost. Diplomatski predstavnici (agenti) nisu bili posveeni
sveoptem (univerzalnom) miru, kako se to pretpostavljalo u srednjovekovnoj
teoriji, niti su bili otelotvorenje ustanove koja podupire sistem drava, kako e
tvrditi Kalijer (Callires). Ovaj stav proizilazi iz injenice da je Makijaveli
spoljnu politiku u celini video kao neto malo vie od obine borbe za
uveanje moi drave, ija je posledica manje-vie bila stalno stanje rata. to
58

se tie izdizanja drave iznad linog morala, kasnije poznatog kao teorija
dravnog razloga (raison dtat) moda je ono moglo apsolutno uticati na
Makijavelijeva razmiljanja o spoljnoj politici, ali ne, moje je uverenje, i na
njegovo miljenje diplomatije. Upravo zato ne treba da iznenauje to za
razliku od nastavljenih razmiljanja o ratovanju u Diskursima koja
sveobuhvatnije obrauje u celovitoj raspravi Umetnost ratovanja (The Art of
War) Makijaveliju, ini se, nikada nije palo na um da napie jednako opirnu
studiju o umetnosti diplomatije. Da je to uradio, verovatno bi nalikovala
zbog njegove zaokupljenosti tehnikom na dugako poglavlje o zaverama iz
treeg poglavlja Diskursa.
Prevod:
Aleksandra Savanovi i Darko Nikoli
Redaktor:
prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk
59

3. Dananja pravila i merila diplomatske analize

Makijavelijeva faktografska, biografska i analitika izvetavanja sprovedena u
diplomatskim spisima i saveti dati Rafaelu irolami, stavljaju njegovo razumevanje
diplomatske analize na mesto podudarno ciljevima, vaeim pravilima, i zahtevima
diplomatske analize i izvetavanja. Danas je inioce diplomatskog izvetavanja i
analize, koji se dre za kljune, saeto izloio Frimen u radu Umea mo: Dravnitvo
i diplomatija, u okviru poglavlja posveenog razmatranju vetina diplomata.1
1
.Chas. W. Freeman, Jr., Arts of Power: Statecraft and

Diplomacy, Washington D.C.: United States Institute of
Peace Press, 2002 (4th print.): 125-128.
Ako su u svetu danas diplomate vidljivi sluh, opazivi vid i zvanini glas svake
politike zajednice, ili organizacije namerne da uestvuje u donoenju politikih
odluka, onda su nuno i najbitniji deo umnosti svake od tih organizacija. To znai
da je promiljena diplomatska analiza jedan od najvanijih rezultata svrhovitog
delovanja diplomate kao obuenog posmatraa i izvetaa.
Prikupljanje obavetenja korienjem svih zakonom dozvoljenih sredstava ini
u diplomatiji podlogu smislenog izvetavanja i utemeljene diplomatske analize.
Diplomatsko izvetavanje i analiza imaju dvojaku svrhu. Na jednoj strani,
organizaciji, koju diplomata predstavlja, moraju omoguiti da utie na razvoj prilika u
svom okruenju koji je koristan za nju i probitaan za njenu politiku. Na drugoj strani,
izvetavanje i analiza moraju pomoi organizaciji u pronalaenju naina za
ublaavanje nepogodnosti koje za nju nosi predvidivi predstojei razvoj nepovoljnih
okolnosti.
Uzorna diplomatska analiza, proistekla iz posmatranja obuenih diplomata, uz
pregledni opis tekuih deavanja obavezno sadri osnovane pretpostavke o buduim
zbivanjima i izglednim trendovima. Te pretpostavke moraju biti zasnovane na dobrom
poznavanju uzroka postojeih procesa i izvedene sa stanovita interesa i ciljeva one
organizacije koju diplomata predstavlja i za koju deluje (bez obzira da li je to
nacionalna drava, meunarodna ustanova, transnacionalna korporacija, ili nevladina
organizacija). Izvetavanje i analiza su neizostavni diplomatski poslovi jer
osiguravaju svakoj samostalnoj organizaciji, koja tei da uestvuje u meunarodnom
politikom odluivanju, da na njega utie iz ugla ostvarivanja sopstvenih interesa i
60

postizanja vlastitih ciljeva. Za razliku od novinarskog izvetavanja, ili obavetajnog
izvetavanja, diplomate moraju biti u stanju da razumeju sredinu u kojoj deluju kako
bi njihove analize obezbedile da se bilo nastavljanjem, bilo podeavanjem postojee,
bilo planiranjem budue politike smanje tete, a poveava koristi putem ubeivanja
drugih.
Tri vrste diplomatskog izvetavanja
Frimen razlikuje tri vrste diplomatskog izvetavanja:
injenino ili faktiko izvetavanje (factual reporting)
biografsko izvetavanje (biographical reporting) i
analitiko izvetavanje (analytical reporting).
Faktiko izvetavanje obuhvata sve objektivne podatke i zapise o sastancima,
dogaajima i injenicama. Faktografski izvetaji (factual reports) kao zvanini zapisi

o svim takvim zbivanjima u ivotu, na primer, jedne nacionalne drave
ine
njenu
memoriju. Nuni uslovi za uspeno faktografsko izvetavanje, smatra Frimen, su:

izotreno zapaanje, budnost za tanine i tano pamenje. Zbog
zahtevnosti
nabrojanih uslova uzornog faktinog izvetaja njegova preporuka je da takve izvetaje

uvek najbolje prave dve osobe a ne jedna.
Otrina zapaanja posmatraa uslovljena je dubinom znanja o predmetu
razgovora, znanjem jezika strana koje razgovaraju i osetljivou za uoavanje
pojedinosti. Ukoliko diplomata potpuno vlada predmetom razgovora strana, dobro
poznaje jezike kojim one govore i sposoban je da se usredsredi na sutinu, a pogotovo
na pojedinosti toka razgovora (kako podsea opteprihvaena izreka meu
diplomatama: avo je uvek u detalju.) to je izglednije da e njegova zapaanja biti
izotrena. Celovito struno poznavanje i predmeta i miljea omoguava diplomati da u
celosti razume i izreeno i neizreeno u razgovoru i da tano same njegovog tok.
Kada potpuno vlada jezikom strana koje uestvuju u razgovoru i poznaje naine na
koje su one ranije izlagale svoja gledita, bie u stanju da shvati i zabelei ono to je
glavno, kao i pojedinosti, koje esto mogu biti i znaajnije od onoga to se smatra
glavnim.
Budnost za tanine neophodna je radi izdvajanja bitnog od nebitnog.
Nemogue je verodostojno zabeleiti celinu odvijanja ma kog razgovora. Najee je i
61

nepotrebno to initi. Bezvredni su izvetaji koje doslovno navode ta je ko kome,
kako i kada rekao. Vrednost imaju izvetaji koji prenose najbitnije do ega se u
razgovoru dolo. Diplomata mora biti u stanju da razlui bit razgovora od onoga to je
u njima sporedno da bi njegov izvetaj imao vrednost.
Tano pamenje je neizostavna sposobnost u diplomatiji. Najizvebaniji u
stenografiji nikada nisu u stanju da pribelee sve to se kae u razgovoru, stoga
mnogo toga moe ruci promai. Odlinom i izvebanom pamenju, meutim, teko
ita promie. Odlino pamenje predstavlja najbolju pomo da se ne propusti ono to
nije moglo da se zapie jer se u pamenje zbivanja duboko urezuju. Izvetaji e biti i
sutinski tani ukoliko se, uz sainjene zabeleke, oslanja na izvanredno pamenje
koje je odlika moi celovitog zapaanja.
Biografsko izvetavanje (biographical reports) sadri podatke o ivotu i
procene linosti, naravi, pogleda i politikih uinaka i uticaja znaajnih stranaca.

Obino se kae da diplomata mora imati otro oko za procenu linosti. Sposobnost
da razume narav i stvarni poloaj lica u donoenju odluka, kao i uticaj prirode te
linosti na sutinu odluka koje donosi, preduslov je uspenog biografskog
izvetavanja.
Diplomata mora posedovati politiku pronicljivost kako bi bio u stanju da uoi
stvarne uinke odnosa pojedinaca i grupa koji postoje iza spoljne fasade politike
graevine drutva gde slubuju. esto su stvarni politiki odnosi prikriveni
zvaninom birokratskom hijerarhijom i uljudnom drutvenou. Kako bi ostvario uvid
u istinita zbivanja, sutinski prikrivena tim politikim i drutvenim ljuturama,
diplomata mora uspostaviti nepatvorene line odnose sa mnogim uesnicima
politikog odluivanja i drutvenog ivota u jednoj sredini. Samo mu takvi lini
kontakti mogu pomoi da razotkrije odnose koji zaista vladaju iza spoljanjosti
zvaninih uloga koje pojedinci i grupe igraju.
Ukoliko diplomata svojim delovanjem postigne da uiva ugled poverljive,
pristupane, a i uz to i osobe koja uvaava kulturne posebnosti sredine, otvoren mu je,
u velikoj meri, pristup iza scene zvanine politike i drutvene graevine, ak i u
najzatvorenijim drutvima i dravama ili najnepoverljivijim organizacijama. Budui
da i line osobine utiu na procenjivanje drugih ljudi i da svako nije jednako u stanju
da uvidi stvarne odnose moi i uticaja koji stoje u pozadini zvaninih, Frimen smatra
62

da biografsko izvetavanje treba da bude povereno iskljuivo jednom pronicljivom
diplomati.
Analitiki izvetaji (analytical reports) izdvajaju uzroke i posledice razvoja
zbivanja u politici, ekonomiji, drutvu, kulturi, vojnoj oblasti i objanjavaju naine na

koje se na njih odgovara i sredstva koja u tome koriste uesnici meunarodne politike,
ukljuujui i sve lanove ili pripadnike organizacija koje u njoj uestvuju.
Ishodi zbivanja u organizacijama koje ine ljudi proistiu iz uzajamnog
delovanja objektivnih inilaca i linosti. Analitiko izvetavanje, koje je u
diplomatiji najbitnije, temelji se na faktikom i biografskom izvetavanju.
Najuspeniji analitiki izvetaji su rezultat timskog rada diplomata. Svaki analitiki
izvetaj polazi od faktikih i biografskih izvetaja da bi objasnio zato se desilo to to
se dogodilo i kako e se verovatno stvari razvijati u doglednoj budunosti.
Cilj analitikog izvetaja je da se donosiocima politikih odluka, u organizaciji
koju diplomata predstavlja u inostranstvu, objasni meunarodna stvarnost takva kakva
jeste. Najee, podvlai Frimen, politiki odluioci u prestonicama nacionalnih
drava nemaju skoro nikakvo iskustvo o stvarnom meunarodnom ivotu i najee
smatraju da su meunarodne prilike i neugodne i neprihvatljive. Uverljivost, pa tim i
korisnost analitikih izvetaja namenjenih odluiocima takvih pogleda, diplomata
moe postii ne tako to e im povlaivati ve umenim prevazilaenjem tih politikih
opsednutosti i saznajnih praznina. Analitiko izvetavanje je najzahtevnije od svih
drugih vrsta diplomatskog izvetavanja. Frimen istie da je za dobar analitiki izvetaj
nuna visprenost diplomata, irina znanja, vetina induktivnog zakljuivanja, intuicija
koja potie iz produbljenosti iskustva i logika.
Merila kvaliteta diplomatskog izvetavanja

Moe izgledati da za merenje kvaliteta diplomatskih izvetaja, posebno vrednovanja
diplomatske analize, uopte nema istinskih ispravnih merila, odnosno da ne postoji
nikakva pouzdana jedinica mere slina jedinicama mera materijalnih stvari. Frimen
nije usamljen u tvrdnjama da merila kvaliteta diplomatskog izvetavanja, uprkos
uvreenim suprotnim uverenjima, postoje. Posebno je izdvojio da ih ine: pouzdanost,
63

tanost, iskrenost, celovitost, itljivost, bitnost za nacionalne interese i ciljeve, i
pravovremenost.
Diplomatsko izvetavanje je pouzdano kada informacije potiu iz dobro
obavetenih izvora. Svojstvo dobre obavetenosti, omiljeno je meu novinarima i
stoga tako esto pominjano u medijskim izvetajima i komentarima. Njegovo
znaenje u diplomatiji je da su diplomate dobile ili pribavile obavetenja od lica ili
ustanova koje zaista poseduju valjane informacije. Najee je nuno da diplomata
unutar institucionalne strukture, na primer nacionalne drave u kojoj je slubuje,
ustanovi koja lica i ustanove doista poseduju valjana obavetenja. Kada utvrdi istinske
izvore verodostojnih, stoga i valjanih, informacija u jednoj sredini mora gajiti veze i
odnose prijateljstva sa licima kod kojih e ovim prijateljevanjem proizvesti sklonost
da mu ta obavetenja i prue.
Duga je istorija rasprave o najboljem nain pribavljanja informacija u
diplomatiji. Frimen je ubeen da najbolji nain pribavljanja obavetenja predstavlja
gajenje prijateljstva sa to veim brojem ljudi koji poseduju pouzdana obavetenja.
Lagodnost prijateljstva obara ograde uzdranosti i kod osoba koje najstroije uvaju
informacije. Negovanim prijateljstvima diplomata moe stei poverenje velikog broja
ljudi koji poseduju bitne informacije i zahvaljujui izgraenom prijateljevanju sa
njima prikupiti mnotvo pouzdanih informacija. Pravilo za saznavanje to vie
informacija, nunih za pouzdanost izvetaja, koga se dre diplomate dokazane kao
pouzdane u izvetavanju je da to vie sluaju sagovornika, a sami to manje govore,
slino davno izreenom Barbarovom savetu. Govoriti samo koliko je potrebno da bi
se drugi naveli da govore, prema Firmenu, ostaje najdelotvorniji nain pribavljanja
obavetenja.
Tanost izvetaja proistie iz iskrenosti diplomata. Diplomatsko izvetavanje
nikako ne sme biti proizvod izvoenja (dedukcije) opisa, zapisa, zapaanja, ocena,
izjava ili predloga iz linih ideolokih sudova ili predrasuda. Svi inioci diplomatskih
izvetaja moraju iskljuivo biti rezultat svodnog (induktivnog) zakljuivanja iz
injenica. Frimen postavlja formulu o tanosti izvetavanja koja glasi: Izvetavanju
koje ne mari za predrasude onih kojima je namenjeno manjka uverljivost.
Izvetavanje koje ide na ruku tim predrasudama obmanjuje.2
Kako diplomata moe izbei upadanje u zamku elje politikih odluilaca da
primaju izvetaje koji povlauju njihovim ubeenjima ali su netani? Jedino
bezuslovnom privrenou osnovnoj dunosti da kao obueni posmatra i izveta
64

tei da svojim izvetajima to ranije upozna odluioce sa stvarnim dogaajima i
pravcima razvoja prilika koji mogu uticati na interese i ciljeve organizacije koja mu je
poslodavac i da ih uveri da su ti dogaaji i verovatni teini sled okolnosti istiniti i
znaajni. Diplomatama esto nije ugodan poloaj nalaenja u procepu izmeu
stvarnog spoljnog sveta i onoga to se u njemu zbiva i oekivanja italaca izvetaja
udobno uronjenih u domau sredinu i ubeenih u tanost gajenih predstava o
udaljenom svetu o kome esto nita ne znaju.
Diplomata mora biti svestan svoje dunosti da bude osetljiv i za stvarnost,
takvu kakva jeste, i za predrasude odluilaca, takve kakve jesu, da bi njegovi izvetaji
uopte bili vrednovani kao iole tani. Problem zadovoljavanja izvetavanjem kako
nepristrasnost prema istini, tako i uvaavanja da odluioci esto oskudevaju u
spremnost za nju, reiv je samo odmerenou (taktom) kao cenjenim diplomatskim
sredstvom. Odnegovana sposobnost odmerenog ophoenja kojim se pokazuje
razumevanje i za snagu stvarnosti i za slabosti ljudi najpouzdanija je poluga
postizanja tanosti izvetavanja.
Obaveza diplomate je iskrenost. Izvetaji diplomata moraju upozoriti vlasti
koje su im poslodavci na injenice i posledice koje mogu proistei iz njih. Ovakva
obaveza diplomata ostaje nepromenjena i kada vlasti oigledno odbijaju da budu
upozorene kako na injenice, tako i na posledice koje mogu iskrsnuti. Svaka vlast koja
nagrauje iskrenost pouzdano moe raunati da e je imati. Suprotno nije mogue
oekivati. Iskreni izvetaji potrebni su svakoj organizaciji i njenim odluiocima.
Najpoeljnije bi bilo da sami odluioci podstiu diplomate da ih iskreno izvetavaju
bez obzira na neugodnost iskrenost, jer istine esto mogu biti neprijatne. Posebno je
vano podsticati iskrenost kada vlasti odbacuju injenice o kojima diplomate
izvetavaju ili kada se lica nadreena diplomatama opiru analitikim nalazima i
predvianjima suprotna onima koja oekuju ili ele. Frimen dri da je vrednost
izvetavanja i analize merljiva stepenom ostvarenog obavetavanja i savetovanja, a ne
razmerama umirivanja ili laskanja, onih koji ih itaju.3
Jasan odnos zavisnosti vlada izmeu iskrenosti diplomatskog izvetavanja i
tolerantnosti vlasti. Iako je iskrenost diplomatskog izvetavanja uslovljena linim
integritetom diplomate koji izvetava, osvedoenju linog integriteta ubedljivo
pogoduje iskljuivo zvanina tolerancija prema poverljivom iznoenju i neuvreenih, i
nesaglasnih miljenja vladajuim, kao i njima oprenih.
65

Celovito izvetavanje uslovljava stepen njegove poverljivosti. Jedino pod
uslovom da je diplomata koji izvetava sasvim siguran da e njegove informacije biti
zatiene od neovlaenog uvida spremno e sve informacije saopti u izvetaju. Kada
diplomata izvetava o zbivanjima, ili iznosi sudove o pojedincima, a nije siguran da e
ono to je u izvetaju izloio ostati poverljivo i stii samo do onih kojima je izvetaj
namenjen, uzdrae se da o njima celovito predoi saoptenje svojoj vladi. Takoe, u
okolnostima kada nije sasvim uveren da e njegov izvetaj ostati poverljiv, odustae
da u njega uvrstiti zapaanja koja su mu izneli uticajni pojedinci. Izvetaji e biti
celoviti ukoliko je diplomata siguran da e njihova sadrina biti neprikosnovena, tako
to ono to je u njih uneo nee stii do javnosti i ugroziti lica koja su mu iznela svoja
miljenja, a njemu nepopravljivo naruiti ugled poverljive osobe. uvanje u
poverljivom okviru onoga to je poverljivo saopteno preduslov je poverenja i
celovitosti izvetavanja.
Problem sastavljaa izvetaja je da mora postii njegovu itljivost. Izvetaji se
piu da bi bili itani. Izvetaji koji se ne itaju zato to su nesavladivi duinom,
nerazumljivou, nezanimljivou ili beznaajnou izloenog bolje je da nisu ni
pisani. Neitljivi izvetaji, zbog prethodno pomenutih svojstva izlaganja, su loe
napisani. Dobro sastavljen izvetaj mora biti kratak i sastavljen ivim stilom izlaganja.
Ukoliko je krai i napisan ivotnijim, prirodno tenim jezikom, lake e postii svrhu
zbog koje je pravljen. Svrha je da ga proitaju oni kojima je namenjen zato to su
zadueni i naroito su u prilici da preduzmu odreene korake ili se poduhvate
reavanja problema na koje izvetaj skree panju.
Postoje teme koje ne mogu biti obraene u kratkom izvetaju. Najpogodnije je
u tom sluaj postupiti podrobnom obradom onoga to je nuno u izvetaju, a
dodavanjem na poetku skraenog pregleda najbitnijih taaka sadrine, koje su do
tanina izloene. Diplomata mora voditi rauna da izvetaje pie za odreene linosti
koje treba da ih proitaju. Njegovi itaoci nisu bezimena lica koja treba privui da
izvetaj proitaju. itaoci nisu ni javnost koju treba osvojiti ili odbiti od nekog
stanovita. Lica koja itaju izvetaj treba da budu uverena da ono o emu se u njemu
izvetava uzmu u razmatranje ili odbace. Dobro napisan izvetaj potuje pravila
logiki ispravne organizacije izlaganja. Nerasplinuto pisanje je obaveza, poto ukoliko
se ne potuje tekst na itaoca ostavlja utisak da je sastavlja ozbiljno zbunjen ili loe
upuen u ono to pie i odbija ga da razmilja o sadrini, ili onome to je pisac hteo
da kae. Koliko je opirno pisanje odbojno toliko je saeto izraavanje upeatljivo i
66

korisno poto jasno saoptava poruku i ostavlja na itaoca utisak razlonosti
izvetavajueg diplomate.
Svaki diplomata zna da njegovo izvetavanje mora biti bitno za interese i
ciljeve organizacije koju predstavlja. Diplomate koje predstavljaju nacionalnu dravu
moraju izvetavati o svemu to je bitno za nacionalne interese i ciljeve. Ministarstva
inostranih
poslova
dodatno
pomau
smernicama
povratnim
uputstvima
(instrukcijama) svojim diplomatama u inostranstvu da usredsrede izvetaje na pitanja

koja su od neposrednog nacionalnog interesa ili mogu u dogledno vreme imati takav
znaaj. Svako ministarstvo koje na ovaj nain prua podrku izvetavanju svojih
diplomata pribrae takve izvetaje. Bez obzira to su diplomate svesne da moraju
izvetavati o onome to je bitno za nacionalne interese i ciljeve udaljeni su iz sredita
odluivanja i nisu uz skute odluiocima. Zato je pogreno prepustiti diplomatama da
nagaaju o emu se trenutno odluuje u prestonici njihove zemlje, jer e, po pravilu,
njihovo pogaanje biti pogreno ve su odluioci duni da ih upute u ono to
predstavlja predmet njihovog interesovanja i o emu im je potrebno da ih slubujue
diplomate njihove zemlje u inostranstvu izveste i snabdeju analizama.
Poslednje, ali nikako najmanje znaajno, merilo vrednosti diplomatskog
izvetavanja i analize je pravovremenost. Odocneli izvetaji, kasne analize, znai
izvetaji i analize koji su raspoloivi posle donoenja odluka, nemaju uticaja na
istoriju. Frimen smatra da izvetaji pristigli poto je isteklo stvarno vreme kada se
odluka mogla doneti jesu toliko neupotrebljivi, ili jo tanije beskorisni, da mogu biti
zanimljivi samo onima koji uivaju u dovijanju ta je moglo biti.4
67

BEJKONOVA TEORETIZACIJA
POSREDOVANOG PREGOVARANJA
A. Izvorni Bejkonov esej Of Negotiating (O pregovaranju)
Francis Becon
Of Negotiating
It is generally better to deal by speech than by letter; and by the mediation of a
third than by a mans self. Letters are good, when a man would draw an
answer by letter back again; or when it may serve for a mans justification
afterwards to produce his own letter; or where it may be danger to be
interrupted, or heard by pieces. To deal in person is good, when a mans face
breedeth regard, as commonly with inferiors; or in tender cases, where a mans
eye upon the countenance of him with whom he speaketh may give him a
direction how far to go; and generally, where a man will reserve to himself
liberty either to disavow or to expound. In choice of instruments, it is better to
choose men of a plainer sort, that are like to do that that is committed to them,
and to report back again faithfully the success, than those that are cunning to
contrive out of other mens business somewhat to grace themselves, and will
help the matter in report for satisfaction sake. Use also such persons as affect*
the business wherein they are employed; for that quickeneth much; and such
as are fit for the matter; as bold men for expostulation, fair-spoken men for
persuasion, crafty men for inquiry and observation, forward** and absurd***
men for business that doth not well bear out**** itself. Use also such as have
been lucky, and prevailed before in things wherein you have employed them;
for that breeds confidence, and they will strive to maintain their prescription. It
is better to sound a person with whom one deals afar off, than to fall upon the
point at first; except you mean to surprise him by some short question. It is
better dealing with men in appetite, than with those that are where they would
be. If a man deal with another upon conditions, the start or first performance is
all; which a man cannot reasonably demand, except either the nature of the
thing be such, which must go before; or else a man can persuade the other
party that he shall still need him in some other thing; or else that he be counted
the honester man. All practice***** is to discover,****** or to work.*******
Men discover themselves in trust, in passion, at unawares, and of necessity,
when they would have somewhat done and cannot find an apt pretext. If you
would work any man, you must either know his nature and fashions, and so
lead him; or his ends, and so persuade him; or his weakness and
disadvantages, and so awe him; or those that have interest in him, and so
govern him. In dealing with cunning persons, we must ever consider their
ends, to interpret their speeches; and it is good to say little to them, and that
68

which they least look for. In all negotiations of difficulty, a man may not look
to sow and reap at once; but must prepare business, and so ripen it by degrees.
*
**
***
****
*****
******
*******
Like.
Stubborn.
Stupid.
Justify.
Scheming.
Reveal.
Manage, make use of.
B. Prevod izvornog Bejkonovog eseja O pregovaranju
Fransis Bejkon
O PREGOVARANJU2
Uopte je bolje pregovarati usmeno nego pismeno, i posredovanjem tree strane nego
lino. Pisma su valjana kada neko eli da mu uzvratno pismom bude odgovoreno, ili
kako bi se, radi opravdanja, mogao docnije posluiti pozivanjem na sopstveno pismo;
ili onda kada postoji opasnost da e u izlaganju biti prekidan ili sluan samo na
preskok. Lino optenje jeste umesno ukoliko ovek svojom pojavom izaziva
uvaavanje, to je obino sluaj kod potinjenih; ili u osetljivim sluajevima kada
pogled na dranje sabesednika moe oveka usmeriti koliko daleko da ide, a,
najoptije, onda kada ovek hoe da zadri sebi slobodu bilo da odbije, ili da popusti.
U izboru posrednika bolje je odabrati ljude obinog kova, koji e najverovatnije
izvriti ono to im je povereno i povratno verodostojno izvestiti o ishodu, nego li one
koji su spretni da iz posla drugog oveka podese togod sebi na polzu, a toga radi da
stvar potpomau izvetajima koji je pokazuju u boljem svetlu. Koristi, takoe, ljude
podobne poslu za kojih ih uzima; jer to mnogo pospeuje stvar; i takve koji su
podesni za samu sutinu; te tako biraj odvane ljude za ozbiljno raspravljanje,
leporeke za ubeivanje, vete ljude za ispitivanje i posmatranje, tvrdoglave i ljude
manjkave pameti za posao koga se sam eli osloboditi. Uzimaj i one koji su imali
sree i ve se uspeno ogledali u poslovima koje si im poverio; jer to hrani pouzdanje,
a oni e se upinjati da sauvaju svoju teevinu. Bolje je izokola ispipati osobu sa
kojom se pregovara nego se iznebuha ustremiti na sutinu; osim ako ne smera da ga
iznenadi nekim prekim pitanjem. Bolje je pregovarati sa ljudima punim prohteva
nego sa onima koji su postigli ono ta su hteli. Ukoliko neki ovek pregovara sa
drugim pod uslovima, sam poetak ili prvi nastup je sve; jer taj ovek mora postii da
drugog dovede do toga da neto ne moe razumno zahtevati, bilo zato to je ili priroda
same stvari takva da to ne doputa, jer neto mora prethodno njemu biti uinjeno, ili
drugaije to ovek moe ubediti drugu stranu da e njoj biti potreban u nekoj drugoj
stvari, ili, pak, da ga treba drati asnijim ovekom. Svi se planovi kroje radi
otkrivanja ili upravljanja. Ljudi se jedan drugom otkrivaju iz poverenja, zbog strasti,
iz nehata, ili iz nude, kada bi eleli da neto bude uinjeno, a nisu u stanju da za tako
neto nau podesan izgovor. Ukoliko eli da upravlja ma kojim ovekom mora mu
znati ili narav ili navike i njima ga voditi, ili njegove ciljeve kako bi ga time uverio; ili
2
Prevedeno iz Francis Bacon, XLVII Of Negotiating, Essays, Civil and Moral, The Harvard
Classics: 190914.
69

njegove slabosti i nedostatke i njima ih zastraiti; ili one koji na njega mogu uticati
ime vlada njime. U pregovorima sa lukavim ljudima uvek moramo razmotriti
njihove ciljeve da bi protumaili njihove govore; a dobro je njima to manje rei, i to
upravo ono to najmanje ele uti. U svim tekim pregovorima ovek ne moe
oekivati da istovremeno i seje i anje, ve mu valja da pripremi stvar kako bi
postupno sazrevala.
Prevela:
Jelica Stefanovi-tambuk
70

C. Analiza Bejkonove teoretizacije pregovaranja

Posredovano pregovaranje znatno je starija ustanova modernog sistema diplomatije u Evropi
od neposrednog (direktnog) pregovaranja strana. Tvrdnja stoji, bez ijedne mrlje, koju bi joj
protivreni dokazi stavili na obraz tanosti.
Uostalom, medijacija se moe uzeti kao sam temeljni obrazac ne samo ustanove
viestrane (multilateralne) diplomatije, ve i ustanove dvostrane (bilateralne) diplomatije koja
se na razmeu srednjovekovlja i novog doba poela da obrazuje u Evropi. Stoga, prihvatljiv je
zakljuak da je medijacija postala u celosti nerazdvojivi oblik razvijajueg obrasca renesanse
diplomatije i kodifikovanja ambasadorskih funkcija (Bercovitch, 2002).
Rani moderni oslonci teorijskog razumevanja medijacije mogu se nai jezgrovito
saopteni u eseju Fransisa Bejkona (Francis Bacon) pod naslovom O pregovaranju (Of
Negotiating) objavljenom 1597 (Bacon, 1909-1914 ).
Bejkon je uporite miljenju valjanosti medijacije naao u njenoj veoj vrednosti od
vrednosti koju ima neposredno pregovaranje. Dodatnu vrednost medijacije, koja je ini
boljom od neposrednog pregovaranja, uoio je u veim izgledima da strane postignu
sporazuma ukoliko im u dolasku do njega pomae posrednik. Stoga Bejkonovo izriito
polazite u objanjavanju jeste da je posredovano pregovaranje bolji oblik pregovora od
neposrednog pregovaranja. Nikada ranije nije bilo, niti e ikada docnije biti teoretiara koji
e, tako odluno, tvrditi da je bolje pregovarati posredstvom ili preko tree strane, nego
neposredno.
inioci strukture medijacije u analizi koju potpisuje Fransis Bejkon

Medijaciju je Bejkon opisao i objanjavao kao delotvoran vid intervencionistikog upravljanja
sporazumevanjem strana.
Upravljaki uspeh, ili meru u kojoj e medijacija biti upravljaki uspena
ishodovanjem eljenih uinaka za strane, spoljne zainteresovane za njen uspeh, spoljne
zainteresovane za njen neuspeh (kvaritelje) i za posrednika iskazan ili postizanjem
sporazuma ili otkrivanjem namera, izdvojio je kao promenjivu (varijablu). Uzeo je da ova
promenjiva zavisi od upravljake vinosti medijatora. Svi zahtevi koje je postavio u pogledu
planiranja medijacije bili su zahtevi osiguranja delotvornog upravljanja sporazumevanjem
strana.
71

Bejkon od medijatora trai da poznaje naravi ili navike onih izmeu kojih posreduje u
nalaenju sporazuma. Slino svakom uspenom upravljau ma kojim procesom, i medijator
jedino moe upravljaki voditi strane eljenom cilju, prihvatljivom sporazumu, ukoliko
poznaje njihove i naravi i navike, jer tek iz tih okvira moe razumeti i njihove ciljeve. Pred
posrednikom kao upravljaem procesom pruanja pomoi stranama u nalaenju sporazumnog
reenja, stoji dunost da, svojim poslovanjem, u nepodudarnim i oprenim ciljevima koje
imaju pronae zajednike. Moe medijator otkriti i neke druge ciljeve ijim bi zadovoljenjem
strane posredno mogle namiriti ustupke date oko ciljeve koji su im sukobljeni. Vian
medijator u stanju je da u prvi plan izvue neke toliko znaajne ciljeve da strana ili strane
mogu, bez grie savesti i aljenja, odustati od prvobitnih ciljeva. Nalog posla medijatora zato
je da upravljajui procesom sporazumevanja strana otkrije njihove interese i ciljeve, ili, kako
Bejkon govori, njihove namere.
Otkrivanje namera (interesa i ciljeva) zahteva pronicljivost i snalaljivost medijatora.
Posrednik interveniui, upliui se delovanjem meu strane kojima svojim meanjem treba
da pomogne da dou do sporazuma, mora biti sposoban da se pomogne raznolikim tehnikama
otkrivanja ta su im namere (interesi i ciljevi). Bejkon preporuuje medijatoru da se slui
nekolikim nainima kako bi pronikao u namere (interese) strana.
Kako se u poverenju mnoge tajne mogu saznati, posrednik saznanje o namerama
(interesima) strana moe stei zadobijanjem njihovog prijateljstva. ta se smera moe se
otkriti i u besu i ljutnji i ljubomori. Otuda medijator, Bejkon nalazi opravdanim, moe
podsticati strasti strana kako bi saznao ta su im namere. Nekada se iz neopreza i nebudnosti
mogu otkriti namere. Medijator, stoga, moe gajiti to vie kontakata sa stranama. One, pak, u
njima mogu, iz nehata, jer nisu u stanju da neprestano budno bde nad svakom svojom reju,
otkriti ta nameravaju. Ukoliko se neko nae u stisci, ili je zapreeno da e mu neto biti
uinjeno, mogue je da izrekne stvarne namere, bilo da bi pretnju otklonio ili se izvukao iz
stupice. Otuda posrednik moe dovoditi strane u neku iznudicu kako bi bile prinuene da,
smotreno prikrivanje namera, zamene njihovim iskrenim saoptavanjem. Ukoliko strane dou
u priliku da neto ele uiniti, ali ne ono to se od njih oekuje, a nisu u mogunosti da nau
podesan izgovor, deava se da izreknu svoje namere. Bejkon posrednika zato poduava da se
poslui i tom tehnikom kako bi saznao ta su verodostojne namere (interesi i ciljevi) strana.
Poznavanjem ciljeva strana medijator je u stanju da ih uveri kako sve to preduzima
ini u njihovu korist. Bejkon nije imao zablude da posrednik mora, kako bi uspeno proces
medijacijskog upravljanja priveo sporazumu, poznavati i slabosti i nedostatke strana i koristiti
se njima. Strane je mogao zastraiti stavljanjem u izgled da im se u sluaju nepostizanja
72

sporazuma mogu ostvariti najmranije bojazni, ili da mogu biti najneposrednije pogoene
upravo tamo gde su najnemonije ili najranjivije. Medijator, u analizi koju potpisuje Bejkon,
jeste intervencionista koji manipulie kako bi ostvario uspeh u procesu upravljanja koji vodi.
Manipulie stranama kako bi kod njih stvorio spremnost da se sporazumeju oko reenja koje
im je prihvatljivo. Koristi se u tome i njihovim prednostima i slabostima. Poznavanje strana
posredniku je poluga za omekavanje njihovih nepomirljivosti, kao to mu je to poznavanje i
upotreba njihovih odnose izvan samog okvira medijacije.
Poznavanje prijatelja strana tako olakava medijatoru da utie na njihovo
sporazumevanje. Moe se u tome oslanjati na pritisak. Pritisak na prijatelje strana posrednik
vri kako bi ih oni dodatno ubeivali u razboritost sporazuma. Moe strana predoavati da ih
prijatelji nee podrati ako propuste priliku za sporazum, i da na prijatelje ne mogu raunati u
sluaju nastanka pogoranih okolnosti posle izgubljenog sporazuma. Skretanje panje
prijatelja stranama da e, ukoliko budu traili prijateljsku podrku, ona izostati ako se
sporazum propusti, moe posredniku uiniti lakim posao njihovog privoenja zajednikom
dogovoru. Mogue je medijatoru da se poslui i uveravanjem strana da rade protiv sebe, a za
raun ciljeva svojih prijatelja. Zato Bejkon svakom posredniku saoptava vid onoga to bi
mogao biti radni moto njihovog posla, a glasio: Poznaj prijatelje strana!, meu kojima vri
medijaciju, jer njima na taj nain vlada (Bacon).
Determinante medijacije
Bejkon belodano jasno predoava da medijacija nee biti birana kao nain reavanja sukoba
ukoliko je mo strana izrazito asimetriana. Problem asimetrije iskazao je i u nepogodnosti da
izabrani posrednik bude lice koje svojom pojavom izaziva uvaavanje, to je obino sluaj
kod potinjenih (Bacon).
Medijacija ima izglede da bude okonana uspeno ukoliko stanovita strana nisu
preterano otvrdla. Osetljivi su sluajevi posredovanja kada se strane okorelo dre sebinih
zahteva i odbijaju injene pokuaje uticanja da ih promene. Bejkon saoptava da posrednik
mora trezveno procenjivati koliko prostora postoji za njegov uticaj na strane da izau iz rova
svojih stanovita. Medijatoru pripada obaveza da oceni koliko prostora postoji da sukobljene
strane pokrene jednu drugoj u susret jer pogled na dranje sabesednika moe oveka usmeriti
koliko daleko da ide.
Medijacija sadri, u shvatanju sukobljenih strana, vid pokuaja reavanja sukoba kojim
im pomae da dou do sporazumnog reenja, a ne nametnutog. Strane prihvataju medijaciju
73

zato to su uverene da im taj nain reavanja sukoba jemi sauvanu punu slobodu
odluivanja o ishodu pregovaranja u ijem uspostavljanju, voenju ka sporazumu i nastojanju
da se sporazumno reenje nae uestvuju. Medijator se tu nalazi, u tom procesu, obavezan da
im u svemu prethodnom u ta veruju pomae. Obino se preterano istie da je prednost
medijacije kao naina upravljanja procesom preobraaja ili reavanja sukoba u tome to
reenje do kojeg se njome doe nije obavezujue, niti se stranama moe nametnuti. Ve
Bejkon naglaava ovu presudnu razliku u biranju medijacije govorei da ovek hoe da
zadri sebi slobodu bilo da odbije, ili da popusti.
Uporede li se stavovi o medijaciji koje je Bejkon izneo, i dananja stanovita o stanju
uzajamnih delovanja sukobljenih strana kada je posredovanje najpogodniji nain upravljanja
reavanjem njihovog sukoba, nee se nai mnogo napredujuih novina. Medijacija je
najpogodniji nain upravljanja reavanjem sukoba u kome nijedna od strana nema premo.
Nepobitno strane imaju uanene interese i tvrde pregovarake pozicije. Kada ne bi bilo
tako mogle bi i same da pokuaju da svoj konflikt ree.
Najei razlog to sukobljene strane odbijaju da uspostave neposredne pregovore,
kako bi same pokuale da nau reenje za svoj sukob, je to odbijaju da uzajamno priznaju ili
legitimitet ili suprotstavljene zahteve koje imaju. Razlika koja je danas sve presudnija za
ulogu posredovanja i njene uinke jeste postupno odustajanje od stanovita da strane u sukobu
ona ni na ta ne obavezuje, da ih ne sili, niti privodi reenju i da su sasvim slobodne da
odbiju svako reenje koje se pojavi u procesu medijacije.
Sve ee se istie da medijacija obavezuje strane da naeno reenje moraju prihvatiti,
ili da obavezuje i onu stranu koja ga odbija uverena da je to nereenje, budui da je njoj
neprihvatljivo. Ovo pomeranje u shvatanjima od medijacije kao naina reavanja sukoba koji
u celosti uva punu slobodu strana da naeno reenje odbiju kao neprihvatljivo, ka medijaciji
kao formi obavezujueg sporazumevanja brie ve ionako porozne granice shvatanja
posebnosti razliitih naina upravljanja sukobima. Odavno su opkoraene nekadanje
odeljujue granice izmeu dobrih usluga, medijacije, koncilijacije, ankete. Medijacija poinje
da se zbog isticanja neophodnosti primene reenja proisteklog iz nje, bilo da su strane
dovedene u neposredne pregovore ili ne, pribliava obaveznosti na prihvatanje reenja koje je
sutinski naao posrednik.
Uverenje, sve snanije izreeno, je da iza te promene ne stoji neka navodna
rasplinutosti shvatanja sutine posebnih naina upravljanja konfliktima, ve, uzajamno
dopunjavanje i integrisanje ranije odvojenih, a sutinski neodvojivih naina upravljanja njima
koji su nunim za postizanje reenja. Posebno se istiu glasovi u prilog obaveznog
74

sprovoenja reenja postignutog posredovanjem, bez obzira na protivljenje ili nesaglasnost
neke ili svih strana u sukobu. Temelj je argument da su se strane doputajui meusobni
sukob liile mogunosti da ijedna od njih zadri za sebe slobodu odluivanja i odreivanja
ishoda medijacije.
Izvesno da je sve uoljivije udaljavanje od nekada proirenog uverenja u neogranienu
slobodu strana da odbiju rezultate medijacije. Neki dre da je to ispravno kretanje ka
uspostavljanju delujueg meunarodnog poretka. Drugi istiu da je i takvo menjanje shvatanja
i prakse posredovanja prilog poraznom obruavanju meunarodnog prava postavljenog na
naelima suverene jednakosti i nezavisnosti drava. Otkrivaju u pozadini ovog pomaka nasilje
moi koje je interesom svetskog mira i stabilnosti samo ogrnulo telo dominiranja prinudom
tobonjih imperija po pozivu.
Medijacija i izbor medijatora

Mogue je jasnije videti, u dva velika spora vezana za izbor posrednika, promenu one strane
jednaine shvatanja uloge medijacije kao proces upravljanja sukobom ka njegovom
preobraaju, a dugorono i reavanju uz pomo tree strane, gde sukobljene strane nemaju
sauvanu potpunu slobodu da odbiju posrednikovo reenje, iako nisu saglasne sa njim.
Obino se i jedno i drugo problemsko klupko odmotava jednim pitanjem: ko bi bio najbolji
posrednik u nekom sukobu?
Posrednik, kao interveniua strana u jednom sukobu, nee biti jednako prihvatljiv
njegovim uesnicima. Tako je i kada ga predlae neka od strana, i kada se neko van
sukobljenih strana pojavljuje nameran da preduzme posredovanje. Primedbe na line osobine
mogueg medijatora, ili neko njegovo ranije delovanje, esto moe iznositi ili samo jedna
sukobljena strana, ili sve. Meutim, najee su ovakve primedbe samo pokrie za kljuni
otpor prema pokuaju traenja sporazumnog reenja. Sutinske primedbe tiu se moi koju
posrednik ima, da stranama ili nekoj od strana, nametne reenje koje ona, ili one nalaze
neprihvatljivim.
Obimna je literatura o osobinama savrenog ili uspenog medijatora . Posrednik se
dri za bitnu osobu zato to u medijaciji sukoba dri njegovo reenje u rukama. Uzima se
da sposoban i vian posrednik, obdaren i naroitim linim osobinama i iskustvom, moe
napraviti presudni prelom od rata u mir. Bejkon je, u osnovi, postavio listu osobina
besprekornog posrednika. Ona, uz neto sitnih razlika i osloboena arhainog jezika njegovog
doba, ostaje na snazi. Posrednik koji postie uspeh, navodi Bejkon, najbolje je da bude ovek
75

obinog kova zato to e najverovatnije izvriti ono to mu je povereno i povratno
verodostojno izvestiti o ishodu (Bacon).
Posrednik mora biti i nekoristoljibiv. Nije nuno samo da bude nepristrasan,
osloboen predrasuda prema stranama, ili prirodi i uzrocima sukoba, kako se esto redukuje
ovaj zahtev. Nekoristoljublje, nepotkupljivost, kako dobrima tako i slavom, ispostavljeno je
kao osobina uspenom posredniku. Bejkon to naglaava, nalazei da nee biti uspeha
posredovanju u kojoj pregovorima pomae osoba spretna da iz posla drugog oveka podesi
togod sebi na polzu (Bacon).
Svaki sukob je osoben. Svaki ima svoje korene. Svaki ima sebi svojstvenu dinamiku.
Razliiti sukobi se moraju reavati na razliite nain. Otuda posrednik mora posedovati i skup
osobina koje pogoduju reavanju odreenog tipa sukoba i u njegovom odreenom dobu,
izvesnoj fazi njegovog ivotnog ciklusa. Prema uzroku, stranama, zrelosti sukoba
posrednik mora razviti i pristup kojim e upravljati dolaskom do njegovog reavanja. Ovaj
zahtev za izbor pogodnog posrednika Bejkon je sroio kao nalaenje osoba koje su podobne
poslu za koje ih uzima (razvijanju odreenog pristupa posredovanju) i takve koji su
podesni za samu sutinu (pogodnih za odreeni tip posredovanja primeren prirodi sukoba).
Odavno je poznato da uspeh raa uspeh. Zato i Bejkon preporuuje da za posrednika
treba birati lice koje je steklo i iskustvo, i dokazalo se u ranijim sluajevima posredovanja
dovoenjem strana do postizanja sporazuma. Oproban i uspean posrednik moe biti deo
uspeha pokuaja medijacije. Posrednici poznati po svojim rezultatima, oni koji su, kako
Bejkon kae imali sree i ve se uspeno ogledali u poverenim poslovima (Bacon)
verovatnije e i u posredovanjima novih sukoba uspenije upravljati pregovorima ka
ostvarivanju njihovog preobraaja ili reavanja. Upliv na ishod, u ovom sluaju, vri
prethodni uspeh posrednika jer hrani pouzdanje, a oni e se upinjati da sauvaju svoju
teevinu ugleda (Bacon).
Posrednik prema ovako postavljenom razumevanju nema nijedan drugi poeljan ishod
posredovanja, ishod za sebe ili svoj ishod. Jedino to njega u upravljanju vodi je cilj uspenog
okonanja posredovanja. Istina, ne ni nametanjem, ni prinudom na reenje koje smatra da je
podobno za strane, ili da pogoduje njemu, odnosno da je njemu na polzu (Bacon).
Okolnosti se menjaju kada posrednik mora ostvari i sistemski ishod, odnosno napraviti
polzu odranju ili promeni postojeeg diplomatskog sistema, ouvanju ili postupnoj izmeni
meunarodnog poretka. Bejkon se ne bavi tom brigom. Ona vie zaokuplja dananje
posrednike.
76

Determinante medijacijskih pristupa

Moe li se u kratkom, a analitiki prebogatom eseju, iji je autor Fransis Bejkon, nai i
analiza samog toka medijacije?
Bejkon je tek pustio neto svetla i na taj inilac strukture medijacije. Napravio je, pri
tome, razliku izmeu onih sluajeva medijacije za iji je poetak nuno ispuniti odreene
preduslove i onih sluajeva koji zahtevaju samo dobru pripremu.
Posrednik kao menader procesa upravljanja sporazumevanjem strana, koje mora da
zapone i uspeno zakljui, duan je da sebe dobro pripremi za posao i prilagodi teren na
kome e ga obavljati. Ne bi smeo polagati nade u brzinu, niti oekivati bilo kakve iznenadne
prodore. Mora predvideti mogue zastoje i ukopavanja strana u suprotne pozicije. Nuno je da
bude pripravan za raznorodne pokuaje ometanja njegovog rada na pribliavanju ciljeva i
interesa neprijatelja u sukobu.
Unapred, Bejkon, svakom medijatoru predoava da e mnogo truda uloiti u
ostvarivanje sporazumevanja strana. Ukljuio je u njega i pripremljenost na izdravanje
manevara osujeivanja kada se njihova saglasnost, naizgled na dohvat ruke, iznenada raspline
i posao se vrati na poetak. Umesto oajavanja, posrednik unapred svesno mora preuzeti
svoj posao upravljaa procesom sporazumevanja strana, upozoren da u svim tekim
pregovorima ovek ne moe oekivati da istovremeno i seje i anje (Bacon).
Kako bi se lake nosio sa izazovima mnogog i dugog sejanja meu stranama, a na
kraju ponjeo uspeh njihove saglasnosti, Bejkon ponavlja dobro poznato diplomatsko pravilo,
koje i razlikuje politiara od diplomate u pregovorima i posredovanjima. Istaknuto, u
kontekstu medijacije, pravilo bi glasilo da valja pripremati stvar, kako bi postupno
sazrevala (Bacon). Medijator koji se temeljito pripremi i temeljno priprema postizanje
sporazum, odnegovae dobrom pripremom i postupnou rada uspeh procesa medijacije.
Istrajnou i potkovanou, pre e uspeti, nego ako veruje u spektakularni uspeh svoje
domiljatosti i brzo zakljuenje posla.
Ukoliko posredovanje zapoinje bez nunog ispunjavanja prethodnih uslova medijator
e upravljati njenim tokom usmeravajui strane da od ivinih stvari idu postupno ka sutini.
Ukoliko se poe od tehnikih pitanja, od manje znaajnih stvari, vea je verovatnoa da
zapoeti proces sporazumevanja nee biti odmah zaustavljen sukobljavanjima oko sutinskih
zahteva i oprenih reenja strana. Bejkon vidi vie izgleda za sporazumno reenje ukoliko se
ide postupno od manje spornih, ili nespornih pitanja ka teim i spornijim. Zato i kae da je
bolje izokola ispipati osobu sa kojom se pregovara, nego se iznebuha ustremiti na sutinu.
77

Medijator ima mogunost da na ovaj nain upravlja procesom sporazumevanja strana. Lei na
njemu da neprijatelje dri na poetnom ispipavanju izokola, na testiranju, bez putanja da
istaknu odmah nepomirljive predloge koji e ih samo uvrstiti u uverenju da je sporazum
neizvodljiv, a sukob nereiv.
Kada se obavi iznoenje stavova, posrednik je dodatno u prilici da vodi zapoete
pregovore redosledom koji daje vie izgleda za sporazum. Bejkon vidi da taj redosled treba da
uspostavi polazei od onih pitanja oko kojih nijedna strana nije postigla ono to je elela.
Izdvajanje za poetak sporazumevanja svih inilaca oko kojih strane mogu da naprave
ustupke, pomae upravljanju procesom preko davanja, odnosno izlaenja strana jednih
drugima u susret ustupcima. Manje sporna pitanja, oko kojih nijedna od njih nije dobila ta
eli i emu tei, olakavaju posredniku da ih vodi ka sporazumu. Strahovi strana da ne ustupe
previe, a dobiju premalo, nisu ni u tom sluaju sasvim otklonjeni.
Ukoliko se medijator dri nauka koji je ostavio Bejkon, da je bolje pregovarati sa
ljudima punim prohteva, nego sa onima koji su postigli ono to su hteli, bolje e pomoi
stranama da preu od manje spornih na najspornija pitanja. Bie kroz ve obavljene razmene
ustupaka priviknuti da nije mogue da postignu ono to ele, ukoliko i ostali ne ostvare svoje
elje. Ovo staro znanje o moguem nainu savladavanja tekoa distributivnog ili
pozicionog (bargaining) tipa pregovaranja moe biti od koristi dananjim posrednicima,
saimajui u malo rei savremene tomove napisane o istoj stvari.
Posrednici, pre nego to uspeju da pokrenu proces medijacije, nailaze, u veini
sluajeva, na okolnosti koje zahtevaju da se stvore neki prethodni uslovi kako bi na svoj nain
preuzeli upravljanje sukobom ka njegovom preobraaju ili reavanju. Sukobljene strane esto
mogu postavljati prethodne uslove da bi uopte prihvatile medijaciju. Postoji pored takvih i
itav niz objektivnih preduslova koji moraju biti ispunjeni za poetak posredovanja.
Prvenstveno moraju biti obezbeeni pouzdani uslovi prekida nasilja kako bi se medijacija
mogla neometano odvijati. Obezbeivanje primirja i prestanak sukobljavanja strana u
intenzivnim (nasilnim) konfliktima nuni su za poetak i odvijanje posredovanja.
Medijacija, najee, nee poeti ukoliko strane nisu razdvojene, ili nisu prihvatile
neku vrstu obaveze o obustavi neprijateljstava. Nekada je potrebno i da su dokazale da je
prekid oruanih dejstava odriv i trajan. Osiguranje da je nasilje meu stranama svedeno na
najmanju moguu meru, preduslov je da se posredovanje odvija bez pritiska nepovoljnih
prilika izvan svog okvira. Ukoliko bi se medijacija preduzela u uslovima neprekinutih
nasilnih delovanja strana, nasilje meu njima bi onemoguilo nastojanja da se sukob
sporazumno reava. Neoekivana izbijanja masovnog nasilja nuno je da budu svedena na
78

najmanju moguu meru. Mada sluajevi ozbiljnih oruanih incidenata nisu ni tada iskljueni,
niti spreeni, manje je verovatno da mogu naruiti zapoinjanje i odvijanje procesa
medijacije. Strane uvek mogu pokuati da osujete medijacijske napore pokretanjem nasilja.
Zato je prethodno otklanjanje prilika da sukobljene strane interveniu pokretanjem nasilja u
medijatizovani proces sporazumevanja, uslov bez koga ga nije razborito zapoinjati.
Strane, u prihvatanju ili medijacije ili medijatora, ili i jednog i drugog, umeju da
zahtevaju ispunjavanje izvesnih uslova za davanje svog pristanka. Najee je to deo njihove
strategije ometanja preduzimanja posredovanja. Kada je ne mogu osujetiti, traenje
ispunjavanja preduslova slui im za dobijanja izvesnih ustupka u zamenu za njeno
prihvatanje. Obino trae uzvratne ustupke koji bi im obezbedili poetnu prednost u
predstojeem procesu medijatizovanih pregovora. Bejkon je naao da treba odbiti prethodno
uslovljavanje posredovanja upornim argumentovanjem.
Odvraanje od uslovljavanja postavio je kao nuno. Posrednik mora istrajno vriti
ubeivanje dok ne postigne da strana koja uslovljava shvati kako ono to trai da bude
ispunjeno da bi prihvatila posredovanje, ne moe razumno zahtevati (Bacon). Prospektivni
posrednik se mora dokazati upravo odbijanjem da prethodno prihvati ispunjavanje uslova
kako bi usledilo prihvatanje njegove medijacije. Nekoliko strategija argumentacije moe se
nai jezgrovito opisano u redovima eseja Of Negotiating.
Bejkon predlae da se strana, ili strane u neosnovanost ispunjavanja traenih uslova
uvere argumentom kako je priroda same stvari takva da to ne doputa (Bacon). Ukoliko
jedna, ili sve ostaju uporne u zahtevima, treba ih suoiti sa argumentom da e za ispunjavanje
njihovog uslova morati uzvratno da ispune neki drugi uslov ostalih strana ili posrednikov jer
neto mora prethodno njemu biti uinjeno (Bacon). Ukoliko strana ili strane ne shvate da
prihvatanjem predloga sadranog u prethodnom argumentu ve ulaze u sporazumevanje, nego
ostaju uporne u traenju da se ispuni jedino uslov koje one postavljaju, Bejkon nalazi da je
ubeivanje mogue nastaviti predlaganjem da od svog uslova odustanu, jer e im ili druga
strana ili posrednik biti jednom potrebni u nekom trenutku. Odustajanje strane od
uslovljavanja tako to e se ubediti druga strana da e njoj biti potreban ustupak u nekoj
drugoj stvari obezbeuje se stavljanjem u izgled budue zatite od uslovljavanja. Predoava
se tada strani davanje podrke u okolnostima kada njoj mogu biti postavljani uslovi koje nije
spremna da ispuni pre nego to zapone sporazumevanje. Bejkon je raunao i na uverljivu
snagu argumenta asti u ubeivanju strana, ili strane da odustane od uslovljavanja pre poetka
sporazumevanja. Verujui kako bi strana ili strane pozivanjem na dokazivanje dostojanstva
bile spremne da odustanu od postavljanja prethodnih uslova i zahtevanja da budu ispunjeni,
79

Bejkon prilae posredniku upotrebu narednog argumenta. Treba predoiti predstavniku strane
(ili predstavnicima strana) kako e odustajanjem od traenja ispunjavanja prethodnih uslova
pokazati da ga treba drati asnijim ovekom (Bacon).
Kada je i ova prepreka savladana i vododelniko odredite, ili raskrsnica do
posredovanja preena mogue ju je preduzeti i zapoeti proces posredovanog pregovaranja.
Tada e se u ii nai pitanje kako da medijator upravlja procesom sporazumevanja
neprijateljskih strana o preobraaju njihovog sukoba ili njegovom reavanju i reenju.
Medijator kao upravlja tog procesa mora odredi svoj upravljaki pristup kojim e strane
voditi do njima prihvatljivog sporazuma o izlasku iz sukoba u kome se nalaze.
Medijacijski pristupi
Preteno zanimanje za medijaciju u meunarodnim konfliktima zauzima klasifikovanje
tipova, stilova i strategija medijacije ili medijacijskih pristupa.
Nepodudarnosti u razvrstavanju medijacijskih pristupa esto i upuenima oteavaju
kretanje kroz umu razliitih klasifikacija. Nema ni opte prihvaene, ni najproniciljive
klasifikacije koje bi se u osnovi dralo. Bejkon moe i ovde biti od pomoi. Zametak prve
klasifikacije medijacijskih pristupa prepoznatljiv je u njegovoj jezgrovitoj raspravi.
Zanimljivo je da se iz obzora njegovog razvrstavanja dolazi do jedne dananje klasifikacije.
Njegovo razvrstavanje poseduje visoki stepen slinosti sa ovim dananjim, obraenim u
prvom delu izlaganja.
Naime, Bejkon kao merilo izbora najpogodnijeg posrednika koristi prirodu
medijacijskog posla i primereni nain da se obavi. Oba inioca obuhvaena su u istoj
savremenoj klasifikaciji tipova medijacija, stilova, strategija ili medijacijskih pristupa. Stari
tekst dao je novi materijal za pravljenje jo jednog mosta izlaska na teren dananjice. Olakao
je i pregledniji izbor pogodne klasifikacija meu sadanjim razliitim ponudama koje su u
prometu.
Moe se razabrati kako iza preporuke biranja ozbiljnih ljudi za ozbiljno
raspravljanje Bejkon govori o tipu medijacije, ili medijacijskom pristupu danas izdvajanom
kao tip ili stil formulisanja, odnosno oznaavan tipom medijacije kao formulisanja
(formulation). Jednako se iza predlaganja leporekih za ubeivanje moe prepoznati
dananji tip ili stil olakavanja, odnosno tip medijacije kao olakavanja (facilitation). Kada
Bejkon istie da treba birati vete ljude za ispitivanje i posmatranje blizak je isticanju onih
osobina i delovanja posrednika koje danas zahteva izdvajani tip ili stil manipulacijske
medijacije, odnosno medijacijski pristup nazivan manipulacijom (manipulation).
80

Istaknutnije od pomena u dananjoj teoriji i istraivanjima, Bejkon govori o jo
jednom tipu posredovanja ili medijacijskom pristupu. Radi se o posredovanju radi sporednih
uinaka, a ne radi preobraavanja ili reavanja sukoba sporazumom strana. Prenebregnut
danas u klasifikacijama medijacijskih pristupa, zbog posebnog moralnog obola obavezi
medijacije, poseban tip posredovanja koji jo Bejkon prepoznaje, mogao bi se nazvati
medijacijom radi sporednih uinaka. Postalo je nedopustivo, ak i teorijski, prema optoj
usredsreenosti na pitanje kako postii uspeh u reavanju sukoba, otvarati pitanje namere
posrednika da preduzima i prihvata se posredovanja u nameri da ona ne dovede do reenja.
Logiki se ini neodrivim da posredovanje, uzimano kao nain upravljanja, bude preuzimano
radi postizanja neuspeha. Paradoks te vrste samo je prividan.
Preduzimanje posredovanja ne zato da bi se upravljalo sukobom ka njegovom
preobraaju, nego da bi se sukob preobrazio do take pruanja opravdanja za preduzimanje
drugih vrsta njegovog reavanja, na primer reavanja prinudom, ili uspostavljanjem reenja
suprotnog postojeim meunarodnim normama, pravilima i obavezama u doba kada pretnja
silom, i upotreba sile moraju biti meunarodno odobreni da bi bili legitimni nije nita ree
zastupljeno nego u doba kada je Bejkon pisao svoj esej. Literatura izokola ili ivino dodiruje
ovo pitanje. Ponekad ga postavlja u okvir ispitivanja preokretanja posredovanja iz sredstva u
cilj unutranje i spoljne politike drava koje preduzimaju medijacijske pokuaje (Touval:
2002, 2003). Bejkon je, ini se, direktniji u obavetavanju da posredovanje moe biti
preduzimano radi sporednih uinaka. Predloio je da se za posrednika, radi ostvarenja tog
cilja medijacije upravljanja pregovaranjem radi postizanja nekog drugog cilja, a ne
sporazuma meu stranama nau tvrdoglavi i ljudi manjkave pameti za posao koga se sam
eli osloboditi (Bacon).
Posredovanje preduzeto radi sporednih uinaka, slino pregovorima voenim radi
sporednih uinaka (Ikl, 1964) nije izalo iz upravljake uloge preobraavanja sukoba. Samo
su mu promenjeni parametri u takvim okolnostima. Posrednik, ili tree strane zainteresovane
za ishod a izvan procesa, tada ine sve da strane ne postignu sporazumno reenje. Potrebno im
je to kako bi, potvrujui nereivost konflikta mirnim putem, izvele iz njegovog reavanja sve
sporazumne naine podsticanja sporazumevanja strana. Dokazujui odsustvom sporazuma da
su sve mogunosti mirnog reenja sukoba iscrpljene, strane zainteresovane za sporedne
uinke medijacije postigle su svoj cilj. Proizvele su uslove za uvoenje, u reavanje sukoba,
sredstva intervencije drugaija od mirnih i oprena cilju sporazumnog reenja koje zajedniki
postignu sukobljene strane. Novim sredstvima, drugaijim od posredovanja, posrednici su
prepustili prinudi i nasilju upravljanje sukobom do njegovog reenja. Reenje, koje e posle
81

ovakvog upravljanja konfliktom uslediti, po pravilu, bie ono koje odgovara posredniku
sposobnom da na njega prinudi nekog ili sve njegove uesnike sredstvima drugaijim od
posredovanja.
Mogue je da se medijacija preduzima, ili pokree ne radi upravljanja nalaenjem
zajednikog sporazumnog reenja za sukob strana koje u njemu uestvuju, nego i radi
otkrivanja namera neke od njih, ili svih njih. Izvesno je da e biti i sluajeva posredovanja
voenih u cilju posrednikovog pomaganja neprijateljskim stranama da preobraze svoj sukob
ili ga trajno okonaju zajednikim nalaenjem sporazuma koji im je prihvatljiv. Meutim,
ukoliko se posrednik suoi sa sporazumom prihvatljivim stranama u sukobu, a neprihvatljivim
njemu, moe se, a esto i mora, reiti da podrije sporazumevanje. Time sukob prebacuje u
novu putanju. Prelaskom na njenu trasu moda nee ostvariti sebi pogodno reenje konflikta,
ali e onemoguiti jednu ili sve sukobljene strane da ostvare ijedan poeljan ishod za sebe.
Posredovanje radi sporednih uinaka mogu zapoeti u takvim nameri bilo strane, bilo
posrednik. Ona se moe izvri u ovaj tip medijacijskoj pristupa posrednika tokom procesa
posredovanja, naroito ako se suoi sa izglednim zajednikim sporazumom strana koji bi
uinio neprihvatljivim ishode medijacije za njega.
Savremena trolana klasifikacija stilova, ili tipova medijacija, ili medijacijskih
pristupa, koju je kao svoj najvii saznajni domet postavila preskriptivna teorija, a iji je rani
koren naen ve u napravljenom pokuaju Fransisa Bejkon da uopti znanje svog doba o
posredovanju, pokazuje da nije bitnije nadila njegov rezultat.
Koriena i preporuena lteratura:
Napomena: Svi navodi iz eseja Of Negotiating atribuirani su jedino autorovim prezimenom u zagradi.
Ikl Fred C., How Nations Negotiate, New York: Harper & Row, 1964.
Stefanovi-tambuk Jelica, Znanje prirode i vanosti naela reavanja sukoba u procesima medijacije: najbolji
od svih medijacijskih pristupa, Politika revija 7, 3 (2008): 821-874.
82

NEPREKIDNO PREGOVARANJE KAO

OKOSNICA OBRAZOVANJA SISTEMA
UPRAVLJANJA EVROPSKIM POSLOVIMA
Novo razumevanje svrhe diplomatije, izraeno u njenom istorijski drugom modernom imenu
"neprekidno pregovaranje" (ngociation continuelle) ili samo pregovaranje, jeste neminovnost
udruenog sporazumnog upravljanja evropskim poslovima mnotva odeljenih suverena.
Uvoenje ovog razumevanja i posledino neophodno organizovanje ureenja suverena za
uee u ovakvom sistemu duguje se Armanu anu di Plesiju, vojvodi od Rieljea i kardinalu
(Armand Jean du Plessis, Duc de Richelieu, Cardinal) prvom ministru (1624-1642) Dravnog
saveta kralja Francuske i Navare, Luja XIII.
Novo razumevanje i novo ime "neprekidno pregovaranje" (ngociation continuelle)
dananje prakse, ustanove, sistema i pravila koje danas nazivamo pregovaranje kardinal
Rielje izloio je u Politikom testamentu (Testament politique)3, dok je neophodno
organizovanje ureenja suverena za uee u "neprekidnom pregovaranju" rezultat dekreta
kralja Luja XIII od 11. marta 1626. godine koga je kardinal Rielje uverio da je neophodan za
uspostavljanje takvog
organizovanja u Francuskoj ime je postavio okvire i danas
uobiajenog ustrojstva nacionalnih diplomatskih sistema.
Neprekidno pregovaranje (ngociation continuelle)

Rielje zapoinje analizu neprekidnog pregovaranja opravdavanjem preovlaujeeg
neshvatanja koristi koje ono donosi. Da bi razuverio sve sumnjiave u njegovu vrednost on
prihvata da nije mogue pukim logikim zakljuivanjem dopreti do te vrednosti, ve se jedino
iskustveno moe osvedoiti u vrednost neprekidnih pregovora. Kardinal istie da drave stiu
toliku prednost neprekidnim pregovorima, posebno ako su razborito voeni, da gotovo nije
mogue verovati da je to zaista tako. Samo iskustvo prua ovaj uvid. Ubedljivost te tvrdnje
pojaava priznanjem da mu je lino bila nedostupna ova istina i to skoro pet ili est godina po
3
Testament politique, Bibliothque de Philosophie politique et juridique: Textes et Documents, Caen: Universit
de Caen, Centre de Philosophie politique et juridique, 1985, reprodukovani original Armand du Plessis,
Testament Politique, Amsterdam: Henry Desbordes, M. DC. LXXXIX.
83

preuzimanju voenja dravnih poslova. Tek je tokom tog vremena linim iskustvom dosegao
znanje koliko su za dravu znaajni neprekidni pregovori. Tu izvesnu istinu on potpuno
samouvereno saoptava: pregovori bez prekidanja javni ili tajni, na svakom mestu, jednako i
kada e odmah dati ploda, kao i onda kada se mora ekati da se oni jave tek u budunost, su
stvar zaista neophodna za dobro drava.
Kardinal raspravu o neprekidnim pregovorima nastavlja daljim podastiranjem linog,
ali istorijski verodostojnog iskustva kao neoborivog dokaza stanovita koje je o njima izneo:
To govorim iz uverenja, jer sam za svog ivota video da je upranjavanjem ovog naela, po
ovlaenju francuskog kralja, potpuno izmenjeno lice Francuske i hrianskog sveta, a koje je
do tada bilo sasvim zapostavljeno u ovom kraljevstvu.
Zato je neprekidnom pregovaranju pripisana tako velika vrednost?

Rielje neprekidno pregovaranje visoko vrednuje jer, najpre, omoguava svakom pregovarau
da u pravom trenutku postigne svoje ciljeve. Potom, to ukoliko pregovarai nisu u stanju da
ostvare postavljene ciljeve nee se desiti nikakvo zlo jer niko nita time nije izgubio.
Konano, putem neprekidnih pregovora mogu se prikupiti obavetenja o tome to se zbiva u
svetu, a to nikako nije nebitno za dobro drava.
Kolko su sva tri razloga zaista osnovana da verodostojno podupiru pridatu izuzetnu
vrednost neprekidnim pregovorima sa stanovita njihovog doprinosa dobru drava? Kardinalu
su ovi argumenti dostatni jer pregovore vidi kao korisnu razmenu kojom se ostvaruje nekoliko
funkcija. Najpre pregovaranje omoguava svakoj strani da se Jezikom savremene teorije
pregovaranja njegovo gledite je da su pregovori kooperativna igra u kojoj, za razliku od rata
koji je iskljuivo distributivna igra, nikada nema poraenih i nema gubitaka. Iako se pregovori
mogu zavriti bez postizanja rezultata koje je neka od strana elela, ona time nije pretrpela
gubitak kao to ni druga strana nije ostvarila prekidom pregovora pobedu, ime se
pregovaranje odvaja od rata koji se okonava kada je jedna strana izgubila ili je toliko blizu
poraza da je spremna da smanji predstojee gubitke traei mir, dok je druga strana dobila ili
odnela pobedu koja joj omoguava da joj pripadne sve to je druga strana izgubila. Osim toga
jednom prekinuti pregovori zbog nemogunosti postizanja cilja se uvek mogu nastaviti. To
ak moe eleti strana za koju se ini da njima nee uspeti da ostvari svoje ciljeve, ali e tome
biti sklona jer e pregovorima prikupljati obavetenja o drugoj strani ili strana to joj moe
doneti neprocenjivu korist.
84

Iz svega toga proistie da su pregovori neduna, nevina, ili nezlonamerna sredstava jer
nikome ne nanose zlo i zbog toga ih treba koristiti uvek (znai i kada je mir i kada se vodi
rat), posvuda (znai voditi ih i sa dravama koje su susedi i sa onima koje su sasvim
udaljene), a ponajpre u Rimu. Rielje posebno oznaava Rim kao bitno mesto voenja
pregovora, dodatno se pozivajui i na slino savetodavno upuivanje vladara na takav njegov
znaaj. On tvrdi da treba stei mo na tom rimskom dvoru jer na to upuuju osnovani razlozi.
Tako on prvo izdvaja kao razlog to su tu zapravo prisutni svi ambasadori i time svi
hrianski vladari koji procenjuju ko je na tom dvoru najmoniji sa stanovita poverenja i
uticaja. Kardinal podsea da se ispostavljaju kao najmoniji upravo oni koji su sami po sebi
najmoniji i najbogatiji. Rielje nikako ovim merilima moi ne protivurei. Potpuno ih
usvojivi on opravdava osnovanost time merene moi i iz tog merenja proisteklog
prosuivanja. On je siguran da niko ne moe osporiti da nema na svetu ikoga drugog ko je
sposoban da napravi dravu razuma kakvu su napravile pape i stoga nije ni neobino da se ni
na jednom drugom mestu na svetu mo toliko mnogo ne uvaava kao na njihovom dvoru. Na
osnovu te procene moi, pominje kardinal, sasvim je jasno zato se panja koju pridaju nekim
ambasadorima uveava ili umanjuje, a lice menja tokom itavog dana zavisno od toga da li
poslovi njihovih principala idu dobro ili ravo. Napominje kardinal da se esto deava da
ministri na papskom dvoru pokau dva lica u istom danu zato to je kurir koji je uvee prispeo
doneo novine razliite od onih informacija koje su postojale tog jutra.
Drave su poput ljudi, tvrdi Rielje. Ovo poreenje mu koristi da pokae kako se
drave ophode meusobno. Svaka drava posmatra drugu kao to lekar posmatra oveka,
naime kao to lekar prema zdravoj boji ljudskog tena zakljuuje da je sve u redu sa njegovom
nutrinom i da dobra boja tena dolazi od dobrog fizikog zdravlja, tako i drave procenjuju na
osnovu spoljnih manifestacija kakvo je unutranje stanje u svakoj od njih. Zato je izvesno da
je najbolje sredstvo koje vladar moe upotrebiti da bi bio dobro vien u Rimu je da uspostavi
zdrave odnose unutar svojih teritorija a skoro je nemogue uivati visoki ugled u ovom gradu,
koji je dugo bio svima predvodnik i koji je centar sveta, a da to ne donose velike prednosti
javnim interesima u itavom univerzumu.
Prirodna prosveenost svakom je podarila znanje da se mora baviti stanjem onih koji
su u njegovom susedstvu, zato to nai susedi imaju mo i da nam nakode ali i mo da nam
koriste. Ovde Rielje objanjava da je svaki sused jedne drave neka vrsta njene predstrae,
rave ili dobre, zavisno od sposobnosti razvijanja putem diplomatije prijateljstva sa tim
susedom. On svaku dravu poredi sa utvrenim mestom, a njene susede sa zidinama te utvrde,
te podsea da ni u jednu tvravu nije mogue ui ukoliko su joj zidine jake, upuujui time da
85

se svaka drava titi od moguih nevolja izdaleka i izbliza dobrim odnosima sa svojim
susedima. to se tie osrednjih duhom njihova nevolja je u tome to njihova misao ne see
dalje od njihovog nosa te nevide udaljene drave kao one sa kojima se moraju negovati
odnosi. Meutim one koje je Bog obdario prosveenijom milju oponaaju lekare koji znaju
da veliki bolovi estokih preokreta iznenada dolaze iz najudaljenijih delova, pa se obezbeuju
dobrim odnosima i sa najudaljenim zemljama kako iz njih ne bi dola iznenadna velika
opasnost.
Na osnovu uoene povezanosti ne samo teritorijalne blizine i daljine, ve i na osnovu
vrednosne blizine i udaljenosti koja moe uiniti da zemlje u susedstvu budu udaljeni
vrednosni stranci vie od nekih dalekih zemalja, kardinal preporuuje najire mogue stalno
diplomatsko prisustvo i delovanje, kako kae na svim mestima (na ta smatra da je
neophodno podsetiti) iskljuivo putem razumevanja i sredstvima pogodnim u sredinama onih
sa kojima se pregovara.
Kardinal uoava da razliiti narodi imaju razliite pravce kretanja te jedni ispravno
zakljuuju ta im valja initi, a drugi vrludaju do svog cilja. Za njega republike oliavaju ovu
drugu vrstu pravca drutvenog kretanja. One se sporo pokreu i obino se od njih u prvi mah
ne dobija ono to se trai, zato se moramo zadovoljiti malim da bi postigli vie. Kao to se
krupna tela tee pokreu od sitnijih, ova vrsta drava je sastavljena od vie struja i mnogo je
sporija u donoenju svojih odluka i u njihovom sprovoenju od drugih. Iz tog razloga
razboritost nalae onima koji pregovaraju da republikama daju vremena i da na njih ne vre
pritisak nego da im ostave potrebno vreme koji njihovo prirodno ustrojstvo zahteva. Opet
Rielje posee za poreenjem da bi olakao razumevanje razlike u odluivanju u procesu
diplomatskog optenja, a posebno pregovaranja sa republikama. On zato opominje da kao to
su jaki i vrsti razlozi izvrsni za velike i mone umove, tako su slabiji mnogo bolji za osrednje
duhom jer su vie po njihovoj meri. Uostalom, kardina priznaje da svako svoje poslove
razume iskljuivo u skladu sa svojom sposobnou, veliki izgledaju kao da im je sve lako i
sitno da su ljude koji sa lakoom razumevaju, velikog su srca a oni koji te kvalitete nemaju
njima je, u principu sve teko.
Poseban problem koji takva vrsta duha raa Rielje smatra da se mora dobro
poznavati. Naime on uoava da su takvi duhom nesposobni da shvate teinu onoga to im je
predloeno i nekada su nemoni da sraunaju ta im je zapravo od velikog znaaja, a nekada
ak nisu u stanju ni da procene ta uopte nije vredno razmatranja.
Rielje je izloio opipljiva merila procene diplomatskih uspeha. Posebno je izriit u
izdvojenim merilima uspeha pregovaraa. Njegova receptura uspeha ne sastoji se u danas
86

odomaenoj i prepisivanoj tehnici kojoj se poduavaju pregovarai da ne budu ni "kruti"
(tvrdi, hard), niti "meki" (soft) preteranom sklonou poputanju radi kompromisa. Znatno pre
takozvanog "Harvard koncepta" pregovaranja koji je u drugoj polovni XX veka sabrao
smernice upravljanja voenju pregovora ka uspehu u takozvani obrazac principijelnog
pregovaranja ije je prvo od etiri naela oznaeno skraenicom POSE (People Must be
Separated from the Problem), drugo je "usredsrediti se na interese, ne na pozicije", tree je
"razviti vlastite drugaije mogunosti u saradnji sa partnerima u pregovorima u korist svih
strana", a etvrto je da "je potrebno da svi ukljueni ljudi postignu saglasnost o objektivnim
merilima koje mogu koristiti za vrednovanje ishoda pregovora" kardinal Rielje je
preporuivao tehniku izbora razumnih pregovaraa. Radi uspeha pregovaranja pregovarai,
tvrdio je kardinal, takvi pregovarai e ne samo odvojiti problem od onoga sa kim
pregovaraju ve se prema svakom nuno odnositi iskljuivo prema domaajima svog duha.
Stoga u pojedinim prilikama treba govoriti i drati se hrabro, i desi li se da je neko pravo
stavio na svoju stranu utoliko treba ii u susret prekidu pregovora. Sve ostale okolnosti nalau
upravo suprotno delovanje, i tada je prekidanje pregovora ono to najvie treba predupreivati
i suzbiti u povoju.
Na drugoj strani, kako bi se umanjilo zlo izvesnih nepromiljenih govora onih sa
kojima se pregovara treba ih podnositi razborito, na njih odgovoriti zbirno i obraati panju na
njih samo zato kako bi se videlo ta uraditi da bi se postigli vlastiti ciljevi. Kardinal
upozorava na bezmerno nepromiljene ljude koji procenjuju kako treba koristiti bravure
tokom pregovarakih susreta, uvereni da je to dobro sredstvo za postizanje onoga to nisu
sposobni da postignu razlono, iako to ne bi znali da postignu ni silom. Upozorenja na
tetnost ove vrste "tvrdih" pregovaraa kardinal pojaava skretanjem panje da oni zaista
misle da su naneli zlo poto su zapretili da e ga uiniti; iako to ne samo to je protivno
razumu neko nikada i nikako ne uspeva kod asnih ljudi. Zakljuak o domaaju duha
podesnog za pregovore Rielje svodi zakljukom da za njihovo voenje nisu podesni ni ljudi
ogranienog uma, ni ljudi toliko istananog uma i tako osetljivi da skoro nita nisu u stanju da
smatraju ispravnim zbog preterane obazrivosti prema svakoj stvari da su nalik pedantima
"koji na svako i stavljaju taku".
Da bi se ponjeo uspeh potrebni su ljudi koji su na sredini izmeu ove dve krajnosti i
koji se najbolje slue dobrim stranama svoga duha kako ne bi bili prevareni, istovremeno da
budu predostroni da nevaraju one sa kojima pregovaraju. Nikada se ne moe pouzdati ni u
one koji se slue lukavou i ostavljaju rav utisak u pogledu iskrenosti i pouzdanosti sa
kojom moraju delovati; takvi ne svravaju poslove. Iste rei esto imaju najmanje dva smisla,
87

jedan zavisi od dobre volje i misaonosti ljudi, drugi od njihove vetine i osetljivosti pomou
koje je lako preokrenuti prava znaenja jedne rei u njena svojevoljna tumaenja.
Vani pregovori ne smeju se ni na tren prekidati, treba gurati ono to je zapoeto
nepresunim nizom planova, takvih da ne doputaju bilo kakvo drugaije delovanje sem
razumno bez oputanja duha, nezainteresovanosti za stvari, lutanja misli ili suprotnih odluka.
Ne sme se izgubiti pouzdanje zbog nekog loeg dogaaja jer se ponekada deava da ono to je
preduzeto sa dobrim razlogom uspeva sa manjom sreom. Teko je esto se boriti a biti uvek
pobednik, to jeste znak jednog izuzetnog blagoslova, kada je izgledan uspeh velikih stvari to
to se neki suprotan dogaaj tome zbio je beznaajno. Bilo bi previe kada bi pregovori bili
tako bezazleni da niko ne pokua da iz njih izvue velike koristi ili da iz njih nikada ne dobije
nita loe. Ako neko kae da je esto tako, ja u rei procenu sasvim po mom sudu, da ako
ele da vide stvari kakve jesu deava se da se uprkos ogromnoj uloenoj moi loe postiglo,
pa zato istiem da to nije mana sredstva koje sam predloio ve onih koji su se njime loe
sluili.
Kardinal preporuuje pregovaranje i kada ono ne moe proizvesti nijedno drugo dobro
do dobijanje na vremenu u nekim okolnostima, to je esto jedini njegov ishod. Rielje tvrdi
da je upotrebljavanje pregovaranja radi dobijanja na vremenu veoma poeljno i korisno
dravama, zato to je nekad dovoljan samo trenutak da bi se izbegla oluja.
Saveznika diplomatija, posebno ona koja je rezultat raznih branih ugovora meu
dvorovima, ne proizvodi uvek plodove koji bi se mogli poeleti, priznaje Rielje. Meutim,
on ovog rezultata diplomatskog delovanja nije spreman lako da se lii, a i kada bi eleo on
podvlai da ne samo to takve saveze ne treba zapostavljati nego treba znati i biti spreman za
njih jer esto predstavljaju jedan od najbitnijih predmeta pregovora. Uvek stiemo time
prednost jer se neko vreme odrava meu dravama obzirnost uzajamnog, a skromnoj dravi
je dovoljno da od toga ponekada ima neto koristi. Upravo da bi njima dobili dobre plodove
treba znati da su francuski prinevi kojima su roditelji visokoga roda, moraju razumom biti
uzdignuti jer je bez sumnje njihova krv sauvana i do danas kao najistija jer se najmanje sa
tuom meala.
Savezi nekada slue da bi se napravile lige ili koalicije meu dravama i pored toga
to one ne daju uvek dobar rezultat korist koju je njima stekla austrijska kua upuuje da se
bolje shvati kako njih ne treba zapostavljati. Kada se radi o dravnoj stvari iz svega treba
izvui i sve to moe biti korisno nikada ne sme biti isputeno.
Lige pripadaju takvoj vrsti, iako su njihovi plodovi esto sasvim neizvesni ipak ih ne
treba zanemariti; pri tome ne bih nikada savetovao nekog velikog vladara da se dobrovoljno
88

upusti u pravljenje jedne lige iji je plan teko sprovesti osim ako on nije toliko jak da joj
omogui da uspe, ak i kada su mu kolege u tome poslu svojom podrkom nedostatne. Dva
razloga me navode na iznesem takvo stanovite. Prvi vue korene i crpi svoju snagu iz
slabosti unija, koje nikada nisu bile previe obezbeujue meu razliitim suverenima. Drugi
ini to to su mali vladari, takoe, esto skloni i priljeni da uvuku velike vladare u svoje
znaajne poduhvate koji im se ine plodonosnim a ipak ih vrsto ne obavezuju i to rade na
utrb onih koje su u to ukljuili skoro protiv njihove volje.
Podseajui da se esto kae "da u onog u koga je mo u toga je i razum", kardinal
istie da to ipak nije tano. Ukoliko su dve sile nejednake moi vezane ugovorom ona
monija vie rizikuje u sluaju njegovog krenja nego slabija. Razlog za to je oigledan.
Ugled je toliko vaan za jednog velikog vladara da on nije u stanju da stekne ikakvu korist
kojom bi nadoknadio tetu koju gubitak ugleda nanosi ako bi pogazio datu re i uinjeni
zavet. Najbolji partner za sklapanje ugovora je otuda sila "ija je mo osrednja, jer imajui
svojstvo suverenosti, ak i kada prednost da svojoj koristi nad au time to e kriti
preuzetu obavezu prema onima koji su predvideli njenu nevernost i nisu odluili da je spree
nee imati velike posledice, jer izdajom saveznika e sebi naneti tetu koja premauje korist
od pogaenog zaveta".
Kralj se mora dobro zatiti od ugovora koje sklapa, ali kada ih je ve sklopio mora ih
pobono potovati. Kardinal priznaje da su mu znani mnogi znalci koji suprotno poduavaju.
Podsea da tako ine "bez ulaenja u ono ime nas hrianska vera moe opremiti u zatitu od
takvih maksima". Tvrdio je da je gubljenje asti gore od gubitka ivota. Njegova poruka je da
"veliki vladar mora izloiti veem riziku sopstveni ivot, pa i interese svoje drave, nego da
pogazi re koju je dao, jer on ne moe pogaziti svoju re a da ne izgubi ugled i time ono to
ini najveu mo suverena".
Drao je posebno vanim u ovom pogledu i to skretao panju. Radilo se o poduci
pravilnog izbora ambasadora. Kardinal je izriit da zbog razmera posledica vladar mora "vie
nego nuno biti strog u izboru ambasadora i drugih pregovaraa, budui da nema nijedne
toliko surove kazne za one koji su prekoraili svoja punomoja, posebno ako su takvim
svojim grekama doveli u pitanje ugled vladara i dobrobit drave u celini". Rielje je ukazao i
na drugi problem koji se javlja u izboru ambasadora i pregovaraa. To je priroda ljudske
naravi. Poruuje "nesmotrenost, ili podmitljivost odreenih dua je ponekada zaista velika, ali
je i gorljivost nekih, koji nisu ni slabi ni zloesti, da neto postignu esto toliko velika da nisu
u stanju da ostanu u granicama svojih instrukcija, ak ni po cenu da im je lino zapreena
89

potpuna propasti, pa se deava da e uvek biti skloni da dopuste da se napravi tetan ugovor,
umesto da puste da se desi bolje, a to je da se ne saini nikakav ugovor".
Stoga kardinal Rielje linim sveodoenjem zakljuuje prethodnu raspravu: "iskustvo
me je nauilo koliko je to tano i zato ovo poglavlje zakljuujem reima da ko nije kadar da
bude strog u takvim okolnostima, proneverie ono to je nuno za odranje drava".
90

DIPLOMATSKE FUNKCIJE U DOBA KADA SE

DIPLOMATIJA ZVALA PREGOVARANJE
Fransoa de Kalijer (Franois de Callires, autor je rasprave O nainu pregovaranja sa
suverenima: O korisnosti pregovora, izboru ambasadora i izaslanika i kvalitetima
neophodnim da bi postigli uspeh u svojim poslovima4.Duina naslova sa podnaslovom
nametnula je da se o ovom radu i danas govori jedino navoenjem njegovog naslova O nainu
pregovaranja sa suverenima.
Na koricama navedenog izdanja, koje je i analizirano, autor je predstavljen kao obini
kraljev savetnik u njegovim Savetima, sekretar Kabineta Njegovog Visoanstva, ranije
izvanredni i opunomoeni ambasador prethodnog kralja na pregovorima o zakljuenju mira u
Risviku i jedan od etrdeset lanova Francuske akademije.
Raspravu je Kalijer posvetio vojvodi od Orleana (Duc d'Orleans) regentu kraljevstva.
Postavio je sebi cilj da napie rad u kome e izneti poimanje linih kvaliteta i znanja
neophodnih za obrazovanje dobrih pregovaraa. Svrhu znanja koje je ponudo pronaao je u
bodrenju prethodno osposobljenih koji se upuuju u misije da se dostojanstveno prime
poslova i vanih i tekih koje e izvravati sledei puteve koje im je oznaio, a klonei se
stranputica na koje je upozorio da ih se trebaju uvati.
Razliiti pregovaraki poslovi koje mu je nalagao i za koje je dobijao punomoja
prethodnog kralj Luja XIV, od kojih je posebno vanim smatrao svoje uee u pregovorima
o miru koji su zakljueni u Riskviku, priznaje Kalijer prinudili su ga da na izuzetno
pripremanje. Jezikom svoga vremena on sadrinu te svoje posebne prethodne pripreme
opisuje kao "udvostruavanje panje koju sam jo od rane mladosti posvetio da se uputim u
snage, prava i stremljenja svakog od glavnih vladara i drava Evrope, njihove razliite
interese, oblike vladanja u njima, uzroke njihovih svrstavanja i njihovih razilaenja i ugovore
koje su meu sobom sklopili". Reeno dananjim jezikom Kalijer je od rane mladosti
prouavao evropske politike odnose. Pred svako uee u pregovorima za koje je bio
zaduen, naglaava da mu je bila nuna i posebna prethodna priprema, a da su mu steena
prethodna opta znanja samo bila podloga. Opte poznavanje evropskih politikih struktura i
4
Franois de Callires, De la manire de ngocier avec les souverains: De l'utilit des Negociatons, du choix
des Ambassadeurs & des Envoyez, & des qualitez necessaires pour rssir dans ces emplois, Amsterdam: La
Compagnie, 1716.
91

procesa i poznavanje politikih struktura i procesa glavnih jedinica evropskog politikog
sistema sluilo mu je da ih iskoristi za produbljeno pripremanje pred pregovore kako bi to
bolje posluili i njegovom vladaru i dravi. Ono to Kalijer saetim linim iskustvom
poduava je da se i sam pred svaki poseban proces pregovaranja u kojem je bio zaduen da
uzme ue osvedoio da ima samo potrebnu osnovu za dodatno pripremanje pred predstojei
pregovaraki posao kako bi u njemu ita korisno ostvario ili, kako se danas obino kae,
morao je da bi ita u pregovorima postigao da se pre poetka za njih posebno spremi time to
e "dobro naui svoju lekciju" ili "dobro uraditi domai zadatak".
Kalijer je procenio da mu se posle smrti Luja XIV ukazalo prigodno vreme da objavi
ranije napisani rad. Francuska je ostala bez vladara koji je verovao da osvajanje donosi slavu.
Njegova strasna predanost moi ostavila je zemlji da se suoi sa svim posledicama kraljevog
nauma koji je zavrio u porazima. De Kalijer je strepeo od mnogih izazova sa kojima se zbog
toga Francuska suoila. Iako vladavinu Luja XIV laskavo opisuje kao "toliko slavnu i
pobedniku", to jedino i preostaje osobi koja je svoje mesto meu etrdesetoricom
francuskih akademika zasluila panagerikom ba tom kralju, samouvereno je tvrdio da zna
sredstvo kojim se loi ishodi kraljevog delovanja mogu otkloniti.
Stremljenje Luja XIV slavi i pobedama dovelo je Francusku u poloaj pretnjom
uspostavljanja francuske dominacije izazivaa odranja pluralizma Evrope. Branei svoju
strukturnu mnotvenost Evropa je, skoro cela, ustala u odbranu te raznolikosti. Niz poraza
Luja XIV oslabio je poloaj Francuske. Maloletni naslednik uinio ju je jo osetljivijom na
pritisak spoljnih okolnosti. Upravo govorei o takvim okolnostima u "kojima je potrebno
povratiti meru ureenosti u nesreenosti koje su nesree jednog dugog i bolnog rata donele na
kraju njegove vladavine" Kalijer nalazi da je regentu, vojvodi od Orleana, do punoletstva
kralja potrebno neumorno zalaganje "oca domovine" u savladavanju svih nedaa koje su se u
nedogled ispreile pred njom. Procenio je da i njegova rasprava o neminovnosti i koristima
pregovaranja, a savremeno reeno diplomatiji, moe biti od pomoi u takvim okolnostima.
Poruka celokupne rasprave Fransoa de Kalijera je da se Francuska mora osloni na
svoju nacionalnu diplomatsku slubu, do tada ve uzorno razvijenu i oponaanu od drugih
evropskih drava. Bio je uveren da bi jo bolje upravljanje ovom slubom, pre svega
kvalitetnijim obrazovanjem i obuavanjem ljudi za profesiju i poveanjem broja ljudi
osposobljenih za nju, povratilo Francuskoj priliku da diplomatskim delovanjem nadoknadi
sve ono to je vojnim delovanjem izgubila. Kalijer, slino svom politikom uzoru kardinalu
Rielju, sasvim je siguran u francusku slabost. Otuda se oslonio i na lek koji je u slinim
prilikama kardinal primenio za njeno otklanjanje i u tome uspeo. Kalijer preporuuje povratak
92

Francuske ostvarivanju vlastitih politikih ciljeva samo njima primerenim diplomatskim
sredstvima, budui da se osvedoila kako su vojna sredstva loe upotrebljiva za njihovo
postizanje. Tanije Francuska se jo jednom upoznala sa visinom cene neupotrebljivosti vojne
moi za postizanje politikih ciljeva i bilo joj je potrebno da stekne ponovo diplomatsku mo
radi opstanka i osnaenja.
Recenzent Kalijerovog rada prigodno je saeo u predlogu za tampanje ba tu glavnu
vrednost dela. Stoji ocena u toj recenziji od 13. novembra 1715. da: "pravila koja je autor
utvrdio za ovo umee toliko vano u pregovaranju, su tanija i pouzdanija jer ih je izveo iz
vlastitog iskustva, te ih tim pre treba primenjivati jer ona ni na jedan nain ne dele korist od
asti, niti sposobnog pregovaraa od potenog oveka".
Kalijerova rasprava nije obimna. Izvorno izdanje ima 252 tampane stranice malog
formata. Izlaganje je organizovano u dvadeset i etiri poglavlja. Prvo poglavlje izlae plan
rasprave. Drugo je posveeno razmatranju korisnosti pregovaranja. Tree se bavi izlaganjem
linih osobina i ponaanja pregovaraa. etvrto izdvaja ostala svojstva pregovaraa. Peto
poglavlje sadri izlaganje o znanjima nunim i korisnim pregovaraima. esto poglavlje
osvetljava razlike rangova ambasadora, poslanika i rezidenata, odnosno diplomatskih agenata
svetovnih vladara. Kalijer se u sedmom poglavlju bavi rangovima agenata Svete stolice
odnosno legatima, nuncijima i internuncijima. Osmo poglavlje izdvaja funkcije pregovaraa, a
deveto privilegije diplomatskih agenata, odnosno, saglasno tadanjem obiaju, njihovog
opteg naziva javni ministri. Ceremonije i protokolarna pravila raspravlja u desetom
poglavlju. Jedanaesto je odvojio za akreditivna pisma, punomoja i pasoe. Instrukcije su
predmet njegove panje u dvanaestom poglavlju. Trinaesto poglavlje odgovara na pitanje ta
treba da ini ambasador ili poslanik na odlasku, a etrnaesto prua odgovor na pitanje ta
treba da uradi svaki pregovaraa po dolasku na strani dvor. Sredstvima pridobijanja dobre
volje vladara i njegovih ministara bavi se petnaesto poglavlje. esnaesto poglavlje sadri
sabrana pravila o nainima pregovaranja. Sedamnaesto poglavlje sastavljeno je od saveta koje
daju ambasadori i drugi diplomatski agenati, odnosno, u Kalijerovom reniku, kao i reniku
njegovog doba, javni ministri koji pregovaraju u stranim dravama. Zadrava se na
ugovorima i njihovoj ratifikaciji u osamnaestom poglavlju. Sredstva optenja izmeu javnih
ministara na strani i njihovih principala (onih koji su ih odaslali), posebno depee u pogledu
pravila kojih se u njihovom sastavljanju mora drati i pisma koja su ifrovana teme su
devetnaestog i dvadesetog poglavlja. Nekadanjem, jednako kao i dananjem, problemu
odabira pregovaraa i pravilima koja se tiu tog izbora Kalijer se posvetio u posebnim
poglavljima (u XXI i XXII). Razmotrio je korisnost odailjanja vie pregovaraa u istu zemlju
93

u dvadeset treem poglavlju. Rad je zakljuio izlaganjem o posebnim dunostima pregovaraa
(poglavlje XXIV).
Rad Fransoa de Kalijera O nainu pregovaranja sa suverenima pleni savremenou
uinjenog upuivanja u diplomatsku praksu kraja XVII i poetka XVIII veka. Uporede li se
njegova izlaganja o postupcima (procedurama), pravilima i ustanovama bilateralne
diplomatije, odnosno prema dananjem nainu razvrstavanja diplomatskih struktura onoga to
se smatra konvencionalnom (uobiajenom) bilateralnom diplomatijom, sa materijom koja se o
istom predmetu izlae u savremenim udbenicima diplomatije koji se bave ili
institucionalnom ili proceduralnom stranom, odnosno onim to se ve uvreeno naziva
diplomatskom praksom savremene konvencionalne bilateralne diplomatije u prvi plan e
izbiti visoka slinost reenja iako izmeu njih stoji vreme gotovo puna tri veka.
Polazite rasprave Fransoa de Kalijer je saoptio ve u prvom poglavlju razjanjavanja
plana svog rada. On tvrdi da je vetina pregovaranja sa vladarima "toliko znaajna jer sudbina
najveih drava esto zavisi od toga da li su pregovori dobro ili ravo voeni i stepena
sposobnosti pregovaraa koji su za njih korieni". Zato upozorava i vladare i njihove vodee
ministre da se posebno moraju postarati da provere kakve "prirodne i steene kvalitete", ili
kakve line osobine i steena znanja, sposobnosti i vetine, imaju izaslanici koje odailju u
"strane drave".
Povrno gledano, to jeste posledica zapostavljanja da se razumeju okviri znaenja rei
pregovaranje u to doba, nain na koji je Kalijer odredio polazite svojoj raspravi mogao bi
zavedti nedovoljno pripremljenog itaoca, to se esto i deava, na pomisao da se iskljuivo
bavi pregovaranjem. Bez imalo sumnje Kalijer se bavi i pregovaranjem. Meutim,
pregovaranje je zahvatio samo kao jednu, van svake sumnje sutinsku stranu diplomatije.
Time ga je postavio kao jedan deo celine diplomatske prakse i diplomatske misli doba o
kojima raspravlja. Prema tome, iako nema pomena ni u naslovu, niti bilo gde u tom radu rei
diplomatija, O nainu pregovaranja sa suverenima je rasprava o tadanjoj diplomatiji u celini.
Zbog toga je netano suprotno gledanje da se Kalijer bavio prevashodno pregovaranjem, ili da
je njegov rad jedan iz prvih u redu rasprava posveenih analizi procesa meunarodnog
pregovaranju, a ne diplomatiji u celini.
Krivac za pogreno ulaenje u razmatranje onoga to je izloeno u radu O nainu
pregovaranja sa suverenima je neupuenosti u istoriju diplomatske teorije i istoriju
diplomatije kao osobene drutvene prakse i ustanove. Bez znanja istorije razvoja misli i
istorije razvoja ustanovljene prakse kojoj se misao posveuje, to ini dva neukloniva stuba
koja nose graevinu diplomatije, Kalijerova rasprava se svrstava samo u rane analize
94

pregovaranja. Delom u njoj je obraeno diplomatsko pregovaranje i to u onim veliinama
koje obavljaju diplomatske misije kao institucionalizovani kanal putem koga se odvijaju
diplomatski odnosi izmeu dve drave. Kalijer ak dodiruje i multilateralne diplomatske
pregovore delegacija na pojedinanim meunarodnim konferencijama. Ali njegov tekst
obrauje i vie od toga. Kako diplomatiju ini zato to ona sadri ili u sebi ima i vie od
pregovaranja, Kalijerova studija je saznajni presek celine diplomatske prakse i misli ranog
XVIII veka.
Svodno, O nainu pregovaranja sa suverenima Fransoa de Kalijera je rasprava o
diplomatiji kakva je bila i kako se o njoj mislilo krajem XVII i prvu deceniju i po XVIII veka
u Francuskoj. Usled uticaja Francuske na razvoj diplomatske prakse i misli o diplomatiji ovo
je i rasprava o diplomatiji u Evropi toga vremena. Kao rasprava o diplomatiji, a ne samo o
pregovaranju, iako jednom bitnom aspektu diplomatije, ona nije uhvatila samo pregovaranje.
Pregovaranje nije jedina strana u kojoj se diplomatija iscrpljuje sistemski, procesno i delatno.
Iako je Kalijer jo daleko od naziva diplomatija najbitniji inioci delatnosti koja e tek dobiti
ovo ime su kod njega na broju. Drugim reima iako jo ne upotrebljava naziv diplomatija, kao
re koja danas obuhvata sve veliine, strukture, procese, uesnike i temeljne institucije,
reime i procedure udruenog sporazumnog upravljanja meunarodnim poslovima, njegova
rasprava i bez dananjeg imena pokriva diplomatiju u celini. Ostavio je u naslee sliku ili
presek ustanove diplomatije u njenom predklasinom razdoblju. Potvrde za to sadri ve
poetna razrada iznetih polazita.
Kalijerova nauka o pregovaranju

Logika i praktina osnova na koju Kalijer postavlja pregovaranje, ili dananjim reima
diplomatiju, jeste mir. On ponitava valjanost svim stanovitima koja i do dana dananjeg
pobijaju da diplomatija poseduje sebi svojstven ili samosvojan koncept mira. Za Kalijera
nema dvoumljenja. Mir je iskljuivo ishod procesa rasuivanja, ubeivanja i predoavanja
koristi radi sporazumnog priznavanja prava i prihvatanja obaveza meu suverenima, to jest
uesnicima sposobnim da svojom slobodnom voljom odluuju koja prava uzajamno
prihvataju i potvruju, kao i kojih se obaveza primaju. Mir ne postoji, ili mir nije postignut
ukoliko nije ishod procesa zajednikog rasuivanja, ubeivanja i predoavanja koristi meu
suverenima, kao to mira nema ni kada je umesto zajednikim rasuivanjem, ubeivanjem i
predoavanjem koristi ishod tako zapoetog procesa ostvaren sredstvima razliitim od njih.
95

Ovo shvatanje je prvi izvor kasnijih odreenja diplomatije kao voenja
meunarodnih poslova putem pregovora ili upravljanje meunarodnim odnosima putem
pregovora; metod kojim ambasadori i poslanici prilagoavaju i vode ove odnose; posao ili
vetina diplomate5 . Ono to se mora pomenuti jeste da je ovo redukcionistiko shvatanje,
odnosno da je diplomatija iri i obuhvatniji koncept od pregovaranja, iako je pregovaranje
jedan njen neizostavni aspekt. To otklanjanje redukcionizma prisutno je u narednim
odrednicama koje diplomatiju vide kao dijalog meu nezavisnim dravamamehanizam
putem koga ih njihove vlade vode i mree obeanja, ugovora, institucija i pravila ponaanja
koji se iz njega razvio ili sveukupno meunarodno optenje, njegove svrhe i ciljevi u doba
6
mira7 ili da se diplomatija u svetskoj politici odnosi na procese komunikacija meu

meunarodnim uesnicima koji tee da putem pregovora reavaju konflikt umesto ratom8.
Moderna shvatanja diplomatije, a savremena naroito, udaljila su se Kalijerovog
jasnog razgranienja diplomatije (ili pregovaranja) kao rasuivanja, ubeivanja i
predoavanja koristi od upotrebe nasilja, bilo kao pretnje ili njene pune primene. Zadravanje
na Kalijerovom shvatanju nauke pregovaranja (ili nauke o diplomatiji savremenim jezikom) i
diplomatske prakse pomae otkrivanju stepena nazadovanja do koga je u modernom, a
naroito savremenom razdoblju dolo u diplomatskoj misli i diplomatskoj praksi.
Jedan od glavnih uitelja oduavanja Francuske od meovite diplomatije, i to
izuzetno uspean, bio je Fransoa de Kalijer. Bio je savestan, odgovoran i polagao je
intelektualni raun za posao poduavanja onih koji moraju i ele da budu podueni, odbijajui
da im premreava miljenje ideoloki upodobljenim konceptima, smisleno neodrivim izvan
crno-belog, bipolarnog sveta ideologije iste i meovite diplomatije, ili im zamrauje
umove neznanjem istorije. Uenje istorije drao je najboljim lekom oduavanja od neznanja i
tetnog ponaanja zato to znanje istorije omoguava razumevanje da prolost nije vozna
karta kupljena za jedan pravac.
Kalijer je, bez dvoumljenja, postavio mir kao cilj kome je sredstvo pregovaranje, ili
dananjim jezikom diplomatija. Znanja kako se za cilj mira upotrebljava pregovaranje,
kao njemu jedino primereno sredstvo, ine sutinu nauke o pregovaranju. Kalijer saoptava:
"Svaki hrianski vladar mora imati kao svoje najvie vodee naelo da ne posee za orujem,
kao sredstvom kojim brani ili dokazuje svoja prava, pre nego to oproba i iscrpi sredstva
5
Harold Nicolson, Diplomatie, Paris: ditions de la Colonne Vendome, 1948: 14.

Adam Watson, Diplomacy: The Dialogue Between States, London: Methuen, 1982: 14.
7
Martin Wight, International Theory: The Three Traditions (eds.) Gabriel Wight & Brian Porter, Leicester:
Leicester University Press, 1991: 137.
8
Brian White, Diplomacy, The Globalization of World Politics: An introduction to international relations (eds.
John Baylis & Steve Smith), 3rd edn., Oxford, New York: Oxford University Press: 388.
6
96

razuma i ubeivanja. U njegovom je interesu da im pridoda jo i dobroinstva, od svih
najpouzdanija sredstava potvrde i uveanja vlastite moi. Zbog toga on u svojoj slubi mora
imati vrsne delatnike koji znaju sve ovo da pretvore u delo osvajanjem za njega ljudskih dua
i umova. To je ono najbitnije to ini nauku o pregovaranju".
Osim to je vesnik shvatanja mira kao zajednikog sporazuma o uzajamno priznatim
pravima i zajedniki prihvaenim obavezama, proisteklim iz usklaivanja nepodudarnih
interesa iskljuivo putem rasuivanja, ubeivanja i predoavanja koristi meu uesnicima
odluivanja o dobrovoljnom primanju ovih obaveza i uzajamnom priznanju tih prava, Kalijer
je i prethodnik zagovaranja mira kao sposobnosti strana zajedniki postignutog sporazuma o
prethodno navedenim pitanjima da ga dosledno izvravaju. Znatno pre svih savremenih
teoretiara "meke moi", de Kalijer mir shvata kao postignue posebne vrste moi,
potvrivane i uveavane sposobnou da se drugi putem rasuivanja, ubeivanja i pruanja
koristi osvedoe o dobrobiti koju im prua.
Prepreku primeni nauke o pregovaranju naao je u sri francuske politike kulture.
Francusku naciju smatrao je "toliko ratobornom da nije u stanju da zamisli gotovo nijednu
drugu vrstu slave ili asti do one koju su stekli njeni vojnici". Takav sistem vrednosti
uslovljavao je, prema Kalijeru, da se veina Francuza i onih visokog roda i onih eljenih
napredovanja strasno posveuje sticanju saznanja i postizanju vinosti koja bi im omoguila
da se u ratu uzdignu, dok zapostavlja da se podue o raznorodnim interesima koji dele Evropu
i koji su izvori tih estih ratova u kojima oni vojuju.
Razliitio od kardinala Rieljea koji Francuze nije smatrao dobrim vojnicima, i drao
da Francuska mora u svojoj vojsci imati zbog toga polovinu stranaca kako nekodljivo reenje
koje se potvrdilo valjanim i Rimskoj imperiji, Kalijer ocenjuje da su sklonost ratovanju i
prirodna sposobnost za njega izvele mnogo redova najboljih vojnih stareina. Osim toga
napredovanje svakog darovitog mukaraca u vojnoj slubi do poloaja stareine u kraljevskoj
vojsci, tvrdi Kalijer, nije bilo zamislivo bez postepenog i dugog napredovanja preko svih
stepenica koje osposobljenost za to zanimanje od svakog zahteva.
Birane rei Kalijer odvaja za visoku ocenu vojnog poziva, kao potpuno profesionalno
dovrene drutvene zgrade. ini to kako bi pokazao skromnost profesije koja stoji na
suprotnoj strani od nje. Ta profesija je pregovara. Danas je skupno nazivamo diplomatskom
ili spoljnom slubom, a Kalijer je u okvirima svog vremena, kada diplomatija jo nije
pronaena kao re koja je pokriva zove pregovaraima. Da vojnik i diplomata nisu ista
drutvena osoba odevena u dve razliite uniforme, jedne doline miru a druge priline ratu, u
ovoj raspravi je posebno naglaeno. Kasnija izvoenja slinosti dve profesije, opisivana
97

jednom drutvenom personom koja dravi slui na dva naina, Kalijeru su strana. On vojnu
profesiju koristi samo da bi istakao za njega nadmoni znaaj diplomatske i tom znaaju
neprimerenu nerazvijenost njene organizacije u Francuskoj. Uzroke francuskog oskudevanja u
pregovaraima, ili danas reeno diplomata, Kalijer nalazi u: neutemeljenosti naune discipline
i pouzdanih pravila nunih za obuavanje valjanih graana znanjima nunim za tu vrstu
slube
ali
nepostojanju
uspostavljenih
pravila
postupnog
napredovanja
prema
osposobljenosti i iskustvu osoba koje su u toj slubi ili u nju ulaze.

Jedno od Kalijerovih zapaanje posebno pleni panju zato to se ispravnim dri i u
savremenosti. Ponovo uzimajui vojnu slubu samo kao pokazatelj organizacionog
zaostajanja diplomatije, a ne kao njen institucionalni par, koje pripisuje nestrukturiranosti
napredovanja u njoj po sposobnostima i iskustvu, on opisuje kako se u njoj esto mogu sresti:
ljudi koji nikada nisu nigde izali iz svoje zemlje, koji se nikada nisu uopte posvetili
sticanju obrazovanja za javne poslove i koji uprkos osrednjosti duha preko noi postaju
ambasadori u zemljama o ijim interesima, zakonima, obiajima, jeziku, ak ni poloaju ne
znaju ba nita. Zato Kalijer ovakav izbor ljudi smatra nedopustivim?
Pre svega jer diplomatski posao procenjuje kao jedan od onih koje je najtee dobro
obavljati. Za ovu slubu je potrebno, prema Kalijerovom sudu, posedovati svu moguu
pronicljivost, okretnost, prilagodljivost, izuzetno iroko znanje, a iznad svega ispravnu i
duboku otroumnost. tete koje javnim interesima mogu prouzrokovati nespremne i svim
navedenim sposobnostima neobdarene osobe njega ne ude. Ne udi ga ni to to ljude bez
znanja i nevine toliko privlai diplomatski poloaj. On ih neodoljivo mami jer u njemu vide
priliku da uivaju u zvanju i koristima koje sobom nosi. Upoljavanje lica bez spreme za
poslove koji trae posebna znanja i naroite sposobnosti stvara probleme dravi zbog toga to
ta lica nemajui nikakvu predstavu o dunostima koje dati poloaj zahteva, tokom svog
egrtovanja uvek naprave veliku tetu u poslovima koji su im povereni. Kalijer nije mnogo
obziran prema slabostima takvih poetnika u pregovarakoj, ili dananjim reima
diplomatskoj slubi. Kao pouku svima, on podsea na lakou kojom se pridolice bez iole
spreme u slubi ak lako opiju poastima koje niko ne ukazuje lino njima, ve linostima
efova koje predstavljaju, da slie magarcu iz basne koji je umislio da je sav miris gorueg
tamjana namenjen samo njemu, a ne kipu boginje na njegovim leima.
ak i ovo posrtanje nedoraslih i neopremljenih za samu slubu Kalijer stavlja kao
manje tetno u odnosu na razmere teta koje nastaju kada veliki vladar takve odaalje slabijem
po moi. Oni obino ve u svojim prvim obraanjima upletu najomraenija poreenja i
98

prikrivene pretnje iz kojih najvie izbija njihova slabost i ne proputaju da izazovu prema sebi
ne malu netrpeljivost, te vie podseaju na poklisare vitezova ratnika nego na ambasadore.
Drugi predmet kome Kalijer u okviru odabira pogodnih linosti za pregovaraki posao
pridaje veliki znaaj su ciljevi delovanja ambasadora. Drei se pravila, koje i danas mora biti
obrazac miljenja i delovanja svake zdrave diplomatije, da poslovi odreuju i organizaciju i
izbor ljudi koji se za njih zaduuju, on odreuje ciljeva delovanja ambasadora. Prvi cilj
delovanja ambasadora mora biti odravanje dobrih odnosa izmeu onog ko ih je odaslao i
onih koji su ih primili. Drugi cilj je da oni ne treba da predstavljaju mo svog suverena
drugaije do kao sredstvo za ouvanje ili uveanje moi suverena kod koga su odaslani. Trei
cilj je da kod suverena kod koga su odaslani ne smeju svojim delovanje izazvati ni njegovo
unienje, ni ozlojeenost niti zavist.
Neke od neprilika koje je naveo, slino brojnima o kojima nije govorio, Kalijer
pripisuje nedostatku potrebnih znanja i obuke. Uveren da jedino znanje moe pomoi u
izbegavanju nevolja kojima vode nedostatak spreme i loe vladanje raznih podanika koje
razliiti vladari koriste za pregovore o javnim poslovima, on se poduhvatio pisanja teksta koji
bi koristio boljoj obuci. Predvideo je da izlaganjem obuhvati: nain pregovaranja sa
suverenima i njihovim ministrima; zatim, sposobnosti neophodne onima koji se odlue za tu
vrstu posla; potom, sredstva za najbolji izbor lica koja su najpogodnija za one zemlje u koje se
odailju; i konano, prirodu poslova koji im se poveravaju. Voen naukom svog ve
pominjanog politikog uzora kardinala Rieljea, de Kalijer ne proputa da gotovo istovetnim
reima kojima je kardinal savetovao neprekidno pregovaranje, ili dananjim jezikom reeno
diplomatiju, njemu stane uz rame. Odravanje "neprekidnih pregovora" (continuelles
negociations) sa susednim zemljama kao i onima koje su daleko, javno ili tajno, tokom mira i
tokom rata nuno je svakom suverenu, a iznad svega onima koji vladaju velikim dravama.
Svrha pojedinosti, u koje Kalijer zalazi na stranicama O nainu pregovaranja sa
suverenim, jest ponovljeno potvrivanje znaaja Rieljeovog "otkria" nove teritorije
meunarodnog politikog delovanja i odluivanja, ili "neprekidnih pregovora". Rielje je
ovoj novoj teritoriji koju je otkrio dao ime "neprekidni pregovori" i ona e ga nositi vie od
jednog veka, sve do Berkovog otkria njenog novog, pogodnijeg i potpunijeg naziva
"diplomatija".
99

Korisnost neprekidnih pregovora

Kalijer smatra da pojmljenje od kolike koristi pregovori mogu biti proistie iz razumevanja
same prirode Evrope. On Evropu shvata kao meusobnu povezanost i nunu uzajamnu
upuenost optenjem i razmenama izmeu svih drava od kojih je sainjena. Kalijer je na ovaj
nain izaao sa prepoznatljivim konceptom dravnog sistema Evrope. Drave obrazuju
Evropu svojim optenjem i razmenama. Upuene jedne na druge uzajamnim optenjem i
razmenama one stvaraju veze meusobne zavisnosti. Uoljivo je u ovakvom opisu pored
savremenog koncept sistema drava i razgovetno istorijsko zalee savremenog koncepta
Evrope.
Kalijer vlada i drutvenim i politikim konceptom Evrope bliskim njenom dananjem
konceptu. Naime, za njega Evropa nije prvorazredno geografski pojam. Tanije Kalijer
Evropu ne odreuje u prvom redu teritorijalno, ve drutveno i politiki. Drutveno zato to je
glavno obeleje Evrope pluralizam njenih drava. Naime drutvenost Evrope odreuje
mnoina njenih samostalnih jedinica, koje za Kalijera mogu biti samo suverene drave.
Evropa je i politiki koncept jer je proizvedena zajednikom organizacijom drava koje njome
uvaju svoj pluralizam i svoju odeljenu izdvojenost od drugi ali ne i svoju odvojivost od
drugih drava . Drave koje su upuene jedna na drugu, otvorene jedna prema drugoj,
povezane optenjem i razmenama su drave koje ine Evropu.
Ovaj politiki koncept Evrope naglaava povezanosti drava od kojih je sastavljena.
Mree povezanost stvorene optenjem i svakovrsnim razmenama proizvode toliki stepen
uzajamne upuenosti evropskih drava jednih na druge da su one meuzavisne. Zato Kalijer i
tvrdi da su uzajamna delovanja drava od kojih je Evropa sainjena toliko zamana da se one
mogu smatrati kao pripadnice jedne iste Republike. Stepen meuzavisnosti jedinica
dravnog sistema Evrope, proistekao iz irine zahvata veza i razmena i dubine upuenosti
jednih na druge, proizvodi izuzetnu ranjivosti i osetljivosti svake evropske drave na zbivanja
u ostalim dravama. Iako Kalijer jo uvek ne koristi re meuzavisnost, svi inioci koncepta
sistemske meuzavisnosti su prisutni u njegovom opisu dravnog sistema Evrope. On
posebno vodi rauna o jednom od najbitnijih uinka meuzavisnosti jedinica svakog sistema.
Taj uinak jeste odgovor jedinica sistema i celokupnog sistema na promene unutar sistema,
posebno promene koje se deavaju u jednoj ili samo nekim od jedinica sistema. Kalijeru je u
sreditu objanjenja pragme pregovaranja staranje o neizbenom uinku promena unutar jedne
100

jedinice izuzetno meuzavisnog sistema na ostale jedinice sistema i celokupan sistem. On
tvrdnjom da se gotovo ne moe izbei da unutranje promene u ma kojoj od evropskih drava
ne izazovu potres celog sistema, ili kako doslovno kae narue spokoj svih ostalih, ukazuje
da je sistem ije su jedinice izuzetno meuzavisne posebno ranjiv i na najmanje promene u
ma kojoj od jedinica tog sistema.
Pored toga to je utvrdio da u Evropi postoji visoki stepen meuzavisnosti njenih
drava zbog koga je svaka od njenih osetljivija na promene koje se deavaju u ma kojoj
drugoj nego to bi bila da nije toliko blisko povezana sa njima Kalijer pronalazi jo jednu
evropsku posebnost. Ta posebnost je da veliina i mo jedne drave nisu ogranienja zahvatu
i posledicama promena. Drugim reima to to do promena dolazi u najmanjoj i najslabijoj
dravi evropskog sistema ili promene u sistemu i samog sistema pokrenu drave najmanje i sa
najmanje moi osetie sve ostale drave. To saznanje da u Evropi niko nije poteen
posledica promena ak i kada ih pokrenu najmanje najslabije drave Kalijer slikovito
predoava: Nepromiljenosti i najmanjih suverena obino bacaju jabuku razdora meu sve
velike sile zbog razliitih interesa koje u tome imaju i zatite koje su pruile raznim i
suprotstavljenim stranama. Istorija je bogata plodovima takvih podela koje su esto imale
sitne iskre, ugasive na samom poetku, a koje su se, ostavi neugaene, potom rasplamsale i
izazivale krvave ratove meu glavnim hrianskim dravama.
ta moe biti pogodno sredstvo u tom dravnom sistemu Evrope, meuzavisnom i
pluralnom, pa i hijerarhijski ureenom prema moi koju poseduju drave, za spreavanje
prelivanja promena pokrenutih u ili od njegove najmanje jedinice na sve ostale u sistemu i
sistem u celini do potpunog prekida mira u njemu, uz uslov da se temeljni inioci tog sistema
ne mogu menjati? Kalijerov odgovor na pitanje koje je postavio glasi: neprekidni pregovori,
odnosno dananjim jezikom diplomatija. Meuzavisnost drava koje ine Evropu, tolika da ni
najvee i najmonije drave u njoj ne mogu izbei da budu upletene u sukobe koje izazivaju i
one najmanje, zato to je svaka velika i mona drava nuno povezana sa manjim i slabijim
od sebe, a ima i unutar svake drave nuno meu snagama koje je ine i one koje od nje
zavise, nalae, saoptava Fransoa de Kalijer: suverenima i onima koji njima upravljaju da
posvuda bez prekida dre pregovarae kako bi saznali sve to se zbiva i bili priljeno i tano
obaveteni o sutini tih zbivanja.
Pored otkrivanja neprekidnog pregovaranja, ili diplomatije, kao leka za poboljanje
upravljanja dravnim sistemom Evrope Kalijer je u njemu otkrio i lek za poboljanje
upravljanja svakom dravom. On zapaa: Moe se rei da je ovo znanje, a re je o znanju
steenom primljenim tanim i priljenim obavetenjima pregovaraa o sutini zbivanja u svim
101

dravama u koje su odaslani meu najvanijim i najneophodnijim za dobro upravljanje
dravom, jer spokoj u njoj zavisi od pravilnih mera preduzetih na strani radi sticanja prijatelja
sposobnih da se suprotstave planovima onih koji ih preduzimaju da bi ga pomeli, a nijedna
drave nije sama po sebi toliko snana da joj nisu potrebni prijatelji da bi se oduprla snagama
drugih neprijateljskih sila, koje zavist zbog toga to ga poseduje ujedinjuje protiv njega.
Postavljanjem pregovaranja i kao poluge upravljanja evropskim sistemom drava i potpore
boljem unutranjem upravljanju svakom dravom u Evropi, nali smo se pred savremeno
prepoznatljivim modelom i diplomatske graevine i njene analize.
Kalijer smatra da se posao stalnih pregovaraa ne iscrpljuje u otkrivanju i izvetavanju
o planovima i namera koji se kuju u dravama u koje su odaslani protiv drave koja ih je
odaslala. On podvlai dunost onih najboljeg uma i najokretnijih na delu da vladaru koji ih je
odaslao daju pravovremeni savete o tome ta treba preduzeti da bi se takvi planovi osujetili,
budui da paljivom pregovarau ne moe promai, bez obzira na tajnost u kojoj se raaju
neprijateljske zamisli, da se one zainju. Sposoban pregovara, pominje de Kalijer, zna kako
da ostvari koristi od razliitih raspoloenja i izmena koje se deavaju u zemlji u koju je
odaslan ne samo da bi putem njih pokvario planove suprotne interesima vladara koji ga je u tu
zemlju odaslao nego da bi prokrio teren drugaijim planovima povoljnim za interese svog
vladara i svojom preduzimljivou proizveo promene pogodne za poslove za koje je zaduen.
Dobro iskorien makar i jedan jedini takav splet okolnosti ve stostruko vraa, uveren je
Kalijer, vladaru ono to je uloeno u pregovarae, zato to njegova dobra upoznatost sa onim
to se deava u celom susedstvu, veze koje sposobni i dobro odabrani pregovarai prave u
razliitim zemljama u koje ih je odaslao, a mogu biti viestruko upotrebljivi za razne prilike i
u sadanjosti i u budunosti, viestruko svojim koristima premauju skromna sredstva koja su
potroena na pregovarae.
ta se dogaa ako drave ne pribegnu slanju stalnih pregovaraa nego ih alju samo
kada predstoje bitni dogaaji? Kalijer ne uveava tete ovakve odluke drave, ali ne proputa
ni da ostane duan izostavljanjem neke od njih. On napominje: Ukoliko se odlae da se bilo
u susednu ili udaljenu dravu poalju pregovarai sve dok ne iskrsnu neki vani poslovi, kako
to je to sluaj kada se radi o osujeenju zakljuivanja nekog ugovora korisnog neprijateljskoj
ili nesklonoj sili, ili objavi rata protiv nekog saveznika zbog ega postaje neupotrebljiv za
pomoi i za nudu sopstvene odbrane, pa se tek potom oni odaalju tada oni nemaju vremena
da se odomae i naprave neophodne veze radi promene ve donetih odluka, osim ako nisu
doneli pune kese novca iz trezora vladara koji im ih je poverio da razdele raznima, ali su i one
esto beskorisne ako su prekasno razdreene.
102

Mada uverni racionalista Kalijer nije primoran kao kardinal Rielje pre njega ili
Abraham de Vikfor da svoja stanovita potvruje linim iskustvo ili mnotvom sluajeva iz
ne tako udaljene prolosti. Kalijer izuzetno retko u raspravi posee uopte za primerima.
Rielje je tek izlagao polazita nauke o pregovaranju, ili nauke o diplomatiji gde e ona na
kraju izai, i mogao je da se dri obrazlaganja rasudne valjanosti svog iskustva. Vikfor je u
bitno drugaijem poloaju. On mora da dokae valjanost praktikovanja vodeih naela nauke
o pregovaranju. Za to mu je nuna to obuhvatnija studija sluajeva kako bi razmerama
praktine primene naela i to u razdoblju koje ne ide dalje od XV veka dokazao njihovu
valjanost. Kalijer vie nema potrebe da skuplja praktine primere, jer je valjanost naela o
kojima govori evidencijom njihovog praktikovanja ve dokazana. Njemu je za nauku o
pregovaranju potrebno da pokae da su naela univerzalno korisna i da poveavaju najbitnije
vrednosti. Zato njegov rad ne sadri kataloge sluajeva nego uoptavanja induktivnih dokaza
pragme pregovaranja i uslova pod kojima se ona ostvaruje.
Kalijer je neprekidnost pregovora izdvojio kao kljuni uslov postizanja koristi
pregovaranjem. Naela neprekidnog pregovaranja kardinala Rieljea i njihovu pragmatiku on
je zato probrao u retke ilustrativne potvrde izlagane nauke o pregovaranju. Rieljeovo delo
Kalijer je drao neprocenjivo vrednim za Francusku i preporuivao je kardinala kao ideal
najveeg dravnika. Izmerene zasluge zbog kojih je Kalijer do uzora uzdigao Rieljea su
naela neprekidnog pregovaranja koja je on uspostavio i razmere koristi koje je Francuskoj
njima pribavio tako dokazujui njihovu valjanost. Pored dokazivanja koristi neprekidnih
pregovora i time potvrivanja valjanosti naela na kojima su postavljeni, druga zasluga koju
je Kalijer upisao u uzornost kardinala je to bio jedan od prvih pokretaa velikih preokreta u
svom dobu, ija su reenja, u prvom redu neprekidno pregovaranje (odnosno rezidentnu
diplomatiju), drugi prihvatali i sledili. Prema Kalijeru kardinalu Rieljeu se duguje za
polaganje odrivih temelja praksi neprekidnog pregovaranja, ili kako je kasnije nazvana
diplomatskoj praksi sedentarnih ili rezidentnih ili trajnih diplomatskih misija.
Sazdavi na merljivim koristima pribavljanim Francuskoj ocenu neprekidnog
pregovaranja kako ga je praktikovao i sabrao u naela izloena u Politikom testamentu
kardinal Rielje, Kalijer je najpre predstavio od tih naela neprekidnih pregovora ona koja je
smatrao najbitnijima. Potom je predoio koristi koje je kardinal pribavio Francuskoj
primenjujui ih. Rieljeova naela neprekidnog pregovaranja, ukljuujui i njihovo
predstavljanje u Kalijerovom izboru, ve su podrobno predstavljena. Time je omogueno
upoznavanje sa Kalijerovom analizom njihove primene. Razlog je izuzetna vanost koju je
pridao Rieljeovoj primeni naela neprekidnog pregovaranja. Kalijer tvrdi da: Svedoanstvo
103

njegovog velikog uma treba tim pre razmotriti jer su velika dela koja je nainio putem
pregovora nepobitni dokazi tanosti onoga to je o njima izneo. Tokom razdoblja u kome je
bio prvi ministar nita se znaajno nije dogodilo u Evropi, a da on u tome nije imao veliki
udeo i bio je jedan od glavnih pokretaa velikih preokreta koji su se odigrali.
Prvi veliki preokret za koji je Kalijer smatrao kardinala Rieljea pokretaem bio je
nainjeni plan prema kome je 1640. legitimni naslednik krune doao na presto u Portugalu.
Drugi veliki preokret koji Kalijer pripisuje delovanju Rieljea bilo je korienje
nezadovoljstvom Katalonaca koji su se iste 1640. godine pobunili. Trei veliki preokret u
kome je naao Rieljeov udeo bilo je korienje pregovaranja kao naina graenja odnosa sa
razliitim i udaljenim zajednicama, a ne samo sa kulturno bliskim i susednim politiki
organizovanim grupama. Uporni zagovornik pregovaranja kardinal Rielje, navodi Kalijer,
odailjao je pregovarae i u Afriku da pregovaraju sa Mavarima. Kalijer u kardinalove
pregovarake uspehe koji su doveli do velikih preokreta svrstao i sporazume postignute na
severu Evrope jer su kralja vedske, Gustava Adolfa, uvele u Nemaku (Sveto rimsko carstvo
nemake narodnosti): kako bi na taj nain bila osloboena iz robovanja austrijskoj kruni koja
je tu despotski vladala, svrgavajui sa prestola njene vladare i raspolaui njihovim dravama
i njihovim titulama u korist svojih prijatelja i svojih miljenika.
Velianje dela Rieljea nije propustilo da mu pripie zasluge i za revoluciju u Boemiji
(politiki organizovanoj teritoriji koja je danas u sastavu Republike eke). Kalijer objanjava
da je odluka u Boemiji da koristi suvereno pravo izbora svog vladara Rielje podrao:
merama preduzetim da se ovom kraljevstvu koje je davalo elektora za izbor imperatora
povrate njegova drevna prava i spremanja izbora generala Valentajna za kralja koji je
poremetio atentat na njega. Rielju se u zasluge stavlja i obrazovanje i odravanje vie
saveza (liga). Brojni steeni saveznici Francuske, napominje Kalijer, pridoneli su ostvarenju
velikih kardinalovih planova. Najveom od svih zasluga kardinala Rieljea Kalijer je odredio
ostvareno slabljenje silne moi austrijske krune pronaenim sistemom neprekidnih
pregovora sa svim stranama koji je onemoguio austrijske Habzburge da osvoje celu Evropu
emu su bili na domak.
Poto je dovoljno vrednim za svoenje odgovora na pitanje ta su pregovori ishodili u
prolosti jedino video postignua tvorca sistema neprekidnog pregovaranja, odnosno
ustanove trajnih diplomatskih misija, Kalijer se vraa sabiranju uinaka koje sistem
neprekidnih pregovora napravljen povezivanjem evropskih suverena trajno delujuim
misijama jednih kod drugih ostvaren u njegovom dobu. Sistem neprekidnih pregovora zavisno
od toga da li njegovi uesnici udrueno upravljaju njime voeni dobrim ili ravim namerama
104

prema zajednikim poslovima Evrope, moe, to i jeste sutina umea pregovaranja,
unaprediti ili unazaditi ove poslove. Pregovori mogu biti uzrok iznenadnih revolucija u
velikim dravama, dizanja na oruje vladara i itavih nacija protivno njihovim stvarnim
interesima, podsticanja nemira, mrnji i zavisti, stvaranja saveza i ugovora raznih vrsta meu
vladarima i dravama oprenih interesa, kao to mogu i da razaraju i raskidaju i najvre
unije. Dobronamerno ili zlonamerno korienje umea pregovaranja unapreuje ili unazauje
zajednike poslove. Kalijer tvrdi da u velikom broju sluajeva ima vie uticaja na delovanje
ljudi od svih zakona koje su stvorili, jer ukoliko to nisu obzirni u njihovom potovanju daju
priliku beskonanoj nepromiljenosti i pretenzijama koje se mogu urediti samo konvencijama.
Te konvencije koliko opte toliko i posebne postaju manje ili vie korisne svakoj
zainteresovanoj strani zavisno od toga koliko su bili vini pregovarai koje su koristile za
njihovo postizanje.
Pravei jednainu korisnosti pregovaranja, odnosno praksi koje danas nazivamo
diplomatijom, Kalijer na jednu njenu stranu stavlja upravo njihovo voenje radi ostvarivanja
najsebinijih ponaanja drava, odnosno upotrebu pregovora u nameri da koristi dravi ak
iako tete sistemu i odnosima sa drugima, mada u krajnjoj liniji, ravim uincima pogaaju i
dravu koja se reava da ih tako koristi. Nasuprot tome na drugu stranu u pravljenju svoje
jednaine stavlja sposobnosti pregovaraa koje drave ili vladari koriste kako bi svoje namere
ostvarili. Zakljuaka o uzajamnom odnosu ove dve strane je jednaina korisnosti za Kalijera.
Sroena glasi da bi cilj pregovora bio onaj koji se eli drava moe upotrebiti ak i mali broj
dobro probranih pregovaraa i odailjati ih u razne evropske drave i oni e biti u stanju da
svom vladaru ili dravi koji su ih odaslali naprave najvee mogue usluge. Njihovo korienje
je i ekonomski razboritije nego svakog drugog sredstva kojim suvereni raspolau za
ostvarivanje svojih ciljeva. Trokovi trajnog delovanja pregovaraa neuporedivo su nii u
poreenju sa trokova koje iziskuje prikupljanje ili odravanje stalnih velikih vojnih snaga.
Delotvornost trajnih pregovora je iznad uinaka svakog drugog sredstva jer trajno prebivajui
kod drugog suverena pregovarai postiu daleko vie od svakog drugog oblika kojim drava
raspolae da deluje prema drugima. Zato to su osposobljeni da utiu na ponaanja drugih i
zato to trajno borave u zemljama u koje su odaslati da pregovaraju pregovarai znaju da
stave u pokret one njene snage koje pogoduju interesima vladara koga predstavljaju i ijem
ostvarenju interesa slue. Posebno se moe nai ijedno korisnije sredstvo od trajnog
pregovaranja kada se radi o pravovremenom skretanju panje na susednog ili udaljenog
saveznika.
105

Kalijer je smatrao da delotvoran sistem diplomatije, odnosno sistem neprekidnih
pregovora kako naziva procese i organizaciju upravljanja meunarodnim poslovima Evrope,
od institucija moraju initi pored odaslanih trajnih misija i posredovanje. Posredovanje
preporuuje kao posebno korisno velikim vladarima. Savetuje ih da je upravo u njihovom
interesu da uposle pregovarae radi nuenja posredovanja u sporovima u koje zapadaju
suvereni kojima e autoritetom svog ukljuivanja obezbedi mir. Ostvareno posrednitvo je
najbolji nain da uvea sopstveni ugled, mo i uvaavanje svih ostalih nacija.
Kakav poloaj u Evropi moe ostvariti jedan vladar ukoliko razvije u svojoj dravi
organizaciju koja mu omoguava da preko nje uestvuje u upravljanju evropskim poslovima.
Kalijer kae da ukoliko jedan moni vladar neprekidno dri u razliitim evropskim dravama
mudre i osposobljene pregovarae (odnosno dananjim jezikom reeno diplomate), koji tu
gaje prijateljstva i dobro ga izvetavaju u stanju je da utie na sudbinu svojih suseda, da
odrava mir u Evropi ili da je dri u ratu, zavisno od toga ta mu je u interesu. Meutim poto
ti veliki uinci posebno zavise od vladanja i linih sposobnosti pregovaraa koje je za njih
zaduio, Kalijer je morao da se posveti podrobnom ispitivanju upravo ta dva aspekta bitna za
lica koja ele da svoju sudbinu veu za te vrste poslova.
Line osobine bitne za delovanje pregovaraa

Kalijer prilikom utvrivanja linih osobina i znanja koje profesionalni pregovara mora
posedovati da bi bio uspean u svom zanimanju -- odnosno dananjim jezikom obrazovan,
osposobljen i obuen diplomata koji je odabrao diplomatski poziv za ivotno zanimanje isto
kao lekar, advokat ili svetenik -- polazi od raznolike prirodne obdarenosti ljudi.
Rano doba profesionalizacije diplomatije olakalo mu je ne toliko zahtevnost u
pogledu uslova koji se moraju zadovoljiti za diplomatski poziv, ve savladavanje manje
predrasuda nego to danas u ovom pogledu postoji, a ije se delovanje esto previa. To je da
opredeljivanje za izbor diplomatske profesije, i to vie nego za mnogo drugih, zbog razmera
posledica koje njeno obavljanje proizvodi, podrazumeva izuzetnu linu odgovornost onih koji
joj se posveuju. Poetak odgovornosti ini iskreno lino ispitivanje sopstvene darovitosti za
diplomatski poziv. Diplomatska sluba moe privlaiti ugledom ili uticajem koje sobom nosi,
ali zbog dubine i domaaja posledica tog uticaja lina strogost mora biti vea. Svako bi morao
da se pre opredeljivanja da odabere diplomatski poziv ispita bez ikakvih ograda da li za
ulazak u ovu profesiju poseduje neke line osobine nune za njeno obavljanje. Tek posle
106

nepristrasnog otkrivanja da poseduje traene osobine pojedinac bi trebalo da ue u pripreme
za ovo zanimanje koje trae neophodno uenje, sticanje strunih sposobnosti i postizanju
posebne vinosti za nju.
Najbolji Kalijerov savet, kao to su uostalom i svi saveti koji proizilaze iz
nepredrasudnog rasuivanja, vredan u doba za koje pravi svoj prirunik, a danas moda jo i
vie kada je polje diplomatskog delovanja cela planeta obeleena onom vrstom
meuzavisnosti koju je on otkrio u Evropi svoga doba, jeste da svaka osoba pre izbora
profesije pregovaraa javnih poslova mora dobro sebe ispitati da li mu je priroda podarila
neke nune line osobine pre nego to odabere da joj se posveti, odnosno da tek zapone da
ui, osposobljava se i izveti se za nju.
Kalijer je jedan od prvih u ne previe brojnom nizu onih koji su smatrali da se
diplomatija ne ui egrtovanjem, za razliku od ratovanja. Drao ju je za delatnost koja iza
sebe ima nauku ija se znanja moraju savladati, a pravila usvojiti radi osposobljenosti za sam
poziv. Suprotna gledita iznetom i danas su brojna. Zagovornici diplomatije kao posebnog
zanata, sutinski istovetnog opanarskom, pekarskom ili krojakom, zastupaju stanovite da
su sva opta znanja diplomatiju izbegla u najirem luku, da nema nikakvih priblino nunih
znanja za ovaj sistem udruenog sporazumnog upravljanja meunarodnim poslovima kakav
postoji u unutranjoj politici, te da se diplomatija ui oponaanjem majstora u zanatu. Ova
vrsta shvatanja diplomatije kao zanata bremenita je problemima. Najmanji, ma koliko su
zapravo veliki, meu ogromnim njegovim problemima jesu najmanje dva. Prvi je ko su ti
majstori zanata koji se moraju oponaati da bi se postalo vino diplomatskom zanatu i ime su
to oni dorasli do majstorstva, ako nema nikakvih optih znanja, pravila, obrazaca ili
objektiviziranih merila prema kojima se majstorstvo da odrediti. Drugi problem je naravno
kakva je diplomatije uopte drutvena delatnost ako je iskljuivo zasnovana na oponaanju,
budui da oponaanje kao nain uenja i sticanja vinosti u drutvenom ivotu zdrava deca
naputaju u ranom stadijumu svog kognitivnog i emotivnog razvoja i upravo njihove
sposobnosti samostalnog rasuivanja i neoponaanja drugih se uzimaju kao merila umnog
razvoja. Shvatanje diplomatije kao zanata nita ne misli unapred, pa ni to da li neko ima line
pretpostavke ili je darovit ili nije ve da li je spreman da oponaa, to pokazuje da e u
diplomatiji shvaenoj na ovaj cirkuski nain, ili prvobitnih zemljoradnika najbolji biti lieni
sposobnosti samostalnog prosuivanja, sutinskog zakljuivanja i okretnog delovanja ali e
zato nadareni okretnou sledbenitva, sutinski naklonjeni povrnim zakljucima i vini
delovanju oponaanja tobonjih uzora na nain o kojem govori basna o majmunu koji se
video u ogledalu.
107

Kalijer budui da diplomatiju, odnosno na nain o koji o njoj jo uvek govori kao o
pregovaranju, smatra naukom trai da ljudi pre nego to se odlue da izaberu poziv
pregovaraa, ili danas diplomate, koji zahteva iroko znanje koje je ta nauka utvrdila mora
posedovati prirode pretpostavke koje taj poziv zahteva. Bez obdarenosti odreenim linim
osobinama, uveren je Kalijer, ni potonje uenje ni osposobljavanje nee doneti uspeh. Uopte,
da bi neko mogao osnovano da razmilja da li da odabere diplomatski poziv mora najpre
ispitati da li je prirodno obdaren sa nekoliko neizostavnih linih osobina. Samo posedovanje
tih osobina tek kvalifikuje nekoga za uenje znanja, sticanje sposobnosti i ovladavanje
vetinama poziva. Neizostavne line osobine, koje svaka osoba namerna da odabere
diplomatski poziv kao svoje ivotno zanimanje, mora sama da utvrdi da li su joj prirodno date
ili ne: znatieljan duh i priljean um koje ne odvlae od sutine i posveenosti nikakva
zadovoljstva i raskalane zabave; ispravno rasuivanje koje otkriva sutinu stvari i ka cilju ide
najkraim i najprirodnijim stazama bez gubljenja u silesiiji lukavstva i ispraznih dovitljivosti
koje obino odbijaju one sa kojima se opti.
Pronicljivost je prirodni dar neophodan da bi se otkrilo ta ljudi zaista misle, a po
najmanjim pokretima lica i drugim kretnjama prosudilo ta oseaju kako bi se i jedno i drugo
upotrebilo. Razlog je to i najiskusnije u pregovorima odaju telesne kretnje. Drugim reima
sposobnost da se razume dananjim jezikom nazivan govor tela i sposobnost da se
sopstveno telo postane gotovo nemuto je posebno bitna za uspeh u diplomatiji. Miljenje
koje lako pronalazi prikladna sredstva da se izglade tekoe na koje se nailazi u
prilagoavanju interesa u ovom poslu, prisustvo duha u odgovorima na nepredvidljiva
zbivanja koji moraju biti i razloni i u trenu, jednako kao i duhovitost, prirodna smirenost i
strpljivost su neizostavne osobine za diplomatski poziv. Neumorna spremnost da se
sagovornik usredsreeno slua, kao i dranje uvek otvoreno, blago, uljudno, prijatno, uz
neusiljene i umilne manire mnogo doprinose pridobijanju naklonosti onih sa kojima se opti.
Za razliku od ovih osobina koje donose naklonost ljudi suprotne kao to je strogo i hladno
dranje, turobna i neuljuena spoljanjost stvaraju nepovoljan prvi utisak koji se obino izrodi
u odbojnost.
Takoe, Kalijer oekuje da svaka osoba prosudi da li su joj jezik i pamet iste brzine.
Moda je najbitnija osobina za diplomatski poziv da pregovara vlada sobom. Vladanje
sobom jeste najkrai izraz za mnogo osobina, a izuzetan znaaj mu se pridaje zato to je
odmerenost prvi stub zdrave diplomatije. Vladanje sobom znai da je pregovara u stanju da
se odupre nagonu da progovori pre nego to je dobro razmislio ta e rei. Vladanje sobom
podrazumeva da se ne ustremljuje odgovorima i bez pomnog analiziranja u lice svakom
108

predlogu koji mu je iznet. Iznad svega vladanje sobom je mo izbegavanja greke da se pada
u vatru tokom rasprave. Kalijer upozorava na potrebu posebne zatite od padanja u vatru. Ove
opasnosti se mora izuzetno uvati jer je duboko skrivenu u naravi. Mnogi je nisu svesni i ne
uvaju se od toga da se u raspravama ponaaju kao obezglavljeni jurinici sekui u aru bitke
kojim kod argumentima stignu kako bi izvojevali pobedu. Uputan je sluaj takvog
ponaanja jednog stranog ambasadora, oito prema Kalijerovim reima njegovog
savremenika, koga bi sporenjem toliko ponelo da bi svaki put zanesen ciljem osvajanja
pobede svog miljenja otkrivao najbitnije tajne kojima je potkrepljivao svoje stavove.
Problem tajnosti ili je tanije pre da se radi o poverljivosti diplomatskog delovanja je
esto pogreno shvatan pa su i velika reenja prepisivana za njegovo otklanjanje bila
pogrena. Tajnost diplomatskog delovanja zahteva od sposobnog pregovaraa da ne dopusti
da njegove tajne budu otkrivene pre nego to je doao pravi momenat da ih saopti. Prema
tome tajnost u diplomatiji nije nikakva igra skrivalice ve otkrivanje stvari onda kada se
procenjuje da je za to dolo vreme. Kalijer zato govori o dve strane sposobnosti poverljivosti.
Prva strana je da se ne zapada u bespredmetno pravljenje tajni od onih stvari u emu
nema nikakve tajnovitosti. Opasnost vreba iz prirode onih ljudi zaverenikog duha koji od
svega prave tajne, a najobinije sitnice diu do prvorazredno vanih za dravu. Kalijer
upozorava da je opisano ponaanje znak oskudne pameti koja nije sposobna da razlui
znaajno od beznaajnog. Takvi ljudi siroti duhom ne raspolau sredstvima kojima mogu
otkriti ta se zaista deava. Osim toga njima se ni ne saoptava mnogo toga jer se poverenje u
diplomatiji zadobija jedino poverenjem. Ukoliko se nekom ne ukazuje poverenje jer se od
njega taji sve i svata onda nije mogue stei uzvratno njegovo poverenje. Za razmenu su
potrebne dve strane. Ukoliko je jedna strana ukopana u tajanstvenost i neprekidno se
suzdrava u optenju da se njene tajne ne bi razotkrile onda nee zadobiti poverenje druge
strane. Bez poverenja druga strana nee biti spremna da joj saopti vie od onoga to se moe
rei nekome ko prema onome ko treba da neto saopti ne gaji poverenje.
Druga strana poverljivosti proistie iz uzajamnosti koje je temeljno pravilo
diplomatskog optenja. Kao i u svakom optenju koje je davanje i dobijanje za uzvrat
uzajamnost je pravilo razmene. Ukoliko se poverenje nekome ukazuje od toga se za uzvrat
poverenje dobija. Nije mogue ne dati nita a za uzvrat neto dobiti, odnosno uvek se neto
mora dati da bi se neto dobilo. Tako je neophodno za poverljivost da pregovara, odnosno
diplomata, zna kada je dolo vreme da neto saopti, a da to pre vremena koje je procenio
ispravnim ne bude razotkriveno to je mogue ukoliko se ponaa tako da ne pokazuje da bilo
kakve tajne skriva od onih sa kojima opti. Da bi uopte mogao da ima tajne i da ih otkriva
109

prema svojoj proceni on mora da uiva poverenje drugih. Da bi to poverenje pridobio on mora
biti otvoren, ukazivati poverenje onima sa kojima opti i davati im stvarne dokaze da u njih
ima poverenje time to e im saoptavati sve ono to nije u opreci sa njihovim planovima. Na
taj nain e njemu biti uzvraeno znacima poverenja i to o stvarima koje su esto vanije.
Zbog toga Kalijer govori da postoji: meu pregovaraima uzajamna razmena gledita, ona se
moraju davati da bi bila primana, a sposobniji je onaj koji pribavi vie koristi od te razmene.
Oito je Kalijer na strani uputnosti pribavljanja obavetenja razmenom, slino
Makijaveliju. Protivi se njihovom pribavljanju kupovinom ili uhoenjem. Za njega je razmena
najbolji nain prikupljanja obavetenja jer ne remeti razmenu kao temeljno naelo
neprekidnog pregovaranja i u skladu je sa uzajamnou kao pravilom koje u njoj vai. On ni
na koji nain ne porie da uzajamna razmena obavetenja oslonjena na poverenje i poverljiva
ne znai i jednakost koristi koje strane njome ostvaruju. Sigurno je da e oni koji su u stanju
da kroz razmenu pribave to vie gledita zbog same irine tih obavetenja lake postii veu
korist. Naravno to vee poverenje se u pregovarae ima to je vea mogunost da prikupe vie
obavetenja. Takoe, deava se da neki za gotovo nevana obavetenja koja su dali dobiju
izuzetno vana obavetenja. Ali i ovde je poverenje koje pregovara uiva izuzetno bitno jer
se onom u koga se ima poverenje znatno lake saoptavaju i najbitnije stvari.
Odredivi potrebne intelektualne obdarenosti ljudi koje su potrebne da bi se uputili u
pripremu za bavljenje poslovima i pozivima u diplomatskoj slubi, kako danas zovemo
profesiju koju Kalijer naziva pregovarakom, oprezno se upustio i u napomene vezane za
emotivna svojstva nuna za dobrog pregovaraa. Priznaje da za formiranje te vrste nije
dovoljna ni sva mogua prosveenost pojedinca, ni besprekorna pronicljivost pa ni druge
sjajne duhovne sposobnosti ukoliko nema obinu ljudsku oseajnost, ili kako se obino kae
ako nema duu. Oseajnost je, istie Kalijer, izuzetno bitna: jer nema zanimanja koje zahteva
vie uzvienosti i vie plemenitosti u nainima ophoenja.
Zanimljivo je da u razradi obdarenosti oseajnou Kalijer koristi ne samo Vikforove
metafore, posebno onu o ambasadoru glumcu, ve njegova obrazloenja. Iako Vikfora ne
pominje imenom, niti navodi njegove radove, oito je da ih je itao. Sasvim je sigurno da mu
je bilo poznato ta je Vikfor napisao u Ambasadoru i njegovim funkcijama budui da se u
svom izlaganju posluio pogodnim zapaanjima koja je tu naao. Prema Kalijeru, dok se u
pozadini razaznaje i de Vikforov glas, ambasador na izvestan nain podsea na glumca
izloenog u pozoritu oima publike pred kojom bi trebalo da odigra veliku ulogu. Poziv ga je
za nju odredio nezavisno od sposobnosti koje ima. Ova uloga, na neki nain, istovetna je onoj
koju imaju gospodari zemlje. Ovde je oslonio i na Vikforovu i prethodnu Grocijusovu logiku
110

da je pravom predstavljanja suverena i posebnou delatnosti optenja sa drugim suverenima
ambasadoru data uloga delovanja za suverena koji je fiziki lino odsutan kod drugog
suverena ali prisutan linou svog ambasadora koji deluje kao da je on tu. Ambasador e
ispasti rav glumac ukoliko nije u stanju da ponese tako ustrojeno dostojanstvo. Mnogobrojni
pregovarai su upravo zbog te obaveze propali na sceni, jer nisu znali u emu se tano sastoji
njihovo dostojanstvo.
Nadalje, slino Vikforovim napomenama o ponaanjima koja treba izbegavati, Kalijer
podsea da je besmisleno prkositi onima sa kojima se pregovara bilo zastraivanjem ili
grubim humorom. Nikome nije bilo od pomoi nepotrebno korienje pretnji, bilo prikrivenih
ili otvorenih za isturanje zahteva kojima se tei zadovoljenju u njima sadrane zlonamerne
tatine, ili sticanja novih povlastica kojima bi da se okoriste prvenstveno oni koji ih trae ime
esto sasvim rue autoritet svog gospodara. Ovi problemi nastaju kada u diplomatsku slubu
uu gramzivi ljudi. To su osobe eljne da ostvare druge interese od poverenih, kako bi sebe
obasuli slavom ili stekli uvaavanje i nagrade svog gospodara. Nije nikada mogue, nastavlja
Kalijer, da ovek osrednjosti kome su neki znaajni pregovori pali u ruke pripie svoj uspeh
srenom sticaju okolnosti koji je, sam od sebe, a bez njegovog udela u tom raistio sve
tekoe.
Pravila koja vae za dostojanstveno vrenje pregovarakih poslova, odnosno delatnosti
koju danas nazivamo diplomatijom, prema Kalijeru su sledea. Svako ko se bavi ovim
pozivom u svemu to ini mora biti i liberalan i velianstven, ali uvek sa merom i planom.
Mera i plan moraju biti posebno prisutni da bi se postigla velianstvenost; jer se ona, bez
mere i plana, pretvara se u nepristojnost. Od pratnje do stola velianstvenost se mora
pokazivati odmereno i planirano. Treba esto prireivati bankete i primanja za glavne linosti
na dvoru zemlje prijema i njenog vladara, ukoliko on nalazi za potrebno da njima prisustvuje.
Nimalo lak je i zadatak svakog pregovaraa, ili diplomate, da u zemlji prijema prisustvuje
prijemima na koje je pozivan i da se ponaa prijatno i neusiljeno, i da uvek izgleda otvoreno,
srdaano, odmereno i neprekidno eljno da im udovolji. Ukoliko obiaji zemlje prijema
doputaju slobodno optenje sa damama na dvoru ne sme zanemariti da pridobije njihovu
naklonost panjama koje im priinjavaju zadovoljstvo i stekne svojom dostojnou njihovo
potovanje zato mo njihovog arma dopire esto toliko daleko da moe doprineti najvanijim
reenjima od kojih zavise velika dogaanja. Meutim, podrazumeva se da pregovarai
damama smeju priiniti zadovoljstvo iskljuivo divnom pojavom, ljubaznou i paljivou a
nikako emotivnim izletima. Kalijer savetuje oprez prema ljubavi jer je najee prate
neobazrivost i nerazboritost a onaj ko se prepusti udima jedne lepe ene, ma koliko mudar
111

bio, tri u susret opasnosti da vie ne gospodari svojim tajnama. Velike neprijatnosti su se
izrodile iz takve vrste slabosti kojoj nisu uspeli da se odupru ni najvei javni ministri toga
doba, ili dananjim jezikom diplomate, a ako bi se tek pogledalo u prolost primera bi bilo na
pretek.
Vanredna vanost Kalijerovog izdvajanja funkcija rezidentnih

pregovaraa: jasno prepoznatljive dananje funkcije diplomatskih
misija
Prva potvrda da je Kalijerova rasprava posveena tadanjoj diplomatiji u celosti, jesu funkcije
koje Kalijer pripisuje pregovaranju. Te funkcije koje je izriito naveo jasno ukazuju da su to
upravo funkcije koje se danas izdvajaju kao funkcije diplomatske misije, meu kojima je
pregovaranje samo jedna od njih. Izriito nabraja da pregovarae, kako ih naziva, suvereni
odailju u strane drave da bi oni tu:
odravali dobre odnose sa svojim domainima (entretenir une

bonne correspondance avec leur Matres)
sklapali ugovore o miru, savezima, trgovini i drugim pitanjima

(pour y faite des Traitez de Paix, d'Alliances, de Commerce &
d'autres especes)
onemoguavali da druge sile zakljue ugovore koji bi bili na tetu

njihovog vladara (pour empcher cuex que les autres
Puissances pourroient y conclure au prjudice de leur Prince)
preduzimali, najoptije reeno, sve to je neophodno da zatite interese

svog principala od uticaja do kojih mogu dovesti razliiti sticaji
razvoja postojeih prilika (generalement pour prendre soin de
tout les interts qu'on y peut menager dans les diverses
conjonctures qui se presentent).
Poreenje posebno izdvojenih funkcija diplomatskih misija u lanu 3, stav 1. danas

vaee Beke konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961. i onih koje je naveo Kalijer
pokazuje neznate razlike meu njima u sadrini i iskazu, uprkos vremenskoj razlici od skoro
250 godina.
112

Tabela 1. POREENJE FUNKCIJA DIPLOMATSKIH MISIJA IZRIITO POBROJANIH U BEKOJ
KONVENCIJI O DIPLOMATSKIM ODNOSIMA IZ 1961. I FUNCKIJA DIPLOMATSKIH MISIJA
KOJE JE IZDVOJIO FRANSOA DE KALIJER U RASRAVI O NAINU PREGOVARANJA SA
SUVERENIMA KOJA JE OBJAVLJENA 1716.
BEKA KONVENCIJA O
DIPLOMATSKIM ODNOSIMA
1961.
FRANSOA DE KALIJER
O NAINU PREGOVARANJA SA
SUVERENIMA 1716
PREDSTAVLJANJE DRAVE
ODAILJANJA U DRAVI
PRIJEMA
ODRAVANJE DOBRIH ODNOSA SA

SVOJIM DOMAINIMA
ZATITA INTERESA DRAVE

ODAILJANJA I NJENIH
DRAVLJANJA U DRAVI
PRIJEMA U GRANICAMA
DOPUTENIM MEUNARODNIM
PRAVOM
PREDUZIMANJE SVEGA TO JE
NEOPHODNO ZA ZATITU
INTERESA SVOG VLADARA OD
UTICAJA DO KOJIH MOGU DOVESTI
RAZLIITI STICAJI RAZVOJA
POSTOJEIH PRILIKA
PREGOVARANJE SA VLADOM
DRAVE PRIJEMA
SKLAPANJE UGOVORA O MIRU,

SAVEZIMA, TRGOVINI I DRUGIM
PITANJIMA
PRIBAVLJANJE INFORMACIJA,
SVIM ZAKONSKI DOPUTENIM
SREDSTVIMA, O USLOVIMA I
RAZVOJU ZBIVANJA U DRAVI
PRIJEMA I OBAVETAVANJE O
TOME VLADE DRAVE
ODAILJANJA
ONEMOGUAVANJE DA DRUGE
SILE ZAKLJUE UGOVORE KOJI BI
BILI NA TETU NJIHOVOG
VLADARA
UNAPREIVANJE PRIJATELJSKIH
ODNOSA IZMEU DRAVE
_____
ODAILJANJA I DRAVE
PRIJEMA I RAZVIJANJE
NJIHOVIH EKONOMSKIH,
KULTURNIH I NAUNIH ODNOSA
Kada se uzmu u obzir uoljiva odstupanja u odreenjima funkcija diplomatske misije
u Bekoj konvenciji iz 1961. i u Kalijerovom radu, mogue je izvriti najblia pridruivanje
onih funkcija koje je Kalijer nabrojao, funkcijama koje je izdvojila Beka konvencija.
Rezultat tog naina povezivanja dva skupa iskaza dat je u prethodnom tabelarnom
uporeenju. Ukoliko bi se prva funkcija koju je de Kalijer naveo dodatno razdvojila na
113

predstavljanje i razvijanje dobrih odnosa, dobila bi se i peta funkcija diplomatske misije
odreena u Bekoj konvenciji iz 1961.
Kalijer nije odvojio funkciju predstavljanja od funkcije unapreivanja prijateljskih
odnosa. Izvorno predstavljanje nije pomenuo, ali je istaknut cilj koji se njime mora ostvariti
(pour y entretenir une bonne correspondance avec leur Matres). Funkcija predstavljanja je
izvesno za njega nuna pretpostavka odravanja dobrih odnosa, jer pregovarai moraju
predstavljati one koji su ih odaslali. Takoe, za njega je predstavljanje neodvojivo od svoje
svrhe, a ona je odravanja dobrih odnosa. Prema tome za Kalijera je predstavljanje
preduslov funkcije odravanja odnosa koju vri diplomatska misija i nedeljivo je, pa prema
tome je i neizdvojivo, od cilja koju ta funkcija mora imati.
Napravljeno poreenje potvruje razlonost argumenata onih koji su se opirali da se
meu izriito nabrajane funkcije diplomatske misije u Bekoj konvenciji iz 1961. uvrste i
funkcija predstavljanja drave odailjanja u dravi prijema, jednako kao i funkcija
unapreivanja prijateljskih odnosa izmeu drave odailjanja i drave prijema i razvijanja
njihovih ekonomskih, kulturnih i naunih odnosa. Naime, tokom Konferencije o
diplomatskom optenju i imunitetima (Conference on Diplomatic Intercourse and Immunities)
odrane u Beu od 2. marta do 14. aprila 1961. iz ijeg rada je proistekla Beka konvencija o
diplomatskim odnosima, koja je potpisana 18. aprila 1961. a na snagu stupila 24. aprila 1964.
kada ju je i 22 drava po redu ratifikovala -- to je za njeno stupanje na snagu prema
utvrenim odredbama bio najmanji potrebni broj poloenih ratifikacionih instrumenata drava
pojedini uesnici osporavali su smislenost ukljuivanja u formalni pravni instrument, koji
prvi put izriito navodi funkcije diplomatske misije, dve funkcije. Jedna je bila funkcija
predstavljanja drave odailjanja u dravi prijema, a druga funkcija unapreivanje
prijateljskih odnosa izmeu drave odailjanja i drave prijema i razvijanje njihovih
ekonomskih, kulturnih i naunih odnosa.
Osporavanja uvrivanja funkcije predstavljanja drave odailjanja u dravi
prijema, koja je dodata na predlog Komisije za meunarodno pravo (International Law
Commisssion) grupisala su se u dva pravca. Neki su joj se protivili tvrdnjama da nepotrebnim
unoenjem principa predstavljanja naruava kodifikacionu graevinu prava diplomatskih
odnosa postavljenu na funkcionalni temelj. Drugi su osporavanje zasnivali na tvrdnjama da se
ovom funkcijom nepotrebno unosi politiki neispravna formulacija u pravni instrument koji
ureuje pravo diplomatskih odnosa. Berid zahvata ovu drugu vrstu iznoenih primedbi
ocenom: 'Predstavljanje drave odailjanja u dravi prijema'... oito pomalo stidljivo
spominje tradicionalnu ulogu diplomatske misije kao simbolikog predstavnika moi i
114

bogatstva drave odailjanja u diplomatskom ceremonijalu, ulogu velikog znaaja za presti
drave, ali barem u liberalnim demokratijama danas politiki nekorektnu. (G.R.
Berridge, Diplomacy: Theory and Practice, Hemel Hempstead: Prentice Hall/Harvester
Wheatsheaf, 1995: 24.)
Nastojanje da se dokae nepotrebnim navoenje u Bekoj konvenciji funkcije
unapreivanja prijateljskih odnosa izmeu drave odailjanja i drave prijema i razvijanja
njihovih ekonomskih, kulturnih i naunih odnosa ima argumentaciono uporite i kod de
Kalijera. Neodvojivost procesa odravanja diplomatskih odnosa od njihovog cilja da su
dobrih ili prijateljskih odnosno neizvodljivost odravanja redovnih diplomatskih odnosa
meu dravama koje su u neprijateljstvu nesporna je za sve do sada analizirane radove iz
predklasinog razdoblja diplomatije. Otuda Berid nije na sigurnom terenu kada tvrdi da je
ustezanje da se funkcija unapreivanja prijateljskih odnosa izmeu drave odailjanja i drave
prijema i razvijanja njihovih ekonomskih, kulturnih i naunih odnosa uvede meu izriito
nabrojane funkcije diplomatske misije u Bekoj konvenciji poticalo to se ona nije javljala u
tradicionalnim udbenicima. (Isto: 24) Kalijerov rad O nainu pregovaranja sa suverenima
stoji na strani dokaza da je sutina ove funkcije bila prisutna u tradicionalnim udbenicima
samo to je iskazvana na drugaiji nain i temeljila se na drugaijoj logikoj i praktinoj
osnovi.
Savremena vanost Kalijerovog raspravljanja o funkciji pribavljanja

informacija
Kalijerovo zapaanje da se u pregovorima, ili danas diplomatiji, obino deava isto to i u
ratu, da dobro odabrani pijuni doprinose vie od svih drugih stvari povoljnom ishodu velikih
poduhvata odaje utisak da je u isti mah i pomiren sa takvim stanjem i da ga neodobrava. Nije
lako razluiti kada govori o ulozi pijuna kao dobavljaa najpoverljivijih informacija, a
kada o bitno drugaijem subverzivnom delovanju. Podrivanje planova i radnji drave
prijema delatnostima uperenim protiv njenih zvaninika, ureenja i politika na njenoj teritoriji
ili prema njenim zvaninicima na strani zalazi izvan oboda diplomatije i spada u specijalne
operacije ili tajne operacije, kako se danas obino zovu. Moglo bi se rei da Kalijer ovu
razliku nasluuje, ali da nije u stanju da se odlui da li pregovaranje potpuno iskljuuje drugu
vrstu delatnosti ili bi trebalo da je ukljui kao svoje pojaanje.
115

Bavei se korisnou pregovaranja, ili dananjim jezikom diplomatije, Fransoa de
Kalijer zapaa da pijuni mogu dati vee uinke. Meutim, ako je ova tvrdnja tana onda se
ona kosi sa odrivou normativnih zahteva koje je pregovaranju postavio u okviru nauke o
pregovaranju. Vaenje ovih normativnih zahteva postavlja ta je pregovaranje i posao
pregovaraa, odnosno dananjim jezikom diplomatije, i kakvo ono mora biti da bi bilo
saglasno svojim pravilima i davalo uinke. Meutim, uvoenjem pijuna u jednainu
uspeha delatnosti pregovaranja Kalijer podriva normativne temelje svoje naune graevine o
njemu. Pored naruavanja normativne podloge nauke, on je povredio i granice postavljene
njenom predmetu. Postalo je tako sporno da li je ispravno odredio nje predmet. Ukoliko je to
ispravno uradio onda nije dao uverljiv odgovor zato se i kada pregovaranje zapravo prekida i
prelazi na sasvim drugi teren prikrivenog ili tajnog podrivanja neijih odluka ili namera, bez
obzira to one posledino mogu proizvesti bitne uinke na pregovore. Ukoliko je jedini razlog
ulaska pijuna u pregovaraki prostor poveanje uspeha pregovaranja, tada se izlazi iz
prostora pregovaranja i dovodi u pitanje sama korisnost pregovaranja koja je preporuivana.
Odnosno, ako se uspeh pregovaranja moe poveati samo sredstvima drugaijim od
pregovarakih, onda samo pregovaranje kao delatnost postaje sporna, a nauka o njoj pada
zbog svojih podlokanih i normativnih i instrumentalnih temelja ovom nedoslednou.
Tako Kalijer tvrdi da nita nije uspenije u osujeenju bitnog plana od tajnog dogaaja
koji do takvog preokreta dovodi, te da nema bolje i neophodnije uloenih sredstava od onih
koji se za takvo to izdvoje, da bi u istom dahu pouavao pregovarae, itaj diplomate, da im
je dunost koju nikako ne smeju da zapuste da otkriju velike planove pravljene u potaji. Prvi
deo ove pouke upuuje na potrebu podrivakog delovanja, drugi deo na neizostavni i sastavni
deo poslova prikupljanja obavetenja koje se vri svim doputenim sredstvima bez uplitanja
sredstava kakva mogu biti pokretanje unutranjih pobuna, ubistva ili svrgavanja vladara ili
vanih politikih linosti kojima se mogu veliki planovi najbolje osujetiti. Nisu samo
okolnosti vremena u kome je iveo dovele do nerazluivosti diplomatije od tajnog delovanja
protiv nekoga.
Dananje okolnosti nisu nita manje doprinele, ako nisu doprinele ak i vie da se
sasvim pogreno veruje kako su ciljevi upravljanja meunarodnim poslovima izvodljiviji
korienjem vojnih ili, mada esto ne manje nasilnih ali jednako nepogodnih tajnih
podrivakih operacija, i da se one usrdno praktikuju. Upotreba vojnih sredstva,meutim, uvek
potvruje da se njima mogu postii samo vojni ciljevi, ali ne i politiki, ponajmanje
diplomatski. Takoe, esto se deava da ostvareni vojni ciljevi, planirani da olakaju
postizanje postavljenih politikih ili diplomatskih ciljeva u tome ne uspevaju. I ne samo to.
116

esto izazivaju nepredviene nepovoljne okolnosti, a ne retko odvode i u vojno i politiki
bezizlazne situacije. Nita nije bolji uspeh ni tajnih podrivakih delatnosti koje se
preduzimaju radi olakavanja postizanja politikih i diplomatskih ciljeva.
Kalijer nije sasvim uveren u neuspenost tajnih operacija. Struktura evropskog
sistema, uspesi njegovog politikog uzora kardinala Rieljea, i iskustvene potvrde koje je
sabrao Abraham de Vikfor, obuhvativi uspene primere tajnih radnji tokom gotovo dve
stotine godina, odvraaju ga da ih odbaci. Razum i temeljno poznavanje tadanjeg
diplomatskog sistema ipak ga obespokojavaju da bez zazora bude siguran u pogodnost tajnog
podrivakog delovanja kao pogodnog pregovarakog, ili dananjim jezikom, diplomatskog
sredstva. Kolebanje izmeu dve oprene logike izaziva njegove na ba razlone zakljuke o
ovom pitanju. Potrebno ih je znati jer imaju i danas upotrebnu vrednost. Oni bolje od
iskljuivih mnjenja za ili protiv prakse nazivane "diplomatijom prinude" otkrivaju njene
istorijske korene, okolnosti u kojima uspeno napreduje i posledice koje moe imati za
najusrdnije praktiare.
Kako bi objasnio problem koga se latio, Kalijer uporeuje generala i ambasadora.
"Jedan general bi smatrao mnogo boljim da ima ak i puk manje u svojoj vojsci, a da vie zna
o stanju i brojnost neprijateljskih snaga i svih njenih pokreta, dok bi ambasadoru bilo bolje da
svoje beskorisne trokove preusmeri u fond za otkrivanje ta se zbiva u Dravnom savetu
zemlje prijema". Ma koliko poreenje u ovoj raspravi bilo nedovoljno uspeno, postae
docnije najbolja skraenicu predugog opisa dva neraskidiva procesa saradnje i sukobljavanja
u diplomatskom sistem, sa dva svoja slikovita kljuna predstavnika ambasadorom i
generalom. Dvadeseti vek ovenae jednog drugog Francuza, Rejmona Aron (Raymond
Aron), najviim pohvalama za pronicljivost slikovitog predstavljanja dva procesa i dva
ishodina stanja meunarodnog sistema likovima ambasadora i generala, odnosno diplomate i
vojnika.
Izlaganjem prethodno navedenih preporuka Kalijer ne pomae odvie ambasadoru, a
generalima nimalo. Generali od njega nisu ni oekivali poduke za svoje poslove. Ostalo je
posve nejasno ta nuenim poreenjem Kalijer preporuuje ambasadoru. Da li im preporuuje
da sami moraju otkrivati najskrivenije namere drava ili odluilaca zemlje prijema, to je
ranije tvrdio da je svaki sposoban ambasador u stanju sam da uradi i bez ealona pijuna, ili,
pak, da svim, ve predoenim alatima profesije koje ima na raspolaganju, zahvaljujui
posedovanim znanjima i sposobnostima, od takvih radnji odvrati dravu prijema? Da li
Kalijer ambasadoru ipak poruuje da treba da uposli divizije pijuna kako bi doznao kovane
117

planove, ili, pak, da prikupi snage istog sastava, moda ak i dodatnog da bi u zemlji prijema
napravio dogaaje koji e onemoguiti izvoenje skrovitih planova?
Ukoliko bi poruka bila prva, onda bi Kalijer ostao u okvirima svoje nauke o
pregovaranju. Ambasadori bi mogli razumeti izdate poruke kao dodatno upuivanje u vetine
primene sva tri sredstva primerena delatnosti pregovaranja, odnosno danas diplomatije, kako
za saznavanje najtajnijih planova, tako i za njihovo osujeivanje. Ambasadoru bi preostalo
igranje poznate uloge, ali one komine. Upuivanje u drugom, suprotnom pravcu odnosili bi
se na delovanja koja pripadaju nauci o ratovanju. Prema zbunjujuem ponuenom poreenju
ambasadoru bi pripala jo kominija uloga nego u prvom sluaju. Moda bi ona i naterala vie
suza na oi nego prva. Bile bi to suze oaja. Naime, ambasadoru bi prema takvim
preporukama zapala uloga da proputa i zaustavlja ete obavetajnih i vojnih oficira kao to
saobraajac regulie promet vozila na raskrsnici duvajui u pitaljku i dajui rukama znake
jednoj koloni da proe, a drugoj da stane.
Vredni panje su prekori koje de Kalijer upuuje ambasadorima zbog nesklonosti
preusmeravanju, po njemu, besmislenog troenja na spoljne znake svog poloaja od konja do
beskorisne posluge na pridobijanje ljudi sposobnih da im daju bitne savete. paniju uzima kao
primer preporuene prakse. Izdvaja je i velia ponaanje njenih stalnih predstavnika u
inostranstvu zato to ne ale troenje novca na pravljenje tajne slube u zemljama prijema.
Osim toga pohvalama obasipa i panski dvor zbog uspostavljanja, kako tvrdi "mudrog"
obiaja, da svojim ambasadorima obezbeuje vanredna sredstva, znana kao Gastos Secretos,
za poslove podrivanja vlasti u zemljama u koje su odailjani. Tim obrazovanim "etama"
tajnih slubi koje su napravili panski stalni pregovarai, dananjim jezikom reeno
diplomate, u zemljama prijema Kalijer pripisuje postignute panske uspehe u mnogim bitnim
pregovorima. ini se da previa, hvalei praksu pravljenja tajnih slubi radi podrivakog
delovanja u zemljama prijema kojoj su pribegavali pansku ambasadori, koliko je otpora u
zemljama prijema izazivala, koliko je kvarenja odnosa prouzrokovala i do koliko je njihovih
prekida dovodila.
Uee rezidentnih diplomatskih agenata u ohrabrivanju, podsticanju, planiranju i
finansiranju zavera protiv vlasti drava prijema nije bilo samo panska praksa. Njome su se
sluile i druge drave. Rezidentne diplomatske agente koristile su skoro sve drave, iz
raznovrsnih pobuda, za bolje ili loe prikrivena delovanja unutar drava prijema protiv
njihovih vlasti. Sva ta delovanja imala su sutinski isti cilj. Izazivanim promenama trebalo je
postii uinke koje nije bilo mogue ostvariti pregovorima ili ratovima, ili se, pak, ni
pregovori, ni rat uopte nisu videli kao mogua sredstva da se ti ciljevi ostvare. Zbog ovog
118

gotovo opteg delovanja diplomatskih rezidenata izuzetno dugo se i odralo protivljenje
drava da ih primaju i time odbijanje prihvatanja prakse "neprekidnog pregovaranja".
Rasprava O nainu pregovaranja sa suverenima Fransoa de Kalijer potvruje da je i
poetkom XVIII veka bilo potrebno uveravati drave da su "neprekidni pregovori" korisni.
Stavljajui na jedan tas opasnosti od tajnog zaverenikog delovanja rezidentnih diplomatskih
agenata, a na drugi tas doprinose koje oni dravama mogu dati Kalijer je dokazivao da drugi
tas visoko pretee nad prvim. Ovako dokazivana raunica korisnosti nije otklonila problem
tajnog delovanja rezidentnih diplomata u zemljama prijema. Ova vrsta delovanja odvraala je
mnoge suveren da ih primaju. Preporuujui odailjanje i primanje rezidentnih diplomatskih
agenata, Kalijer je savetovao poveanje njihove delotvornosti upravo onim sredstvom koje su
drave procenjivala kao neprihvatljivu stranu ove institucije. Nisu ubedljiva ponuena
Kalijerova uveravanja drava da prihvate "neprekidne pregovore". Nije mogue oekivati da
se spoitava dravama nesklonost prihvatanju ustanove diplomatskih rezidenata, a da se kao
nain uveavanja koristi njihove upotrebe upravo hvali ba ono to je suverene odvraalo da
ih primanju. Ako se rezidenti upuuju da se prihvataju tajnog delovanja u dravi prijema radi
poveanja uinaka svog poslovanja, zbog ega su izali na veliko odbijanje drava da ih
primaju, onda je razumljivo to se institucija diplomatskih rezidenata jo dugo posle Kalijera
nije uspevala da ukoreni.
Diplomatski rezidenti postupno su postajali osetljivi na ugroavajui uticaj svojih
tajnih zaverenikih dela. Prebacivanja, koja im Kalijer upuuje, oituju poetak njihovog
uzdravanja da zadaju takve udarce praksi koju naseljavaju. Ima gorine u njegovim
prekorima rezidentima to su sve nespremniji da obavljaju tajne poslove. Zgasli polet da se
primaju tajnih podrivakih delovanja protiv vlasti drave prijema neosnovano je pripisati
koliko delovanju svesti i savesti ijednog pojedinanog diplomatskog rezidenta, toliko i svih
njih zajedno vienih kao da ine jedno telo. Osnovano je pretpostaviti da prijemivost
rezidenata za troenje na spoljni sjaj umesto na smiljanje, okupljanje aktera i sprovoenje
tajnih planova, to Kalijer oznaava kao razlog, nije presudio u njihovom otklonu od
upranjavanja zaverenikih delovanja u zemljama prijema. Nee biti da su diplomatski
rezidenti shvatili da im je nedolino da takve poslove vre. Pre e biti da su drave koje su
odailjale rezidente otkrile da toj profesiji ne dolikuje da se poduhvata pravljenja prikrivanih
preokreta u dravama u koje su ih odaslale, niti da su "uhode" zatiene privilegijama i
imunitetima.
Drave su sve vie imale koristi od odaslanih rezidenata. Ali, da bi korist bila puna,
morale su i da primaju rezidente drugih drava. Dobro procenjujui da uzajamnost podie
119

razmere koristi koje dranje rezidentnih diplomata ima za odravanje viestruko korisnih
diplomatskih odnosa, drave su sve vie nalazile naine da nedoline njima "tajne operacije" i
ne poveravaju. Pronalaziei drugaije naine i druge preduzimae takvih radova. Naalost,
ovaj ostvareni napredak Kalijer ocenjuje kao nazadovanjem. Stavi li se to njegovo
nezadovoljstvo na stranu, preporuke koje daje pouzdano svedoe da je diplomatskim
rezidentima za povratak upranjavanju "tajnih operacija" kao najbolji uzor kojim treba da se
vodi predstavljena "panska praksa". Istorija jeste sastavila bezbroj pria razliite tanosti.
Ona o panskoj izuzetnosti na planu tajne diplomatije pripada istinitim. panija jeste izala na
glas, to je ostalo u povesti, zbog korienja svojih diplomatskih rezidenata u zemljama
prijema za pravljenje i sprovoenje tajnih planova protiv njihovih vlasti od izazivanja nereda
do svrgavanja vladara. Ima neto preterivanja, i predrasuda, u priama da su samo panski
ambasadori bili neumorni praktiari te vrste tajne diplomatije. Ipak, nema nikakve sumnje, da
su u najpoznatijim, a za teorijsku misao i praksu diplomatije, kao i pravo diplomatskih
odnosa, najuvenijim sluajevima otkrivenih "tajnih operacija" uestvovali panski
ambasadori Filipa II, posebno u Engleskoj i Francuskoj.
Kalijer zanemaruje da su sluajevi "zavera" protiv vlasti drave prijema koje kuju
ambasadori drava odailjanja, od kojih su se rauli pogotovo sluajevi u koje su bili
upleteni panski ambasadori, otvorilo niz pravnih pitanja. Jedno od najvanijih je bilo
postavljanje
granice
dopustivog
delovanja
ambasadorima,
ili
dananjim
jezikom
diplomatskim agentima uopte. Odnosno, radilo se o dugom procesu prihvatanja i priznavanja

danas poznate zabrane "meanja u unutranje poslove". Drugo vano pitanje bilo je ta vlast
drava prijema moe i sme da preduzme protiv ambasadora koji u njoj "kuje zavere" protiv
njene. Re je o pronalaenju saglasnosti o nainima na koje se moe i sme kazniti ambasador
koji se od pretpostavljenog preduzetnika odravanja dobrih odnosa izmeu zemlje koja ga je
odaslala i zemlje koja ga je primila se izvrgava u nosioca "loih namera" drave odailjanja
prema dravi prijema. Pri tome je moral voditi rauna do takvim protivinjenjima prema
nedopustivom delovanju ambasadora "loe volje" sama ne ugrozi odravanje odnosa sa
zemljom koja ga je odaslala. Oba pitanja su najdramatinije u istoriji diplomatije otvorena
ponaanjima panskih ambasadora. Odgovori pronaeni za njih postali su prvi svetionici
razvoju prava diplomatskih odnosa.
120

Lobiranje u sklopu raznovrsnih funkcija rezidentnih ambasadora i

dananjih diplomatskih misija
Kalijer pregovaraima, ili danas diplomatama,preporuuje kao najsigurnije puteve sticanja
naklonosti vladara kod koga su odaslani zadobijanje sklonosti onih osoba koje uivaju
vladarevo poverenje. Ovim savetima Kalijer podsea na ranija Makijelijeva uputstva.
Put do sklonosti osoba od uticaja na vladara drave prijema otvorie pregovarau,
danas reeno diplomati, podsea Kalijer, njegovi uljudni, estiti i prijatni maniri udrueni sa
privlanom snagom izvesnih materijalnih podsticaja. Moglo bi se uiniti da Kalijer ovim
protivrei sebi. Ako je prethodno zagovarao kao najbolje sredstvo pribavljanje informacija
njihovom razmenom ili trgovinom njima, odnosno sticanje poverenja davanjem informacija
radi njihovog primanja, onda moe da zaudi da kao pouzdano sredstvo sticanja naklonosti
preporuuje njegovu kupovinu. Zato poverenje izgraeno poverenjem nije vie dovoljno
sredstvo za sticanje naklonosti krugova oko vladara? Zato to Kalijer ovde zapravo govori o
uticaju pregovaraa na donoenje odluka u zemlji prijema, ili savremenim jezikom, on govori
o lobiranju kao jednom od oduvek znaajnih poslova pregovaraa. Njegovo doba ne
poznaje, kao to ni mnoga kasnija vremena jo nee znati, ovu re, ali i pre njega poznaje te
aktivnosti i kako se lobiranje praktikuje, posebno preko kojih tadanjih institucija koje su
kljune za donoenje spoljnopolitikih odluka. Rasprava O nainu pregovaranja sa
suverenima pouzdano dokazuje da lobiranje sigurno nije nikakav novi posao diplomata, ve
jedan od zadataka ili delatnosti koji je njihov poziv oduvek zahtevao da obavljaju. Kao to je
pregovara morao savetom da utie na politiku svoje zemlje, tako je ubeivanjem odluilaca
drave prijema, u kome se snaga argumenata mora udruiti sa materijalnim snagom novca ili
izvesnih koristi, morao da utie to je vie mogue da ona bude pozitivna za interese i ciljeve
drave odailjanja.
Kalijer je jezgrovito opisao pravila, uesnike, postupke i uinke prakse lobiranja
krajem XVII i poetkom XVIII veka. On je razgovetno saoptio zahteve koje je u tom
pogledu mora da ostvari uspean pregovara, dananjim jezikom diplomata, u okviru ijih
poslova je lobiranje bilo izuzetno znaajan. Tada se, moda ak i vie nego danas, oekivalo
da tadanji pregovarai, odnosno dananjim jezikom diplomate, ostvare povoljan uticaj na
politike oluioce zemlje prijema da bi politike odluke koje donose i politike koje vode
pogodovale interesima drave odailjanja ili ih makar ne bi osujeivale. Lobiranje kao stari
diplomatski posao morao je i onda, kao i danas da podlee odreenim pravilima. Obiaji
121

sasvim obine ljudske uljudnosti kakvi su vladali Evropom,a ne zakoni drave prijema, bili su
to telo pravila kojih su se pregovarai drali u procesu lobiranja u zemljama prijema. Kalijer
zato izlae da su tadanja naela regulative lobiranja, koja su se ticala pridruivanja
materijalnih podsticaja u sticanju naklonosti onih koji utiu na politike odluke, traila da ih
pregovarai: ...moraju izvriti umeno kako bi linosti kojima se pokloni ine mogle da ih
dobronamerno i bezbedno prime. Nema zemlje u kojoj nije potrebna velika vetina u davanju
poklona kako bi oni bili primljeni i uvek je pitanje razboritosti i ljubaznosti onoga koji ih daje
ili koji ih obezbeuje da uvea njihovu vrednost nainom na koji to radi.
Nainu davanja poklona, kao materijalnoj strani lobiranja, iz navedenog razloga
Kalijer obraa posebnu panju. Time se oituje njegovo briljivo razdvajanje prakse lobiranja,
pa samim time sutinski i njegove uloge, od nikada podobne prakse kupovine ljudi. Ako se
potuju obiaji koji vladaju u svakoj zemlji vidljiv je doputeni prostor za lobiranje, kao i
njegove razmere koje ga otro razlikuju od potkupljivanja, naroito u pogledu veliine
materijalnih podsticaja ili poklona. On prua pomo pregovaraima da se pripreme za ovu
razliku upozoravajui ih da u razliitim zemljama postoje uvreeni obiaji koji doputaju, i to
ne tako retke prilike, za injenje sitnih poklona. Posebno je znaajno da na te sitne ili
skromne poklone otpadaju mali trokovi. Njihov nevisoka cena zato ima veliki prinos, jer
dosta doprinosi da ambasador bude cenjen i da mu pribavi prijaznost dvora drave prijema,
to mu posledino postaje izuzetno korisno za postizanje uspeha u poslovima za koje je
zaduen. Osim ovog korienja uobiajenim prilikama za materijalno podsticanje odluka i
politika u smeru poveanja sklonosti za interese drave odailjanja ili smanjivanja njihove
nesklonosti tim interesima postoje i druge linosti i dodatni naini lobiranja. Kalijer ukazuje
da se sposobni pregovarai nikada ne odriu doputene mogunosti da nagradama ili tajnim
mirovinama pribave sklonost izuzetno uticajnih ljudi, koji obino imaju vie pameti nego
bogatstva a umeni su da na svakom dvoru izvre upliv na odluke. Kada se takvi uticajni ljudi
dobro proberu i materijalno podstaknu od njih se moe imati izuzetna korist.
Izuzetno savremeno izgledaju Kalijerova upuivanja pregovaraa na sticanje
naklonosti, odnos korienje kao lobista, muziara i pevaica, slavnih ljudi u ono doba, a jo
znaajnije danas kada njihove slave prelaze granice drava i mogu imati planetarni uticaj.
Korienje zvezda, ili slavnih ljudi ("celebrities") u oblasti muzike, sporta i filma danas je deo
lobistikih politika i drava i meunarodnih organizacija i velikih korporacija i nevladinih
organizacija. Kalijer u svom vremenu ve vidi muziare i pevaice kao znaajne vrioce
uticaja na politiku klasu. Preporuuje pregovaraima, odnosno dananjim jezikom reeno
122

diplomatama, da materijalnim podsticajima pribave njihovu saradnju jer: "zahvaljujui svom
slobodnom pristupu izvesnim vladarima i njihovim ministrima mogu otkriti najvee planove".
Nikako ne treba zaboraviti da radi uspeha lobiranja treba raunati i na uticaj niih
slubenika u donoenju odluka. Danas se "sitni inovnici" esto previaju kao jedan od
znaajnih kanala uticaja preko koga se mogu ostvariti lobistiki ciljevi. Kalijer njih nikako ne
gubi iz vida. Preporuuje da se i oni iskoriste kao kanal uticaja u postizanju ciljeva. Polazei
od toga da i najvei vladari imaju neizbeno u svojoj blizini nie slubenike kojima se esto
nuno poveravaju kako bi mogli doneti ili sprovesti svoje odluke, ukazuje sposobnim
pregovaraima da ne zaborave te nie slubenike koji nikada nee imati problema da prime
poklon i da im se za to odue na nain koji im je potreban.
Sigurno da se ne treba kolebati ni kada su u pitanju mogunosti pribavljanja
materijalnim podsticajima naklonosti kljunih ministara u zemlji prijema. Vrh Kalijerove
piramide kanala lobiranja upravo zauzimaju oni. Kod njega ne postoji sumnja da ni najvaniji
ministri u jednoj zemlji nee odbiti ponudu sposobnog pregovaraa, itaj diplomate, da budu
podstaknuti "dobrom milou" radi povoljnijeg delovanja prema interesima drave
odailjanja. Kako je bilo nekada jo vie je sada. To potvruje dananje neprekidno zakonsko,
politiko i moralno sankcionisanje najviih politikih odluilaca u pogledu primanja
dopustivih i nedopustivih savremenih "dobrih milosti" radi odravanja ili promene kursa
politike prema jednoj odreenoj zemlji, nekoj politikoj ili poslovnoj grupi u njoj, ili nekoj
odluci koja se tie unutranjeg upravljanja, a moe imati posledice po druge zemlje ili izvesne
grupe u njoj.
Nasleeno znanje Makijavelijeve analize funkcija ambasadora

Meu brojnim funkcijama ustanove ambasadora Makijaveli je potanko ispitao zato i kako se
obavljaju dve od njih.
Prva funkcija je pribavljanja obavetenja i izvetavanja. Dri je presudnom za
ostvarivanje polazno obrazloene uloge ambasadora kao "posrednika" prilagoavanja izmeu
dve strane, prilagoavanja one kod koje deluje i one koja ga je uputila da kod te druge deluje
u ovom svojstvu.
Druga
funkcija
ambasadora,
proizilazea
iz
odreene
uloge
"posrednika"
prilagoavanja, je davanje saveta o politici svom poslodavcu kako bi on izmenio i vienje

svojih potreba i same te potrebe, to je uslov ostvarivanja prilagoavanja, a ne samo
uveravanje onoga kod koga se diplomatski deluje da je neto za njega dobro, ili da treba da to
izbegne jer mu moe naneti tetu.
123

Funkcija pribavljanja informacija

Vanost funkcije pribavljanja informacija, njihovog analiziranja i obavetavanja Makijaveli
objanjava irolami preko isticanja da e kod svog poslodavca svaki ambasador "stei ast"
pribavljenim informacijama.
Razlog je to samo informacije koje ambasador pribavi, analizira i o njima izvesti
prekidaju "nedoumicu bezbednosti" (dilemu bezbednosti) ta smera i emu je kadar neko
drugi, i kako uvia, tumai i sprema se da se ponese prema namerama ostalih. Makijaveli
upuuje irolamu da povede rauna o tri vrste informacija. Svakom od vrsta e "stei ast".
Meutim, dolaenje do dve vrste informacija teko. Lako se dolazi u posed samo jedne od tri
izdvojene vrste informacija.
Tri vrste informacija koje je Makijaveli izdvojio su naredne. Prva vrsta su informacije
koje se "odnose na stvari o kojima su pregovori u toku". Druga vrsta su informacije o
"stvarima koje su zakljuene i obavljene". Trea vrsta informacija "tie se bitnih stvari koje
tek treba svriti; i pravilno predvideti ishod koji e verovatno iz njih proizai".
Druga vrsta informacija je ona "laka" za pribavljanje. Makijaveli pie da "znati stvari
poto su se ve desile, najoptije reeno, vie je nego jednostavno". Ima izuzetka u lakoi
sticanja i ove vrste informacija. Nije uvek ni lako stei informacije o onome to se ve zbilo,
ni to to se odigralo tumaiti. Re je o takozvanom problemu "nepotpunih informacija",
odnosno "nesavrenosti informisanja". Informacije nisu "potpune", niti je informisanje
"savreno" jer ljudi ne doputanju da se sazna sve to su uinili, ili to se dogodilo. Takav je
sluaj, poduava Makijaveli, kada "dva vladara sklope savez na tetu tree strane, pa je vano
uvati tu tajnu sve do trenutka kada doe vreme da se ona otkrije". Nastojao je i navedenim
primerom "stvaranja Lige Francuske, Pape, Imperatora i panije, zakljuene u Kambreju
protiv Venecijanaca, ija je posledica bila unitenje venecijanske republike" da poduka koju
je dao ostane upamena.
Poto se celokupan ljudski ivot odvija u sredini "nepotpunih informacija", odnosno
"nesavrenog informisanja" posebna zaduuje ambasadora da ovlada znanjima sposobnosti
rasuivanja i procenjivanja u tim okolnostima. Osim vlastite moi rasuivanja i procena
ambasador nema nijednu drugu mo na koju bi se u obavljanju svoje slube oslonio. Poto je"
posvemano teko otkriti tajne" onih vrsta "dogovora" kakvoj pripada pominjana Kambrejska
liga. Ambasador nema nadnaravnu mo. Zato nije mogue oekivati da e "razotkri sve
124

intrige i tano predvideti ishode". Poto je tako odreena ljudska komunikacija jedino u ta se
moe ambasador pouzdati i oslanjati je "sopstvena mo saimanja pomognuta rasuivanjem".
Stalno pritisnut potrebom za to vie i to "boljih" informacija ambasador mora voditi
rauna o nainima na koje informacije pribavlja. Odreeni naini jeme razliitu koliinu i
razliit "kvalitet" informacija. Osim toga, budui da je ambasador "posrednik" prilagoavanja
dve strane on mora biti najpotpunije i najbolje mogue obaveten o onome to se deava u
sredini njegovog poslodavca. Poto njegova sluba iziskuje informacije iz obe sredine, to on
mora znati i naine kako da pribavlja to vie i to boljih informacija iz sredine svog
poslodavca. Prisustvo na "terenu", prebivanje na drugom mestu, a ne u svojoj sredini, ne u
sredini iz koje ga je poslodavac po zadatku uputio na stranu, onemoguava ambasadoru da se
zbog izmetenosti obavljanom slubom neposredno osvedoi ta mu se zbiva "kod kue".
Kada se radi o mestu slubovanja ambasadoru su mesta vlasti glavno vrelo
informacija. Makijaveli poduava irolamu da su "dvorovi obino puni dokonih
znatieljnika, koji neprekidno budno motre ta se oko njih zbiva", te je "veoma uputno biti u
prijateljskim odnosima sa svima njima, kako bi se od svakog od njih poneto doznalo".
Njihov jezik razvezuje "naklonost". Sredstva njenog lakog zadobijanja su "banketi i lov".
Ambasadori su se sluili i drugim sredstvima zadobijanja naklonosti znatieljnika za mo.
Makijaveli priznaje irolami da je "sretao i veoma uglednu gospodu koja su dozvoljavala da
se u njihovim domovima kocka, samo zato da bi se susretali sa tom vrstom ljudi, i bili u
mogunosti da sa njima vode razgovore, jer ono to jedan ne zna drugom je poznato, a esto
je sluaj da se pomou njih zajedno sklopi znanje o celoj stvari".
Makijaveli prenosi irolami svoje uverenje da je najbolji nain pribavljanja
pouzdanih, "kvalitetnih" informacija poverenje sazdano na koristi, jer "ukoliko neko eli da
mu neko drugi kae sve to zna, mora za uzvrat njemu da kae neto od onoga to on zna".
Stoga Makijaveli kao najkorisnije sredstvo preporuuje "razmenjivanje informacija".
Razmenjivanje je korisno. Svim ide u dobiti jer se uvek daje "neto za neto". Otuda u
diplomatiji ne postoji pravilo "neto za nita", njemu poduava irolamu. Upuuje ga da
"najbolji nain da pribavi informacije od drugih jeste da im saopti neke koje ti ima".
Prvorazredno interesantne informacije koje ambasador ima da saopti u sredini u kojoj
posluje jesu informacije o sredini svog poslodavca. Prednost republika je to su bogatije
informacijama koje mogu da ponude "na tritu". Time svoje ambasadore mogu uiniti
konkurentnijim od ambasadora monarhija. Makijaveli, sledstveno, tvrdi da "ukoliko republika
eli da njen ambasador bude tovan, ne moe uiniti bolju stvar no da ga stalno snabdeva
125

mnogim informacijama, jer oni koji znaju da od njega mogu pribaviti informacije pohitae da
mu kau sve to znaju".
Ambasador mora stalno drati taj dotok informacija do sebe iz sredine svog
poslodavca u pogonu. Nain savetovan irolami za dranje u pogonu dotoka informacija od
njegovog poslodavca, koji e potom koristiti da razmenom pribavlja informacije o sredini u
kojoj posluje, bio je da neumorno podsea "Osmoricu, nadbiskupa, i sekretare" da ga dre
"potpuno upuenog u sve to se zbiva u Italiji, ak i kada se radi o najbeznaajnijoj stvari".
Vrednost informacija odreuje stanje prilika i predvianje njihovog mogueg budueg
razvoja. Ipak, Makijaveli je jasno tematski, prostorno i vremenski odredio tada najbitnije
informacije koje je trebalo da ambasador pribavi iz sredine svog poslodavca. To je razlog to
je napisao irolami da trai od svih u Firenci, na koje mu je skrenu panju, da ga obaveste
"ukoliko se bila ta od znaaja dogodi u Bolonji, Sijeni, Perui", a pre svega da ga "dre
stalno upuenim u poslove Pape, Rima, Lombardije i Napuljskog Kraljevstva". Da nijedna
informacija nije beznaajna, ni predmetno, ni mesno Makijaveli je irolami objasnio
sledeim reima "ak i onda kada te stvari nemaju dodirnih taaka sa tvojim poslom,
neophodno je i korisno da o njima zna zbog razloga koje sam ti napred ve izneo. To je nain
na koji e otkriti intrige koje se pletu tu pored tebe, a meu stvarima koje e tako saznati
neke su istinite, a druge su lane, iako verovatne. Ti e prosuujui morati sve da ih paljivo
vaga, i da primi na znanje one koje se tebi ine da su najblie istini, a da zanemari one
druge."
Funkcija davanja saveta o politici svom poslodavcu

Makijaveli ui irolamu da kada bude podrobno shvatio i prouio sve nabrojane stvari moi
e da ceni "ciljeve i svrhe" sredine u kojoj radi, i svoje procene saoptava sopstvenom
poslodavcu.
Kako bi predupredio da takve procene se ne uine prenaglaenim poslodavcu,
savetovao mu je kako bi bilo "dobro da u svojim depeama, nakon to opie intrige koje se
pletu i ljude koji u njima uestvuju, upotrebi fraze poput ovih: 'uzimajui u obzir sve to sam
napisao, ovdanji pronicljivi ljudi procenjuju da e to imati takav i takav uinak'".
Ambasadoru je savetovan oprez u davanju saveta o politici svom poslodavcu.
Razlono je to nuno jer poslodavac naloge ambasadoru izdaje uveren u vlastito znanje svojih
potreba za ije zadovoljenje mu je jedino potreban okretan ambasador. Otuda poslodavci nisu
radi da od lica koje su zaduili da bude njihov ambasador ,negde gde treba da naloenu
potrebu ostvare, dobijaju savete kako tu svoju potrebu treba da izmene ili da je se lie. Otuda
126

Makijaveliju saeto iskustvo mnogih ambasadora, i onda, a i danas je valjano, u pravilu da je
"priljeno dranje ovoga ablona u moje doba donelo je veliku slavu mnogim ambasadorima,
dok je suprotno ponaanje donosilo sramotu i osudu".
Najpodesnije obavetavanje, najpodesnije za ostvarivanje funkcije davanja saveta o
politici, Makijaveli je predoio irolami pomenom znanja i o praksi onih ambasadora: "koji
su da bi ispunili svoje depee sa to vie informacija dnevno beleili sve to bi uli, pa bi na
osnovu njih, svakih osam ili deset dana sainjavli depee, izdvajajui iz mase novosti koji su
tako sakupili ono to se njima inilo najinteresantnijim i verovatno istinitim".
Jedna od dodatno preporuenih strategija u obavljanju ove funkcije je naredna.
Upuuje Makijaveli irolamu na praksu onih ambasadora koji su stekavi iskustvo u brojnim
misijama "primenjivali plan da predoe svojoj vladi, makar jednom na svaka dva meseca
potpuni izvetaj o stanju i prilikama u republici ili kraljevstvu gde su bili akreditovani
ambasadori". Ova vrsta izvetaja koja se i sastavlja zato da bi sadrala valjano potkrpeljene
savete poslodavcu o politici mogla je biti kada bi se pokazali ispravnim, ili kako Makijaveli
pie "kada su takve informacije pouzdane", neprocenjivo vredna ambasadoru. Stoga podstie
irolamu na primenu ove vrste strategije tvrdnjom da je tako bilo sa svim ambasadorima koji
su davali valjane savete svojim poslodavcima, jer je pravilo da oni "visoko uzdiu slavu svom
poiljaocu, a od velike su koristi primaocu zato to je mnogo lake doneti odluku kada je neko
celovito obaveten o takvim podrobnostima nego kada je u neznanju".
127

Materijal Za Pripremu - Uvod PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Materijal Za Pripremu - Uvod PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

Fakultet politikih nauka

Predmet: UVOD U DIPLOMATIJU I DIPLOMATSKU ANALIZU

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Beograd, 04. oktobar 2012. godine

3. Bejkonova teoretizacija posredovanog pregovaranja......................68-82

4. Neprekidno pregovaranje kao okosnica obrazovanja sistema

5. Diplomatske funkcije u doba kada se diplomatija zvala

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

DIPLOMATIJA: DUGA PROLOST I

potrae predskazanje bogova,

prime njihovo poslanje,

razmisle koju i kakvu skrovitu poruku sadri,

razotkriju skriveni savet pruen u pronaenoj poruci,

procene kakve posledice po polis koji ih je odaslao mogu, u

izveste, po povratku, one koji su ih odaslali kakvo su

Zato to su morale ishodovati saznanje i to im je uinak morao biti znanje ta

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Ishod teorije u proroite WWW: re diplomatija je konstrukcija jednog

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Izvetaj teorije World Wide Words: re diplomatija je kovanica (konstrukcija)

Preduzeta teorija dovela je do primanja jednog www poslanja, proroice po

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

dodavanim znaenjima. Pridev diplomatski danas se koristi u svakodnevnom

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Ishod teorije u proroite Enciklopedija: re diplomatija je konstrukcija

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Ishod teorije u proroite specijalizovani diplomatski renici: re

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Izvetaj teorije A Dictionary of Diplomacy: re diplomatija je konstrukcija

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

najpronicljivijim oglaivaem Rieljeovog normativnog modela sistema evropskog

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Izvetaj teorije : re diplomatija je

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Ishod teorije u proroite vodia za diplomatiju: re diplomatija je

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Izvetaj teorije A Guide to Diplomatic Practice: re diplomatija je konstrukcija

Pokuaj da se prilagoeno preutemeljenju diplomatije posle Prvog svetskog rata odgoj

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Izvetaj teorije Guide to International Relations and Diplomacy: re diplomatija

Prof. dr Jelica Stefanovi-tambuk

Koriena i preporuena literatura: