Aleksandar Jovanovi, Poezija srpskog neosimbolizma

Termin izaziva nedoumice - on se uslovno upotrebljava da bi se ukazalo na

pojavekoje se zaista mogu nazvati neosimbolistikimili, jo uslovnije, na neosim.
Svojstva pojedinih pesnikih poetika: suprostavljanje normativnoj poeziji, njenoj
jasnosti i obraanje mnotvu, usredsredjenost na motive pesnitva i kulture (ma o
emu da pevaju, ovi pesnici istovremeno, pevaju i o poeziji), negovanje pesnike
neodredjenosti i vieznanosti, tenju ka formalnom savrenstvu (npr. Sklonost ka
utvrdjenim pesnikim oblicima), ali i otpor avangardnoj iiskljuivosti i proglaavanju
vrline za osnovno naelo.
Termin neosimb. Kod nas su prvi upotrebili, poetkom 1957, pesnici tzv. Druge
posleratne pesnike generacije. Pesnicima prve posleratne generacije , i njihovim
kritiarima, pre svih Yzoranu Miiu, palo je u delo da menjaju normativistika
shvatanja o peziji i njenoj ulozi u drutvu. Popa, Pavlovi, Raikovi borili su se sa
svojim prvim knjigama za pravo da i o nekim drutveno kodifikovanimpesnikim
temama (strahote ratnog uasa i rodoljublje npr) pevaju na svoj nain i sopstvenim
pesnikim sredstvima. Nove knjige, stavljene u kontekst srp. Poezije, traile su
promenu dotadasnjegreda vrednosti, prevrednovanje i drugaije tumaenje svojih
prethodnika.
Pesnici koji dolaye posle njih nalaye se u sasvim drugaijem sticaju okolnosti
znatno manje su usredsredjeni na pitanja o mestu poezije u drutvu (ta bi ona
smela, a ta ne bi smela da bude), a mnogo vie se bave njom samnom, njenim
odnosom prema mitu, tradiciji, sopstvenim prethodnicima.
Zbog toga u njihovim stihovima esto sreemo referenceiz istorije i kulture,
reminiscencije na stihove drugih pesnika, prepoznajemo mitske likove i situacije.
Posebnu panju poklanjaju pesnikoj organizaciji, poev od izgradnje stiha do
kompozicije pesme, trudei se da izbegnu jednostavna reenja i odmah
prepoznatljiva znaenja. U takvom kontekstu javlja se pokret/grupa mladih
stvaralaca, nazvan seosimbolizmom ( u njemu ne uestvuju svi pesnici druge
generacije, i , drugo, ne uestvuju samo pesnici ve i kritiari i prozni pisci). Ukupno
ih je bilo 10: Dragan M. Jeremi, B. Miljkovi, Boidar Timotijevi, ika Lazi, M.
Danojli, Dragan Kolundzija, Petar Paji, Kosta Dimitrijevi...
Iako su prethodno objavili nekoliko tekstova u pokretu, njihgov pravi nastup dogodio
se na stranicama asopisa *Mlada kultura*, februara 1957. Osam posebnih tekstova
, pod zajednikim nazivom *Re je o neosimbolizmu*, raynoliki su po svemu:
shvatanju neosimbol, knjievnosti za koju se zalau, odnosu prema kolektivnom
projektu u kojem uestvuju, teorijskim dometima. Pa ipak, 3 momenta se izdvajaju
kao opta:

1)svest o tome da se radi o pripadnicima nove, druge posl. Generacije i njihovoj

potrebi da pevaju u dosluhu sa svojim (knjievnim , ali drutvenim) vremenom.
2)insistiranje na korienju simbola
3)ubedjenje da su neosimb. Izvan, tanije iznad sukoba tradicionalista i modernista.
Svoj drugi ivot termin neosimb. Je zapoeo poetkom sredinom 70ih godina i
nastavio, ee, 80ih i 90ih. Ali razlika izmedju prvog i drugog pojavljivanja bila je
znatna, kako po njegovom znaenju, isto tako i u nainu upotrebe. 50ih god.
Upotrebili su ga mladi stvaraoci u irokom i neodredjenom znaenju. 80ih termin ne
koriste pesnici nego knjievni kritiari i istoriari ( npr. Aleksandar Petrov).
Branko Miljkovi, Borislav Radovi, Ivan V Lali, Alek Vukadinovi, Jovan Hristi
(mada ga smatraju i modernim klasicistom), Velimir Luki, i , moda Boidar
Timotijevi.
Briga za formu kao oblik odnosa prema tradiciji i kulturi
Izmeu prvih i potonjih knjiga ovih pesnika mogu se uoiti znatne vrednosne razlike,
ali i odreeni poetiki kontinuiteti. Razliitno se odnosei prema svojim poecima,
oni nisu odustajali od svojih osnovnih polazita, pre svega od potrebe da,
istovremeno budu u dosluhu sa modernim evropskim pesnikim iskustvom, i da
neprestano snae svoju vezu sa kulturom i tradicijom kojoj pripadaju, da se oslanjaju
u najirem smislu na simbolistiko naslee i njegova poetika ishodnita. Ovim
su nai pesnici, svi izuzetno obrazovani, reagovali na skorojeviki i nestvaralaki
odnos svoji manje obrazovane sabrae, koji su mehaniki i nestvaralaki prihvatali
evorpske uticaje, smatrajui da je dovoljno ne biti svoj da bi se bio moderan. I
drugo, njima bliski pesnici (od Eliota do Mandeljtama) upravo su klasnini stvaraoci
moderne poezije u ijem je stvaralatvu, na jedan ili drugi nain, prisustvo tradicije
izuzetno znaajno.
Umesto naglaavanja diskontinuiteta oseala se potreba za kontinuitetima i
pronalaenjem vrste uporine taki, kako u knjievnosti tako i van nje. Upravo
jedna od osnovnih svojstava n usmerenja jeste njen neprestani lirski dijalog sa
tradicijom i kulturom, sa najpoznatijim naim i evropskim tekstovima, od antikog
mita do moderne evropske poezije. Prethodnim tekstovima oni prilaze veoma
slobodno i zavisno od odabranog postupka pod njima podrazumevaju manje ili vie:
od jedne sintagme, stiha, motiva, do knjievnosti itavog jednog razdoblja, o
odraavaju ih u pojedinanim pesmama, u obliku odjeka, dalekih nagovetaja,
aluzija, reminiscencija, preuzetih ili preoblikovanih stihova. Ponekad su preuzeti
stihovi grafiki markirani, drugi put manje ili vie prikriveni, u pojedinim pesmama
jedino nas naslov upuuje na vezu sa prethodnim tekstovima.
Odnos prema tradiciji i kulturi ispoljava se i u neprestanoj brizi za formu jer kultura
je ono to se prenosi i ne postoji van jezika i izraza: ona se usvaja i nastavlja. Odnos

prema formi konstanta je jo od prvih njihovih knjiga. Radovieva i Hristieva knjiga

ostvarene su paljivim i knjievno motivisanim kombinovanjem stihova i pesama u
prozi. Svi su pesnici podjednako uspeno sluili i vezanim i slobodnim stihom. Sonet
naglaeno je prisutan: u zbirci Uzalud je budim B.Miljkovia, Poetinostima i
Ostalim poetinostima B.Radovia. 31 pesma Lalieve Melise su soneti.
Opredeljivanje za sonet znailo je povratak simbolitinoj tradiciji, kako naoj tako i
evropskoj, shvatanju da nema poezije bez vrstog oblika. Sonetu su pesnici ostali
verni i u svojim potonjim knjigama, naroito u zbirci Pismo Ivana V. Lalia. Ali se
odnos prema formi nije iskazivao samoopredeljenjem za sonetni oblik nego u
neprestanom svesnom disciplinovanju izraza, posebnom za svakog pesnika.
Miljkovi je sve pesme Utve zlatokrile ispevao u istoj formi, od 16 stihova,
nepodeljnih u strofe, sa podjednakim sistemom rimovanja. Radovieve pesme su
izuzetan spoj saetosti i preciznosti i ravnopravne zastupljenosti razliitih stihova,
pesnikih oblika i anrovskih obeleja. I.V. Lali je u svojoj poeziji aktivirao neke od
osnovnih stihova srpskoh simbolizma (pre svega 11terac i heksametar), uveo nove
pesnike oblike u nau poeziju, italijanski strambotto, zajmio stihove od svojih
prethodnika, koristio takozvanu metriku citatnost (Bojieva Plava grobnica) i tako
redom.