Dubravka .

Popovi Srdanovi
Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet

UDK 821.111(73).09-1
172.16:316.722

KOSMOPOLITSKI ASPEKTI POEZIJE VILIJAMA

KARLOSA VILIJAMSA
Saetak: Uobiajeno je da se u amerikim knjievnim istorijama Vilijams procenjuje
kao najamerikiji veliki pesnik XX veka odnosno kao izraziti predstavnik poezije
amerike lokalnosti. U ovom radu ukazuje se, polazei od koncepta utemeljenog kosmopolitizma Entoni Epije, na razliite kosmopolitske aspekte Vilijamsove poezije,
to dovodi u pitanje prethodno navedeni sud. Poevi od multilingvalnosti izraene u
naslovima niza pesama do tematske multikulturalnosti koja se sagledava u usredsreenosti brojnih pesama na linosti neamerike umetnike tradicije: slikare, muziare,
knjievnike, kao i njihova dela, ali i na neamerike predele i ambijente Vilijamsova
poezija pokazuje da mnogo duguje svetu. U radu se analiziraju pesme El Hombre,
Danse Russe, Autoportret, Riba, kao i dve uvene Vilijamsove elegije Fordu
Madoksu Fordu na nebu i legija za D. H. Lorensa u kojima se naglaava kosmopolitizam ovih autora kao posebno znaajna osobina njihovog bia i stvaralatva.
Kljune rei: utemeljeni kosmopolitizam, multilingvalnost naslova, tematska multikulturalnost, neamerika umetnika tradicija

Uobiajeno je da se u amerikim knjievnim istorijama Vilijam Karlos Vilijams

(William Carlos Williams, 18831963) procenjuje kao najamerikiji veliki pesnik
XX veka, odnosno kao izraziti predstavnik poezije amerike lokalnosti. Pri prikazivanju i tumaenju Vilijamsa kao sutinski amerikog pesnika okrenutog lokalnosti implicirana je i sugestija o njegovoj provincijalnosti unutar svetskih tendencija u poeziji
XX veka, pa u tom smislu i njegovoj marginalnosti. Za ovo postoji nekoliko razloga.
Za ivota Vilijams je bio skoro potpuno zanemaren od knjievnih kritiara.
Postavlja se pitanje kako to obrazloiti s obzirom na Vilijamsove izuzetne knjievne
aktivnosti. Napisao je 49 knjiga iz svih poznatih anrova kao i dela koja se teko
anrovski klasifikuju: preko 600 pesama, 4 romana, 52 kratke prie, 2 knjige eseja i
kritika, autobiografiju, biografiju svoje majke, istoriju Amerike, 4 pozorina komada, libreto za operu; bavio se i prevodilakim radom i preveo sa panskog Kevedov
roman Pas i groznica i nekoliko pripovedaka, a sa francuskog Supoov roman Poslednje noi Pariza.
Danas je jasno da je Vilijamsova poezija naila na nerazumevanje i neodobravanje dominantne kole u nauci o knjievnosti i kritici toga vremena Nove kritike
248

koja je promovisala poeziju modernizma iji je najbolji reprezentant bio Eliot jer je
njen ideal bila dobro napravljena simbolistika pesma, esto poreena sa savrenim
kristalom. To je zatvorena, impersonalna, autotelika forma, u kojoj je naglaen formalni aspekat, a okrenuta je mitskim temama, naglaavanju sloenih i paradoksalnih
stavova, natopljena knjievnom tradicijom (dakle, eksplicitno kosmopolitska), istoricizmom i udnjom za univerzalnim znaenjem utemeljenim u metafizici.
Vilijams se, meutim, zalagao za drugaiju poeziju. Najpre, smatrao je da je
neophodno odbacivanje autoriteta metafizike tradicije, temelja modernistike poezije, koji poiva na akademskom okamenjivanju nauke, istorije i filosofije, kako bi
se ameriki pesnik mogao pribliiti izvornom doivljaju sveta i progovoriti izvornim
jezikom. Potom, isticao je da se ovakav jezik koji ne prenosi ideje ve uspostavlja
bliski odnos sa biem moe otkriti samo u lokalnosti. Jedino lokalno je univerzalno,
verovao je, i zato ameriki pesnik treba da pie jezikom svoje lokalnosti, direktno,
lino, antiformalistiki i aktuelno. Amerika poezija mora biti utemeljena na ritmovima i bojama amerikog govora, misli i iskustva. Najzad, i to je moda stav koji je
najpresudnije uticao na kvalifikaciju Vilijamsa kao lokalnog pesnika i time i diskvalifikaciju od Nove kritike, kao svoj glavni poetiki credo proklamovao je da nema
ideja sem u stvarima (Say it! No ideas but in things!) (Popovi Srdanovi, 1983: VII,
XI). Upravo ovo poverenje Vilijamsovo u ulno i perceptivno, u lepotu stvarnog,
njegova iskrenost u sagledavanju objekata i zadovoljstvu tog gledanja, ono je to se
smatra amerikim. Ovo pesnikovo poverenje u stvari je takvo da je na njegovim
usnama uvek poznato, pragmatino, ameriko Ovo su injenice jer je on najpragmatiniji od svih pisaca i tako ameriki da i taj pridev ne deluje kao adekvatan
uzvikujemo u oaju i oduevljenju (podvukla D. P. S.): On je pesnika Amerika
(the America of poets)(Jarrell, 1968: XI).
Uvid u Vilijamsovu poeziju, meutim, omoguuje nam da konstatujemo da
njegovo delo pored nesumnjivo amerikih ima mnoge kosmopolitske karakteristike.1 Poto se, naravno, postavlja pitanje kako o ideji kosmopolitizma govoriti u
knjievnosti ili preciznije kako definisati kosmopolitizam pesnika koji je uvek temeljno odreen jezikom na kojem pie, ini se da je u tom smislu najfunkcionalnije
shvatanje tzv. ukorenjenog kosmopolitizma koje u delima Etika identiteta (Ethics
of Identity) i Kosmopolitizam: Etika u svetu stranaca (Cosmopolitanism: Ethics in a
World of Strangers) koristi filozof Kvame Entoni Epija (Kwame Anthony Appiah).
On istie da kosmopolitizam mora da pomiri neku vrstu univerzalizma sa legitimnou barem malog dela pojedinanog (Appiah, 2005: 222223), to znai da
sagledava kosmopolitizam kao fenomen ija je sutina parcijalnost, odnosno kosmopolite kao one koji pripadaju mestima koja nisu njihova rodna zemlja, na parcijalan
1

Re kosmopolit izvodi se iz grke rei (cosmopolites) odnosno graanin sveta,

izvedene iz rei kosmos (svet) i polites,(graanin). Termin potie od Diogena (V vek
pre Hrista) koji je upitan odakle je odgovorio: Ja sam kosmopolit graanin sveta. Kao drugi mogui
izvor shvatanja kosmopolitizma kao pripadnitva svetu Derida, unutar hrianske tradicije, sagledava
sv. Pavla koji je sve ljude tumaio kao sinove boje, pa prema tome, kao brau. http://en.wikipedia.org/
wiki/Cosmopolitanism

249

nain. On veruje da je mogue negovati odanost sopstvenim korenima i istovremeno kultivisati kosmopolitski odnos prema stvarima koje afirmiu nau zajedniku
ljudskost.2 Otuda koncept ukorenjenog kosmopolitizma. Dva osnovna ideala koje
on identifikuje kao osnovu za ovaj ukorenjeni kosmopolitizam su univerzalna
briga i uvaavanje ljudskih razliitosti (Appiah, 2006: XV). Da bi se mogla izgraditi saoseajnost prema drugima i drugim kulturama nuna je, istie ovaj autor,
lojalnost odnosno saoseajnost prema sopstvenoj kulturi ili kulturi svog emocionalnog izbora, to zauzvrat omoguava i saoseajnost prema drugim kulturama.
Kosmopolitizam V. K. Vilijamsa moe se posmatrati upravo u okviru koncepta
ukorenjenog kosmopolitizma jer insistirajui na svojim korenima, okrenut prema
svojoj lokalnosti, svojoj najspecifinijoj partikularnosti, on istovremeno uvaavajui
i razumevajui druge kulture, omoguava svim njihovim glasovima da u njegovoj
poeziji meusobno komuniciraju.
Meu elementima koji su odigrali ulogu u definisanju kosmopolitizma Vilijamsovog najpre valja uoiti porodinu multikulturalnost, pesnikovu multilingvalnost, i kosmopolitsko obrazovanje. Vilijams je roen u imigrantskoj porodici: njegov
otac je kao petogodinjak iz Britanije, preko Amerike, stigao do Porto Rika gde je
odrastao; nikada se nije odrekao britanskog pasoa koji je koristio radei kao zastupnik kolonjske vode Florida uglavnom u centralnoj i junoj Americi (Williams,
1967: 14). Njegova majka, koja je imala umetnike sklonosti (slikala je i svirala
klavir), dola je iz Santo Dominga u Njujork posle veridbe (1967: 5). S obzirom na
to da su Vilijamsovi roditelji odrasli u miljeu karipske kulture i panskog jezika, u
kui se, kao paralelni jezik, govorio panski (1967: 1417). Sam pesnik govorio je
pored panskog i francuski;vreme od 1897. do 1899. proveo je na kolovanju u vajcarskoj, u ato de Lansiju kraj eneve, u meunarodnoj koli (1967: 2834). Neko
vreme je sa porodicom boravio i u Parizu pohaajui bolju parisku gimnaziju Lise
Kondorse (1967: 3542). Pored francuskog jezika,Vilijams je bio u dodiru i sa nemakim jezikom. Poto je zavrio studije medicine na medicinskom univerzitetu u
Pensilvaniji, proveo je na specijalizaciji pedijatrije godinu dana u Lajpcigu (1967:
109112).
Vilijams je, dakle, od roenja, tokom godina formiranja, bio izloen razliitim
kulturnim uticajima i jezicima poevi od onih u sopstvenoj porodici a potom i izvan
nje. Ve je ova injenica dovoljna da se obesnai uverenje Novokritiara da je Vilijams provincijalac. Na ovo uverenje je, izmeu 1919. i 1920. snano uticao Paund
koji se druio s Vilijamsom jo od ranih studentskih dana, i esto, sa svojih internacionalistikih pozicija, ismejavao Vilijamsovu odbranu domaeg ambijenta. Ali,
Vilijams je putovao vie nego Paund i upoznao mnotvo razliitih kultura: vie puta
je poseivao Francusku, vajcarsku, Belgiju, Nemaku, Holandiju, Veliku Britani2
Epija istie da kosmopolitizam poinje sa jednostavnom idejom da u ljudskoj zajednici, kao u
nacionalnim zajednicama, treba da razvijemo obiaj koegzistencije: razgovora u u svom starom smislu,
zajednikog ivota, udruivanja (Appiah, 2006: XIX). On smatra da istorija kosmopolitizma poinje
sa stoicima, a razvija se posebno u kasnom XVII veku sa Deklaracijom o pravima oveka i Kantovim
predlogom da se osnuje Liga naroda (ibid, XIV).

250

ju, Italiju, paniju, Austriju, kao i Porto Riko (Williams, 1967: 119124; 185197;
209234). Iskustvo putovanja, razliitih jezika i razliitih kulturnih konteksta u kojima se kretao odigralo je veliku ulogu u formiranju njegove otvorenosti i osetljivosti
prema drugom u smislu uvaavanja ljudskih razliitosti.
Ovoj nesumnjivo kosmopolitskoj osobini doprinela je umnogome Vilijamsova
medicinska praksa koja mu je donela susrete, bukvalno sa hiljadama ljudi. Najuveniji literarni doktor pored ehova ostvario je ozbiljnu i uspenu medicinsku karijeru,
i kao lekar sa privatnom praksom u Raderfordu, u Nju Dersiju u kojem je iveo do
smrti i kao ef pedijatrije u Optoj bolnici u oblienjem Patersonu. (Zna se, npr. da
je obavio oko 2000 poroaja i pregledao desetine hiljada ljudi.)
Mada je danonono obavljao lekarsku dunost, Vilijams je sa ne manje ara
uestvovao u avangardnim poetskim pokretima koji su se definisali u Njujorku;
druio se sa Alfredom Krejmborgom, Merijen Mur, Volasom Stivensom i mnogim
drugim knjievnim stvaraocima. Pored neprestanog delovanja u knjievnosti, Vilijams je voleo i odlino poznavao savremeno slikarstvo. Od 1910. kada je otvorio
ordinaciju u Raderfordu redovno je poseivao njujorku galeriju Alfreda tiglica u
kojoj tada izlau Matis, Roden, Tuluz-Lotrek, Ruso, Sezan, Pikaso. Sa avangardnim
umetnicima kao to su Marsel Dian i Alfred tiglic prijateljuje. Bio je neprestano u
kontaktu sa Paundom i njegovim evropskim knjievnim aktivnostima i sledbenicima
a tokom boravaka u Evropi upoznao je brojne znaajne pisce, vajare, slikare, fotografe, muziare: Luja Aragona, Brankuzea, Dejmsa Dojsa, Men Reja, Hemingveja, Fernana Leea, Dorda Anteja. Upoznao je i Jejtsa kome je Paund bio sekretar
(Williams, 1967: 209234).
Iako je iveo u malom amerikom provincijskom gradu Raderfordu, a ne kao
Paund i Eliot u tadanjim kulturnim svetskim centrima kakvi su bili London ili Pariz,
bavei se za razliku od Paunda i Eliota profesijom koja nije imala dodirnih taaka
sa knjievnou, Vilijams je ipak, zbog svog porekla, multilingvalnosti, obrazovanja i umetnikih i profesionalnih interesovanja uspeno afirmisao elemente razliitih
svetova i kultura kojima je, na ovaj ili onaj nain, istovremeno pripadao i koji e u
njegovom delu izgraditi njegove kosmopolitske aspekte kako kroz multilingvalnost
naslova tako i preko tematske multikulturalnosti poezije.
Jedan od aspekata Vilijamsovog kosmopolitizma moe se sagledati u multilingvalnosti naslova njegovih pesama. Na panskom je naslov zbirke Al Que Quiere,
kao i pesama: El Hombe, Mujer, Libertad, Igualidad, Fraternidad, na italijanskom naslov zbirke Dalla Primavera Trasportata Al Morale, kao i naslovi pesama
Riposte, Io, Baccho, na francuskom su Danse Russe, Romance Moderne,
La Belle dame de Tous les Jours, Chanson, na nemakom Lustspiel itd.
Upitan jednom zato je naslov njegove pesme El Hombre (Vilijams, IP,
1983: 7) na panskom, Vilijams je rekao da mu je bilo dosta francuskog. Znate
kako se u umetnikom svetu rado govori francuski. Bez obzira govori li francuski ili
ne, takva osoba e uvek rado koristiti francuski izraz, to pokazuje njenu mudrost,
pretpostavljam. Pa, kako bih to izmenio, mislio sam da je i panski pogodan jezik,
veoma zapostavljen jezik, jo od Longfeloua Moji roditelji su govorili panski,
251

rae nego engleski, a brat i ja smo ih sluali i razumeli jer su na panskom govorili ono to nisu eleli da mi razumemo. Zato sam voleo panski (Wagner, 1961:
2324). Meutim, ovo duhovito i simpatinoobrazloenje moe biti shvaeno samo
kao izraz Vilijamsove skromnosti i nepretencioznosti jer naslov pesme u tumaenje
pesme unosi znaajnu semantiku nosivost.
El Hombre
Neku udesnu snagu
uliva mi zvezdo drevna:
sijaj sama pri izlasku sunca
u emu nema tvog udela.

Govornik oito posmatra nebo u rano jutro. italac o njemu ne zna nita ali
mu naslov na panskom sugerie da se on nalazi ili u podneblju gde se govori ovaj
jezik, ili se potcrtava njegova razliita etnika pripadnost u ambijentu engleskog govornog podruja. U svakom sluaju, izborom panske rei akcentuje se njegov status
razliitosti, i ulazi u igru izvora i etimologija3 ime se naglaava kako njegov specifian kontakt sa prirodom i vasionom tako i njegova moralna pozicija. Sjaj Danice
(veernjae, Venere) ne doprinosi sjaju sunca, ali ona ima sopstvenu, autentinu i
prepoznatljivu svetlost.Ona zato uliva udesnu snagu posmatrau inspirie ga na
individualni stav, na neustupanje pred monijim, na opstajanje na sopstvenom putu.
U susretu sa monom vasionom, najzad, na prepoznavanje njene moi ali i na pravo
na sopstvenu slobodu. Ako se pesma ita kao iskaz oveka drugog etniciteta, onda
ona upravo podrava njegov utemeljeni kosmopolitizam: on je svestan moi konteksta u koji je uronjen ali se ne odrie svog identiteta.
Vilijamsovo ivo interesovanje za muziku, najuniverzalniju pa time i najkosmopolitskiju umetnost, rezultiralo je pesmama u kojima je istaknuta prijemivost
pesnika za plesove razliitih podneblja (Rumba! Rumba!, Danse Russe, Ples),
kao i muzike oblike specifine za pojedine predele i ambijente (Chanson, Jingle, Romance Moderne; Sicilijanska emigrantska pesma, Pustinjska muzika)
ali i za neke kompozitore, npr. Bramsa (Beleka uz muziku Bramsovog Prvog klavirskog koncerta), Sibelijusa (Tapiola) ili Betovena (Priznanje slikarima).
Suptilne i sloene kulturne veze, rana manifestacija Vilijamsovog kosmopolitizma, uspostavljene su u pesmi Danse Russe iz 1917. (IP: 8).
Danse Russe
Ako moja ena spava
i beba i Katlin
spavaju
3
Julio Marzan, npr. pie da je mogue da je El Hombre Gongora, poto za njega u eseju o Lorki
Vilijams kae: Gongora je bio ovek! (Julio Marzan, The Spanish American Roots of William
Carlos Williams, str. 4). Marzan naglaava da je kod Vilijamsa uvek mogue uoiti dualnosti izmeu
javnog Bila i privatnog Karlosa koje izviru iz njegovog imena, sastavljenog iz engleske i panske
komponente Vilijam Karlos (William Carlos).

252


a sunce je plameno beli kolut
u svilenoj izmaglici
nad sjajnim drveem, a ja u severnoj sobi
igram nag, groteskno
pred ogledalom
maui kouljom oko glave
i pevajui neno sam sebi:
Usamljen sam, usamljen,
tako mi je najbolje!
Ako se divim svojim rukama, licu
ramenima, bokovima i zadnjici
ispred navuenih utih zastora, Ko e rei da nisam
sreni aneo uvar svoje porodice?

Opsednutost igrom kao univerzalno komunikativnim umetnikim fenomenom moe

se pratiti od prvih Vilijamsovih pisama bratu Edu o igri Isidore Dankan 1908, do poslednjih
redova njegovog velikog epa Paterson. Ovaj, inae prvi ples pomenut u njegovoj poeziji,
proet je seksualnou i nazvan ruskim plesom (na francuskom, da bi i tako bila potvrena njegova razliitost). Katlin je devojica koja nam je pomagala oko bebe, pie
Vilijams. Kada su gostovali Niinski i Pavlova, prvi put smo se divili ruskoj carskoj koli
igranja. Otuda, pretpostavljam, danse russe. U svakom sluaju, igra (Wagner, 1961: 31).
Mogue je da je Vilijams gledao na sceni Popodne jednog fauna u postavci Djagiljeva,
pa se govornik u njegovoj pesmi ponaa kao satir (igram nag, groteskno) koji igra uz
Panovu pesmu. Time njegova igra postaje pokuaj da se ostvari pretragiki, preumetniki,
primordijalni gest, iz koga tek treba da se rodi umetnost. Svojom ruskom igrom govornik
otvara novi prostor istinitijeg samospoznavanja svoga tela uspostavljajui komunikaciju sa
glasom iskonskog drugog potisnutog tradicijom. Ritualni in narcisoidnog/osloboenog
govornika odigrava se u asu osame koji govornik prepoznaje kao najbolje stanje da bi
u poslednjim stihovima iskoraio iz ovog solipsizma i uspostavio ironino i drugu svoju
ulogu srenog anela uvara porodice, odnosno uvara konvencija.
Ve je naglaeno da je Vilijsamsovo interesovanje za slikarstvo i vizuelne
umetnosti trajalo od rane mladosti, pa se to odraava i u njegovoj poeziji. U ranim
pesmama pominju se Vato i Fragonar (Portret jedne Dame) i Botieli (Botielijevsko drvee) a u kasnoj pesmi Poklonjenje slikarima Vilijams izraava divljenje
za pripadnike razliitih slikarskih tradicija. Redukcije Paula Klea, Direrova Melanholija ili melanholini osmeh Leonardove okonde kao i Boovi monstrumi, u
ovoj pesmi, svako na svoj nain predstavljaju primere kako umetnost demistifikuje
ili oznaava tajnu izvorita i ovelovu istinsku slobodu (Riddel, 1974: 275276).
Vilijamsovo interesovanje za slikare naroito je uoljivo u njegovom epu Paterson
gde se daje iscrpni katalog velikih svetskih umetnika, ija umetnost ukazuje na sopstvenu slobodu koja se sastoji u prevazilaenju konvencija odreenih putem tradicije
ili istorije. Njihovu umetnost Vilijams slavi kao parodinu dekonstrukciju sopstve253

ne tradicije kroz izoblienja. Pomenuti su i slikari koji su imali smelost da se otisnu

u nepoznato ili oni koji su otkrili da je svaka velika lokalna umetnost univerzalna:
to su pored Gogena, Tuluz Lotreka, Pikasa, Huana Grisa i slikari amerike tradicije
Dekson Polok, Odibon i Ben an (Popovi Srdanovi, 2007: 129163).
Vilijamsov najomiljeniji slikar bio je najvei slikar flamanske renesanse, majstor anr scena i pejzaa Brojgel, ijim slikama pesnik posveuje pesme Dar i
Kermes. Poslednja Vilijamsova zbirka pesama (1962) nosi naslovBrojgelove slike
i u njoj se nalazi 10 pesama posveenih pojedinim slikama ovog fantastinog slikara.
Ovaj niz pesama otvara pesma Autoportret (IP: 201).
Autoportret
U crvenom zimskom eiru plave
oi se smeju
samo glava i ramena
zbijeni na platnu
ruke prekrtene
veliko desno uvo vidi se
lice blago nagnuto
teki vuneni kaput
sa pljosnatim dugmadima
zakopan do vrata otkriva
baburast nos
a oi optoene crvenilom
od napora mora da ih je
jako zamarao
no neni zglavci
pokazuju da je bio
nenaviknut na
fiziki rad neobrijan
zarastao u plavu bradu
nije imao vremena ni za
ta osim za svoje slike.

Ova odlina ekfraza, verbalna reprezentacija vizuelnog dela, izuzetan je primer Vilijamsovog ukorenjenog kosmopolitizma poto istovremeno funkcionie i kao
poetski diskurs i metadiskurs: slavei slikarsku vetinu flamanskog slikara 16. veka,
Vilijams postie vrhunac svog pesnikog izraza. Poto je jednom rekao da umetnik uvek i zauvek slika samo jednu stvar: autoportret Vilijams opisujui Brojgelov
autoportret pie i sopstveni manifestacijom sopstvenih pesnikih postupaka. Pesnik
nam urno otkriva slikarev autoportret jer to prilii predmetu slike. Slikar Brojgel
nije imao vremena niza/ta osim za svoje slike, a pesnikova urnost nam pokazuje
da tako funkcionie i pesnik. Kako Brojgelov slikarski nagon, tako i pesniki nagon
Vilijamsov predstavljaju nezaobilaznost svakog umetnikog stvaralakog poriva.
254

Poseban kosmopolitski aspekat u Vilijamsovoj poeziji izgraen je preko njene

posveenosti raznim ambijentima. U ranoj pesmi Marku Antoniju u nebu Akcijum
je sagledan kao pozadina ljubavi Antonija i Kleopatre, ambijenti Kariba Azora,
Vatrenog ostrva, Sv. Tomasa, Santo Dominga i Porto Rika oivljeni su u pesmama
Posveta za komad zemlje i Adam koje govore o biografijama Vilijamsove babe
po ocu i oca, a leprava atmosfera italijanskih gradova Asizija i Amalfija u pesmama
Vrt mentalne bolnice i Oblaci. Ambijent panije oivljen je u pesmi Visoki
most nad rekom Taho u Toledu. Rusija je predmet istoimene pesme, kao i pesme
pod naslovom Dingl. Be je predmet pesme Lustspiel a vajcarska mesto deavanja pesme Izloba konja. udesni meksiki pejza i ljude sreemo u pesmama
New Meksiko, i u dugakoj pesmi Pustinjska muzika. Pesma Roenje Venere
pribliava itaocu razna podneblja za kojima pesnik ezne od Krima na Crnom
moru do Labradora na severu, od trojanskih polja do mandurijskih ravnica, od Kana
do Sevilje.
Sa posebnom osetljivou prema svetu prirode ali i ljudi dalekog severa oivljena je atmosfera norvekog severa u pesmi Riba (IP: 140143). Dominantni glas
govornika, ribara Norveanina, jednostavno ali neumoljivo pribliava itaocu svakodnevicu Severnih mora u kojoj se ljudi i priroda neprestano sukobljavaju i uvaavaju, kroz dva godinja doba, leto i zimu. U leto sunce nikad ne zalazi:
Sunce krui nad horizontom.
Izmeu dvanaest i jedan nou
veoma je nisko, blizu mora,
na severu. Onda se
die malo, polako,
do podneva, onda ponovo pada
i tako tri meseca,
sve je vie, pa sve nie
dok ne iezne
Zimi je sneg esto
Visok kao tavanica ove sobe.

U ovom podneblju uobiajeno je videti kako voda kljua ispod amca od

zamaha kitova pod vodom, u njemu pljuskanje haringi/ moe da se uje skoro na
milju, u njemu nije neobino sagledati hiljade buradi/ nabijenih ribom na obali, u njemu se, u mreama bacanim zimi, svake noi uhvate na stotine bakalara.
Sardine, skue, sardele, pastrmke, lososi, znaci ali i simboli ovog severnog predela
ispunjavaju stihove pesme, iskaze govornika, svojim obiljem ali i neoekivanim nasiljem:
I svi ti milioni riba
moraju se izvaditi, svaka, rukom.
ene i deca
iupaju im komadi
pod grlom prstima
tako da slana voda prodre unutra.
255

Jednostavne ali efektne rei dopunjava portret govornika takoe sainjen od

protivurenosti: Visok, koat,/ velikog obeenog nosa, s tamnim kolutovima oko
oiju,/ sporog glasa i uz osmeh. Pred doivljajem onoga ko u punoj meri ivi u
realnosti, i govori jezikom roenim iz takvog doivljaja, bledi svaki drugi lik i svaki drugi jezik, pa tako i pokuaj Engleza, drugog govornika u pesmi, da se uplete
u monolog ribara i sopti svoje opservacije, ne uspeva. Poslednji iskaz govornika
(poslednja strofa) pokazuje da realnost za njega ukljuuje i mit fantastina bia
huldra, danske umske nimfe i nekke, zli vodeni duhovi u potpunosti se utapaju u
postojei svet. Kao i da neprestano nasilje koje ljudi vre nad prirodom lovei ribu
nije nepovratno ve ga priroda uzvraa upravo u asovima najdubljeg uvida u tajne
severnog mora.
Ne zna ti sever.
i videe moda huldru
dugorepu
i sasvim plavu, od noi,
i nekke, polu-oveka polu-ribu.
Kada ugledaju jednu od njih,
znaju nestae neki amac.

Kosmopolitski aspekt Vilijamsove poezije naroito je zanimljivo sagledati u

odnosu koji pesnik uspostavlja sa drugim pesnicima i piscima neamerike tradicije.
Vilijams posveuje pesme starogrkim pesnicima Teokritu i Sapfi (neke su verzije prevoda sa starogrkog) a pevao Eshilu (Koral: Ruiasta crkva), o Aristofanu, Sokratu, Platonu i Aristotelu (Oblaci). U ovim dvama pesmama pomenuti su jo i Vijon,
Erazmo i ekspir (Oblaci) kao I Milton, Po, Bodler i Vitman, nadrealisti, Prust i id,
uz filozofe Djuija, Demsa i Vajtheda (Koral). Pesmu Sve to je kod ene savreno
Vilijams posveuje Lorki, dok je Tolstoju posveena istoimena pesma. Posebno mesto
u Vilijamsovim pesmama posveenim knjievnim stvaraocima zauzimaju dve elegije,
posveene dvojici pisaca kosmopolita: Fordu Madoksu Fordu i D. H. Lorensu.
Vilijamsov kosmopolitizam impliciran je ve u injenici da on nastavlja tradiciju jednog od najstarijih pesnikih anrova, elegije, i to onog njenog vida u kojem
autor oplakujui smrt svog omiljenog autora, slavi njegovo delo, uspostavljajui na
taj nain sa njim posebne veze. Pesma Fordu Madoksu Fordu na nebu (Klin 1944.)
(IP: 111112) posveena je Fordu (18371939), engleskomromansijeru, kritiaru,
pesniku iizdavauogromne spisateljske energije koja je proizvela vie od osamdeset
knjiga. Ford je deo ivota proiveo je u Francuskoj, a naroito je voleo Provansu.
Fordova najpoznatija pesma je Na nebu i u njoj je Provansa predstavljena kao
konkretno nebo na zemlji. Vilijams je ovog, kako pie, ogromnog Britanca koji
je uivao u svemu (Williams, 1967: 194195) upoznao u Parizu. U svojoj elegiji
Vilijams opeva Fordovu sposobnost da francuskom, provansalskom predelu koji je
otkrio, zavoleo i prisvojio pripie atribute raja kako svojim ivljenjem u njemu,
tako i poezijom njemu posveenom, kao i nemogunost da se taj predeo bez Forda
ikada vie doivi na isti nain. Predeo u Vilijamsovom doivljaju dobija osobine
koje mu je Ford pripisao pa e Provansa za Vilijamsa uvek biti Fordova Provansa.
256


Je li ita bolje na nebu, moj prijatelju Forde,
Nego u Provansi?
Ne mislim da jeste jer si od Provanse nainio
nebo svojom hvalom
da predoi kakva bi mogla biti
tvoja radost u sadanjim okolnostima.
Ono to si opisivao bilo je nebo
pretoeno iz svoje teskobe
da lii na staze i vrtove
vanijeg sveta u kome sad obitava.
Ali, dragi moj, oduzeo si nam
njen vei deo.
Provansa koju si ti
toliko slavio nikada nee biti ista
Provansa za nas
poto si nas napustio.

Opisan kao ovek koji nikada nije bio svetac ve puten, pokvaren, ovek
koji voli da jede i pije i da se kurva, ovek koji voli da se sebi smeje i da se ne
plai/ sebe jer sem svoje sposobnosti da stvara nema ta da izgubi ni imovinu
ni miljenje vredno/ pomena za meetara Vilijamsov Ford je, mada se predao
svetu, ipak nebeski ovek.

Hvala bogu nisi
bio slabi, predao si se svetu
i lagao! doavola lagao si uasno
ponekad. Ali sve to je bila,
sad vidim, bezbrinost, deo oveka
koji je ovde na zemlji beskunik.

Rajski predeo koji je Ford video u Provansi postaje i za Vilijamsa ne samo bolji
deo pravog neba koje e postojati dok god je pesnik iv i sea se svog prijatelja, ve
i jedino pravo nebo.
Provanso, debeloguzi Ford se nikada
vie nee opruiti po stolicama tvojih kafea
ni obrati i oljutiti tvoj sveti beli luk za svoj obrok
ni groktati i znojiti se, ni oblizivati
usta. Prost kao svet koji nam je
ostavio postao je
deo onoga iji si poznat deo bila ti
Provanso, koju je toliko voleo.

Elegija za D. H. Lorensa (IP: 9599) nastala je po Lorensovoj smrti u Francuskoj, 1930. godine. Lorens je bio Vilijamsov omiljeni pisac, jedan od duhovnih savremenika, kako je nazivao one stvaraoce u ijim je delima nalazio potvrdu za svoje teze
o umetnosti. Lorens se 1920. obratio itaocima asopisa New Republic reima: Ameriko, sluaj sebe preporuujui Amerikancima da ne trae podrku u spomenicima
257

evropske prolosti, ve u onome to je njihov kontinent odbacio, da shvate veliki uroeniki duh Amerike. Kontinuitet treba u amerikoj tradiciji uspostaviti ne sa Evropom ve sa ubijenom crvenom Amerikom, savetovao je. Amerikanci treba da budu
spremni na novi in, novi izdanak ivota. Ove svoje ideje Lorens je u potpunosti
razvio u knjizi Studije iz klasine amerike knjievnosti objavljenoj 1923. godine (Popovi Srdanovi, 1983: 311). Ameriki odgovor stigao je u vidu Vilijamsovih tekstova
na teme iz amerike prolosti u asopisu Broom, a potom u knjizi U sri Amerike, kao
pokuaj da se na originalan nain predstave glavni dogaaji i figure amerike mitske
istorije. Lorens je prikazao Vilijamsovu knjigu sa pohvalama.
Lorensova mnoga putovanja svedoe o njegovom kosmopolitizmu. Posle rata
napustio je Britaniju u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva i udnje za lutanjem
i stigao do Australije, Italije, Cejlona, Amerike, Meksika i Francuske. Poto je u
Meksiku, 1925. oboleo, vratio se u Italiju i pored Firence iveo do kraja ivota.
Umro je u mestu Vens u Francuskoj. Vilijamsova elegija opisuje Lorensov ivot
kao neprestani napor (pomamni rad) da svojim delom izmeni engleski nain ivota (traenje, traenje i ivotna hladnoa) koji ga je ispunjavao gorinom. Istovremeno, ona evocira razliite tople ambijente u kojmaje pesnik iveo (Mediteran,
Meksiko) koji su ga punili energijom neophodnom za rad. U Vilijamsovoj pesmi
slike koje asociraju na ove ambijente meaju se sa slikama iz Lorensovih dela (iz
pesme Zmija, romana Pernata zmija, kratkog romana Devica i ciganin i romana
Zaljubljene ene) koja oznaavaju njegovu veitu pripadnost Engleskoj. Elegino
oseanje upravo izvire iz svesti Vilijamsove da je Lorensov napor nedelotvoran jer
svet kojem se on obraa ne prepoznaje njegove kosmopolitske ideje. Taj hladni svet
Engleza, mukaraca, ena, mladih koji bi mogli biti drugaiji, iscrpljuje se u tako
prozainim aktivnostima kakve su sluanje aba i prianje o pticama i insektima. Zato stvarnost ostaje nepromenjena, oliena u najengleskijem godinjem dobu,
proleu, koje nikada ne uspeva do jare: u Engleskoj nema leta.
Jadni Lorens
izmoren pomamom tunog rada
da stvori leto iz
truljenja prolea. Engleskinje.
Mukarci koje ne privlai ljubav
ve rubovi sveta.
Zmija pokree svoju
kamenoliku glavu,
Ukoene ahatne oi pokreu se takoe.

Poto je uspostavio samog Lorensa kao velikog Engleza I pohvalio njegovo

uzdizanje do neengleske veliine, Vilijams Lorensovo razumevanje nijansi engleskog ivota suprotstavlja njegovom ubeenju da je glavni nedostatak engleskog ivota nedostatak ljubavi (Vickery, 2006: 82). Nedostatak ljubavi, meutim, uronjen
je u naizgled prijatno englesko poluhladno poludoba i njegovu nepotpunost dok
ljubav pripada svetu toplih predela (mediteranske veeri, pepeo kritskih vatri).
Mada surov, ovaj svet predstavljen je smislenim kretanjem i zaokruenou.
258


Plavi morski luk u cvetu prema
sprenoj jalovosti
meksike visoravni. Ili speenim
gradskim trgovima
mediteranskih ostrva
gde se eka autobus i
amci polako dolaze preko vode
pristiui.

Bukvalno i figurativno, metaforiki i simboliki, Vilijamsov Lorens traga za

osunanim predelima koji mogu da zapale vatru u ljudima. Meutim ovaj cilj kulturne, nacionalne, pa i line transformacije nikad ne moe biti dostignut (Vickery, 2006:
82). Poto je tako, Lorensova smrt ini se izlinom. Ipak, Vilijams ne smatra Lorensove napore promaajem. Njegovu strast i posveenost valja slaviti i u toj situaciji jer
Lorensov ivot mora biti shvaen u okviru prirodne smene ciklusa dana i noi, ivota
i smrti. Na kulturnom planu taj ivot je potvren kao uspean slikom iz Lorensovih
Zaljubljenih ena, dela koje ovog velikog kosmopolitu zauvek vezuje za Englesku.
Silovito, satirino sunce
koje vodi april ne u
dahtavu igru ve u bespokretnost
unutra, u mozak, zamae se
i takoe nestaje.
A sestre se vraaju
kroz sumrak
odmerenoj srdbi
svojih nepopustljivih starih.

Vilijams je svestan da i priroda i ljudsko drutvo uvek nadilaze individuu u

njenom pokuaju da transformie ljudski ivot bez obzira na njenu upornost i posveenost. Otuda je njegovo uzdrano aljenje usmereno kako prema Lorensu tako i
prema prirodi koja u svakom klimatskom pojasu sledi svoj kurs. Kao to se ljudi ne
mogu promeniti ni prirodni red stvari ne da se naruiti, ali to ne ugroava mogunost
Vilijamsovu da u okvirima elegije ali to je tako.
Cvri, cvri, cvri
cvrak gde se zmija
ahatnih oiju nadvila nad vodu.
Neka mladi ale
to preminulog Lorensa
Engleska nije elela.
I u vrtovima forzicija
a u umi
sada razbokorena ehulja
u cvetu.

Lament zbog pesnikove smrti i njegove neshvaenosti u zemlji koju je svojim

delom proslavio, postaje u Vilijamsovoj pesmi divljenje Lorensovom kosmopolitizmu ime sam Vilijams potvruje svoju kosmopolitsku poziciju.
259

Navedeni primeri Vilijamsovog kosmopolitizma pokazuju da se Vilijams nikako ne moe smatrati iskljuivo pesnikom amerike lokalnosti. Njegovo temeljno
uvaavanje ljudskih razliitosti i proslava te razliitosti izuzetnom poezijom daju
nam za pravo da ga smatramo ne samo velikim amerikim ve velikim svetskim
pesnikom XX veka.

Literatura
Appiah, K. A. (2006). Cosmopolitanism: Ethics in a World of Strangers. New York: W.W.
Norton and Co.
Appiah, K. A. (2005). Ethics of Identity. Princeton: Princeton University Press.
Cosmopolitanism http://en.wikipedia.org/wiki/Cosmopolitanism [15.12.2013].
Jarrell, R. (1968). Introduction. Selected Poems of William Carlos Williams. New York:
New Directions Paperbook.
Marzan, J. (1994). The Spanish American Roots of William Carlos Williams. University
of Texas Press.
Popovi Srdanovi, D. (2007). Bura sporednih stvari. Beograd: Institut za knjievnost i
umetnost.
Popovi Srdanovi, D. (1983). Predgovor. Izabrane pesme Vilijama Karlosa Vilijamsa.
Beograd: Nolit.
Riddel, J. (1974). The Inverted Bell Modernism and Counterpoetics of William Carlos
Williams. Baton Rouge: Louisiana State University Press.
Vickery, B. J. (2006). The Modern Elegiac Temper. Louisiana State University Press.
Vilijams, V. K. (1983). Izabrane pesme, izbor i prevod D. Popovi Srdanovi. Beograd:
Nolit.
Wagner, W. L. (ed.) (1961). Intervews with William Carlos Williams. New York: A New
Directions Book.
Williams, W. C. (1967). Autobiography. New York: New Directions Book.

Dubravka Popovi Srdanovi

Cosmopolitan aspects of William Carlos

Williamss Poetry
Summary: American literary histories usually judge Williams as the most American
great American poet of the XX century, i.e. as an exceptional representative of the
poetry of American locality. In this paper different cosmopolitan aspects of Williamss
poetry, grounded in the Appiahs concept of rooted cosmopolitanism are pointed to
in order to question the previous judgment. Multilingualism present in titles of many
260


of his poems, thematic multiculturalism showing in poems dedicated to non-American tradition artists painters, musicians, writers, as well as to their works, and to
non-American landscapes and ambiances, illustrate how much Williams owes to the
world. Poems El Hombre, Danse Russe, Self-portrait and Fish are analyzed
as to shed some light on particular poets cosmopolitan interests. Also, two famous Williamss elegies, To Ford Madox Ford in Heaven and An Elegy for D. H.
Lawrence are analyzed as poems in which cosmopolitanism of these authors represents defining characteristic of their being and literature.

261