UNIVERZITET U NOVOM SADU

FAKULTET SPORTA I FIZIKOG VASPITANJA

Student:
Sneana Baji

KINANTROPOLOKA ANALIZA ATLETIKE DISCIPLINA DUGIH PRUGA

(Seminarski rad za nastavni predmet Kinantropoloka analiza sportova)

Mentor:
Prof. dr Dejan Madi

Novi Sad, 2015.

Sadraj

1.

Uvod..................................................................................................................... 3

2.

Kinantropoloka analiza atletike discipline dugih pruga.....................................4

2.1.

Strukturalna analiza....................................................................................... 4

2.1.1.

Tehnika i taktika tranja na duge staze....................................................5

2.2.

Biomehanika analiza..................................................................................... 8

2.3.

Morfoloke sposobnosti.................................................................................. 9

2.4.

Funkcionalane sposobnosti...........................................................................11

2.5.

Motorike sposobnosti.................................................................................. 13

2.6.

Kognitivne i konativne sposobnosti..............................................................15

3.

Zakljuak............................................................................................................ 17

4.

Literatura............................................................................................................ 18

1. Uvod
2

Kinantropologija je deo bioloke antropologije i usko je povezana sa savremenom

koncepcijom nauke o kretanju. Predmet prouavanja ove naune discipline su bioloka svojstva
relevantna za fiziku aktivnost, vebanje i sportski trening, kao i svojstva koja su pod uticajem
istih. Cilj je da se istrae varijabilnosti ljudskih sposobnosti koje su potrebne i karakteristine za
dati sport ili fiziku aktivnost. U okviru ovog seminarskog rada prikazana je analiza atletike,
tanije discipline dugih pruga sa strukuralmog, biomehanikog, funkcionalnog, morfolokog,
motorikog, kognitivnog i konativnog aspekta.
Atletika je jedna od temeljnih i najrairenijih sportskih grana, a koja obuhvata: trkake,
bacake i skakake discipline. Atletskim vebama stie se fizika snaga, izdrljivost, brzina i
okretnost a uvruju se svojstva volje kao sto su hrabrost, odlunost i upornost. Discipline
atletike odlikuju se motorikim kretanjima koja se uspeno mogu primenjivati u toku obrazovnog
procesa ili kroz druge oblike vebanja, pomou kojih se znaajno utie na podizanje opte
psihofizike sposobnosti pojedinca. Atletika je polazite i temelj za sve ostale sportove. Od 1896.
godine ukljuena je u redovni program Olimpijskih igara.
Tranje na duge staze je borba protiv nagomilavanja mlene kiseline u elijama miia.
Dok je jedan udah dovoljan sprinteru na 100 m, na 5 000 m to je 90% udisaja protiv 10%
kiseonika. Trke na 5 000 i 10 000 m za mukarce su toliko sline da se olimpijski takmiari esto
pojavljuju u obe. Lasse Viren iz Finske je 1972. i 1976. godine dobio obe trke i time osvojio 4
zlatne medalje. Trka na 5 000 m ima 12.5, a trka na 10 000 m ima 25 krugova. Disciplina na 3
000 m za ene ima 7.5 krugova.

2. Kinantropoloka analiza atletike discipline dugih

pruga
U ovom seminarskom radu uzee se u obzir interdisciplinarni pristup prouavanja biolokih
svojstava vanih za atletiku disciplinu dugih pruga, kao i koje su to sposobnosti
najdominantnije u ovoj sportskoj igri. S obzirom da u naukama koje se bave ljudskim biem
interdisciplinarni pristup izuavanja linosti predstavlja osnovnu metodoloku orijentaciju,
predmet nauke i u oblasti sporta je antropoloki status sportista. Faktori koji ine antropoloki
status oveka i koji e biti opisani u ovom radu su : strukturalna analiza, biomehanika analiza,
morfoloke karakteristike, funkcionalne sposobnosti, motorike sposobnosti, kognitivne
sposobnosti i konativne karakteristike. Navedene karakteristike imaju veliki znaaj u sportu.
Svaki sport ili sportska disciplina odlikuje se odreenim specifinostima. Analiza sporta sa gore
navedenih aspekata omoguava nam da saznamo koje su sposobnosti i karakteristike najbitnije za
neki sport, to moze kasnije imati vanu ulogu u selekciji sportista, odabiru trenanih metoda,
sredstava i optereenja.

2.1.

Strukturalna analiza

Pod strukturalnom analizom podrazumeva se struktura kretanja i situacije, kao i struktura

tehnike i taktike. Analiza aktivnosti sa strukturalnog aspekta daje nam podatke o strukturi
elemenata iz kojih se sastoji, kao i informacije o nainima kretanja tokom same aktivnosti.
Jedna od najteih atletskih disciplina i ikona tranja na dugim prugama maratonska trka,
zbog svoje istorije zauzima posebno mjesto u tranju na dugim stazama. Ime maraton dolazi od
legende o Filipidesu, grkom vojniku, koji je, prema legendi, trao od grada Maratona do Atine
da javi da su Persijanci poraeni u Maratonskoj bici, a odmah potom izdahnuo. Ne postoje dokazi
da se takav dogaaj stvarno odigrao: prema grkom istoriaru, Herodotu, Filipides je u stvari
trao od Atine do Sparte. Legendu da je trao od Maratona do Atine su izmislili kasniji autori, i
ona se pojavljuje u Plutarhovoj knjizi O Slavi Atine u prvom veku nove ere. Meunarodni
Olimpijski Komitet procenjuje razdaljinu od Maratonskog bojita do Atine na 34, 5 km (21, 4
milja). Duina maratona nije isprva bila standardizovana, vano je bilo samo da se svi atletiari
4

takmie na istoj stazi. Tana duina olimpijskog maratona je varirala u zavisnosti od rute koja je
odreivana za svako takmienje. Prva i trea maratonska trka su bile u duini od 40 km (24, 85
milja) Olimpijski maraton 1908. godine u Londonu je trebalo da startuje kod Vindzorskog
dvorca, a da se zavri na olimpijskom stadionu, ali su organizatori trke odluili da se trka zavri
ispred rojal boksa (Royal Box). Ovo je stazu uinilo dugom 42, 195 km. 1
Na 6 olimpijskih igara izmeu 1900. i 1920, bilo je 6 razliitih duina, ukljuujui i 2 nove
duine posle Britanskih igara 1908. Fiksirana duina od 42, 195 km je usvojena 1921, od strane
Meunarodne Amaterske Atletske Federacije (IAAF) kao zvanina duina maratona. Trke na
5000 m i 10 000 m svoje korene vuku iz trka na 3 milje (5 000 m) i 6 milja (10 000 m). Trka na
3 000 m za ene prvi put se pojavila na svetskom prvenstvu 1983. godine. Na svetskom
prvenstvu 1995. godine ova disciplina je zamjenjena sa 5 000 m. Tranje na duge staze steklo je
popularnost 1920. godine pojavom Lasa Virena i olimpijskog prvaka Paavo Nurmija. Tokom
1950. godine dolazi do razvoja treninga za tranje na dugim prugama, najvie zahvaljujui Emilu
Zatopeku tvorcu metode intenzivnog treninga. Poetkom 1990 - tih godina pa sve do danas
dugim prugama poinju da vladaju atletiari iz Istone Afrike, pre svega Kenije i Etiopije.
2.1.1.

Tehnika i taktika tranja na duge staze

Kretanje tela napred odvija se na raun sila odraza i koenja. U trkaem koraku glavnu
pokretaku snagu predstavlja snaga odraza koja je rezultat pritiska na podlogu odrazne nogu u
suradnji zamane noge. Zavisno od ugla i snage odraza menja se i ugao reakcije podloge.
Reakcija podloge ne prelazi uvek kroz teite tela, jer telo menja poloaj u toku tranja. U
tranjima na srednje i duge staze snaga odraza proporcionalno se smanjuje, a vreme trajanja se
produava. Za vreme odravanja sila miia opruaa, opruajui nogu fiksiranu za tlo potiskuje
telo napred. Zavisno od polazne pozicije i poloaja zglobova, brzine tranja i napetosti
odgovarajuih miinih grupa, odraz e delovati pod raznim uglovima (50 - 60).
Nakon zavretka odraza, usled ega dolazi do odvajanja od tla, noga biva zamahom
povuena napred. Radi se o tome da drna noga u poetku faze zamaha bude povuena napred na
nain koji bi omoguio najbolji i najdrai prijelaz u sledei fazu. Taj uslov se ispunjava time da
1 Start je dala engleska kraljica Elizabeta, a pobjednik je bio John Hajes (SAD) 2 : 55 .18.
5

su u graninom momentu, kakav je momenat vertikale, zamana noga snano povije u kolenu
zglobu u karakteristinu visoku postavu stopala. Na ovom mestu je potrebno spomenuti da e se
kretanje zamane noge u fazi zadnjeg koraka neto razlikovati u tranju na kratkim i dugim
prugama.
Faza prednjeg zamaha poinje od momenta vertikale, do momenta uspostavljanja kontakta
sa tlom ispred tela, u prvom ili uzlaznom delu faze prednjeg zamaha karakteristina je iskorana
pozicija u kojoj natkolenica zamane noge prelazi iz kosog poloaja ka podlozi do gotovo
paralelnog poloaja, a potkolenica od paralelnog poloaja do vertikalnog malo iskoenog prema
napred.
Priprema za uspostavljanje kontaka iskoraene noge sa tlom vri se u padajuem delu
parabole leta aktivnim pokretom potkoljenice na dole. Stopalo se uvek postavlja ispred vertikale
iz teita tela na daljinu 25 - 40 cm. Ta duina zavisi od nivoa tehnike tranja, brzine tranja,
duine donjih ekstremiteta i nivoa snage trkaa. Usavravanje tehnike tranja, koje se odvija
paralenlno sa podizanjem opte funkcionalnih sposobnosti organizma, postie se bliskim
postavljanjem stopala ispred vertikale iz centra teita tela. To grebajue kretanje iskoraene
noge na dole je karakteristina osobina savremene tehnike tranja. Potkolenica oslonane noge
treba da bude postavljena gotovo okomito na podlogu, a zglob kolena mora biti povijen.
U srednje staze spadaju tranja od 800 do 2000 m, a u duga tranja od 3000 m pa na dalje.
Tranja na srednje i duge staze poinju iz viskokog strata. On se izvodi na sledei nain: Na
komandu NA MESTA veba dolazi na startno mesto okrenut u pravcu tranja i postavlja levu
nogu uz startnu crtu. Na komandu POZOR prebacuje teinu na levu nogu, pogne se napred. Na
komandu SAD iskoraujui desnom nogom, poinje trati. Tranje se izvodi slobodno, bez
napetosti, a disanje je u ritmu tranja, na 3 - 4 koraka udahnuti i na 3 - 4 koraka izdahnuti.
Tranja na srednje i duge staze su tranja kojima se razvija odreena, specifina izdrljivost
i karakteriu se duinom trajanja i intenzitetom rada. Klasine srednje staze u mukoj
konkurenciji su 800 i 1500 metara, a duge staze 5000 i 10000 metara i najdua maraton 42, 195
km. U duge staze dolazi jo i 3000 metara stipl, a u enskoj konkurenciji 800 i 1500 metara.
Racionalna tehnika kod ovih disciplina ogleda se u duini koraka koji se koristi u tranju,
smatra se da je ovaj detalj jedan od najvanijih kada se radi o tehnici tranja na srednje i duge
6

staze. Duina koraka zavisi pre svega, od duine staze koja se tri. Iz ovog proizilazi da su koraci
sve krai to su staze koje se tre due. Pri tome su sastavni delovi koraka - skokovi - veliina
opruanja odskone noge, zamah zamahne noge, zamah rukama i nagib tela sve manji izraeni
to su staze due. Tehnika na srednje i duge staze je kao i kod svih tranja, na prednji deo stopala,
tako da se posle prednjeg oslonca celo stopalo sputa na tlo tehnika na srednje i duge staze
obuhvata visoki start, tranje po stazi, fini i ulazak u cilj.
Trka na 5.000 metara je atletska disciplina koja sa trkama na 3.000 i 10.000 metara spada u
tranje na duge staze. Tranje u ovoj disciplini se odrava na stadionima i iznosi 12 i po krugova.
Start trke je u krivini 200 metara pre cilja, a startuje se visokim startom. Ova distanca spada u
veoma atraktivne, jer u sebi sadri, brzinu, izdrljivost i taktiku trku koja ima kljunu ulogu u
toku trke. Trka na 5.000 metara je olimpijska disciplina, koja se nalazi na programu Letnjih
olimpijskih igara u mukoj konkurenciji od 1912. u Sktokholmu, a u enskoj tek od Igara 1996.
odranih u Atlanti. Da bi se postiglo vreme od 12:40 minuta u mukoj konkurenciji treba trati
6,57 m / s ili 23,68 kilometara na sat. Kod ena vreme od 14:30 minuta, odgovara brzini od 5,74
m / s ili 20,68 kilometara na sat.

2.2.

Biomehanika analiza

Biomehanika je nauna disciplina koja prouava artikulacije kotanih i miinih sistema,

kada se radi o mahanikim strukturama koje su podreene razliitim silama i kretanjima. Ima
veliku primenu u sportu jer daje konkretna reenja u poboljanju i obuci sportske tehnike. Na taj
nain se postie vii stepen ekonominosti izvoenja pokreta kao i vee anse za postizanje
dobrih rezultata.
Dosadanja istraivanja su ukazala da sposobnost tranja raznih akcija integrie niz
antropolokih osobina i sposobnosti. Tranje je, kao to je ve spomenuto, oblik najbreg
prirodnog kretanja oveka pa je zbog svoga svekolikog znaaja i istraivano na razne naine. To
biotikim gibanje analizirano je kompleksnim i skupim biomehanikim i fiziolokim
procedurama kojima su utvrene precizne zakonitosti optimalnih gibanja i energetske zahtevnosti
pojedinih trkakih disciplina. Naravno da su mnogobrojnija tzv. klasina kinezioloka
istraivanja koja su za svoj cilj imala analizu uticaja pojedinih dimenzija antropolokog statusa na
realizaciju tranja.
Pokazalo se da su sposobnosti tranja u povezanosti s faktorima snage (Male 2003) i to
eksplozivna snaga sa sprintom, tj. Anaerobnim kapacitetom, a repetitivna snage s istrajnim
tranjem tj. aerobnom izdrljivosti. Poznato je da brzina tranja, uz dovoljnu nivo drugih
antropolokih obeleja, prioritetno zavisi od duine i frekvencije koraka (Male, 2003.), pa se
moe ustvrditi da se poveanjem znanja u tehnici tranja poveava i sposobnost tranja, jer
postoji vana uzrono-posledina veza izmeu znanja i sposobnosti. Tehnika tranja u sebi
objedinjuje zakone mehanike, anatomije i biohemije koje se manifestuju kao biomehaniki
ispravan pokret. Pokret ima svoje preduslove poput zadovoljavajue nivoa snage i mobilnosti.
Ispravna tehnika tranja obezbeuje performanse i zdravlje.
Pravilna tehnika tranja nije proizvoljna. Ona je fizika ekspresija zakona kojima podlee.
Graa svakog organizma je specifina te se oekuje da se svaki organizam kree na specifian
nain koji to potuje. Ako pokret ne potuje grau tela i njegovih zakonitosti rezultirae

nepravilnim transferom sile i njenim rasipanjem to pre ili kasnije vodi do povrede. Biomehanika
pokreta ukljuuje organizaciju tela od glave do pete, a ne odnosi se samo na deo sistema.
Tranje je automatska radnja i ukljuuje mnogo repetitivnih pokreta. Budui da sama
struktura tranja zahteva veliki broj pokreta kada je organizam umoran neizbeno dolazi do
naruavanja tehnike. Tehnika tranja ui se i kontinuirano utvruje kroz brojne vebe koje se
izvode u kontrolisanim uslovima i dok ste odmorni. Ideja iza tih vebi je rastavljanje pokreta na
manje delove, ime se osveuju i uvebavaju specifine faze svakog pojedinog koraka te se
delii slagalice sklapaju u potpunu sliku i utvruju samim tranjem. Pri tome svaka veba ima
svoju svrhu i nain izvoenja.
Vei broj dosadanjih istraivanja bavio se prouavanjem biomehanikih faktora koji
odreuju uspjenost u sprinterskom tranju. Utvreno je, izmeu ostaloga, da maksimalnu brzinu
tranja odreuju sledei kinematiki parametri: frekvencija i daljina koraka, trajanje kontakta
stopala s podlogom i trajanje nekontaktne faze (faza leta). Maksimalna brzina zapravo je rezultat
optimalnog odnosa izmeu daljine i frekvencije koraka.

2.3.

Morfoloke sposobnosti

Brzina, agilnost i eksplozivnost, kao faktori brzinsko eksplozivnih svojstava (Prulj,

2005) su od posebnog znaaja kod atletiara zbog toga to predstavljaju bitan uslov brzog
izvoenja vie povezanih jednostavnih i sloenih pokreta i brzine reakcije u procesu trenanog
procesa i takmienja. U vezi stim, Verhoansky (1988) ukazuje da funkcija unapreivanja
brzinsko - eksplozivnih svojstava nije bitna samo za razvoj antropolokih obeleja, ve i za
poveanje intenziteta miinog rada u specifinom reimu motorike aktivnosti sportista radi
adaptacije organizma na specijalizovane funkcionalne strukture situacione sposobnosti prisutne u
individualnim i kolektivnim sportovima.
Prema navodima autora (oh, 2003) brzina predstavlja sposobnost da se miinim
naprezanjem u sastavu motornih jedinica odreeno telo ili deo tela pokrene na to duem putu za
to krae vreme. Opet je drugi definiu kao sposobnost oveka da izvri veliku frekvenciju
pokreta za najkrae vrijeme ili da jedan pokret izvede to je mogue bre u datim uslovima
(Miki, 2000). Genetski je odreena od 90 - 95% i u velikoj je korelaciji sa eksplozivnom i
9

repetitivnom snagom i izdrljivou (Prulj, 2005), a takoe se u kretnim strukturama pojavljuje

u kombinaciji sa koordinacijom, fleksibilnou i preciznou.
Poveanjem brzine tranja duina koraka se stabilizuje, a pojavljuje se proporcionalno
poveanje frekvencije koraka. U tome vrlo vanu ulogu igra i faza kontakta s podlogom.
Ispitivanja pojedinih autora su pokazala da se vreme kontakta spodlogom skrauje s porastom
brzine tranja (Juhas 2001). Atletika kao sportska disciplina spada u vrlo kompleksne sportske
grane tako da i sportska biotipologija nije jedinstvena. Za svaku atletsku disciplinu, moe se rei
da postoji odreen sportski tip. Sam izgled atletiara je tano predodreen za odreenu disciplinu
kojom se bavi. Normalno je to da se do takve korelacije dolo u toku specijalizacije svakog
atletiara, u kojoj je postizao najbolje rezultate.
U istraivanjima prostora morfolokih karakteristika veliki broj istraivaa pokuavao je
kroz posljednjih etrdesetak godina dokazivati i pronalaziti najidealniji konstitucionalni tip oba
pola. Odluujui uticaj na brzinu tranja u zadnjoj etapi staze ima duina i frekvencija koraka.
Najpovoljniji odnos ovih dveju vrednosti odreeni su kod trkaa njihovim morfolokim
karakteristikama i motorikim sposobnostima kao i stanjem specijalne pripremljenosti. Duina
koraka zavisi uglavnom od duine nogu, snage i pravca odraza, a frekfencija koraka od brzine i
snage kontrakcije fleksora natkolenice i trbunih miia, kao i od nivoa koordinacije pokreta.
Pored toga, frekvencija koraka zavisi i od duine perioda oslonca i brzine prenosa zamajne noge
napred do momenta prednjeg dodira.
Istraivanja ukazuju, da se brzina za vreme tranja saoptava u periodu zadnjeg oslonca,
dok su dodatni faktori zamah zamajne noge i zamah suprotne ruke. Zbog vee mase i vee
amplitude kretanja, u ta ulazi i tehniki detalj kao to je zamah kukom zamajne noge, koja
kvantitativno predstavlja znaajni deo osnovnog faktora da se u periodu zadnjeg oslonca
(odupiranja) strana zamajne noge bre kree od strane odskone noge. Trkai treba da nastoje da
postave prednji deo stopala noge blie OCTT na tlo (u skladu sa brzinom kretanja) da bi se
skratila faza amortizacije (oh, 2002).

10

2.4.

Funkcionalane sposobnosti

Fizioloke determinante tranja na duge staze ukljuuju: Maksimalnu potronju kiseonika

VO2Max; Laktatni prag i Ekonomiku tranja. Ove tri determinante objanjavaju vie od 70%
razlika meu dugoprugaima. Performanse trkaa su zavisne od genetike i treninga. faktori
povezani sa genetikom su konstantni, sem sluaja a genetskim dopingom. Za razliku od genetike,
trening moe imati veliki uticaj na fizioloku adaptaciju i performanse tokom tranja. S obzirom
na to da se VO2max, laktatni prag i ekonomika tranja smatraju najvanijim fiziolokim
determinantama kod tranja na duge staze, efikasni trenani programi za dugoprugae trebalo bi
da se fokusiraju na njihovo poboljanje.
Trkai na duge staze esto tragaju za najuinkovitijim trenanim metodama sa ciljem da
poboljaju svoje performanse. Ovo je najuoljivije kod vrhunskih trkaa kod kojih su nivo
trenane adaptacije i poboljanje performansi mogli dostii plato. Ipak, jo uvek nije jasno koje
su trenane metode najefikasnije. Postojee trenane metode uglavnom su nastale primenom
pristupa pokuaja i greke trkaa i nekoliko istaknutih trenera, dok je doprinos naunika veoma
mali. Razlog ovome moe biti nespremnost trkaa i trenera da priznaju i prihvate potencijalne
zasluge naunih istraivanja u poboljanju trenanih metoda. Drugi razlog moe biti taj to je
nauno saznanje previe ogranieno da bi omoguilo znaajan doprinos.
S obzirom da sportski naunici esto daju trenane savete trkaima tokom i nakon njihovog
uea u eksperimentalnim istraivanjima, potrebno je biti svestan trenutnog stanja naunih
saznanja u ovoj oblasti.Dugoprugai bi trebali da tragaju za optimalnim trenanim intenzitetima i
trajanjima treninga umesto vrednostima pragova, jer bi neoptimalni trenani protokoli smanjili
ukupnu efikasnost trenanog procesa. Optimalizacija trenanih metoda moe takoe smanjiti
potrebu za kontinuiranim poveanjem trenanih volumena trkaa do ekstremnih granica, na ta
ukazuje prevremena stagnacija performansi.Sloeniji

model programiranja treninga i

kvantifikacije, baziran na sranoj frekvenci i trajanju treninga nazvan je trenani impuls

(TRIMP). Ovaj metod je kasnije unapreen ukljuivanjem teinskog faktora, baziranog na
koncentraciji laktata u krvi. Nekoliko autora predlae da se neki fizioloki odgovori mogu
koristiti za odreivanje trenanih zona.
11

Kumulativno vreme provedeno u svakoj od ovih trenanih zona predstavlja indikator

ukupnog fiziolokog naprezanja tokom datog trenanog perioda. Na primer, odgovor laktata u
krvi na testu inkrementalnog optereenja moe se koristiti da priblino odredi raspon sranih
frekvencija i brzina tranja na slabim (ili umerenim), jakim i najjaim domenima intenziteta
vebanja, povezanih sa kontinuiranim vebanjem. Ovi domeni se karakteriu izrazito razliitim
odgovorima acido-baznig statusa krvi i razmene gasova. Ovaj pristup programiranja treninga
koristi se takoe i kod domena intenziteta vebanja ogranienih ventilatornim merama kao to je
ventilatorni prag i taka respiratorne kompenzacije.
Treneri su esto koristili i dodatne zone, ali fizioloko opravdanje ovakvog pristupa se
kritikuje, jer zone nisu bazirane na poznatim fiziolokim fenomenima i varijablama. Moe se
oekivati da odreene hronine fizioloke adaptacije budu veinom vezane za domen vebanja i
dalja istraivanja bi trebala da ispitaju ovu mogunost. Distribucija trenanog optereenja tokom
nedelja, meseci i godina u okviru trenanog plana sportiste predstavlja vaan i veoma
kompleksan aspekt programiranja dugoronog treninga, poznat pod imenom periodizacija.
Periodizacija dozvoljava trkaima da toleriu periode relativno visokih trenanih optereenja
potrebnih za optimalizaciju performansi, praenjem sistematskog poveanja trenanog
optereenja i fiziolokog naprezanja, izmeu kojih se proteu periodi niskog trenanog
optereenja potrebni za regeneraciju, u cilju izbegavanja pretreniranosti.
Trenana periodizacija nastala je u bivem Sovjetskom Savezu tokom 1950 - tih godina, a
ini se da je odreen stepen periodizacije usvojen od strane savremenih trkaa na duge staze i
trenera irom sveta. Ipak, ovakav pristup treningu se kritikuje i trenutno postoji malo naunih
dokaza koji idu u prilog efikasnosti periodisanog treninga. Posebno je vano naglasiti da se
vrhunski afriki trkai uglavnom ne pridravaju planova trenane periodizacije. Na kraju, vano
je naglasiti i da je ukupno trenano optereenje koje se moe tolerisati i koje rezultira vrhunskim
performansama razliito od sportiste do sportiste. Najbolji trkai na duge pruge u svetu pretre
nedeljno i preko 200 kilometra, odnosno godinje ak 8000 9000 kilometra. Do tih parametara
opsega treba doi postupnim poveanjem broja treninga, pretranih kilometara te poveanjem
intenziteta iz godine u godinu.
Prema DeGrayu, Levineu i Carteru (1974.) vrlo vani faktori uspeha u atletici jesu veliina
tela i tip telesne konstitucije, toliko vani da se ak konstitucionalni tipovi pradedova ne smeju
12

zanemariti kada selektujemo mlade atletiare. Wilmore (1976.) je ustanovio da vei posto masti
negativno utie na atletske rezultate. To je pogotovo izraeno u disciplinama u kojima telo
naputa podlogu, kao kod skokova, ili je u velikom ubrzanju iznad zemlje, kao kod sprinta,
tranja preko prepona i dugih tranja.
Osnovni energetski procesi definisani su kao aerobni i anaerobni, a u atletskim
disicplinama uestvuju u razliitim merima i razlikuju se kako kod atletiara razliitih grupacija
disicplina tako i kod trkaa iste discipline. U ciklikim sportskim aktivnostima tipa izdrljivosti
(trkake discipline 3000 m do maratona), glavnu ulogu ima aerobni energetski kapacitet odnosno
maksimalni primitak kiseonika, kao mera aerobnih sposobnosti sportaa. U sportskim
aktivnostima relativno kratkog trajanja i visokog intenziteta, najvei deo energije se osigurava iz
anaerobnih izvora. U toj skupini nalaze se i sprinterske, skakake i bacake discipline, dok u
disciplinama tranja od 400 m do 1500 m dominiraju energetski procesi anaerobne glikolize. Na
temelju funkcionalne analize moemo ustanoviti stanje funkcionalnih sposobnosti pojedinca.
Razvoj pojedinih kapaciteta zahtijeva specifine trenane operatore i specifine intervale rada i
oporavka, koje odreujemo uz pomo preciznih podataka o trenutnom stanju funkcionalnih
parametara,

proveravaju

se

testovima

funkcionalnih

sposobnosti

(laboratorijsko

spiroergometrijsko testiranje, Conconijev test na pokretnoj traci ili na atletskom stadionu,

Cooperov test - tranje na 12 minuta, 3x300 m, 300-yardi itd.).

2.5.

Motorike sposobnosti

Motorike sposobnosti kao esencijalne sposobnosti uestvuju u jednainama specifikacije

uspeha u sportu i kao takve su nezaobilazne u znaajnijim istraivanjima u fizikoj kulturi.
Njihov udeo zavisi od prirode i sloenosti kretne strukture odreene sportske tehnike. Vrlo
izraena uloga motorikih sposobnosti je u manifestaciji i realizaciji atletskih kretnih struktura,
poput trkakih, skakakih te bacakih disciplina ostvarujui odreene relacije koje se manifestuju
kroz sportski rezultat ili ocenu uspenosti izvoenja date tehnike kretanja. Te relacije e biti
znaajnije ukoliko su definisane prediktorske motorike sposobnosti sline strukture atletskim
disciplinama, tako da se u velikom broju sluajeva tretiraju kao osnovni faktori uspenosti

13

izvoenja tehnike koja se manifestuje kroz opisnu ocenu ili rezultat u fizikalnim jedinicama.
Mnogobrojna iskustva pokazuju da su motorike sposobnosti vrlo znaajne u izgradnji sportskog
rezultata (Radovanovi, 1970; Zaciorskiy, 1971; Babjak, 1988; Brankovi, 1997; Juras et all.,
1998; Stojiljkovi i sar. 2006; Prulj, 2007) ali ne i jedine.
Motorika znanja i motorike sposobnosti razvijaju se uporedo i vrlo sastavno jer su
atletska znanja i sposobnosti, na iji razvoj deluju atletski operatori, temeljna za nadogradnju
velikog broja znanja i sposobnosti bitnih za uspeh u drugim aktivnostima. Zbog toga je temeljna
atletska znanja i sposobnosti kao to je npr. tranje teko nazvati specifinim kad je ta aktivnost u
drugim sportovima bazina. Meutim, kad u atletskom sportu nastupi specijalizacija, treniranje
neke od trkakih disiciplina postaje specijalizirani atletski trening, te se tek tada radi na razvoju
specifinih sposobnosti.
Utilitet tehnike tranja je jasan: pravilna tehnika tranja koja poiva na udovoljavanju
zahtevima optimalnih amplituda u sve etiri faze trkakog koraka neminovno dovodi do
poveanja radne uinkovitosti u tranju. Budui je poznato da brzina tranja, uz dostatni nivo
drugih antropolokih obeleja, prioritetno zavisi od duine i frekvencije koraka moemo tvrditi
da se poveanjem znanja u tehnici tranja poveava i sposobnost tranja jer postoji znaajna
uzrono - posledina veza izmeu znanja i sposobnosti. Navedeno se moe primeniti i na
skokove, poskoke, naskoke koje primenjujemo, osim sporta i igre, u urgentnim situacijama.
Vanost motorikog znanja bacanja za celokupan razvoj je ogroman.
U motorikom prostoru egzistiraju najmanje dve motorike latentne dimenzije i to
dimenzija generalne motorike sposobnosti definisana uglavnom faktorima snage i koordinacije,
te dimenzija generalne psihomotorne brzine. U suvremenom atletskom treningu za mlade
atletiara posebna panja se posveuje razvoju specijaliziranih motorikih znanja jer se i na taj
nain deluje na razvoj specifinih motorikih sposobnosti koje su presudne za uspeh u velikom
broju atletskih disciplina. Naime, sasvim je jasno da posedovanje vieg nivoa motorikog znanja
u pojedinoj atletskoj disciplini doprinosi manjem utroku energije.
Atletika je individualni sport, a za postizanje vrhunskih rezultata u bilo kojoj atletskoj
disciplini potrebno je vreme i ustrajnost. Podsetimo se da je naziv atletika u vreme kad je nastao
oznaavao teak rad. Upravo to i jest ozbiljan atletski trening u vreme postizanja vrhunskih
14

rezultata teak rad. Prilikom razvoja specifinih motorikih sposobnosti i znanja potrebno je
uvaavati neke principe. Atletski programi trebaju poivati na principu postupnosti, te radu u
homogeniziranim skupinama. Meutim, homogenizaciju treba raditi prema sposobnostima, a ne
prema dobi mladih atletiara jer kod odreenog broja dece postoji nesrazmjer izmeu
hronolokog i biolokog doba. U osnovi izdrljivosti je odravanje odgovarajueg tempa
aktivnosti i odgaanje pojave velikog umora.
Cilj treninga dugih pruga je poveanje anaerobnog praga tako da se aerobno moe trati
due i na veoj brzini. Aerobna se izdrljivost moe poboljati na dva naina: poboljanjem
primitka kiseonika tako da se povea sposobnost asimilacije, prenosa i upotrebe kiseonika,
povienjem anaerobnog praga kako bi se moglo trati veom brzinom bez ulaska u anaerobnu
zonu.

2.6.

Kognitivne i konativne sposobnosti

Kognitivne sposobnosti su sposobnosti koje omoguavaju prijem, prenos i preradu

informacija, a koje se ostvaruju u kontaktu linosti sa okolinom. Takoe, kognitivne sposobnosti
se najee poistoveuju sa terminom inteligencije. Razni psiholozi definiu na tri naina
generalnu kognitivnu sposobnost, koja je poznata kao inteligencija. Moe se definisati kao
kapacitet za uenje, kao sposobnost apstraktnog miljenja ili kao sposobnost prilagoavanja
novim situacijama. I ba zbog toga inteligencija je veoma irok pojam i teko ju je definisati.
Istraivanja su pokazala da nema takve kinezioloke aktivnosti koja bi imala nultu ili negativnu
korelaciju sa generalnim kognitivnim faktorom (inteligencijom). to je pojedini sport
kompleksniji, raste i koeficijent korelacije izmeu generalnog kognitivnog faktora i uspeha u tom
sportu.
Spirman je izneo shvatanje da postoji jedna opta sposobnost (G-faktor) i vei broj
specijalnih sposobnosti (s-faktori). Pretpostavlja se da ne postoji ni jedan sport gde Gfaktor
nema uticaja na postizanje rezultata. Utvreno je da meu vrhunskim sporistima ima malo onih
kod kojih je inteligencija prosena, ve je ona u veini sluajeva iznad proseka. Takve vrednosti
su pronaene i kod sportista koji imaju ue obrazovanje i nemaju nikakvih intelektualnih interesa.
To je donekle i razumljivo, jer kada opti ureaj (generalni kognitivni procesor) za prijem,

15

preradu informacija i donoenje odluka ne bi funkcionisao kako treba, bilo bi nemogue postii
dobre rezultate u jednoj tako sloenoj aktivnosti kao to je vrhunski sport.
U sportu se danas sve ee vri utvrivanje osobina linosti sportista, naroito vrhunskih
sportista. Posebno se vre ispitivanja sa ciljem da se utvrde osobine linosti sportista u pojedinim
sportovima, kao i veza izmeu pojedinih osobina linosti i postignua u sportu. Konativne
karakteristike odgovorne su za modalitete ljudskog ponaanja. One mogu biti patoloke i
normalne.

Patoloke konativne dimenzije - u prostoru prvog reda postoje ove konativne

dimenzije: anksioznost, fobinost, opsesivnost, kompulzivnost, hipersenzitivnost, depresivnost,

inhibitorna konverzija, senzorna konverzija, motorna konverzija, kardiovaskularna konverzija,
gastrointestinalna

konverzija,

respiratorna

konverzija,

hipohondrinost,

impulsivnost,

agresivnost, hipomaninost, shizoidnost, paranoidnost.

Normalne konativne dimenzije vezuju se za Katelovu teoriju koja pretpostavlja postojanje
ovih primarnih faktora: afektotimija, integriranost ega, smirenost - razdraljivost, dominacija
-submisivnost, bezbrinost - uzdrljivost, snaga superega, sumnjiavost - poverenje, spokojstvo
-oseaj krivice, radikalizam - konzervatizam, samodovoljnost - zavisnost, samokontrola, napetos
t-oputenost.
U navedenim istraivanjima se najee koristila Heath - Carterova somatotip metoda sa
svrhom celovitog opisa ljudskog tela. Primjena triju komponenti (endomorfija, mezomorfija i
ektomorfija) se pokazala kao veoma zanimljiva za opis karakteristika sportista. Tako se mogu
uoiti i odnosi komponenti somatotipa s obzirom na atletsku disciplinu - trkai su uravnoteeno
mezomorfni zatim ektomorfni sa minimalnom endomorfnom komponentom, s tim to su sprinteri
neto mezomorfniji od trkaa srednjih i dugih staza.

16

3. Zakljuak
Atletika spada u monostrukturalne sportove ciklinog i aciklinog karaktera, gde se rezultat
meri fizikalnim jedinicama, a rezultat ne zavisi od kooperacije lanova grupe. Cilj je uvek
savladavanje prostora vlastitim telom ili projektilom. Energija se dobija iz aerobnih i anaerobnih
izvora, zavisno od toga o kojoj se disciplini radi. S obzirom da u svojoj strukturi poseduje najvie
sportskih disciplina koje su razliite po svojoj strukturi izvoenja s pravom se naziva i kraljicom
sportova. Tako moemo navesti neke odlike koje atletiku odvajaju od drugih sportova: atletske
kretnje, poput hodanja, tranja, skokova i bacanja, predstavljaju prirodne oblike kretanja i kao
takve ine osnovu za bilo koju motornu aktivnost oveka. Atletika se moe upranjavati svuda,
na slobodnim prostorima, otvorenim i zatvorenim terenima, na specijalno ureenim stadionima,
sa specijalnim spravama, a takoe i na brzo napravljenim ureajima i terenima.
Rezultati u atletici izraavaju se egzaktno tako da se svaki uinak moe uporeivati sa
prolim ili rezultatima postignutim na drugim mestima ili kod drugih atletiara. To je individualni
sport, ali se moe takoe sprovoditi i kao ekipni u vidu ekipnih takmienja, reprezentacija,
tafeta. Svaki ovek moe prema svojim sposobnostima upraanjavati neku od disciplina.
Atletika je neophodna osnova za via individualna dostignua skoro u svim sportovima, naroito
u bazinim pripremama sportista. Rezultati u atletici mogu posluiti kao najrealnije sredstvo za
ocenu razvoja pojedinih motorikih sposobnosti oveka kao to su: brzina, izdrljivost, snaga i
neki njihovi oblici. Zajedno sa gimnastikom i plivanjem zbog svoje tradicije, istorijskog
nastanka, univerzalnosti smatra se bazinim sportom. Atletika je osnova telesnog vaspitanja
kolske omladine u najveem broju zemalja kao i kod nas.

17

4. Literatura

1. Babi, V. (2010). Atletika hodanja i tranja. Zagreb, Kinezioloki fakultet.

2. Bowerman, William J.; Freeman, William H.; Gambetta, Vern (1998). Atletika.
Zagreb, GOPAL.
3. oh, M. (2002). Atletika - tehnika i metodika nekih atletskih disciplina. Ljubljana:
Fakultet za port.
4. Frati, F. (2006). Teorija i metodika sportskog treninga. Novi Sad: Pokrajinski
zavod za sport.
5. Juhas, I. (2001). Uticaj izabranih trenanih metoda na poboljanje maksimalne
brzine tranja, (Disertacija). Beograd: Fakultet sporta i fizikog vaspitanja.
6. Prulj, D. (2005). Osnovi antropomotorike. Istono Sarajevo: Fakultet fizike
kulture.
7. Stefanovi, . (1992). Atletika 2 Tehnika. Beograd: CIA
8. Stefanovi, . (2006). Teorija i praksa sportskog treninga. Beograd: Fakultet sporta
i fizikog vaspitanja Univerzitet u Beogradu

18