Edicija A

knjiga 20

Fjodor Dostojevski (1820-1881), jedan od najveih pisaca i vizionara u

istoriji, predstavljen je u ovom izdanju izborom iz prepiske (Pisma iz
progonstva), prikazom prvog svog putovanja po Evropi (Zimske beleke o
letnjim utiscima) i uvenom novelom Krotka.
________________________________________________________________
Prvih 505 primeraka numerisano je.
Primerak 001 odlazi u Toronto, kod Uroa i Duke Tomi, i mojih dragih i
predivnih kumica Milene i Sofije.
Izdava

Preveli s ruskog
Mila Stojni
(Pisma iz progonstva)
Milosav Babovi
(Zimske beleke o letnjim utiscima)
Mila Mladenovi
(Krotka)
Urednik izdanja / redaktura prevoda
Flavio Rigonat

PISMA IZ PROGONSTVA
izbor iz prepiske 1849-1857.

M. M. Dostojevskom [1]

Petrograd, Petropavlovska tvrava,

22. decembra 1849.
Brate, dragi prijatelju moj! sve je reeno! Osuen sam na etvorogodinje
radove u tvravi (izgleda Orenburkoj), a zatim da sluim kao redov. Danas,
22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam proitali
smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, prelomili nam nad glavama
sablje i navukli nam predsmrtnu odeu (bele koulje). Zatim su trojicu
postavili uza stub da izvre kaznu. Prozivali su po trojicu, ja sam bio u drugoj
grupi, i ostajalo mi je najvie jo minut ivota. Setio sam se tebe, brate, i
tvojih; u poslednjem trenutku mislio sam na tebe i samo na tebe, tek sam
tada postao svestan koliko te volim, brate moj dragi! Uspeo sam i da zagrlim
Pleejeva i Durova, koji su bili pored mene, i da se oprostim sa njima.
Najzad su udarili u dobo, i one to su bili privezani za stub vratili su u stroj i
proitali da nam Njegovo Imperatorsko Velianstvo poklanja ivot. Zatim su
usledile prave kazne. Samo je Palm osloboen i u istom inu vraen u vojsku.
Sada su nam rekli, dragi moji brate, da emo danas ili sutra krenuti na
izdravanje kazne. Ja sam molio da mi dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli
su mi da je to nemogue; mogu samo da ti napiem ovo pismo, a ti mi to pre
odgovori. Bojim se da nisi nekako nauo za nau osudu (na smrt). Kada su
nas vozili na Semjonovski trg, video sam silan svet kroz prozor na kolima;
moda je vest ve dola do tebe, pa si patio zbog mene. Sada e ti biti lake.
Brate! Ja nisam tuan, niti sam pao duhom. ivot je svuda ivot, ivot je u
nama samima, a ne izvan nas. Oko mene e biti ljudi, a biti ovek meu
ljudima i ostati to uvek, ma ta te snalo, ne aliti se i ne klonuti u tome je
ivot, u tome je njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ula u
meso i krv. Da! istina je! Glava koja je stvarala, koja je ivela viim ivotom
umetnosti, koja je spoznala najvie potrebe duha i saivela se sa njima, ta
glava je ve odrubljena s mojih ramena. Ostalo je seanje na likove koje sam
stvorio i oni koje jo nisam uspeo da ovaplotim. Oni e me izranjaviti, i to je

istina! Ali jo imam i srce, i meso, i krv, koja isto tako ume da voli, i da pati, i
da ali, i da pamti, a to je opet ivot. On voit le soleil![2] Pa zbogom, brate. Ne
ali za mnom!
Da preemo sad na materijalne stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i
nekoliko listova mog rukopisa, skica drame i romana, i zavrenu pripovetku
Deja bajka[3] oduzeli su mi i verovatno e pripasti tebi. Ostaviu ti i moj sako
i staru odeu ako poalje po njih. Meni sad, brate, predstoji dalek put,
moda peke. Potreban mi je novac. Dragi brate, im dobije ovo pismo i ako
bude mogao da nabavi koliko-toliko novca, hitno mi ga poalji.
[...] Zar nikad vie neu uzeti pero u ruke? Mislim da u kroz etiri godine
dobiti neku mogunost. Slau ti sve to napiem, ako ita napiem. Boe moj!
Koliko e likova koje sam doiveo i stvorio, propasti, ugasiti se u mojoj glavi,
ili se kao otrov razliti u krvi. Propau ako ne budem mogao da piem. Bolje i
petnaest godina zatvora, ali s perom u ruci.
Pii mi ee, pii podrobnije, vie, temeljnije. Budi opiran u svakom
pismu u pojedinostima o porodici, o sitnicama, ne zaboravi to. Jer to meni
daje nadu u ivot. Kad bi samo znao kako su mene ovde u kazamatu
oivljavala tvoja pisma. Ova poslednja dva i po meseca u kojima je bilo
zabranjeno dopisivanje bila su teka za mene. Loe sam se oseao. To to mi
nisi ponekad slao novac izmuilo me zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj
oskudici! Jo jednom poljubi decu; njihova mila lica ne izlaze mi iz glave.
Ah, kad bi bar oni bili sreni! Budi srean i ti, brate, budi srean!
I ne tuguj, tako ti boga, ne tuguj za mnom: znaj da nisam pao duhom,
pamti da me nada nije ostavila. Za etiri godine sudbina e mi biti laka. Biu
redov to nije vie zatvorenik, i imaj na umu da u te jednom zagrliti. Jer ja
sam danas posetio smrt, trietvrt sata sam proiveo sa tom milju, doao sam
do poslednjeg trena i sad drugi put ivim!
[...] Srce mi krvari kad se osvrnem na prolost i pomislim koliko je
uzaludno utroeno vremena, koliko ga je propalo u zabludama, u grekama,
u dokoliarenju, zbog toga to se nije umelo iveti; koliko god da sam ja
drhtao nad njim, koliko sam puta greio prema svom srcu i duhu. ivot je
dar, ivot je srea, svaki trenutak bi mogao biti vek sree. Si jeunesse savait![4]
Sada, menjajui nain ivota, ja se preporaam u novoj formi. Brate! Kunem
ti se da neu izgubiti nadu i da u sauvati duh svoj i srce u istoti. Ja u se
preporoditi nabolje. U tome je sva moja nada, sva uteha moja!
ivot u kazamatu je u prilinoj meri ubio u meni telesne potrebe koje
nisu sasvim iste; ranije sam se slabo uvao.

Sada oskudica za mene nije nita, i zbog toga se ne boj da e me ubiti

neka materijalna nedaa. To se ne moe dogoditi. Ah, kad bi me samo
zdravlje posluilo!
Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doi e vreme kad u ti jo pisati! Dobie
od mene to je mogue podrobniji izvetaj o mom putu. Da mi je samo da
sauvam zdravlje, a drugo e sve biti dobro.
E, pa zbogom, zbogom, brate! vrsto te steem u zagrljaju, ljubim te to
igda mogu. Seaj me se bez bola u srcu. Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog
mene! Ve u sledeem pismu napisau ti kakav mi je ivot. Pamti ta sam ti
rekao: uredi svoj ivot, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu.
Ah, kad bih, kad bih samo mogao da te vidim! Zbogom! Sad se otkidam od
svega to mi je bilo milo! Bolno je naputati te! Bolno je raspolutiti se,
prelomiti srce na dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja u te ponovo videti,
uveren sam u to, nadam se, nemoj se izmeniti, voli me, neka se ne ohladi
tvoje seanje, i pomisao na tvoju ljubav bie najbolji deo mog ivota.
Zbogom, jo jednom zbogom. Zbogom svima!
Tvoj brat Fjodor Dostojevski

M. M. Dostojevskom

Omsk, 22. februara 1854.

[...] Sea li se kako smo se ti i ja rastali, mili, dragi, voljeni moj? im si ti
otiao od mene, poveli su nas trojicu Durova, Jastrembskog i mene da nas
okuju. Tano u 12 sati, tj. licem na Boi, ja sam prvi put poneo okove. U
njima je bilo deset funti tereta, i hodanje je bilo izuzetno neprijatno. Zatim
su nas, svakog posebno sa andarmom, stavili u otvorene saonice, a u
etvrtim saonicama, ispred nas, bio je vojni kurir. Tako smo krenuli iz
Petrograda. Teko mi je bilo na srcu, i nekako mutno, neodreeno, od
mnogih raznovrsnih oseanja. U srcu mi je bio nekakav nemir, i zato je ono
titalo i nemo tugovalo. Ali sve vazduh me oivljavao i, kao to obino pred
svaki novi korak u ivotu osea nekakvu ivost i bodrost, bio sam u sutini
vrlo spokojan i netremice sam posmatrao Petrograd dok sam prolazio mimo
praznino osvetljenih kua i opratao se sa svakom kuom posebno. Provezli

su nas i mimo tvog stana, a kod Krajevskog je bilo raskono osvetljeno. Ti si

mi rekao da je on okitio jelku i da je Emilija Fjodorov - na sa decom otila k
njemu, i ba kod te kue obuzela me estoka tuga. Kao da sam se opratao sa
deicom. ao mi ih je bilo, i posle toga sam ih se godinama seao skoro sa
suzama u oima. Odvezli su nas u pravcu Jaroslavlja, i pred jutro, posle tri ili
etiri stanice zaustavili smo se u samo svitanje u lisenburgu, u jednoj krmi.
Navalili smo na aj kao da nedelju dana nita nismo jeli. Posle osam meseci
zatvora i 60 vrsta zimskog putovanja tako smo ogladneli da je milina setiti se
toga. Ja sam bio raspoloen, Durov je brbljao bez prestanka, a Jastrembskom
su se priviale neke udne strane stvari koje e se desiti u budunosti. Svi
smo se zagledali u naeg sprovodnika i iskuavali ga. Ispostavilo se da je to
bio divan stari, dobar i human prema nama kako se samo moe zamisliti,
ovek iskusan, koji je proputovao svu Evropu prenosei depee. On nam je u
putu uinio mnogo dobra. Ime mu je Kuzma Prokofjevi Prokofjev. Izmeu
ostalog, on nas je premestio u zatvorene saonice, to je za nas bilo vrlo
korisno, jer su bili strani mrazevi. Drugog dana je bio praznik, koijai u
debelim kabanicama od surog nemakog sukna sa crvenim silavima sedali su
kod nas, na seoskim ulicama ni ive due. Bio je izuzetno lep zimski dan.
Vozili su nas kroz nenaseljena mesta petrogradskim, novgorodskim,
jaroslavskim, itd. drumom. Gradii kraj druma bili su retki i nita naroito na
izgled. Ali mi smo krenuli u vreme praznika, i zato je svuda bilo ta da se
pojede i popije. Smrzavali smo se uasno. Bili smo toplo odeveni, ali
presedeti, na primer, desetak sati ne izlazei iz pokrivenih saonica i samo se
5-6 puta zaustaviti bilo je skoro neizdrivo. Meni se ledila krv u ilama, pa
sam se posle u toplim sobama jedva raskravljivao. Ali zaudo, put me je
potpuno oporavio. U permskoj guberniji smo izdrali jednu no na minus 40.
To ti ne preporuujem da proba. Prilino neprijatno. Tuan nam je bio
trenutak prelaska preko Urala. Konji i saonice zapali su u smetove. Bila je
meava. Izali smo iz saonica u no i stojei ekali dok izvuku zaprege. Svuda
naokolo je bio sneg, vejavica; granica Evrope, a ispred nas Sibir i u njemu
tajanstvena sudbina, iza nas prolost bilo je tuno, i meni su grunule suze.
Celim putem su itava sela istravala da nas posmatraju i, ne hajui za nae
okove, na stanicama su nas trostruko derali. Meutim, Kuzma Prokofjevi je
uzeo na sebe skoro polovinu naih trokova, uinio je to na silu boga, i na taj
nain smo mi platili svaki po 15 rubalja u srebru za ono to smo potroili u
putu. Jedanaestog februara stigli smo u Tobolsk, i posle prijave vlastima i
pretresa prilikom koga su nam oduzeli sav na novac, odveli su mene, Durova
i Jastrembskog u posebni umez, dok su ostali, Spenjev i drugi, koji su stigli
pre nas, bili zatvoreni u drugom odeljenju, tako da se sve vreme nismo
meusobno viali. eleo bih mnogo podrobnije da ti ispriam o naem

estodnevnom boravku u Tobolsku i o utiscima koje je na mene ostavio. Ali

ovo nije mesto za to. Rei u ti samo da su saoseanje i najdublja simpatija
bili za nas nagrada koja je znaila itavu sreu. Prognanici iz ranijih vremena
(tj. ne oni, nego njihove ene) brinuli su se o nama kao o roenima. Kakve
divne due prokuane u 25-godinjoj muci i samopregoru. Mi smo ih jedva i
videli, jer su nas drali pod strogim reimom. Ali oni su nam slali hranu,
odeu, teili nas i bodrili. Ja sam se mnogo pokajao to sam, mislei da e mi
biti lake, krenuo bez svoje odee. Poslali su mi ak i odeu. Najzad smo
odatle krenuli, i posle tri dana stigli u Omsk. Jo sam u Tobolsku saznao ko
e imati neposrednu vlast nad nama. Komandant je bio ovek vrlo pristojan,
ali major-logornik Krivcov bitanga kakvih malo ima, neotesan, cinkaro,
pijanac bio je u svemu odvratan kako se samo zamisliti moe. Poelo je time
to je obojicu nas, mene i Durova, izgrdio na pasja kola zbog nae afere i
obeao nam da e nas za prvu greku telesno kazniti. On je ve jedno dve
godine bio major-logornik, i inio je najstranije nepravde. Posle dve godine
naao se pred sudom. Sam bog me od njega izbavio. Uvek bi banuo pijan
(treznog ga nisam video) i za najmanju stvar bi tukao treznog zatvorenika,
tvrdei da je zatvorenik pijan kao uskija. Ponekad bi prilikom nonog
obilaska tukao oveka zato to spava na desnom boku, to vie ili bunca u
snu, za sve to je samo moglo da mu padne na njegovu pijanu pamet. Eto s
takvim ovekom je trebalo iveti i ostati itav, i upravo je takav ovek svakog
meseca podnosio izvetaje o nama u Petrograd i davao merodavna miljenja.
Sa robijaima sam se upoznao jo u Tobolsku, a ovde sam u Omsku s njima
ostao da proivim etiri godine. To je grub svet, razdraen i ozlojeen. Kod
njih mrnja prema plemstvu prelazi sve granice, i zato su nas, plemie,
doekali neprijateljski, sa zluradou prema naoj nevolji. Oni bi nas pojeli
da su im dali. Uostalom, ostavljam ti da sam zakljui jesmo li bili bezbedni
kad smo morali nekoliko godina da ivimo, pijemo, jedemo i spavamo sa tim
ljudima, i kad je svih moguih uvreda bilo toliko da nismo stizali ni da se
poalimo na njih. Vi plemii, nosonje uobraene, dojadili ste nam. Nekad
bio gospodin, muio ljude, a sad gori od najgoreg, postao nama ravan to je
tema koja je varirala etiri godine. Sto pedeset neprijatelja nisu mogli da se
zamore proganjajui nas, to im je bilo prijatno, razonoda, zabava, i ako nas je
ita spasavalo od tog jada, onda je to samo ravnodunost, moralna prednost
koju oni nisu mogli da shvate i potovali su je. Tome je doprinosilo i to to
nismo podlegli njihovoj volji. Uvek su bili svesni da smo iznad njih. Oni
pojma nisu imali o naoj krivici. Mi smo, opet, utali o tome, i zato se nismo
razumeli s njima, tako da smo morali da izdrimo sve osvete i proganjanja
koja su sastavni deo njihovog odnosa prema plemstvu. Bilo nam je veoma
teko tako iveti.

Vojna robija je tea od civilne. Sve etiri godine sam proiveo u tamnici
iza zidina, i izlazio sam samo na rad. Rad je bio teak, naravno ne uvek, i
deavalo se da spadnem s nogu po nevremenu, vlazi, lapavici ili zimi, po
neizdrivoj hladnoi. Jednom sam proveo oko etiri sata na spoljnim
radovima, kad se iva zamrzavala i moglo je biti minus 40 stepeni. Noga mi je
promrzla. iveli smo na gomili, svi zajedno, u jednoj kasarni. Zamisli staro,
trono, drveno zdanje, odavno zrelo za ruenje, koje nije vie upotrebljivo.
Leti uasno zaguljivo, zimi nepodnoljivo hladno. Pod potpuno truo. Na
podu s prsta (oko 4 cm) debelo blato, moe se klizati i padati. Majuni prozori
tako zamrznuti da se preko itavog dana skoro ne moe itati. Na staklima s
prsta debeo led. Tavanice prokinjavaju sve uplje. Mi kao haringe u buretu.
Bace est cepanica u pe, a toplote nema, nego neizdriv ugljen-monoksid i
tako celu zimu. U toj istoj prostoriji zatvorenici peru ve i sav taj mali prostor
ispljuskaju vodom. Nema se gde okrenuti. Jo od sumraka pa sve do zore ne
moe se izlaziti u nunik, nego u tremu stoji abar, a od njega smrad
nepodnoljiv. Svi zatvorenici smrde kao svinje i govore da nije mogue ne
praviti svinjarije, u stilu iv ovek. Spavali smo na golim nogarima,
dozvoljavala se upotreba samo jastuka. Pokrivali smo se kratkim bundicama,
i noge su nam uvek, po itavu no bile otkrivene. Cele noi drhti. Buva,
vaaka i bubavaba na kile. Zimi smo odeveni u kratke bundice, esto veoma
loe, koje gotovo i ne utopljavaju, na nogama izme sa kratkim sarama pa
hajd sad hodaj po mrazu. Za jelo su nam davali hleba i orbu od kupusa, u
kojoj je po propisu trebalo da bude 1/4 funte govedine po glavi, ali govedinu
stavljaju u komadiima, i ja je nikada nisam video. O praznicima su davali
kau, skoro sasvim bez masnoe. O postu kupus na vodi i skoro nita vie.
Meni se tako poremetilo varenje da je to nesnosno, i bio sam nekoliko puta
bolestan. Sad i sam proceni da li se moglo iveti bez novca, jer da nije bilo
novca ja bih sigurno umro, i niko, nijedan zatvorenik ne bi izdrao takav
ivot. Ali svako neto radi, prodaje i ima kopejku. Ja sam pio aj i ponekad
jeo kupljeni komad govedine, i to me je spaslo. Ne puiti duvan takoe nije
bilo mogue, jer se inae moglo uguiti u takvoj zaguljivosti. Sve se to inilo
kriom. Ja sam esto leao bolestan u bolnici. Zbog nervnog rastrojstva
pojavila mi se padavica, ali napade, uostalom, dobijam retko. Imam i
reumatizam u nogama. Inae se oseam prilino zdrav. Dodaj svim ovim
zadovoljstvima i to da mi je skoro nemogue da doem do knjige, a i kad do
bilo ega doem, moram da itam kriom, pa zatim veito neprijateljstvo i
svau oko mene, psovke, viku, buku, graju, uvek pod straom, nikada sam, i
tako etiri godine bez odmora zaista je blago ako kaem da je bilo loe. Osim
toga, odgovornost koja ti uvek visi kao teg o vratu, okovi i potpuna duhovna
pritenjenost takav ti je nain mog ivota i bivovanja. ta se dogodilo sa

mojom duom, sa mojim uverenjima, s mojim umom i srcem za te etiri

godine neu ni da ti govorim. Bilo bi dugo da se pria. Ali veita usredsreena
zatvorenost u sebe, kojoj sam pribegavao beei od gorke stvarnosti, donela
je svoje plodove. Sada imam mnogo potreba i nada one vrste o kakvoj nisam
ni mislio. Ali sve su to zagonetke, i zato ih ostavljam po strani. Jedino: ne
zaboravi me i pomai mi. Potrebne su mi knjige i novac. alji ih, Hrista radi.
Omsk je odvratan gradi. Drvea skoro nema. Leti zapara i peani vetar,
zimi orava Anelija. Prirodu nisam ni video. Gradi prljav, vojniki i do
krajnosti pun razvrata. Ja govorim o masi radnika na najteim poslovima. Da
ovde nisam naiao na ljude, propao bih naisto. K. I. Ivanov mi je bio kao
brat roeni. On je za mene uinio sve to je mogao. Duan sam mu novac.
Ako on bude u Petrogradu, zahvali mu. Ja mu dugujem 25 rubalja u srebru.
Ali ime mogu da mu uzvratim za ovu srdanost, za svagdanju spremnost da
mi ispuni svaku molbu, za panju i brigu kao da sam mu roeni brat? I nije
on sam! Brate, na svetu ima mnogo plemenitih ljudi.
[...] Ne znam ta me eka u Semipalatinsku. Prilino sam ravnoduan
prema toj sudbini. Ali evo prema emu nisam ravnoduan: zauzmi se za
mene, moli nekoga. Ne bi li bilo mogue da me kroz godinu ili dve prebace
na Kavkaz ipak je to Rusija! To mi je plamena elja, moli, tako ti Hrista!
Brate, ne zaboravi me! Evo ja ti piem i prema svemu to je tvoje. ak i prema
tvojoj imovini ponaam se kao da je moja. Ali u meni se nije ugasila vera u
tebe. Ti si moj brat i voleo si me. Meni treba novca. Ja moram da ivim, brate.
Ove godine nee biti jalove. Treba mi novca i knjiga. Ono to potroi na
mene nee ti propasti. Ti nee opljakati svoju decu ako meni da. Ako samo
budem iv, vratiu im sa interesom. Ta dozvolie mi, valjda, da objavljujem
kroz jedno est godina, a moda i ranije. Mnogo se tota moe promeniti, a
ja sad neu vie pisati gluposti. ue se jo o meni.
Mi emo se videti, brate, i to uskoro. Ja u to verujem kao to znam da je
dva puta dva etiri. U dui sam vedar. itava moja budunost i sve to u
uiniti stoji mi pred oima. Ja sam zadovoljan svojim ivotom. Samo jednog
se valja bojati: ljudi i samovolje. Ako padne aka nadreenom koji te ne
simpatie (a takvih ima), see ti na grbau i upropastie te, ili e te slubom
unititi, a ja sam tako slabe snage da nisam kadar da nosim sav teret
soldaije. Tamo su svi ljudi obini, tim reima me hrabre. Ama, ja se ba
obinog oveka bojim vie nego neobinog. Uostalom, ljudi su svuda ljudi. I
na robiji, meu razbojnicima, ja sam tokom etiri godine na kraju uspeo da
razlikujem ljude. Nee mi verovati: ima dubokih, snanih, divnih karaktera,
i kakva je radost kad se pod grubom korom pronae zlato. I ne jedan ili dva,

nego vie. Neke meu njima nije mogue ni potovati, a neki su naprosto
divni. Jednog mladog erkeza (prognanog zbog razbojnitva) uio sam
ruskom jeziku i pismenosti. Kakvom me on blagodarnou okruio. Jedan
drugi robija je zaplakao kad se sa mnom rastajao. Ja sam mu davao novac
zar je to neto? Ali njegova zahvalnost za to je bila bezgranina. A moj se
karakter, meutim, iskvario. Ja sam prema njima bio kapriciozan, netrpeljiv.
Oni su potovali moje duhovno stanje i sve trpeli bez roptanja. A propos:
Koliko sam samo s robije poneo narodnih tipova, karaktera! Ja sam se
saiveo s njima i zato ih, ini mi se, dobro poznajem. Koliko pria o
skitnicama i razbojnicima, i uopte o mranom, kukavnom ivovanju. Bie
dosta za itave tomove. Kakav divan svet. Uopte, za mene ovo vreme nije
izgubljeno. Ako i nisam upoznao Rusiju, narod ruski sam dobro upoznao,
tako dobro kako ga moda malo ko zna. Ali to je moje malo samoljublje!
Nadam se da se moe oprostiti. [. . .]

N. D. Fonvizinoj[5]

Omsk, krajem februara 1854.

[. . .] Ja nisam iveo Vaim ivotom i ne znam mnogo o njemu, kao to
nijedan ovek ne zna mnogo o ivotu drugog oveka, ali ljudsko oseanje u
nama je sveopte, i izgleda da svaki izgnanik prilikom povratka u otadbinu
mora u svojoj svesti i uspomenama ponovo da preivljava sve svoje prole
nevolje. To je nalik na vagu na kojoj izmeri i tano sazna pravu teinu
onoga to si isplatio, preturio preko glave, izgubio, i to su nam oduzeli dobri
ljudi. Ali neka Vam bog da jo mnogo dana! Od mnogih sam sluao da ste Vi
veoma religiozni, Natalija Dmitrijevna. Ne zato to ste Vi religiozni, nego
zbog toga to sam i sam preiveo i prooseao to isto, rei u Vam da u takvim
trenucima udi za verom kao sasuena trava za vodom, i nalazi je zapravo
zbog toga to u nesrei istina postaje jasnija. Rei u Vam za sebe da sam ja
dete ovoga veka, dete neverovanja i sumnje sve do sada i ak (ja to znam) do
smrtnog dana. Kakvih me stranih patnji sada staje ta udnja za verom, koja
je utoliko jaa u mojoj dui ukoliko su u meni jai argumenti protiv nje. Pa
ipak, bog mi alje s vremena na vreme trenutke u kojima sam savreno

miran; u tim trenucima volim i nalazim da i drugi mene vole, i u takvim sam
trenucima oformio u sebi svoj simbol vere u kome je sve za mene jasno i
sveto. Taj simbol je vrlo jednostavan, evo ga: verovati da nema nieg lepeg,
dublje privlanijeg, razumnijeg, smelijeg i savrenijeg od Hrista, i ne samo da
nema ve sa ljubomornom ljubavlju govorim sebi da ga i ne moe biti.
tavie, ako bi mi neko dokazivao da je Hristos izvan istine, i kad bi stvarno
istina bila izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom nego sa istinom.
Ali o tome je bolje prestati da govorim. Uostalom, ne znam zbog ega su
neki predmeti razgovora potpuno izbaeni iz upotrebe u drutvu, a ako ih ko
i pokrene, drugima e to valjda biti neprijatno? Ali ostavimo to. uo sam da
hoete da putujete nekud na jug? Daj boe da izmolite dozvolu. Ali kada,
recite, molim Vas, kada emo mi biti potpuno slobodni ili bar onoliko koliko i
drugi ljudi! Ta nee to valjda biti onda kada nam uopte ne bude trebala
sloboda? to se mene tie, ja elim ili sve ili nita. U vojnikom injelu ja sam
isti onaj zarobljenik koji sam i pre bio. I kako se radujem to u dui svojoj jo
za dugo vreme nalazim strpljenje, to za zemaljskim dobrima ne udim, i to
su mi potrebne samo knjige, mogunost da piem i da svakog dana budem po
nekoliko sati sam. Za ovo poslednje se vrlo brinem. Evo skoro pet godina
kako se nalazim pod strahom u gomili ljudi, i nijednog asa nisam bio sam.
oveku je potrebno da bude sam, to je normalna pojava, kao to mu je
potrebno da jede i da pije, inae se u ovom prisilnom komunizmu postaje
ovekomrzac. Ljudsko drutvo postaje otrov i zaraza, i upravo sam od tog
neizdrivog muenja za ove etiri godine patio vie nego od svega drugog.
Imao sam i takve trenutke kada sam mrzeo svakoga koga sretnem, pravog i
krivog, i gledao sam na njih kao na lopove koji od mene nekanjeno kradu
moj ivot. A najneizdrivija nesrea je kad sam postaje nepravedan, zao,
odvratan, kad si sam svega toga svestan, ak i prekoreva sam sebe i ne moe
da to nadvlada. Ja sam to iskusio. Uveren sam da je Vas bog od toga izbavio.
Ja mislim da je u Vama, kao eni, bilo mnogo vie snage da izdrite i
oprostite.
Napiite mi neto, Natalija Dmitrijevna. Ja odlazim u zabit, u Aziju, i ini
mi se da e me upravo tamo, u Semipalatinsku, potpuno napustiti sva
prolost, svi utisci i uspomene moje, zato to e i poslednji ljudi koje sam
voleo i koji su mi bili pred oima, kao senka moje prolosti morati da se
rastanu sa mnom. Ja se uasno lako saivljujem sa okolinom, namah srastem
s onim to me okruuje, i posle se bolno otkidam od toga. ivite, Natalija
Dmitrijevna, ivite to srenije i due! Kad se vidimo, onda emo se ponovo
upoznati, i moda e jo mnogo srenih dana biti pred svakim od nas. Ja sam
u nekakvom iekivanju neega; kao da sam jo i sad bolestan, i ini mi se da

e mi se uskoro, vrlo uskoro, dogoditi neto odluujue, da mi se primie

kriza itavog mog ivota, kao da sam sazreo za neto to e biti moda tiho i
vedro, moda olujno, ali u svakom sluaju neizbeno. Inae e moj ivot biti
promaen. A moda je sve ovo moje bolesno buncanje! Zbogom! Zbogom,
Natalija Dmitrijevna, ili bolje rei, dovienja, da verujemo da je to dovienja!
Va D.

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 13.januara 1856.

[. . .] Ti treba da zna, prijatelju moj, da sam ja, izaavi sa moje tune
robije, doao ovamo pun nada i sree. Liio sam na bolesnika koji je bio na
samrti, pa u prvim danima ozdravljenja jo jae osea uivanje ivota. Nada
sam imao mnogo. Hteo sam da ivim. ta da ti kaem? Nisam ni primetio kad
je prola prva godina mog ivota ovde. Bio sam vrlo srean. Bog mi je poslao
poznanstvo sa jednom porodicom koju nikada neu zaboraviti. To je porodica
Isajevih, o kojoj sam ti, ini mi se, ve pisao i ak te molio da neto zavri za
njih. On je ovde imao mesto, vrlo pristojno, ali nije se prilagodio sredini, i
zbog neprijatnosti koje je imao podneo je ostavku; kad sam se ja upoznao s
njima, on je ve nekoliko meseci bio bez posla i stalno je na sve strane traio
neko drugo mesto. iveo je od plate, imanja nije imao, i zato, kad je ostao bez
posla, oni su malo-pomalo zapali u uasnu bedu. Kad sam se ja s njima
upoznao, jo su se nekako drali. On se prezaduio. iveo je vrlo neuredno, a
i po prirodi je bio prilino neuredan. Strastan, tvrdoglav, pomalo grub. Ugled
u javnom mnenju mu je veoma opao, i imao je mnogo neprijatnosti; ali je od
ovdanje javnosti podneo i mnogo nezasluenih progona. Bio je nemiran kao
Ciganin, samoljubiv, ponosit, ali nije umeo da vlada sobom i, kao to sam ve
rekao, uasno se opustio. A, meutim, po prirodi je bio snano razvijen i
veoma dobar ovek. Bio je obrazovan i razumevao se u sve o emu se s njim
povede razgovor. Bio je, uprkos mnogim prljavtinama, veoma plemenit
ovek. Ali mene nije privukao on, ve njegova ena, Marja Dmitrijevna. To je
jo mlada dama od 28 godina, lepukasta, vrlo obrazovana, veoma pametna,
dobra, ljupka, graciozna, divnog velikodunog srca. Svoju sudbinu podnosila

je gordo, bez roptanja, sama je obavljala dunost slukinje, starajui se o

lakomislenom muu, kome sam ja kao prijatelj drao mnoge pridike, i o
maloletnom sinu. Ona se razbolela i postala povredljiva i razdraljiva. A po
karakteru je bila vesela i vedra. Ja skoro da nisam izbijao iz njihove kue.
Kakve sam srene veeri proveo u njenom drutvu! Retko sam sreo takvu
enu. S njima su skoro svi prekinuli odnose, delimino zbog njenog mua. A
ni oni nisu mogli da odravaju poznanstva. Najzad se njemu ukazalo jedno
mesto sudskog inovnika u Kuznjecku, u tomskoj guberniji, a ranije je bio
inovnik sa posebnim ovlaenjima na carini; prelaz sa ugledne i unosne
dunosti na dunost sudskog inovniia bio je vrlo poniavajui. Ali ta se
moglo! Bili su ostali skoro bez hleba, i ja sam jedva posle dugog i istinskog
prijateljstva uspeo da mi oni dozvole da im pomognem koliko mogu. U maju
mesecu 55. godine otpratio sam ih u Kuznjeck, a posle dva meseca on je
umro od kamena u bubrezima i mokranim putevima. Ona je ostala sama u
tuini, izmuena i iskidana dugotrajnom patnjom, sa sedmogodinjim
detetom, bez pareta hleba. Nije imala ime ni mua da sahrani. Ja nisam
imao novca. Odmah sam uzajmio od Aleksandra Jegorovia, najpre 25, a
zatim 40 rubalja u srebru i poslao joj. Hvala bogu, sad njoj pomae rodbina s
kojom je bila u nekoj svai zbog mua. Njena porodica je u Astrahanu. Njen
otac je sin francuskog emigranta Mr de Constant; on je star ovek i ima
znaajnu dunost direktora karantina u Astrahanu. Imovine nema, ali ivi od
svoje dosta visoke plate. Uskoro e u penziju, i njegovi prihodi e se smanjiti.
Osim toga, on ima jo dve keri na svojim leima. Najzad, ostala joj je jo i
rodbina njenog mua, dalja rodbina; jedan njegov brat je kapetan u
Gardijskom finskom streljakom bataljonu. Ja znam da je i porodica njenog
mua bila vrlo pristojna. I zna ta je sad, prijatelju moj: ja tu enu odavno
ve volim i znam da i ona moe da voli. Ne mogu da ivim bez nje, i zato, ako
se moje prilike makar unekoliko promene nabolje i u pozitivnom pravcu, ja
u se oeniti njom. Ja znam da me ona nee odbiti. Ali nevolja je u tome to
nemam ni novca ni drutvenog poloaja, a nju, meutim, rodbina zove sebi u
Astrahan. Ako se moja sudbina do prolea ne promeni, ona e morati da ode
u Rusiju. Ali to e samo odloiti, ne i promeniti ovu stvar. Ja sam doneo
odluku, i makar i zemlja pukla poda mnom, ja u je izvriti. Ali ne mogu sad,
ovako bez iega, iskoristiti naklonost tog plemenitog bia prema meni i
privoleti je sada na taj brak. Od maja meseca, kad sam se rastao s njom, moj
ivot je pakao. [. . .]

A. J. Vrangelu [6]

Semipalatinsk, petak, 23. marta 1856.

[. . .] La dame (la mienne)[7] tuguje, oajava, s vremena na vreme boluje,
gubi veru u moje nade i da e se naa sudbina ikad reiti a, to je najgore,
okruena je u svom gradiu (jo se nije preselila u Barnaul) ljudima koji e
joj smestiti neto vrlo runo: tamo ima mladoenja. Uslune kone se iskidae
da je nagovore da se uda, da nekome ije ime ja jo ne znam obea sebe. U
oekivanju je pijuniraju, raspituju se od koga dobija pisma. A ona sve do
sada oekuje vesti od rodbine, koja negde tamo na kraju sveta treba da rei
njenu ovdanju sudbinu, tj. da li da se vrati u Rusiju ili da se preseli u
Barnaul. Pisma koja mi u ovo poslednje vreme upuuje postaju sve turobnija
i tunija. Ona ih je pisala pod uticajem bolesti: ja sam znao da je bila bolesna.
Nagaao sam da neto skriva od mene. Avaj! nikada Vam o tome nisam
govorio: ali jo dok ste Vi bili ovde, par ma jalousie incomparable[8] dovodio
sam je do oajanja i, valjda zbog toga, ona sada krije od mene. I to ta?
Neoekivano sam saznao ovde da se ona obeala drugom, u Kuznjecku, da e
se za njega udati. To me pogodilo kao grom iz vedra neba. U oajanju nisam
znao ta da radim, poeo sam da joj piem pismo, ali sam u nedelju dobio od
nje pismo, pismo toplo, drago kao i uvek, ali tajanstveno vie nego ikad. U
njemu ima mnogo manje rei od srca, kao da se namerno uvala da joj one ne
izmaknu. Nema ni pomena o naim nadanjima za budunost. Kao da je i
pomisao na njih sasvim odbaena. Neko potpuno neverovanje u mogunost
da se moja sudbina izmeni u dogledno vreme, i najzad vest kao grom iz vedra
neba: ona se reila da prekine tajanstvenost i smerno me pita: ta kad bi se
naao ovek u godinama, dobre naravi, inovnik i obezbeen, i kad bi je
takav ovek zaprosio ta da odgovori? Ona od mene trai savet. Ona pie
kako se obeznanjuje od pomisli da je na kraju sveta sama sa detetom, da joj
je otac star i da moe umreti a ta e onda biti s njom? Moli me da razmislim
o toj stvari hladnokrvno, kako prilii prijatelju, i da joj odmah odgovorim.
Protestations damour [9] je bilo, uostalom, i u prethodnim pismima. U. . .[10]
dodaje da me ona voli i da je ovo samo pretpostavka i raun. To me pokosilo
kao grom, zateturao sam se, pao u nesvest i preplakao celu no. Sada leim
kod kue. U glavu mi se uvrtela jedna ideja, pa ni da mrdne! Ne razumem
kako sam ostao iv i ta mi ko pria. O, ne dao bog nikome da upozna ovo

strano, grozno oseanje. Velika je radost ljubavi, ali su patnje zbog nje tako
strane da je bolje nikad ne voleti. Kunem Vam se da sam doao do oajanja.
Shvatio sam da je mogue uiniti neto neobino, na ta se u drugoj prilici
nikad ne bih odluio... Napisao sam joj pismo iste veeri, uasno, oajniko.
Sirotica! Aneo moj! Ona je ionako bolesna, a ja sam je iskidao! Ja sam je
moda i ubio svojim pismom. Rekao sam joj da u umreti ostanem li bez nje.
Bilo je tu i pretnji i udvaranja i poniavajuih molbi, i ta ti ja znam ega jo.
Razumeete me Vi, anele moj, nado moja! Ali razmislite sami: ta je mogla
da uini ona sirota, u zabiti, bolesno sumnjiava i najzad potpuno izgubljene
vere da e se moja sudbina srediti. Pa nije se mogla, valjda, udati za vojnika.
Ali ja sam ponovo proitao sva njena pisma, poslednja od ove sedmice. Bog
zna, moda ona jo nije dala pristanak, tako mi se i ini; ona se samo
pokolebala. Mais elle maime, elle maime[11] ja to znam, ja vidim po njenoj
tuzi, seti, po vie puta pokazanim izlivima u pismima i jo po mnogo emu,
ali o tome ne mogu da Vam piem. [. . .] Ali ta ako se ja suprotstavljam
njenoj srei? S druge strane, ja ne verujem u kuznjeckog mladoenju! Ne
moe se ona, bolesna, razdraljiva, oseajnog srca, obrazovana, mudra, baciti
u naruje bilo kome; nekome ko, moda, i batine smatra zakonitom pojavom
u braku. Ona je dobra i veruje svakom. Ja je odlino znam. Moe je uveriti u
ta hoe. Uz to je jo smuuju provodadike (proklete bile) i beznae njenog
poloaja. Definitivan odgovor, tj. sve u saznati, golu istinu, do 2. aprila, ali
prijatelju moj, posavetujte me ta da radim? Uostalom, ta e mi Va savet?
Nje ja ne mogu da se odreknem nikako, ni u kom sluaju. Ljubav u mojim
godinama nije ala, ona traje ve dve godine, jeste li dobro uli dve godine.
Za deset meseci razdvojenosti ne samo da nije oslabila, ve je postala
udovina. Ja u propasti ako izgubim svog anela, ili u poludeti, ili zavriti
u Irtiu.
[...] Moje nade, dragi, ni sa im uporedivi i moda jedini prijatelju moj, Vi
isto, asno srce ujte moje nade. Kako god okrenem, one mi se ine dovoljno
jasne. Prvo, zar nee biti nikakvog pomilovanja ovoga leta posle zakljuenja
mira ili prilikom krunisanja? (Eto, ba tu vest ja i oekujem sada od Vas sa
grozniavim nestrpljenjem.) Drugo, pretpostavimo da je to jo u oblasti nade;
ali zar nije mogue da ja preem iz vojne slube u graansku i preselim se u
Barnaul, ako nita drugo ne postignem svojom molbom? Pa i Durov je ve
preao u civil. Ja Vam kaem da bi i samo taj prelazak za nju bio kao
vaskrsenje iz mrtvih, i ona bi rasterala sve prosce, jer u poslednjem i
pretposlednjem pismu pie da me duboko voli, da je drugi prosac samo raun,
preklinje me da ne sumnjam u njenu ljubav i da verujem da je to samo
pretpostavka, u ovo poslednje ja verujem, moe biti da su je prosili i moda je

nagovaraju da pristane, ali ona jo nije dala svoj pristanak; ja sam se

raspitivao o tim glasinama, istraivao ih... i ispostavilo se da u tome ima
mnogo spletaka. Osim toga, da je dala pristanak, ona bi mi to napisala. Znai
da ta stvar ni izdaleka nije zavrena. Oko 2. aprila oekujem od nje pismo.
Zahtevao sam od nje potpunu otvorenost, i tako u saznati svu istinu. O,
prijatelju moj, hou li je zadrati za sebe ili je prepustiti drugom? Ta ja na
nju imam pravo, jeste li dobro uli: pravo!
[.. .] Unesite se u njen poloaj. Ona udno iekuje promenu u mojoj
sudbini, ali nikako nita da doeka! Ona dolazi do oajanja i, imajui u vidu
da je majka, da ima dete, pokolebala se, pomiljajui na mogunost da se, ako
se moje stvari ne srede, uda. Jo samo pre dve godine mi je pisala, umirujui
moju ljubomoru, da nijedan ovek u Kuznjecku ne vredi ni koliko moj mali
prst, da bi ona htela neto da mi kae, ali se boji moje reakcije, da oko nje
pletu intrige svakojaki gadovi, da se sve to tako grubo radi, bez trunke
pristojnosti. U istom pismu me uverava kako ona vie nego ikad osea da sam
joj neophodan, i pie mi: doite to pre da se malo zajedno nasmejemo. to
znai da se narugamo ujdurmama provodadika koje su se zarekle da je
udaju. Ali ona je, sirotica, ipak sama, slaba, i svega se boji. Na kraju krajeva,
ipak e je uplesti u te mree i, to je jo gore, poee da joj pakoste kad uvide
da ona ne podlee njihovim ujdurmama, i ona e biti sama meu
neprijateljima. Shvatite, najzad, da je za nju propast i smrt udaja u toj
sredini. Ja znam da bi se i ona preporodila i ojaala duhom kad bi se ukazala
makar i najmanja nada u mojoj sudbini, duhovno bi se okrepila i, kad dobije
pismo od oca (sa dozvolom), preselila bi se u Barnaul ili u Astrahan. to se
mene tie (itajte na marginama kako sam oznaio brojevima): 1. ona i ja
bismo bili sreni. U braku sa mnom ona bi celog ivota bila okruena dobrim
ljudima i veim potovanjem nego s tim ovekom. Najzad, ja u biti inovnik,
i to moda uskoro. 2. Uveren sam da mogu da ishranim svoju porodicu.
Radiu, pisau. A ukoliko sad i ne bude nikakvih pomilovanja, ipak e biti
mogue da preem u civilnu slubu i dobijem 14. klasu to pre, da dobijem
platu i, to je najglavnije, da mogu da objavljujem, makar incognito. Imau
novca. Na kraju krajeva, sve ovo ne mora da se desi odmah, a do odreenog
roka sve e se stvari srediti. Znate ta sam joj odgovorio i ta od nje molim?
Evo ta: 3. da ona, poto pre isteka korote za muem, tj. pre treeg septembra
ne moe da se uda, neka prieka i neka onom ne daje definitivni pristanak.
Ako se do septembra moja stvar ne sredi, onda, ako hoe, neka objavi
veridbu. Sloiete se, i kad bih ja prema njoj neasno ili egoistino postupao,
ne bih joj mogao naneti tetu molbom da prieka do septembra. 4. Osim toga,
ona me voli. Sirotica! Ona e se namuiti. Zar da ona sa svojim srcem i umom

ceo ivot proivi u Kuznjecku, boga pitaj s kim? Ona je u poloaju moje
junakinje iz Bednih ljudi, koja se udaje za Bikova (kao da sam sebi
prorokovao). Mili moj, piem Vam sve ovo da biste svim silama svoga srca i
due dejstvovali u moju korist. Uzdam se u Vas kao u brata! Inae u doi do
oajanja! Zato e mi onda ivot! Kunem Vam se da u onda uiniti neto
definitivno! Preklinjem Vas, anele moj! A ako Vam kadgod bude potreban
ovek koji 5. e za Vas trebati da poe u vatru i vodu, onda je taj ovek ve
spreman, to sam ja, a ja ne naputam one koje volim ni u nesrei ni u nevolji
i to sam dokazao! I zato, anele moj, etvrta molba. Tako Vam bog pomogao,
ne asei asa, napiite 6. joj u Kuznjeck pismo i napiite joj to jasnije i
tanije u emu su sve moje nade. Naroito ako ima ta pozitivno u smislu
promene moje sudbine, onda joj o tome napiite sve pojedinosti, i ona e
ubrzo izai iz oajanja, stei sigurnost i nada e je preporoditi, napiite joj
celu istinu i samo istinu. Najvanije je da to bude to podrobnije. Ako ne
znate kako da joj napiete, onda je 7. to veoma lako. Evo ovako: F. M. mi je
izruio Va pozdrav (ona Vas uvek pozdravlja i eli Vam sreu), pa kako znam
da se veoma interesujete za sudbinu F. M., hitam da Vas obradujem da ima
takvih i takvih vesti i nada u pogledu njegove sudbine, itd. []

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 24. marta 1856.

[...] Ona pie da me voli vie nego ita na svetu, da je mogunost da se uda
za drugog samo pretpostavka, ali pita ta da radi i moli me da je u ovom
kritinom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja
sam rastrzan muenjima. ta da radim ako je potpuno zbune, ta e biti ako
ona upropasti sebe time to bi sa svojim oseanjima i srcem pristala da se uda
za nekog seljaka, glupana, inovnika radi pareta hleba za sebe i sina, a ona
bi to jedino zbog toga mogla da uini. A kako je strano prodati sebe dok
nosi drugu ljubav u srcu! I kako bi strano to bilo i meni, i to moda uoi
samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sreivanja na nov nain. Jer ja sam
dobio suvie nade da bih sad mogao da je izgubim. Kad-tad u doi dotle da
se moje stvari potpuno srede, a da mi je sad makar neto da se sredi, pa bismo

se spasli oboje! [. . .]

A. J. Vrangelu

Semipalatinsk, 14. jula 1856.

[. . .] Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve
do sada ne mogu da shvatim! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali rizikovao
sam i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali sam bio! I ta sad da Vam kaem?
Ponavljam, zar se moe ta opisati na paretu papira! Video sam je! Kakva
plemenita, kakva aneoska dua! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli
drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila
prolosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava
ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: Ne plai, ne tuguj, nita jo
nije odlueno, ti i ja i niko vie! To su tano njene rei. Ni sam ne znam
kako sam proveo ta dva dana, bilo je to blaenstvo i muka neizdriva! Krajem
drugog dana otputovao sam pun nade. Meutim, potpuno je verovatno da su
ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodilo! Iz pisma u pismo ja
opet vidim da ona tuguje, plae i opet njega vie voli nego mene. Ja neu dii
ruke! Ne znam jo ta e sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propaemo i ja i
ona. Moete li da zamislite, najdrai prijatelju, ta ini i na ta se odluuje
ona, koja je neobino, bezgranino razumna! Ona ima 29 godina, obrazovana
je, pametna, videla je sveta, poznaje ljudi, patila je, muila se, bolesna je sve
ove poslednje godine otkako je u Sibiru, traila je...[12]sreu, svojevoljna je,
jaka i...[13] spremna da se uda za mladia od 24 godine, Sibirca koji nita nije
video, nita ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je poeo da
sklapa prvu misao o svom ivotu, dok ona preivljava moda svoje poslednje
misli. On je beznaajna linost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez...[14]
uitelja u sreskoj koli, koji ima izgleda (vrlo uskoro) na 900 rubalja plate.
Recite, Aleksandre Jegoroviu, zar nee ona sebe i drugi put upropastiti?
Kako se mogu sloiti u ivotu takve razlike u naravima, tako razliiti pogledi
na ivot, razliite potrebe? I zar nee on...[15] kasnije, kroz nekoliko godina,
kad ona jo ...[16] biti uzrok njene smrti! ta e biti s njom u sirotinji, sa
gomilom dece i osuenom na Kuznjeck! Ko zna do ega moe dovesti sukob

koji ja neminovno predviam u budunosti, jer neka je on, pretpostavimo, i

najidealniji mladi, ali jo nije muevan ovek. A on ne samo to nije idealan
nego.. ? Kasnije se svata moe dogoditi. ta e biti ako on nju uvredi podlim
prekorom...[17] da je ona raunala na njegovu mladost, da je zbog svog
sladostraa upropastila njegov ivot i, tako mi boga, isti, divni aneo e
morati to da otrpi! ta? Zar se tako neto ne moe dogoditi? To ili neto
slino neizostavno se mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomau .. ,
[18] kida mi se srce. elim joj vie sree nego sebi samom. Ja sam o svemu
tome razgovarao s njom, tj. sve se ne moe rei, ve samo deseti deo. Ona je
sluala i bila zbunjena. Ali kod ena oseanje nadjaava oiglednost zdravog
razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja
izmiljotina (neka joj bude), ona ga je branila (kao: nije on takav). Ni u ta je
nisam ubedio, ali sam u njoj izazvao sumnju: ona je plakala i muila se. Meni
je bilo ao, a onda se potpuno okrenula meni saalila se ona na mene! Kad
biste samo znali kakav je to aneo, prijatelju moj! Vi nju nikada niste dobro
upoznali; to Vam je neto to je u svakom trenutku na nov nain originalno,
trezveno, otroumno, ali i, paradoksalno, beskrajno dobro, istinski plemenito
vitez u enskom ruhu. Ona ima viteko srce: ona e sebe upropastiti. Ona
sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam reio da njemu
napiem o svemu, da mu iznesem svoj pogled na stvari u celini; jer se ona na
rastanku svim srcem potpuno okrenula meni. S njim sam se sporazumeo: on
je preda mnom plakao, ali on i ne zna nita drugo osim da plae! Meni je bio
jasan moj nezahvalni poloaj; ako bih poeo da ih odgovaram i da im
predskazujem budunost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmilja
uase u budunosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo.
Napisao sam dugako pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im ta sve
moe da proizae iz nejednakog braka. Dogodilo mi se isto to i il Blazu i
Arhiepiskopu od Grenade, kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je
odgovarala vatreno ga branei, kao da sam ja njega napao. A on je ba onako
kuznjecki i glupo shvatio da je on linost, i da sam ja njega uvredio svojom
prijateljskom, bratskom molbom (jer je on taj koji me molio da budemo
prijatelji i braa) da razmisli dobro ta postie, nee li zbog svoje sree
upropastiti enu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema
odreene perspektive u budunosti, samo veita ama u Kuznjecku.
Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naotrio protiv
mene, naopako shvativi jednu moju misao i ubedivi je da je ta misao za nju
uvredljiva. Napisao mi je psovaki odgovor. Ravog je srca, tako ja mislim! A
ona posle prvih varnica ve hoe da se miri, sama mi pie, opet je nena,
ljubazna, dok ja jo nisam uspeo da se opravdam pred njom. Kako e se sve to
zavriti ne znam, ali ona e sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire.

Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviu, govorim pred Vama kao pred bogom,
njena srea mi je prea od sopstvene. Sve ovo vreme sam kao lud u punom
smislu te rei. Kod nas su bile smotre, i ja se, izmuen duevno i fiziki,
teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na dui i nee zarasti nikad. [. . .]
Imam jo jednu veliku molbu za Vas. Tako Vam boga, tako Vam svetlosti
nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme da pati. Ako se ve uda za njega,
neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde
premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da poloi ispit za uiteljsku
grupu, takoe u Kuznjecku. U tom sluaju imao bi 900 rubalja. Ja jo ne
znam ta bi se za njega moglo uiniti, o tome u Vam pisati. Za sada recite
Gasfortu koju re o njemu (kao o mladom oveku, vrednom, divnom,
sposobnom hvalite ga to god vie moete, recite da ste ga poznavali, i da ne
bi bilo loe da mu se da bolje mesto. [. ..] To je sve radi nje, samo radi nje. Da
bar ne bude u sirotinji, a sve drugo kako god bude! [. . .]

A. J. Vrangelu

Semipalatisk, 9. novembra 1856. god.

[...] Ja ni o emu vie ne mislim. Samo da je gledam, samo da je sluam. Ja
sam nesreni ludak! Ljubav u ovakvom obliku je bolest. Ja to oseam. Zapao
sam u dugove zbog putovanja do nje (pokuao sam jo jednom da odem, ali
sam stigao samo do Zmijeva, nisam uspeo). Sada u opet krenuti, unitiu
sebe, ali ta me briga za to! Tako Vam Hrista, ne pokazujte ovo pismo mom
bratu. Ja sam pred njim beskrajno kriv. On mi, jadnik, pomae poslednjim
snagama, a evo na ta ja troim novac! Ja sam i od Vas molio ili da potonem
ili da se zadovoljim. Odnosi izmeu nje i mene su uvek isti. Svake nedelje
pisma, duga, puna najiskrenije krajnje privrenosti. Ali esto me u svojim
pismima naziva bratom. Ipak, ona me voli. Samo to to sam se ja pojavio u
Kuznjecku bilo je dovoljno da mi se opet skoro vrati. O, nemojte mi poeleti
da napustim tu enu i tu ljubav. Ona je svetlost mog ivota. Pojavila se u
najtunijem periodu moje sudbine i vaskrsla mi duu. itavo moje bie
vaskrslo je od toga to sam je sreo. Kad biste samo znali kakav je to aneo,
kakva dua! kakvo srce! Jadnica, ona podnosi teku sudbinu! iveti u
Kuznjecku je uasno. Bori se da sina smesti u korpus (ja sam pismeno molio

Sluckog za njega, i on je obeao da e uiniti sve to moe), bori se da dobije

pomo i ivi od mrvica koje joj alje otac, ivi tiho, skromno, tako da celom
tom gradiu uliva potovanje prema sebi. To je vrst, snaan karakter. Njen
brak sa onim (drugim) izgleda da je sasvim nemogu. [. . .]

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 22. decembra 1856. god.

[...] Mogu samo da ti kaem da se ja skoro sigurno enim. A ukoliko se
budem enio, onda e svadba biti objavljena do polovine februara, tj. do
poklada. Tako smo ve odluili ako se sve sredi i povoljno zavri. I zato, jedini
moj prijatelju, molim te i kumim bogom, ne tuguj zbog mene, ne sumnjaj i,
to je najvanije, ne pokuavaj da me odvrati. Sve bi to ve bilo kasno. Moja
odluka je neizmenljiva, a i tvoj odgovor e doi moda kad sve ve bude
zavreno. Ja znam smisao svih tvojih negodovanja, tvojih zamisli i saveta, sve
je to krasno, ja verujem u tvoje dobro srce koje me voli; ali uprkos zdravom
smislu tvojih saveta, oni e biti nekorisni. Uveren sam da e ti rei da u
trideset est godina telo ve trai mira, i da je teko sebi nametati kuluk. Na
to ja neu da odgovori mi. Ti e rei: Od ega u ja da ivim? To pitanje
ima smisla, jer mene je, naravno, sramota, i ja ne mogu kao oenjen ovek da
raunam na to da e me ti, na primer, izdravati zajedno sa enom. Ali znaj,
jedini moj prijatelju, da je meni potrebno malo, sasvim malo da ivim udvoje.
Ja ti nita ne piem o Marji Dmitrijevnoj. To je takva ena kojoj po karakteru,
po umu i srcu u hiljadu nee nai ravne. Ona zna da ja mogu da joj ponudim
malo, ali takoe zna da mi nikada neemo mnogo oskudevati; zna da sam ja
poten ovek i da u joj pruiti sreu. [. . .]

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 9. marta 1857. god.

[. . .] Pripreme za put, oprema moja i njena (jer ona ak ni u onom
najneophodnijem smislu nije ba bila bogata) i to samo najnunija oprema,
moe se rei sirotinjska oprema, putovanje preko 1500 vrsta u pokrivenim
kolima (ona je slabog zdravlja, a mrazevi su i loi putevi, pa drukije nije
mogue) za koju sam platio okruglu sumu za etiri konja, svadba u
Kuznjecku, mada i najskromnija, zakup stana, kune potreptine, kakavtakav nametaj, posue u kui i u kuhinji sve je to odnelo toliko novca da je
teko i shvatiti. U Kuznjecku skoro nikoga nisam poznavao. Ali ona me tamo
upoznala sa boljim svetom, u kome je bila potovana. Oca i majku su mi
zastupali tamonji naelnik policije i njegova ena, dever i stari svat su
takoe bili dosta pristojni ljudi, jednostavni i dobri, i ako se tome doda
svetenik i jo dve porodice njenih poznanika, onda sam ti nabrojao sve goste
na svadbi. Na povratku sam se zadrao u Barnaulu, kod jednog dobrog
poznanika. Tu me je snala nesrea: potpuno sam neoekivano dobio napad
epilepsije koji je moju enu smrtno preplaio, a mene ispunio tugom i
depresijom. Doktor (uen i poslovan) rekao mi je, nasuprot svim ranijim
lekarskim nalazima, da ja imam pravu padavicu, i da za vreme jednog od tih
napada treba da oekujem da u se uguiti od spazme u grlu i da u samo
tako i nikako drukije umreti. Ja sam sam izmolio tu otvorenost od doktora,
zakleo sam ga u njegovo potenje. Sve u svemu, on mi je savetovao da budem
oprezan u vreme mladog meseca. (Blii se vreme mladog meseca i ja
oekujem napad.) Sada shvati, dragi moj, kakve mi se oajne misli vrzmaju
po glavi. Ali zato da govorim o tome! Moda jo nije sigurno da imam pravu
padavicu. Kad sam se enio, ja sam potpuno verovao doktorima koji su me
ubeivali da su to prosto nervni napadi koji mogu da prou kada promenim
nain ivota. Da sam pouzdano znao da imam pravu padavicu, ne bih se
enio. Radi svog spokojstva i da bih se posavetovao s pravim doktorima i
preduzeo mere, meni je neophodno da to pre podnesem ostavku i preselim
se u Rusiju, ali na koji nain to uiniti? Pusta nada! Kad mi dozvole da
tampam, kad zaradim novac, onda u se i preseliti. [. ..] Moja ena se sada
oporavila. Ona te moli da joj oprosti to ti ovog puta nita ne pie. Uskoro e
ti pisati. Ona me ubeuje da nije spremna da ti pie. Ona sve vas beskrajno
voli. Sve vas je volela i pre, kada sam joj ja (54. godine) itao svako vae
pismo i kad je znala sve pojedinosti o vama. Ona te, na osnovu mojih pria,
neobino potuje i stalno mi tebe istie za primer. To je dobro i neno
stvorenje, pomalo hitra, brza, vrlo osetljiva; ivot koji je proivela ostavio je
bolne tragove u njenoj dui. Prelazi u njenim oseanjima su brzi do

nemogueg, ali ona nikad ne prestaje da bude dobra i plemenita. Ja nju

mnogo volim i ona mene, pa zasad sve tee pristojno.
[...] U budunost nekako slepo verujem. Samo kad bi mi bog dao zdravlja.
udna je to stvar: iz svoje teke nesree i iskustva izneo sam neobinu
vedrinu i samouverenost. Moda je to i loe. Daj boe da imam dovoljno
razuma da ne budem suvie samouveren. Ali ne brini i ne tuguj zbog mene.
Sve e se okrenuti na dobro. [...][19]

ZIMSKE BELEKE O LETNJIM

UTISCIMA
1863.

GLAVA I
UMESTO PREDGOVORA

Ve toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam to

pre opiem svoje utiske o inostranstvu, i ne slutei da me svojom molbom
prosto dovodite u nepriliku. ta da vam piem? ta da vam ispriam novo, to
jo nije poznato i ve nije ispriano? Kome od vas Rusa (tj. onih koji bar
itaju asopise) Evropa nije dvaput bolje poznata od Rusije? Kazao sam
dvaput iz utivosti, a sigurno je i deset puta. A zatim, pored ovih optih
primedbi, vi dobro znate da nemam nita naroito da vam priam, a jo
manje da sistematski opisujem, jer nita sistematski nisam ni video, a ako
sam poneto i video, nisam stigao da razgledam.
Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, u Baden-Badenu, Kelnu, Parizu,
u Londonu, Lucernu, enevi, u enovi, Firenci, Milanu, Veneciji i u Beu. U
ponekom od tih mesta i dvaput, i sve sam to obiao za dva i po meseca! A zar
se moe neto razgledati kako treba kad se za dva i po meseca pree toliki
put?
Seate se da sam plan svog putovanja sastavio jo ranije u Petrogradu.
Nikada nisam bio u inostranstvu, a vuklo me je neto tamo jo od najranijeg
detinjstva, jo onda kad sam u duge zimske veeri, ne znajui da itam, sluao
otvorenih usta, obamirui od ushienja i straha, dok su moji roditelji itali
pred odlazak na spavanje romane En Retklif, od kojih sam posle u snu
buncao kao u groznici.
I najzad sam se oteo i otiao u inostranstvo, u etrdesetoj godini ivota, i
eleo sam, naravno, ne samo da to bolje razgledam, ve da vidim sve,
apsolutno sve, bez obzira na kratak rok. Pored toga, nisam uopte bio
sposoban da hladnokrvno biram mesta boravka. Gospode boe, koliko sam
oekivao od tog putovanja! Neka i ne razgledam nita detaljno, mislio sam,
ali u zato sve videti, svud u pomalo biti, pa e se iz svega to sam video
iskristalisati neka celina, neka opta slika. Celu zemlju svetih udesa videu

odjednom iz ptije perspektive, kao obeanu zemlju gledanu sa planine.

Jednom reju, dobiu neki nov, divan i snaan utisak. ta ja sada, sedei kod
kue, najvie alim seajui se svog letnjeg putovanja? Ne to to nisam
detaljno razgledao, ve to sam se gotovo svuda vrlo malo zadravao, a u
Rimu, na primer, nisam ni bio. A u Rimu bih moda propustio i ne bih video
papu. Sve u svemu, obuzela me je neka neodoljiva elja za novim, za
promenom mesta, za optim, sintetikim, panoramskim utiscima iz
perspektive.
A ta sad vi, posle ovih priznanja, oekujete od mene? ta da vam
ispriam? ta da vam opiem? Panoramu, perspektivu? Neto iz ptijeg leta?
A moda ete mi ba vi prvi rei da sam visoko uzleteo. Osim toga, ja sebe
smatram za svesnog oveka, i uopte ne bih hteo da laem ak ni kao putnik.
A ako ponem da vam slikam i opisujem makar samo panoramu, neminovno
u slagati, ne zato to sam putnik, ve prosto zato to u mojim prilikama nije
mogue ni lagati. Pomislite i sami: Berlin je, recimo, ostavio na mene sasvim
kiseo utisak, a proveo sam u njemu samo dan i no. I ja sad znam da nisam
pravedan prema Berlinu, i ne da ne bih smeo da tvrdim kako ostavlja kiseo
utisak, ve bar nakiseo, a ne prosto kiseo.
A kako je dolo do moje nesrene greke? Nesumnjivo zato to sam ja,
bolesnik koji pati od jetre, jurio dva dana i dve noi eleznicom kroz kiu i
maglu, sve do Berlina, a kad sam doputovao, neispavan, ut, umoran, sav
izlomljen, odjednom sam opazio da Berlin neverovatno lii na Petrograd. Iste
ulice prave kao strela, isti mirisi, isti... Uostalom, neu valjda nabrajati! Eh,
boe moj! pomislio sam. Zar je vredelo muiti se dva dana i dve noi u
vagonu da bih video ono isto od ega sam pobegao? ak mi se ni lipe nisu
svidele, a za njihovo odravanje Berlinac e rtvovati sve to mu je najdrae,
moda ak i svoj ustav. A ta bi Berlincu moglo da bude drae od ustava?
Osim toga, Berlinci, svi bez izuzetka, izgledali su takvi Nemci da sam ja, ne
razgledai ak ni freske Kaulbaha (o, uasa!), bre-bolje pobegao u Drezden,
duboko ubeen da se na Nemca treba posebno naviknuti, i da ih nenaviknut
ovek teko moe podneti u velikim masama.
A u Drezdenu sam se, opet, ogreio o Nemice; tek to sam iziao na ulicu,
odjednom mi se uinilo da nema nieg odvratnijeg od tipa drezdenske ene, i
da bi se sam pesnik ljubavi, Vsevolod Krestovski, najubeeniji i najveseliji od
ruskih pesnika, potpuno ovde izgubio, pa ak moda i posumnjao u svoj dar i
poziv. Ja sam, naravno, ovog trenutka osetio da govorim gluposti, i da on ni
pod kakvim okolnostima ne bi mogao da posumnja u svoj talenat. Nakon dva
sata sve mi je postalo jasno: kad sam se vratio u svoju sobu u hotelu i isplazio

jezik pred ogledalom, uverio sam se da je moja ocena drezdenskih dama

slina najgoroj kleveti. Jezik mi je bio ut, i nita dobro nije obeavao... I zar
je mogue da ovek, car prirode, toliko zavisi od sopstvene jetre? pomislio
sam. Kakva niskost!
Sa tako utenim mislima krenuo sam za Keln. Priznajem da sam mnogo
oekivao od katedrale; sa strahopotovanjem sam je crtao jo u mladosti,
kada sam uio arhitekturu. Ali kad sam posle mesec dana, pri povratku iz
Pariza, proao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam na kolenima
molio za oprotaj zato to prvi put nisam mogao da shvatim njenu lepotu,
ba kao to je nekad Karamzin, iz istog razloga, pao na kolena pred Rajnskim
vodopadom. Pa ipak, prvi put mi se katedrala uopte nije svidela; uinila mi
se kao neka ipka, prosto ipka i samo ipka, galanterijska stvar, slina
pritiskivau za hartiju na pisaem stolu, od sedamdeset hvati visine.
Velianstvenog vrlo malo, doao sam do zakljuka, isto onako kao to su
nai dedovi ocenili Pukina: I suvie lako, kau, pie, a malo uzvienog.
Mislim da su na moj prvi sud uticale dve stvari: kao prvo, kolonjska voda. an
Marija Farina nalazi se odmah uz katedralu, i ma u kom hotelu odseli, ma
kako bili raspoloeni, ma koliko se krili od svojih neprijatelja, pogotovo od
an Marije Farine, njegovi e vas zastupnici obavezno nai i onda: Eau de
cologne ou la vie![20] Ne mogu nekako ba tano da tvrdim da li ba tim
reima viu: Eau de cologne ou la vie!, ali ko zna moda ba tako. Druga
stvar zbog koje sam se naljutio i nepravedno postupio bio je novi kelnski
most. Most je, naravno, divan, i grad se s pravom ponosi njime; ali meni se
uinilo da se ipak i suvie ponosi. I naravno, odmah sam se naljutio. Osim
toga, onaj skuplja groeva pri ulazu na predivni most nije smeo da uzima od
mene tu sasvim umesnu carinu, kao da me kanjava za neku meni nepoznatu
greku. Ne znam, ali mi se uinilo da se Nemac kooperi. Sigurno se dosetio
da sam stranac, i to ba Rus, pomislio sam. Njegove oi samo to nisu
govorile: Vidi li na most, jadni Rujo, i eto, ti si crv pred naim mostom i
pred svakim nemakim ovekom, zato to nema takav most. Priznaete i
sami da je to uvredljivo.
Naravno, Nemac to uopte nije rekao i moda mu to ni na pamet nije
palo, ali svejedno: ja sam tada bio tako ubeen da je on ba to hteo da kae, i
konano mi je prekipelo: Doavola, mislio sam, i mi smo izmislili
samovar... imamo novine... kod nas se prave stvari za oficire... kod nas...
Jednom reju, naljutio sam se, i poto sam kupio flaicu kolonjske vode (jer
se od toga nisam mogao spasiti), odmah sam odjurio za Pariz, u nadi da e
Francuzi biti mnogo umiljatiji i zanimljiviji. Sada vidite i sami: da sam prisilio
samog sebe i ostao u Berlinu ne dan, ve nedelju, u Drezdenu isto tako, u

Kelnu bar tri dana, ili makar dva, ja bih sigurno drugi, trei put pogledao na
sve pomenute stvari drugim oima i stekao bih lepu predstavu o njima. ak i
sunev zrak, najobiniji sunev zrak, mnogo bi tu znaio. Da je sijalo sunce
nad katedralom, kao to je sijalo kad sam drugi put doao u Keln, ja bih
sigurno to zdanje video u pravoj svetlosti i lepoti, a ne kao to sam ga video
onog sumornog i neto kiovitog jutra, koje je u meni moglo izazvati samo
plamen uvreenog patriotizma. Dodue, to uopte ne znai da se patriotizam
raa samo po loem vremenu. Vidite, dakle, dragi prijatelji, za dva i po
meseca ne moe se razgledati sve kako treba, i ja vam ne mogu dati precizna
obavetenja. I nehotice u ponekad morati da govorim neistinu, i zato...
Ali vi me ovde prekidate. Vi kaete da vam sad i nisu potrebni tani
podaci, da ete ih, ako ustrebaju, nai u Rajnhardovom bedekeru, i da bi,
naprotiv, bilo dobro kada svaki putnik ne bi trao za apsolutnom tanou
(koju skoro nikad nije u stanju da postigne), ve za iskrenou kad se ne bi
bojao i ponekad ne bi preutao neki svoj lini utisak ili doivljaj, makar mu i
ne doneo veliku slavu, i kad ne bi prema poznatim autoritetima proverio
svoje zakljuke. Jednom reju, vama su potrebna samo moja lina, ali iskrena
posmatranja i zapaanja.
Ah, uzvikujem ja, vama, dakle, treba obino brbljanje, ovlane skice,
letimini lini utisci. Na to pristajem, i odmah u to uraditi uz pomo svog
notesa. I potrudiu se da budem prostoduan, koliko god mogu. Samo vas
molim, upamtite da e moda mnogo od ovoga to u vam sad pisati biti
pogreno. Nemogue je pogreiti, na primer, da u Parizu postoji Notr-Dam i
Bal-Mabij. Naroito su ovu poslednju injenicu toliko puta posvedoili svi
Rusi koji su pisali o Parizu, da u to ne treba vie sumnjati. U tome, moda, ni
ja neu pogreiti, mada, strogo gledano, ne mogu ni za to da garantujem.
Jer, kae se, recimo, da je nemogue boraviti u Rimu a ne videti crkvu
Svetog Petra. A zamislite, ja sam bio u Londonu a nisam video crkvu Svetog
Pavla. Zaista je nisam video. Crkvu Svetog Pavla nisam video! Ono, dodue,
ima razlike izmeu crkava Svetog Petra i Svetog Pavla, ali to ipak nije lepo od
jednog putnika. Eto vam prvog mog doivljaja koji mi ne slui na ast; naime,
ja sam je video izdaleka, na jedno dvesta hvati razdaljine, ali sam urio u
Pentonvil, odmahnuo rukom i proao pored nje. Ali na stvar, na stvar! I znate
ta: nisam ja samo putovao i gledao iz ptije perspektive. A iz ptije
perspektive ne znai s visine. To je arhitektonski termin, kao to znate. Ja
sam ceo mesec, izuzev osam dana provedenih u Londonu, proiveo u Parizu.
Napisau vam zato neto o Parizu, jer sam taj grad ipak bolje razgledao nego
crkvu Svetog Pavla ili drezdenske dame. Dakle, poinjem.

GLAVA II
U VAGONU

Francuz nema zdravog razuma, a kad bi ga imao, smatrao bi to za svoju

najveu nesreu. Ovu frazu je jo prolog veka napisao Fonvizin[21] i, boe
moj, kako ju je veselo napisao. Kladio bih se da mu je srce igralo od
zadovoljstva kad ju je sastavio. I, ko zna, moda smo je svi mi posle
Fonvizina, tri-etiri narataja jedan za drugim, itali sa veselom nasladom.
Sve sline fraze koje ibaju strance, ak i danas imaju za nas Ruse neeg
neobino prijatnog. Naravno, u najdubljoj tajnosti, tajno ak i od nas samih,
osea se u tome neka osveta za neto runo u prolosti. To oseanje, istina,
nije lepo, ali sam odnekud ubeen da postoji skoro kod svakog Rusa. Mi,
naravno, grdimo druge ako nas za to osumnjie, i tu se uopte ne pretvaramo;
mislim ak da je i sam Bjelinski[22] u tom pogledu bio potajni slovenofil.
Seam se, nekad, pre petnaest godina kad sam se znao sa Bjelinskim seam se
sa kakvim se strahopotovanjem, koje je ve bilo nenormalno, sav tadanji
kruok klanjao pred Zapadom, to jest prvenstveno pred Francuskom. Tada je
Francuska bila u modi bilo je to osamsto etrdeset este godine. I ne samo da
su se oboavala imena kao, na primer, or Sand, Prudon i druga, ili
potovala takva kao Luj Blan, Ledri-Rolen itd., ve su prosto i kojekakvi
balavci, najnitavniji ljudi, bili na visokom glasu. I od njih se oekivalo da
neim velikim poslue buduem oveanstvu. O nekima od njih govorilo se
posebnim apatom strahopotovanja... I znate ta? itavog svog ivota nisam
sreo zagrienijeg Rusa nego to je bio Bjelinski, mada je, pre njega, samo
aadajev[23] tako smelo, a katkad i slepo kao i on, negodovao na mnogo
tota to je nae zaviajno i, verovatno, prezirao sve to je rusko. Ja se sada
po izvesnim injenicama svega toga priseam i sve to shvatam. I, ko zna,
moda ova uzreica Fonvizinova ni Bjelinskom ponekad nije izgledala mnogo
skandalozna. Ima trenutaka kad se i najlepe i prirodno tutorstvo ne svia
ba mnogo. Samo, boga radi, nemojte pomisliti da voleti domovinu znai
grditi strance, i da ja ba tako mislim. Ja uopte tako ne mislim, niti imam

nameru da tako mislim naprotiv... ao mi je samo to sad nemam vremena da

to detaljnije objasnim.
Uzgred reeno, da vas pitam: ne mislite, valjda, da sam, umesto Pariza,
zagazio u rusku literaturu? Ili da moda piem kritiki ogled? Ne, ja to samo
onako, iz dokolice.
Po mojoj putnikoj knjiici ispada da ja sad sedim u vagonu i spremam se
sutra u Ajdkunen, to jest na svoj prvi utisak u inostranstvu, i ak mi svaki as
srce uzdrhti. Eto, najzad u videti Evropu, ja, koji sam o njoj naprazno sanjao
skoro etrdeset godina, ja, koji sam jo od esnaeste najozbiljnije, kao
Njekrasovljev Bjelopatkin u vajcarsku hteo da beim, ali nisam pobegao i,
gle sad, i ja najzad putujem u zemlju svetih uda, u zemlju tolikih svojih
dugih enji i oekivanja i tako upornih verovanja.
Gospode, kakvi smo ti mi Rusi? sinulo mi je tog trenutka kroz glavu, u
tom istom vagonu. Da li smo mi zaista Rusi? Zato Evropa, ma ko mi bili, ima
na nas tako snaan, tako voleban, privlaan uticaj? Ja ne govorim o onim
Rusima koji su tamo u Evropi ostali, ve o onim obinim, ije je ime pedeset
miliona, i koje nas sto hiljada ljudi do sada najozbiljnije ni za ta nismo
smatrali, koje nai mudri satirini asopisi jo i danas ismevaju to ne briju
brade. Ja sad govorim o naoj privilegovanoj grupici, jer se apsolutno sav na
razvitak, nauke, umetnosti, graanskih prava, humanizma, sve je otuda, iz
iste zemlje svetih uda! Jer je sav na ivot, od najranijeg detinjstva, tekao
na evropski nain. Da li je iko od nas mogao da se odupre tom uticaju,
pozivu, pritisku? Kako to da nismo potpuno postali Evropljani? A da nismo
postali sa time e se, mislim, svi sloiti, jedni sa radou, a drugi, naravno, sa
zlobom, zato to nismo dorasli za preporod. To je ve druga stvar. Ja govorim
samo o injenici da se nismo preporodili ni pod tako neodoljivim uticajem, i
ne mogu da razumem taj fakat. Ta nisu nas, valjda, dojkinje i dadilje sauvale
od tog preporoda!
Uostalom, zaista je i smeno i alosno pomisliti: moda ne bismo imali
Pukina da nije bilo Pukinove dadilje Arine Rodionovne. To je glupost! Zar
nije glupost? A ta ako zaista nije glupost! Evo i sad mnogu rusku decu
odvode na vaspitanje u Francusku; i ta emo ako su odveli tamo i nekog
novog Pukina, koji tamo od kolevke nee imati ni Arine Rodionovne ni
ruskog jezika? A zar Pukin nije bio Rus! On, plemi, osetio je Pugaova[24] i
proniknuo je u njegovu duu, i to jo onda kad niko ni u ta nije pronicao.
On, aristokrata, nosio je u svojoj dui Bjelkina. On se svojom snagom
umetnika uzdigao iz svoje sredine, i u Onjeginu joj je, sa gledita narodnog
duha, strogo sudio. To je prorok i duh koji predskazuje! Postoji li zaista neko

organsko sjedinjavanje ovejeg duha i rodne grude, da se od nje nikako nije

mogue otkinuti, a ako se i odrodi, ipak e se nazad vratiti? Jer nije nam
valjda slovenofilstvo s neba palo! I mada se ono kasnije ukalupilo u
moskovsku koncepciju, ipak je osnova te zamisli ira od moskovske formule,
i moda mnogo dublje prodire u neija srca nego to se to na prvi pogled ini.
Pa i kod samih Moskovljana je, moda, ire i dublje od njihove spoljne
formule.
Jer, mnogo je teko oveku da se odmah jasno izrazi, ak i pred samim
sobom. Poneka dugotrajna i snana misao ni u toku tri pokolenja ne moe da
se izrazi, tako da ponekad ispadne neto ni nalik na poetak!
I eto, sve te dokone misli su me i nehotice zaokupljale pred Evropom, u
vagonu, dodue unekoliko iz dosade i dugog vremena. Jer treba biti iskren!
Do sada su uvek kod nas o takvim stvarima mislili samo oni koji nemaju
drugog posla. Ah, kako je dosadno sedeti dokon u vagonu, isto onako kao to
je kod nas u Rusiji dosadno bez svog posla iveti. Iako te vozaju i brinu se o
tebi, iako te ponekad tako uljuljkuju da ti se ini da se nita lepe ne moe
poeleti, ipak te obuzima neka seta, tuga, i ba zato to nita ne radi, zato to
se ve i suvie drugi brinu o tebi, a ti sedi i eka kad e ve jednom stii.
Ponekad bih zaista hteo da iskoim iz voza. Pa neka bude gore, neka se i
umorim zato to nisam navikao, neka i padnem. Nita ne mari! Zato sam,
svojim nogama idem, zato sam naao sebi posao i sam ga obavljam; i ako se
desi da se vagoni sudare i isprevru, neu bar sedeti zakljuan i skrtenih
ruku, i za tuu krivicu plaati svojim rebrima...
Bog zna ta sve besposlenom oveku nee na pamet pasti!
A meutim se ve smrkavalo. Po vagonima su poeli da pale svetiljke.
Naspram mene sedeli su mu i ena, ve u godinama, spahije i, inilo se,
dobri ljudi. ure u London na izlobu, samo na nekoliko dana, a porodicu su
ostavili kod kue. Desno od mene sedi Rus koji ve deset godina ivi u
Londonu i radi u nekom trgovakom preduzeu; doao je samo na dve
nedelje poslom u Petrograd, i izgleda kao da je sasvim izgubio oseanje tuge
za domovinom. S leva mi sedi istokrvni Englez, ri, sa engleskim
razdeljkom, usiljeno ozbiljan. U toku itavog puta ni sa kim od nas nije ni na
jednom jeziku ni re progovorio; danju je bez predaha itao neku knjiicu,
tampanu onim najsitnijim engleskim slogom, koji samo Englezi mogu da
trpe i jo da ga hvale kako je prijatan; a u deset sati uvee odmah je skidao
izme i navlaio papue. Verovatno je tako navikao da ivi celog ivota, i nije
hteo da menja svoje navike ni u vagonu.
Ubrzo su svi zadremali; zvidanje i kloparanje voza izazivalo je kod svih

neki neodoljivi dreme. Ja sam sedeo, mislio, mislio, i ni sam ne znam kako
sam najzad doao do toga da Francuz nema pameti ono ime sam i poeo
glavu. A znate li da me neto podbada da vam jo pre nego to stignemo do
Pariza kaem svoja vagonska razmiljanja; prosto iz humanih pobuda: meni
je bilo dosadno u vagonu, pa neka sad i vama bude dosadno. Uostalom,
mnoge itaoce treba od ovog zatititi zato u ja sva svoja razmiljanja uneti u
posebnu glavu i nazvau je suvinom. Vi se malo pomuite s njom, a drugi je
kao suvinu mogu izbaciti. Sa itaocima se treba ponaati paljivo i savesno, a
s prijateljima se moe i intimnije. Dakle:

GLAVA III
I POTPUNO SUVINA

To, uostalom, i nisu bila razmiljanja, ve vie neka posmatranja,

proizvoljno sanjarenje, ak i fantaziranje o ovome, onome, a najvie ni o
emu. Prvo i prvo, otiao sam u starinu i zamislio se o oveku koji je stvorio
gore navedeni aforizam o francuskom razumu, i tako sam sasvim bez razloga
dugo razmiljao o tom aforizmu. Za svoje vreme taj ovek je bio veliki liberal.
Ali, iako je, bog bi znao zato, celog svog veka vukao na sebi francuski kaftan,
puder i padu pozadi, kao obeleje svog vitekog porekla (koje kod nas
uopte nije ni postojalo) i za zatitu svoje line asti u Potemkinovom
predsoblju, ipak, im je promolio nos u Evropu, odmah je poeo da se brani
od Pariza svim biblijskim tekstovima i zakljuio da Francuz nema pameti, a
kad bi je imao, smatrao bi to za svoju najveu nesreu. Uzgred da kaem, ne
mislite valjda da sam poveo re o padi i somotskom kaftanu kako bih
prekorio Fonvizina? Ni govora! Nije valjda mogao da obue sukneni gunj, i
to u ono vreme, kad jo i sad poneka gospoda, iako nastoje da budu pravi
Rusi i da se sjedine s narodom, ipak nisu obukla gunjeve, ve su izmislila za
sebe neko operetsko odelo, maltene ono u kome izlaze na scenu u ruskim
narodnim operama. Ruslani zaljubljeni u svoje Ljudmile, koje nose starinske
ukrase na glavi. Da, tada je bar francuski kaftan bio razumljiviji narodu:
Odmah se vidi gospodin, ne moe gospodin ii u gunju. Nedavno sam uo
kako je neki savremeni spahija, da bi se sjedinio s narodom, poeo da nosi
rusku odeu, i uobiajio je da u njoj i na skupove ide: a seljaci, im ga vide,
govore meu sobom: Zato se vue meu nama ova makara? I tako spahiji
nije polo za rukom da se sjedini s narodom.
- A ne rekao mi je drugi gospodin ja ni u emu neu popustiti. Namerno
u brijati bradu, i, ako treba, i frak u nositi. Radiu svoj posao i niim neu
pokazati da hou da se sprijateljim sa njima. Biu domain, biu tvrdica i
raundija, i, ako treba, ak u ih pritegnuti i cediti. Vie e me potovati. Jer,

najglavnije i jeste da se jo u poetku stekne istinsko potovanje.

Ah, doavola, pomislio sam, kao da spremaju pohod protiv tuina.
Pravi vojni savet.
- Da rekao mi je trei, uostalom vrlo dobar gospodin ja se tamo negde
upiem u seljake i odjednom mene na optinskom zboru osude na batine! ta
e onda sa mnom biti?
Pa nek te i iibaju, prohtelo mi se odjednom da kaem, ali nisam rekao
zato to sam se uplaio. ta je to, zato se mi jo uvek bojimo da kaemo
izvesne svoje misli? Pa neka, mislio sam, neka te i istuku, ta mari? Takve
obrte u ivotu profesori estetike nazivaju traginim i nita vie. Zar samo
zbog toga da ivim otuen od svih? A ne, ili treba iveti zajedno, sa svima u
svemu, ili sam za sebe, onda sasvim otuen. Osim toga, ljudi su i gore stvari
trpeli, i to slabe ene i deca.
- Ta manite, molim vas, kakve sad ene i deca povikao bi moj protivnik
iibali bi mene seljaci ni za ta, zbog neke krave to je u tuu batu upala; a
za vas je to ve opta stvar.
Ono, zaista, smeno je, i sama je stvar smena, prljava, ne eli ovek da
uprlja ruke. I govoriti ak o tome je nepristojno. Nek svi u zemlju propadnu!
Neka ih sve ibaju, ali ne mene! ta se to mene tie, ne ibaju mene! A to se
mene tie, ja sam, vidite, spreman da jemim ime god hoete za seljaku
presudu; ni jednu jedinu ibu ne bi dosudila mom sagovorniku, ak i kad bi
bilo mogue izvriti nad njim optinsku presudu: Njega emo, brao, kazniti
novano, zato to je gospodin ovek. Nije navikao. A kod nas seljaka sedalo i
jeste za to da ga ibaju, odluio bi skup reima stareine iz jedne edrinove
gubernijske slike!
Nazadnjatvo! uzviknue neko ko ovo proita. Brani batinanje!
(Bogami, neko e iz ovoga zakljuiti da ja branim telesnu kaznu!)
- Ali, molim vas, o emu vi govorite? rei e drugi. Poeli ste o Parizu a
preli na ibe. Gde je tu Pariz?
- Ama ta je to dodao bi trei vi piete o stvarima koje ste nedavno uli, a
putovali ste, meutim, letos. Kako ste mogli jo tada, u vagonu, o svemu
tome da mislite?
- E, na to zaista nije lako odgovoriti kaem ja ali, dozvolite, ovo su
zimske uspomene o letnjim utiscima. A poto su zimske, onda se u njih
uplelo i neto zimsko. Osim toga, primiui se Ajdkunenu, razmiljao sam o
itavom naem ivotu u otadbini, koji sam ostavljao zbog Evrope, i seam se

da su neka moja razmiljanja bila u tom duhu. Razmiljao sam naroito o

temi kako je na nas u raznim vremenima uticala Evropa, kako je stalno
navaljivala sa svojom civilizacijom nama u goste a koliko smo se mi
civilizovali i koliko nas tano do sad ima na broju civilizovanih? Sada i sam
vidim da je sve ovo skoro nepotrebno i suvino. Ali ja sam vas upozorio da e
cela glava biti suvina. A, uzgred reeno, gde sam ono stao? Ah da, kod
francuskog kaftana. Od njega je i poelo!
Eto, jedan od tih francuskih kaftana napisao je tada Brigadira. Brigadir je
za ono vreme bio izvanredna stvar i izazvao je neobian efekat. Umri,
Denise, nita bolje nee napisati, govorio je sam Potemkin. Svi kao da su se
trgli iz dremea. Zar je i tada nastavio sam svoja proizvoljna razmiljanja ve
dosadilo ljudima da nita ne rade i da ive pod tuim rukovodstvom? Ja ne
govorim samo o tadanjem francuskom rukovoenju, ve hou uzgred da
kaem kako smo mi veoma lakoveran narod i da sve to kod nas dolazi od nae
dobrodunosti. Sedimo, na primer, svi mi bez ikakvog posla, i odjednom nam
se uini da je neko neto rekao, neto uradio, da je i kod nas neto zamirisalo
naim duhom, da se naao i za nas posao onda svi poletimo, i potpuno smo
uvereni: eto sad poinje. Muva proleti, a mi ve mislimo da su proveli slona.
Neiskustvo mladosti, a i glad pored toga. To je kod nas poelo jo pre
Brigadira, tada jo, naravno, u mikroskopskoj razmeri i stalno se do danas
ponavlja: nali smo posao za sebe i ciimo od ushienja. Zaciati i arlaukati
od ushienja to je kod nas najvanija stvar, a posle dve godine svi se
razilazimo pokunjeni. Ali ne umaramo se, makar i sto puta poinjali.
to se tie tueg rukovoenja, u Fonvizinovo vreme skoro niko u masi
nije ni posumnjao da je to najsvetije, najevropskije rukovoenje, i najmilije
tutorstvo. Dodue, i sad je malo onih koji u to sumnjaju. itava naa krajnje
progresivna partija silno se zalae za tue rukovoenje. A tada, o, tada se
toliko verovalo u svako rukovoenje da je udno kako nismo pomerali
planine s mesta, i kako to da nae alaunske visoravni, pargolovski vrhovi i
valdajski visovi jo stoje tamo gde su i bile. Istina, jedan tadanji pesnik
pominjao je jednog junaka koji:
legne na planinu, a planina puca,

i koji:
rukom kule pod oblake baca.

Ali, to je, izgleda, bila samo metafora.

Uzgred da kaem, gospodo, ja govorim sada samo o literaturi, i to upravo

o lepoj knjievnosti. Hou po njoj da proverim postepeni i blagotvorni uticaj
Evrope na nau otadbinu. Naime, kakve su se knjige tada (pre Brigadira i u
njegovo vreme) izdavale i itale, nije mogue zamisliti bez izvesne radosti i
oholosti s nae strane! Mi imamo sad jednog divnog pisca, ponos naeg doba,
nekakvog Kuzmu Prutkina. Sav njegov nedostatak je njegova neshvatljiva
skromnost, do sada jo nije izdao svoja celokupna dela. Ali je objavio, jo
davno, u Savremeniku, u odeljku razno, Zapise mog dede. Zamislite ta je
sve mogao da zapie taj debeli, sedamdesetogodinji deda iz Katarininog
doba, koji je proao sito i reeto, bio na dvorskim banketima i u bici kod
Oakova, i kad se vratio u svoju domovinu, latio se da pie uspomene?
Sigurno je mnogo tota interesantno imao da zapie. ta samo nije video taj
ovek! I evo, kod njega je sve u ovakvim anegdotama:
Otroumni odgovor kavaljera de Monbazona. Jednom je neka mlada i
vrlo privlana devojka u prisustvu kralja hladnokrvno upitala kavaljera de
Monbazona: ,Gospodine, ta je o ta prikaeno: pas o rep ili rep o psa? Na
ovo je de Monbazon, budui veoma vet u odgovaranju, bez trunke
zbunjenosti, ak naprotiv, sasvim spokojnim glasom odgovorio: ,Gospoice,
uhvatiti psa za rep kao i za glavu nikome nije zabranjeno. Ovaj odgovor je
tom kralju priinio veliko zadovoljstvo i taj kavaljer nije ostao bez nagrade.
Vi mislite da je to izmiljotina, budalatina, da takvog dede nikad nije ni
bilo na svetu? A ja vam se kunem da sam lino, kad mi je bilo deset godina,
itao jednu knjiicu iz Katarininog vremena, i u njoj sam proitao sledeu
anegdotu. Jo tada sam je nauio napamet toliko mi se dopala i nisam je vie
nikad zaboravio:
Otroumni odgovor kavaljera de Rogana. Poznato je da je kavaljeru de
Roganu uasno zaudaralo iz usta. Kad je jednom bio prisutan buenju princa
de Kondea, ovaj mu ree: 'Odmaknite se, kavaljeru de Rogane, jer od vas
veoma runo zaudara. Na ovo je kavaljer de Rogan odmah odgovorio: He
zaudara to od mene, milostivi prine, ve od vas, jer vi tek ustajete iz
postelje.
I sad zamislite tog spahiju, starog ratnika, moda bez ruke, sa starom
spahinicom, sa stotinom slugu, sa decom Mitrofanukama, koji subotom ide
u kupatilo i pari se do besvesti, i on, s naoarima na nosu, vano i sveano
ita, razgovetno i polako, sline anegdote i veruje da je to vrlo vana stvar,
maltene slubena dunost.
Kako je naivno bilo tadanje verovanje u korist i neophodnost slinih
vesti iz Evrope! Poznato je, kae, da je kavaljeru de Roganu runo

zaudaralo iz usta... Kome je poznato, zato je poznato, i ko bi uopte poeleo

to da dozna? Ali, slina slobodoumna pitanja nisu zbunjivala dedu. On je s
detinjom verom smatrao da je ta zbirka optih rei poznata na dvoru, i to je
za njega bilo dosta.
Da, naravno, tada smo lako usvajali Evropu, razume se fiziki. Ali
moralno usvajanje nije ilo bez bia. Obuli bi svilene arape, natukli perike,
opasali pade i gotov Evropejac. I ne samo da im to nije nita smetalo, ve se
ak i svialo. A u stvari je sve ostajalo po starom: kad bi ostavili knjigu o de
Roganu (o kome su samo to znali da mu je runo zaudaralo iz usta) i skinuli
naoare, kao i pre su tukli svoju poslugu, kao i pre su patrijarhalno postupali
sa svojom porodicom, kao i pre su tukli u tali sitnog spahiju-suseda ako bi
napravio ispad, i isto kao i pre puzili pred viim linostima. ak su i seljaku
bili blii i razumljiviji: manje su prezirali, manje su se gadili njegovih obiaja,
vie su znali o njemu, bili su mu manje tui, manje Nemci. A to su se pred
njima pravili vani pa gospodin i mora da se pravi vaan zato je gospodin!
Iako su seljaka na mrtvo ime prebijali, opet su bili narodu nekako miliji od
sadanjih, zato to su bili vie svoji. Jednom reju, sva su ta gospoda bila
prost narod, jedne gore list. Oni nisu ispitivali stvari do kraja, uzimali su,
tukli, krali, sa ushienjem savijali lea i tiho i bogato iveli u savesnom
detinjastom razvratu. Meni ak izgleda da svi ti dedovi nisu ba bili tako
naivni, ak ni u odnosu na de Rogane i Monbazone.
Moda su bili ak i veliki ereti, i veoma oprezni u odnosu na itav
evropski uticaj viih drutvenih slojeva. Sva ta fantazmagorija, itava ta
maskarada, svi ti francuski kaftani, manetne, perike, pade, debele,
nezgrapne noge obuvene u svilene arape, tadanji vojnici u vapskim
perikama i plitkim cipelama, sve je to, ini mi se, bilo strano pretvaranje,
servilno lakejsko ismevanje odozdo, da je to ponekad ak i sam narod
primeivao i razumevao. Naravno, moe ovek biti pisar, varalica i brigadir, a
u isto vreme najdirljivije i najnaivnije biti uveren da je kavaljer de Rogan
siva eminencija. Ali to nita nije smetalo: Gvozdilovi su i dalje tukli, a na
Potemkin i njemu slini samo to nisu nae de Rogane ibali po svojim
talama, Monbazoni su gulili ive i mrtve, pesnicama u manetnama i
nogama u svilenim arapama delili su udarce po potiljku i po turu, dok su
markizi padali na dvorskim balovima
rtvujui hrabro svoj zatiljak.

Jednom reju, udo jedno kako se sva ta naruena Evropa po naredbi lako

odomaivala tada kod nas, poev od Petrograda, najfantastinijeg grada sa

najfantastinijom istorijom od svih gradova na zemljinoj kugli.
Ali sad ve nije tako, Petrograd je pobedio i ivi na svoj nain. Sad smo mi
potpuno Evropejci, i dorasli smo tome. Sad je i sam Gvozdilov vetiji i
obazriviji kad mu se desi da nekog tue, uva formalnu pristojnost, pravi se
francuski buruj, a za kratko vreme e poeti, kao Amerikanac u junim
dravama, da tekstovima biblije titi neophodnost trgovine crncima.
Uostalom, ta zatita tekstovima snano prodire iz amerikih drava u Evropu.
Eto, stii e tamo, sam u svojim oima videti mislio sam. Nikad ovek iz
knjiga ne moe nauiti ono to svojim oima vidi. A kad je re o Gvozdilovu,
postavlja se pitanje zato Fonvizin u svom Brigadiru nije jednu od najlepih
fraza u svojoj komediji dodelio Sofiji, predstavnici plemenite i humanoevropske ideje, ve ludi-brigadirki, koju je predstavio kao toliku budalu, i to
ne prosto budalu, ve nazadnjaku budalu, da su svi konci ava provirivali, i
sve gluposti koje ona govori kao da ne govori ona, ve neko drugi, skriven iza
nje. A kad je trebalo rei istinu, nije je rekla Sofija, ve brigadirka. Pisac je od
nje stvorio ne samo potpunu budalu, ve ravu enu, a ipak se pobojao, i ak
zakljuio da je sa umetnikog gledita nemogue da takvu frazu izgovori lepo
i plemenito, kao u staklenoj bati vaspitana Sofija, i odluio je da je
prirodnije da tu frazu kae prosta i glupa ena. Evo tog mesta, vrednog
spomena. To je veoma zanimljivo ba zbog toga to je napisano bez ikakve zle
namere i zadnje misli, naivno i ak moda neoekivano. Brigaridova ena
kae Sofiji:
... U naem puku, kapetan prve ete je bio neki Gvozdilov; imao je mladu
enu, neobino lepu i simpatinu. Tako, desi se, on se za neto naljuti, a
najee kad je pijan, pa je onda, draga moja, ako u boga veruje, mlati dok
due u njoj uje, a ni sam ne zna zato. Naravno, nas se to nita ne tie, samo
oveku doe da se isplae gledajui nju.
Sofija: Molim vas, gospoo, nemojte vie govoriti o stvarima kojih se
oveanstvo gnua.
Brigadirova ena: Eto, draga moja, ti nee ni da slua o tome, a zamisli
kako je bilo jadnoj kapetanici, koja je sve to morala da trpi?
I tako je fino vaspitana Sofija, sa svojom nenom, kao u staklenoj bati
odnegovanom osetljivou ustuknula pred prostom enom. To je udan
reparti kod Fonvizina, i nema u njegovim delima nieg tanijeg, humanijeg
i... neoekivanije reenog. A koliko je meu naim naprednim radnicima
takvih progresista iz staklene bate, koji su veoma zadovoljni svojom
vetakom prirodom i nita vie ne trae! Ali je najzanimljivije od svega to

to Gvozdilov jo i sad mlati svoju kapetanicu, i moda sa jo veim

komforom nego ranije.
Sasvim je tako. Kau da se to ranije radilo vie iz due i od srca! Koga
volim, toga, kae, i bijem. ak bi se, kau, ene zabrinule kad ih ne biju: ne
bije, znai ne voli me. Ali sve je to bilo iskonsko, stihijsko, iz rodovske
zajednice. Sada se i to usavrilo u skladu sa razvitkom. Sad ve Gvozdilov
voti skoro iz principa, a i zato to je jo uvek budala, to jest ovek starog
kova, i ne poznaje nov nain ivota. A po novom nainu, i bez pesnienja se
moe mnogo bolje stvar urediti. Ja sad toliko priam o Gvozdilovu zato to se
jo i sad kod nas o njemu piu i suvie humane i dubokomislene rei, i toliko
ih piu da su ve publici dosadile. A i pored svih lanaka protiv njega,
Gvozdilov je kod nas jo toliko vitalan da je gotovo besmrtan. Da, iv je i
zdrav, sit i pijan. Sad je on bez ruke i bez noge, i, kao kapetan Kopejkin,[25] i
on je u izvesnom smislu prolivao krv. ena mu ve odavno nije vie mlada i
onako lepa kao to je nekad bila. Ostarila je, lice joj omravelo i pobledelo,
bore i muke su ga izbrazdale. Ali kad je njen mu i kapetan leao bolestan,
bez ruke, ona se nije odmicala od njegove postelje, provodila je noi bez sna
pored njega, teila ga, gorko plakala za njim, nazivala ga svojim dragim,
svojim junakom, svojim sivim sokolom, hrabrom glavom vojnikom. To, s
jedne strane, izaziva gnev u dui, ali zato, s druge strane, neka ivi ruska
ena! I nema nieg lepeg u naem ruskom svetu od njene bezgranine
ljubavi koja sve oprata. Zar nije tako? Utoliko pre to i Gvozdilov sada, u
treznom stanju, ponekad i ne bije enu, to jest ree, pazi na pristojnost,
ponekad joj ak i kae koju lepu re. Osetio je pod starost da bez nje ne moe
iveti; raundija je, buruj, a ako i sad ponekad bije, to je samo u pijanom
stanju i po staroj navici, kad se ve i suvie ueli. Priajte vi ta hoete, to je
progres i ipak uteha. A mi volimo utehe.
Da, mi smo se sad potpuno uteili, sami smo sebe uteili. Iako sve oko nas
jo uvek nije ba lepo, mi smo sami tako divni, tako civilizovani, toliko
Evropejci, da se ve narodu smuilo gledajui nas. Sada nas narod potpuno
smatra za strance, ne razume nijednu nau re, nijednu knjigu, nijednu
misao nau, a to je, priajte ta hoete, progres. Sad mi tako duboko
preziremo narod i njegove principe da smo prema njemu puni neke nove,
dosad nepoznate gadljivosti, koja nije postojala za vreme naih Monbazona i
de Rogana, a to je, bez obzira na to ta vi mislite, progres. Ali zato, kako smo
mi sad uvereni u svoju civilizatorsku misiju, kako s visine reavamo pitanja, i
jo kakva pitanja: rodne grude nema, naroda nema, nacionalnost to je samo
odreen sistem dabina, dua tabula rasa, grumen voska od koga se zaas
moe izvajati pravi ovek, optesvetski ovek, homunkulus; treba samo

nakalemiti plodove evropske civilizacije i proitati dve-tri knjiice.

I kako smo sad mirni, velianstveno mirni, jer ni u ta ne sumnjamo, i sve
smo reili i potpisali! Sa kakvim smo mirnim zadovoljstvom oinuli, na
primer, Turgenjeva, zato to se usudio da se ne smiri s nama zajedno, da ne
bude zadovoljan naim uzvienim linostima, zato to je odbio da ih prizna za
svoj ideal i traio neto bolje od nas. Bolje od nas! Gospode boe! Pa ta ima
lepe i bezgrenije od nas pod suncem? I dobio je Turgenjev za svog
Bazarova, nemirnog i tunog Bazarova (znak velikog srca) i pored sveg
njegovog velikog nihilizma. Iibali smo ga ak i za Kukinu, tu progresivnu
va koju je Turgenjev ieljao iz ruske stvarnosti nama za ugled, i jo su rekli
da je protivnik emancipacije ena.
Kaite ta hoete, ali sve je to progres. Mi sa takvom kaplarskom
samouverenou, kao pravi narednici civilizacije, stojimo nad narodom, da je
prosto milina gledati: podboeni, nonalantnog izgleda, prodornog pogleda,
gledamo i samo pljuckamo. emu bismo se mogli od tebe, neotesana
seljaino, nauiti, kad je nacionalnost, sva ta narodnost, u stvari samo
nazadnjatvo, poreski sistem i nita vie! Ne inimo ustupke predrasudama,
molim vas! Ah, boe moj, sad ba treba rei... Gospodo, pretpostavimo za
trenutak da sam ja ve zavrio svoje putovanje i vratio se u Rusiju. Dozvolite
da vam ispriam jednu anegdotu.
Jednog dana ove jeseni uzmem jedne novine, od najprogresivnijih.
Pogledam: izvetaj iz Moskve. Rubrika: Ostaci varvarstva (ili neto u tom
smislu, samo veoma otro; teta to mi sad te novine nisu pri ruci). Dakle,
pria se u lanku anegdota kako su jednog jutra ove jeseni primeena neka
kola; u kolima je sedela pijana provodadika, okiena trakama, i pevala. I
koija je isto tako imao neke trake, i on je bio pijan i mumlao neku pesmu.
ak je i konj bio okien trakama. Ne znam samo da je i on bio pijan! Sigurno
jeste! Provodadika je drala u rukama bou; nosila ju je od nekih
mladenaca koji su oigledno proveli srenu no. U boi je, naravno, bila laka
koulja, koju u prostom narodu obino sutradan posle svadbe pokazuju
nevestinim roditeljima.
Svet se smejao gledajui provodadiku: ba veselo. Novine su s
negodovanjem, ak i s prezirom pisale o tom neuvenom varvarstvu, koje se
i do danas sauvalo, i pored svih uspeha civilizacije. A ja sam, gospodo,
priznajem, prasnuo u ludaki smeh. Samo, molim vas, nemojte pomisliti da ja
branim primitivizam i kanibalstvo, lake koulje, arave i ostalo. To je runo,
razbludno, to je divljaki, slovenski, znam, slaem se, mada je sve uinjeno
bez rave namere. Naprotiv, u pohvalu nevesti, iz prostote due, iz neznanja

neeg boljeg, uzvienijeg, evropskog. Ne, ja sam se neem drugom smejao.

Evo emu: setio sam se odjednom naih gospoa i naih modnih radnji.
Naravno, civilizovane dame ne alju vie svoje lake koulje roditeljima, ali
kad naruuju haljinu kod krojaice, s kakvim taktom, s kakvim prefinjenim
raunom i poznavanjem stvari umeju da podmetnu vatu na izvesna mesta
svoje draesne evropske haljine. ta e im vata? Razume se, zbog elegancije,
zbog estetike, pour paraitre...[26] I ne samo to: njihove keri, nevina
sedamnaestogodinja bia koja su tek izala iz pansiona, i one znaju za vatu,
sve znaju; i emu slui vata, i gde upravo, na kojim delovima treba upotrebiti
vatu, i zato, u kom se cilju sve to radi. Pa zar su - pomislio sam smejui se
zar su te brige i muke, to svesno staranje o vati, zar je to istije, moralnije,
asnije od onih nesrenih lakih koulja koje nose roditeljima, s prostodunim
uverenjem da tako treba, da je ba to moralno!
Za ime boga, prijatelji moji, nemojte pomisliti da u ja sad odjednom
razvezati o tome da civilizacija nije razvitak, ve da je, naprotiv, u poslednje
vreme u Evropi uvek stajala sa biem i tamnicom nad svakim progresom.
Nemojte misliti da u poeti da dokazujem kako kod nas varvarski meaju
civilizaciju sa zakonima normalnog, istinskog razvitka, ili da je civilizacija ve
davno osuena na propast i na samom Zapadu, i da se za nju bori samo
sopstvenik (mada su tamo svi sopstvenici, ili nastoje da budu sopstvenici) da
bi sauvao svoj novac. Nemojte misliti da u dokazivati kako oveja dua
nije tabula rasa, nije grumen voska od koga se moe izvajati opti ovek; da
je, pre svega, potrebna priroda, zatim nauka, pa samostalan ivot, na rodnom
tlu, slobodan, i vera u sopstvene narodne snage. Nemojte misliti da u se sad
praviti kao da ne znam da nai naprednjaci (mada ni izdaleka ne svi) uopte
ne zastupaju vatu, i isto je tako igou kao i lake arave. Ne, ja samo jedno
hou da kaem; u pomenutom lanku nisu prosto osuivali i proklinjali
koulje i arave, nisu prosto rekli da je to varvarstvo ve su oigledno
izobliavali prostonarodno, nacionalno, stihijsko varvarstvo, nasuprot
evropskoj civilizaciji naeg vieg, plemenitog drutva. lanak je bio
razmetljiv, lanak kao da nije hteo da zna da kod njih samih, kod naih
izobliitelja, ima hiljadu puta gadnijih i gorih stvari, da smo samo svoje
predrasude i gadost zamenili drugim, jo gorim predrasudama i jo veim
gadostima. lanak kao da nije zapaao nae sopstvene predrasude i
nevaljalstva. Zato, zato se praviti vaan pred narodom, prezirati ga i
pljuvati... Jer smena je, uasno je smena ta vera u svoju nepogreivost i u
pravo satirinog ismevanja. Ta vera je ili prosto razmetanje pred narodom, ili
nepromiljeno ropsko metanisanje pred evropskim oblicima civilizacije, to
je jo smenije.

I to nije nita! Ovakvih fakata e se nai svakog dana po hiljadu. Izvinite

za anegdotu.
A, uostalom, ja greim! Izgleda da greim! To je zato to sam suvie brzo
od dedova preao na unuke. Bilo je i prelaznih tipova. Setite se ackog.[27] To
nije ni naivni eret-deda, niti pak samozadovoljni potomak u prezrivoj pozi,
koji je sve reio. acki to je poseban tip nae ruske Evrope, to je tip drag,
oduevljen, koji strada, koji vapi i za Rusijom i za rodnom grudom, a ipak
putuje u Evropu kad je trebalo da potrai
utoite utvrenom oseanju...

Jednom reju, tip koji je sad apsolutno nekoristan, ali koji je nekada bio
veoma koristan. To je frazer, brbljivac, ali frazer dobrog srca koga mori tuga i
grize savest to je nekoristan.
On se sad u novom pokolenju preporodio, i mi verujemo u mlade snage,
verujemo da e se uskoro opet pojaviti, ali ne u histeriji kao na balu kod
Famusova, ve kao ponosni, moni, krotki pobednik koji voli. On e, pored
toga, saznati do tog vremena da kutak za uvreena oseanja nije u Evropi,
ve moda pod naim nosem, i pronai e ta treba da radi, i radie.
I znate ta: ja sam, evo, uveren da mi nismo svi narednici civilizacije i
evropski namori; uveren sam, jemim za to, da se novi ovek ve rodio... Ali
o tome posle.
Hteo bih samo jo re-dve da kaem o ackom. Ja, ipak, jedno ne
razumem: acki je bio veoma pametan ovek. I kako da tako pametan ovek
nije umeo da nae sebi posla? Niko od njih nije naao sebi posla, nisu ga
nala dva-tri uzastopna pokolenja. To je injenica, a protiv injenica je
bespredmetno govoriti; ali, ovek se moe iz radoznalosti ipak zapitati. Eto, ja
ne razumem da jedan pametan ovek, ma u koje vreme i ma u kakvim
okolnostima, nije mogao da nae sebi posla. To je, kau, sporna taka, ali u
dubini due ja nimalo u to ne verujem. ovek i ima pamet zato da postigne
ono to hoe. Ako ne moe prei celu vrstu, a ti prei samo sto koraka, ipak
je bolje, bie blie cilju kome ide. A ko hoe po svaku cenu jednim korakom
da stigne do cilja, to, po mom miljenju, uopte nije pamet. To se prosto zove
gospodski nerad!
Mi ne volimo rad, nismo navikli da idemo korak po korak, bolje je jednim
korakom stii do cilja ili se ogreiti o zakon. Eto, to i jeste ono to se zove

gospodski nerad. Ipak, acki je vrlo dobro uradio to je onda klisnuo u

inostranstvo: da je samo jo malo oklevao, odleteo bi na Istok, a ne na Zapad.
Vole kod nas Zapad, vole ga, i u odsudnim trenucima svi tamo putuju.
Eto, i ja tamo idem: mais moi, cest autre chose.[28] Ja sam sve njih tamo
video, to jest vrlo mnogo njih, jer ih sve ne moe prebrojati. I svi oni, ini mi
se, trae utoite uvreenom oseanju. U svakom sluaju, neto trae.
Pokolenje ackog oba pola, posle bala kod Famusova, i uopte kada je bal
zavren, namnoilo se kao morski pesak. Ne samo acki, jer su svi iz Moskve
tamo otili. Koliko tamo sad ima Repetilova, koliko Skalozuba, koji su ve
odsluili svoje, pa su kao nesposobni upueni u banje. Natalija Dmitrijevna s
muem tamo je obavezan lan. ak i groficu Hljestovu svake godine voze
tamo. I Moskva je svoj toj gospodi dosadila. Samo Molalina nema tamo, on
se drukije snaao i jedini ostao kod kue. Posvetio se otadbini, takorei
zaviaju... Sad mu i prii ne moe. Famusova on ni u svoje predsoblje ne
puta, ko veli: Niti si mi rod, nit pomozbog. On je u poslu, naao je sebi
zanimanje. Molalin je u Petrogradu i... i uspeo je. On poznaje Rusiju, i
Rusija zna njega. Da, ba ga dovro poznaje i dugo ga nee zaboraviti.
Molalin ak vie i ne uti, naprotiv, samo on i govori... Sada je njegovo
miljenje kompetentno!
Ali zato da govorim o njemu? Poeo sam o svima njima, o onima koji
trae prijatan kutak utehe u Evropi i, pravo da vam kaem, i ja sam mislio da
im je tamo bolje. Meutim, na njihovom licu se ogleda takva tuga!... Jadnici!
I kakvo je to veito nespokojstvo kod njih, kakvo je to bolesno i tuno
skitanje! Svi oni lutaju sa vodiima, i u svakoj varoi urno tre da razgledaju
znamenitosti i, verujte, rade to kao po obavezi, ba kao da time ispunjavaju
svoju dunost prema otadbini: ne proputaju nijedan dvorac sa tri prozora,
samo ako je oznaen u prospektu; nijednu gradsku kuu, koja, meutim,
neverovatno lii na najobiniju kuu u Moskvi ili Petrogradu; bulje u
Rubensovu govedinu i veruju da su to tri gracije, zato to je u prospektu
navedeno da se tako veruje; hrle ka Sikstinskoj Madoni i stoje pred njom u
nekom glupom iekivanju: evo, sad e se neto desiti, izmilee neko ispod
poda i razvejae njihovu bespredmetnu tugu i umor. I odlaze, udei se to se
nita nije desilo.
To nije ono samozadovoljno i potpuno mahinalno ljubopitstvo engleskih
turista, koji vie gledaju u prospekt nego u same retkosti, koji ne oekuju
nita, ni novo ni udno, ve samo proveravaju: da li je u prospektu tano
oznaeno, i koliko, tano, lakata ili funti ima u oznaenom predmetu? Ne,
naa radoznalost je nekako neobuzdana, nervozna, puna ei, a intimno

uverena da se nikad nita nee desiti naravno, dok prva muva ne proleti: a
onda, muva je proletela znai, sad odmah e opet poeti...
Ja, naravno, govorim samo o pametnim ljudima. Za druge se ne treba
brinuti: njih uvek bog uva. Ne brine se ni o onima koji su se konano tamo
nastanili, zaboravljaju svoj jezik i poinju da sluaju katolike svetenike.
Uostalom, za celu tu masu evo ta se moe rei: im preu Ajdkunen, svi
odmah postaju strahovito nalik na one nesrene pudlice koje su se izgubile i
tre tamo-amo traei gospodara. ta vi mislite, da ja ovo sa podsmehom
piem, da bacim krivicu na nekoga, kao kaem: U ovo vreme kad, itd., a vi ste
u inostranstvu! Reava se seljako pitanje, a vi ste u inostranstvu, itd., itd. A
ne, ni govora! I ko sam ja da mogu da okrivljujem nekoga? Zato da
okrivljujem, i koga? Mi bismo se radovali da neto radimo, ali nema posla, a
i ono to ima radi se bez nas. Mesta su zauzeta, ne vidi se kad e biti
upranjena. Kakvo je to zadovoljstvo gurati nos tamo gde nas ne trae. Eto
izgovora, i to je sve. A mi taj izgovor ve napamet znamo.
Ali ta je to? Kud sam to ja zalutao? Gde sam ja to stigao da vidim Ruse u
inostranstvu? Mi se tek pribliavamo Ajdkunenu... ili smo ga ve proli? I,
zaista, i Berlin, i Drezden, i Keln, sve smo to proli. Ja sam, istina, jo uvek u
vagonu, ali pred nama nije vie Ajdkunen, nego Arkelin, i ve ulazimo u
Francusku. Pariz, ah Pariz ta o njemu sam hteo da govorim, i zaboravio. I
suvie sam se mnogo zamislio o naoj Evropi: ali to se moe oprostiti kad
ovek ide u pohode evropskoj Evropi. Uostalom, zato se toliko izvinjavam?
Ova je glava ionako suvina.

GLAVA IV
KOJA NIJE SUVINA ZA PUTNIKE

Konana odluka: da li Francuz zaista nema pameti i razuma?

Ali ipak, zato da Francuz nema razuma? pitao sam samog sebe
posmatrajui etiri nova putnika, Francuza, koji tek to su uli u na vagon.
To su bili prvi Francuzi koje sam sreo na njihovoj rodnoj grudi, ako ne
raunam carinike iz Arkelina, odakle smo tek krenuli.
Carinici su bili neobino utivi, brzo su obavili svoj posao, i uao sam u
vagon veoma zadovoljan svojim prvim korakom u Francuskoj. Do Arkelina, u
naem kupeu sa osam sedita bilo nas je samo dvoje, ja i jedan vajcarac
prirodan i skroman ovek srednjih godina, izuzetno prijatan drug u
razgovoru, s kojim sam askao jedno dva sata bez prestanka. Sad nas je bilo
estoro, a moj vajcarac, na moje veliko udo, odjednom je postao
neverovatno utljiv pred ovom novom etvoricom putnika. Ja mu se obratih
u nameri da nastavimo na raniji razgovor, ali on pouri da ga zabauri,
odgovarao je nekako uvijeno i neodreeno, suvo, gotovo ljutito, okrenuo se
prozoru i poeo da posmatra pejzae: trenutak kasnije izvadio je nemaki
prospekt i potpuno se udubio u njega.
Ja sam ga odmah ostavio na miru i utke posmatrao nae nove saputnike.
Bili su to neki udni ljudi. Putovali su nekako bez prtljaga, i uopte nisu liili
na putnike. Nikakve pakete nisu imali, ak im ni odelo nije liilo na
putniko. Svi su bili u nekim lakim sakoima, strano izlizanim i iznoenim,
malo boljim od onih koje kod nas nose posilni kod oficira, ili posluga kod
spahija srednjeg imovnog stanja. Rublje je na svima bilo prljavo, kravate vrlo
ivih boja, i one prljave; jedan od njih imao je oko vrata ostatak svilene
marame, od onih to se veito nose, i koje posle petnaestogodinjeg dodira sa
vratom svog vlasnika popiju celu funtu masti. Taj isti je imao i nekakva
dugmeta za manete sa lanim, kao lenik velikim brilijantima. A drali su se

otmeno, ak elegantno.
Sva etvorica su izgledala kao da su istih godina, tako oko trideset pet, i
mada su im fizionomije bile potpuno razliite, svi su neverovatno liili jedan
na drugoga. Lica su im bila nekako uvela, nosili su francuske slubene
bradice, koje su takoe veoma liile jedna na drugu. Videlo se da su ljudi koji
su proli sito i reeto, i zauvek stekli na licu onaj dosta mrzovoljan, ali
izuzetno poslovan izraz. Uinilo mi se takoe da se meusobno poznaju, ali
se ne seam da li su re progovorili izmeu sebe. Na nas, to jest na mene i na
vajcarca, nekako hotimino nisu hteli da gledaju, i nemarno zviduui,
razbakareni na svojim mestima, ravnoduno su ali uporno gledali kroz
prozor. Zapalio sam cigaru i, nemajui ta drugo da radim, posmatrao ih. U
meni se, istina, budilo pitanje: ko su, zapravo, ovi ljudi? Da su radnici, nisu
radnici, buruji nisu buruji. Da nisu penzionisana vojna lica a la demi solde,
ili tako neto? A, dodue, nisam mnogo o njima ni mislio. Posle deset minuta,
tek to smo stigli na sledeu stanicu, sva etvorica, jedan za drugim, iskoie
iz vagona, vrata se zalupie i mi poletesmo dalje. Na ovoj pruzi vozovi gotovo
i ne stoje na stanicama: dva minuta, retko tri, i ve lete dalje. Divno voze, to
jest neobino brzo.
Tek to smo ostali sami, vajcarac je sklopio svoj prospekt, bacio ga u
stranu i zadovoljno pogledao u mene, s oiglednom eljom da nastavi
razgovor.
- Ova gospoda nisu dugo sedela poeo sam, radoznalo ga gledajui.
- Da, oni su i putovali samo do prve stanice.
- Vi ih poznajete?
- Njih?... Pa to su policajci...
- Kako? Kakvi policajci? upitao sam, zauen.
- Da, da... ja sam odmah primetio da se niste dosetili.
- Pa... nisu valjda pijuni? (Jo uvek nisam hteo da verujem.)
- Pa da, zbog nas su i uli.
- Vi to sigurno znate?
- U to nema nikakve sumnje! Ja sam ve nekoliko puta putovao ovuda.
Skrenuli su im panju na nas jo u carinarnici, kad su nam gledali pasoe;
rekli su im naa imena i ostalo. I seli su da nas prate.
-

Ali zato da nas prate kad su nas ve videli? Jer, vi kaete da su ih

upozorili jo na onoj stanici?

- Pa da, i rekli su im naa imena. Ali to nije dosta. Sada su nas upoznali
do sitnica; lice, odeu, prtljag, jednom reju sve to je na nama. ak su i vau
dugmad zapazili. Vi ste vadili tabakeru, oni su i tabakeru upamtili, znate,
svaku sitnicu, svaki detalj, to je mogue vie detalja. Vi se moete i izgubiti u
Parizu, ili promeniti ime, ako ste sumnjivi, e onda e sve te sitnice pomoi da
vas pronau. Sve se to jo sa ove stanice telegrafski javlja u Pariz i tamo se na
odreenom mestu sve to uva, za svaki sluaj. Osim toga, i vlasnici hotela
moraju da dostave sve pojedinosti o strancima koji kod njih odsedaju, i to do
detalja!
- Ali zato ih je toliko, bila su etvorica! i dalje sam pitao, jo uvek
zbunjen.
- O, ima njih ovde vrlo mnogo. Verovatno je sad malo stranaca; a da ih
ima vie, i oni bi se rasturili po vagonima.
- Ali, molim vas, oni nas uopte nisu ni gledali. Gledali su kroz prozore.
- A, nita se ne brinite, sve su videli... Zbog nas su i uli.
Tako, dakle, pomislio sam, eto ti: Francuz nema razuma, i (stidim se da
priznam) nekako sam nepoverljivo pogledao ispod oka u vajcarca. Da i ti,
brajko, nisi neto slino, pa se samo pretvara? sinulo mi je u glavi, ali samo
za trenutak, uveravam vas. Runo je, ali ta da radi ovek i nehotice pomisli...
vajcarac me nije prevario. U hotelu gde sam odseo odmah su pribeleili i
najsitnije moje osobene znake i dostavili ih tamo gde treba. Po onoj
briljivosti s kojom vas posmatraju dok precizno i detaljno belee va opis,
moe se zakljuiti da e ceo va ivot u hotelu, svaki va korak biti
skrupulozno praen i beleen. Dodue, prvi put mene lino u hotelu nisu
mnogo uznemiravali, i opisali su me utke, izuzev, naravno, onih pitanja koja
stoje u knjizi gostiju, u koju upisujete svoje podatke: ko ste, ta ste, kakvim
poslom, i ostalo. Ali, u drugom hotelu gde sam odseo, kako posle mog
osmodnevnog boravka u Londonu nije bilo mesta u ranijem Hotel Coquilliere,
postupili su sa mnom ve mnogo otvorenije. Ovaj drugi, Hotel des Empereurs,
izgledao je nekako patrijarhalnije u svakom pogledu. I vlasnik i njegova ena
bili su vrlo dobri ljudi, neobino paljivi, ve u godinama, neobino
predusretljivi prema svojim gostima. Onog istog dana kad sam odseo kod
njih, predvee me je srela gazdarica u tremu i pozvala me u sobu gde je bila
kancelarija. Bio je prisutan i njen mu, ali videlo se odmah da ena upravlja
celim gazdinstvom.

- Oprostite poela je utivo potrebni su nam vai podaci.

- Pa ja sam ih ve rekao... moj paso je kod vas.
- Jeste, ali... votre etat?[29]
To: votre etat? neobino je zamrena stvar, i nigde mi se nije dopadala. ta
tu ima da napiem? Putnik, suvie je neodreeno. Knjievnik, homme de
lettres onda te niko nee potovati.
- Moda je najbolje da napiemo proprietaire,[30] ta vi mislite? upitala
me je gazdarica. To e biti najbolje.
- Da, da, to e biti najbolje ponovio je za njom suprug.
I napisali su.
- E, sad: razlog vaeg dolaska u Pariz?
- Putujem, u prolazu sam.
- Hm, da. Pour voir Paris.[31] Dozvolite m'sje: vaa visina, rast?
- Kakva visina?
- Kakvog ste rasta?
- Kao to vidite, srednjeg.
- Tako je, m'sje... Ali eleli bismo da znamo podrobnije... Ja mislim,
mislim... produila je ona s nekom mukom, savetujui se oima sa muem.
- Ja mislim toliko i toliko ocenio je mu, odmeravajui pogledom moj
rast u metrima.
- Ali zato vam to treba? upitao sam.
- A, to je ne-op-ho-dno odgovorila je gazdarica oteui ljubazno slog po
slog neophodno i zapisujui moj rast u knjigu. Sad, m'sje, boja vae kose?
Plava, hm... svetloplave nijanse... i bez kovrda...
Zapisala je i kosu.
Izvolite, m'sje nastavila je, ostavivi pero, ustala sa stolice i
najljubaznije mi prila ovamo, dva koraka do prozora. Treba da vidim boju
vaih oiju. Hm... svetle...
I opet se pogledom posavetovala sa muem. Bilo je oigledno da se
uzajamno neobino vole.
-

Vie graoraste nijanse primetio je mu, nekako poslovnog, ak

zabrinutoga izgleda. Pazi namignuo je eni, pokazujui joj neto nad svojom
obrvom, ali ja sam odmah shvatio ta pokazuje. Imao sam mali oiljak na
elu, i hteo je da njegova ena primeti i taj osobeni znak.
- Dopustite sad da vas upitam rekao sam gazdarici kad se ceo ispit zavrio
zar je mogue da od vas trae takve pojedinosti?
- O, m'sje, to je neophodno!...
- Da, m'sje potvrdio je mu, nekako veoma sugestivno.
- Ali u Hotel Coquilliere me nisu ispitivali.
- To je nemogue ivo je rekla gazdarica za to su mogli ozbiljno da
odgovaraju. Verovatno su vas
opisali utke, ali su vas sigurno, obavezno opisali. Mi smo prirodniji i
otvoreniji sa svojim gostima, ivimo s njima kao da smo neki rod. Vi ete biti
zadovoljni s nama. Videete...
O, msje!... nekako je sveano potvrdio mu, i ak mu se ushienje
pokazalo na licu.
I, zaista, to su bili vrlo estiti i ljubazni ljudi, koliko sam bar ja bio u
stanju da ih kasnije upoznam. Ali re ne-op-hodno nije se nikako
izgovarala blago ili tonom nekog izvinjenja, ve upravo u smislu apsolutne
neophodnosti, koja se gotovo potpuno podudarala s njihovim sopstvenim,
linim ubeenjem.
I eto, u Parizu sam.

GLAVA V
BAAL[32]

I eto, u Parizu sam... Ali ipak, ne mislite da u mnogo da vam priam ba o

samom Parizu. Mislim da ste ve toliko itali o njemu na ruskom da vam je
najzad i dosadilo. Osim toga, vi ste i sami bili u Parizu, i sigurno ste sve tamo
zapazili bolje od mene. A nepodnoljivo mi je bilo da u inostranstvu sve
razgledam po prospektu, po zakonu, po dunosti turiste, zato sam u nekim
mestima i propustio da vidim takve stvari da me je ak sramota da priznam. I
u Parizu sam propustio mnogo tota. Neu rei ta sam to propustio, ali zato
u vam ovo rei: ocenio sam Pariz, pronaao sam mu epitet i spreman sam da
branim taj epitet. Naime to je najmoralniji i najestitiji grad na zemljinoj
kugli! Kakav divan red! Kakva trezvenost! Kako su tano odreeni i stabilno
utvreni odnosi: kako je sve osigurano i pravilno ipartano; kako su svi
zadovoljni i potpuno sreni, i kako su se svi, najzad, toliko trudili, da su na
kraju zaista uverili sebe kako su zadovoljni i sreni, i, i... tu su stali! Dalje
nema puta. Vi ne verujete da su se tu zaustavili; povikaete da ja
preuveliavam, da je to sve una, ovinistika kleveta, da se sve to, u sutini,
nije moglo zaustaviti. Ali, prijatelji dragi, zar vas nisam upozorio jo u prvoj
glavi ovih zapisa da u moda strano nalagati. I zato, nemojte mi smetati. Vi
vrlo dobro znate, ako i nalaem, lagau vrsto uveren da ne laem. A, po
mom miljenju, to je sasvim dovoljno. Tako mi, dakle, dajte punu slobodu.
Da, Pariz je udan grad. Kakav je samo komfor, kakve sve mogue
udobnosti za one koji imaju prava na udobnosti! I pored toga, kakav red,
kakvo, da se tako izrazim, zatije reda. Ja se stalno vraam na red. Zaista, jo
malo pa e se i Pariz, grad sa milion i po stanovnika, pretvoriti u neki
profesorski nemaki gradi skamenjen u zatiju i redu, slino, na primer,
Hajdelbergu. Nekako tome tei. A zato ne bi mogao postojati neki
Hajdelberg ogromnih razmera? I kakva preciznost propisa u svemu!
Razumite me; ne samo spoljanja pravilnost, koja je nitavna (relativno,

razume se), ve kolosalna, unutranja, duhovna, koja iz due potie. Pariz se

suava, nekako dobrovoljno, s ljubavlju se smanjuje, s ushienjem se gri.
Koliko se u tom pogledu razlikuje, na primer, London! Bio sam u
Londonu samo osam dana i, to se bar spoljanjosti tie, ostao mi je u seanju
svojim irokim slikama, jasnim originalnim planovima koji nisu svi jednim
arinom odmereni. Sve je tako ogromno i upadljivo po svojoj originalnosti.
ak se ovek moe i prevariti u toj njegovoj sveobraznosti. Svaka
specifinost, svaka protivurenost saivljuje se sa svojom antitezom, uzorno
idu ruku pod ruku, protivree jedno drugom, ali, po svoj prilici, uopte ne
iskljuuju jedno drugo. A, meutim, i ovde se vidi ona uporna, potmula i ve
zastarela borba na ivot i smrt, optezapadnog individualnog naela sa
neophodnou da se nekako sloe i saive, da nekako organizuju kolektiv i
svi ponu da ive u jednom mravinjaku, makar se i u mravinjak pretvorili,
samo da se organizuju i srede, da ne jedu jedni druge, jer ako to ne uspe,
onda e zaista doi do pretvaranja u ljudodere.
S druge strane, primeuje se u tom pogledu isto to i u Parizu: ista
oajnika tenja da se odri status quo, da zajedno sa ivim mesom iupaju
iz sebe sve elje i nade, da prokunu svoju budunost, u koju nemaju dovoljno
vere moda ni same voe progresa, i da se poklone Baalu. Ipak, molim vas,
nemojte da podlegnete uticaju visokog stila; sve ovo primeuje se svesno
samo u dui onih najnaprednijih i najsvesnijih, a nesvesno i instinktivno u
ivotu i radu itave mase. Ali buruj je u Parizu, na primer, svesno skoro
sasvim zadovoljan i uveren da sve tako i treba da bude, i istui e vas ako
samo posumnjate da tako treba da bude, istui e, jer se sve jo neeg
pribojava, i pored svoje samouverenosti. Iako je i u Londonu tako, ipak kakve
iroke, kakve zadivljujue slike! ak i po izgledu, kolika razlika u poreenju s
Parizom! Taj i danju i nou uurbani i kao more nepregledni grad, pisak i
zavijanje maina, eleznice koje idu iznad krovova kua (a gotovo i ispod
kua), ta smelost preduzimljivosti, prividni nered koji je u sutini
najsavreniji buroaski red, ta otrovna Temza, vazduh pun dima od kamenog
uglja, ti velelepni skverovi i parkovi, oni strani krajevi i jazbine grada, kao
Vajtepel, sa svojim polugolim, divljim i gladnim stanovnitvom, Siti sa
svojim milionima i svetskom trgovinom, kristalni dvorac, svetska izloba...
Da, izloba zaprepauje. Oseate onu stranu snagu koja je tu sjedinila te
bezbrojne ljude to su se iz celog sveta skupili u jedno stado: shvatate
ispolinsku misao, oseate da je tu neto postignuto, da je to pobeda, trijumf.
ak kao da poinjete da strahujete od neeg. Ma kako da ste nezavisni, od
neega vas hvata strah. Da ovo nije stvarno postignut ideal? mislite u sebi. Da

nije tu kraj? Da to nije, zaista, ono ,jedno stado. Da neemo morati zaista da
priznamo ovo za apsolutnu istinu i konano zanemimo? Sve je tako sveano,
pobedonosno, gordo, da vam ponestaje daha. Gledate te stotine hiljada, te
milione ljudi, koji se pokorno slivaju ovde sa cele zemljine kugle ljudi koje je
dovela jedna misao, koji se tiho, uporno i utke gomilaju u tom kolosalnom
dvoru, i oseate da se tu neto konano dogodilo, dogodilo i zavrilo. To je
nekakva biblijska slika, neto kao Vavilon, nekakvo proroanstvo iz
Apokalipse, koje se ispunjava naoigled svih. Oseate da vam treba mnogo
vekovnog duhovnog otpora i odricanja da ne podlegnete, da se ne potinite
utisku, da se ne poklonite faktu, da ne proglasite Baala bogom, to jest da ono
to postoji ne uzmete za svoj ideal...
Ali to je budalatina, rei ete vi, bolesno buncanje, nervi,
preuveliavanje. Niko se na tome nee zaustaviti, i niko to nee primiti za
svoj ideal. Osim toga, glad i ropstvo se s tim ne slau i jae od svega e povui
u odricanje i posejati skepticizmom. A siti diletanti, koji se etkaju radi svog
zadovoljstva, mogu, naravno, stvarati slike iz Apokalipse i umirivati svoje
nerve, preuveliavajui i izvlaei iz svake pojave silna oseanja da bi sebe
uzbudili...
Dobro, de odgovaram recimo da su me zanele dekoracije, to je istina. Ali
kad biste vi videli kako je ponosan taj moni duh to je stvorio tu gigantsku
dekoraciju, i kako je taj duh gordo ubeen u svoju pobedu i svoj trijumf, ne
biste uzdrhtali zbog njegove gordosti, uporstva i slepila, uzdrhtali biste i za
one nad kojima lebdi i caruje taj gordi duh. Pred takvom kolosalnou, pred
takvom ispolinskom oholou duha koji tu vlada, pri takvom trijumfalnom
savrenstvu tvorevina toga duha, zamire esto i gladna dua, smiruje se,
potinjava se, trai spasa u alkoholu i razvratu, i poinje da veruje kako sve
tako i mora biti.
Fakat davi, masa otupi i oboli od fatalizma; a ako se i rodi skepticizam,
onda apsurdno i s prokletstvom trai spasa u neemu nalik, recimo, na
mormonstvo. A u Londonu se moe videti masa takvih razmera i u takvim
okolnostima u kakvim je nigde na svetu neete videti. Priali su mi, na
primer, kako se subotom uvee pola miliona radnika i radnica, sa svojom
decom razlije po celom gradu kao more, najee se grupiui u pojedinim
kvartovima, i celu no, do pet sati izjutra, praznuju abat, to jest jedu i piju
kao ivotinje za celu nedelju. Svi oni nose svoju nedeljnu uteevinu, sve to
su zaradili tekim trudom i s prokletstvom. U mesarama i po bakalnicama u
debelim mlazevima gori gas i jasno osvetljava ulice. Kao da se prireuje bal
za te bele crnce. Svet se gura po otvorenim krmama i po ulicama. Tu jedu i

piju. Pivnice su udeene kao dvorovi. Sve je pijano, ali nije veselo, ve
naprotiv, mrano, tegobno i sve nekako udno utljivo. Jedino psovka i
krvava tua narue pokatkad tu sumnjivu tiinu koja u vama izaziva tugu.
Sve se to uri da se to bre napije do besvesti. ene ne izostaju iza mueva i
piju zajedno s njima, a deca tre i puze naokolo.
U jednoj takvoj noi zalutao sam i dugo se gurao po ulicama, u bezbrojnoj
gomili tog mranog sveta, pitajui skoro mimikom za put, jer nisam znao ni
re engleskog. Put sam naao, ali utisak od onog to sam video muio me je
itava tri dana posle toga. Narod je svuda narod, ali ovde je sve bilo tako
ogromno, tako izrazito, da ovek gotovo opipljivo osea sve ono to je do tada
samo zamiljao. Tu ve vie kao i da ne vidite narod, ve gubljenje svesti,
sistematsko, pokorno, podsticano. I gledajui na sve te parije drutva, vi
oseate da se jo dugo za njih nee ispuniti proroanstvo, da im jo dugo nee
dati palmove granice ni bela odela, i da e jo dugo vapiti pred prestolom
svevinjeg: Dokle, gospode.
Oni sami to znaju i za sad se svete drutvu nekakvim podzemnim
mormonima, joginima, bojacima. Mi se udimo gluposti da ovek ide u
jogine, u bojake, a ne doseamo se da je to izvesno otcepljenje od nae
drutvene norme, otcepljenje uporno i nesvesno; instinktivno otcepljenje po
svaku cenu, radi spasenja, beanje od nas sa odvratnou i uasom. Ti milioni
ljudi, naputeni i prognani sa ljudske gozbe, koji se guraju i dave jedan
drugog u podzemnoj tami u koju su ih bacila njihova starija braa, pipajui
nau neka vrata i lupaju na njih, traei izlaza da se ne pogue u mranom
podzemlju. To je poslednji, oajniki pokuaj da se svi zbiju u jednu srodnu
gomilu, u svoju masu, i da se otcepe od svega, makar i od lika ljudskog, samo
da bude onako kako oni hoe, samo da ne budu zajedno sa nama...
U Londonu sam video jo jednu slinu masu, koju takoe u takvim
razmerama neete videti nigde osim u Londonu. Opet dekoracija svoje vrste.
Ko god je bio u Londonu, sigurno je bar jednom otiao nou u Haj Market.
To je kvart gde se nou skupljaju, u odreenim ulicama, hiljade javnih ena.
Ulice su osvetljene mlazevima plinske svetlosti, o kojoj kod nas nemaju
pojma. Na svakom koraku divne kafane, ukraene ogledalima i pozlatom. Tu
su skupovi, tu i sklonita. ak je strano nekako i ui u tu gomilu. I tako je
udno sastavljena ta gomila. Tu su i starice, ali i lepotice, pred kojima
zastane kao zapanjen. U itavom svetu nema tako lepog tipa ene kao to su
Engleskinje. Sve se to s mukom gura po ulicama, tesno i gusto zbijeno.
Gomila ne moe da stane na trotoare, ve preplavi celu ulicu. Sve to udno
trai plen, i s bestidnim cinizmom nalee na prvog koga stigne. Tu su i sjajna

skupa odela, i dronjci, i upadljiva razlika u godinama, sve zajedno. Kroz tu

uasnu gomilu gura se i pijana skitnica a tu dolazi i bogata sa titulom. uju
se psovke, svae, dozivanje, i tihi poziv apatom jo plaljive lepotice.
A kakvih ima lepotica! Lica kao na starinskim gravirama. Seam se, uao
sam jednom u jedan Kazino. Tretala je muzika, igralo se, gurala se masa
sveta. Nametaj divan. Ali Engleze i usred veselja ne ostavlja mrano
raspoloenje; oni i igraju ozbiljno, ak neveselo, nekad izvodei figure kao da
to po nekoj dunosti rade. Gore na galeriji ugledao sam jednu devojku i
zastao prosto zapanjen; nita slino takvoj idealnoj lepoti nisam nikad video.
Sedela je za stoiem, u drutvu nekog mladia, po izgledu bogatog
dentlmena, i po svoj prilici jo nenaviknutog na poseivanje kazina. On je
moda nju traio, i najzad se video s njom, ili joj je tu zakazao sastanak. Malo
je govorio s njom, i sve nekako odseno, kao da ne govore o onom o emu bi
hteli da govore. Razgovor su esto prekidale duge pauze. I ona je bila veoma
tuna. Crte njenog lica bile su nene, fine, neeg neiskazanog i tunog bilo je
u divnom i malo gordom pogledu, neeg misaonog i enjivog. Kao da je bila
tuberkulozna. Ona je bila, ona je morala po svom vaspitanju biti iznad te
gomile nesrenih ena; ta bi inae znailo lice oveje? A, meutim, i ona je
pila din koji je taj mladi plaao. Na kraju je on ustao, pruio joj ruku i
rastali su se. On je otiao iz kazina, a ona, s pegama rumenila koje je rakija
izazvala na njenim bledim obrazima, izala i izgubila se u gomili prostitutki.
Na Haj-Marketu sam video majke koje su svoje maloletne keri dovodile
na prodaju. Devojice od dvanaestak godina hvataju vas za ruku i mole da
idete s njima. Seam se dobro, jednom sam na ulici u gomili sveta video
devojicu koja jedva da je imala est godina, svu u ritama, prljavu, bosu,
ispijenu i izudaranu: njeno malo telo koje je provirivalo kroz rite bilo je svo u
modricama. Ila je kao u bunilu, ne urei nikud, i bogzna zato je vrljala po
toj gomili moda je bila gladna. Niko na nju ni glavu nije okretao. Ali najvie
me je porazilo to je hodala s izrazom takve tuge, s tako neizmernim
oajanjem na licu, da je bilo nekako neprirodno i strahovito bolno videti tako
malo stvorenje koje ve u sebi nosi toliko prokletstva i oajanja. Mahala je
svojom razbaruenom glavicom as na jednu, as na drugu stranu, kao da
razmilja o neemu, irila svoje male ruke, gestikulirala, zatim bi odjednom
pljesnula i pritisla ih na gole grudi. Vratio sam se i dao joj pola ilinga. On je
uzela srebrni novi, zatim mi je divlje i prestravljeno pogledala u oi, i
odjednom pobegla, kao da se boji da u joj uzeti taj novac.
Sve u svemu, veseli prizori...
A jednom, nou, u gomili tih izgubljenih ena i razvratnika, zaustavila me

jedna ena koja se urno probijala kroz gomilu. Bila je sva u crnom, sa
eirom koji joj je gotovo zaklanjao lice, koje nisam ni uspeo da vidim, seam
se samo njenog netreminog pogleda. Rekla je neto nakaradnim francuskim
jezikom, nisam je razumeo, tutnula mi u ruku neku hartijicu i brzo otila
dalje. Pod prozorom osvetljene kafane razgledao sam cedulju, malo,
etvrtasto pare hartije; s jedne strane je bilo odtampano: ,Crois-tu
cela? [33] a s druge strane, opet na francuskom: Ja sam vaskrsenje i ivot...
itd., nekoliko poznatih redova. Priznajte i sami da je to prilino originalno.
Kasnije su mi objasnili da je to katolika propaganda, koja uporno i
neumorno svuda radi. as rasturaju takve hartije po ulicama, as opet
knjiice s raznim odlomcima iz jevanelja i biblije. Dele ih besplatno, na silu
ih guraju u ruke. Propagatora je bezbroj, i mukaraca i ena. To je suptilna i
dobro sraunata propaganda. Katoliki svetenik pronae porodicu nekog
siromanog radnika i uvue se u nju. Nae on, na primer, bolesnika koji lei
u dronjcima na vlanom podu, okruen decom koja su ve podivljala od gladi
i hladnoe, sa gladnom, a esto i pijanom enom. On e ih sve nahraniti,
odenuti, ogrejati, poee da lei bolesnika, kupovae lekove, postae prijatelj
kue. I na kraju e ih sve prevesti u katoliku veru.
Njega ponekad, dodue, posle ozdravljenja isteraju, poto ga dobro izgrde
i istuku. Ali on je neumoran, i ide dalje, drugima. I otuda ga izbace, ali on sve
podnosi i nekoga opet ulovi. Meutim, engleski svetenici nee otii
siromahu. Sirotinju ni u crkvu ne putaju, jer nema ime da plati mesto u
klupi. Brakovi meu radnicima, i uopte meu sirotinjom, esto su
nezakoniti, jer se skupo plaa za venanje. Uzgred da kaem, mnogi od tih
mueva uasno tuku svoje ene, osakate ih zauvek, najee gvozdenim
araima kojima daraju ar u kaminu. To je kod njih u neku ruku
instrument namenjen za tuu; bar se u novinama pri opisivanju porodinih
svaa, tua i ubistava uvek pominje i taj ara. Njihova deca, tek to malo
odrastu, esto odu na ulicu, izgube se u gomili i nikad se vie ne vrate
roditeljima. Anglikanski svetenici i episkopi su oholi i bogati, ive po
bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti. Veliki su pedanti, veoma
su obrazovani, i sami ozbiljno veruju U svoje tupo-moralno dostojanstvo, u
svoje pravo da daju spokojne i samouverene pouke, da se goje i da ive na
ovom svetu radi bogatih.
To je religija bogatih, i ve sasvim bez maske. U najmanju ruku
racionalna i bez varanja. Ali, ti do fanatizma ubeeni profesori religije, imaju
neku vrstu zabave: to je misionarstvo. Proputuju unakrst celu zemlju, zalaze
duboko u Afriku da bi priveli nekog divljaka svojoj veri, a zaboravljaju
milione divljih u Londonu, zato to nemaju ime da im plate. Ali bogati

Englezi, i uopte svi tamonji poklonici zlatnog teleta, neobino su poboni,

nekako turobno i na svoj nain. Engleski pesnici od pamtiveka vole da
opevaju lepotu svetenikih domova po provinciji, u senci stogodinjih
hrastova i brestova, svoje ene pune vrlina, i idealno lepe plave keri,
azurnih oiju.
Ali kad proe no i pone dan, odmah onaj isti gordi mrani duh
svemono krui opet nad ispolinskim gradom. Njega ne uznemirava ono to
je bilo nou, ne dira ga ni ono to danju vidi oko sebe. Baal caruje i ak ne
trai pokornost, jer je u nju vrsto ubeen. Njegova vera u sebe je
bezgranina; on prezrivo i spokojno prua organizovanu milostinju, samo da
bi se to pre otarasio a posle toga je nemogue pokolebati njegovu veru u
sebe. Baal ne krije od sebe divlje sumnje i uzbudljive ivotne pojave, kao to,
na primer, rade u Parizu. Njega nimalo ne uznemiravaju beda, stradanje,
roptanje i zatucanost mase. On sa prezirom doputa svim tim sumnjivim i
zloslutnim pojavama da postoje uporedo s njegovim ivotom, pored njega,
naoigled svih. On se ne stara plaljivo, kao Pariani, da silom razuveri samog
sebe da je svuda red i mir. On ne krije, kao oni u Parizu, sirotinju, da ga ne bi
uznemiravala i remetila bez potrebe njegov san. Parianin voli, kao noj, da
zavue glavu u pesak, kako ne bi video lovce koji ga sustiu. U Parizu... Ali
ipak, ta ja ovo radim? Zar ja nisam jo uvek u Parizu? Gospode, kad u se
ve jednom nauiti redu

GLAVA VI
OGLED O BURUJU

Zato se ovde sve tako gri, zato sve hoe da se usitni, da se smanji, da
nestane. Nema me, uopte me nema na svetu; sakrio sam se, molim vas
prolazite i ne gledajte me, pravite se kao da me ne vidite, prolazite,
prolazite!
- Ama o kome vi to govorite? Ko se to gri?
- Pa buruj.
- Ta idite, molim vas, on je kralj, on je sve, le tiers etat cest tout,[34] a vi
gri ce!
- Dobro, de, ali zato se onda tako sakrio iza imperatora Napoleona?
Zato je zaboravio uzvieni stil beseda u Parlamentu, koji je ranije toliko
voleo? Zato nee niega da se sea, ve odmahuje rukama kad mu neto
spomenemo iz starih vremena? Otkud mu odmah, u glavi, u oima i na jeziku
uznemirenost im se neko usudi da neto poeli u njegovom prisustvu? Ako
se nekad uzjoguni, iz gluposti, i neto odjednom sam poeli, zato se odmah
trgne i pone da se pravda: Gospode, ta ja govorim! i dugo se posle toga
savesno stara da zagladi svoje ponaanje trudom i poslunou? Zato gleda i
samo to ne kae: Prodavau danas malo u radnjici, ako bog da, i sutra u
malo, pa moda i prekosutra, ako dopusti velika milost gospodnja... A posle,
samo da mi je da to pre skupim makar malu sumu i apres moi le deluge.[35]
Zato je svu sirotinju negde sklonio i ubeuje vas da je uopte nema?
Zato je zadovoljan oficijelnom literaturom? Zato se upinje iz petnih ila da
ubedi sebe kako se njegove novine ne mogu potkupiti? Zato pristaje da daje
toliko novaca na pijune? Zato ne sme ni da zucne o meksikoj ekspediciji?
Zato u pozoritu uvek prikazuju mueve kao plemenite i imune ljude, a
ljubavnike kao neke odrpance, bez mesta i bez veza, sve neki trgovaki
pomonici ili umetnici, najgori olo? Zato mu se stalno privia da su sve

supruge do groba verne, da domae ognjite pliva u srei i blagostanju, da se

pot-au-feu [36] kuva na dobronamernoj vatri, a frizure su kakve se samo
poeleti mogu. to se tie rogova, to je konano reeno, tako ugovoreno i
nema ta dalje da se razgovara, samo po sebi se tako udesilo, i mada svaki as
bulevarima prolaze fijakeri sa sputenim zavesama, mada svuda postoji kutak
za sve interesantne potrebe, i mada su enske haljine i nakit veoma esto
skuplji nego to bi se moglo pretpostaviti sudei po depu mueva, ali tako je
reeno, potpisano, i ta onda hoete?
A zato je tako reeno i potpisano? Kako zato? Kad ne bi bilo tako, moglo
bi se pomisliti da ideal nije postignut, da u Parizu jo nije apsolutni zemaljski
raj, da se, moda, jo neto moe poeleti e, da buruj, znai, ni sam nije
sasvim zadovoljan poretkom koji sam brani i svakome natura; da u drutvu
postoje rupe koje treba krpiti. Eto zato buruj rupe na izmama zamazuje
mastilom, samo da ne biste, sauvaj boe, neto primetili! A supruge grickaju
bombone, bave se gimnastikom, tako da im ruske gospoe u dalekom
Petrogradu do ludila zavide, pokazuju noice, i veoma graciozno zadiu
haljine na bulevarima. ta treba vie za potpunu sreu? Eto zato su naslovi
romana, kao na primer ena, mu i ljubavnik, sasvim nemogui u
dananjim prilikama, jer ljubavnika nema i ne moe ih biti. A kad bi ih u
Parizu i bilo kao peska u moru (a ima ih, moda, i vie), ipak ih tamo nema, i
ne moe biti, zato to je tako odlueno i potpisano, zato to sve blista
vrlinama. A tako i treba da bude, da sve blista vrlinama! Ako uvee do
jedanaest sati pogledate na veliki trg Pale-Roajal, kanue vam suza iz oka od
radosti. Bezbrojna masa mueva eta s masom svojih ena pod ruku, okolo se
svud igraju njihova mila i dobroudna deca, vodoskok umi i svojim
ujednaenim utanjem podsea vas na neto mirno, tiho, svakidanje,
stabilno, hajdelberko. I ne umi tako samo jedan vodoskok u Parizu;
vodoskoka ima mnogo, i svuda ista pesma, da vam srce uzdrhti od radosti.
U Parizu je potreba za vrlinom neutoljiva. Francuz je sada ozbiljan,
solidan, i esto se topi od miline, i ja ne razumem zato se on jo i sad sve
neega plai, plai se i pored sve gloire militaire[37] koja cveta u Francuskoj, i
za koju Jacques Bonhomme[38] tako skupo plaa. Parianin strano voli da
trguje, ali i kad trguje, i kad vas u svom duanu oguli do koe, on to kao da
ne radi jedino zbog zarade, kao nekad, ve zbog vrline, iz neke svete potrebe.
Da to pre stvori sreu i da ima to je mogue vie stvari, to je postalo glavni
moralni cilj, katihizis Parianina. Toga je i pre bilo, ali sad, sad to ima neki
takorei sveti izgled. Pre se bar neto osim novca cenilo, tako da je ovek i
bez novca, ali s drugim lepim osobinama, mogao da rauna na izvesno

potovanje; a sad ni najmanje! Sad treba skupiti dosta novca i nabaviti to je

mogue vie stvari, pa tek onda raunati na neije potovanje. I ne samo na
tue potovanje, nego ne moe drugaije raunati ni da e sam sebe
potovati! Parianin svesno, mirne savesti i s najdubljim uverenjem, nimalo
ne ceni sebe ako osea da su mu depovi prazni. Vama se mnogo tota moe
dozvoliti, samo ako imate novca. Jadni Sokrat je samo glupi i tetni frazer, i
potuje se samo u pozoritu, jer buruj jo uvek voli da ceni vrlinu u
pozoritu. udan je ovek taj buruj: otvoreno propoveda da je novac najvea
vrlina i dunost ovekova, a meutim neizmerno voli da se poigra prave
vrline.
Svi Francuzi imaju neobino plemenit izgled. Najpodliji Francui, koji
e vam za etvrt franka i roenog oca prodati, i jo e vam sam, bez vaeg
zahteva, dati neto pride, u isto vreme, ba tog trenutka kad vam prodaje oca,
imae tako impozantan izraz da e vas obuzeti neka nedoumica. Uite u
radnju da neto kupite, i onaj poslednji pomonik e vas unititi, prosto e
vas satrti svojom neizrecivom plemenitou. To su ba oni pomonici koji
slue kao uzor najsuptilnijeg superflu-a naem Mihajlovskom pozoritu. Vi
ste kao ubijeni, prosto se oseate kao krivac pred tim pomonikom. Doli ste,
na primer, da potroite deset franaka, a on vas, meutim, doekuje kao da ste
lord Devonir. Vi se odjednom neeg uasno zastidite, poelite da ga to pre
uverite da vi niste lord Devonir, ve samo skromni putnik, i da ste uli da
kupite neto za deset franaka. Ali taj mladi divne spoljanjosti i sa
neizrecivo plemenitom duom, pred kim ste vi gotovo spremni da priznate da
ste ak i podlac (zato to je on tako beskrajno plemenit), poinje da vam
iznosi robe za deset hiljada franaka. Za minut je zbog vas zakrio celu tezgu
robom, i kako da ne pomislite koliko e mu, siromahu, trebati dok sve to
posle ponovo savije, njemu Gradisonu, Alkibijadu, Monmoransiju i to jo
posle koga? Posle vas, koji ste se usudili s tako neugodnom spoljanjou, sa
svim svojim porocima i manama, sa svojih odvratnih deset franaka, da doete
i uznemirite takvog markiza i im sve to pomislite, odmah i nehotice, jo tu
pred tezgom, poinjete duboko da prezirete samoga sebe. Kajete se i
proklinjete sudbinu to u depu imate samo sto franaka; bacate ih, traei
pogledom oprotaj. Ali vam oni velikoduno pakuju robu za vaih mizernih
sto franaka, oprataju vam to ste ih uznemirili, oprataju nered koji ste
uinili u radnji, a vi se urite da se to pre izgubite.
Kad se vratite kui, zgranete se to ste potroili sto franaka, a hteli ste
samo deset. Koliko sam puta, prolazei bulevarima, ili Ulicom Vivijen, gde
ima toliko ogromnih magazina sa galanterijskom robom, mislio u sebi: Eh,
kad bi neto pustili ovamo nae ruske gospoe i... ali o tome ta bi posle bilo

najbolje znaju upravnici imanja i stareine sela u orlovskoj, tambovskoj i

raznim drugim gubernijama. Rusi uopte osobito uivaju da pokau u tim
magazinima kako imaju neizmerno mnogo para. Ali zato na svetu ima i
bezobrazluka, kao na primer kod Engleskinja, koje se ne samo nee zbuniti
zato to je nekakav Adonis ili Viljem Tel zbog njih svu tezgu zakrio robom i
prevrtao ceo magazin, ve e se o, uasa! jo i cenjkati za triavih deset
franaka. Ali i Viljem Tel im ne ostaje duan: on e se ve osvetiti, i za al od
hiljadu pet stotina franaka dii e on plemenitoj ledi dvanaest hiljada
franaka, i to tako da e izai potpuno zadovoljna.
Ali, i pored toga, buruj strasno voli neiskazanu plemenitost. U pozoritu
mu neizostavno mora pokazati nekoristoljubive i nepotkupljive! Gistav na
sceni mora da blista svojom plemenitou, a buruj plae od ushienja. On
bez te neiskazane plemenitosti ne moe mirno ni da spava. A to je umesto
hiljadu i po franaka uzeo dvanaest hiljada, to je bila njegova dunost: uzeo ih
je iz iste vrline. Krasti, to je odvratno, podlo za to se ide na robijake galije.
Buruj je spreman mnogo tota da oprosti, ali krau vam nikad nee
oprostiti, pa makar vi ili vaa deca umirali od gladi. Meutim, ako ste ukrali
iz vrline, o, onda vam se sve prata. Vi, znai hoete faire fortune,[39] i da
skupite mnogo blaga, to jest vi elite da ispunite svoju dunost prema prirodi
i oveanstvu. Eto zato su u zakonu jasno izdiferencirane vrste kraa: iz
niskih pobuda, to jest zbog nekakvih zalogaja hleba, i krae iz uzvienih
pobuda. Ova druga vrsta je potpuno omoguena i osigurana, podstie se i
neobino je dobro organizovana.
Ali zato ja se stalno vraam na ono ranije zato se buruj jo uvek neega
plai, kao da nije najbolje raspoloen? ega ima da se boji? Brbljivaca,
frazera? Pa on e ih jednim udarcem noge sve poslati doavola. Zakljuaka
zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnou, a, osim
toga, sada i najrazumniji i naueniji poinju da tvrde kako nema zakljuaka
zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika
ne moe primeniti na ljudski ivot, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gistavov
razum, a zdrav razum nikad nije postojao da je to samo neosnovana
izmiljotina osamnaestog veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u
dui sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu
to vie mogu; takvi su po prirodi. A priroda oveku nije data bez svrhe! Sve
se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne moe lako izmeniti,
nije se lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ule u krv. Boje se
zemljoradnika? Pa francuski seljaci su arhisopstvenici, najfanatiniji
sopstvenici, to jest najbolji i najsavreniji ideal sopstvenika kakav se samo
moe zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje

vreme mnogo proigrao, i buruj ga u dnu due silno prezire. Prezire ga, a
ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.
A zato ih se boji? pita se ovek. Zar nije opat Sijes u svom znamenitom
pamfletu prorekao: Buruj to je sve! ta je to trei stale? Nita. ta treba da
bude? Sve. Pa kako je rekao, tako se i zbilo. Samo su se te rei obistinile; od
svih koje su reene u to vreme, samo su one ostale. A buruj jo uvek nekako
ne veruje, i pored toga to je sve to je kazano posle rei Sijesa obmanulo i
prslo kao mehur od sapunice.
Istina, ubrzo posle njega proglasili su: liberte egalite, fratemite.[40] Vrlo
lepo. ta je liberte? Sloboda. Kakva sloboda? Podjednaka sloboda da svako
moe da ini ta mu je volja, u granicama zakona. A kad moe da ini sve
to ti je volja? Kad ima milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa
ta je ovek bez miliona ovek bez miliona nije onaj koji radi ta hoe, ve
onaj sa kojim drugi rade sve ta hoe. A ta proistie iz toga? Proistie da
pored slobode postoji i ravnopravnost, naime ravnopravnost pred zakonom.
Za tu ravnopravnost pred zakonom moe samo jedno da se trai: da nju, u
ovakvom vidu kakva sada postoji, svaki Francuz moe i treba da smatra za
linu uvredu. ta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je
najinteresantniji, i treba priznati da je do sad glavni kamen spoticanja na
Zapadu. ovek sa Zapada pria o bratstvu kao o velikoj sili koja pokree svet,
a gubi iz vida da se bratstvo niotkuda ne moe nabaviti ako ga nema u
stvarnosti. ta da se radi? Treba po svaku cenu stvoriti bratstvo. Ali proistie
da se bratstvo ne moe stvoriti, jer ono samo nastaje, ono je bogomdano,
nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi Francuza, i uopte zapadnog sveta,
njega nema; postoji samo individualno naelo, naelo svoje kue, princip
samoodranja,
samoprivreivanja,
samoopredeljenja
svoga
ja,
suprotstavljanja tog ja itavoj prirodi, svim ostalim ljudima, kao zakonitost,
samostalnog naela koje je po vrednosti potpuno jednako svemu to postoji
van njega. A iz takvog isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo.
Zato? Zato to u bratstvu, u pravom bratstvu, ne treba ja, to jest linost, da
se brine o pravima svoje jednakosti i ravnotee sa svim ostalima, ve bi sve to
ostalo moralo samo da prie linosti koja trai svoja prava, tom
individualnom ja, i to bi trebalo samo, bez molbe onog ja, da ga prizna
ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom
to postoji na svetu. I ne samo to, ve bi i pobunjena linost koja trai svoja
prava trebalo, pre svega, da celo svoje ja, da sebe celu rtvuje drutvu; i ne
samo to ne treba da trai svoja prava, ve, naprotiv, duna je da ih bez
ikakvih uslova preda drutvu. Ali linost sa Zapada nije naviknuta na takav
tok stvari; ona hoe sve na juri, ona trai svoja prava, ona hoe da se deli a

tu onda nema bratstva.

Naravno, ovek se moe preporoditi! Ali za taj preporod potrebno je da
proe hiljadu godina, jer sline ideje treba prvo da nam uu u krv da bi
postale stvarnost. Dakle, rei ete vi, ovek treba da se odrekne svoje linosti
da bi postao srean? Zar je spasenje u toj bezlinosti? Naprotiv, naprotiv,
kaem ja ne samo da se ne treba odricati linosti, ve upravo treba postati
linost, ak u mnogo veoj meri nego to je ona koja se sad formirala na
Zapadu. Treba da me shvatite: dobrovoljno, potpuno svesno, i bez ikakve
prinude uinjeno samoportvovanje samog sebe u korist svih ljudi, to je, po
mom miljenju, znak najveeg razvitka linosti, njene najvee snage, najvee
vlasti nad sobom, njene najuzvienije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj
ivot za druge, biti razapet za sve na krst, poi na lomau, moe samo linost
maksimalno razvijena, potpuno ubeena u svoje pravo da postoji kao linost,
koja se niega vie ne boji i ne moe nita bolje stvoriti od svoje linosti, to
jest ne moe sebe bolje upotrebiti nego da se rtvuje za sve, da bi i svi drugi
bili isto tako slobodne i srene linosti.
To je prirodni zakon. Tome tei normalan ovek. Ali ovde postoji jedna
mala, tanka trunica, koja, ako sluajno upadne u mainu, sve e za tren oka
otii u paramparad. Naime: nesrea je ako se u tom sluaju ima ma kakav,
makar i najmanji raun, lina korist i interes. Na primer: ja prinosim na rtvu
svima celoga sebe; potrebno je da ta rtva bude potpuna, apsolutna, bez
ikakve pomisli na bilo kakvu korist, bez pomisli: eto, rtvujem drutvu sebe, a
drutvo e se zato rtvovati za mene. Treba se rtvovati tako da da sve, i jo
poeli da za to nita ne dobije zauzvrat, da niko za tebe ni crno ispod nokta
ne rtvuje.
Ali kako da se to postigne? To je isto kao i ono poznato: ne misliti na
belog medveda. Probajte da se zareknete da neete misliti na belog medveda i
videete kako e vam on, proklet bio, svakog trenutka padati na pamet. Pa ta
emo onda? To se nikako ne moe uiniti potrebno je da se to samo sobom
udesi, da to bude u prirodi, da nesvesno postoji u prirodi celog ljudskog roda,
jednom reju, da bi postojalo jedno bratsko naelo, naelo ljubavi treba
voleti. Trebalo bi da ovek sam instinktivno tei bratstvu, zajednici, slozi, da
ga to vue uprkos svom vekovnom stradanju naroda, uprkos varvarskoj
grubosti i neznanju ukorenjenim u prirodi, uprkos vekovnom ropstvu i
najezdi drugih plemena, jednom reju, da potreba bratske zajednice bude u
prirodi ovekovoj, da se on sa njom raa, ili da takvu naviku stekne od
pamtiveka.
U emu bi bilo to bratstvo ako ga prevedemo na razuman, svestan jezik?

U tome to bi svaka posebna linost, sama, bez ikakve prinude i bez ikakve
koristi za sebe, rekla drutvu: Mi smo jaki samo svi zajedno, uzmite mene
celog ako vam je potrebno, nemojte misliti na mene proklamujui svoje
zakone, nemojte se nimalo brinuti, ja vam ustupam sva svoja prava i molim
vas da sa mnom raspolaete. Moja najvea lina srea je da se rtvujem za sve
vas, a da vi nita ne rtvujete u nitavilo, samo da se vae bratstvo odri i
procveta... A bratstvo bi trebalo da kae: Ti nam i suvie daje. Ali to to
nam daje mi nemamo prava da ne primimo, jer ti sam kae da je u tome sva
tvoja srea; ali ta da radimo kad nas stalno boli srce i za tvojom sreom!
Uzmi i ti sve od nas. Mi emo se svakog asa truditi svom snagom da ti ima
to je mogue vie line slobode i to je mogue vie prava. Ne boj se vie ni
od kakvih neprijatelja, ni od ljudi, ni od prirode. Mi smo svi uz tebe, svi ti
garantujemo sigurnost, neumorno se staramo o tebi zato to smo braa, svi
smo tvoja braa, mnogo nas je i silni smo, budi potpuno miran i vedar, niega
se ne boj i nadaj se u nas.
Posle toga, razume se, ne bi se imalo ta deliti, tu bi sve samo od sebe bilo
dodeljeno. Volite jedni druge, i sve ostalo e samo po sebi doi!
U stvari, kakva utopija! Sve je zasnovano na oseanju, na prirodi, a ne na
razumu. I to je ak izvesno ponienje za razum. ta vi mislite? Da li je to
utopija ili ne?
Ali ipak, ta da radi socijalist ako u dui zapadnjaka nema bratskog
naela, ve, naprotiv, naelo lino, individualno, koje se stalno izdvaja i s
maem u ruci trai svoja prava. Socijalist, videi da nema bratstva, poinje da
propoveda bratstvo. Kad bratstva nema, on hoe da ga stvori, da ga sklopi. Da
bi se napravio paprika od zeca, treba najpre imati zeca. Ali zeca nema,
naime, nema prirode koja je sposobna za bratstvo, prirode koja veruje u
bratstvo, koja sama od sebe tei bratstvu. U oajanju, socijalist poinje da
gradi, da ocrtava budue bratstvo, proraunava i meri, mami i sablanjava
koriu, tumai, ui, pria koliko e ko imati koristi od bratstva, koliko e ko
dobiti, ta koja linost predstavlja, koliko vredi, i ve unapred odreuje
podelu zemaljskog blaga: koliko e zasluiti, i koliko je svaki za to duan da
dobrovoljno unese u zajednicu, na tetu svoje linosti.
A kakvo mi je onda to bratstvo kad unapred dele i odreuju koliko je ko
zasluio i ta ko treba da radi? Dodue, bila je proglaena lozinka: Svaki za
sve i svi za svakoga. Naravno, nita lepe od toga nije se moglo izmisliti, tim
pre to je ova lozinka uzeta iz jedne svima dobro poznate knjiice,[41] ali,
poee da primenjuju tu lozinku, i posle est meseci su osnivaa prve
zajednice, Kabea, braa tuila sudu! Furijeristi[42] su, kau, uzeli poslednjih

devet stotina hiljada franaka svog kapitala, i jo uvek se trude da nekako

osnuju bratstvo. Ali im nita ne polazi za rukom.
Naravno, primamljivo je iveti, ako i ne na bratskoj, a ono bar na
razumnoj osnovi, naime, dobro je kad ti je sve obezbeeno, a od tebe se trai
samo da da svoj pristanak i da radi. Meutim, i tu iskrsava zagonetan
problem: uzmimo da mogu potpuno da obezbede oveka, obeavaju mu da ga
hrane i poje, nau mu posla a za sve to od njega trae samo trunku njegove
line slobode, za opte dobro, samo jednu jedinu trunicu. Ali ne, ovek ni
pod kakvim uslovima nee tako da ivi, njemu je i ta trunka slobode draga.
Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to tamnica, i da je mnogo
bolje iveti sam za sebe, jer je potpuno slobodan. I mada ga na slobodi tuku,
posla mu ne daju, umire od gladi, i u stvari slobode nikakve nema, njemu se,
budali, ipak ini da je svoja sloboda najbolja. Naravno, socijalist mora na to
da pljune i da mu kae da je budala, da nije dorastao, nije sazreo, i ne razume
svoju linu korist; da je onaj beslovesni, siuni mrav pametniji od njega, jer
je u mravinjaku sve tako dobro i sve tako ureeno da su svi siti i sreni, svako
zna svoj posao sve u svemu, gde e ovek da se meri sa mravima!
Drugim reima, ako je i mogu socijalizam, to je negde na drugom mestu,
a ne u Francuskoj.
I tada, u krajnjem oajanju, socijalist najzad proklamuje devizu: liberte,
egalite, fratemite ou la mort. [43] E, na ovo ce ve nema ta rei, i buruj
konano likuje.
A kad buruj likuje, onda znai da se ostvarila Sijesova lozinka, bukvalno
i do kraja. Dakle, buruj je sve ali ipak, zato se snebiva, zato se gri, ega se
boji? Svi su ustuknuli, svi su ispali slabiji od njega. Ranije, za vreme Luja
Filipa, na primer, buruj se uopte nije tako zbunjivao, niti se bojao, a i tada
je vladao. Da, on se tada jo borio, predoseao je da jo ima neprijatelja, i
poslednji put se obraunao s njima pukom i bajonetom na junskim
barikadama. Ali bitka je zavrena, i odjednom je buruj osetio da je sam na
zemlji, da nita bolje od njega nema, da je on ideal, sada ne mora kao pre
uveravati ceo svet da je ideal, ve treba prosto, spokojno i velianstveno da
pozira celome svetu kao obrazac trajne lepote i apsolutnog savrenstva
ljudskog.
Kako god uzmete, poloaj je nesiguran. Spasao ih je Napoleon III. Kao da
im je s neba pao; jedina tadanja mogunost i jedinstveni izlaz iz tekog
poloaja. Od tada buruj uiva, za to svoje blagostanje skupo plaa i svega se
plai, ba zato to je sve postigao. Jer kada ce sve postigne, teko je oveku da

sve izgubi. Iz toga se moe zakljuiti, prijatelji moji, ko se najvie svega boji,
taj najvie uiva. Nemojte, molim vas, da se smejete. Jer, ta je sada buruj!?

GLAVA VII
NASTAVAK PRETHODNE

I otkud meu burujima toliko lakeja, i to tako plemenite spoljanjosti?

Molim vas ne krivite me, nemojte vikati da preuveliavam, da klevetam i da
iz mene mrnja govori. Prema emu? Prema kome? Zato mrnja? Prosto ima
mnogo lakeja, i to ti je! Lakejstvo se sve vie i vie upija u duu buruja, i sve
se vie i vie smatra za vrlinu. Tako i mora da bude u sadanjem drutvenom
poretku. To je prirodna posledica. I to je glavno sama priroda to pomae. Da
i ne govorimo koliko, na primer, u buruju ima uroenog pijunstva. Moje
miljenje je da je neobini razvoj pijunae u Francuskoj, i to ne obine, ve
majstorske pijunae, bogomdane pijunae, razvijene do umetnosti, koja
ima svoje naune metode da to kod njih potie od uroenog lakejstva. Zar
neki idealno plemeniti Gistav, ako je samo jo uvek bez imovine, nee odmah
za deset hiljada franaka ustupiti pisma svoje dragane i izdati svoju ljubavnicu
njenom muu? Moda i preuveliavam, ali moda i govorim na osnovu
izvesnih fakata. Francuz strano voli da nekako istrava vlastima na oi i da
im lakejski dostavi neto ak i sasvim neobino, i ne oekujui odmah
nagradu, ve na dug, na knjiicu. Setite se samo svih onih koji su traili
mesta, na primer, za vreme estih promena vlada u Francuskoj. Setite se
kakve su podvale i smicalice izmiljali i ta su sve sami priznavali. Setite se
jednog Barbijeovog stiha o tome. Uzmem ja jednom u kafani novine od
treeg juna. Pogledam: pisma iz Viija. U Viiju je tada boravio car, naravno i
ceo dvor bilo je mnogo sveanosti, veselja. Korespondent je sve to opisao. On
poinje:
Imamo sad mnogo izvanrednih jahaa. Samo se po sebi razume da ste
odmah pogodili najsjajnijeg od svih. Njegovo velianstvo izlazi u etnju
svakog dana u pratnji svoje svite, itd.
Ja razumem to se oduevljava sjajnim osobinama svog cara. Moe se
ovek diviti njegovom umu, smotrenosti, savrenstvu itd. Gospodinu koji se

toliko zanosi ne moe se kazati u oi da se pretvara. Takvo je moje ubeenje

i gotovo, odgovorie vam on sasvim prirodno, kao to bi vam to isto rekao
svaki od naih savremenih novinara. Zapamtite, on je osiguran ima ta da
vam odgovori i da vam zapui usta. Sloboda savesti i ubeenja je prva i
najvanija sloboda u svetu. Ali, u ovom sluaju, ta vam on moe odgovoriti?
On se ovde uopte ne obazire na zakone stvarnosti, gazi svaku
verodostojnost, i sve to ini namerno.
A zato bi on to inio namerno? Pa njemu niko nee poverovati. Dobar
jaha, verovatno, to nee ni proitati, a ako i proita, zar taj Francui koji je
pisao correspondance i novine koje su to objavile, redakcija lista, zar su svi
oni tako glupi da ne znaju da vladaru uopte nije potrebna slava najboljeg
jahaa u Francuskoj, da on pod starost i ne misli na tu slavu, i da, naravno,
nee poverovati ako ponu da ga ubeuju da je najvetiji jaha u celoj
Francuskoj kau da je vrlo pametan ovek. Ne, tu je posredi drugi raun:
neka je to i neuverljivo i smeno, neka sam car gleda na to s odvratnou i s
prezrivim osmehom, neka, neka, ali zato e videti slepu pokornost, poklon do
zemlje, ropski, glup, neuverljiv, ali ipak padam pred noge, i to je glavno.
Sad recite sami: kad to ne bi bilo u dui nacije, kad se tako nisko laskanje
ne bi smatralo sasvim moguim, obinim, potpuno na svom mestu, ak i
pristojnim zar bi bilo mogue objaviti u pariskim novinama takav dopis? Gde
ete jo nai u tampi slino laskanje, sem u Francuskoj? A ja upravo govorim
o duhu nacije, zato to tako ne rade samo jedne novine, ve gotovo sve, sem
dva-tri malo nezavisnija lista, i to na isti nain.
Sedeo sam jednom za zajednikom trpezom putnika to nije vie bilo u
Francuskoj, ve u Italiji, ali je za stolom bilo mnogo Francuza. Raspravljali
smo o Garibaldiju: tada se svuda prialo o Garibaldiju. Bilo je to na jedno dve
nedelje pre Aspromonta.[44] Naravno, govorili smo oprezno: neki su utali i
nisu uopte hteli da kau svoje miljenje, drugi su klimali glavom. Smisao
razgovora bio je u tome da je Garibaldi poeo rizian poduhvat, ak
nepromiljen, ali, naravno, to svoje miljenje nisu sasvim jasno kazivali, zato
to je Garibaldi ovek daleko iznad obinih smrtnih, pa kod njega moe da
ispadne pametno i ono to bi po optem miljenju bilo i suvie rizino. Malopomalo, prelo se na Garibaldijevu linost. Poeli su da nabrajaju njegove
osobine ocena je bila dosta pozitivna za italijanskog heroja.
- Ja se samo jednom od njih divim uzviknu jedan Francuz prijatne i
impozantne spoljanosti, tridesetih godina, sa izrazom neobine plemenitosti
na licu, tako upadljive kod svih Francuza da prosto bode oi jedna njegova
osobina me najvie zadivljuje.

Naravno, svi su se radoznalo okrenuli ka govorniku. Nova osobina koju je

on otkrio kod Garibaldija morala je biti za sve nas intrigantna.
- Godine 1860. on je neko vreme imao u Napulju neogranienu vlast. U
rukama je imao sumu od dvadeset miliona dravnog novca! O toj sumi on
nije nikome morao da polae rauna! Mogao je da uzme i prikrije koliko god
je hteo, i nikome ne bi odgovarao! A on nita nije uzeo, ve je predao dravi
sve do poslednjeg sua. To je prosto neverovatno!
ak mu i oi zablistae dok je govorio o dvadeset miliona franaka.
O Garibaldiju se, naravno, moe priati ta je kome volja. Ali povezivati
Garibaldijevo ime sa proneverama novca dravne kase, to je, naravno, mogao
samo Francuz.
I kako je naivno, kako prostoduno on to rekao. Prostodunosti se,
naravno, sve oprata, ak i izgubljena sposobnost razumevanja i oseanja
prave asti; ali kad sam mu pogledao u lice, koje je pri pomenu dvadeset
miliona tako zatreptalo, nehotice sam pomislio:
ta li bi bilo, brajko, da si se ti naao na Garibaldijevom mestu!
Rei ete da je to opet netano, da su to samo posebni sluajevi, da se to i
kod nas deava, i da ja ne mogu da tvrdim da su takvi svi Francuzi. Naravno,
ja i ne govorim o svima. Svuda ima skrivenih plemenitosti, a kod nas su se,
moda, i gore stvari deavale. Ali, zato to uzdizati do vrline, proglaavati
vrlinom? Znate ta, moe ovek biti i podlac a da ne izgubi oseanje asti; a
ovde pak ima vrlo mnogo estitih ljudi koji su sasvim izgubili oseanje asti, i
zato su podli i ne znajui ta rade u ime vrline. Ovo prvo je, razume se,
porono; a ovo poslednje, priajte ta hoete, zasluuje samo prezir. Takav
katehizis o vrlini predstavlja rav simptom u ivotu nacije. A to se tie
pojedinanih sluajeva, o tome neu da se prepirem s vama. Nacija se i sastoji
iz pojedinanih sluajeva, zar ne?
Evo ak ta ja mislim; moda sam se prevario i u tome da se buruj gri, da
se jo uvek neega boji. On se zaista gri i pribojava, ali kad se uzme sve
zajedno, onda buruj uiva. Mada on samog sebe vara, mada svaki as
uverava sebe da je sve kako treba, ipak to uopte ne smeta njegovoj
spoljanjoj samouverenosti. I ne samo to: on je ak i u dui strano
samouveren kad se samo raspali. Kako se sve ovo u njemu saivljava, to je
zaista zagonetka, ali je tako. Uopte uzevi, buruj nije nimalo glup, ali mu je
pamet nekako dosta kratka i nekako iskidana. On ima veliku rezervu gotovih
pojmova, kao drva za zimu, i on ozbiljno namerava da proivi s njima bar
hiljadu godina. Uostalom, kakvih hiljadu godina; hiljadu godina buruj retko

pominje: jedino valjda kad ga obuzme e za besednitvom. Apres moi le

deluge mnogo je prihvatljivije i ee se sprovodi u praksi. I, zaista, kolika
ravnodunost prema svemu, kakvi kratkotrajni, nitavni interesi!
Desilo mi se da sam u Parizu bio u drutvu, u kui u kojoj je u moje vreme
stanovalo mnogo ljudi. I svi oni kao da su se bojali i da ponu razgovor o
neemu to nije svakidanje, o neemu to nije sasvim beznaajno, o optim
interesima, recimo, o bilo kakvim drutvenim interesima. Izgleda mi da tu
nije moglo biti straha od pijuna, ve su se prosto oduili da govore i misle o
bilo emu ozbiljnijem. Dodue, bilo je tu i ljudi koji su se duboko interesovali
kakav je utisak na mene ostavio Pariz, oseam li izvesno strahopotovanje,
jesam li zadivljen, poraen utiscima? Francuz jo uvek veruje da je on
sposoban da moralno zadivljuje i zaprepauje. I to je prilino zanimljiva
osobina. Posebno se seam jednog neobino milog, ljubaznog i dobrog iice,
koga sam iskreno zavoleo. On mi je zagledao u oi, traei moje miljenje o
Parizu, i strano se uvredio to nisam pokazao naroito oduevljenje. ak se
na njegovom dobrom licu videlo da zbog toga pati bukvalno pati, nimalo ne
preuveliavam. O, dragi moj m-r Le M-re! Francuza, to jest Parianina (jer su
u stvari svi Francuzi Pariani), nikada nee razuveriti da on nije prvi ovek
na celoj kugli zemaljskoj. Dodue, o kugli zemaljskog, sem Pariza, on vrlo
malo zna, pa i ne eli mnogo da zna. To je nacionalna, vrlo karakteristina
osobina.
Ali najkarakteristinija osobina Francuza je krasnoreivost. Ljubav prema
reitosti je kod njega neutoljiva, i vremenom sve vie i vie raste. Strano bih
voleo da znam otkada je nastala u Francuskoj ta ljubav prema reitosti.
Razume se, poelo je uglavnom od Luja XIV. Zanimljivo je da u Francuskoj
sve poinje od Luja XIV, stvarno. Ali je najzanimljivije to je i u celoj Evropi
sve poelo od Luja XIV. A kako je to uspeo taj kralj da postane veliina ne
mogu da shvatim. Jer on nije nita naroito vii od svih ostalih ranijih
kraljeva. Moda time to je prvi kazao letat cest moi. [45] To se svima strano
svidelo i celu Evropu tada obletelo. Ja mislim da se on samo tom izrekom i
proslavio. ak je i kod nas neverovatno brzo postala poznata.
Taj Luj XIV je bio u najveoj meri nacionalni gospodar, potpuno u
francuskom duhu, tako da ja nikako ne shvatam kako su se u Francuskoj
mogli desiti oni nestaluci... oni, znate, krajem prolog veka.[46] Poigrali se
malo i opet se vratili svom starom duhu tako izlazi. Ali besednitvo,
krasnoreivost, o to je kamen spoticanja za Parianina. On je spreman da
zaboravi sve u prolosti, sve, sve, spreman je da vodi najrazboritije razgovore
i da bude vrlo posluan i marljiv momak, samo besednitvo, samo tu

slatkoreivost sve do sad nikako ne moe da zaboravi. On tuguje i uzdie za

njom; sea se Tjera, Gizoa, Odilona Baroa. Eh, to je onda bilo besednitvo,
govori ponekad Francuz samom sebi i poinje da se udubljuje u misli.
Napoleon III je to shvatio, i odmah odluio da Jacques Bonhomme ne treba
mnogo da razmilja, pa je malo-pomalo uveo besednitvo. U tom cilju, u
zakonodavnom odboru ima est liberalnih poslanika, est stalnih,
nezamenljivih, pravih liberalnih deputata, to jest takvih koje moda i ne
moe potkupiti, ako ih pone potkupljivati ali ipak je njih samo est, est ih
je bilo, est ih je sad, i est e ih i ostati. Vie ih nee doi, nita ne brinite, ali
se broj nee ni smanjiti. I to je, na prvi pogled, veoma veto izvedeno. U
stvari, to je mnogo prostije i postie se pomou suffrage universel.[47]
Naravno, preduzete su sve potrebne mere da se oni ba mnogo ne razgalame.
Ali dozvoljeno je da malo proaskaju.
Svake godine u izvesno vreme pretresaju se vana dravna pitanja i
Parianin se slatko uzbuuje. On zna da e biti lepih beseda i milo mu je.
Naravno, on vrlo dobro zna da e to biti samo lepe rei i nita vie, da te
besede apsolutno nita nee izmeniti. Ali on je i time veoma, veoma
zadovoljan. I on sam, prvi, nalazi da je sve to neobino pametno. Govori
ponekih od tih est narodnih predstavnika izuzetno su popularni. I
predstavnik naroda je uvek spreman da dri besede radi uveseljavanja
publike. udna stvar: i on sam potpuno je uveren da od njegovog govora nee
biti nikakve koristi, da je to sve samo ista komedija, ala i nita vie, nevina
igra, maskarada, a meutim govori, nekoliko godina uzastopno govori, i
divno govori, ak sa velikim zadovoljstvom. I svim lanovima koji ga sluaju
navire voda na usta od zadovoljstva. Lepo govori ovek! i predsedniku i
celoj Francuskoj voda navire...
Ali eno, poslanik je zavrio, a zatim ustaje guverner te mile i dobre dece.
On sveano objavljuje da je sastav na temu Raanje sunca uvaeni poslanik
dobro obradio. Mi smo se divili daru potovanog besednika, kae on,
njegovim mislima i uljudnom vladanju, izraenom u tim mislima, svi smo
uivali, svi... Meutim, mada je potovani lan potpuno zasluio kao nagradu
knjiicu za lepo vladanje i postignuti uspeh, ipak, gospodo, govor
potovanog narodnog predstavnika, iz izvesnih viih razloga, ne vredi lule
duvana. Nadam se, gospodo, da se vi sa mnom u potpunosti slaete. Tu se on
obraa svim poslanicima, a njegov pogled poinje da seva strogou.
Predstavnici, kojima je malopre tekla voda na usta, odmah sa burnim
oduevljenjem aplaudiraju guverneru, a, meutim, u isto vreme, zahvaljuju i
dirljivo steu ruku i liberalnom predstavniku to im je priinio zadovoljstvo, i
mole ga da im sledei put, uz guvernerovu dozvolu, prui isto takvo liberalno

zadovoljstvo. Guverner blagonaklono dozvoljava: sastavlja opisa Radnje

sunca odlazi ponosan svojim uspehom; narodni predstavnici se razilaze,
oblizujui se, odlaze u krila svojih porodica i uvee od radosti etaju pod
ruku sa svojim gospoama po Pale-Roajalu, sluajui kako pljute mlazevi
prijatnih vodoskoka. A guverner, poto je u svemu izvestio koga treba, objavljuje celoj Francuskoj da je sve u najboljem redu.
Ponekad, dodue, kad su u pitanju vanije stvari, poinje i malo vanija
igra. Na jednu do sednica dovode i samog princa Napoleona. Princ Napoleon
odjednom poinje da pravi opoziciju, na veliko zaprepaenje svih aka. U
razredu zavlada sveana tiina. Princ Napoleon se igra liberalizma, ne slae
se s vladom, po njegovom miljenju treba to i to, i to i to. Princ osuuje
vladu: jednom reju, govori isto ono to bi, po njegovom miljenju, mogla da
kau i sva ova premila deca kad bi guverner askom izaao iz razreda.
Naravno, i u ovom sluaju treba biti umeren, jer besmisleno je i pretpostaviti
da bi bilo drugaije, poto su sva ta mila deca tako lepo vaspitana da se ne bi
ni pomakla s mesta ak i kad bi guverner celih nedelju dana bio odsutan. A
kad princ Napoleon zavri, ustaje guverner i sveano objavljuje da je
potovani besednik zadanu temu Raanje sunca odlino obradio. Mi smo se
divili talentu, divno iskazanim mislima i lepom vaspitanju milostivog
princa... Spremni smo da mu damo i knjigu za marljivost i postignuti uspeh,
ali... itd., dakle sve ono to je ranije ve reeno; i, naravno, ceo razred
aplaudira s oduevljenjem koje ide do pomame, princa odvode kui, lepo
vaspitani uenici se razilaze iz razreda kao prava i dobra deca, a uvee etaju
sa svojim gospoama po Pale-Roajalu, uivaju sluajui kako pljute mlazevi
vodoskoka itd., itd., jednom reju, zaveden je savren red.
Jedanput smo se izgubili u la salle des pas perdus,[48] i umesto da uemo u
odeljenje gde se sude krivina dela, upadnemo u odeljenje graanskih
sporova. Advokat kovrdave kose, u mantiji i kapi, govorio je i prosto sipao
biser krasnoreivosti. Predsednik, sudije, advokati, sluaoci, svi su plivali u
ushienju. Svuda tiina puna strahopotovanja; uli smo na prstima. Re je
bila o nekom nasledstvu; bili su umeani i oci-isposnici. Oci-isposnici su sad
vrlo esto umeani u procese, naroito one koji se tiu nekog nasledstva.
Najskandaloznije, najgadnije stvari iznose se javno; ali publika uti i vrlo
malo se skandalizuje, zato to oci-isposnici sada imaju prilino veliku vlast, a
buruj je neobino uljudan i uviavan. Oci sve vie i vie zastupaju miljenje
da je kapitali bolji od svega, onda ima i neke snage, inae je uzalud svaka
krasnoreivost! Samo sa reitou danas ne moe prodreti. Ali, po mom
miljenju, oni se u ovom poslednjem sluaju malo varaju. Naravno, kapitali

je dobra i lepa stvar, ali i slatkoreivost kod Francuza moe mnogo da uini.
Gospoe sad veinom potpadaju pod uticaj svetih otaca, mnogo vie nego to
se ranije moglo primetiti. Ima nade da e i buruj za njima krenuti.
Na procesu se ispostavilo da su isposnici dugim, vetim, ak i uenim (oni
za to imaju nauku) uplivom uticali na duu jedne veoma dobre i veoma
bogate dame, da su je primamili da ivi kod njih u manastiru, da su je tamo
plaili raznim strahotama, dovodili je do histerije i bolesti, i sve to sa
raunom, sa naunom sistematinou. Kad su je najzad doveli do potpunog
idiotizma, ubedili su je kako je veliki greh pred gospodom bogom viati se sa
svojim roacima i, malo-pomalo, udaljili su od nje sve njene roake. ak i
njena sestriina, mlada devojaka dua, petnaestogodinji aneo istote i
nevinosti, ni ona nije smela da ue u eliju svoje oboavane tetke, koja ju je
volela vie od svega na svetu, i koja, zahvaljujui podlim smicalicama, nije
vie smela da je zagrli ni da dotakne usnama njen front virginal,[49] gde
boravi beli avo nevinosti...
Jednom reju, sve u tom tonu; bilo je neobino lepo. Advokat se,
oigledno, sam topio od miline to ume tako lepo da govori, topio se i
predsednik, topila se od miline i publika. Oci-isposnici su izgubili bitku
jedino zahvaljujui krasnoreivosti. Oni, naravno, ne tuguju. Izgubili su
jednu, a dobie petnaest.
- Ko je taj advokat? upitao sam jednog mladog studenta koji se nalazio
meu sluaocima punim strahopotovanja. Studenata je tu bilo mnogo, i sve
tako primerno vaspitani mladii. On me je zaprepaeno pogledao.
- il Favr! odgovorio je najzad sa toliko prezrivog saaljenja da sam se
zaista zbunio. Sluaj mi je tako pomogao da se upoznam sa cvetom
francuskog besednitva, i to takorei na samom izvoru.
Ali tih izvora ima bezbroj. Buruj je do sri zaraen slatkoreivou.
Jednom smo uli u Panteon da vidimo velike ljude. Nije bilo u odreeno
vreme, pa su nam svakom uzeli po dva franka. Onda je iznemogli i uvaeni
invalid uzeo kljueve i poveo nas u crkvene grobnice. Usput je govorio kao
svaki ovek, samo je malo ukao, jer nije imao zuba. Ali, im smo sili u
grobnice, im nas je poveo prvom grobu, odjednom je zapevao.
- Ci-git Voltaire[50] - Volter, veliki genije divne Francuske. On je
iskorenjivao predrasude, unitavao neznanje, borio se sa demonom tamo i
nosio lu prosveenosti. Svojim tragedijama uzletao je visoko, mada je
Francuska ve imala Korneja.

Oigledno je govorio tekst ranije nauen napamet. Neko mu je nekad

napisao tu besedu, i on je to nabubao zauvek; ak je neko zadovoljstvo
ozarilo njegovo dobroduno starako lice kad je pred nama poeo da
pokazuje svoj visoki stil.
- Ci-git Jean-Jacques Rousseau nastavio je prilazei grobnici Jean-Jacques,
lhomme de la nature et de la verite![51]
Meni je odjednom postalo smeno. Visokim stilom sve se moe
banalizovati. Jasno je bilo da jadni starac, govorei nature i verite, uopte nije
shvatio o emu je re.
- udno! rekao sam starcu. Jedan od ove dvojice velikana je celog svog
ivota nazivao onog drugog laljivcem i ravim ovekom, a ovaj drugi je
prvoga zvao prosto budalom. I gle, ovde su gotovo jedan pored drugoga.
- Mcje, msje! rekao je invalid, kao u elji da neto odgovori, ali ipak
nita nije rekao, i brzo nas je poveo sledeem grobu.
- Ci-git Lannes, maral Lan zapevao je on jo jednom jedan od najveih
heroja koje je imala Francuska, tako bogata herojima. To nije samo bio veliki
maral, najiskusniji vojskovoa posle velikog imperatora, ve je imao i veliku
sreu. Bio je prijatelj...
- Da, da, bio je prijatelj Napoleonov rekao sam, elei da skratim govor.
- Mcje! Dozvolite da ja govorim prekinuo me je invalid malo uvreenim
glasom.
- Govorite, govorite, ja vas sluam.
- On je doiveo najveu sreu. Bio je prijatelj velikog imperatora. Od svih
njegovih marala nijedan nije imao tu sreu da postane prijatelj velikog
oveka. Samo je maral Lan bio udostojen te velike asti. Kad je na bojitu
umirao za svoju otadbinu...
- Da, njemu je granata otkinula obe noge.
- Mcje, msje! Dozvolite da ja sam kaem! povikao je invalid skoro
alosnim glasom. Vi moda sve to znate... Ali dozvolite i meni da ispriam!
Ovaj udak je strano eleo da sve sam ispria, pa makar mi to i pre njega
znali.
- Kada je umirao nastavio je opet na bojnom polju za svoju otadbinu,
onda je imperator, dirnut do dna due, oplakujui veliki gubitak...

- Priao da se oprosti s njim nadario me avo da ga ponovo prekinem, i

odmah sam osetio da sam ravo postupio, ak sam osetio stid.
- Mcje, msje! rekao je starac, gledajui me s tunim prekorom u oi i
klimajui sedom glavom. Mcje! Ja znam i verujem da vi sve ovo, moda,
znate bolje od mene. Ali vi ste mi platili da vam pokazujem, i onda dozvolite
da ja govorim. Sad ve nije ostalo mnogo... Onda se imperator, dirnut u samo
srce i oplakujui (avaj, uzaman!) veliki gubitak koji su pretrpeli vojska, on i
cela Francuska, priblii njegovoj samrtnikoj postelji i poslednjim oprotajem
ublai strane muke svog vojskovoe koji je izdahnuo gotovo pred njegovim
oima. Cest fini, monsieur [52] dodao je ia, prekorno me pogledao i otiao
dalje.
Evo ovde jo jedne grobnice, ali to su... quelques senateurs[53]
ravnoduno je dodao, i nemarno pokazao glavom na nekoliko grobnica u
blizini. Sva njegova reitost iscrpla se na Volteru, an-aku i maralu Lanu.
To je bio neposredan, takorei narodni primer ljubavi prema slatkoreivosti.
Zar je mogue da su sve besede govornika u narodnoj skuptini, konventu i
klubovima, u kojima je narod uzimao skoro neposrednog uea, i na kojima
se prevaspitavao zar je sve to ostavilo u njemu samo jedan trag: ljubav prema
slatkoreivosti zbog same reitosti?

GLAVA VIII
BRIBRI I MABI

A ta rade supruge? One uivaju, to sam ve rekao. Kad je o tome re,

upitaete me zato ja piem supruge umesto ene. Zbog visokog stila,
gospodo, eto zato. Kad buruj govori viim stilom, on uvek kae: mon epouse.
[54] I mada u drugim drutvenim slojevima kau prosto, kao i svuda, ma
femme moja ena, bolje je ii za nacionalnim duhom veine i visokog stila. On
je karakteristiniji. Osim toga, ima i drugih naziva. Kad se buruj raznei ili
prosto hoe da prevari enu, on je uvek zove: ma biche.[55] I, obratno,
zaljubljena ena u nastupu graciozne veselosti naziva svog milog buruja
bribri, ime je buruj, sa svoje strane, vrlo zadovoljan. Bribri i mabi stalno
napreduju, sada vie nego ikad. Osim to je to ve tako utvreno (skoro bez
ikakvog pogovora) da mabi i bribri u ovo nae vreme puno svakodnevnih
briga treba da slue kao uzor vrline, sloge i rajskog blaenstva u drutvu, kao
prekor gnusnom buncanju odvratnih skitnica-komunista, bribri, pored toga,
svake godine postaje sve popustljiviji u branim odnosima. On dobro zna da
ma ta govorio i ma kako udeavao stvari, ne moe zadrati mabi, jer je
Parianka stvorena da ima ljubavnika, i skoro je nemogue da mu proe bez
rogova. On e, naravno, utati dokle god ima malo uteenog novca i jo
nema dovoljno potrebnih stvari. A kad i jedno i drugo postigne, bribri postaje
stroi, zato to poinje duboko da potuje samog sebe. Onda i na Gistava
poinje drugaije da gleda, pogotovo ako je neki odrpanac i ako nema
imanja.
Sve u svemu, Parianin i sa malo novca, ako poeli da se oeni, traie
samo udavau sa mirazom. I ne samo to, oni sve unapred sraunaju, i ako se
pokae da obe strane imaju podjednako novca i stvari, onda sklapaju brak.
Tako biva svuda, ali ovde je zakon jednakosti depova postao poseban obiaj.
Ako, na primer, udavaa ima koju paru vie, nju nee dati mladoenji koji
ima manje od nje, nego e traiti malo boljeg bribrija. Osim toga, brakovi iz

ljubavi postaju sve vie nemogui, i skoro se smatraju kao neto nepristojno.
Pametni obiaj obavezne jednakosti depova i sklapanja braka meu
kapitalima vrlo retko se naruava, i ja mislim ovde mnogo ree nego na bilo
kom drugom mestu u svetu.
Buruj vrlo lepo udesi da enin novac upotrebi u svoju korist. Eto zato je
u mnogim sluajevima spreman da svojoj mabi progleda kroz prste njene
avanture, i da se pravi kako ne vidi izvesne neprijatne stvari, jer u sluaju da
doe do razmirica, moe se pokrenuti nezgodno pitanje miraza. Zato, ako
ena i pone da se udeava vie nego to njihovo imovno stanje doputa,
bribri se sa tim miri, iako sve vidi, jer e ena manje traiti od njega za svoje
udeavanje. I mabi je onda mnogo popustljiviji.
Kako je brak, najzad, veinom brak izmeu kapitala, a o uzajamnoj
naklonosti malo ko brine, to i bribri nije s raskida da pogleda malo u stranu
od svoje mabi. I zato je najbolje da jedno drugom ne smetaju. I sloge je vie
u kui, i slatko tepanje milih imena bribri i mabi sve ee se uje.
Najzad, da kaemo sve do kraja, bribri je i u ovom sluaju divno uspeo da
sebe osigura. Policijski komesar mu je svakog asa na usluzi. Tako je po
zakonu, koji je buruj sam za sebe propisao. Ako se, na kraju krajeva, desi da
zatekne ljubavnike en flagrant delit,[56] moe ih oboje ubiti a da nikom ne
odgovara. Mabi to zna, i sama to odobrava. Dugim tutorstvom doveli su
mabi dotle da ona i ne rope, niti sanja o tome, kao u nekim varvarskim i
smenim zemljama da, na primer, studira na univerzitetu, da poseuje
klubove i prisustvuje sednicama narodnih poslanika. Ona vie voli da ostane
u svom sadanjem vazduastom stanju, bolje rei u poloaju kanarinke.
Udeavaju je, poklanjaju joj rukavice, voze je u etnju, ona igra, jede
bombone, formalno je potuju kao caricu i mukarac je pred njom manji od
makovog zrna. Taj oblik odnosa veoma je uspeno i dobro razraen. Jednom
reju, sauvani su viteki odnosi, i ta biste hteli vie? Gistava joj nee oteti.
A kojekakvi uzvieni i plemeniti ciljevi u ivotu njoj uopte nisu potrebni:
ona je u sutini isti takav kapitalista kao i njen suprug.
A kad prou kanarinske godine, kad naime doe dotle da ve nikako ne
moe da zavara sebe i gleda u sebi kanarinku, kada mogunost novog Gistava
postaje apsolutno nezamisliva, ak i u najvatrenijoj i najsamoljubivijoj mati,
mabi se iznenada brzo i runo preporodi. Kud li se samo denula koketerija,
ulepavanje i veselost? Ona veinom postaje veoma zla i vrlo dobra domaica.
Obilazi crkve, skuplja sa muem zajedno novac, i nekakav cinizam proviruje
u svemu: pojave se odjednom neki umor, dosada, grubi instinkti, besciljnost
ivota i cinini razgovori. Neke od njih postaju ak i aljkave. Naravno, nije

uvek tako, ima, naravno, i drugih svetlijih pojava, i svuda ima takvih
socijalnih odnosa... ovde je sve to na svom ognjitu, originalno, samobitno,
celovito, ovde je sve to nacionalna odlika. Ovde je izvor i zaetak buroaskog
drutvenog ureenja, koje sad vlada u celom svetu kao veito podraavanje
velikoj naciji.
Da, mabi je formalno carica. Teko je i zamisliti kakva prefinjena
utivost, kakva nametljiva panja nju svuda okruuje i u drutvu i na ulici.
Ali ta preterana panja esto dolazi do takve manilovtine koju estita dua
ne bi mogla podneti. Otvorena la njenog poloaja uvredila bi je do srca. Ali,
mabi je i sama veliki lopov, i njoj... samo to i treba. Svoje e ona uvek
isterati, i uvek e vie voleti da podvali nego da postupi poteno i otvoreno;
po njenom miljenju, to je sigurnije i zanimljivije vie je igra u tome. A igra i
intriga su sva ar za mabi, u tome je glavna stvar.
Ali kako se, zato, one odevaju, kako idu ulicom? Mabi je sva u manirima,
na notama, sva je neprirodna, ali to ba i zanosi, naroito blazirane i u
izvesnoj meri pokvarene ljude, koji su izgubili ukus za sveu i prirodnu
lepotu. Mabi je vrlo neobrazovana. I um i srce su joj kao u vrane, ali je zato
graciozna, zato zna bezbroj tajnih vetina i majstorija, i vi se pokoravate i
idete za njom kao za pikanatnom novinom.
Ona je ak retko kad lepa. U izrazu lica ima neeg zlog. Ali to nita ne
znai njeno lice je ivo, veselo i ona izuzetno vlada tajnom podraavanja
oseanjima u prirodi. Vama se, moda, i ne svia kod nje to to tako veto
podraava prirodi, ali vas proces uspenog podraavanja oarava, njena
visoka umetnost vas zanosi. Za Parianina je u veini sluajeva svejedno da li
je to prava ljubav ili samo lepa imitacija ljubavi. ak mu se, moda,
podraavanje vie svia. Nekakav istonjaki pogled na enu sve vie osvaja
svet u Parizu. Kamelija je sve vie u modi. Uzmi pare, samo me lepo prevari,
to jest izigravaj ljubav eto ta se trai od kamelije. Ni od supruge ne trae
skoro nita vie. Naime, tim istim su zadovoljni, i zato se Gistav preutno i
snishodljivo dozvoljava. Pored toga, buruj zna da e se mabi u starosti svom
duom uneti u njegove poslove i interese, i da e mu biti najsvesrdnija
pomonica u zgrtanju novca. Ona mu ak i u mladosti izvanredno pomae.
Mabi ponekad vodi celu trgovinu, primamljuje kupce, jednom reju, ona mu
je desna ruka, najvaniji pomonik. Pa kako da joj ne oprosti ponekog
Gistava!
ena je na ulici neprikosnovena. Niko je nee uvrediti, svi joj se sklanjaju
s puta, a ne kao kod nas, gde iole mlaa ena ne moe ni dva koraka da proe
ulicom a da joj neka ratoborna ili dosadno udvaraka njuka ne zaviri pod

eir i ne ponudi poznanstvo.

Dodue, bez obzira na mogunost Gistava, svakodnevna, uobiajena
forma odnosa izmeu bribri i mabi je prilino simpatina i esto ak naivna.
Sve u svemu, ljudi u inostranstvu to mi je palo u oi su gotovo svi
neuporedivo naivniji od Rusa. Ovo je teko detaljno objasniti, to treba sam
ovek da oseti. Le Russe est sceptique et moqueur,[57] kau za nas Francuzi, i to
je tano. Mi smo vie cinici, manje cenimo svoje, ak ne volimo svoje, ili ih
bar ne potujemo dovoljno, jer ne razumemo u emu je stvar; lomimo glavu
oko evropskih i opteoveanskih problema kao da ne pripadamo nijednoj
naciji, i onda smo, prirodno, prema svemu hladniji, sve radimo kao po nekoj
dunosti, i nekako smo daleko od svega.
Nego, ja sam se udaljio od svoje teme. Bribri je ponekad veoma naivan.
etajui, na primer, oko vodoskoka, on pone da objanjava svojoj mabi
zato vodoskok iba uvis, objanjava joj prirodne zakone, osea pred njom
nacionalni ponos zbog lepote Bulonjske ume, iluminacije, igre boja,
versajskih les grandes eaux,[58] uspeha imperatora Napoleona i gloire
militaire,[59] uiva u njenoj radoznalosti i zadovoljstvu, i veoma je srean
zbog toga. I najprepredenija mabi prilino je nena prema svom suprugu,
ak i se i ne pretvara, ve je iskreno i nesebino nena, i pored toga to mu je
nabila rogove. Naravno, ja ne pretendujem da kao Lesaov demon skidam
krovove s kua. Ja samo priam o onom to mi je palo u oi, to mi se uinilo.
Mon mari na pas encore vu la mer,[60] rei e vam poneka mabi, a njen
glas e odavati naivno i iskreno sauee. To znai da mu nije jo nijednom
putovao u Brest ili u Bulonj da vidi more. Treba znati da buruj ima izvesne
veoma ozbiljne i veoma naivne potrebe, koje su postale opta buroaska
navika. Osim potrebe za tednjom i krasnoreivou, buruj, na primer, ima
jo dve potrebe, dve sasvim zakonite potrebe, osvetane sveoptom navikom.
Prema njima se odnosi neobino ozbiljno i skoro egzaltirano. Prva potreba je
voir la mer, videti more. Parianin proivi katkad ceo ivot u Parizu, trgujui
i ne vidi mora. A zato mora videti more? On to ni sam ne zna, ali snano eli,
od sveg srca, odlae putovanje iz godine u godinu, jer ga obino zadravaju
poslovi, on ezne, i ena iskreno deli s njim njegovu enju. Sve u svemu, ima
u tome neeg veoma oseajnog, i ja to potujem. Najzad mu polazi za rukom
da nae i vremena i sredstava, i on se sprema i putuje na nekoliko dana da
vidi more. Kad se vrati, on sa preteranom vanou i ushienjem pria o
svojim utiscima eni, rodbini, prijateljima i celog veka se sa uivanjem sea
kako je video more.

Druga, sasvim prirodna i isto tako jaka potreba svakog buruja, a naroito
Parianina, to je: se roleur dans lherbe.[61] Stvar je u tome to Parianin, kad
izae izvan grada, neobino voli, i ak smatra za svoju dunost, da se povalja
po travi. On to ini sa izvesnim dostojanstvom, oseajui da se na taj nain
sjedinjuju avec la nature,[62] i naroito voli ako ga tada neko posmatra.
Jednom reju, Parianin smatra za svoju obavezu da izvan grada odmah
postane slobodniji, veseliji, ak odvaniji, jednom reju, da bude to
prirodniji i blie la nature... Lhomme de la nature et de la verite! Da ce nije od
an-aka pojavilo kod buruja to duboko potovanje prema la nature?
Dodue, obe pomenute potrebe: voir la mer i se rouler dans lherbe,
Parianin veinom dozvoljava sebi samo onda kad je ve stvorio prilino
imanje, jednom reju, kad ve poinje da potuje samog sebe, da se sobom
ponosi i gleda na sebe kao na oveka. Se rouler dans lherbe uvek je dvostruko
i ak desetostruko slae na svojoj zemlji, kupljenoj teko zaraenim novcem.
Sve u svemu, kad buruj prestane da radi, on voli da kupi negde malo zemlje,
da podigne svoju kuu, svoju batu i ogradu, da ima svoje kokoi i svoju
kravu. Neka je sve to ak mikroskopski malo, svejedno buruj je kao dete
dirljivo oduevljen. Mon arbre, mon mur,[63] ponavlja on sebi i svakom
koga pozove u goste, ponavlja svaki as i celog ivota ne prestaje da ponavlja
to isto. Eto, tu je najslae se rouler dans lherbe. A da bi mogao da ispuni tu
svoju obavezu, on neminovno mora imati livadicu pred svojom kuom. Neko
je priao kako jednom buruju nikako nije mogla da izraste trava na mestu
odreenom za livadu. Gajio je, polivao, donosio busenje s drugog mesta i
negovao ali na tom mestu niti je ta nicalo, niti se primalo. Desilo se da je
takva neplodna zemlja bila pred kuom. On je tada, kau, kupio vetaki
busen; samo je zato putovao u Pariz, naruio tamo tepih veliine jednog
hvata u preniku, i svako popodne prostirao je ilime sa dugakom travom
da bi obmanuo sebe i zadovoljio svoju prirodnu potrebu da se valja po travi.
Kod buruja, u prvim danima njegove opijenosti steenom imovinom moe
tako neto da se oekuje, i u moralnom pogledu tu nema nieg neverovatnog.
Da kaem jo re-dve o Gistavu. Gistav je, naravno, isto to i buruj, to
jest trgovaki pomonik, trgovac, inovnik, homme de lettres,[64] oficir. Gistav
nije enjen, ali je u stvari isto to i bribri. Ali nije to vano, ve ta Gistav
izigrava, kako se maskira, kako izgleda, kakvo je na njemu perje. Ideal
Gistava se menja u skladu s vremenom, i uvek ga u pozoritu vidimo onakvog
kakav se sree u drutvu. Buruj neobino voli vodvilj, ali jo vie
melodramu. Skromni i veseli vodvilj jedini umetniki anr koji se gotovo ni
na kakvo drugo zemljite ne moe presaditi, i moe iveti samo u zemlji svog

nastanka, u Parizu vodvilj, iako mami buruja, ipak ga ne zadovoljava sasvim.

Buruj na njega gleda kao na neto bez vrednosti. On eli neto vie, neto
neizrecivo plemenito i oseajno, a sve to melodrama sadri u sebi. Bez
melodrame Parianin ne moe da ivi. Melodrama nee umreti dok je buruj
iv.
Zanimljivo je to i sam vodvilj doivljava preporod. Mada je i dalje veseo i
do suza smean kao i ranije, sada mu se u velikoj meri pridruuje i drugi
element pouka. Buruj veoma voli i smatra svojom svetom dunou da sebi i
svojoj mabi u svakoj zgodnoj prilici dri pridike. Osim toga, on sad ima
neogranienu vlast: on je sila, a sitni autori vodvilja i melodrama uvek su
lakeji i ulaguju se sili. Eto zato sad buruj likuje, ak i kad ga na sceni
prikazuju smenim, jer mu na kraju uvek kau da je sve u najboljem redu.
Treba znati da slini izvetaji ozbiljno umiruju buruja. Kod svakog
malodunog oveka koji nije ba sasvim uveren u uspeh svoje aktivnosti
postoji neodoljiva potreba da razuveri samog sebe, da se ohrabri i umiri. On
ak poinje da veruje u neka srena znamenja. Isto tako je i ovde.
U melodrami se iznose uzvieni postupci i uzviene pouke. To nije vie
humor, ve patetina pobeda svega onog to bribri tako voli i to mu se
dopada. A njemu se najvie sviaju politiki mir i pravo da zgre novac kako
bi sebi stvorio to mirnije gnezdo. U tom stilu se sada i piu melodrame.
U tom stilu se sad slika i Gistav. Po Gistavu se uvek moe proveriti ta
bribri u datom trenutku smatra idealom neizrecive plemenitosti. Nekad,
davno, Gistava su slikali kao pesnika, umetnika, nepriznatog genija,
prognanog, izmuenog gonjenjem i nepravdom. On se odvano borio, a
zavravalo se uvek time to ga je vikontesa, koja je tajno patila za njim, ali
prema kojoj je on bio prezrivo ravnoduan, enila svojom vaspitanicom Sesil,
koja ranije nije imala ni pare, ali je odjednom dobila neizmerno bogatstvo.
Gistav se obino bunio i nije hteo da primi novac. Ali, odjednom, na izlobi
njegovo delo postie veliki uspeh. U njegov stan neoekivano upadaju tri
smena milorda i nude mu svaki po sto hiljada franaka za njegovu buduu
sliku. Gistav ih s prezirom ismeva i u gorkom oajanju izjavljuje da su svi
ljudi podlaci, nedostojni njegove kiice, da on nee dozvoliti da umetnost,
svetu umetnost, profaniu pigmeji koji do sad nisu umeli da osete njegovu
veliinu. Ali upada vikontesa i govori mu da Sesil umire od ljubavi za njim, i
da zato treba da i dalje slika. Sad se Gistav dosea da ga vikontesa, njegov
raniji neprijatelj, ijom krivicom nijedno njegovo delo nije dospelo na
izlobu, potajno voli, i da mu se ranije svetila iz ljubomore. Gistav, naravno,
odmah uzima novac od sve trojice milorda, poto ih je ponovo izgrdio, a oni i

pored toga ostaju zadovoljni, vrlo zadovoljni zatim tri svojoj Sesil, pristaje
da uzme njen milion, prata vikontesi, koja putuje na svoje imanje, i kad
sklopi zakoniti brak, poinje sa enom da raa decu, da nosi flanelsku
potkoulju, bonnet de coton [65] i da uvee eta sa svojom mabi pored
blagotvornih vodoskoka, koji mu tihim uborenjem svojih mlazeva priaju o
trajnosti, stabilnosti i miru njegove zemaljske sree.
Ponekad se deava da Gistav nije trgovaki pomonik, ve nekakav
namueni, jadom ubijeni siromaak, ija je dua puna neiskazane
plemenitosti. Odjednom se pokae da on uopte nije siroe, ve zakoniti
Rotildov sin. Dobija milione. Ali Gistav ponosito i s prezirom odbija da primi
milione. Zato? E, tako je potrebno zbog krasnoreivosti. Ali tada upada
madam Bopre, bankareva ena, koja je u njega zaljubljena, i kod ijeg mua
Gistav slui. Ona izjavljuje da e Sesil odmah umreti za njim, zato neka ide da
je spase. Gistav se dosea da je madam Bopre zaljubljena u njega, uzima
milione i, poto najpogodnijim psovkama sve izgrdi zato to u itavom
ljudskom rodu nema tako neizrecivo plemenitog oveka kao to je on, odlazi
svojoj Sesil i venava se s njom. Bankareva ena putuje na svoje imanje,
Bopre likuje, jer njegova ena, koja je bila na rubu propasti, ostaje i dalje
ista i neporona, a Gistav sa svojom Sesil raa decu i uvee eta oko
blagotvornih vodoskoka, koji mu uborenjem svojih mlazeva govore... itd.
Sada se neiskazana plemenitost najee slika u linosti oficira, vojnog
inenjera ili slino, ali najee je to vojno lice, i to obavezno sa ordenom
Legije asti, koju je svojom krvlju platio. Uzgred da kaem, taj orden je
straan. Nosilac se njime toliko razmee da se s njim nije mogue ni videti, ni
putovati u vagonu, ni sedeti u pozoritu, ni sresti u restoranu. On samo to
ne pljuje na vas, on se pred vama bestidno epuri, ne moe da die od
hrabrosti, tako da vas najzad spopadne muka, u vam se izlije, pa ste
prinueni da pozovete lekara. Ali Francuzi to mnogo vole.
Zanimljivo je da sad u pozoritu naroito obraaju panju na msje
Boprea, u svakom sluaju mnogo vie nego ranije. Bopre je, naravno, zgrnuo i
stekao mnogo para. On je otvoren, dobroduan, malo smean svojim
burujskim navikama i time to je mu ali je dobar, poten, velikoduan i
neizrecivo plemenit u onom inu gde je duan da pati, sumnjajui da mu je
mabi neverna. Ipak, on velikoduno odluuje da joj oprosti. Ali pokae se,
naravno, da je ona ista kao golub, da je bila samo malo nestana, da se malo
zanela Gistavom, i da joj je bribri, koji je zadivljuje svojom velikodunou,
drai od svega na svetu.
Sesil je, naravno, kao i uvek bez groa, ali samo u prvom inu: docnije se

kod nje odjednom nae milion. Gistav je ponosan i plemenit, kao i uvek,
samo ima vie hrabrosti, jer je vojnika krv. Najdrai mu je na svetu krst koji
je platio krvlju i l' ere de mon pere.[66] O tom mau svog oca on govori
neumorno, i gde treba i gde ne treba, vi ak i ne razumete o emu se radi, a
on grdi, pljuje na sve redom, ali njemu se svi klanjaju, a gledaoci plau i
aplaudiraju (bukvalno plau). Naravno, on nema ni prebijene pare , to je sine
qua non.[67] Madam Bopre je, naravno, u njega zaljubljena, Sesil takoe, ali
on i ne sumnja da ga Sesil voli. Sesil u toku svih pet inova uzdie i grca od
ljubavi. Najzad pada sneg, ili neto tome slino. Sesil hoe da skae kroz
prozor. Ali pod prozorom se razleu dva pucnja; svi dotre; Gistav, bled, sa
zavijenom rukom, polako stupa na pozornicu. Lenta kupljena krvlju preliva
mu se na bluzi. Klevetnik koji je uvredio Sesil kanjen je. Gistav najzad
zaboravlja da ga Sesil voli i da su sve to smicalice madam Bopre. Ali madam
Bopre je bleda, uplaena, Gistav nasluuje da ga ona voli. Meutim,
odjednom opet odjekne pucanj. To se Bopre ubija iz oajanja. Madam Bopre
vrisne, poleti vratima, ali se pojavljuje sam Bopre i nosi ubijenu lisicu ili
neto slino. Lekcija je data: mabi je nikada nee zaboraviti. Ona grli
bribrija, koji joj sve oprata. Ali Sesil odjednom dobija milion i Gistav se opet
buni, nee da se eni. Gistav se prenemae, Gistav psuje najpogrdnijim
reima. Neophodno je da Gistav odvratno psuje i pljuje na milion, inae mu
buruj nikada ne bi oprostio. Bilo bi premalo neizrecive plemenitosti. Samo
nemojte misliti, molim vas, da buruj protivrei samom sebi. Nita ne brinite:
milion nee mimoii sreni par, on je neizbean, i na kraju uvek dolazi kao
nagrada za vrlinu. Buruj nee sebe izneveriti. Gistav najzad uzima milion i
Sesil, a zatim nailaze neizbeni vodoskoci, pamune kape, ubor mlazeva, itd.
Tako je i oseajnosti mnogo, i neizrecive plemenitosti do gue. Bopre likuje i
sve zapanjuje svojim porodinim vrlinama, a to je najglavnije tu je milion u
vidu fatuma, u vidu prirodnog zakona, njemu neka je svaka ast, slava i
poklon do zemlje. I tako dalje i tako dalje.
Bribri i mabi izlaze iz pozorita sasvim zadovoljni, umireni i uteeni.
Gistav ih prati i, pomaui tuoj mabi da sedne u fijaker, kriom joj ljubi
ruicu. Sve je u najboljem redu.

KROTKA
1876.

GLAVA PRVA
I
Ko sam bio ja, a ko je bila ona

Dok je ona ovde jo je sve dobro: prilazim i svaki as je gledam; ali kad je
sutra odnesu ta u ja? Sad je u gostinskoj sobi na stolu, sastavljenom od dva
mala, a sanduk sutra stie, beli sa belim brokatom... ali nisam to hteo...
Stalno hodam i hou to da shvatim. Evo ima ve est sati kako pokuavam sve
to da shvatim, i nikako da saberem misli u taku. Stvar je u tome to samo
hodam, hodam, hodam. . . Ovako je bilo. Ispriau sve redom. (Red!)
Gospodo, ja nisam nikakav knjievnik, vi to i sami vidite, ali neka, ispriau
onako kako ja to shvatam. U tome i jeste sav moj uas, to sve shvatam!
Ako hoete da znate, to jest, ako krenemo od poetka, ona je prosto
dolazila tada kod mene da zalae stvari, kako bi platila oglas u Glasu, gde je
objavljivala, tako i tako, da je guvernanta, da pristaje i na odlazak u drugo
mesto, i da asove daje kod kue, i tako dalje i tako dalje. To je na samom
poetku bilo, i ja je, naravno, nisam razlikovao od drugih: doe kao i svi
drugi, i sve tako. A posle sam je tek zapazio. Bila je omrava, plava, srednje
visine, i kao da se stidela (mislim da to nije bilo ni u kakvoj vezi s mojim
zanimanjem, jer sam ja za nju bio kao i svaki drugi ovek). im bi primila
novac, okrenula bi se i otila. I sve tako, utke. Drugi se pogaaju, mole,
cenjkaju da bi to vie dobili; ona ne, nego ta dobije... A pre svega su me
zaudile njene stvari: srebrne pozlaene minue, medaljon bez vrednosti
stvari od pet para. Ona je i sama znala da su bezvredne, ali sam po njenom
licu uvideo da su za nju dragocene i zaista je to bilo sve to joj je ostalo od
majke i oca, kako sam posle saznao. Jednom sam samo dozvolio sebi da se
podsmehnem njenim stvarima. Vidite, ja to sebi nikad ne dozvoljavam, s
publikom se ophodim dentlmenski s malo rei, utivo i ozbiljno. Ozbiljno,
ozbiljno i samo ozbiljno. Ali je ona jednom dozvolila sebi da donese ostatke

(i to bukvalno) starog zejeg kouha pa se nisam uzdrao, i rekao sam neto

to je zvualo podsmeljivo. Boe, kako je planula! Kako su se zaarile njene
plave, krupne, zamiljene oi! Ali ni re nije rekla, uzela je svoje ostatke i
izala. Tada sam je prvi put posebno uoio, i pomislio o njoj neto u tom
smislu, to jest u posebnom smislu. Seam se jo jednog utiska, ako ve
hoete, onog najvanijeg, poente svega: a to je da je veoma mlada, tako
mlada kao da joj je etrnaest godina. A njoj je, meutim, tada bilo jo tri
meseca do esnaest. Uostalom, nisam to hteo da kaem, jer nije u tome
poenta. Sledeeg dana je opet dola. Doznao sam posle da je i kod
Dobronravova i Mozera bila s onim kouhom, ali oni osim zlata nita ne
primaju i nisu hteli ni da razgovaraju o tome. Jednom sam primio od nje
jednu kameju (obinu, bez vrednosti) i, razmislivi malo, zaudio sam se:
osim zlata i srebra ni ja nita ne primam, a njenu kameju sam primio. To je
bila moja druga misao o njoj, dobro se seam.
Tom prilikom, vraajui se od Mozera, donela je ilibarsku mutiklu lepa
stvarica, za ljubitelje, ali za nas bez ikakve vrednosti, zato to mi primamo
samo zlato. Doekao sam je ozbiljno, jer je dola posle nesporazuma od
prethodnog dana. Moja ozbiljnost je potpuna hladnoa. Ipak, dok sam joj
pruao dve rublje, nisam se uzdrao da joj ne kaem, kao s nekom ljutnjom:
Ovo inim samo za vas, a to vam Mozer ne bi primio. Rei za vas posebno
sam naglasio, i to u odreenom smislu. Bio sam zao. Ona je opet planula,
uvi to za vas, ali je outala, nije bacila novac, primila ga je to ti je
sirotinja! Ali kako je planula! Jasno je bilo da sam je uvredio. A im je otila,
zapitao sam se: Zar ova pobeda nad njom ne vredi dve rublje? He-he-he?
Seam se da sam ovo pitanje dvaput postavio: Zar ne vredi? Zar ne vredi? I
smejui se potvrdio sam sebi da vredi. Mnogo sam se tada obradovao. Ali nije
to bilo neko runo oseanje: radio sam sve to namerno, ne bez cilja; hteo sam
da je proverim, jer su mi se iznenada javile izvesne misli o njoj. To je bila
moja trea posebna misao o njoj.
... E, od tad je sve poelo. Naravno, odmah sam se potrudio da izokola
saznam sve o njoj, i s posebnim sam nestrpljenjem ekao da opet doe.
Predoseao sam da e uskoro da stigne. Kad je dola, otpoeo sam ljubazan i
veoma utiv razgovor. I ja sam donekle vaspitan i imam dranje. Hm odmah
sam primetio da je dobra i krotka. Dobri i krotki se ne opiru dugo, i, mada
nisu mnogo otvoreni, razgovor nikad ne znaju da izbegnu: odgovaraju krto,
ali odgovaraju; i to dalje to vie, samo ovek ne sme da posustane ako mu je
to vano. Naravno, ona mi sama nita tada nije objasnila. Sve sam tek kasnije
saznao, iz Glasa i drugih izvora. Tada je uporno davala oglase, u poetku
ponosno, kao: guvernanta, pristaje i na odlazak u drugo mesto, uslove slati u

pismu, a posle: pristaje na sve i da poduava decu, i da neguje bolesnika, i

kuu da vodi, i da ije, i tome slino. Naravno da je svakom tom oglasu
poneto dodavala, a pred kraj, kad je pala u oajanje, tada ak i bez plate, za
hleb. Ne, nije nala posao! A ja sam reio poslednji put da je iskuam odmah
sam uzeo Glas i pokazao joj oglas: Mlada osoba, sirota, bez igde iega, trai
mesto guvernante za malu decu, prvenstveno kod starijeg udovca. Rado e
pomagati i u kunim poslovima.
Pogledajte, ova je jutros dala oglas, a uvee e ve sigurno nai posao. Eto
kako treba da se radi!
Opet je planula, opet su se oi zaarile, okrenula se i odmah otila. Meni
se to veoma dopalo. Uostalom, tada sam ve bio sasvim spokojan i niega se
nisam plaio: mutikle joj niko nee primiti; a i s mutiklama je ve bila pri
kraju. Kad eto je treeg dana, dolazi vrlo bleda, uzbuena odmah sam znao
da joj se neto desilo u kui, i zaista se desilo. Sad u da objasnim ta, samo
hou prvo da se prisetim kako sam je najednom zaslepio i porastao u njenim
oima. Ta ideja mi se sasvim iznenada javila. Stvar je u tome to je donela tu
ikonu (reila se da donese...). Ah, sluajte, sluajte! Evo sad poinje, a do sada
sam sve brkao... Stvar je u tome to sad hou svega da se prisetim, svake
sitnice, svakog detalja! Hou misli u taku da skupim i nikako ne mogu, jer ti
detalji, detalji...
Bogorodica. Bogorodica s detetom, domaa, porodina, starinska ikona od
srebra, sa pozlaenim ukrasima vredi pa est rubalja vredi. Vidim: draga joj je
ta ikona, zalae je celu, ne skidajui ukrase. Kaem joj: bolje bi bilo samo
skinuti ukrase, a ikonu vratiti; jer nezgodno je, ipak je ikona.
- A zar vam je to zabranjeno?
- Ne, nije zabranjeno, nego eto, moda i vi sami...
- Pa skinite ih.
- Znate ta, neu da ih skidam, nego u je ostaviti tamo na moj ikonostas
rekao sam, razmislivi tamo kraj drugih, pored kandila. Kod mene je stalno,
otkako sam otvorio zalagaonicu, gorelo kandilo. I prosto uzmite deset
rubalja.
- Ne treba mi deset, dajte mi pet, sigurno u je otkupiti.
- Neete deset? Ikona vredi dodao sam, opazivi da su joj oi zablistale.
Outala je. Pruio sam joj pet rubalja.
- Ne prezirite nikoga, i ja sam bio u takvoj nevolji, jo i veoj, a to me

sad vidite da radim ovaj posao... to je posledica svega to sam preiveo.

- Svetite se drutvu, znai? iznenada me prekinula, s prilino zajedljivim
osmehom, u kome je, uostalom, bilo mnogo nevinog (to jest obinog, jer me
tada nimalo nije izdvajala od drugih, i rekla je to skoro naivno). Aha,
pomislio sam, takva si ti, tvoj karakter se javlja u novom svetlu.
- Vidite primetio sam odmah polualjivo, a polutajanstveno. Ja... ja
pripadam onom delu celine koja bi da ini zlo, a meutim ini dobro...
Hitro me pogledala, s velikom radoznalou, ali nekako detinjasto:
- ekajte... Otkud je ta misao? Otkud? Negde sam je ula...
- Ne lupajte glavu, tim se reima Mefisto predstavlja Faustu. itali ste
Fausta?
- Ne... ne ba paljivo.
- Onda niste ni itali. Treba da proitate. Opet vidim podrugljiv osmeh na
vaim usnama. Nemojte misliti da imam tako malo ukusa da vam se
predstavim kao Mefisto samo da bih ulepao svoju ulogu zalagaoniara.
Zalagaoniar ostaje zalagaoniar. Zna se ve.
- Vi ste nekako udni. Ni na pamet mi nije palo da vam tako neto
kaem...
Htela je da kae: nisam oekivala da ste tako obrazovani, ali nije rekla, a
znao sam da je to pomislila; mnogo sam joj se tada svideo.
- Vidite rekao sam na svakom planu se moe initi dobro! Ne govorim
sad o sebi, jer ja osim loeg valjda nita drugo i ne radim, ali...
- Naravno da se na svakom planu moe initi dobro rekla je, pogledavi
me hitro i pronicljivo. I ba na svakom mestu odmah je dodala. O, seam se,
svakog se trenutka seam! A inae, moram to da dodam, kad ti mladi ljudi
hoe bilo ta pametno i pronicljivo da kau, najednom to suvie iskreno i
naivno pokau licem: Eto, govorim ti pametno i pronicljivo, ne iz sujete, kao
drugi a ovamo vidi da sami veoma cene sve to, i veruju u to, i potuju to, i
misle da i ti sve to potuje, sasvim isto kao i oni. O, iskrenosti! Njom i
pobeuju. A tako je divna bila ta njena iskrenost!
Svega se seam, nita nisam zaboravio. Kad je otila, odmah sam doneo
odluku. Jo istog dana sam se obavestio i saznao sve o njenom sadanjem
ivotu; o prolom sam ve znao od Lukerje, koja je tada sluila kod njih, i
koju sam pridobio nekoliko dana pre tog razgovora. Taj ivot je bio tako

uasan da ne shvatam kako je uopte bilo mogue smejati se onako kao ona, i
raspitivati se o Mefistovim reima, a iveti u takvom uasu. Ali omladina je
omladina. Tako sam, eto, mislio tada o njoj, s ponosom i radou; jer je u
tome bilo dosta velikodunosti: neka smo na ivici propasti, ali velike Geteove
rei blistaju. Mladi ljudi su uvek velikoduni, pa makar i vrlo malo, makar i
ne onako kako bi trebalo. Dobro, sad to govorim o njoj, samo o njoj. A to je
glavno, ja sam ve tada gledao na nju kao da je moja, i ne sumnjajui u svoju
nadmo. Znate, zanosna je ta misao, kad ve ne sumnjate u to.
Ali ta je meni? Ako ovako nastavim, kad u da skupim sve u taku? Bre,
bre uopte se ne radi o tome, o Boe!

II
Ponuda braka

Sav taj njen ivot, o kome sam tota doznao, ukratko u objasniti: otac
i majka su joj umrli tri godine pre toga, pa je ostala kod svojih ravih tetaka.
U stvari, malo je rei za njih da su rave. Jedna je bila udovica, s velikom
porodicom od estoro dece, sve jedno manje od drugog, a druga usedelica,
prilino odvratna. Obe su bile odvratne. Otac joj je bio inovnik, poeo je od
pisara, i samo je do poasne plemike titule doterao jednom reju, sve meni
na ruku. Ja sam se pojavio kao neko iz vieg sveta: ipak sam bio rezervni
kapetan druge klase znamenitog puka, roeni plemi, svoj ovek, i tako
dalje... A to se tie zalagaonice, tetke su na to samo s uvaavanjem mogle da
gledaju. Kod tetaka je tri godine bila u ropstvu, pa ipak je neki ispit poloila
uspela je da poloi, satrla se dok ga nije poloila, uprkos svakodnevnom
munom poslu a to je ve neto znailo u njenom stremljenju ka viem i
plemenitom!
Zato sam uopte hteo da se enim? Uostalom, doavola sa mnom, o tome
u kasnije... I zar je u tome stvar!
Decu je tetkinu poduavala, rublje je ila, pri kraju ne samo rublje, ve je,
sa svojim slabim grudima, i podove ribala. One su je jo i tukle, i za svaki joj
zalogaj hleba prigovarale. Na kraju su ak smislile da je prodaju. Fuj!
Izostaviu detalje. Ona mi je kasnije sve do tanina ispriala. Sve je to tokom

cele te godine posmatrao sused, debeli bakalin, ali ne obian bakalin, nego sa
dve bakalnice. On je ve dve ene obmanuo, pa je traio i treu, i naao je:
Tiha, kae, odrasla u sirotinji, a ja se zbog svojih siroia enim. Zaista je
imao siroie. Napravio se pitom, poeo da pregovara s tetkama, a osim toga
pedeset mu godina; ona da izludi. Tada je i poela ee da me poseuje zbog
svojih oglasa u Glasu. Na kraju je molila tetke da joj bar trunku vremena
daju da razmisli. Dale su joj tu trunku, ali nita vie od toga, zakinule su: I
bez nje nemamo ta da deremo! Ja sam ve sve to znao, i jo istog dana
posle jutarnjeg susreta doneo sam odluku. Tada je uvee doao bakalin,
doneo iz duana funtu bombona za pedeset kopejki; ona je s njim sedela, a ja
sam pozvao iz kuhinje Lukerju i rekao joj da ode i doapne joj da sam pred
kapijom i da hou neto da joj kaem, neto vrlo hitno. Bio sam zadovoljan
sobom. Uopte sam itavog tog dana bio veoma zadovoljan.
Tu, pred kapijom, ja sam joj, zauenoj ve i zbog toga to sam je pozvao,
pred Lukerjom rekao da smatram za sreu i ast... Drugo: da se ne udi mom
dranju, i da je pred kapijom: ovek iskren, koji zna kako stoje stvari. I
nisam lagao da sam iskren. Ali doavola s tim. Govorio sam ne samo umeno,
kao vaspitan ovek, ve i originalno, a to je vano. ta, zar je greh to priznati?
Ja hou sebi da sudim i sudiu. Moram da govorim i pro i contra, i govoriu.
A posle sam se toga s uivanjem seao, mada je to glupo: iskreno sam tada
priznao, bez ikakve zbunjenosti, da nisam ni naroito obdaren, ni naroito
pametan, moda ak ni naroito dobar, da sam sasvim obian egoista (seam
se tog izraza, usput sam ga tada smislio, i bio sam zadovoljan), i da u sebi
verovatno imam jo dosta toga loeg.
Sve je to bilo reeno s nekom vrstom ponosa, zna se ve kako se govori u
takvim prilikama. Naravno, imao sam toliko pameti da se, blagorodno
priznavi svoje mane, ne upustim u nabrajanje svojih vrlina: ali, eto, umesto
toga, imam to i to, i to i to. Video sam da se ona jo mnogo boji, ali nita
nisam ublaio, naprotiv, videvi kako se ona boji, namerno sam sve uveliao:
iskreno sam rekao da e biti sita, ali da od provoda, pozorita, balova nita
nee biti, osim kasnije, kad se postigne cilj. Taj strogi ton me potpuno zaneo.
Dodao sam jo, onako uzgred, da, bez obzira na moje zanimanje, na to to
drim tu zalagaonicu, imam odreeni cilj, a postoje izvesne okolnosti... Zar
nisam imao prava da tako govorim? Na kraju krajeva, ja jesam imao odreeni
cilj, i postojale su izvesne okolnosti...
Ali gospodo, prvi sam ja oduvek mrzeo tu zalagaonicu; i, u stvari, mada je
smeno govoriti o sebi na tako tajanstven nain, ja sam se zaista svetio
drutvu, zaista, zaista! Zato je njena zajedljivost tog jutra povodom toga to

se svetim, bila nepravedna. To jest, vidite, da sam joj otvoreno rekao: ,Da,
svetim se drutvu, ona bi se glasno nasmejala, jer bi to i bilo smeno. Ali
ovako, putem zagonetnih rei, jasno je bilo da se njena mata moe
potkupiti. Pri tom se ve tada niega nisam bojao: znao sam da joj je debeli
bakalin u svakom sluaju gadniji od mene, i da sam ja, tako pred kapijom,
ipak njen spasilac. To sam sasvim dobro razumeo. O, sve podlosti ovek
neobino dobro razume. Ali da li su to podlosti? Kako tu suditi o oveku?
Nisam li je ja ve tada voleo?
Stanite sad: naravno da joj o dobroinstvu ni re nisam rekao; naprotiv, o,
naprotiv: time sam ja, znajte, poastvovan, a ne vi. Zato to sam to i reima
izrazio, ne uzdravi se, bilo je moda glupo, jer sam primetio trenutnu
promenu na njenom licu. Ali sam uglavnom postigao cilj. Stanite, kad se ve
itave te gadosti seam, setiu se i poslednje svinjarije: stajao sam tako, a po
glavi mi se motalo: visok si, stasit, vaspitan i na kraju krajeva, bez hvalisanja,
nisi ni tako ruan. Eto ta mi se motalo po glavi. I naravno, ve tu pred
kapijom, ona mi je rekla da. Ali . . . treba li da dodam: dugo se tad na kapiji
premiljala pre nego to je rekla da. Tako se zamislila, tako se zamislila, da
sam je na kraju upitao: Pa ta je sad? nisam se ak ni uzdrao, ve sam je
tako grubo upitao: Pa ta je sad?
Priekajte, razmiljam.
I tako joj je lice bilo ozbiljno, tako ozbiljno da sam ve tada sve na njemu
mogao da proitam. A ja sam se osetio uvreen: Da li ona sad izmeu mene i
bakalina bira? O, tada jo nita nisam shvatao! Nita, nita jo tada nisam
shvatao. Do danas nisam shvatio! Seam se, Lukerja je potrala za mnom,
mada sam ve krenuo, zaustavila me i zadihano rekla: Bog vam platio,
gospodine, to nau milu gospoicu uzimate, samo joj to nemojte rei:
ponosna je.
Ponosna, znai! Priznajem da volim ponosne. Takve su osobito drage
onda kad. . . pa kad ne sumnja vie u svoju nadmo, a? O, niski, podli
ovee! O, kako sam bio zadovoljan! Znate, kad je tako stajala pred kapijom i
zamislila se da li da mi kae da, a ja joj se divio, ona je tada mogla i ovako da
misli: Ako je ve nesrea i tamo i ovde, nije li onda bolje bez oklevanja
izabrati gore, to jest debelog bakalina neka me to pre pijanac ubije! A?...
ta mislite, zar nije mogla i takva misao da joj se javi?
Ni sad ne shvatam, ni sad nita ne shvatam! Rekao sam, eto, kako je
mogla i da pomisli da od dva zla izabere gore, to jest debelog bakalina? A ko
je tada za nju bio vee zlo, ja ili bakalin? Bakalin ili zalagaoniar koji citira
Getea? To je pitanje! Da li je pitanje? Ti to ne shvata? Odgovor ti na stolu

lei, a ti kae: pitanje! Uostalom, doavola sa mnom! Nije o meni re... A i

ta e mi to da li je ili nije o meni re? Bolje bi bilo da spavam. Glava me boli.

III
Najplemenitiji ovek, ali ipak tome ne verujem

Nisam mogao da zaspim. A i kako da zaspim bije neki damar u glavi. Hteo
bih sve to da shvatim, sav taj kal. O, kal! O, iz kakvog sam je kala tada
iupao! Trebalo je najzad to da shvati, da na pravi nain oceni moj
postupak! Dopale su mi se i druge misli, to je meni, recimo, etrdeset jedna
godina, a njoj tek esnaest. Mnogo me je zanosilo to oseanje nae
nejednakosti, vrlo mi je slatko bilo, vrlo slatko.
Ja sam, recimo, hteo da prosvadbujem a langlaise, to jest samo udvoje, s
najvie jo dva svata, od kojih bi Lukerja mogla da bude jedan, a zatim
odmah na voz, i recimo u Moskvu (gde sam ba tada imao i posla), u hotel, na
nedelju-dve. Ona se usprotivila, nikako to nije htela, pa sam bio primoran da
idem kod tetaka, da im ukaem potovanje kao roakama od kojih je
uzimam. Popustio sam, i tetkama je bilo ukazano duno potovanje. ak sam
poklonio tim stvorenjima po sto rubalja i obeao im jo, a njoj, naravno, nita
o tome nisam rekao, da je ne bih niskou tog postupka uvredio. Tetke su
odmah smekale. Bilo je natezanja oko miraza; ona nita nije imala, ba nita,
ali nita nije ni elela. Ipak, uspeo sam da je ubedim da se ne moe tako
sasvim bez iega, i kupio sam sve to joj treba, jer ko bi joj inae kupio.
Uostalom, doavola sa mnom. Uspeo sam i neke svoje ideje da joj razjasnim,
da bi ih bar donekle znala. Pourio sam moda s tim. Najvanije je to me od
samog poetka, koliko god da joj je teko bilo, uvek s ljubavlju doekivala, i,
kad sam se uvee vraao, sa zanosom mi je priala, uroenim joj tepanjem
(divnim tepanjem nevinosti!) o svom detinjstvu, mladosti, roditeljskoj kui, o
ocu i majci. Ali bih ja svo to ushienje odmah polio hladnom vodom. Eto, u
tome su i bile te moje ideje. Na njenu razdraganost sam odgovarao utanjem,
blagonaklonim, dodue; a ona je prilino brzo primetila da je izmeu nas
velika razlika, i da sam ja zagonetka. A ja sam, to je ono to je vano, ba i
hteo zagonetku! Moda sam sve te gluposti i radio da stvorim zagonetku! Pre
svega, strogost sa strogou sam je i u kuu doveo. Sve u svemu, tada sam,

zadovoljan sobom, izgradio ceo sistem. O, bez ikakvog mog truda, kao sama
od sebe, ona se tu stvorila. Drugaije nije ni moglo da bude, zbog
neotklonjive okolnosti bio sam primoran da stvorim taj sistem zato bih sam
sebe klevetao! Sistem je bio dobar. Ne, vidite, ako e ve da se sudi oveku,
treba prvo znati u emu je stvar... Sluajte, dakle.
Ne znam kako da ponem to je vrlo teko. Nije lako kad ovek pone da se
pravda. Vidite, mladi ljudi, recimo, preziru novac a ja sam odmah istakao
znaaj novca, posebno sam to istakao, dok je ona sve vie i vie utala.
Otvarala je svoje krupne oi, sluala, gledala i utala. Mladi ljudi su
velikoduni, to jest ona dobra omladina, ona je velikoduna i plahovita, ali
ima premalo strpljenja, im joj neto nije po volji odmah to prezre. A ja sam
hteo irokogrudost, hteo sam irokogrudost pravo u srce da usadim, u samu
osnovu njenog srca. Uzeu sasvim obian primer: kako da, recimo, objasnim
moju zalagaonicu takvom karakteru kao to je njen? Naravno, nisam odmah
poeo da joj govorim o tome, jer bi bilo kao da od nje traim da mi oprosti
zbog te zalagaonice, ve sam takorei nastupio ponosno, govorio sam gotovo
bez rei. A ja umem da govorim bez rei, jer sam ceo svoj ivot govorio utei,
proiveo sam itave tragedije u sebi utei. O, zar nisam i ja bivao nesrean!
Mene su svi odbacili, da, odbacili su me i zaboravili, i niko, niko o tome nita
nije znao. I najednom se ova esnaestogodinja devojka nasluala svega i
svaega o meni, od ravih ljudi, i poverovala da sve zna, a ono skriveno je,
meutim, ostalo samo u grudima ovog oveka! Stalno sam utao, a posebno
sam utao s njom, sve do jueranjeg dana zato li sam utao? utao sam kao
ponosan ovek. Hteo sam da ona sama shvati, bez mene, ne na osnovu pria
nekih gadova, da shvati i sama se doseti kakav je taj ovek, da ga sama pojmi!
Kad sam je primio u svoju kuu, eleo sam njeno potovanje. Hteo sam da
ona preda mnom stoji skruena zbog mojih stradanja bio sam dostojan toga.
O, oduvek sam bio ponosan, uvek sam hteo sve ili nita! I zato to nisam bio
polutan u srei, ve sam uvek eleo sve, zbog toga sam i bio primoran da tako
postupim: neka se sama doseti i oceni me! Jer, priznaete i sami: da sam
poeo sve to da joj objanjavam i doaptavam, da se oko nje umiljavam i
potovanje izmamljujem bilo bi skoro kao da traim milostinju... A
uostalom... zato ja sve to govorim!
Glupo, glupo, glupo i glupo! Ja sam joj otvoreno i nemilosrdno
(naglaavam ovo nemilosrdno) objasnio tada, u dve rei, da je velikodunost
mladih ljudi divna, ali da ni pet para ne vredi. Zato ne vredi? Jer se lako
stie, jer se stie a da se nita ne proivi, sve su to takorei prvi utisci o
ivotu, a da vas vidimo na delu kakvi ste! Povrna velikodunost uvek je
laka; pa ak i ivot dati i to je lako, jer tu samo krv vri i viak snage izbija,

strasno se udi za nekom lepotom! Ne to, ve prionite na teko, skriveno,

neujno delo velikodunosti bez sjaja, koju klevetaju, koja trai mnogo
rtava, a ni kapi slave ne prua gde vas, asnog oveka, svi smatraju za
podlaca, mada ste poteniji od svih ljudi na svetu prionite jednom na takvo
delo, pa ete ga sigurno napustiti! A ja itavog ivota nita drugo nisam ni
radio, samo sam nosio taj teret. U poetku se bunila, i te kako se bunila, a
onda je postepeno uutala, i to sasvim, samo je irila te svoje oi, te krupne,
krupne oi, tako paljive. I. . . osim toga, iznenada sam ugledao neki osmeh,
nepoverljiv, nem, zao. Eto s takvim osmehom sam je i uveo u svoju kuu.
Istina je i to da nije imala kuda da ode.

IV
Samo planovi i planovi

Ko je od nas dvoje tada prvi poeo?

Niko. Sve je poelo samo, jo od prvog koraka. Rekao sam da sam je sa
strogou uveo u kuu, a od prvog koraka sam postao blai. Jo kao verenici
sam joj rekao da e se baviti i primanjem zaloga i izdavanjem novca, i ona mi
tada nita na to nije odgovorila (upamtite ovo). I ne samo to ak je na posao
vredno prionula.
Stan i nametaj, naravno ostali su isti. Stan dve sobe: velika gostinska, iji
je jedan deo korien za moju zalagaonicu, i druga, isto tako velika, naa
soba, dnevna i spavaa. Nametaj je bio skroman. ak je i kod tetaka bilo
bolje. Moj ikonostas sa kandilom nalazio se u gostinskoj sobi, tamo gde i
zalagaonica; u mojoj sobi je bio orman, i u njemu neto knjiga, kao i krinja
sa zalogama, iji je klju bio kod mene; tu je bio i krevet, sto, stolice. Jo kao
verenici sam joj rekao da za na kuni troak, to jest na hranu za mene, nju i
Lukerju, koju sam kod sebe doveo, sme da se troi rublja dnevno i nita vie:
Moram trideset hiljada za tri godine da utedim, a to se na drugi nain ne
moe postii. Ona se nije protivila, ali sam kasnije povisio troak, za jo
trideset kopejki. Tako je bilo i sa pozoritem. Rekao sam joj da pozorita nee
biti, pa ipak sam posle odredio da se jednom meseno ide u pozorite, ali
skromno, na mesta u parteru. Ili smo zajedno, triput smo bili, gledali smo

Lov na sreu i Ptice pevaice, ini mi se. (O, doavola s tim!) utke smo
ili i utke se vraali. Zato smo, zato smo jo od samog poetka poeli da
utimo? Jer u poetku nije bilo svae, uprkos tom utanju. Seam se kako me
je tada kriom posmatrala, a ja sam, im sam to primetio, jo vie utonuo u
utanje. Istina je da sam ja zapeo da utim, a ne ona. S njene strane je
jednom ili dvaput bilo burnih zanosa, dotravala je da me zagrli; ali kako su
ti zanosi bili bolesni, histerini, a meni je trebala ozbiljna srea, s
potovanjem, sve sam to hladno primao. I bio sam u pravu: svaki put posle
tih zanosa sledeeg bi dana izbila svaa.
Dobro, ne ba svaa, ve utanje i svaki put sve drskiji izraz kod nje.
Pobuna i borba za nezavisnost eto ta je to bilo, samo to ona toga nije bila
svesna. Da, to smerno lice postajalo je sve drskije i drskije. Verujte, bio sam
joj sve odvratniji, odmah sam to uvideo. A da je u tim svojim zanosima bivala
van sebe, u to nije bilo sumnje. Kako je, recimo, mogla, posle onakvog kala i
bede iz kojih je dola, i onog ribanja podova, da se ljuti zbog nae sirotinje!
Vidite, to i nije bila sirotinja, ve tednja; a gde je trebalo i rasko: u rublju,
na primer, u istoi. Oduvek sam zamiljao da istoa mua pridobija enu.
Uostalom, nije se ona ljutila zbog siromatva, ve zbog mog preteranog
tvrdiluka: Sebi je kao neki cilj postavio, vrstinu svog karaktera pokazuje.
Pozorita se iznenada sama odrekla. I sve je bila otrija i otrija ta podrugljiva
bora. . . a ja sam samo tonuo u utanje, samo sam tonuo u utanje.
Zato da se pravdam? Re je o zalagaonici. Dozvolite, znao sam ja da ena,
i jo od esnaest godina, mora da se pokori mukarcu. ene nemaju
originalnost to je aksiom, ak i sad, da, ak i sad, to je za mene aksiom! ta
sad to ona tamo u gostinskoj sobi lei, istina ostaje istina, ni sam Mil ne
moe tu nita da promeni! ena koja voli, o, ena koja voli ak e i poroke, pa
i zloine voljenog bia oboavati. Sam ovek ne moe da opravda svoje
zloine kako e ena to uiniti. To je velikoduno, ali nije originalno. ene
upropaava samo njihova neoriginalnost. I ta e mi, ponavljam, da mi na
taj sto pokazujete! Da, zar je originalno to tamo na stolu? Ooo!
ujte: ja sam bio uveren u njenu ljubav. Ona mi se ak i tada u zagrljaj
bacala. Volela je, znai, ili tanije elela je da voli. Da, eto kako je to bilo:
elela je da voli, traila je ljubav. A to je najvanije, ja nisam poinio nikakav
zloin kojim bi mogla da se opravda. Vi ete rei: vlasnik zalagaonice, i svi
tako govore. Pa ta s tim to sam vlasnik zalagaonice? Ima znai ozbiljnih
razloga to je najvelikoduniji meu ljudima postao vlasnik zalagaonice?
Vidite, gospodo, ima izvesnih misli... to jest, vidite, kada se izvesne misli
izgovore i ele da izraze reima, tada to ispadne uasno glupo. oveka prosto

bude stid. A zato? Nizato. Zato to smo svi mi gadovi i istinu ne podnosimo,
ili ta ve. Rekao sam sad najvelikoduniji meu ljudima. To je smeno, a
ipak je tako bilo. Jer to je istina, ista i suta istina! Da, imao sam pravo da
poelim sebe da obezbedim i otvorim tu zalagaonicu: Ljudi, vi ste me
odbacili, prezreli ste me svojim utanjem i oterali me. Kad sam s radou
pohrlio ka vama, odgovorili ste mi uvredom za ceo ivot. Zato sad imam
pravo da se ogradim zidom od vas, da skupim trideset hiljada rubalja i
provedem ivot negde na Krimu, na junom primorju, u brdima i
vinogradima, na svom imanju kupljenom sa tih trideset hiljada, i, to je
najvanije, daleko od vas, ali bez mrnje prema vama, sa idealom u dui, sa
voljenom enom i decom ako Bog da i pomaui okolnim seljacima.
Naravno, dobro je to ja to samo u sebi govorim, jer ta bi moglo biti gluplje
od toga da sam joj tada sve to glasno rekao? Eto, otud je i to ponosno utanje
dolo, eto zato smo sedeli zajedno i utali. Jer ta bi ona uopte shvatila od
toga? esnaest godina, rana mladost ta je ona mogla da shvati od svih mojih
pravdanja, od svih mojih patnji? Tu je tvrdoglavost, nepoznavanje ivota,
plitka mladalaka ubeenja, kokoje slepilo plemenitih srca, i, ono
najvanije: zalagaonica i dosta! (A zar sam ja loe postupao u zalagaonici, zar
ona nije videla kako sam postupao, i da nikoga nisam izrabljivao?)
O, kako je uasna istina na zemlji! To divno bie, ta krotka, to nebo ona je
bila tiranin, netrpeljivi tiranin i muitelj moje due! Oklevetao bih sebe kad
to ne bih rekao. Vi mislite da je nisam voleo? Ko moe da kae da je nisam
voleo? Vidite: tu se ironija, tu se zla ironija sudbine i prirode pokazala! Mi
smo prokleti, ivot ljudski je uopte proklet! (Moj naroito!) Da, sada
shvatam da sam u neemu pogreio! Jer dogodilo se neto to nije trebalo da
se dogodi. Sve je bilo tako jasno, moj plan je bio jasan kao nebo: Strog,
ponosan, ni od koga ne trai moralnu podrku, utei pati. Tako je i bilo,
nisam lagao! Uvidee posle i sama da je tu bilo velikodunosti, da samo ona
nije mogla to da shvati a kad jednom bude shvatila, tada e me deset puta
vie potovati, i pae preda mnom, sklapajui ruke. Eto mog plana. Ali sam
neto sigurno zaboravio, neto sam smetnuo s uma. Nisam neto uradio kako
valja. Ali dosta, dosta. I od koga sad da traim oprotaj? Gotovo je, sve je sad
gotovo. Hrabro, ovee, digni glavu! Nisi ti kriv!
Ma ta tu ima, rei u istinu, ne bojim se da se suoim sa istinom. Ona je
kriva, ona je kriva!...

Krotka se buni

Svae su poele oko toga to joj je najednom palo na pamet da novac deli
kako se njoj hoe, da stvari procenjuje vie nego to u stvari vrede, ak me
dvaput naterala da se oko toga prepirem s njom. Bio sam protiv toga. Ali tu se
nala ta kapetanica.
Dola je ta stara kapetanica, medaljon donela poklon od pokojnog mua,
zna se ve, suvenir. Dao sam joj trideset rubalja. Poela je tuno da moljaka
da joj sauvam stvar dobro, sauvau. Sve u svemu, posle pet dana je opet
iznenada dola da zameni medaljon za grivnu koja nije vredela ni osam
rubalja; naravno da nisam pristao. Mora da je tada proitala neto u oima
moje ene, pa je opet dola kad ja nisam bio tu, i ona joj je zamenila
medaljon.
Jo istog dana sam doznao za to, i popriao sam sa njom blago, ali odluno
i razlono. Sedela je na krevetu, gledala u pod i lupkala vrhom desne cipele o
prostirku (njen obiaj); na usnama joj se zaledio neki zajedljiv osmeh. Tada
sam joj, nimalo ne podiui glas, mirno objasnio da je novac moj, da imam
pravo da na ivot gledam kako ja hou, i da sam je u kuu doveo nita ne
sakrivi od nje.
Ona je najednom skoila, sva je drhtala, i ta mislite poela je da mi preti,
lupajui nogama. To je bila zver, to je bio nastup, to je bila zver u nastupu.
Ustuknuo sam, zateen, takvo ponaanje nikad nisam oekivao. Ali nisam se
dao zbuniti, nijednim pokretom nisam pokazao zbunjenost, i ponovo sam joj
istim mirnim glasom rekao da je ubudue liavam prava da uestvuje u
mojim poslovima. Ona mi se grohotom nasmejala pravo u lice i izala iz
stana.
Stvar je u tome to nije imala prava da napusti stan. Nikuda bez mene,
tako smo se dogovorili, jo dok mi je bila verenica. Predvee se vratila ja ni
re nisam rekao.
Sledeeg dana je rano izjutra ponovo otila, isto tako i sledeeg. Zatvorio
sam zalagaonicu i uputio se tetkama. S njima sam prekinuo jo od svadbe niti
sam ih zvao, niti smo ili kod njih. Ali tamo su mi rekle da nije svraala.
Sasluale su me radoznalo, a posle mi se u oi nasmejale: Tako vam, kau, i
treba. Oekivao sam njihov podsmeh. Odmah sam mlau tetku, usedelicu,
potkupio sa sto rubalja, unapred sam joj dvadeset pet dao. Posle dva dana eto

je kod mene: U sve je, kae, oficir Jefimovi, porunik, bivi va drug iz
puka, umean. Bio sam iznenaen. Taj Jefimovi mi je vie nego iko naneo
zla jo u puku, a mesec dana pre toga dvaput je bestidnik kod mene dolazio,
pod izgovorom da zaloi neto, i, seam se, jo tada je poeo s mojom enom
da se ali. Priao sam mu i rekao da kod mene vie ne dolazi, s obzirom na
nae ranije odnose; ali ni pomislio nisam ni na ta drugo jednostavno je bio
drzak i to je bilo sve. Sad mi najednom ta tetka saoptava da mu je moja ena
zakazala sastanak, i da se oko svega zauzima neka njihova stara poznanica,
Julija Samsonovna, udovica, jo i ena nekog pukovnika: Kod nje, kae,
odlazi sad vaa ena.
Neu dal>e da govorim o tome. Sve me to kotalo oko trista rubalja, ali je
za dva dana sreeno da iza pritvorenih vrata susedne sobe mogu da sluam
prvi rendez-vous moje ene i Jefimovia. Uoi toga dana, meutim, desila mi
se sa njom kratka, ali vrlo znaajna rasprava.
Vratila se predvee; sela na krevet, podrugljivo me gleda i noicom lupka
o prostirku. Meni je tada, gledajui je, sinulo da se ona tokom proteklih
mesec dana, odnosno poslednje dve nedelje nekako sasvim promenila moglo
bi se ak rei da je dobila neku novu narav: pojavilo se neko buntovno,
nasrtljivo bie u njoj, ne mogu rei bestidno, ali neuravnoteeno, koje ezne
za nemirom. Koje hoe pobunu. U svemu tome ipak joj je smetala njena
smernost. Kad se takva priroda pobuni, pa ak i kad prekorai granicu, vidi se
da sama sebe mui, kao da sama sebe iba, i da zbog svoje ednosti i
stidljivosti sama ne moe s tim da se pomiri. Zato takve prirode i bivaju
preterano neuravnoteene, tako da ovek ni samom sebi ne moe da
poveruje
Dua koja je navikla na greh, naprotiv, uvek sve ublaava; moe, istina, i
gore da postupi, ali trudi se da prividno sauva red i pristojnost koje drutvo
podrazumeva.
- Da li je istina da su vas iz puka isterali zato to niste smeli da izaete na
dvoboj? najednom je upitala, i oi joj zasijae.
- Istina je: od mene je oficirski sud asti zahtevao da napustim puk, iako
sam, uostalom, i sam ve dao ostavku.
- Isterali su vas kao kukavicu?
- Da, osudili su me kao kukavicu. Ali ja nisam izaao na dvoboj ne zato
to sam kukavica, ve zato to nisam hteo da se potinim njihovom tiranskom
zahtevu i nekog pozivam na dvoboj kad se sam nisam oseao uvreenim.
Znajte tu nisam mogao da se uzdrim da usprotiviti se takvoj tiraniji i

podneti sve posledice toga znai mnogo veu hrabrost nego prihvatiti bilo
kakav dvoboj.
Nisam mogao da se uzdrim, tim reima sam hteo da se opravdam, a ona
je samo to i ekala, moje novo ponienje. Pakosno se nasmejala.
- A da li je istina da ste tri godine posle toga po Petrogradu kao propalica
lutali, da ste prosili i pod bilijarima noivali?
- I u Senjakoj sam ulici, u kui Vjazemskog noivao. Da, istina, u mom je
ivotu posle puka bilo mnogo srama i pada, ali ne moralnog pada, jer sam ja i
sam, ve tada, mrzeo svoje postupke. To je bio samo pad moje volje i uma,
kao posledica oajnog poloaja u kome sam se tada naao. Ali to je prolo...
- O, sad ste vi linost finansijer!
Mislila je na zalagaonicu. Ali uspeo sam da se uzdrim. Video sam da ona
oekuje jo neka objanjenja, poniavajua za mene, i nisam joj ugodio. Tada
se zaulo zvono, pa sam preao u drugu sobu. Kasnije, posle oko sat vremena,
kad se iznenada obukla da izae, zastala je preda mnom i rekla:
- Ali nita mi o tome niste rekli pre svadbe?
utao sam, i ona je otila.
I tako sam sledeeg dana stajao u toj sobi iza vrata i sluao kako se reava
moja sudbina, a u depu mi je bio revolver. Ona se lepo obukla, sedela je za
stolom, dok se Jefimovi uvijao pred njom. I ta mislite: desilo se ono (to mi
slui na ast), ba ono to sam predoseao i predviao, mada nisam znao da to
predoseam i predviam. Ne znam da li se jasno izraavam.
Evo ta se desilo. Sluao sam ceo sat, i pun sat prisustvovao dvoboju ene,
najplemenitije i najuzvienije, sa bednim razvratnikom, prostainom podle
due. I kako samo ona mislio sam, zadivljen kako ta naivna, ta krotka i
utljiva, zna sve to? Najtalentovaniji pisac svetske komedije ne bi mogao da
stvori takve scene, pune ruganja, naivnog smeha i svetog prezira od strane
vrline u odnosu na greh. I koliko je samo sjaja bilo u svim njenim reima,
kakva otroumnost u brzim odgovorima, kakva istina u njenoj proceni. I, u
isti mah, koliko edne prostodunosti u svemu tome. Smejala mu se u oi
zbog njegovih izjava ljubavi, njegovog dranja i njegovih predloga. Doao je s
namerom da joj grubo pristupi, ne nadajui se da e se ona usprotiviti, i
najednom se naao zabezeknut. U poetku mi se inilo da je sve to obina
koketerija s njene strane: koketerija dodue razvratnog, ali otroumnog
bia, da bi sebi podiglo cenu. Ali ne, istina je zasijala kao sunce, nikakve
sumnje nije moglo biti. Samo iz preterane i strasne mrnje prema meni, ona

je, neiskusna, reila da ode na taj sastanak, ali im je stvar uzela maha, oi su
joj se otvorile. itavo njeno bie elelo je da me bilo ime uvredi, meutim,
iako se odluila na takvu prljavtinu, nije mogla u tome da istraje. I zar je
nju, bezgrenu i istu, punu ideala, mogao da zavede Jefimovi, ili ma ko
drugi od tih belosvetskih probisveta? Naprotiv, izazvao je samo podsmeh. Sva
istina se probudila u njenoj dui, i negodovanje joj se u srcu pretvorilo u
sarkazam. Ponavljam, taj glupan je na kraju sedeo pokunjen i natmuren,
jedva odgovarajui, pa sam se ak pobojao da se ne usudi iz neke niske osvete
da je uvredi. I opet ponavljam, sebi na ast, da sam itavu tu scenu sasluao
skoro bez uenja. Kao da sam se susreo s neim oekivanim. Kao da sam
namerno otiao tamo da to sretnem. Otiao sam niemu ne verujui, nikakvoj
optubi, mada sam poneo revolver u depu to je istina! I zar se moglo
oekivati neto drugo? Jer zbog ega sam je voleo, zbog ega sam je potovao,
zbog ega sam se oenio njom? O, da, tada sam se i suvie uverio koliko me je
mrzela, ali sam se uverio i koliko je nevina. Iznenada sam prekinuo tu scenu,
otvorivi vrata. Jefimovi je skoio, a ja sam je uzeo za ruku i pozvao je da
poe sa mnom. Jefimovi se brzo pribrao i najednom se glasno i podrugljivo
nasmejao.
- O, protiv osvetanih suprunikih prava ja nita ne mogu, vodite je,
samo je vodite! I ujte doviknuo je za mnom mada pristojan ovek ne bi ni
smeo s vama da se bije, iz potovanja prema vaoj dami stojim vam na
raspolaganju. . . Ako se, uostalom, usudite...
- Jeste li uli! zaustavio sam je na pragu.
A onda, itavim putem do kue, ni rei. Vodio sam je za ruku, i nije se
protivila. Naprotiv, kao da je bila zauena, ali samo do kue. Kad smo stigli,
sela je na stolicu i zagledala se u mene. Bila je veoma bleda i, mada se
podrugljivo smeila, gledala me je s nekim sveanim i stranim izazivanjem,
jer je, izgleda, bila uverena, u prvim trenucima, da u je ubiti. Ali ja sam
utei izvadio revolver iz depa i stavio ga na sto. Ona je gledala as u mene,
as u revolver. (Obratite panju: taj revolver joj je ve bio poznat. Kupio sam
ga i napunio jo kad sam otvorio zalagaonicu. Jer sam, otvarajui
zalagaonicu, reio da ne drim ni velike pse ni stalnog slugu, kao na primer
Mozer; moje posetioce puta kuvarica. Ali onaj ko se bavi naim poslom ne
sme nipoto da bude golih ruku zato sam drao napunjen revolver. Jo prvih
dana, kada je dola meni u kuu, ona se ba zainteresovala za taj revolver, i ja
sam joj ak objasnio njegov sklop i sistem; jednom sam je ak i naveo da gaa
u metu, imajte to na umu). Ne obraajui panju na njen uplaeni izraz,
legao sam, onako odeven, na krevet. Bio sam sasvim klonuo; ve je bilo oko

jedanaest sati. Ona je ostala da sedi, nepomina, jo oko sat vremena, zatim je
ugasila sveu i legla, takoe odevena, kraj zida na divan. Prvi put nije legla sa
mnom ni to ne zaboravite...

VI
Strano seanje

Probudio sam se ujutru, mislim da je bilo negde oko osam sati; u sobi je
bilo skoro sasvim svetlo. Probudio sam se naglo, potpuno svestan, i otvorio
oi. Ona je stajala kraj stola i drala revolver. Nije videla da sam se probudio i
da je gledam. I najednom, video sam kako mi se primie, drei revolver.
Odmah sam zatvorio oi i pretvarao se da spavam.
Prila je krevetu i stala pored mene; sve sam uo; iako je bila mrtva tiina,
sluao sam tu tiinu. Tada se desio jedan uzdrhtali pokret i ja najednom
nehotice otvorih oi, protiv svoje volje. Gledala me pravo u oi, a revolver je
bio blizu moje slepoonice. Pogledi su nam se sreli. S naporom sam ponovo
zatvorio oi, i istog trenutka sam svom snagom svoje due odluio da se
nipoto ne pomerim i ne otvaram oi, ma ta me ekalo.
Zaista se deava da ovek i u dubokom snu iznenada otvori oi, ak na
trenutak podigne glavu posmatrajui oko sebe, zatim odmah nesvesno spusti
glavu na jastuk i zaspi, niega se posle ne seajui. Kad sam susreo njen
pogled i osetio revolver kod slepoonice, a onda opet zatvorio oi i ostao
nepomian, kao u dubokom snu mogla je sigurno da pomisli kako zbilja
spavam i da nita nisam video, tim pre to je skoro neverovatno da, ako sam
video to to sam video, tako munjevito opet zatvorim oi.
Da, neverovatno je. Pa ipak je mogla i da nasluti istinu to mi je najednom
sinulo, istog trenutka. O, kakav je vihor misli i oseanja proao u trenutku
kroz moju glavu, neki ivi elektricitet ljudske misli! U sluaju (uinilo mi se
bar) da je pogodila istinu i zna da ne spavam, onda sam je porazio svojom
spremnou da prihvatim smrt, i onda joj moe zadrhtati ruka. Prethodna
odluka moe da se promeni zbog neobinog utiska. Kau da one koji stoje na
visini vue neto dole, u ambis. Mislim da su se mnoga ubistva i samoubistva
desila samo zato to je ruka drala revolver. I tu je ambis, nagib od etrdeset

pet stepeni, na kome ovek ne moe da se ne oklizne, i neto ga neodoljivo

goni da potegne oroz. Ali svest da sam sve video, da sve znam i utke ekam
od nje smrt, mogla je da je zaustavi na tom nagibu.
Tiina je i dalje trajala, i najednom sam na slepoonici, pored kose, osetio
hladan dodir gvoa. Pitaete moda da li sam bio siguran da u se izvui?
Odgovoriu vam kao pred Bogom: nisam imao nikakve nade moda samo
jedan odsto. Zato si hteo da prihvati smrt? A ja vas pitam: ta e mi ivot
posle revolvera koji je u mene uperilo voljeno stvorenje? Osim toga, znao
sam celim svojim biem da se meu nama, tog trenutka, vodi borba, strani
dvoboj na ivot i smrt, dvoboj one jueranje kukavice, koga su zbog straha iz
puka isterali drugovi. Znao sam to, a i ona je znala, ako je samo pogodila
istinu da ja ne spavam.
Moda toga i nije bilo, moda ovo nisam tada ni mislio, ali sve je to ipak
moralo biti, mada bez odreene misli, jer sam, kasnije, skoro samo o tome
mislio, u svakom trenutku svog ivota.
Ali vi ete ponovo upitati: zato je nisi spasao od zloina? O, hiljadu sam
puta kasnije postavljao isto pitanje kad god bih se grozniavo seao tog
trenutka. Ali moja je dua tada bila u dubokom oajanju: propadao sam, sam
sam propadao, i kako bih onda mogao nekoga da spasavam? I otkud vi znate
da li bih ja hteo tada jo nekog da spasavam? Ko zna ta sam sve mogao tada
da oseam?
Svest je kljuala; trenuci su prolazili, bila je mrtva tiina; ona je stajala
nada mnom i tada se trgoh od nade! Naglo sam otvorio oi. Ona nije vie bila
u sobi. Ustao sam sa kreveta: pobedio sam, ona je zauvek bila pobeena!
Izaao sam na doruak. Samovar je kod nas stajao u prvoj sobi, i aj je
uvek sipala ona. Za sto sam seo utei, i uzeo od nje olju aja. Posle oko pet
minuta sam je pogledao. Bila je uasno bleda, blea nego jue, i gledala me
je. I tada tada, videvi da je gledam, jedva se nasmeila bledim usnama, sa
bojaljivim pitanjem u oima: Mora da jo uvek sumnja i pita se da li on zna
ili ne zna, da li je video ili nije? Ja ravnoduno pogledah u stranu. Posle aja
sam zakljuao blagajnu, otiao na trg i kupio gvozdeni krevet i paravan. Kad
sam se vratio kui, rekao sam da se krevet stavi u gostinsku sobu, a paravan
pored njega. Taj krevet je bio za nju, ali joj o tome ni re nisam rekao. I bez
rei je sve razumela, im je videla krevet, da sam sve video i sve znam, i da
vie nema sumnje. Preko noi, stavio sam, kao i uvek, revolver na sto. A ona
je utei legla u svoju novu postelju: brak je bio raskinut: pobeena, ali ne i
pomilovana. Te noi je buncala, a ujutru je dobila groznicu. Leala je est
nedelja.

GLAVA DRUGA
I
San gordosti

Lukerja je odmah izjavila da nee vie da ostane kod mene, i im gospou

sahrane da e me ostaviti. Molio sam se na kolenima pet minuta, a hteo sam
da se molim sat, pa opet mislim, mislim, i sve su to samo bolesne misli i
bolesna glava ta imam da se molim greh, greh! udno je ipak to mi se ne
spava; u velikoj, u najveoj nesrei, posle prvih snanih duevnih potresa,
ovek uvek spava. Osueni na smrt, kau, neobino vrsto spava poslednje
noi. Tako i treba da bude, priroda je to udesila, jer bi inae ponestalo
snage... Legao sam na divan, ali nisam mogao da zaspim...
... Tokom njene estonedeljne bolesti, negovali smo je dan i no - ja,
Lukerja, i posebno sestra iz bolnice, koju sam platio. Nisam alio para, ak mi
je bilo drago da troim na nju. Pozvao sam doktora redera, i davao mu po
deset rubalja za vizitu. Kada je dola sebi, poeo sam ree da izlazim pred
nju. Uostalom, zato sve to opisujem? Kad se najzad oporavila, tiho je i utei
sela u moju sobu, za poseban sto koji sam u to vreme takoe kupio za nju...
Da, istina je, oboje smo i dalje utali; u stvari, poeli smo zatim i da govorimo,
ali najobinije. Namerno sam to manje govorio, ali sam dobro primetio da se
i ona radovala kad ne mora da progovori suvinu re. inilo mi se da je to
sasvim prirodno s njene strane: Ona je i suvie potresena i pobeena, i treba
joj dosta vremena da zaboravi i navikne se. I tako smo oboje utali, ali
svakog sam se trenutka spremao u sebi za budunost. Mislio sam da i ona to
isto ini, i ba me zanimalo da pogodim o emu razmilja.
Rei u jo i ovo: niko, naravno, ne zna ta sam sve pretrpeo dok je
bolovala. Ali sam se brinuo u sebi, i svoj sam bol guio u grudima, skrivajui
ga ak i od Lukerje. Nisam mogao ni da pretpostavim, ni da zamislim nisam
mogao da e umreti ne saznavi za sve to. Kad je opasnost prola i zdravlje

poelo da joj se vraa, ja sam se seam se toga brzo i potpuno umirio. I ne

samo to, reio sam da to due odloim nau budunost, da ostavim za sada
sve tako kako je. Da, tada mi se desilo neto udno i posebno, ne bih umeo
drukije da to nazovem: trijumfovao sam, i samo je svest o tome bila za mene
sasvim dovoljna. Tako je i zima prola. O, bio sam zadovoljan kao nikad, kao
nikad do tad, cele ove zime.
Vidite: u mom ivotu bila je izvesna kobna okolnost, koja me je do tada,
do same katastrofe sa enom, svakog dana i svakog asa guila, a to je
izgubljena ast i ono naputanje puka. U dve rei: to je bila tiranska nepravda
prema meni. Istina, drugovi me nisu voleli zbog moje nezgodne i, moda,
komine naravi, mada se esto deava da sve to je za vas uzvieno i to vama
pretstavlja svetinju, istovremeno izaziva podsmeh vae okoline. O, nikada me
nisu voleli, ni u koli. Nisu me nikad i nigde voleli. Ni Lukerja ne moe da me
voli. Taj dogaaj u puku, iako je bio povezan sa injenicom da nisam bio
omiljen, ipak je bio posledica pukog sluaja. Govorim to zato jer nita nije
tako uvredljivo i nepodnoljivo kao kad propadne zbog sluaja, koji je
mogao da se desi i ne desi, sve zbog nesrenog nagomilavanja okolnosti koje
su mogle da me mimoiu kao oblaci. Za inteligentno bie to je zaista
poniavajue. Evo ta se dogodilo.
Za vreme pauze u pozoritu izaao sam u bife. Husar A. je iznenada uao,
i glasno, u prisustvu nekoliko oficira i druge publike, poeo da govori sa jo
dvojicom husara o tome da je kapetan naeg puka Bezumcev u foajeu izazvao
skandal, i da je izgleda pijan. Razgovor je tu i stao, jer je sve to bila greka
kapetan Bezumcev uopte nije bio pijan, niti je izazvao ikakav skandal.
Husari su poeli da govore o drugim stvarima, i na tome se sve zavrilo; ali je
sledeeg dana pria stigla i do naeg puka, i odmah je poelo da se govori
kako sam ja iz naeg puka bio tada u bifeu, pa kad je husar A. drsko pomenuo
kapetana Bezumceva, trebalo je da mu priem i opomenem ga. Ali zato? Ako
je on imao neto protiv Bezumceva, to je bila njegova lina stvar, i zato bih
se ja u to meao?
Oficiri su, meutim, smatrali da stvar nije line prirode, ve da se tie i
samog puka, a kako sam od oficira naeg puka jedini ja bio tamo, svim je
oficirima koji su bili u bifeu, i itavoj je publici bilo jasno da u naem puku
ima i takvih oficira koji nisu mnogo osetljivi ni na sopstvenu, ni na pukovsku
ast. Nisam mogao da se sloim s takvim miljenjem. Stavili su mi na znanje
da se sve jo uvek moe popraviti, ako se bar sad, mada je ve prilino kasno,
formalno raspravim sa kapetanom A. To nisam hteo, i, kako sam bio ljut,
oholo sam odbio taj predlog. Zatim sam odmah podneo ostavku to je sve.

Izaao sam ponosan, ali slomljenog duha. Volja mi je oslabila, duh se

rastrojio.
Tada se desilo da mu moje sestre u Moskvi proerda nau malu imovinu,
a s njom i moj deo mali, istina, ali ostao sam na ulici, bez igde iega. Mogao
sam, dodue, da stupim u privatnu slubu, ali nisam to uinio: posle blistave
uniforme nisam mogao da odem negde na elezniku prugu. I tako kad je stid
neka je stid, kad je sramota neka je sramota, kad je ponienje neka je do
kraja, i to dublje tim bolje eto ta sam izabrao. Onda su usledile tri godine
stranih uspomena, pa ak i kua Vjazemskog. Godinu i po pre toga umrla je
u Moskvi moja kuma, bogata starica, i neoekivano je, izmeu ostalog,
ostavila i meni tri hiljade u nasledstvo. Razmislio sam i odluio tada svoju
sudbinu. Reio sam da otvorim zalagaonicu, ne traei od ljudi oprotaj:
novac, zatim sopstveni kutak i novi ivot daleko od starih uspomena, to mi je
bio plan. Svejedno me nita manje nisu muile, svakog asa, svakog minuta,
mrana prolost i zauvek okaljana ast. I tada sam se oenio. Sluajno ili ne
ne znam. Dovodei je u kuu mislio sam da dovodim prijatelja, tada mi je
prijatelj bio vie nego potreban. Ali sam jasno video da prijatelja treba da
pripremim, da usavrim, i ak da ga pobedim. A zar sam mogao bilo ta
najednom da rastumaim tom esnaestogodinjem biu, punom
predubeenja? Kako bih, recimo, mogao da je uverim, da mi nije sluajno
pomogla uasna katastrofa s revolverom, da nisam kukavica, i da su me
nepravedno okrivili u puku kao kukavicu? Katastrofa mi je sad dobro dola.
Ne ustuknuvi pred revolverom, osvetio sam se itavoj svojoj mranoj
prolosti. Pa i pored toga to niko drugi nije saznao za to, saznala je ona, a to
je bilo sve za mene, jer je ona bila sve za mene, sva nada moje budunosti
bila je u mojim snovima o njoj! Ona je bila jedini ovek koga sam sebi
pripremao, drugi mi nije trebao i eto, ona je sve saznala; saznala je bar da je
nepravedno pourila da se udrui sa mojim neprijateljima. Zanosila me ova
misao. U njenim oima nisam vie mogao da budem podlac, ve samo udan
ovek, ali i ta pomisao, posle svega to se desilo, meni se sviala: nastranost
nije greh, naprotiv, ponekad privlai ensku prirodu. Jednom reju, namerno
sam odlagao rasplet: to to se desilo bilo je vie nego dovoljno da me umiri, i
krilo je u sebi tako mnogo slika i materijala za moje snove. U tome i jeste zlo
to sam ja sanjar za mene je bilo dovoljno materijala, a o njoj sam mislio:
moe jo da prieka.
I tako je, u nekom iekivanju, prola cela zima. Voleo sam kriom da je
gledam, obino kad sedi za svojim stoiem. Uvek je neto radila, pripremala
rublje, a uvee je ponekad itala knjige koje je uzimala iz mog ormana. Izbor
knjiga u ormanu takoe je morao da svedoi u moju korist. Gotovo nigde nije

izlazila. Posle ruka, predvee, svakodnevno sam je vodio u etnju, i mi smo

hodali, ali nismo samo utali kao pre. Posebno sam se trudio da ne izgleda
kao da utimo i razgovaramo po dogovoru, nego, kako sam ve rekao: oboje
smo ostajali zatvoreni jedno prema drugom. Ja sam to namerno radio, a njoj
je, mislio sam, potrebno dati vremena. Zaista je udno da mi skoro do kraja
zime ni na pamet nije palo da, dok ja nju kriom posmatram, ona me nijedan
jedini put nije pogledala! Mislio sam da je to kod nje bojaljivost. I zaista je
posle bolesti delovala bojaljivo, krotko, iznemoglo. Ne, bolje je ovako:
priekaj, i i ona e odjednom sama tebi prii...
Neodoljivo me zanosila ta misao. Rei u jo i to da sam ponekad gotovo
namerno raspaljivao samog sebe, i zaista dovodio svoj duh i um dotle da sam
se skoro oseao uvreen od nje. I tako je to potrajalo. Ali moja mrnja nije
nikako mogla da sazri i da se odri u dui. I sam sam oseao da je sve to samo
igra. ak ni onda kada sam raskinuo brak kupivi krevet i paravan a i nikad,
nikad posle toga nisam mogao da vidim grenicu u njoj. Nije da sam
lakomisleno sudio o njenom grehu, ve sam jo od prvog dana nameravao da
joj potpuno oprostim, ak i pre nego to sam kupio krevet. Sve u svemu, to je
bilo zaista udno od mene, jer sam po prirodi strog. U mojim oima ona je
bila tako pobeena, tako poniena, tako pregaena, da sam je mnogo alio
ponekad, mada mi se u isti mah sviala pomisao o njenom ponienju. Sviala
mi se pomisao o toj naoj nejednakosti...
Te zime sam imao prilike da uinim nekoliko dobrih dela. Oprostio sam
dva duga, pomogao nekoj sirotoj eni bez ikakve zaloge, a njoj nita nisam
rekao o tome, nisam to ni uinio da bi ona znala; ali je ta sirotica sama dola
da zahvali, i samo to nije pala na kolena. Tako se i saznalo; uinilo mi se da
se zbog sluaja te ene zaista obradovala.
Prolee se bliilo, bila je ve sredina aprila, zimski prozori su skinuti, i
sunce je poelo da osvetljava nae neme sobe. Ali koprena je visila preda
mnom i zastirala moj razum. Kobna, strana koprena! Kako se desilo da mi je
najednom sve palo sa oiju, i da sam najednom sve video i sve shvatio. Da li
je to bila sluajnost, ili je doao sudnji dan, ili je sunani zrak zapalio misao i
slutnju u mom otupelom duhu? Ne, nije to bila misao ni slutnja, ve je
najednom zatreperila neka ilica, koja je dotle bila mrtva, zatreperila je,
oivela i osvetlila moju otupelu duu i moj satanski ponos. Bilo je kao da sam najednom skoio s
mesta. Sve se dogodilo iznenada i neoekivano. Bilo je to predvee, oko pet
sati, posle ruka...

II
Koprena je iznenada pala

Samo nekoliko rei. Jo od pre mesec dana primetio sam kod nje neku
udnu zamiljenost, ne samo utanje, ve pravu zamiljenost. To sam sasvim
iznenada primetio. Ona je tada sedela za stolom, nagnuvi glavu nad to to
ije, i nije videla da je gledam. I najednom me porazilo kako je postala
slabana, mrava, bleda, skoro belih usana sve me je to, zajedno s njenom
zamiljenou, neobino i naglo porazilo. Ve sam i ranije uo njen sitni, suvi
kaalj, naroito nou. Odmah sam ustao i otiao da zovem redera, nita joj
nisam rekao.
reder je svratio sledeeg dana. Bila je vrlo zauena i gledala je as u
redera, as u mene.
Pa ja sam zdrava rekla je, jedva se osmehnuvi.
reder je nije dugo pregledao (ti lekari su ponekad su nepaljivi i
nabusiti), i rekao mi je posle u drugoj sobi da je to ostalo posle bolesti, i kako
bi bilo dobro da u prolee odemo negde na more, ili, ako to ve ne moe, da
se preselimo u neki letnjikovac. Sve u svemu, nita nije rekao, osim da je
iscrpljena ili tako neto.
Kad je reder izaao, opet mi je najednom rekla, ozbiljno me gledajui:
Ja sam sasvim, sasvim zdrava.
Ali, rekavi to, najednom je pocrvenela, sigurno od stida. Sigurno je to bio
stid. O, tek sad razumem: stidela se to sam jo uvek njen mu, to se brinem
o njoj kao da sam joj pravi mu. Ali tada to nisam razumeo, i njeno rumenilo
sam pripisao bojaljivosti. (Koprena!)
I eto, mesec dana posle toga, u aprilu, jednog sunanog dana, negde oko
pet sati, sedeo sam kraj prozora i vrio obraun. Najednom, ujem kako ona u
naoj sobi, sedei za svojim stolom, tiho, tiho. . . peva. To je na mene ostavilo
veoma dubok utisak, jo i sad ne mogu to potpuno da shvatim. Do tada je
skoro nikad nisam uo da peva, moda samo prvih dana, kad sam je doveo u

kuu, dok smo jo mogli da budemo nestani, i kad smo gaali u metu iz
revolvera. Glas joj je tada bio prilino snaan, zvonak, pomalo nesiguran, ali
vrlo prijatan i zdrav. Sada je pesma bila tako slabana, o, neu da kaem
odbojna, ve kao da joj je glas napukao, slomio se, kao da vie ne vlada njime,
kao da je i sama pesma nekako bolesna. Pevala je poluglasno, i odjednom,
kad je podigla glas, on je izdao bio je to tako jadan glasi, tako se alosno
prekinuo; ona se tad nakaljala i opet tiho, tiho, jedva ujno zapevala...
Ljudi e se smejati mojim uzbuenjima, ali nikad niko nee razumeti
zato sam se toliko uzbudio. Ne, nisam je jo alio, i to je bilo neto sasvim
drugo. U poetku, bar prvih trenutaka, pojavilo se najednom zaprepaenje i
neizmerno uenje, strahovito i neobino, bolesno i skoro osvetoljubivo:
Peva i kad sam ja tu! Da me nije zaboravila?
Sav uzbuen, sedeo sam kao prikovan. Onda sam najednom ustao, uzeo
eir i izaao, ne znajui ta inim. Mislim, nisam znao ni gde u ni ta u.
Lukerja mi je pruala ogrta.
- Ona peva? nehotino sam rekao Lukerji. Ona me nije razumela i samo
me gledala, nita ne shvatajui; uostalom, zbilja me je teko bilo razumeti.
- Da li to ona prvi put peva?
- Ne, ponekad peva i kad niste tu rekla je Lukerja.
Svega se seam. Siao sam niz stepenice, izaao na ulicu i nasumice
krenuo. Tako sam stigao do prvog ugla i poeo da gledam oko sebe.
Prolaznici su me gurali, ali ja to nisam oseao. Tada sam dozvao koijaa i
rekao da me vozi do Policijskog Mosta, ni sam ne znam zato. A onda sam
odustao i dao mu dvadeset kopejki: Evo ti, za tvoj trud rekao sam, glupo se
nasmejavi, ali u srcu mi se najednom javila neka neobina radost.
Pourio sam kui, ubrzavajui korake. Napukli, jadni, prekinuti glasi
najednom je opet zazvonio u mojoj dui. Dah mi je zastao. Padala je, padala s
oiju koprena! Kad je ve u mom prisustvu poela da peva, znai da me je
zaboravila to mi je bilo jasno i strano! Srce je to osealo. Ali je radost blistala
u mojoj dui, pobeujui strah.
O, kakva ironija sudbine! ta je cele zime bilo i moglo biti u mojoj dui
osim ove radosti, ali gde li sam ja bio cele ove zime! Da li sam bio sa svojom
duom? Brzo sam ustrao uz stepenice, ne znam kako sam uao. Seam se
samo da se ceo pod nekako talasao, i ja kao da sam plovio rekom. Uao sam u
sobu, ona je sedela na svom starom mestu, ila je, pognute glave, ali nije vie
pevala. Nekako me ravnoduno pogledala, ali to i nije bio pogled, ve samo

neki pokret glavom, kao kad neko ue u sobu.

Priao sam joj i seo pored nje, priljubivi se uz nju kao mahnit. Brzo me je
pogledala, kao da se prepala: uzeo sam je za ruku i ne seam se ta sam joj
rekao, to jest ta sam hteo da joj kaem, jer nisam ni mogao pravilno da
govorim. Glas mi se prekidao, nisam vladao njime. A nisam ni znao ta da
kaem, samo sam traio rei.
Da popriamo... zna... reci bilo ta! najednom sam promucao neto glupo
o, zar mi je do pameti bilo? Ona se opet trgla i odmakla, vrlo uplaena,
gledajui me u lice, ali se najednom stroga zauenost pojavila u njenim
oima. Da, zauenost, i to stroga. Gledala me tim krupnim oima. Ta
strogost, ta stroga zauenost potpuno su me smrvile: Ti bi znai jo ljubavi?
Ljubavi? Ovo pitanje se ogledalo u njenom uenju, mada je utala. Ali ja
sam sve proitao, sve. Sve se u meni potreslo i gotovo sam pao pred njene
noge. Da, pao sam se pred njene noge. Odmah je skoila, ali sam je s
neobinom snagom uhvatio za obe ruke.
Potpuno sam shvatao svoje oajanje, o, jo kako sam shvatao! Ali verujte
mi, u srcu mi je bila tako neobuzdana radost da sam mislio da u umreti. Od
sree i blaenstva ljubio sam joj noge. Da, od sree bezgranine i beskrajne,
mada sam shvatao bezizlaznost svog oajanja! Plakao sam, govorio neto, ali
nita nisam uspevao da kaem. Onaj strah i zauenost najednom su se kod
nje pretvorili u neku zabrinutost, u neko neobino pitanje, i udno me
posmatrala, ak surovo, neto je htela to pre da shvati, i nasmeila se.
Mnogo se stidela to joj ljubim noge, i sklanjala ih je, ali tada bih ja ljubio
mesto na podu gde je stajala njena noga. Ona je to videla, i poela je
odjednom da se smeje od stida (znate ve da se moe smejati od stida). Osetio
sam kako je obuzima histerija, video sam to, ruke su JOJ drhtale a ja na to
nisam ni mislio samo sam mucao da je volim, da neu ustati: Daj mi da ti
poljubim haljinu... tako da se celog ivota tebi molim... Ne znam, ne seam
se i odjednom je zajecala i uzdrhtala; obuzeo je strahovit napad histerije!
Uplaio sam je.
Preneo sam je u krevet.
Kada je napad proao, ona me, pridigavi se u postelji, izmuenog izgleda,
uhvatila za ruke, molei me da se smirim: Ostavite, ne muite se, smirite se!
i opet je zaplakala. itavo sam vee proveo kraj nje. Stalno sam joj priao da
u je voditi u Bulonj da se kupa u moru, i to uskoro, za dve nedelje, jer joj se
glas gubi, to sam jo ranije primetio, da u zalagaonicu zatvoriti, ili je prodati
Dobronravovu, da emo nov ivot otpoeti, a to je najvanije Bulonj, Bulonj.

Ona je sluala i samo se plaila. Sve se vie i vie plaila. Ali meni to nije bilo
vano, ve samo to to sam sve vie i ednije hteo da kleim kraj njenih nogu,
i opet da ih ljubim, da ljubim zemlju na kojoj njene noge stoje, da joj se
molim i nita vie, nita ne traim od tebe, ponavljao sam nita mi ne
govori, zaboravi da sam ovde, dozvoli mi samo da te kriom gledam, smatraj
me kao neku svoju stvar, kao kuence... i ona je zaplakala.
A ja sam mislila da ete me tako ostaviti nehotino joj se otelo tako
nehotino da moda ni sama nije primetila ta je rekla, a meutim o, to je
najvanije, to je najkobnija re, koju sam najbolje shvatio te veeri, koja me
kao no u srce ubola! Ta re mi je sve objasnila, sve, ali dok je jo ona pored
mene bila, pred mojim oima, neodoljivo sam se nadao i bio sam ludo srean.
O, te veeri sam je mnogo namuio i shvatio sam to, ali sam stalno mislio da
e sve to proi, da u sve to brzo popraviti. Na kraju, kad je pala no, ona je
bila potpuno iznurena; nagovorio sam je da spava, i odmah je vrsto zaspala.
Mislio sam da e buncati, ali je sasvim malo buncala. Nou sam neprestano
ustajao i tiho prilazio da je vidim. Krio sam ruke, posmatrajui to bolesno
bie na tom bednom krevetiu, na gvozdenom krevetu koji sam joj onda za
tri rublje kupio. Kleao sam pred njom, ali nisam smeo da joj ljubim noge
dok jo spava (bez njenog pristanka). Pokuavao sam da se molim Bogu, ali
sam odmah ustajao. Lukerja me je zaueno gledala, doavi iz kuhinje.
Rekao sam joj da legne, i da e od sutra poeti sasvim drugo.
U to sam slepo, ludo, strano verovao. O, radost, radost me je celog
ispunjavala. Samo sam ekao sutranji dan. I nisam verovao ni u kakvu
nesreu, mada su postojali izvesni nagovetaji. Da, koprena je pala, ali se
razum jo nije potpuno vratio, jo se dugo, dugo nije vratio o, sve do danas,
do dananjeg dana! A i kako, kako je mogao tada da se vrati: jo je iva bila,
bila je tu preda mnom, a ja pred njom: Sutra, kad se probudi, sve u joj rei,
i ona e sve razumeti. Tako sam tada razmiljao, prosto i jasno, jer sam bio
obuzet radou! Osim toga ono glavno put u Bulonj. Zbog neega sam stalno
mislio na Bulonj, da je Bulonj sve, da se u Bulonju nalazi neto to e sve
reiti. U Bulonj, u Bulonj!... Samo sam ekao da svane.

III
Suvie shvatam

Bilo je to pre samo nekoliko dana, pre pet dana, pre samo pet dana,
prolog utorka. Ne, ne, samo da je jo malo vremena, samo da je jo tren
priekala i ja bih rasterao mrak! Zar se ona nije smirila? Ve me je sledeeg
dana sluala sa osmehom, bez obzira na svoju zbunjenost... Moram da kaem
da se za sve to vreme, tokom tih pet dana, oseala u njoj neka zbunjenost,
neki stid. A i plaila se, mnogo se plaila. Ne kaem, neu da osporavam kao
to bi to moda uinio lud ovek: strahovala je, a i kako ne bi strahovala?
Nismo li ve davno postali tui jedno drugom, nismo li se tako udaljili, i
najednom sve ovo... Ali nisam se obazirao na njen strah, preda mnom je
blistao novi vidik!... Istina je, nesumnjiva je istina da sam pogreio. I
verovatno je mnogo takvih greaka bilo. im smo se sutradan probudili, jo
ujutru sam (bilo je to u sredu) odmah pogreio: napravio sam od nje svog
prijatelja... Suvie sam, suvie sam pourio, ali je ispovest bila potrebna,
neophodno potrebna. To je bilo daleko vie nego ispovest. Nisam sakrio ni
ono to sam od sebe samog itavog ivota krio. Iskreno sam joj priznao da
sam cele zime samo na to mislio, da li me ona voli. Objasnio sam joj da se
ideja o zalagaonici javila u meni zbog slabosti moje volje i razuma, i da bih
sam sebe bievao i sam sebe hvalio. Priznao sam joj da sam se tada u bifeu
zaista uplaio, i to zbog svoje naravi i zbog uobrazilje zbunile su me
okolnosti, zbunio me bife; zbunio sam se jo i zbog toga ta e biti ako izaem
na dvoboj, i nee li to biti glupo? Nisam se plaio dvoboja, ve da ne
ispadnem smean... A posle ve nisam hteo sebi to da priznam i namuio sam
druge, i nju sam namuio zbog toga, i njom sam se zato oenio, da je muim.
Sve u svemu, govorio sam vie kao u bunilu. Ona je dodirivala moje ruke i
molila me da prestanem: Preterujete... muite samog sebe i opet su joj
krenule suze, i opet umalo nije dolo do napada! Stalno me je molila da o
tome vie ne govorim i da na to vie ne mislim.
Ali ja se nisam obazirao na njene molbe, ili sam se nedovoljno obazirao:
mislio sam na prolee, na Bulonj! Tamo je sunce, tamo je nae novo sunce,
samo sam joj to i govorio! Zalagaonicu sam zatvorio, poslove predao
Dobronravovu. I najednom sam joj predloio da sve razdamo sirotinji, sve
osim one tri hiljade koje sam nasledio od kume, i da s tim odemo u Bulonj, a
posle, kad se vratimo, da otponemo sasvim nov, radni ivot. Tako smo i
odluili, mada mi tada nita nije rekla... samo se osmehnula. Mislim da je to
uinila onako, samo iz panje prema meni, da me ne rastui. Video sam da
sam joj teak, nemojte misliti da sam tako glup i sebian da i to ne primetim.
Sve sam video, sve do najmanje sitnice, video sam i znao sam to bolje od svih,
moje oajanje nije vie bilo tajna!

Stalno sam joj govorio o sebi i o njoj. I o Lukerji. Govorio sam da sam
plakao... O, naravno, menjao sam teme, pazio sam da je nikako ne podseam
na neke stvari. I jednom je ak ivnula, jednom ili dvaput, seam se toga,
seam! Zato kaete da sam gledao a nita nisam video? I samo da se ovo nije
dogodilo, sve bi vaskrslo. Zar mi nije priala pre neki dan, kad je razgovor
zapoeo o itanju i o tome ta je te zime proitala zar mi nije priala i nije li
se smejala kad se setila one scene ila Blaza sa arhiepiskopom od Grenade. I
to kakvim detinjim smehom, milim, kao pre, kad mi je verenica bila. (Divan,
predivan trenutak!) Kako sam bio srean! Uostalom, ba me je iznenadilo to
sa arhiepiskopom: dakle zimus, dok je sedela kod kue, nala je, ipak, toliko
duevnog spokojstva i sree da se nasmeje itajui remekdelo. Mora da je ve
sasvim poela da se miri, i sasvim ve poela da veruje da u je tako ostaviti.
Mislila sam da ete me tako ostaviti. Eto ta mi je rekla tad, u utorak! O, ta
misao desetogodinje devojice! I verovala je, zaista je verovala da e stvarno
sve tako i ostati: ona za svojim stolom, ja za svojim sve do nae starosti. I
najednom ja joj prilazim, ja, njen mu, a muu treba ljubavi! O nesporazuma,
o mog slepila!
A jo je bila greka to sam je s takvim divljenjem gledao; trebalo je da se
uzdrim, jer se uplaila od mojih zanosa. Pa i uzdrao sam se, noge joj vie
nisam ljubio. I nijednom nisam pokazao da... da sam njen mu. O, ni na kraj
pameti mi nije bilo, samo sam joj se molio! Ali ipak nije moglo samo da se
uti, nije moglo nita da se ne govori! Jednom sam joj rekao da uivam
razgovarajui s njom, i da je smatram neuporedivo obrazovanijom i
naprednijom od sebe. Toliko je tad pocrvenela, i stidei se rekla mi da
preterujem. Tada sam joj, opet iz svoje gluposti, ne krijui, ispriao kako sam
bio oduevljen kad sam iza vrata bio svedok njenog dvoboja, dvoboja
nevinosti s onim odvratnim stvorenjem, i kako sam se divio njenom razumu,
sjaju njenog uma, uz takvu deju prostodunost. Sva kao da je uzdrhtala,
ponovo je promucala da preterujem, ali joj se na licu pojavila tuga, pokrila ga
je rukama i zaplakala... Nisam vie mogao da izdrim: opet sam kleknuo pred
nju, opet sam poeo da joj ljubim noge, i opet se sve zavrilo napadom, isto
kao u utorak. To je bilo jue uvee, a sledeeg jutra...
Sledeeg jutra?! Bezumnie, pa to jutro je bilo danas, maloas, maloas je
bilo!
Sluajte i shvatite: kad smo se malopre nali za stolom (posle onog
jueranjeg napada), iznenadila me je svojim spokojstvom, da, spokojstvom!
A ja sam, meutim, cele noi drhtao od straha zbog onog jue. Ali tada mi je
iznenada prila, stala je preda mnom sklopivi ruke (jo maloas, maloas!) i

rekla da je grenica, da ona to dobro zna, taj greh ju je cele zime muio, i
sada je mui... i da mnogo ceni moju velikodunost... Biu vam verna ena...
i potovau vas... Tada sam skoio i pomamno je zagrlio. Ljubio sam je,
ljubio sam joj lice, usta, kao mu, prvi put posle dugog raskida. I ta me je
nateralo da malopre izaem, mada samo na dva sata... nai pasoi za
inostranstvo... O, Boe! Samo pet minuta, samo da sam se pet minuta ranije
vratio!... A sad ta gomila sveta pred naom kapijom, i ti pogledi uprti u
mene... O, Gospode!
Lukerja kae (o, sad ja Lukerju nipoto neu da pustim, jer sve zna, jer je
cele zime bila s nama, pa e mi sve ispriati), kae mi da je, kad sam izaao iz
kue i moda samo dvadeset minuta pred moj dolazak, iznenada ula kod
gospoe u nau sobu da je neto pita, ne seam se ta, i videla kako je njena
ikona (ista ona ikona sa Bogorodicom) skinuta sa zida i stoji pred njom na
stolu, kao da se ba pre toga molila. ta vam je, gospoo? Nita, Lukerja,
idi. Stani, Lukerja! i onda joj je prila i poljubila je. Sreni ste, kaem,
gospoo? Da, Lukerja. Gospodin je ve odavno trebalo da vas moli za
oprotaj. . . Hvala Bogu to ste se pomirili." Dobro, kae, Lukerja, idi ti
sad, i tako se nekako udno nasmeila. Tako udno da se Lukerja posle deset
minuta vratila da vidi ta joj je. Stoji uza zid, pored samog prozora, ruku
naslonila na zid, a glavu poloila na ruku, stoji tako i neto misli. I stoji tako
duboko zamiljena, nije ni primetila kako ja stojim i posmatram je iz druge
sobe. Vidim kao da se osmehuje; stoji, razmilja i smei se. Pogledam je,
polako se okrenem i izaem iz sobe, a sama u sebi neto mislim, kad iznenada
ujem otvara se prozor. Odmah sam pola da kaem: hladno je napolju,
gospoo, pazite da ne nazebete, kad vidim: popela se na prozor i stoji na
njemu, na otvorenom prozoru, okrenutih lea, s ikonom u rukama. Srce mi
je zamrlo, doviknem joj: Gospoo, gospoo! ula je, pomerila se malo, kao
da je htela da se okrene, ali nije se okrenula, ve je s ikonom na grudima
stupila i bacila se kroz prozor!
Seam se samo da je jo bila topla kad sam uao na kapiju. Svi su gledali u
mene. U poetku su neto vikali, ali su onda naglo uutali i poeli da mi se
uklanjaju s puta, i... i najednom je ugledam kako lei s ikonom. Nekako se
nejasno seam da sam joj priao i dugo je posmatrao. Svi su se okupili oko
mene i neto mi govorili. I Lukerja je bila tu, ali je nisam video. Kae da je
razgovarala sa mnom. Seam se tog oveka: stalno mi je ponavljao da joj je
samo aica krvi na usta izala, samo aica, samo aica! i pokazivao mi je
tu krv na kamenu. Ja sam, ini mi se, dodirnuo tu krv, umrljao sam prst; gledam u taj prst (toga se seam) a onaj mi ponavlja: samo aica, samo aica!

Pa ta s tim ako je aica? viknuo sam, kau, podigao ruke i krenuo na

njega...
O, surovo, surovo! Nesporazum! Neverovatno! Nemogue.

IV
Zakasnio sam samo pet minuta

A moda i ne? Zar je ovo mogue? Moe li se rei da je ovo mogue? Zbog
ega je, zato je umrla ova ena?
O, verujte, sve ja razumem, ali zbog ega je umrla, ipak je pitanje. Da li se
uplaila ljubavi i sebe ozbiljno poela da pita: treba li ili ne treba da je
prihvatim, pa je, ne podnevi teinu pitanja, radije pola u smrt. Znam, znam,
zato da lupam glavu: i suvie je obeala, uplaila se da nee moi da odri
obeanje jasno je, jasno. Ima tu nekoliko dosta tekih okolnosti.
A zato je u stvari umrla? Ovo pitanje ipak ostaje bez odgovora. To pitanje
i dalje bije, u mom mozgu bije. Ostavio bih je ja tako da je htela da ostane
tako. Ali ona nije mogla da poveruje u to eto ta je! Ne, ne, laem, uopte nije
to. Ve prosto zato to je prema meni morala da bude otvorena, da me voli, da
me istinski voli, a ne onako kako bi volela onog bakalina. A kako je previe
edna, previe ista bila da bi mogla da pristane na takvu ljubav kakva treba
bakalinu, nije htela da me lae. Nije htela da me lae sa pola ili sa jo manje
ljubavi, a ovamo pokazujui neogranienu ljubav. Suvie je estita, to je ono!
A ja sam hteo da joj usadim irokogrudost, seate li se? udna ideja!
A da li me je potovala? Ne znam ni da li me je prezirala ili ne. Ba udno:
zato mi cele zime nije palo na pamet da me prezire? Bio sam potpuno
uveren u suprotno, sve do onog asa kad me onako, sa strogim uenjem
pogledala. Da, strogim. Tada mi je odmah bilo jasno da me zaista prezire.
Shvatio sam to bespovratno, zauvek! Ma neka, makar me i celog ivota
prezirala, samo da je jo ivela, ivela! Jo maloas je hodala, govorila.
Nikako mi ne ide u glavu zato se bacila kroz prozor! I kako bih uopte
mogao tako neto da pomislim pre pet minuta? Pozvao sam Lukerju. Lukerju
sad nipoto neu pustiti, nipoto.

O, mogli smo se jo sporazumeti. Zimus smo se, istina, mnogo odvikli

jedno od drugog, ali zar ne bismo mogli opet da se priviknemo? Zato ne
bismo mogli da se sloimo i otponemo novi ivot? Ja sam velikoduan, ona
takoe eto take dodira! Samo jo dan-dva, samo jo nekoliko rei, i ona bi
sve razumela.
Uasno je u svemu tome to je sve samo sluaj obian, varvarski, slepi
sluaj. U tome je uas! Pet minuta samo, samo sam pet minuta zakasnio! Da
sam doao pet minuta ranije kobni trenutak bi proao kao oblak, i nikada joj
vie na pamet ne bi palo neto slino. I zavrilo bi se time to bi sve razumela.
A sad opet prazne sobe, ja opet sam. Eno klatno se njie, nita ga se ne tie,
niti mu je iega ao! Nigde nikog to je nesrea!
Hodam, samo hodam. Znam ve, znam i bez vas: smeno vam je to se
alim na sluaj i onih pet minuta? Ali zar to nije oigledno?. Razmislite i
sami: nije ak ni jedan red ostavila, kao to se obino radi: Ne krivite nikoga
za moju smrt? Zar nije mogla da pretpostavi kako ljudi mogu posumnjati
ak i u Lukerju: Sama si bila s njom, pa si je sigurno gurnula. U svakom
sluaju, stradala bi ni kriva ni duna da nije bilo one etvorice iz susedstva,
koji su posmatrali sa svojih prozora i iz dvorita, kako je stajala s ikonom u
rukama i kako je sama skoila. Ali i to je samo sluaj, to to su ljudi stajali i
videli. Ne, sve je to trenutak, samo besmisleni trenutak. Samo iznenadna
misao! Pa ta ako se pred ikonom molila? To jo ne znai da je morala da
umre. Sve je to trajalo moda desetak minuta, itava ta odluka dok je stajala
uza zid, naslonivi glavu na ruku i smeei se. Tada joj se javila ta misao,
zanela je i nije mogla da joj se odupre.
Recite ta hoete, ali ovde je nesporazum oigledan. Sa mnom se ipak
moglo iveti. A ako je malokrvnost? Prosto malokrvnost i istroenost ivotne
energije? Preko zime se mnogo namuila, eto ta je...
Kasno!!!
Kako je tanuna u sanduku, kako joj se nosi zailjio! Trepavice kao
strelice. I kako je samo pala nigde se nije povredila niti je ta slomila! Samo
ta aica krvi. Jedva za kaiicu od aja. Unutranji potres. udna pomisao:
kad bi moglo da se ne sahranjuje. Jer ako je odnesu, onda... O ne, nee je
valjda odneti! Ah, ja znam da je moraju odneti, nisam lud i ne buncam valjda,
naprotiv, um mi nikada jo nije bio tako bistar ali kako da opet nikog ne bude
u kui, opet samo dve sobe, i opet ja sam sa svojim zalogama. Bunilo, bunilo,
i samo bunilo! Izmuio sam je, to je!
ta e mi sad vai zakoni? ta e mi vai obiaji, va moral, va ivot, vaa

drava, vaa vera? Neka mi sude vae sudije, neka me izvedu pred sud, pred
va javni sud, ja u rei da ga ne priznajem. Sudije e viknuti: Uutite,
oficire! A ja u im doviknuti: Gde vam je sad snaga da me na poslunost
naterate? Zato su mrane prirodne sile unitile ono to mi je najdrae?
emu sad vai zakoni? Ja vas ne priznajem. O, sve mi je sad svejedno!
Slepa je, slepa! Mrtva, ne uje! Ne zna ti kakvim bih te rajem okruio.
Raj bi bio u mojoj dui, zasadio bih ga svuda oko tebe! Ti mene ne bi volela
neka, ta to smeta? Sve bi bilo tako, tako bi sve i ostalo. Govorila bi mi samo
kao prijatelju pa bismo se radovali, smejali, radosno gledali jedno drugo u
oi. Lepo bismo tako iveli. A ako bi drugog zavolela neka, ne mari! Ti bi ila
s njim i smejala se, a ja bih posmatrao s druge strane ulice... O, neka bude
bilo ta, samo nek ona bar jednom otvori oi! Trenutak jedan, samo jedan!
Pogledala bi me kao ono maloas, kad je stajala preda mnom i zaklinjala se
da e mi biti verna ena! O, samo taj jedan jedini pogled, i sve bi razumela!
Sluaj! O, prirodo! Ljudi su na svetu sami to je nesrea! Ima li ikog ivog
u polju? vapi ruski vitez. Vapim i ja, mada nisam vitez, ali se niko ne
odaziva. Kau da sunce daje ivot vasioni. Ali kad sunce izae pogledajte ga,
zar nije mrtvac! Sve je mrtvo i svuda su mrtvaci. Samo usamljeni ljudi, a oko
njih utanje to je zemlja! Volite se, ljudi ko li je to rekao? ija je to
zapovest? Otkucava ravnoduno, dosadno klatno. Dva sata nou. Njene
cipelice stoje kraj krevetca, kao da je ekaju... Ne, zbilja, kad je sutra odnesu,
ta u ja?

Fjodor Mihajlovi Dostojevski

1821-1881
hronologija[68]

1821. 11. novembra roen je u Marijanskoj sirotinjskoj bolnici u Moskvi,

u porodici vojnog lekara, kao najmlae od troje muke dece.
1833. Do 1837. koluje se u moskovskim pansionatima.
1837. Umire majka Dostojevskog, Marija Fjodorovna (devojako prezime
Neajeva).
1838. Upisuje se u Veliku inenjersku kolu u Sankt-Peterburgu.
1839. Smrt Mihaila Andrejevia, oca Dostojevskog, koga su ubili njegovi
kmetovi, tako to su ga uguili votkom, nasilno mu je ulivi u grlo.
1840. Pie istorijske drame Marija Stjuart i Boris Godunov.
1841. Dostojevski postaje oficir.
1844. Prevodi Balzakov roman Evgenija Grande". Otputen je iz vojne
slube u inu porunika, iz porodinih razloga.
1845. Pie roman u pismima Bedni ljudi, koji odmah dobija velike
pohvale. Ulazi u kruok Bjelinskog.
1846. Nadahnut Gogoljem, pie roman Dvojnik" i novelu Gazdarica.
1847. Razlaz sa Bjelinskim. U Peterburkom letopisu objavljuje etiri
feljtona. Odlazi na skupove kod Petraevskog. Pie roman Bele noi.
1849. Pie roman Njetoka Njezvanova. Uhapen je 23. aprila, kao lan
revolucionarne zaverenike grupe, i zatoen u Petropavlovsku tvravu, gde
pie novelu Mali junak. Od 29. aprila do 16. novembra traju istraga i
suenje petraevcima. Dostojevski je, zajedno sa vanijim prestupnicima,
osuen na smrt. 22. decembra izveden je sa ostalima na pogubljenje, a onda
je svima proitana odluka o pomilovanju. Osuen je na etiri godine robije,
oduzimanje ina, i progonstvo. Nou, 24. decembra, u okovima odlazi u Sibir.

1850. Robija u Omskoj tvravi, o emu e kasnije napisati uvene Zapise

iz mrtvog doma (prvobitni naziv bio je Zapisi o izgubljenom narodu).
1854. U februaru izlazi sa robije, i slui kao obian redov u vojsci u
Semipalatinsku, gde upoznaje tada udatu Marju Dmitrijevnu Isajevu, prvu
veliku ljubav svog ivota.
1855. Umire mu Marje Dmitrijevne.
1856. Ponovo dobija oficirski in.
1857. Venava se, posle mnogo peripetija (opisanih u Pismima iz
progonstva), sa Marjom Dmitrijevnom.
1859. Pie romane Ujkin san i Selo Stepanikovo". Daje ostavku na
vojnu slubu i dobija dozvolu da se vrati u Peterburg.
1860. U novinama poinju da izlaze Zapisi iz mrtvog doma Objavljena
su i prva sabrana dela Dostojevskog u dva toma. Via se sa glumicom A. I.
ubert.
1861. Zajedno sa bratom Mihailom osniva knjievni asopis Vreme, u
kome odmah poinje da izlazi prvi veliki roman Dostojevskog, Ponieni i
uvreeni", kao i Zapisi iz mrtvog doma. Kada je na knjievnoj veeri itao
delove Zapisa, upoznaje se sa studentkinjom Apolinarijom Suslovom,
drugom i nikad ostvarenom ivotnom ljubavi.
1862. U junu odlazi prvi put u inostranstvo, obilazi vei deo Evrope,
najvie ostaje u Parizu. U Londonu se upoznaje sa Hercenom i Bakunjinom.
1863. Objavljuje utiske sa putovanja, pod naslovom Zimske beleke o
letnjim utiscima. Zabrana asopisa Vreme. Ponovo putuje u inostranstvo.
Apolinarija ga je ve ekala u Parizu, ali ubrzo dolazi do raskida. Zatim se
mire i putuju zajedno. Dostojevski se kocka u Baden-Badenu, i gubi velike
svote. Konaan raskid, navodno zbog toga to Dostojevski nije hteo da se
razvede.
1864. Osniva asopis Epoha. U martu poinju da izlaze Zapisi iz
podzemlja, knjiga kojom je Dostojevski snano uticao na modernu
knjievnost XX veka. U aprilu od tuberkuloze umire Marja Dmitrijevna. U
julu umire voljeni brat, Mihail Dostojevski.
1865. Zabrana Epohe. Dostojevski ponovo odlazi u inostranstvo. Pie
veliki roman Zloin i kazna.
1866. U oktobru upoznaje svoju treu veliku ljubav, Anu Grigorjevnu

Snitkinu, kojoj diktira roman Kockar".

1867. Venava se s Anom Grigorjevnom, sa kojom e imati dvoje dece. U
aprilu putuju u inostranstvo, gde ive uglavnom u vajcarskoj i Italiji. Taj
medeni mesec e potrajati pet godina. Iste godine pie roman Idiot.
1870. Roman Veni mu.
1872. Povratak u Rusiju. Roman Zli dusi.
1873. Poinje da objavljuje Dnevnik pisca u asopisu Graanin.
1875. Roman Mladi".
1876. Novela Krotka.
1880. Roman Braa Karamazovi.
1881. Umire 28. januara.

Fjodor Dostojevski
KROTKA
izdava LOM / Beograd za izdavaa Flavio Rigonat
korice Ivan Anelkovi tampa Caligraph/ Beograd
tira 700 Beograd, 2012.
ISBN 978-86-7958-056-6
CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije
821.161.1-32
821.161.1-6
, , 1821 -1881.
Krotka / Fjodor Dostojevski. prevela s ruskog Mila Mladenovi;
Beograd : LOM, 2012.(Beograd : Caligraph)
183 str. ; 22 cm. (Edicija A / kolo 5, knj. 24)
Tira 700. Fjodor Mihajlovi Dostojevski : 1821-1881 : hronologija: str. 181-183
Sadri i:
Pisma iz progonstva / prevela Mila Stojni
Zimske beleke o letnjim utiscima / preveo Milosav Babovi
ISBN 978-86-7958-056-6
a) Dostojevski, Fjodor Mihajlovi (1821-1881) Prepiska
COBISS.SR-ID 187090956

Napomene
[1] Mihail M. Dostojevski (1820-1864). najstariji brat Fjodora
Dostojevskog. Pisac. prevodilac i izdava asopisa Vreme i Epoha. (Sve
napomene potiu od prevodilaca pisama i urednika ovog izdanja.)
[2] Ugledaemo sunce! (franc.)
[3] Re je o noveli "Mali junak", koju je Dostojevski napisao u kazamatu
Petropavlovske tvrave. odmah poto je bio uhapen.
[4] Kad bi mladost znala! (franc.)
[5] Natalija Dmitrijevna Fonvizina (1805-1869), supruga poznatog
dekabriste J. A. Fonvizina.
[6] Baron Aleksandar Jegorovi Vrangel (1933-?), boravio u Sibiru kad i
Dostojevski. Napisao uspomene o sibirskim godinama Dostojevskog.
[7] Dama (moja).
[8] Mojom nesnosnom ljubomorom (franc.).
[9] Ljubavnih izjava (franc.).
[10] Nekoliko neitkih rei.
[11] Ali ona me voli, ona me voli (franc.).
[12] Nekoliko neitkih rei.
[13] Nekoliko neitkih rei.
[14] Nekoliko neitkih rei.
[15] Nekoliko neitkih rei.
[16] Nekoliko neitkih rei.
[17] Nekoliko neitkih rei.
[18] Nekoliko neitkih rei.

[19] Dostojevski je iveo u nesrenom braku sa Marjom Dmitrijevnom, do

1865. godine, kada je ona umrla od tuberkuloze.
[20] Kolonjsku vodu ili ivot! (franc.). Svs primedbe potiu od prsvodioci i
redaktora.
[21] D. I. Fonvizin (1745-1792), uveni ruski komediograf i satiriar. U
komediji Brigadir ismeva tzv. galomannju.tj. povrno prihvatanje francuske
kulture. Fonvizin je odmah postao idol svih salona. jer je izvanredno i gao i
improvizovao. U drugoj komediji. Maloletnik, ismeva novo plemstvo u
likovima Prostakove i Skotnjina. I pored pretnji cenzure, doiveo je ogroman
uspeh. Uzreice iz ovih komedija ule su u svakodnevni ruski govor.
[22] V. G. Bjelinski, veliki ruski knjnevni kritiar 19. veka. prozapadno i
socijalistiki orijentisan.
[23] P. J. aadajev (1794-1852). ruski filozof, zapadnjak. izuzetno smelo
kritikovao Rusiju svog vremena.
[24] Jemeljan Pugaov. voa seljakog ustanka krajem 18. veka. Vidi
uveni Pukinov roman Kapetanova kn (Lom. Beograd. 2006.)
[25] Junak Gogoljeve pripovetke Nevski prospekt.
[26] Da bi se dobio izgled (franc.).
[27] Junak Nevolje zbog pameti. A. S. Gribojedova (1795-1829), uvene
drame svog vremena. iji su mnogi stihovi uli u poslovice i svakodnevni
ruski jezik. acki je predstavnik naprednih ideja.
[28] Ali kod mene je neto drugo (franc.).
[29] Vae zanimanje (franc.).
[30] Posednik (franc.).
[31] Da vidi Pariz (franc ).
[32] Baal. bog zlatnog teleta, u hrianskoj demonologiji je drugo ime za
Satanu. tzv. gazda. posveen sticanju zemaljskih dobara.
[33] Veruje li to? (franc.).
[34] Trei stale je sve (franc.).
[35] Posle mene potop (franc.).
[36] Obina narodna orba (franc.).

[37] Vojnika slava (franc.).

[38] Dobri seljak (franc.).
[39] Da doete do bogatstva (franc.).
[40] Sloboda, jednakost, bratstvo (franc.).
[41] Roman Tri musketara Aleksandra Dime.
[42] Sledbenici utopijskog socijalizma, no idejama Furijea.
[43] Sloboda. jednakost. bratstvo ili smrt (franc.).
[44] Mesto u Italiji gde je Garibaldi ranjen i zarobljen u borbi.
[45] Drava. to sam ja (franc.).
[46] Aluzija na francusku revoluciju.
[47] Opte pravo glasa (franc.).
[48] Velika ulazna dvorana u francuskom ministarstvu pravde.
[49] Deviansko elo (franc.).
[50] Ovde poiva Volter (franc.).
[51] an ak Ruso. ovek prirode i istine (franc.).
[52] To je kraj, gospodine (franc.).
[53] Neki senatori (franc.).
[54] Moja supruga (franc.).
[55] Kouto moja (franc.).
[56] Na delu (franc.).
[57] Rus je skeptian i podrugljiv (franc.).
[58] Vodoskoka (franc.).
[59] Ratnika slava (franc.).
[60] Moj mu jo nije video more (franc.).
[61] Da se povalja po travi (franc.).
[62] Sa prirodom (franc.).
[63] Moje drvo, moj zid (franc.).

[64] Uen ovek (franc.).

[65] Pamuna kapa (franc.).
[66] Ma moga oca (franc.).
[67] Neophodan uslov (franc.).
[68] Ova hronologija je u najveem delu preuzeta iz knjige Dostojevski.
Leonida Grosmana (Srpska knjnevna zadruga, Beograd, 1974.)