U poeziji se nastavlja ono to je zapoeo Vojislav Ili: modernizacija pesnikog izraza

i usavravanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzori su se, meutim,

promenili. Vojislav ih je traio u klasinoj starini i kod ruskih romantiara. Pesnici
ovog razdoblja time se vie ne zadovoljavaju. Oni ue najvie kod francuskih
parnasovaca i simbolista. "Meavina Parnasa i simbolizma" jeste osnovno stilsko
obeleje poezije srpske moderne. Prelaz izmeu vojislavizma i poezije moderne ine
dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa anti i Jovan Dui, koji su zajedno s
pripovedaem Svetozarom oroviem na prelazu izmeu dva veka razvili vrlo ivu
literarnu i kulturnu aktivnost u Mostaru. Njihovo glasilo "Zora" (1896-1901) spada u
najbolje srpske asopise tog doba. Ta dva pesnika, u prvoj fazi svog rada oba
vojislavovci i, zajedno s M. Mitroviem i M. Jakiem, najvaniji pesnici 90-ih
godina, dostiu punu stvaralaku zrelost u prvoj deceniji ovog veka i u poeziji
moderne obeleavaju dva suprotna pola: anti tradicionalizam, a Dui modernizam
i zapadnjatvo.
Za razliku od veine pesnika svog doba, koji su se sve vie evropeizirali, Aleksa
anti (1868-1924), pevajui o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja
veran nacionalnim i socijalnim idealima prologa veka. Snana privrenost rodnom
Mostaru, gde je proveo itav svoj ivot, unela je u nacionalna i socijalna oseanja
kojima je pevao neposrednost linog doivljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu
zbirku pesama 1891, za kojom je doao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918,
1929). U njegovom knjievnom stasanju, pored Ilia, najvei je udeo imao Zmaj, a od
stranih uticaja najvaniji je nemaki, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom
ulogom koju je namenio poeziji, anti, naroito u poetku, nije poklanjao vee
panje pesnikoj formi, te su njegove pesme esto nailazile na nepovoljan prijem
kritike. B. Popovi je primetio povodom tree zbirke, da njegove pesme "pokazuju
sve mane nekorektnog stila i naroito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno
dirnut tom kritikom, anti je u daljem svom radu nastojao da pie to bolje, da mu
stil bude to korektniji i to jednostavniji. Kao i drugi tadanji pesnici rado se
prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih
pesama.
Poezija Alekse antia kree se u celini izmeu dva tradicionalna opredeljenja,
izmeu linih i kolektivnih oseanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaenog
naroda. Kao ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama,
sevdalinki. U njegovim pesmama doaran je orijentalni ambijent bata, edrvana,
behara, arenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okiena erdanima,
bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskonim svetom, ali
on nije nikada u njemu, ve ga posmatra prikriven, s bojaljive udaljenosti. enjivo,
ulno kazivanje esto prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promaenosti u linom
ivotu i usamljenosti. Njegova pesnika intima proeta je snanim porodinim
oseanjem. U velikoj elegiji Pretprazniko vee, njegovoj najznaajnijoj pesmi,
olovnu teinu usamljenosti u opustelom domu olakava, s jedne strane, seanje na
detinjstvo i na identine veeri oko rasplamsale vatre na ognjitu, a s druge, uteha

koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Oseanje bratske ljubavi iri se u
sve veim i veim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na ive i mrtve srpske
knjievnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija
obasjana je svetlou porodinog ognjita. U pesmi Moja otadbina domovina je kao
rodni dom a svi pripadnici naroda kao roena braa. Vezanost za rodnu grudu, duboka
je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj dui. U nekima od svojih
najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek naputaju domovinu i
odlaze u tu svet. Vie od drugih pesnika naglaavao je patnju i muenitvo kao
najvanije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema muenitva naroda
proeta je oseanjem njegove nepobedivosti, ak ni smrt ne predstavlja kraj borbe,
nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i
veliinu radnog oveka, seljaka i radnika. Meu njih tematski spada i najlepa pesma
koju je napisao, Vee na kolju, kratka, lirski saeta, zvuno izvanredno orkestrirana, s
bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doivljaj ukletosti sudbine
siromanih dat na posredovan, moderan nain, u vieznanim simbolima. Ova je
pesma naila na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak anti je, poput svog
velikog uzora Zmaja, doiveo popularnost kod najirih slojeva italaca i stekao laskav
naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove isto umetnike vrednosti
neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.
Nasuprot antiu, najveem pokloniku zaviaja i rodne grude kojeg je naa poezija
dala, Jovan Dui (1874-1943) bio je opsednut svetom, naroito "velikim i umnim
Zapadom". Preokret u njegovu ivotu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni
Trebinjac napustio Mostar i otiao na studije u enevu. Po zavretku studija doao je
u Srbiju, gde je uao u diplomatsku slubu. Karijeru je zavrio kao kraljevski
ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog rata preao je u Ameriku, gde je
u krugovima nae emigracije delovao kao ogoreni protivnik NOB-a. Zapoevi da
pie vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dui se u toku
svoje 50-godinje karijere neprestano razvijao i umetniki usavravao. U njegovu
radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u enevu,
druga, parnaso-simbolistika, do prvog svetskog rata, i trea, postsimbolistika.
Pokretaki princip tog razvoja bila je tenja k savrenstvu, stvaralaka samodisciplina,
nadilaenje dostignutog, to se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema ve objavljenim
pesmama, kojima se neprestano iznova vraao, menjao ih, popravljao ili sasvim
odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski
besprekoran nego i misaono to produbljeniji, to jezgrovitiji u izrazu, da proiri
ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od veine naih pesnika, svoju najbolju
knjigu objavio je na kraju, a ne na poetku svoje pesnike karijere. Slavljen u
razdoblju moderne kao majstor forme, odlian versifikator i poklonik zapadnjakog
duha, on je misaono i umetniki dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943).
Duieva poetika jeste poetika velikih tema. Liriar, po njegovom miljenju, moe
"postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim
i najfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta
programska opredeljenost obeleila je celo njegovo delo. Kod Duia se stalno osea
napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na
nain velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, to se ispoljava
kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa,
tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, ak i
najbeznaajnijem detalju vidi neto izuzetno, sudbinsko, "strano". Iz toga osnovnog

stava proizilaze i druga svojstva Duieve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak

neposrednosti, esta pojava apstraktnih, sentencioznih uoptavanja u stihu, tenja ka
uzvienom stilu i sveanoj patetinoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale
ljubavnoj lirici koju je negovao naroito u prvoj i drugoj fazi. Dui nikada ne peva o
nekom konkretnom ljubavnom doivljaju, nego uvek o eni kao takvoj, o ljubavi kao
takvoj. Iz njegove poezije iezava jedan od glavnih likova ranije i tadanje poezije,
lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se ena kao "boginja ohola i preka", koja
nosi u sebi "vie zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku vie pobuuje
refleksije o ljubavi, ivotu i smrti nego oseanja. Ljubav je u njega nestvarna,
izmiljena, mondenska, pre literarno nego ivotno oseanje, vie velika tema nego
lini doivljaj. Tenja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici
njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadbina" i "Carski soneti"). "Moja
otadbina" iz antievog porodinog gnezda prela je u njima na zastave slave to
lepraju pred pobednikim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo jesu
opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna
pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Duan, pobednik, imperator,
osvaja, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji
vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim.
Mnogo blii od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U
ciklusu "Dubrovake poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim
njegovim pesmama: oseanje za ambijent, smisao za crtanje likova, leernost tona,
ironiju, humor.
Vie nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dui je pesnik prirode. Na tom podruju
njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simbolinom naelu. Deskripcije ima
najvie u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su
moda, zajedno s "Dubrovakim poemama", najvei domet njegove srednje,
parnasistike, faze. U njima preovlauje spokojno, pomalo melanholino
raspoloenje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najee nono ali vedro, zvezdano,
meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo to se otvaraju
pogledu izazivaju misao o beskraju i venosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se
dekonkretizuju, unutranji prostori se suavaju, smanjuje se udeo ne samo
deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojaava s udeo misli i simbola. Ta
orijentacija preovlauje u treoj fazi, naroito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Veernje
pesme" i "Sunane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika",
predstavljaju najvei domet Duieve poezije u celini.
Duieva proza, iako mnogo opsenija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj
senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih
zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u venim istinama, stilske
elegancije, ali nema savremenih prilika niti ivih ljudi. Dui se bavio i knjievnom
kritikom. Njegovi kritiki ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici),
briljantno pisani, sadre majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapaanjima i
odmerenim i tanim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u znaajne domete srpske
kritike.
Putem kojim je poao Dui krenuli su i drugi pesnici s poetka ovoga veka. Prvi
meu njima bio je Milan Raki (1876-1938). On potie iz ugledne beogradske
porodice, u kojoj je rano stekao iroko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti.
Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo uao u diplomatsku slubu.
Kao pisac, Raki nije poput Duia imao doba poetnitva i egrtovanja, nego se ve

u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograanin, on nije platio
dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliu; njegovi uzori bili su od poetka
strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slino Duiu, uio savrenstvu
forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetnikoj samodisciplini. Zapoevi kasno, on je
malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo jo
nekoliko pesama.
U poeziju tog razdoblja Raki unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u
toj meri nisu bila izraena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen vie
na stranoj nego na domaoj tradiciji, mnogo blii Bodleru nego Steriji, Raki, sav
proet oseanjem opte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuim nesreama i
neiscrpnom naom bedom". ivot je krto odmerio sva naa uivanja, u njemu nema
niega dovoljno, nieg novog, sve tee u beskrajnom, monotonom ponaanju, "uvek
isto pie, uvek iste ae". Situacija ovekove utamnienosti, njegovog robovanja na
zemlji, jedna od sredinjih knjievnih tema tog doba, nala je u njega osoben izraz
(Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna,
konana, bez nade u besmrtnost. Raki spada u one pesnike koji su najdublje
zagledali u smrt i nepostojanje. Gaenje ivota u mrtvilu, prelaz iz bia u nebie,
postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko tema koja je nadahnula mnoge nae
pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane javlja se i u nekim
njegovim pesmama. Rakiev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred
velikim pitanjima sveta, Dui je uvek zadivljen, Raki stalno skeptian, osmehnut,
ironian.
Protivteu tom egzistencijalnom oaju nalazimo u njegovom snanom senzualizmu, u
udnji za punoom ivota. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja ivot koji bi
se proiveo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U teini za onim to je autentino u
ivotu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepavajuu sliku. Bez straha se suoava
sa smru, ali se duboko uasava svega onog to okruuje smrt, one "glupe komedije
smrti" koju prave ljudi. Na slian nain on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi,
sva ona zaklinjanja u istotu i trajnost oseanja. U ljubavi je istinit samo trenutni
zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle ega dolazi
zasienost i ravnodunost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog
razuma. One manje govore o oseanjima nego to ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu
oseanja uvek e ostati ono to je za Rakia najvanije, ulna strast.
Svog pesimizma i skepse Raki se u potpunosti oslobaa jedino u rodoljubivim
pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo
nacionalno oduevljenje koje je zahvatilo itavo drutvo uoi balkanskih ratova.
Nastale na mestima gde je ivela naa stara drava i kultura, Rakieve kosovske
pesme nose u sebi neto od autentine arome naeg srednjeg veka (Jefimija,
Simonida, Na Gazimestanu).
Raki je knjievni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako
prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj
besprekornosti, uglaanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, meutim,
to svojstvo vie odbija nego to privlai. Savremenom itaocu blii su drugi kvaliteti
Rakieve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentinost
doivljaja, egzistencijalne zbilje ovekove. Znatno sueniji i skueniji od Duia,

Raki je vie od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme govore nam s
manje udaljenosti od Duievih.

O pravcu

, .
.
" " . (1895,
). , , ,
" " (1901). ()
, ,
, , ,
(1914), ,
, " ".
. ,
,
, .
.
.
, , .
. "
", . ,
. , :
, ,
. : ,
, . , :
, ,
.
: , ,
, .
,Duia,antia i Rakia.
.
x,
. .
, ,
.
Ako eli vie da sazna o poeziji tog vremena klikni ovde!

Moderna

Hegemonija kritike

Parnaso-simbolika poezija

Lirski realisti

Postrealistika proza

U srpskoj knjievnosti kao ime za razdoblje, koje se zavrava s prvim svetskim

ratom. Poeci tog razdoblja manje su izraziti. Izvesne nagovetaje imamo ve
sredinom poslednje decenije prolog veka s asopisom "Srpski pregled" Lj. Nedia
(1895, sa svega deset brojeva). Odluan zaokret k novom doneo je, meutim, jedan
drugi asopis, "Srpski knjievni glasnik" (1901). Ureivan po evropskim
(francuskim) uzorima, unosei u nau knjievnost nova shvatanja i nova merila, taj
asopis postao je glavno knjievno glasilo ovog razdoblja, koje, u stvari, i poinje s
njegovom pojavom a zavrava se s prestankom njegovog izlaenja (1914), te ga,
stoga, moemo nazvati i razdobljem "Srpskog knjievnog glasnika".
U knjievnosti dolazi do novog zaokreta prema Evropi. Za razliku od realizma, u
kojem su glavnu ulogu igrali domai inioci razvoja i ruski uticaj, sada prvenstvo
zadobijaju zapadnoevropski, posebno francuski uticaji. Oni zahvataju najpre kritiku
i poeziju a zatim i prozu. Od modernih pravaca najvie deluju parnas i simbolizam.
Od njih su nai kritiari i pesnici prihvatili kult lepog, tenju k formalnom
savrenstvu, estetizam. zahtevi u pogledu korektnosti forme i izraza bili su naroito
strogi. "pesma mora biti cela lepa", istakao je B. Popovi, i to bi se moglo uzeti kao
glavno estetsko geslo epohe. Estetizam se javlja i u drugim, efemernijim vidovima:
kao otmenost, aristokratizam, kao enja ne samo za lepim formama nego i za lepim
predmetima. Druga obeleja ovog razdoblja jesu: kosmopolitizam, individualizam,
pesimizam. Uz ove, delovale su i suprotne tendencije: tradicionalno srpsko
rodoljublje, socijalni i moralni utilitarizam, politiki i drutveni aktivizam.
Knjievnost se kretala izmeu suprotnih polova: evropejstva i narodnog duha,
individualizma i nacionalizma, pesimizma i aktivistikog optimizma, izmeu B.
Popovia i Skerlia, Duia i antia. U knjievnom stvaranju osea se vie ili
manje ravnomeran razvoj svih glavnih rodova. Poezija ipak ima izvesnu prevagu
nad prozom i vie od nje daje obeleje eposi, te se ak i u prozi oseaju izvesne
poetske tenje. Najvei uspon dostie kritika. Ako je u romantizmu vladala pesma, u
realizmu pripovetka, moderna je u izvesnom smislu doba kritike.
Hegemonija kritike
Srpska kritika, koja je s Nediem ula u fazu zrelosti, dostigla je vrhunac u radu
Bogdana Popovia i Jovana Skerlia, dvaju kritiara razliitih temperamenata i
shvatanja knjievnosti ali podjednako vanih po irini i veliini uticaja koji su vrili. S
njima je srpska kritika prvi i do sada jedini put postala ne samo pratilac i analitiar
knjievnosti nego i njen voa, usmeriva knjievnog razvitka.
Bogdan Popovi (1863-1944), vrnjak realista, u knjievnost ulazi rano, krajem 80tih godina, ali vrhunac svojega delovanja dostie u doba "Srpskog knjievnog
glasnika". Bio je ovek iroke kulture i velike erudicije, profesor uporedne
knjievnosti na Univerzitetu, znalac klasinih i glavnih modernih jezika, poznavalac
ne samo knjievnosti nego i svih drugih umetnosti, prvi na kritiar koji se bavio
uporedo knjievnom i likovnom kritikom.
Njegovo kritiarsko delo, koje, iako stvarano due od est decenija, nije opseno i ne
obuhvata velik broj pisaca i problema (Ogledi iz knjievnosti i umetnosti, I-II, 1914,

1917; Bomare, 1925, i dr.), bilo je u celini obeleeno njegovim didaktikim i

pedagokim tenjama. U knjievnosti je video "veliku bibliju oveanstva", a u
prouavanju knjievnih i umetnikih dela najbolji nain da se ovek uzdigne, da
profini i oplemeni svoja oseanja, da odgoji svoj ukus (jedan od njegovih ranih
radova nosi naslov O vaspitanju ukusa). Taj estetski entuzijazam povezan je kod
njega s metodolokim zahtevom za naunom egzaktnou kritike. Popovi se zalagao
za to da se umetnost prouava kao umetnost, s estetikog, a ne s istorijskog
stanovita, u emu je bio sledbenik Lj. Nedia. Od njega se, meutim, razlikuje time
to je njegova kritika uvek analitina, to ulazi u najsitnije pojedinosti, ali bez
dovoljnog uvida u celinu, koja je u Nedievom postupku bila uvek sredinji pojam.
Teorija "reda-po-red" kako je Popovi u istoimenom lanku nazvao tu metodu, iju
blistavu primenu nalazimo u njegovim kritikim ogledima, naroito u najboljem od
njih, Alegorina satirina pria (o R. Domanoviu) pokazuje znatne prednosti u
prouavanju formalne i tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje
kad je re o sloenijim aspektima njegove strukture i znaenja.
Popovi je vie propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih shvatanja nego
izvorni mislilac. Svoj najpuniji izraz nije postigao ni u jednom od svojih kritikih
ogleda, nego u pothvatima koji su na ovaj ili onaj nain ukljuivali i druge uesnike: u
svojoj Antologiji novije srpske lirike (1911), knjizi poezije sastavljenoj po strogo
estetskom kriterijumu, koja je ostala jedinstvena u srpskoj knjievnosti, u "Srpskom
knjievnom glasniku", najboljem naem asopisu, i u irokom delovanju na srpsku
kulturu.
Jovan Skerli (1877-1914) bio je etrnaest godina mlai od B. Popovia a umro je
trideset godina pre njega. U svojoj kratkotrajnoj knjievnoj karijeri razvio je aktivnost
ija je zahuktalost i plodnost bez premca u srpskoj knjievnosti. Ostavio je iza sebe
mnotvo studija i ogleda o piscima, prikaza knjiga (Pisci i knjige, I-IX), mnogobrojne
politike lanke i feljtone, zatim est knjievno-istorijskih monografija, od kojih etiri
imaju kapitalni znaaj, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost (1906),
Srpska knjievnost u 18. veku (1909) i Svetozar Markovi (1910), i na kraju, kao
sintezu itavog svog rada, Istoriju nove srpske knjievnosti (1914). Tome treba dodati
i mnoge druge njegove aktivnosti: bio je profesor srpske knjievnosti na Univerzitetu,
lan redakcije "Srpskog knjievnog glasnika" i jedno vreme i njegov glavni urednik,
politiar, narodni poslanik, pokreta mnogih knjievnih i kulturnih poduhvata.
U mladosti pripadnik socijalistikog pokreta i lan Socijaldemokratske stranke a posle
iskljuenja iz stranke (1904) istaknuta linost graanske levice, Skerli je u svojim
idejama i knjievnim shvatanjima bi sledbenik prvog srpskog socijaliste
Svetozara Markovia. Od njega je prihvatio estetiki utilitarizam, shvatanje da
knjievnost treba da bude tesno povezana s naprednim idejama svog doba, da izraava
stvarni ivot i da slui narodu. Uticaj B. Popovia, koji mu je bio profesor, usmerio ga
je prema nauci, posebno istoriji knjievnosti, emu je doprineo i nastavak njegovih
studija u Lozani.
Skerli je raskinuo s Nedievom i Popovievom formalnoestetikom kritikom i s
njihovom orijentacijom na unutranji pristup delu. U svom radu on je obnovio
neke od metoda koje su oni odbacivali: impresionistiki, biografski, sociolokoistorijski. Od njih se razlikovao i po svojim dubljim sklonostima. Kod njega nema
logike strogosti i naune egzaktnosti kojima su se oni odlikovali, ali nema ni suvoe

i oporosti njihova izraza. Skerli nije uzoran stilista, ali je odlian pisac. U njegovim
tekstovima nai emo dosta jezike i stilske aljkavosti kao i duge mane pisca koji
preterano uri, ali u onome to je kod njega najvanije, u karakteristikama a i
ocenama, on je prodoran, ponesen, upeatljiv, tako da se teko odoleva sugestivnom
delovanju njegove kritike rei. Izdano se koristi slikama da njima iskae ili
ilustruje svoje misli. Te slike, dobro naene, upeatljive, razliita obima, od kratkih,
esto duhovitih poreenja do opirnih opisa atmosfere vremena i sredine, odaju otro,
posmatrako oko ovog pisca, koji nije bio samo knjievni nego i drutveni kritiar,
moralista sa snanom satirinom icom. Dok o epohama daje slike iroka plana, u
kojima su zahvaene knjievne prilike, drutveni ivot i duhovna atmosfera, u isto
knjievnim ocenama on je u postupku vie sintetian nego analitian, a u izrazu tei k
tome da postigne konciznost, britkost, lapidarnost.
Bez teorijske i metodoloke spreme svojih neposrednih prethodnika, Skerli je vie od
njih i vie od bilo kojega drugog naeg kritiara, pre i posle njega, uinio na
konkretnom prouavanju i kritikom vrednovanju srpske knjievnosti. Nau
knjievnu istoriju oslobodio je zastarelih filolokih shema i uveo u nju isto knjievne
kategorije, kao to su romantizam, realizam i dr, pomou kojih je istakao ne samo
nacionalnu nego i evropsku dimenziju nae literature. U tome je ipak pokazivao dosta
krutosti i jednostranosti. U tenji da to vie naglasi evropski karakter srpske
knjievnosti, on je esto zapostavljao njene nacionalne specifinosti. U ocenama
pojedinih pisaca i itavih razdoblja polazio je esto od apriornih stavova ili linih
predubeenja. Blii mu je bio racionalizam nego romantizam a najblii realizam.
Cenio je vie prozu nego poeziju, u poeziji davao je prednost kolektivnim nad
linim oseanjima, idejama nad formom, a nije uopte podnosio neobuzdanost
fantazije, eksperimentisanje s formom, neodgovornost igre. Uprkos tim
ogranienjima i pogrekama (meu ovima su najvee one koje je uinio prema
pesnicima L. Kostiu i Disu), Skerli je manje greio u kritikom sudu od bilo kojeg
drugog naeg kritiara, i velik broj njegovih ocena dri se i do danas. Tanost ocene,
smisao za sintezu i snaan knjievni dar ine glavna obeleja ovoga knjievnog
kritiara i istoriara knjievnosti, njegove neponovljive fizionomije. Kad je umro B.
Popovi je napisao da je to kritiar "od kojega nikada znatnijega nismo izgubili, i od
kojega, sve u svemu uzevi, neemo nikada znatnijega imati". Sedam decenija koliko
je proteklo od smrti Jovana Skerlia potvruje tanost tog suda.
Meu kritiarima mlae generacije koji su se razvili pod neposrednim uticajem B.
Popovia i J. Skerlia najvaniji je Branko Lazarevi (1883-1968). On je
predstavnik impresionistikog metoda u kritici. Smatrao je da kritiar kao osetljiv
seizmograf treba da zabelei i opie treptaje lepote umetnikog dela. S najvie
oseanja pisao je o prozaistima ipiku, Stankoviu i Koiu (Impresije iz knjievnosti,
1912; kasnije je objavio jo dve knjige pod istim naslovom). Bavio se i pozorinom
kritikom. Za prvoga svetskog rata, u emigraciji, kao urednik "Krfskog zabavnika", bio
je vodea linost u knjievnom ivotu. Kasnije se uglavnom prestaje baviti kritikom i
posveuje se prouavanju estetike i filosofije umetnosti. Ali taj njegov rad mnogo je
manje znaajan od kritiarskog.
Uporedo s kritikom, uspon doivljava i istorija knjievnosti. na se oslobaa filolokih
metoda i izgrauje se pod uticajem evropske, posebno francuske knjievne istorije.
Uz Skerlia, drugi njen znaajni predstavnik jeste Pavle Popovi (1868-1939).
Njegovo sintetiko delo Pregled srpske knjievnosti (1912) obuhvatalo je starije

periode i usmeno stvaralatvo te se dopunjava sa Skerlievom Istorijom nove srpske

knjievnosti. Meutim, u svom radu, uz starija, on je prouavao i novija razdoblja, a
uz srpsku, i druge jugoslovenske knjievnosti (O Groskom vijencu, 1900; Iz
knjievnosti, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Milovan Vidakovi, 1934, i dr.). Njegove
knjievne studije imaju trostruku osnovu: arhivska istraivanja, koja su mu omoguila
da rekonstruie sliku epoha i biografije pisaca, komparativna prouavanja i knjievnu
analizu, gde su mu uzor Sent-Bev i drugi francuski kritiari 19. stolea. Premda je
esto pozitivistiki isuvie zaokupljen detaljem, ne moe mu se osporiti oseanje za
vrednosti teksta. Izvrio je ogroman uticaj na itave generacije studenata koji su
prolazili kroz njegove seminare. Zajedno sa svojim bratom Bogdanom davao je glavni
pravac naoj akademskoj kritici u prve etiri decenije ovog veka, kada je ova kritika
proivljavala svoje zlatno doba.
Parnaso-simbolika poezija
U poeziji se nastavlja ono to je zapoeo Vojislav Ili: modernizacija pesnikog izraza
i usavravanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzori su se, meutim,
promenili. Vojislav ih je traio u klasinoj starini i kod ruskih romantiara. Pesnici
ovog razdoblja time se vie ne zadovoljavaju. Oni ue najvie kod francuskih
parnasovaca i simbolista. "Meavina Parnasa i simbolizma" jeste osnovno stilsko
obeleje poezije srpske moderne. Prelaz izmeu vojislavizma i poezije moderne
ine dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa anti i Jovan Dui, koji su zajedno s
pripovedaem Svetozarom oroviem na prelazu izmeu dva veka razvili vrlo ivu
literarnu i kulturnu aktivnost u Mostaru. Njihovo glasilo "Zora" (1896-1901) spada u
najbolje srpske asopise tog doba. Ta dva pesnika, u prvoj fazi svog rada oba
vojislavovci i, dostiu punu stvaralaku zrelost u prvoj deceniji ovog veka i u poeziji
moderne obeleavaju dva suprotna pola: anti tradicionalizam, a Dui
modernizam i zapadnjatvo.
Za razliku od veine pesnika svog doba, koji su se sve vie evropeizirali, Aleksa
anti (1868-1924), pevajui o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja
veran nacionalnim i socijalnim idealima prologa veka. Snana privrenost rodnom
Mostaru, gde je proveo itav svoj ivot, unela je u nacionalna i socijalna oseanja
kojima je pevao neposrednost linog doivljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu
zbirku pesama 1891, za kojom je doao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918,
1929). U njegovom knjievnom stasanju, pored Ilia, najvei je udeo imao Zmaj, a
od stranih uticaja najvaniji je nemaki, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom
ulogom koju je namenio poeziji, anti, naroito u poetku, nije poklanjao vee
panje pesnikoj formi, te su njegove pesme esto nailazile na nepovoljan prijem
kritike. B. Popovi je primetio povodom tree zbirke, da njegove pesme "pokazuju
sve mane nekorektnog stila i naroito mane nekorektnog kitnjastog stila".
Neugodno dirnut tom kritikom, anti je u daljem svom radu nastojao da pie to
bolje, da mu stil bude to korektniji i to jednostavniji. Kao i drugi tadanji pesnici
rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih
najboljih pesama.
Poezija Alekse antia kree se u celini izmeu dva tradicionalna opredeljenja,
izmeu linih i kolektivnih oseanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaenog
naroda. Kao ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama,
sevdalinki. U njegovim pesmama doaran je orijentalni ambijent bata, edrvana,
behara, arenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okiena erdanima,

bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskonim svetom,
ali on nije nikada u njemu, ve ga posmatra prikriven, s bojaljive udaljenosti.
enjivo, ulno kazivanje esto prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promaenosti
u linom ivotu i usamljenosti. Njegova pesnika intima proeta je snanim
porodinim oseanjem. U velikoj elegiji Pretprazniko vee, njegovoj najznaajnijoj
pesmi, olovnu teinu usamljenosti u opustelom domu olakava, s jedne strane, seanje
na detinjstvo i na identine veeri oko rasplamsale vatre na ognjitu, a s druge, uteha
koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Oseanje bratske ljubavi iri se u
sve veim i veim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na ive i mrtve srpske
knjievnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija
obasjana je svetlou porodinog ognjita. U pesmi Moja otadbina domovina je kao
rodni dom a svi pripadnici naroda kao roena braa. Vezanost za rodnu grudu, duboka
je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj dui. U nekima od svojih
najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek naputaju domovinu i
odlaze u tu svet. Vie od drugih pesnika naglaavao je patnju i muenitvo kao
najvanije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema muenitva naroda
proeta je oseanjem njegove nepobedivosti, ak ni smrt ne predstavlja kraj borbe,
nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i
veliinu radnog oveka, seljaka i radnika. Meu njih tematski spada i najlepa pesma
koju je napisao, Vee na kolju, kratka, lirski saeta, zvuno izvanredno orkestrirana,
s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doivljaj ukletosti sudbine
siromanih dat na posredovan, moderan nain, u vieznanim simbolima. Ova je
pesma naila na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak anti je, poput svog
velikog uzora Zmaja, doiveo popularnost kod najirih slojeva italaca i stekao laskav
naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove isto umetnike vrednosti
neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.
Nasuprot antiu, najveem pokloniku zaviaja i rodne grude kojeg je naa poezija
dala, Jovan Dui (1874-1943) bio je opsednut svetom, naroito "velikim i umnim
Zapadom". Preokret u njegovu ivotu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni
Trebinjac napustio Mostar i otiao na studije u enevu. Po zavretku studija doao je
u Srbiju, gde je uao u diplomatsku slubu. Karijeru je zavrio kao kraljevski
ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog rata preao je u Ameriku, gde je
u krugovima nae emigracije delovao kao ogoreni protivnik NOB-a. Zapoevi da
pie vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dui se u toku
svoje 50-godinje karijere neprestano razvijao i umetniki usavravao. U njegovu
radu mogu se izdvojiti tri glavne faze:
1 vojislavovska, do odlaska u enevu,
2 parnaso-simbolistika, do prvog svetskog rata,
3 postsimbolistika.
Pokretaki princip tog razvoja bila je tenja k savrenstvu, stvaralaka samodisciplina,
nadilaenje dostignutog, to se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema ve objavljenim
pesmama, kojima se neprestano iznova vraao, menjao ih, popravljao ili sasvim
odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski
besprekoran nego i misaono to produbljeniji, to jezgrovitiji u izrazu, da proiri
ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od veine naih pesnika, svoju najbolju

knjigu objavio je na kraju, a ne na poetku svoje pesnike karijere. Slavljen u

razdoblju moderne kao majstor forme, odlian versifikator i poklonik
zapadnjakog duha, on je misaono i umetniki dostigao vrhunac u poslednjoj
zbirci, Lirika (1943).
Duieva poetika jeste poetika velikih tema. Liriar, po njegovom miljenju, moe
"postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim
i najfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta
programska opredeljenost obeleila je celo njegovo delo. Kod Duia se stalno osea
napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na
nain velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, to se
ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i
ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, ak i
najbeznaajnijem detalju vidi neto izuzetno, sudbinsko, "strano". Iz toga osnovnog
stava proizilaze i druga svojstva Duieve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak
neposrednosti, esta pojava apstraktnih, sentencioznih uoptavanja u stihu,
tenja ka uzvienom stilu i sveanoj patetinoj dikciji. Te sklonosti najmanje su
pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naroito u prvoj i drugoj fazi. Dui
nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doivljaju, nego uvek o eni kao
takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iezava jedan od glavnih likova
ranije i tadanje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se ena kao
"boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "vie zakon sveta nego zakon srca".
Ona u pesniku vie pobuuje refleksije o ljubavi, ivotu i smrti nego oseanja. Ljubav
je u njega nestvarna, izmiljena, mondenska, pre literarno nego ivotno oseanje, vie
velika tema nego lini doivljaj. Tenja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u
pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadbina" i
"Carski soneti"). "Moja otadbina" iz antievog porodinog gnezda prela je u njima
na zastave slave to lepraju pred pobednikim legionima. Slava, pobeda, zastave,
car i carstvo jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna
rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Duan,
pobednik, imperator, osvaja, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da
mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi
prisniji dodir s njim. Mnogo blii od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i
barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovake poeme" otkrivamo izvesne kvalitete
koji su retki u drugim njegovim pesmama: oseanje za ambijent, smisao za crtanje
likova, leernost tona, ironiju, humor.
Vie nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dui je pesnik prirode. Na tom podruju
njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simbolinom naelu. Deskripcije ima
najvie u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su
moda, zajedno s "Dubrovakim poemama", najvei domet njegove srednje,
parnasistike, faze. U njima preovlauje spokojno, pomalo melanholino
raspoloenje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najee nono ali vedro, zvezdano,
meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo to se otvaraju
pogledu izazivaju misao o beskraju i venosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se
dekonkretizuju, unutranji prostori se suavaju, smanjuje se udeo ne samo
deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojaava s udeo misli i simbola. Ta
orijentacija preovlauje u treoj fazi, naroito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Veernje
pesme" i "Sunane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika",
predstavljaju najvei domet Duieve poezije u celini.

Duieva proza, iako mnogo opsenija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj
senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih
zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u venim istinama, stilske
elegancije, ali nema savremenih prilika niti ivih ljudi. Dui se bavio i knjievnom
kritikom. Njegovi kritiki ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici),
briljantno pisani, sadre majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapaanjima i
odmerenim i tanim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u znaajne domete srpske
kritike.
Putem kojim je poao Dui krenuli su i drugi pesnici s poetka ovoga veka. Prvi
meu njima bio je Milan Raki (1876-1938). On potie iz ugledne beogradske
porodice, u kojoj je rano stekao iroko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti.
Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo uao u diplomatsku slubu.
Kao pisac, Raki nije poput Duia imao doba poetnitva i egrtovanja, nego se ve
u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograanin, on nije platio
dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliu; njegovi uzori bili su od poetka
strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slino Duiu, uio savrenstvu
forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetnikoj samodisciplini. Zapoevi kasno, on je
malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo jo
nekoliko pesama.
U poeziju tog razdoblja Raki unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u
toj meri nisu bila izraena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen vie
na stranoj nego na domaoj tradiciji, mnogo blii Bodleru nego Steriji, Raki, sav
proet oseanjem opte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuim nesreama i
neiscrpnom naom bedom". ivot je krto odmerio sva naa uivanja, u njemu nema
niega dovoljno, nieg novog, sve tee u beskrajnom, monotonom ponaanju, "uvek
isto pie, uvek iste ae". Situacija ovekove utamnienosti, njegovog robovanja na
zemlji, jedna od sredinjih knjievnih tema tog doba, nala je u njega osoben izraz
(Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna,
konana, bez nade u besmrtnost. Raki spada u one pesnike koji su najdublje
zagledali u smrt i nepostojanje. Gaenje ivota u mrtvilu, prelaz iz bia u nebie,
postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko tema koja je nadahnula mnoge nae
pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane javlja se i u nekim
njegovim pesmama. Rakiev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred
velikim pitanjima sveta, Dui je uvek zadivljen, Raki stalno skeptian,
osmehnut, ironian.
Protivteu tom egzistencijalnom oaju nalazimo u njegovom snanom senzualizmu, u
udnji za punoom ivota. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja ivot koji bi
se proiveo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U teini za onim to je autentino u
ivotu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepavajuu sliku. Bez straha se suoava
sa smru, ali se duboko uasava svega onog to okruuje smrt, one "glupe komedije
smrti" koju prave ljudi. Na slian nain on odbacuje sentimentalnost i retoriku
ljubavi, sva ona zaklinjanja u istotu i trajnost oseanja. U ljubavi je istinit samo
trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle ega dolazi
zasienost i ravnodunost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog
razuma. One manje govore o oseanjima nego to ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu
oseanja uvek e ostati ono to je za Rakia najvanije, ulna strast.

Svog pesimizma i skepse Raki se u potpunosti oslobaa jedino u rodoljubivim

pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo
nacionalno oduevljenje koje je zahvatilo itavo drutvo uoi balkanskih ratova.
Nastale na mestima gde je ivela naa stara drava i kultura, Rakieve kosovske
pesme nose u sebi neto od autentine arome naeg srednjeg veka (Jefimija,
Simonida, Na Gazimestanu).
Raki je knjievni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako
prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj
besprekornosti, uglaanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas,
meutim, to svojstvo vie odbija nego to privlai. Savremenom itaocu blii su drugi
kvaliteti Rakieve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija
autentinost doivljaja, egzistencijalne zbilje ovekove. Znatno sueniji i skueniji
od Duia, Raki je vie od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme
govore nam s manje udaljenosti od Duievih.
Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurovi (1883-1960), takoe
Beograanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne poasti (1908) i Dani i noi
(1912), od kojih prva spada u najznaajnije pesnike knjige tog razdoblja. Posle prvog
svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim
knjievnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih
simbolista. Poznavao je i nemaku pesimistiku filosofiju (posebno openhauera),
koja je uticala kako na njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k
racionalistikom nainu miljenja. Odlike Pandurovieva pesimizma jesu racionalnost
i intelektualnost, logika i jasnoa. "Demon misaonosti u ovom osobenom liriaru vie
je logiar nego metafiziar", primetila je I. Sekuli. Trezven i hladan, bez nejasnosti,
bez iracionalnih treptaja i tenji, Pandurovi je izrazio racionalnu jezu pred zlom u
svetu. Ono je svemono i neogranieno, obuhvata sve i prodire u sve, u ljubav, u
drutvo, u itav ivot. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod njega
ulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i mea s njegovim suzama a on nema
nikakve elje da izie napolje, meu ljude, u ivot. I u svom pokoljenju nalazi isto:
"sumornu miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast to je buktala i koje
sad nije". Taj svetski bol moe se savladati samo po cenu gaenja oseanja, ieznua
svega to se doivelo u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu
(Svetkovina). Slino prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviu, i Pandurovi
peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobaa okova u koje je ovek ve samim
roenjem baen. To sumorno, bolniko raspoloenje zahvatilo je i ljubavnu liriku.
Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smru: kako i sve druge to vredi
ona pripada prolosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Raki skeptik
ljubavi, Pandurovi je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne
poasti, nagovetava neto to je nestalo, umrlo, emu se dri opelo. U njoj pesnik
sahranjuje sve redom pa i voljenu enu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim,
preciznim, odmerenim i hladnim stihovima koji izazivaju jezu.
Pandurovi je ipak znao zapevati i drukijim glasom. Kao i ostali pesnici njegova
narataja bio je zahvaen monim rodoljubivim talasom. Slino Rakiu, on je odlian
rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje to ih je
napisao. Njegova klasina, antologijska Rodna gruda, duboka, misaona, bez ijedne
rei patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirina, zna samo za jednu nenost, za
jednu ljubav koja "ne ili", ljubav prema domovini. Dah ivota, vere i nade struji i u

svim drugim pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom
velikih, sudbinskih dogaaja koje je proivljavala otadbina.
Skerli je povodom prve Pandurovieve zbirke napisao lanak pod naslovom Jedna
knjievna zaraza, u kojem je, priznavi pesniku talenat, odbacio pesimizam i
destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema
Panduroviu. Oni su u njemu videli svog pesnika. U modernistikom pokretu uoi
prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je bio jedan od pesnikih uzora. Pod
njegovim uticajem bili su, meu ostalima, i mladi Andri i Ujevi. Vrednost njegove
poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i
oseanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama naeg parnasizma.
Panduroviev prijatelj i pesniki drug Vladislav Petkovi Dis (1880-1917)
predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju poezije tog doba. Bio je neobina, tragina
linost. U ivotu ga prate neuspesi, porazi i nedae. Zavrio je gimnaziju, ali maturu
nikako nije mogao poloiti te je jedno vreme radio kao privremeni uitelj na selu, a
zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je ljive u optinskoj carinarnici. Vreme je
najvie provodio po kafanama te je ostao u seanju kao jedna od najosobenijih figura
slavne beogradske boemije s poetka ovog veka. Izvesno vreme, posle srene enidbe,
bi se ipak smirio, ali su ubrzo doli ratovi da sve nade u lepe dane odnesu u nepovrat.
U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveta; u prvom svetskom ratu, tragine 1915,
nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Kao i ostali
intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teko
je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da e preiveti
rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obina, banalna smrt mnogih
srpskih pisaca: nije umro od suice ve se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim
je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemake podmornica. Takav kraj kao da
je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama Utopljene due (1911) i
osnovnim raspoloenjima to veje iz nje.
Za razliku od loginog i racionalnog Pandurovia, Dis je sanjar koji je duboko
zagazio u oblasti snovienja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnika
kultura, poznavanje stranih jezika, ime se mogla pohvaliti veina tadanjih pesnika.
Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajednike preokupacije:
doivljaj egzistencijalne utamnienosti, umiranje ljubavi, gaenje oseanja i
ivota. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma Tamnica, tampana
kao "prolog" Utopljenih dua, od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili sline
teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizikim nagovetajima. Ona donosi, kao
to je primetio M. Pavlovi, itavu malu kosmogoniju, slinu onoj koju je Njego dao
u Lui mikrokozma, ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laiku, individualnu
i lirsku. Izgraena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i oima, od
kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju ovekovoj preegzistenciji.
Roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi nose odsjaj te maglovite
preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari to nas okruuju. Pesnik nosi
svet u svojim oima kao to sebe osea u "pogledu trava i noi i voda". U tim
isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i oituje se duboka povezanost i
jedinstvo svih bia. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog
postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, ve zaboravljenoj ljubavi. Lik
drage izranja iz prolosti i obasjava "ovaj ivot grubi". U njegovoj najlepoj pesmi
Moda spava draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u

baladinom tonu, teko uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i Tamnica. I
u jednoj i u drugoj pre sadanjeg stanja, u Tamnici pre roenja a u Moda spava pre
buenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u seanju: u prvoj pesmi
to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz ijih dubina kao melodija
zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eterian, od
njenog tela pesnik razaznaje samo oi, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj
sugestiji te neodreenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu
usporenog ritma, u trinaestercima uinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim
od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha.
Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prolosti, iz snova
postepeno se sasvim gubi. Iezava sjaj zvezda iz oiju i stara ljubav iz seanja, gasi
se elja za neim lepim i svetlijim. San bez snova, utrnue elje, prelazak iz bia u
nebie to su motivi itavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine,
Nirvana, moemo nazvati nirvanistikim. U nekim pesmama to oseanje povezano je
sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle
Vojislava, u drugima ono izvire iz doivljaja proticanja vremena. Pesnik se osea
nemoan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on
promatra stvari kako odlaze iz ivota u smrt, tonui u vreme. Mrtve stvari ostaju
zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu seanju nema vie snage da ih
ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi Nirvana iezavaju svi znaci ivota. Pesnik
se vie ne sea onoga to je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je
nepomian pred navalom nebia, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez
sree, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko".
Tradicionalna polarizacija srpske poezije izmeu stvarnosti i ideala, snova i jave,
racionalnog i iracionalnog, individualnih tenji i potreba trenutka osea se i u Disovu
nevelikom opusu. Njegova druga zbirka Mi ekamo cara (1913), s rodoljubivim
pesmama, predstavlja, dodue, pesniki danak imperativu istorije. U toj zbirci nema
pesama od trajnije vrednosti. Ali ve u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od
elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirinom otricom (Nai dani,
Raspadanje). U pesmama nastalim u izgnanstvu (Meu svojima, Nedovrene pesme)
dola je do izraza izvesna porodina nenost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim
pesmama. I izraz je tu drukiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna,
jezik razgovoran, skoro nepesniki, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu.
U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je
suprotan njegovu pesnikom duhu. vrsta forma pesme bila je pretesan kalup o
koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stankovi u prozi, i Dis
je u poeziji bio ukleten izmeu tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao
neraskidivim nitima, a novo je vie nasluivao nego to ga je shvatio. U Disovom
izrazu, koji je esto sputan, nevet, nedograen, ogledaju se ipak tamne dubine
njegovog doivljaja bia.
U bogatoj orkestraciji pesnitva tog doba razaznaje se i mnotvo drugih glasova.
Anahrono deluje Milorad M Petrovi zvani Seljanica (1875-1921) svojim
oponaanjem narodne lirike. Na suprotnom polu, modernista Milan urin (18801960) u svoje pesme unosi slobodan stih, humor i prozaizme, ime je nagovestio
naredno pesniko razdoblje. Rano preminuli pesnici Stevan Lukovi (1877-1902) i
Velimir Raji (1879-1915) doveli su tragino oseanje ivota do bolnog paroksizma.

Od Lukovia potie i antologijska Jesenja kina pesma, jedinstvena po skladu koji je

postignut izmeu slike i oseanja muzike i smisla. Pesnikinja Danica Markovi (18791932) nastavlja tradiciju nae intimistike, ispovedne lirike. Dalmatinac, Mirko
Korolija (1886-1934) odudara od opteg pesimistikog raspoloenja epohe i pie
pesme pune mladosti, lepote i stranog uivanja u ljubavi i prirodi. U osvitu
modernog doba raa se i naa proleterska poezija. Njen je rodonaelnik Kosta
Abraevi (1879-1898), ije su neke pesme postale ubojnice srpske i jugoslovenske
radnike klase (Zvidi vetre, Crvena). Meu njegovim sledbenicima izdvajaju se
Nestor uni (1886-1915) i Duan Srezojevi (1887-1916). Poslednji je, uz
proleterske, pisao i pesme u kojima je izrazio sebe, tegobe line sudbine i razmiljanja
o oveku i kosmosu.
Meu piscima nastradalim u ratu najmlai i jedan od najdarovitijih bio je Milutin
Boji (1892-1917). Vrnjak Ive Andria, on je zavrio svoju knjievnu karijeru pre no
to je Andri objavio i jednu knjigu. U 26-oj godini ivota, kada je u vojnoj bolnici u
Solunu umro, Boji je imao dve objavljene knjige stihova (1914, 1917), poemu Kain
(1915), dramu Kraljeva jesen, izvedenu u Narodnom pozoritu (1913), velik broj
knjievnih i pozorinih prikaza, est drama u rukopisu, fragmente velike poeme o
stradanju srpskog naroda Vena straa. Kao i dugi pesnici tog doba, Boji je teio da
postigne formalno savrenstvo. Od svih oblika stiha najvie je negovao dvanaesterac,
koji je kod njega snaan, eruptivan, zvonak, kao i raspoloenja koja je njime hteo da
izrazi. Ve u prvim pesmama ispoljio se kao pesnik ivotne radosti, ulne strasti i
volje. "Verujem sebi", ponavlja on strasno i uporno u pesmi Veruju, toj religiozno
intoniranoj ispovesti vere u samog sebe. U nizu pesama on skoro zagrcnutim glasom
peva o opojnosti ivota i ulnih uivanja. I tamo gde ga je potaklo nezadovoljstvo
svetom, njegove rei ne izraavaju oajanje i beznae nego potrebu za delom, tenju k
samoisticanju, traenju izlaza.
Nacionalna tragedija, koju je Boji proivljavao u poslednje tri godine ivota, jo je
vie uvrstila njegov osnovni smer, davi mu kao podlogu itavo istorijsko iskustvo
naroda. Njegova ratna zbirka Pesme bola i ponosa ispunjena je melanholinim
razmiljanjima o naoj istorijskoj tragici i gordom uverenou u veliinu i
nepobedivost naroda. U najpoznatijoj pesmi iz te zbirke, Plava grobnica, nacionalna
apoteoza, sveana i retorina, a na momente pompezna i patetina, stapa se s lirskom
vizijom mira plavih morskih dubina.
Boji je jedan od najznaajnijih naih dramskih pisaca uoi prvoga svetskog rata.
Pisao je drame na istorijske i savremene teme. U istorijskoj drami on se potpuno
oslobaa patriotskih skrupula romantiara; u znamenitim istorijskim linostima i
dogaajima on vidi samo grau za slobodnu dramsku interpretaciju (Kraljeva jesen,
Uroeva enidba). Tek odnedavno otkrivene su dve njegove opsene drame iz
suvremenog ivota, Lanci i Gospoa Olga. U obe je data slika graanske porodice u
moralnom rasulu. Posmatrana iz dananje perspektive, one iznenauju ne samo
snagom realizma i psiholokom uverljivou u razgoliavanju graanskog morala,
smelou da se kae sve, do kraja; u njima bez traga nestaje malograanska
sentimentalnost i melodrama a zamenjuju ih ironija i komika.

Lirski realisti

Prilike u prozi unekoliko su drukije od onih u kritici i poeziji. Dok se poezija okree
stranim uzorima, proza jo zadugo ostaje vrsto vezana s domaim tlom i ranijom
pripovedakom tradicijom. Realizam, koji kao prozni pravac zahvata itavih pola
veka, od Ignjatovievog Milana Narandia (1860) do Stankovieve Neiste krvi
(1910), proao je u svom razvoju kroz tri glavne faze: romantinu, klasinorealistiku i modernu. U poslednju fazu spadaju Ivo ipiko, Petar Koi i Borisav
Stankovi, tri pripovedaa koja se javljaju na prelazu 19. u 20. vek, a svoja glavna
dela objavljuju u prvoj deceniji ovog veka. Skerli ih je nazvao lirskim realistima i
taj naziv najbolje odreuje njihov poloaj, s jedne strane, kao sledbenika
realistike tradicije a, s druge, kao pisaca koji otvaraju puteve nae moderne
proze.
Ivo ipiko (1869-1923) drugi je istaknuti srpski pripoveda kojeg je dala Dalmacija.
Slino svom zemljaku Matavulju i on je prikazivao dalmatinski ivot ili, tanije, dva
dalmatinska podruja koja geografski i kulturno otro kontrastiraju, Primorje i
Zagorje. Roen u Katel Novom blizu Splita u katolikoj, latinskoj porodici, koja je
po ocu bila patricijska a po majci plebejska, ipiko je jo iz detinjstva poneo duboku
privrenost slobodnu nesputanu ivotu i prirodi i snanu simpatiju prema
pripadnicima niih stalea, koji se zlopate za svakodnevni hleb. U njegovu
knjievnom opusu, koji nije opsean, izdvaja se nekoliko zbirki pripovedaka i dva
romana, Za kruhom (1904) i Pauci (1909). Okrenutost socijalnoj tematici,
karakteristina za ceo srpski realizam, dobila je u ipiku svojega najizrazitijeg i
najdoslednijeg protagonistu. On je prikazivao surovu borbu seljaka za hleb i goli
ivot, dao je bez maske poslodavce koji iskoriavaju seljaku snagu kao ivotinjsku,
njihovu ravnodunost prema teakim patnjama. Socijalna tema preovlauje ve u
njegovoj prvoj zbirci pripovedaka, Primorske due (1899), i u mnogim kasnijim
pripovetkama, kao i u oba romana. U Paucima koje je Skerli nazvao "novim
socijalnim romanom", dao je snanu sliku zelenatva. Zelena lii na ogromno
udovite na adaju razjapljenih eljusti, ijoj nezasitosti nema leka. Ta socijalna
tematika spojena je kod ipika s osobenom filosofijom ivota. Rusoovski zaljubljen
u prirodu ipiko je bio neprijatelj svih ogranienja koje graanski moral namee
oveku. Istinski ivot je samo ivot u skladu s prirodom, a sve je ostalo la.
Takvim ivotom ive prosti ljudi, seljaci i ribari njime mogu iveti i istinski
intelektualci. Ta dvostruka osnova ipikova dela, panteizam i socijalni realizam,
najpotpunije je izraena u istoriji mladog studenta Ive Polia u romanu Za kruhom.
Povratak iz grada u zaviaj, na more, za njega znai dvostruko vraanje ivotu:
buenje u njemu zdravog nagonskog ivota, koji je grad zaguio, i otkrivanje surove
stvarnosti primorskog sela, gde teki prirodni uslovi i surovo izrabljivanje dovode
seljaka do prosjakog tapa i nagone ga na to da napusti sve i otisne se u strani svet,
trbuhom za kruhom. U ovom romanu imamo jo dva tipina ipikovska motiva:
ljubav i more. Ljubav je kod ipika uvek slobodno preputanje nagonu, bez ikakvog
oseanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakteristian oblik ljubavi jeste preljuba,
tj. krenje zabrana koje namee graanski brak (pripovetka Preljuba, koja je dala
naslov itavoj zbirci). U jednoj od svojih najosobenijih pripovedaka, Antica, dao je
apologiju slobodne ljubavi i niim nesputanog ivota u krilu prirode. More je
ipikova najvea opsesija. Doivljava ga kao ivo bie, u njemu osea "zadah
vaseljene", prisutnost "slobode, sjaja i istinskog daka ivota". ar mora poinje
od naslova nekih ipikovih pripovedaka (Kraj mora, Na moru, Na dogledu mora), a
nastavlja se u opisima primorskih pejzaa i svega onog to se zbiva u njegovim
junacima u dodiru s morem. Najizrazitiji socijalni pisac meu srpskim realistima,

ipiko je ujedno pesnik mora i ljubavi, koji nam je u svom delu dao modernu
knjievnu interpretaciju drevnog mita o venom vraanju izvorima, sna o izgubljenom
i ponovo naenom raju u krilu prirode.
Dok je ipiko prikazao Dalmaciju, Petar Koi (1877-1916) je pripoveda Bosne
ili, jo ue, Bosanske Krajine. Njegovo delo je izraz neposrednog doivljaja
bosanskog sela i bosanske prirode. Ljubav prema otadbini, srpstvu, prema
zaviaju i bosanskom oveku, tragini doivljaj ropstva od tuinom, odnos
prema prirodi u kojem se duboka vezanost za vrletne bosanske predele mea sa
strahom od potmulih stihija to su neki momenti koji vezuju sva dela ovog pisca,
koji je bio ne samo darovit pripoveda nego i velik politiki borac, narodni tribun i
revolucionar. Po roenju Krajinik, s epskog Zmijanja, iz svetenike porodice, Koi
je studirao slavistiku, u Beu i, posle kraeg slubovanja u Srbiji, vratio se u Bosnu,
gde razvija snanu politiku aktivnost: pie lanke protiv austrijske uprave, uestvuje
u velikom radnikom trajku (1906), ureuje politike listove "Otadbinu" i
"Razvitak", kao narodni poslanik u bosanskom saboru dri vatrene govore u kojima se
zalae za interese seljaka i radnika, zbog svoje delatnosti dve godine provodi u
tamnici. itav mu je knjievni rad povezan s politikom borbom i proet njome.
Zapoevi stihovima, on je kasnije dao nekoliko pesama u prozi (Jelike i omorike,
Molitva, Teak, Kmeti, Sloboda) u kojima je izrazio ljubav prema otadbini, zaviaju,
radnom oveku, slobodi, i mrnju prema tuinu. Na njih se nadovezuju pripovetke u
kojima preovlauje lirsko-patetini stil, te ih moemo nazvati poetskim pripovetkama.
U njima se spajaju slike tegobne stvarnosti porobljenog naroda i buntovniki
zanos, realizam i romantizam. Pripovetka Jablan, jedna od prvih i najboljih koje je
napisao, kratka i jednostavna, bez razvijene fabule, kroz priu o borbi bikova daje
parabolu o nesalomljivosti narodne snage i otpora. Koieva buntovnost dobila je
najsnaniji izraz u pripoveci Vukov gaj, u kojoj je prikazao pobunu naroda na
Zmijanju protiv tuinskih izrabljivaa.
Duboka, skoro mistina vezanost za prirodu zaviaja proima celo Koievo delo.
U vie svojih pripovedaka on je dao borbu oveka sa stihijom. Meu njima se
naroito izdvajaju pripovetke u ijim naslovima se javljaju predlozi prostora: U
magli, Kroz maglu, Kroz svetlost, Kroz meavu. Poslednja spada u najbolja Koieva
ostvarenja. Rvanje oveka s nevremenom u surovoj planini samo je zavrni in,
dramska kulminacija prie o propasti kue Relje Kneevia, nekada mnogoljudne i
bogate, od koje ostaju samo starac i deak da i oni nastradaju u meavi, na povratku iz
grada, gde su uzaludno pokuavali prodati poslednju kravu. U pripoveci Grob slatke
due isti motiv, smrt u meavi, povezan je s priom o seljaku koji, slino Cankarevu
sluzi Jerneju, uzaludno trai svoju pravicu. Planinska priroda odreuje ne samo
sudbinu nego i temperament i karakter Koievog oveka. Njegove ene,
junakinje pripovedaka Kroz maglu, Kroz svjetlost, Tuba i Mrguda, jedre i zdrave
planinke, "slatke krvi", doivljavaju slom zbog nezadovoljene strasti. I ostali su
likovi olienje zaviajne prirode, njene snage i divljine. Osim spomenutih, u njih
spada i onaj pop ovekomrzac, junak pripovetke Mraajski prota, jedan od
najneobinijih likova itave nae proze.
Kao pisac, Koi je najpoznatiji po nekolikim delima u kojima je lirska crta
podreena komici i satiri. Tu je najpre ciklus od pet pripovedaka o Simeonu aku,
neka vrsta proznog kominog eposa, u kome se u omamljujuoj atmosferi oko
rakijskog kazana ispredaju prie o stvarnim i izmiljenim junatvima. Njihov junak,

stari ak manastira Gomjenice Simeon Peji Rudar, slino Don Kihotu ili Tartarinu
Taraskoncu, vie je u svetu pesme i prie nego u stvarnosti. On se ponaa kao junaci
narodnih pesama i u trenucima ratnikog zanosa govori jezikom pesme, u desetercu.
Najpopularnije Koievo delo jeste satira Jazavac pred sudom, napisana u dramskom
obliku. Njen junak David trbac, aljivac i domiljan, navlai na se masku lude i
lakrdijaa kako bi mogao kazati svu gorku istinu o sudbini naroda. David stalno glumi
pred sudijama tako da se ne zna kad se izmotava a kad govori istinu, kad se ruga
njima a kad sebi. Na fenomenu glume zasniva se i poslednje i najopsenije Koievo
delo politika satira Sudanija (1912). Gluma tu nije pojedinani nego skupni in. U
njoj se zatvorenici u banjalukom zatvoru igraju suda: jedan je optueni, drugi tuilac,
trei branitelj, etvrti sudija itd. itava ta improvizacija, koja je stalno na granici
izmeu igre i ivota, predstavlja duhovito ruganje austrijskom sudu, parodiju njegove
zapletene birokratske procedure.
Najznaajniji pripoveda ovog razdoblja jeste Borisav Stankovi (1876-1927). Po
tematici on je najizrazitiji regionalista meu naim realistima, a po psihologiji likova,
postupku i stilu jedan od zaetnika nae moderne proze. U svojim pripovetkama,
dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici izmeu turskog
vremena i modernog doba, onako kako su to ranije uinili J. Ignjatovi sa SentAndrejom i S. Sremac s Niom. Njegova tematika je socijalno odreena a u nainu
prikazivanja preovlauje unutranja, psiholoka perspektiva. Najveu knjievnu
aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stolee, kada jednu
za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, Iz starog jevanelja (1899), Stari dani
(1902) i Boji ljudi (1902), i dramu Kotana (1902), a zapoinje rad na romanima
Neista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). Stankovi spada u one pisce kod kojih
utisci i seanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u knjievnom radu. U vie
pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadanjeg ivota u rodnom gradu
(urev-dan, U vinogradima, Nuka). Slika stvarnosti, svetla, prozrana, poetina,
pomuena je u drugim delima otkrivanjem drutvenih sukoba i duevnih potresa.
Stankoviev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idilian i beskonfliktan.
Sukobi su stalni i raznovrsni, izmeu starog i novog, kolenovia i skorojevia, bogatih
i siromanih, pojedinca i drutva. U sreditu svih zbivanja nalazi se pojedinac i
njegova sudbina. Teite je prikazivanja na psihikim lomovima i unutranjim
potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja socioloka zasnovanost likova
i situacija. Sudbina Stankovievih junaka odigrava se u trouglu sila koje ine novac,
moral i eros. Drutveni moral sredine te materijalni interes i presti porodice
suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameu mu svoja ogranienja i
zabrane na toj taki poinje individualna drama bezmalo svih Stankovievih
junaka. U vie pripovedaka Stankovi je prikazao osujeenu ljubav usled toga to
mladi i devojka pripadaju raznim staleima (Stari dani, U noi, Oni, Stanoja,
Uvela rua). Meu njima je najlepa Uvela rua, lirska, elegina pripovetka, napisana
u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna pria, kao i u Disovim
pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, sveine letnjih
veeri i opojnih mirisa orijentalnih bata. Ona oivljava u seanju, u trenucima kada
od svega toga nita vie nije ostalo.
Stankovi otkriva svet ponienih i uvreenih. itava njegova zbirka Boji ljudi,
sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posveena je onima koji su odbaeni od
drutva, prosjacima i poremeenim, od kojih svako ivi u nekom svom nestvarnom

svetu. Vie nego i jedan drugi na pisac Stankovi se bavio sudbinom ene. ena je
glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela rua i
Pokojnikova ena, u drami Kotana i romanu Neista krv. U Pokojnikovoj eni
junakinja se nemono batrga u mrei patrijarhalnih obiaja. Ona je obezliena do
anonimnosti: najpre sestra svoje brae, zatim ena svog mua a posle mueve smrti
njegova udovica, pokojnikova ena, uvek pred strogim ispitivakim pogledom
rodbine i sveta, kao pred oima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju
sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela ivotu bila je
uperena protiv nje same: odbila je ruku oveka koga je oduvek volela i pola za
nevoljenog. Kotana je najznaajnija od tri Stankovieve drame (druge dve, Taana i
Jova, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog ivota s
pevanjem". Polazei od tradicionalne sheme ovog anra, Stankovi je napisao
potresnu dramu traginih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za
prohujalom mladou, "al za mladost" i ulna opsesija enskom lepotom,
sublimirane su ovde u treoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Kotana nose u
sebi enju za lepotom, u njima je ivot slobodan od svih stega, pun radosti i
pustolovine, one su utoite od sivila prozaine svakodnevnice. Sve su linosti
ispunjene tom enjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu
opsesiju, slinu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naroito u romanu
Neista krv.
Taj roman donosi sumu Stankovievog pripovedakog iskustva i njegovog
poznavanja oveka i sveta. Zasnovana kao drutvena hronika rodnog grada, Neista
krv prerasla je u izrazit roman linosti, psiholoki utemeljen, a da pri tome nije
izgubila bitnih obeleja drutvenog romana. To je, moda, jedinstven sluaj u naoj
knjievnosti da je postignut pun sklad izmeu socioloke i psiholoke motivacije. Lik
neobine lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, meu kojima se izdvaja
snana linost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psiholoki ili, ak,
psihoanalitiki, frojdovski, ali sve to se s njima dogaa motivisano je sociolokim
injenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staleima, sukobom
izmeu starog i novog, izmeu starih bogataa, orbadija, koji beskrupuloznu borbu
za samoodranje prikrivaju gospodskim ponaanjem, i novih bogataa, obino seljaka
koji se sputaju u grad, nosei u sebi sveu krv, neistroenu energiju i ruilaku
agresivnost. Drugi Stankoviev roman, nedovreni i posthumno objavljeni Gazda
Mladen, jeste povest o sudbini oveka koji je postao dobrovoljna rtva dunosti;
prosperitetu porodice on je rtvovao sve, pa i voljenu enu. Umetniki je ostvaren
drukijim postupkom od Neiste krvi. Sve je u njemu saeto, usmereno na ono to je
glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najee lapidaran, skoro epigramatian,
reenice ponekad lie na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a
Neista krv i obiljem dramatinih situacija, u kojima izvesni detalji esto prerastaju u
vieznane simbole. U oba ta romana i u itavom svom nevelikom opusu Stankovi je
stvaralac neobine, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jeziki izraz.
Pod navalom oseanja i slika kao da mu se pero povija, reenica se zaplie i posre,
glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je vie od drugih
naih pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bia.
Pripadnik ove generacije, hercegovaki pripoveda Svetozar orovi (1875-1919) po
svojim knjievnim osobinama blii je ipak tradicionalnom realizmu. Zapoevi rano
kao i njegovi mostarski drugovi, on se sporo razvijao i tek je oko 1899. izbio na pravi
put. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovedaka, skoro isto toliko romana i

nekoliko drama. Od pojedinanih dela izdvajaju se romani Majina sultanija (1906) s

neobinim likom palanake kaiperke u sreditu, Stojan Mutikaa (1907), gde je
ispriana istorija oveka koji od siromana seoskog deaka postaje velik trgovac,
zelena i poganac, i Jarni (1911), u kojima je prikazan na muslimanski ivalj u
nemirna vremena uoi prestanka turske vlasti. orovi je vet pripoveda, pie lako i
brzo, njegovo jek pripovedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim
tako i u duim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno voena.
Njegove su slabosti: nedostatak psiholoke produbljenosti, jednostranost, shematizam.
Postrealistika proza
Osim poslednje generacije realista, u ovom razdoblju javlja se jo nekoliko
pripovedaa koji oznauju poetak ili, tanije, potencijalni poetak nae moderne
proze, potencijalni zato to je ratni vihor rasturio pisce ovog narataja, onemoguio ih
da se okupe oko zajednikog programa. Taj se udes najvie osetio u stvaranju
Milutina Uskokovia (1884-1915) i Veljka Milievia (1886-1929), dvaju prozaika
u koje su polagane najvee nade. Uskokovi je bio Skerliev miljenik meu mlaim
pripovedaima. ovek iroke kulture, doktor prava, on je rano privukao panju
nekolikim zbirkama pripovedaka i crtica, da bi zrelost dostigao u dva romana iz
beogradskog ivota Doljaci (1910) i edomir Ili (1914). I jedan i dugi, drugi s vie
umetnike snage od prvog, uvode nas u nov svet, suprotan onome koji poznajemo iz
nae realistike proze. Patrijarhalni ovek te proze ponikao je u svom svetu,
neraskidivo je vezan za svoju sredinu, vrsto ukorenjen u rodno tlo. Uskokoviev
junak osea se kao da je baen u svet koji nije njegov. On je doljak, stranac, bez
vlastitih korena, zalutao u lavirintu modernog grada. Situaciju iskorenjenog
intelektualca dao je i V. Milievi, u svom najboljem delu, kratkom lirskom romanu
Bespue (1912), prvom ogledu moderne lirsko-asocijativne proze u nas, i tematski i
stilski bliskom desetak godina kasnije nastalom Dnevniku o arnojeviu M.
Crnjanskog. Rat je pregazio oba ova pisca: Uskokovi je izvrio samoubistvo tragine
1915, a Milievi je iz rata iziao fiziki i duevno slomljen.
Jedini knjievnik ove generacije koji je prebrodio ratove i nastavio da stvara u
meuratnom i posleratnom razdoblju bio je Veljko Petrovi (1884-1967). Roen u
Somboru, u mladosti novinar, on je 1911. preao u Beograd, za koji je vezan sav
njegov dalji ivot i rad. U knjievnom radu bio je raznovrstan: pisao je poeziju,
pripovetke, bio publicista, knjievni i likovni kritiar i istoriar umetnosti. Knjievno
ime stekao je najpre kao pesnik, jedan od obnovitelja nae patriotske poezije
(Rodoljubive pesme, 1911). Pevao je o plodnoj vojvoanskoj ravnici i ovekovoj
mitskoj vezanosti za zemlju. Drevni mit o divu Anteju dobio je u njegovim pesmama
specifinu nacionalno-istorijsku interpretaciju. Znaaj njegove poezije jeste u novim
mislima i oseanjima koje je iznela, dok je u formi, izrazu i stihu ostala u
tradicionalnim okvirima. Kao pripoveda Petrovi zauzima jedno od najvanijih
mesta u srpskoj prozi 20. veka. Prvu pripovetku objavio je 1905, a svoju najpoznatiju
pripovetku Bunja 1909, izmeu dva rata i posle rata izilo mu je desetak knjiga
pripovedaka. Tematski i regionalno veoma je raznovrstan. Osim Vojvodine, koju je
najvie prikazivao, on je obuhvatio i druge nae krajeve; slikao je linosti iz raznih
slojeva i razliite etnike pripadnosti; i vremenski rasponi su mu veliki: obuhvatio je
drutveni ivot do prvog svetskog rata, rat i izbeglitvo, meuratnu stvarnost, ivot u
Beogradu pod okupacijom. Tome treba dodati itav krug pripovedaka u kojima su
junaci deca i ivotinje ili samo ivotinje.

Ako bismo u toj raznovrsnosti pokuali nai zajedniku osnovu, doli bismo do istog
kao i u pesmama. do oseanja duboke vezanosti za zemlju. ovek je ponikao iz
zemlje i zemlji pripada kako u ivotu tako i posle smrti. Ravnica kod njega ima isto
znaenje kao more kod ipika ili planina kod Koia. To je rodno tlo na kojem ovek
stoji vrsto obema nogama. Slino realistima, sa simpatijom je gledao na ivot oveka
u njegovoj prirodnoj sredini, prikazivao postojanost seljaka na zemlji ali i razne
tegobe seljakog ivota, iznosio tragine individualne sudbine, slikao strasti na selu.
Nasuprot tome, on je tamnim bojama prikazao vojvoansko graansko drutvo pre i
posle prvog svetskog rata, iskorenjenost i odnaroivanje inteligencije, propadanje
viih slojeva (naroito u knjigama Bunja i drugi iz Ravangrada i Varljivo prolee, obe
1921). U slikanju tog raspada on ipak ne ide do beznaa i pesimizma, te se po tome
razlikuje od pripadnika svog narataja. Kod njega uvek postoji mogunost povratka
pravom ivotu ili mogunost da se ivi tim ivotom uprkos okolnostima. Celo
njegovo delo proeto je dahom ivota, verom u neiscrpnu ivotnu snagu to se skriva
u oveku, naroito u obinom, prirodnom oveku, nenaetom uticajem kulture i
modernog ivota. Veliina malih ljudi jeste jedna od glavnih tema u pripovetkama iz
prvog svetskog rata a i mnogih drugih. Sudbinu oveka u ratnom vihoru Petrovi daje
bez ikakvih nacionalnih i politikih predrasuda, sa simpatijom gleda ne samo na nae
nego i na neprijateljske vojnike (Izdajnici iz opaljena grma, 1932). U pripovetkama iz
Beograda pod faistikom okupacijom prikazivao je skromne i portvovane ljude, koji
pomau oslobodilaki pokret, iako u njega nisu neposredno ukljueni, ili se rtvuju za
pravednu stvar kad su dovedeni u priliku da se ljudski opredele (Prepelica u ruci,
1948). Teio je k tome da otkrije "znake istovetnosti svega to ivi" pa je s ljubavlju
prikazivao ne samo ljude nego i ivotinje (Dah ivota, 1964).
Petrovi je tematski proirio i obogatio srpsku pripovetku, oslobodio je njenih ranijih
ogranienosti, kod njega nema regionalizma, folklorizma ni socijalne periferije u
pristupu, sve o emu pie unosi poglede modernog oveka koji nikada nije izgubio
vezu s narodom. U slikanju linosti manje je koristio iskustva moderne psihologije i
psihoanalize a vie davao svesne, voljne manifestacije linosti. Postupke svojih
junaka objanjavao je spoljanjim, socijalnim iniocima, ali nije zapostavljao ni
njihove karakterne odlike i temperament. U nainu pripovedanja osea se usmerenost
na ivu, izgovorenu re, esto se javlja prianje u prvom licu. U kompoziciji
pripovedaka znaajan udeo imaju paralelizmi i kontrasti, postupci koji proizilaze iz
njegove ivotne filosofije, iz doivljaja "istovetnosti svega ivog". Iako nikada nije
teila perfekcionizmu, Petrovieva pripovetka odlikuje se ekonomijom izraza,
unutranjim jedinstvom i skladnim odnosom delova i celina.
Vojvoansku tradiciju srpske knjievnosti, uz Perovia, nastavlja i Isidora Sekuli
(1877-1958). Roena u Moorinu, u Bakoj, po struci pedagog, ona je najvei deo
ivota provela u Srbiji (od 1909), tanije u Beogradu (od 1911). Knjievni rad
zapoela je kasno, posle tridesete godine. Prvu kritiku objavila je 1910, do prvog
svetskog rata izile su joj dve knjige, Saputnici (1913) i Pisma iz Norveke (1914), ali
u njima je ona ve sasvim oformljen pisac, na iju su pojavu skrenuli panju
najistaknutiji kritiari tog doba, Skerli i Mato. Obe spadaju u lirsko-meditativnu
prozu. Saputnici su zbirka impresionistikih crtica, skica i zapisa u kojima
preovlauju aforizmi i misli o optim temama. Svi tekstovi pisani su virtuoznim
stilom, za koji je Mato naao duhovni naziv "ples rijei". Tom stilu smeta manirizam,
traenost efekata, afektiranost, hladnoa tona. Iako koncipirana subjektivno, njena
knjiga ima malo neposrednosti, malo oseanja, ona je sva u znaku intelektualnih

analiza i optih refleksija. Te osobine nalazimo i u Pismima iz Norveke, ali one su se

ovde delimino izmenile u doticaju s predmetom. Isidora se oslobaa egzaltiranog
subjektivizma i okree svetu izvan sebe. Poetski doivljaj surove norveke prirode
ini osnovu knjige. Isidoru privlai sve to je iskonsko, uzvieno, tragino i groteskno
u prirodi, blii joj je sever od juga, gorostasne planine od valovitih pejzaa ili ravnica.
U knjizi su dole do izraza i misaone tenje spisateljice. Ona razmilja o ljudima i
njihovom ivotu, o neraskidivoj povezanosti prirode i ljudske sudbine, zatim o
osobinama norvekog oveka, o etnikom karakteru naroda, o norvekoj istoriji i
kulturi. Njeno delo je vie putopisni esej o zemlji i narodu nego putopisni izvetaj o
putnikim doivljajima i susretima s ljudima.
Izmeu dva rata i posle rata Isidora je najvie radila na pripoveci i eseju. U
pripovetkama obraivala je poglavito teme iz graanskog ivota Vojvodine i Srbije.
Posebnu panju posveuje sudbini malovarokih porodica, tako da veina njenih
pripovedaka predstavlja neku vrstu porodine istorije, sage. Slino Ignjatoviu i
Stankoviu i drugim piscima koji su obraivali sline teme, i ona se najvie bavi
ekonomskim propadanjem te moralnim i biolokim izroavanjem. Fatum prolaznosti i
smrti obeleava naroito njenu najbolju knjigu pripovedaka, Kronika palanakog
groblja (I, 1940, II, 1958). Perspektiva iz koje daje sudbine pojedinaca i porodica
originalna je i simbolina. Sve, izuzev dve, poinju na isti nain: slikom palanakog
groblja i opisom groba glavnog junaka ili, kao u najboljoj pripoveci u knjizi, Gospa
Noli, opisom grobova svih linosti. To je poetak posle kraja, od groba, a ne od
kolevke: oni o ijoj se sudbini pria odavno su mrtvi i zaboravljeni, i to saznanje lebdi
nad celom pripovetkom, dajui joj fatalistiki i melanholini prizvuk. I postupci
kojima su oblikovane te sudbine jesu osobeni. Ipak je okosnica hroniarska, samo
izlaganje nije dato u hronolokom nego u asocijativnom kljuu. ve na poetku
postignut je izvestan uvid u celinu koja se dalje razvija iznoenjem dogaaja,
davanjem podataka iz biografije linosti, o njihovim karakternim osobinama,
slikanjem ambijenta. S glasom pripovedaa koji vie komentarie nego to pria
meaju se stalno kolektivni glasovi, nosioci javnog mnjenja palanke. Tim postupkom
hronike se pretvaraju u svojevrsne narativne eseje, studije palanakih karaktera i
palanakog mentaliteta.
Esej predstavlja osnovnu formu dela I. Sekuli, formu kojoj tee i drugi anrovi
kojima se bavila, lirsko-meditativni zapis, putopis, pripovetka. Zato se ne treba uditi
to esejistika zauzima najvie mesta u njenom stvaranju. Tematski dijapazon tu je
veoma irok. Isidora pie najvie o piscima, naim i stranim, i drugim knjievnim
temama, ali isto tako i o drugim umetnostima, o slikarstvu, pozoritu, muzici, zatim o
pitanjima jezika, morala, filosofije itd., to se naroito ispoljilo u njenoj najznaajnijoj
esejistikoj zbirci Analitiki trenuci i teme I-III (1940). Od pisaca kojima se bavila, u
njenom esejistikom opusu sredinje mesto zauzima Njego, kojem je posvetila itavu
knjigu s karakteristinim naslovom, Njegou knjiga duboke odanosti (1951), gde je
doao do izraaja njen oboavalaki odnos prema pesniku i poeziji uopte. Od optih
tema najvie se bavila jezikom, u kojem je videla osnovu cele narodne kulture,
ogledalo narodnog duha (Govor i jezik, kulturna smotra naroda, 1956). Njen jeziki
ideal jeste romantiarski, vukovski, smatrala je da je autentini jezik samo onaj kojim
narod govori i stvara. Divila se osobito Koievu jeziku, tugujui to on nije postao
jezikom cele srpske knjievnosti.

Kao kritiar Isidora je vie tuma nego knjievni sudija. Smatrala je "da je autentina
kritika, sem po izuzetku, uvek vie interpretacija nego presuda; a neautentina kritika,
sem po izuzetku, uvek vie presuda nego interpretacija". Stoga ona retko daje ocene, a
ukoliko se uputa u vrednovanje, njene su ocene uvek pune blagonaklonosti i lepih
rei, a zamerke uvek date s ogradama, zaobilazno. Njena je stvarna snaga u
interpretacijama koje su manje zasnovane na prouavanju i analizi a vie su slobodno,
asocijativno nizanje misli, zapaanja, slika i primera, pri emu su pisac i knjiga o
kojima pie vie povod nego stvarni predmet. U njenim esejima nai emo mnotvo
neobinih asocijacija, slobodnih varijacija na osnovne teme teksta, s briljantnim
stilskim obrtima i virtuoznim interpretatorskim efektima, tako da su ih neki
uporeivali s muzikim interpretacijama. Svemu tome nedostaje sistem koji bi
izlaganju dao vrstinu i koherentnost tako da se italac brzo zamori. To je blistavost i
neobinost koja se moe primiti samo u manjim dozama. Zato su joj krai eseji uvek
bolji od duih. U njima je ona majstor bez premca.
Ovo razdoblje je vie nego ranija afirmisalo ensko stvaralatvo. Uz Isidoru, znaajne
su u njemu jo dve pripovedaice: Jelena Dimitrijevi (1862-1945), koja je
prikazivala najvie orijentalni muslimanski svet, i Milica Jankovi (1881-1945), koja
je negovala subjektivnu, ispovednu prozu s dosta elemenata starinske oseajnosti.

Moderna
Na prelazu iz 19. u 20. v. srpska knjievnost dobija sva osnovna obeleja moderne
nacionalne knjievnosti. Obino se uzima da u vodeim evropskim knjievnostima
moderan roman i pripovetka nastaju posle dezintegracije realizma, kada se s
naturalizma prelazi na impresionizam. Moderna lirika poinje od (francuskih)
parnasovaca i prelaska na simbolizam. Menja se takoe i knjievna kritika, kao i
knjievna teorija. ona naputa spoljanje tumaenje knjievnosti i prelazi na
unutranje: na analizu umetnikih svojstava dela, a ne okolnosti u kojima ono nastaje.
U srpskoj knjievnosti sline pojave zapaamo ne samo u pojavi parnasovske lirike
Vojislava Ilia, koja je 90-ih godina prolog veka imala veliki broj sledbenika i
dominantan uticaj, nego i u knjievnoj kritici.
Ve je Ljubomir Nedi (1858-1902), koga s pravom moemo smatrati preteom
unutranjeg tumaenja knjievnosti, podvrgao 1893. otroj kritici utilitarnu teoriju
umetnosti Svetozara Markovia, koji je u realizmu isticala drutvenu ulogu
knjievnosti. Sasvim suprotno od toga, Nedi na primeru Ilieve lirike istie on, nije
obino, nego je to "oseanje za Lepo"; pesnika emocija po svojoj je prirodi
"artistina emocija". Otuda, mesto ranijeg zanimanja preteno za tematiku, sama
forma dobija na vrednosti. Tako se panja i kritiara i italaca, a i samih pesnika,
postepeno pomera prema izradi pesme kao specifine umetnike tvorevine, to e
imati dalekosene posledice ne samo za tumaenje i vrednovanje pesnitva nego - a to
je najvanije - i za njegov razvoj u naredne dve decenije.
Razume se, promene koje zapaamo u srpskoj knjievnosti dobile su podsticaja od
slinih promena koje su se neto ranije desile u nekim evropskim knjievnostima.
Meu knjievni kontakti i uticaji sve se jae oseaju. Ali oigledno postoji i izvestan
paralelizam u razvoju. Tako se ceo period koji obuhvata od 90-ih godina prolog veka
pa do Prvog svetskog rata oznaava terminom koji je zajedniki za veinu

srednjoevropskih i junoslovenskih knjievnosti - moderna. Iako je termin uzet iz

nemake knjievnosti, upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe.
Samo u srpskim zemljama koje su se tada nalazile pod vlau Austro-Ugarske
(Vojvodina, Bosna, Hercegovina i srpski krajevi u Hrvatskoj) nemaki su kulturni i
knjievni uticaj i dalje oseao. U samoj pak Kraljevini Srbiji i u njenoj prestonici
Beogradu naglo jaa francuski uticaj. Bio je to srean sticaj okolnosti, jer su tada
nove knjievne ideje dolazile iz Pariza.
Za dve decenije - koliko je moderna najvie trajala - umetniki uspon knjievnosti bio
je vei no ikada ranije. Naroito se to osealo u poeziji, to je savremenog pesnika M.
Pavlovia navelo da ovo razdoblje nazove "jedan mali zlatan vek nae poezije". Ali
je zanimljivo, mada nije sluajno, da nije bio nita manji napredak kritike i nauke o
knjievnosti. Jedan iri pogled pokazao bi da je u isto vreme nauka uopte u Srbiji, u
svim svojim osnovnim granam doivela procvat. Znatno ojaao kao kulturni i nauni
centar, Beograd je preuzeo vodeu ulogu i u knjievnosti. Knjievni ivot
prestonice, kao i kod nekih drugih naroda, usmeravao je rzavoj i utvrivao zajednika
merila. Ono to je Nedi pokuao ali nije ostvario, ostvarie od njega mlai kritiar
Bogdan Popovi (1864-1944). On e 1901. u Beogradu pokrenuti moda
najznaajniji i svakako najbolje ureivan asopis "Srpski knjievni glasnik". Za
prvih etrnaest godina izlaenja "Glasnik" je i kod pisaca i kod njihovih italaca
pojaavao izvesne predstave o knjievnim uzorima prema najoptijim ali jedinstvenim
merilima.
Oigledno je uloga kritiara prilino porasla. Istoriari e kasnije napominjati da je
u vreme moderne postojala "hegemonija kritike". Ali je upravo ta hegemonija bila
jedan od uslova da se kritikim prevrednovanjem naslea uspostave odreeni
kontinuiteti u knjievnom razvoju. Najpre e B. Popovi nainiti izvrsnu Antologiju
novije srpske lirike (1911). Predgovor, strog izbor pesama, kao i njihov razmetaj,
prikazali su istorijski sled novih liriara - od rodonaelnika Radievia do simboliste
Duia - kao neprekinut niz usavravanja pesnike umetnosti. Zatim e drugi urednik
"Glasnika" i najistaknutiji kritiar Jovan Skerli (1877-1914) napisati Istoriju nove
srpske knjievnosti (1914). On je prema savremenim kriterijumima opisao
smenjivanje epoha, stilskih formacija i kola. Dobijena slika pokazala je da se nova
srpska knjievnost razvijala na nain tipian za evropske knjievnosti. Najzad, Pavle
Popovi (1868-1939) preduzeo je iroka istorijsko-komparativna istraivanja u svim
domenima: narodna, srednjovekovna, dubrovaka i nova knjievnost.
Za knjievnost je oduvek bilo od posebnog znaaja ono to se u jeziku deava. Na
poetku 20. v. knjievni jezik je stabilizovan. Ali su se izvesni odnosi vidno pomerili.
Zasnovan na narodnim govorima koji su dobrim delom uzeti iz usmene poezije i
proze, knjievni jezik je u poetku vie odgovarao potrebama ruralne i tradicionalne
kulture nego urbane i moderne. Valjalo ga je prilagoavati novim, vie intelektualnim
potrebama, sa sloenijim stilskim diferenciranjem. U tome je beogradska sredina
poela da igra odluujuu ulogu. Ako je u poetku iroko shvaena periferija jeziki
uticala na kulturni centar, sada centar utie na nju: podvodi lokalne razlike, koje
dolaze iz pokrajina, pod optu standardizaciju i formira funkcionalne stilove. Tako se
obrazuje jedan poseban oblik u kome se knjievni jezik pojavljuje, prilagoen
potrebama razvijene urbano-intelektualne sredine: za njega se odomaio naziv
beogradski stil. Njime ne piu samo knjievnici. Podjednako ga nalazimo i u naunoj
prozi. Jedan od izrazitijih predstavnika je istoriar Slobodan Jovanovi (1869-1958),

koji je samo povremeno razmatrao knjievne teme, ali se zato svi njegovi tekstovi
mogu itati kao da su knjievni ve i zbog same stilske vetine.
Stilska vetina, koja nije samo jezika, nigde nije dola toliko do izraaja kao u
poeziji. I nijedan pesnik nije je toliko dugo i tako strpljivo usavravao kao Jovan
Dui (1874-1943). Najpre je bio Iliev sledbenik, da bi zatim (Pesme, 1908) nainio
otar prelaz na simbolistiku poetiku s francuskim uzorima. Jako je suzio izbor
uglavnom na dva stiha: simetrini dvanaesterac (aleksandrinac) i jedanaesterac, oba
po poreklu francuska. Suavanje se osea u svemu - u izboru motiva, slika, boja - i
moe se desiti u vezi s tenjom da se saimanjem spoljnog opisa pojaa simbolino
znaenje. U pesmi se opis katkad daje u savrenim proporcijama, koje ga ine malim
remek-delom. Ali nije satirian, kao kod parnasovaca, nego se razvija u tanano
gradiranim prelivima. Roen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dui je
nosio tipinu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnoteu i sklad. Takav je i
njegov stih, odmeren i zvuan. Na tome se on, meutim, nije zaustavio: kasniji razvoj
vodio je ka promeni stiha i zgunjavanju slika ispunjenih dubokim tragizmom a
protkanih hrianskom simbolikom. Pozna knjiga Lirika (1943) predstavlja sam vrh
srpske misaone lirike u vezanom stihu.
Za razliku od Duia, drugi podjednako znaajan pesnik Milan Raki (1876-1939),
od samog je poetka prihvatio dvanaesterac i jedanaesterac, i uglavnom ih nije
naputao. ali je zato ta dva stiha doveo do ritmikog savrenstva. Manje raznolik, on
je i manje plodan: objavio je svega dve sveske pesama u kratkom razmaku (Pesme,
1903, 1912). Disciplinovaniji od drugih, on e do virtuoznosti dovesti umetnost rime i
strofe, kao i ukrtanje stihovnih i sintaksikih jedinica u raznolikim oblicima
opkoraenja (enamban). to je odgovaralo izvesnoj emocionalnoj uzdranosti, pa i
gorkoj ironiji i skepsi koje nalazimo u Rakievim pesmama. Pomalo podignut,
svean ton njegovog stiha i strofe izvanredno je usaglaen s istorijskim temama vezanim za Kosovo - u nevelikoj grupi patriotskih pesama.
Pravo obilje patriotskih pesama nalazimo kod treeg pesnika, Alekse antia (18681924). ali je on vie produio ovaj tradicionalni anr nego to ga je, kao Raki, u
novom duhu izmenio. U Mostaru (Hercegovina), u kome je anti roen i iz kog nije
odlazio, formirana je grupa srpskih pisaca oko asopisa "Zora". Njoj je u poetku
pripadao i Dui, kao i najznaajniji pripoveda koga je Hercegovina dala Svetozar
orovi (1875-1919). Tu nije prekidan kontinuitet razvoja s knjievnou 19. v.
Slino antiu, pesnik iz Vojvodine Veljko Petrovi (1884-1967) takoe je doprineo
obnovi patriotske poezije (Rodoljubive pesme, 1912, zatim Na pragu, 1914). On je jo
znaajniji kao pripoveda: od izuzetne pripovetke Bunja (1905) pa do poslednje
knjige Dah ivota (1964).
Mlai, od Duia i Rakia radikalniji pesnici ve su naili na nesporazume s kritikom,
to je znak daljih promena. Poetna sumorna raspoloenja pretvorili su u mrana, a
umereni pesimizam u oajanje. oni su u beogradskom sivilu prvi poeli da otkrivaju
velegradski splin, koji je Bodler uveo u poeziju. Najpre je Sima Pandurovi (18831960) u zbirci Posmrtne poasti (1908) gotovo hladno opisivao prizore telesnog i
duevnog rasula. Zatim je Vladislav Petkovi Dis (1880-1917) irom otvorio srpsku
liriku za iracionalne sadraje i slike iskrsle iz podsvesnog ivota (Utopljene due,
1911). Sav u snovima i slutnjama, on se malo starao o spoljnom izgledu svoje pesme.
Ona nije besprekorna, naroito ne u jeziku. Pa ipak Disove pesme idu meu

najmuzikalnije na srpskom jeziku. Neobina inverzija slika, pomerena sintaksa i

tamna znaenja najavljivali su nove promene u poeziji.
Za razliku od poezije, proza se tee i sporije menjala. tavie, upravo je prevlast lirike
uinila da se kod proznih pisaca pojavi zajednika osobina koja je jo J. Skerlia
navela da ih nazove "lirskim realistima". Najvie su, meutim, dola do izraaja
stilska obeleja impresionizma. Tome je blizak Petar Koi (1877-1916), kod koga je
ponekad teko povui granicu izmeu pesme u prozi i pripovetke (S planine i ispod
planine I-III, 1902-1905). Surove bosanske planine podjednako su junaci njegovih
pripovedaka kao i mali ljudi koji se s njima bore da bi opstali. U isti mah lepa i
strana, bosanska se priroda kod Koia kao elementarna snaga stapa s ovekom u
otporu protiv tuinske, imperijalne austrougarske vlasti. Koi je rodonaelnik
bosanske pripovetke. Isto toliko fascinantnih impresija o Jadranskom moru i krevitim
primorskim predelima nalazimo kod Iva ipika (1869-1923). Ali je on u romanima
dao i ire slike ivota u Dalmaciji i njenom zaleu: u prvom Za kruhom (1904)
odlazak glavnog junaka, obrazovanje u tuem gradu i povratak u zaviaj, na koji se
ve gleda drugim oima, a u drugom Pauci (1909) razvijena je slika socijalnog
raslojavanja. Ona prvu temu, vezanu za slian milje susedne like, Veljko Milievi
(1886-1929) je u romanu Bespue (1912) knjievno transponovao u moderniji oblik
ovekovog otuenja. Glavni junak je svuda ravnoduni tuinac, to prerasta u temu
bezaviajnosti novog oveka. To je izvrsno delo i po fakturi i po vienju sveta oima
stranca.
Srpski moderan roman i pripovetka zapravo poinju od Borisava Stankovia (18761927). Njegovi su likovi sloeno graeni, s jakim unutranjim konfliktom izmeu
protivrenih pobuda. Pripoveda se iz velike blizine glavnog junaka, esto i iz njegove
svesti, to pomou introspekcije vodi do najranijih, duboko potisnutih doivljaja.
Niko kao on u romanu Neista krv (1910) nije tako smelo ponirao u duevni i ulni
ivot, niti je s toliko dramatinosti prikazao odnos izmeu kolektivnih zabrana koje
namee kultura i individualnog, oseajnog, pa i telesnog. Pri tome se telo glavne
junakinje Sofke prikazuje u pokretu, s neprestanim promenama i s obiljem senzacija
za koje ranija proza nije znala. Otkriven je, uz to, ceo jedan malo poznat svet gradske
a stare balkanske kulture. Neista krv je prvi srpski roman koji je u prevodu na vie
evropskih jezika dobio laskave kritike. Drugi roman Gazda Mladen, gotovo sve
pripovetke, kao i esto igrana drama Kotana, takoe su vezani za malu varo Vranje
na krajnjem jugu Srbije.
Izrazito analitiku prozu, svu ispunjenu paljivo stilizovanim utiscima, poela je u
to vreme (Saputnici, 1913) da objavljuje Isidora Sekuli (1877-1958). Kod nje
gotovo redovno sluenje introspekcijom - sa sklonou ka esejizaciji narativnog teksta
- tei da preraste u praenje toka svesti. Izmeu dva rata, a i kasnije, I. Sekuli je
jedan od najboljih esejista i tumaa knjievnosti. Manje sklon inovacijama Milutin
Uskokovi (1884-1915) napisao je da romana iz beogradskog ivota: Doljaci (1910)
i edomir Ili (1914). Uskokoviev razvoj je, meutim, prekinuo Prvi svetski rat, kao
i razvoj od njega jo mlaeg Milutina Bojia (1892-1917). On se po nekim
osobinama vraa na zvuan parnaso-simbolistiki stih, s retoriki podignutim tonom.
Takvim stihom napisana je i Plava grobnica potresna pesma o jonskom moru kao
grobnici izbegle i boleu desetkovane srpske vojske. Sem toga, Boji je redak pisac
koji je predano radio na drami: napisao je pet dramskih tekstova na istorijske teme

(Kraljeva jesen, Uroeva enidba i trilogija Despotova kruna) i dve na savremene

(Lanci i Gospoa Olga).

Sazrevanje kritike
Iako nastala vrlo rano, s poecima nove srpske knjievnosti, kritika jo zadugo nee
dati imena koja bi mogla stati ravnopravno uz pesnike i prozaiste. Posle Vukovih
kritika, u prvoj polovini 19. veka, dominira kritika klasicistike orijentacije, koja sudi
o delima na osnovu venih zakona lepog (Konstantin Bogdanovi, Pavle Ars,
Popovi, ore Maleti). Njeni dometi su vie u teoriji i metodologiji nego u oceni
pojedinanih dela. Zvanini, kolski oblik kritike u drugoj polovini veka je filoloka
kritika. Ta se kritika razvila iz Vukove jezike reforme, u analizi i oceni dela polazila
je iskljuivo od jezika, a njen je najvei doprinos u prouavanju starije, naroito
srednjovekovne knjievnosti (ura Danii, Stojan Novakovi i dr.). Romantiarska
kritika, koja se razvija uporedo s njom, pokazivala je vie oseanja za savremenu
knjievnost, za pojedinano delo, za linost pisca (Jovan Suboti, Jakov Ignjatovi,
ore Andrejevi Joles, Laza Kosti, Kosta Ruvarac).
Prvi kritiar od formata bio je Svetislav Vulovi (1847-1898), profesor knjievnosti u
beogradskoj gimnaziji a od 1881. u Velikoj koli. Pisao je pozorine prikaze (Iz
pozorita, 1879), knjievne kritike, studije o istaknutim pesnicima romantiarima
(Njegou, Simi Milutinoviu, Branku Radieviu i uri Jakiu), o znaajnim
knjievnim pojavama (Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj knjievnosti, 1880) i
studije o starim srpskim biografima. Vukovi se zalae za "prirodnu kritiku", za koju
mu je bio uzor nemaki kritiar Ludvig Berne. O delima on ne sudi po pravilima
nego po utisku, u kritiku unosi svoju linost i oseanja. Knjievni rad pisaca
prouavao je u vezi s njihovom biografijom.
Dalji korak u razvoju srpske kritike ini Ljubomir Nedi (1858-1902), profesor
filosofije, logike i psihologije na Velikoj koli. U svojim kritikim ogledima (Iz novije
srpske lirike, 1893; Noviji srpski pisci, 1901), u kojima je obuhvatio vie istaknutih
predstavnika druge polovine 19. veka (. Jaki, J. J. Zmaj, L. Kosti, V. Ili, Lj.
Nenadovi, L. Lazarevi, S. Vulovi i dr.), on se oslobodio Vulovieva biografizma i
impresionizma i stvorio modernu analitiku, estetiko-psiholoku kritiku. Njegov
glavni doprinos nije toliko u oceni pisaca o kojima je pisao koliko u razradi kritike
metodologije. Odbacujui podjednako estetski relativizam i pozitivistiki istorizam,
dogmatsku i impresionistiku kritiku, Nedi se zalae za strogo unutarnji pristup,
slobodan od svih spoljanjih, izvanestetskih primesa. On pravi razliku izmeu estetske
i istorijske istine, razdvaja linost pisca od njegovog estetskog lika u delu. Kritika
treba da se bavi "ne ovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige, nego onim koji
je u knjizi". Iako se u svojim kritikim ogledima formalno strogo drao tih principa,
on je u svojim ocenama bivao esto krajnje subjektivna, rukovodio se motivima
izvanestetske prirode. U uvenoj negativnoj oceni Zmajeve poezije prisutan je ne
samo estetski formalizam nego i zagriljivi politiki konzervativizam ovog kritiara.
Uz sve to, Nedi zauzima mesto zaetnika moderne srpske kritike. On je poeo posao
estetskog procenjivanja srpskog knjievnog naslea. Umetnost pisanja kritike podigao
je na vei literarni i intelektualni nivo. Njegovi najbolji ogledi mala su remek-dela
intelektualne lucidnosti i logine jasnosti, ija je vrednost nezavisna od tanosti i
pravilnosti sudova koji su u njima izreeni.

Moderna
Naziv moderna, odomaen u Hrvata i Slovenaca, moe se upotrebiti i u srpskoj
knjievnosti kao ime za razdoblje, koje se zavrava s prvim svetskim ratom. Poeci
tog razdoblja manje su izraziti. Izvesne nagovetaje imamo ve sredinom poslednje
decenije prolog veka s asopisom "Srpski pregled" Lj. Nedia (1895, sa svega deset
brojeva). Odluan zaokret k novom doneo je, meutim, jedan drugi asopis, "Srpski
knjievni glasnik" (1901). Ureivan po evropskim (francuskim) uzorima, unosei u
nau knjievnost nova shvatanja i nova merila, taj asopis postao je glavno knjievno
glasilo ovog razdoblja, koje, u stvari, i poinje s njegovom pojavom a zavrava se s
prestankom njegovog izlaenja (1914), te ga, stoga, moemo nazvati i razdobljem
"Srpskog knjievnog glasnika".
U knjievnosti dolazi do novog zaokreta prema Evropi. Za razliku od realizma, u
kojem su glavnu ulogu igrali domai inioci razvoja i ruski uticaj, sada prvenstvo
zadobijaju zapadnoevropski, posebno francuski uticaji. Oni zahvataju najpre kritiku i
poeziju a zatim i prozu. Od modernih pravaca najvie deluju parnas i simbolizam. Od
njih su nai kritiari i pesnici prihvatili kult lepog, tenju k formalnom savrenstvu,
estetizam. zahtevi u pogledu korektnosti forme i izraza bili su naroito strogi. "pesma
mora biti cela lepa", istakao je B. Popovi, i to bi se moglo uzeti kao glavno estetsko
geslo epohe. Estetizam se javlja i u drugim, efemernijim vidovima: kao otmenost,
aristokratizam, kao enja ne samo za lepim formama nego i za lepim predmetima.
Druga obeleja ovog razdoblja jesu: kosmopolitizam, individualizam, pesimizam. Uz
ove, delovale su i suprotne tendencije: tradicionalno srpsko rodoljublje, socijalni i
moralni utilitarizam, politiki i drutveni aktivizam. Knjievnost se kretala izmeu
suprotnih polova: evropejstva i narodnog duha, individualizma i nacionalizma,
pesimizma i aktivistikog optimizma, izmeu B. Popovia i Skerlia, Duia i
antia. U knjievnom stvaranju osea se vie ili manje ravnomeran razvoj svih
glavnih rodova. Poezija ipak ima izvesnu prevagu nad prozom i vie od nje daje
obeleje eposi, te se ak i u prozi oseaju izvesne poetske tenje. Najvei uspon
dostie kritika. Ako je u romantizmu vladala pesma, u realizmu pripovetka, moderna
je u izvesnom smislu doba kritike.
Hegemonija kritike
Srpska kritika, koja je s Nediem ula u fazu zrelosti, dostigla je vrhunac u radu
Bogdana Popovia i Jovana Skerlia, dvaju kritiara razliitih temperamenata i
shvatanja knjievnosti ali podjednako vanih po irini i veliini uticaja koji su vrili. S
njima je srpska kritika prvi i do sada jedini put postala ne samo pratilac i analitiar
knjievnosti nego i njen voa, usmeriva knjievnog razvitka.
Bogdan Popovi (1863-1944), vrnjak realista, u knjievnost ulazi rano, krajem 80tih godina, ali vrhunac svojega delovanja dostie u doba "Srpskog knjievnog
glasnika". Bio je ovek iroke kulture i velike erudicije, profesor uporedne
knjievnosti na Univerzitetu, znalac klasinih i glavnih modernih jezika, poznavalac
ne samo knjievnosti nego i svih drugih umetnosti, prvi na kritiar koji se bavio
uporedo knjievnom i likovnom kritikom. Njegovo kritiarsko delo, koje, iako
stvarano due od est decenija, nije opseno i ne obuhvata velik broj pisaca i
problema (Ogledi iz knjievnosti i umetnosti, I-II, 1914, 1917; Bomare, 1925, i dr.),
bilo je u celini obeleeno njegovim didaktikim i pedagokim tenjama. U
knjievnosti je video "veliku bibliju oveanstva", a u prouavanju knjievnih i

umetnikih dela najbolji nain da se ovek uzdigne, da profini i oplemeni svoja

oseanja, da odgoji svoj ukus (jedan od njegovih ranih radova nosi naslov O
vaspitanju ukusa). Taj estetski entuzijazam povezan je kod njega s metodolokim
zahtevom za naunom egzaktnou kritike. Popovi se zalagao za to da se umetnost
prouava kao umetnost, s estetikog, a ne s istorijskog stanovita, u emu je bio
sledbenik Lj. Nedia. Od njega se, meutim, razlikuje time to je njegova kritika
uvek analitina, to ulazi u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u
celinu, koja je u Nedievom postupku bila uvek sredinji pojam. Teorija "redapo-red" kako je Popovi u istoimenom lanku nazvao tu metodu, iju blistavu
primenu nalazimo u njegovim kritikim ogledima, naroito u najboljem od njih,
Alegorina satirina pria (o R. Domanoviu) pokazuje znatne prednosti u
prouavanju formalne i tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje kad
je re o sloenijim aspektima njegove strukture i znaenja.
Popovi je vie propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih shvatanja nego
izvorni mislilac. Svoj najpuniji izraz nije postigao ni u jednom od svojih kritikih
ogleda, nego u pothvatima koji su na ovaj ili onaj nain ukljuivali i druge uesnike: u
svojoj Antologiji novije srpske lirike (1911), knjizi poezije sastavljenoj po strogo
estetskom kriterijumu, koja je ostala jedinstvena u srpskoj knjievnosti, u "Srpskom
knjievnom glasniku", najboljem naem asopisu, i u irokom delovanju na srpsku
kulturu.
Jovan Skerli (1877-1914) bio je etrnaest godina mlai od B. Popovia a umro je
trideset godina pre njega. U svojoj kratkotrajnoj knjievnoj karijeri razvio je aktivnost
ija je zahuktalost i plodnost bez premca u srpskoj knjievnosti. Ostavio je iza sebe
mnotvo studija i ogleda o piscima, prikaza knjiga (Pisci i knjige, I-IX), mnogobrojne
politike lanke i feljtone, zatim est knjievno-istorijskih monografija, od kojih etiri
imaju kapitalni znaaj, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost (1906),
Srpska knjievnost u 18. veku (1909) i Svetozar Markovi (1910), i na kraju, kao
sintezu itavog svog rada, Istoriju nove srpske knjievnosti (1914). Tome treba dodati
i mnoge druge njegove aktivnosti: bio je profesor srpske knjievnosti na Univerzitetu,
lan redakcije "Srpskog knjievnog glasnika" i jedno vreme i njegov glavni urednik,
politiar, narodni poslanik, pokreta mnogih knjievnih i kulturnih poduhvata.
U mladosti pripadnik socijalistikog pokreta i lan Socijaldemokratske stranke a posle
iskljuenja iz stranke (1904) istaknuta linost graanske levice, Skerli je u svojim
idejama i knjievnim shvatanjima bi sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara
Markovia. Od njega je prihvatio estetiki utilitarizam, shvatanje da knjievnost treba
da bude tesno povezana s naprednim idejama svog doba, da izraava stvarni ivot i da
slui narodu. Uticaj B. Popovia, koji mu je bio profesor, usmerio ga je prema nauci,
posebno istoriji knjievnosti, emu je doprineo i nastavak njegovih studija u Lozani.
Skerli je raskinuo s Nedievom i Popovievom formalnoestetikom kritikom i s
njihovom orijentacijom na unutranji pristup delu. U svom radu on je obnovio neke
od metoda koje su oni odbacivali: impresionistiki, biografski, socioloko-istorijski.
Od njih se razlikovao i po svojim dubljim sklonostima. Kod njega nema logike
strogosti i naune egzaktnosti kojima su se oni odlikovali, ali nema ni suvoe i
oporosti njihova izraza. Skerli nije uzoran stilista, ali je odlian pisac. U njegovim
tekstovima nai emo dosta jezike i stilske aljkavosti kao i duge mane pisca koji
preterano uri, ali u onome to je kod njega najvanije, u karakteristikama a i

ocenama, on je prodoran, ponesen, upeatljiv, tako da se teko odoleva sugestivnom

delovanju njegove kritike rei. Izdano se koristi slikama da njima iskae ili ilustruje
svoje misli. Te slike, dobro naene, upeatljive, razliita obima, od kratkih, esto
duhovitih poreenja do opirnih opisa atmosfere vremena i sredine, odaju otro,
posmatrako oko ovog pisca, koji nije bio samo knjievni nego i drutveni kritiar,
moralista sa snanom satirinom icom. Dok o epohama daje slike iroka plana, u
kojima su zahvaene knjievne prilike, drutveni ivot i duhovna atmosfera, u isto
knjievnim ocenama on je u postupku vie sintetian nego analitian, a u izrazu tei k
tome da postigne konciznost, britkost, lapidarnost.
Bez teorijske i metodoloke spreme svojih neposrednih prethodnika, Skerli je vie od
njih i vie od bilo kojega drugog naeg kritiara, pre i posle njega, uinio na
konkretnom prouavanju i kritikom vrednovanju srpske knjievnosti. Nau
knjievnu istoriju oslobodio je zastarelih filolokih shema i uveo u nju isto knjievne
kategorije, kao to su romantizam, realizam i dr., pomou kojih je istakao ne samo
nacionalnu nego i evropsku dimenziju nae literature. U tome je ipak pokazivao dosta
krutosti i jednostranosti. U tenji da to vie naglasi evropski karakter srpske
knjievnosti, on je esto zapostavljao njene nacionalne specifinosti. U ocenama
pojedinih pisaca i itavih razdoblja polazio je esto od apriornih stavova ili linih
predubeenja. Blii mu je bio racionalizam nego romantizam a najblii realizam.
Cenio je vie prozu nego poeziju, u poeziji davao je prednost kolektivnim nad linim
oseanjima, idejama nad formom, a nije uopte podnosio neobuzdanost fantazije,
eksperimentisanje s formom, neodgovornost igre. Uprkos tim ogranienjima i
pogrekama (meu ovima su najvee one koje je uinio prema pesnicima L. Kostiu i
Disu), Skerli je manje greio u kritikom sudu od bilo kojeg drugog naeg kritiara, i
velik broj njegovih ocena dri se i do danas. Tanost ocene, smisao za sintezu i snaan
knjievni dar ine glavna obeleja ovoga knjievnog kritiara i istoriara knjievnosti,
njegove neponovljive fizionomije. Kad je umro B. Popovi je napisao da je to kritiar
"od kojega nikada znatnijega nismo izgubili, i od kojega, sve u svemu uzevi, neemo
nikada znatnijega imati". Sedam decenija koliko je proteklo od smrti Jovana Skerlia
potvruje tanost tog suda.
Meu kritiarima mlae generacije koji su se razvili pod neposrednim uticajem B.
Popovia i J. Skerlia najvaniji je Branko Lazarevi (1883-1968). On je
predstavnik impresionistikog metoda u kritici. Smatrao je da kritiar kao osetljiv
seizmograf treba da zabelei i opie treptaje lepote umetnikog dela. S najvie
oseanja pisao je o prozaistima ipiku, Stankoviu i Koiu (Impresije iz knjievnosti,
1912; kasnije je objavio jo dve knjige pod istim naslovom). Bavio se i pozorinom
kritikom. Za prvoga svetskog rata, u emigraciji, kao urednik "Krfskog zabavnika", bio
je vodea linost u knjievnom ivotu. Kasnije se uglavnom prestaje baviti kritikom i
posveuje se prouavanju estetike i filosofije umetnosti. Ali taj njegov rad mnogo je
manje znaajan od kritiarskog.
Uporedo s kritikom, uspon doivljava i istorija knjievnosti. na se oslobaa filolokih
metoda i izgrauje se pod uticajem evropske, posebno francuske knjievne istorije.
Uz Skerlia, drugi njen znaajni predstavnik jeste Pavle Popovi (1868-1939).
Njegovo sintetiko delo Pregled srpske knjievnosti (1912) obuhvatalo je starije
periode i usmeno stvaralatvo te se dopunjava sa Skerlievom Istorijom nove srpske
knjievnosti. Meutim, u svom radu, uz starija, on je prouavao i novija razdoblja, a
uz srpsku, i druge jugoslovenske knjievnosti (O Groskom vijencu, 1900; Iz

knjievnosti, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Milovan Vidakovi, 1934, i dr.). Njegove
knjievne studije imaju trostruku osnovu: arhivska istraivanja, koja su mu omoguila
da rekonstruie sliku epoha i biografije pisaca, komparativna prouavanja i knjievnu
analizu, gde su mu uzor Sent-Bev i drugi francuski kritiari 19. stolea. Premda je
esto pozitivistiki isuvie zaokupljen detaljem, ne moe mu se osporiti oseanje za
vrednosti teksta. Izvrio je ogroman uticaj na itave generacije studenata koji su
prolazili kroz njegove seminare. Zajedno sa svojim bratom Bogdanom davao je glavni
pravac naoj akademskoj kritici u prve etiri decenije ovog veka, kada je ova kritika
proivljavala svoje zlatno doba.
Snaan napredak osetio se i u svim drugim oblastima intelektualnog ivota. U Velikoj
koli, koja 1905. prerasta u univerzitet, i u Akademiji nauka stvaraju se povoljni
uslovi za organizovan nain rada. Dok su ranije nai ljudi postizali najvee uspehe u
nauci u stranom svetu (kao Nikola Tesla i Mihailo Pupin, koji u poslednje dve
decenije 19. veka izbijaju u prvi red fiziara i pronalazaa u Americi), sada se i u
zemlji u gotovo svim naunim disciplinama javljaju stvaraoci iji radovi otkria
prerastaju nacionalne okvire, u filosofiji Boidar Kneevi i Branislav Petronijevi, u
geografiji i socijalnoj psihologiji Jovan Cviji, u matematici Mihailo Perovi, u
astronomiji Milutin Milankovi, u pravnim naukama Slobodan Jovanovi, u
lingvistici Aleksandar Beli. Mnogi od njih zaduili su i knjievnost bilo neposredno,
time to su se usputno ogledali u kritici ili drugim knjievnim vrstama, bilo posredno,
knjievno-umetnikim vrednostima svojih naunih dela. Mihailo Petrovi (18681943), zbog svoje ljubavi prema ribarenju poznat pod nadimkom Alas, dao je
zanimljivu matematiki zasnovanu teoriju stilskih figura. Boidar Kneevi (18621905), koji kao filosof istorije danas sve vie privlai panju i to ne samo kod nas,
pisao je maksime o oveku, drutvu, moralu, misaonosti (Misli, 1902).
Glavni predstavnik nae naune proze u vreme kada je ova proza doivela svoj
najvei procvat jeste Slobodan Jovanovi (1869-1958). Bio je jedan od istaknutih
linosti Srbije poetkom ovog veka: pravni pisac, istoriar, profesor Univerziteta.
ovek konzervativnih nazora, on je u 70-toj godini ivota uao u vrtlog aktivne
politike, jedno vreme bio predsednik jugoslovenske emigrantske vlade, a ivot je
zavrio kao ogoreni protivnik nove Jugoslavije. Njegovo je delo opseno i
raznovrsno. Poeo je knjievnim kritikama. Kao dugogodinji profesor javnog prava
objavio je vie dela iz teorije drave i ustavnog prava. Najvaniji mu je istoriografski
rad. U nizu monografija detaljno je obradio politiku istoriju Srbije od pojave
ustavobranitelja do ubistva poslednjeg Obrenovia (1838-1903). One ine sredinji i
najvaniji deo njegovog opusa. Dao je takoe veliki broj studija i monografija o
istaknutim linostima iz nae i strane politike i kulturne istorije. Jovanovi spada u
one istoriare koji su teili da uu u pozadinu zbivanja, da objasne line pobude i
karaktere uesnika u dogaajima. Najbolji je u portretima, gde tei uvek da prui
sloenu sliku linosti, da izvue i poentira oprene crte njihovog karaktera. Njegova
dela, naroito centralni ciklus iz istorije Srbije 19. stolea, pruaju moda najveu
galeriju linosti koju poznaje naa knjievnost. Posebnu vrednost njegovih radova ini
stil, kristalno jasan, precizan, koncizan, s duhovitim antitezama i neobinim obrtima.

KNJIEVNA KRITIKA
(predavanje A.Jerkova)
Srpska knjievnost dobiloa je knjievnu kritiku tek u doba moderne.Knji.kritika i njene
teorije su se smenjivale po epohama,da bi sada na kraju veka postmodernizam,dobili sve
teorije, meano. (modernizam od moderne do 60-tih 70-tih god.)
Postojala su dva pristupa u knjievnoj kritici:
1.spoljanji pristup pomou biografije,psihologije,socijalnih prilika ili politikih i
ideolokih stavova pisca.
2. unutranji pristup posmatranje dela kao specifine estetske i umetnike tvorevine.Ovaj
pristup poinje poetkom veka.Prvi na kritiar osniva moderne nauke o knjievnosti je
Ljubomir Nedi.

Ljubomir Nedi (1858-1902)

Bio je profesor filozofije,logike i psihologije na Velikoj koli.Teka bolest vezala ga je za
kuu i pred kraj svog ivota objavio je :
1893. Iz novije srpske lirike
1901. Noviji srpski pisci
Ove dve knjige su praktino svo njegovo knjievno delo,kojima je on postavio temelje naoj
modernoj kritici.
1895. Srpski pregled asopis iji je on izdava i osniva.u njemu e objasniti kriterijume
i osnovne stavove za vrednovanje knjioevnog dela.
Novija srpska lirika i njeni kritiari
Ovaj tekst predstavlja razarunavanje sa prethodnom knjievnom kritikom.U ovoj prvoj
studiji on izdvaja 3 vrste kritiara:
1.prvu vrstu je pogrdno nazvao konjiki skokovi (tada je bila jedna vrsta ukrtenih rei,i da
bi se dobio rezultat moralo se skakati od rei do rei kao konjiki skokovi).Kao primer
uzima kritiara Stevana Popovia za koga kae da niije sistematian kada pie o poeziji;malo
pie o oseanjima,stil je lep,potresan,ali nema kriterijuma i ne poznaje teoriju,te ne polazi od
poetike;pie o delima samo onoliko koliko zna.Zbog toga Nedi ovu kritiku naziva
primitivnom.
2.Prirodna kritika Svetislava Vulovia Vulovi je bio profesor knjievnosti na Velikoj
koli,pisao je pozorine kritike.Sluajno je doao na Veliku kolu umesto onog kome je
ponueno to mesto ali nije hteo da doe.Bio je vrlo ambiciozan,preveo Vodenicu na Flosi i
bavio se knjievnou.Zalagao se za prirodnukritiku pod uticajem nemakog kritiara
Ludviga Bernea.O knji.delima sudio je po emocijama,utisku i doivljaju.U kritiku unosi
biografizam govori o pieboj biografiji,stavu,iddeologiji i politici (spoljni pristup
knjievnosti).Lj.Nedi to odbacuje,kao i Stevan Popovi.
3.Knjievna kritika Svetozara Markovia sa teorijskog i knjievnog aspekta ona je
neknjievna i pravi primer kako knjievnost moe da se koristi u politike svrhe.(Jovan
Skerli je krivac za visok sud o kritici Svetozara Markovia).Lj.Nedi ne tedi
Markovia,kao i Laza Kosti,i kae da je na S.Markovia doao uticaj iz zemlje nezrelih
ideja,Rusije,pa zbog toga kritiku S.Markovia naziva utilitarnom (dok je sam Markovi
naziva realnom).
Sve tri kritike Nedi estoko napada.
Ljubomir Nedi je dao nekoliko knjievnih portreta:Jakia, Zmaja, Kaanskog, Kostia,
Lazarevia, V.Ilia. O Zmaju pie jako otro i smatra da nije tako znaajan kao to se

smatralo do tada. U tome se podudara sa kritikom Laze Kostia.O Vojislavu Iliu pohvalno
govori i kae da je najbolji. Podudara se sa dananjim sudom o njemu i vrlo je taan. Do
kritike Lj.Nedia, Vojislav Ili je smatran hladnim pesnikom. Nedi prvi objanjava kakve su
to emocije da to nisu romantiarska oseanja, ve artistine emocije pripadaju
umetnikim tvorevinama i one proistiu od l`art pur l`arta i normalno je to nam se ine
hladnim one moraju biti ohlaene (Laza Kosti kae da oseanja treba ohladiti u knjizi
o Zmaju.) Miloska Venera je hladni kip bez ruku koji ne izaziva uzbuenje i emocije, ve
samo oseanje lepote koje dolazi iz naeg uma, a um je deo kulture. Sliek u pesmama su
artistike (radi umetnosti i umetnikog doivljaja). Nedi posebno istie eleginost V.Ilia i
njegovu formu. Ili je bio esteta i to je Nedi naroito cenio.
Najbolji rad koji objanjava ta je to knjievna kritika je tekst O knjievnoj kritici - posveen
Bogdanu Popoviu koji je nastavlja rada Lj.Nedia. Ovde autor da je sistematizaciju oblika
kritike - postoje 3 vrste kritike i to su:
1.Tekua ona koja prati knjievne promene iz dana u dan
2.Ona koja raspravlaj opte probleme u knjievnosti prati probleme ukusa, potrebe
knjievnosti i usmerava razvoj knjievnosti.
3. Prava kritika koja je zaokupljena prouavanjem knjievnosti. Lj.Nedi e se posvetiti
treoj i to je njegova teorija o unutranjem pristupu knjievnom delu. Ovde moramo
razlikovati dve vrste:
a) jedna prati razvoj knjievnosti posmatra knji.delo u istorijskom nizu to je istorija
knjievnosti. to se tie knji.istorije,njegov opis je taan ne samo to pratimo redosled
knjievnih pojava,ve i knjievno istorijske uslove u kojima je delo nastalo. Te uslove
razvoja dela on prati dotle dok knjievna dela ne postanu spomenici kulture (to je tipino za
knji. kritiku 19.v. knji. pozitivizam).
b) bavi se iskljuivo samim delima. Lj. Nedi eli to posebno da objasni.
Imanentni (unutranji) pristup knji. delu Nedi kae da je kritika tek sada,poetkom 20.v.
postala deo knjievnosti i on je sada razmatra kao istu umetnost,te hoe da je vrati u
knjievnost (ranije je pripadala nauci).Ona je umetnika vrsta zato to onaj ko je pie mora da
otkrije u knjievnim tekstovima to to je umetnost.Ono to pripada istoj nauci je ono to je
Ipolit Ten istakao kao bitno za prouavanje knjievnog dela,a to su rasa,sredina i momenat
:rasa kritiar polazi od pieve biografije, sredina uticaj drutvenih inilaca na knjievno
delo, momenat istorijski razvoj.Nedi eli da negira ova tri Tenova principa,protiv koga su
bili i ruski formalisti,predstavnici paljivog itanja u Engleskoj,a kod Nemaca prevagu
uzima filozofska estetika od Kanta preko Hegela estetika odozgo,koja se odnosila na sve
vrste umetnosti.
Sada se trai teorija koja e ii odozdo na gore,tj. od svake umetnosti ponaosob.Treba da
ima mnotvo nauka kkoje e zameniti estetiku ~ tako je formirana nauka o knjievnosti.Nedi
smatra ad treba da postoji jedno prouavanje koje e biti vezano za prouavanje umetnikog
dela,a primer za to je njegova studija o V.Iliu.Za istoriju knjievnosti kae da je grana nauke
,a knjievna kritika je
grana knjievnosti (delo treba prouavati zarad njega
samog).Knji.kritika je deo knjievnosti jer prouava delo kao posebnu tvorevinu i to je
potpuno zatvaranje u knjievnost (imanentno) bez bilo kakvih uticaja spolja na knjievno
delo,a prouava i uticaje koje je eventualno knjievnost mogla da ima na svet.Zadatak
knjievne kritike je da pozna ono to ini tajnu knji.dela i da otkrije po emu je ono
umetnost.
Centar njegove teorije je ista kritika,vezana samo za ono to je delo.Drugi stav je vezan za
oveka i pisca (sva tri stava kod Ipolita Tena su vezana za oveka).Nedi hoe da napravi
razliku izmeu oveka i pisca(Iz Homerovog ili ekspirovog ivota se ne moe saznati nita
kakvi su bili kao ljudi,ali o pisciu Ilijade ili Otela moemo mnogo saznati preko dela pisca
moemo nai u samom knjievnom delu).

ta su sredstva pomou kojih pisac treba da napie delo:

1.dobro poznavanje jezika
2. jasni termini (kada Nastasijevi koristi u stihu: krv,krv telo,telo to nas upuuje na
poliptoton.Ako znamo ta znai poliptoton,onda je lako objasniti i sam stih.Poliptoton znai
da se ista re ponavlja u istoj reenici u vie padea:pr. Sve se ovek bruka sa ovekom ili
homo homini lupus est.Poliptoton se esto nlazi i u frazama koje imaju znaenje
superlativa:pr. pesma nad pesmama,kralj kraljevaPoliptoton se naroito istie kada se re u
razliitim oblicima ponovi nekoliko puta:pr.ul devojka pod ulom zaspala,ul se kruni te
devojku budi.
Kada Dis kae oi zvezda,znamo da je to metonimija i ta ona znai u stihu (metonimija je
trop koji ide uz metaforu i sinegdohu,a zasniva se na prenesenom znaenju kada se neki
pojam
izraava
nekim
drugim
pojmom
koji
je
sa
prethodnim
u
logikoj,prostornoj,vremenskoj,uzronoj vezi. pr.seda kosa ne znai samo pojavu ,nego i
starost,pa i mudrost.Termin nam pomae da sve to kratko objasnimo.Bogdan Popovi
najbolje objanjava knjievne termine.)

Bogdan Popovi je kanonizovao nau poeziju u Antologiji novije srpske lirike 1911.
Ova knjiga pokazuje zato je zastarela pre pojave avangarde i zato B.Popovi nije voleo
avangardne pesnike.Negde i prvpj deceniji 20.v.,od 1901.-1910. bila je velika tejna da se
priblie srpski i hrvatski narod,i jedan od zagovornika te ideje bio je Jovan Skerli.Tada
Matica hrvatska i Srpska knji.zadruga odluuju da objavljuju knjige i to SKZ Hrvata (od
tog vremena su Kozarac i imunovi objavljeni u SKZ),a Matica hrv. modernu srpsku
poeziju (tada je Vojislav Ili uticao na Kranjevia,a Zmaj na hrvatske romantiare).I Matica
hrvatska moli B.Popovia da napravi antologiju,ali on odbija da to bude antologija moderne
poezije,jer je mislio da bi knjiica bila vrlo tanuna (mislio je da je to poezija od doba
deizntegracije realizma)
B.Popovi je uvideo da je razvoj srpske poezije od Radievia do 20.v. potpuno pravilan i da
je takav svuda u svetu.To je najtaniji opis razvoja nae poezije od romantizma do I sv.rata:
- umetniki oblik Jaki,Zmaj
- matovitost V.Ili
- pesnitvo sa umetnikim oblikom i uglaenou Dui,Raki,anti.
Poinje od primitivnog kod Radievia,a zavrava kao uznemirenost,pesimizam,suvie o
tvorena secesija i dekadentnost.
I faza 1840. 1880. to su poetak i kraj naeg romantizma
II faza 1880. 1900. B.Popovi uvek uzima poetnu granicu,a nikad zavrnu.To znai da
je 1880. poetak moderne V.Ili, a 1900. poetna granica kada objavljuju pesnici
dezintegracije moderne. Ova njegova podela uzima samo poetnu granicu jer pisci se isto
uzimaju po godini roenja,a ne smrti.
III faza 1900. pa nadalje; doba dekadence
Kada je sagledao prirodnu celinu,poeo je da deli na prvo dizanje / uslonjavanje / dolaenje
do virtuelnog (klimaks) / kraj. Kriterijumi od kojih je on poao bili su poznati jo u teoriji
reda-po-red.Odbio je istorijsku kritiku koja smatra da su knji.dela spomenici kulture,a
prihvatio estetsku u kojoj su emocije kljune.Za samu emociju kae da je ona u poeziji
finija,tananija,a da je pesnitvo vetina da se doe do finijih emociija koje stvaraju utisak
lepote.Sadraje koji dolaze iz naeg unutranjeg stanja,tj.subjektivno i emocionalno,prvi put
su uveli romantiari.Knjievnost oblikuje naa oseanja ovo vai od romantizma do
avangarde,jer avangarda porie emocionalnost u knjievnom delu.
1. kriterijum je da pesma mora imati emocije,a 2. da pesma mora biti jasna ne sme imati
tamna mesta koja zvue dvosmisleno.

Period moderne se odreuje kao period uspeha nae kritike.1910. B.Popovi u svom tekstu
Red po red na 40-tak strana objanjava ta je to.Rad je nastao kao ciklus predavanja koje je
B.Popovi odrao studentima.Ovo je najbolji tekst kao uvod u prouavanje knjievnosti,vrlo
je originalan i govori o 3 stvari:
1.ta je nauka o knjievnosti
2. o 19.vekovnoj kritici
3. Hteo je da pokae ta jedan mlad ovek treba da naui ako hoe da se bavi knjievnou.
Polazi od onoga to je najizrazitije u nauci 19.v.kada su prirodne nauke dostizale vrhunac i
kada se govori da prirodne nauke treba da poslue kao model za prouavanje umetnosti,tj.da
se knjievnost prouava kao materija u nauci.
Nemci,meutim,odvajaju nauku od umetnosti i dele ih na prirodne i duhovne nauke,a to
poinje i B.Popovi,s tim to duhovne nauke naziva moralnim.
Metod koji je vladao u kritici 19.v.bio je metod Ipolita Tena (rasa,sredina,momenat),a
B.Popovi k ae kako pomou toga neemo saznati nita.Pomou ovoga moe da se otkrije
da je svaki knjievni tekst spomenik kulture.
Kritiare interesuje trenutak (kada i kako) su nastala knji.dela,a ne govore nita o samom
tekstu,i to zbog toga to nisu pripremljeni za estetsku vrednost koja je opet vezana za ukus.
B.Popovi smatra da su emocije kategorija koja donosi estetsku vrednost.On to naziva
umetnikom estetikom .Smatra da ne smemo polaziti od estetske filozofije (to je klasina
nemaka filozofija ~ odozgo na dole; treba ii odozdo,tj.ii od dela ka teoriji i to od Desoara i
njegove Estetike i opte nauke o knjievnosti iz 1906.,o kojoj B.Popovi ve tada zna i
govori.)
Oslanja se jo i na Georga Fenera Eksperimentalna psihologija,koja sa psiholokog
stanovita pokuava da tumai knjievno delo.Njih dvojica predstavljaju pobunu protiv
devetnaestovekovnog pozitivizma,a to isto je i B.Popovi
B.Popovi u Parizu studira germanistiku i tvrdi da su Francuzi prouavali romanistiku od
Nemaca.Po povratku u Beograd odmah poinje da predaje.Prihvata naziv koji su Nemci
uveli nauka o knjievnosti.On daje sliku naunog mentaliteta Nemaca za koje kae da su
sistematini, ali bez imaginaciije,te da oni odmah krenu u filozofiranje metafiziki skok.Za
Francuze kae da nisu sistematini.Engleze smatra idealnim,jer polaze od onoga to je dato
naim ulima engleski empirizam (empirizam filozofija iskustva,celokupno saznanje
izvodi iz iskustva).Od Engleza uzima paljivo itanje teksta i pominje Aleksandra Bena koji
trai da se ita re po re (kao i da se slika prouava u milimetarskom kvadratu).Sve je
usmereno prema prouavanju jezika.Kada se B.Popovi odluio da na taj nain analizira
delo,zapitao se odakle treba poi.Zato je krenuo od interpunkcije.To je naelo od koga niko
do tada nije poao.Popovi smatra da onaj ko je usmeren na sam tekst,taj je usmeren na medij
jezika,a jezik je usmeren na interpunkciju. Zbog toga pie dvao gleda: Naelo interpunkcije i
Interpunkcija u naim narodnim pesmama. Interpunkcija je povezana sa tim kako je poreana
re u reenici i gde je taka,a gde zapeta.Red rei je vezan za nain miljenja i to je mnogo
vanije no to se nama ini

Jovan Skerli
Iz projekta

Jovan Skerli
Jovan Skerli (Beograd 8. avgust 1877 Beograd 2. maj 1914) roen i umro u
Beogradu.
kolovanje
Osnovnu kolu, gimnaziju i filozofiju svrio je u Beogradu. Na Velikoj koli
diplomirao je iz francuskog jezika sa knjievnou i teorije knjievnosti, kao ak
Bogdana Popovia. Potom odlazi u Lozanu, gde je poloio i doktorat iz francuske
knjievnosti. Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po
poloenom doktorskom ispitu postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu,
prvo za francuski jezik i knjievnost, a zatim za srpsku knjievnost, koju je predavao
sve do smrti. U dva maha je otputan iz dravne slube zbog svojih politikih nazora.
Izabran je za dopisnog lana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910.
Knjievni i politiko-nacionalni rad
I pored svoje velike knjievne delatnosti, kojom je proslavljen kao najpopularniji i
najobilniji na kritiar, Skerli je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na
politikom i nacionalnom polju. Jo kao ak uao je u socijalistiki pokret, pisao
socijalno-politike lanke i studije u socijalistikoj tampi. Docnije je priao
samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo
postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine ivota bio je poslanik Narodne
suptine, u kojoj se naroito istakao svojim borbenim govorom protiv banko-kratije,
tj. protiv banaka, koje svojim zelenakim kamatama bezduno iscrpljuju narod.
Mnogo je vaniji, moda najvaniji, njegov rad ka nacionalnom polju. Idejno, on je
nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog
narodnog i dravnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima
bive Austro-Ugarske najznaajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt; od
lanaka i ogleda iz nacionalne ideologije najbolji je ogled o Anti Stareviu,
propovedniku veliko-hrvatske ideje; od ostalih nacionalno-kulturnih akcija
najznaajnija je ona za uvoenje latinice u Srba(anketa u Srpskom knjievnom
glasniku).
Iako je umro mlad, Skerliev knjievni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i
ujedno najbolje delo je Pisci i knjige(u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegova
knjievnog rada je Istorija nove srpske knjievnosti, objavljena prvo u skraenom

obliku, kao srednjokolski udbenik, a potom u celini. Posebne su mu studije o

knjievnim epohama: Omladina i njena knjievnost i Srpska knjievnost u 18
veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviy; zatim ogledi: Pogled na dananju
francusku knjievnost, Unitenje estetike i demokratizacija umetnosti; knjievnopolitiki ogled Svetozar Markovi, pored ostalih. Od 1905 do smrti ureivao je
Srpski knjievni glasnik, u poetku u drutvu sa Pavlom Popoviem, a docnije sam.
Kritiki osvrt
Kao uenik Bogdana Popovia i francuske kole, Skerli je i sam bio pristalica
pozitivnog i naunog metoda u istoriji knjievnosti i knjievnoj kritici, metoda koji
izuava piev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na
uobliavanje posebne vrste njegova talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost
samoga dela za sebe, isto umetniku vrednost stila, kompozicije i jaine i kvaliteta
oseanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proistie iz kole Bogdana
Popovia. Ali dok je Bogdan Popovi vie polagao na artistiku, upravo formalnu
vrednost dela i ukrtenim metodama i sredstvima ipak traio osvetana estetika
naela (dogme), dok je on, dalje, poglavito traio umetnost radi umetnosti i bio
manje-vie aristokratski ravnoduan prema socijalnim, etikim i nacionalnopolitikim smerovima, - Skerpi je, naprotiv, manje polagao na oblik i izraajne
vrednosti, a vie na sadraj, i, kao borben duh, socijalan ovek i nacionalno-politiki
ideolog i duhovni vo jednog pokolenja, bio vie pristalica utilitaristike knjievnosti.
On je u knjievnosti poglavito traio ideje, socijalno-etike, pa ak i politike
smerove, napredne ideje i napredne smerove. To napredno on je shvatio
sasvim na evropski nain: u duhu racionalistiki nastrojene misli. Slobodni mislilac
i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik ilave i srane borbe za ubeenja, on
nije mario za pesimizam, mistiku, romantika i sentimentalna raspoloenja,
dekadansu i estetiku igru fantazije i rei.
Zato su u njegovoj istoriji knjievnosti ravo proli neki pisci koji su mu bili daleko
svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suvie dobro
neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svojih prosvetiteljskih i socijalnih nastrojenja.
Tako shvatajui knjievnost, on se sav posvetio domaoj literaturi i u njoj ispitivao
uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa idejama i drutvenim i kulturnim
prilikama evropskim. On je imao naroito razvijeno istorijsko oseanje, da zapazi
osnovne crte koje karakteriu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i
pretstavi. Pa i za ocenu knjiga i pisaca on je imao najvie smisla za osnovne
karakteristike u optim potezima, i u tome se retko prevario. Blagodarei tim
osobinama, on je mogao ne samo da kao knjievni kritiar neprekidno i sistematski
prati razvitak savremene predratne knjievnosti ve i da izvri jedan ogroman posao:
da napie istoriju celokupne nove srpske knjievnosti od poetka XVIII veka do
svetskog rata. Tako je on vaskrsao itava razdoblja nae prolosti, kao XVIII vek,
omladinski romantiarski pokret, doba Svetozara Markovia; zatim mnoge ve
zaboravljene pisce, kao Dositeja, Jovana Popovia Sterijina, Jakova Ignjatovia i
druge. Dosledan svome metodu i radei brzo i mnogo, Skerli je katkada prenebregao
da istakne mnoge umetnike tanine i da neke njegove opte karakteristike o starijim
piscima ostanu nedovoljno dokumentovane.
Skerli je naroito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao francuskom jasnou,
loginou i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkou. Njegove studije o

knjigama vie su se sviale i bile popularnije od samih knjiga. On je i o ravim

knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada lie na obrasce velikih francuskih
kritiara, prelivene u na jezik i primenjene na nae pisce i prilike. U svoje doba, to je
bilo arobno kao novina; jedan deo velikog Skerlieva uspeha lei i u tome.