Borislav Mihajlovi Mihiz

BRANKO OPI U BATI SLJEZOVE BOJE

Svojim jedinstvenim rukopisom Branko opi je ispisao mnotvo zbirki pripovedaka, pesama,
romana, komedija. Kako to biva samo kod pisca iji se ivot i delo udesno podudare, ini mi se
da bi se dala sainiti kratka Kopieva biografija gotovo iskljuivo naslovima njegovih dela.
Svoje "bosonogo djetinjstvo" ovaj "zaneseni djeak" proveo je "pod Grmeom" "ispod zmajevih
krila" "u carstvu leptira i medveda" upijajui zauvek u svoje radoznale oi "ivot u magli" svojih
"planinaca" i sluajui bajke "ispod krnjeg mjeseca". "Magaree godine" kolovanja u susednom
gradiu i studije u Beogradu bie samo priprema za "surovu kolu" rata koji je banuo kao
"prolom" u svet njegove planine u kojem oduvek i "orlovi rano lete". Tu je uz "ognjeno raanje
Domovine" poelo Kopievo "ratnikovo proljee" sa "rosom na bajonetima" i uz prasak pravog i
"gluvog baruta". Odratovao je uz mladie kakav je bio "Nikoletina Bursa" i starekanje kakav je
bio "Vuk Bubalo" svih sedam ofanziva i onda u Beogradu poeo da ivi "gorki med" one
poslednje "osme ofanzive". Za celo to vreme uz "bronzanu strau" seanja pisao je ono to je
zapazio oko sebe i u sebi.
A zapaao je i zapazio mnogo.

SAZNAO JE:
Da je ljudska dua setna, meka i detinjasta, a ivot otar kao seivo. Da svaki ovek nosi po dve
glave: jednu vrsto usaenu na ramenima jave, drugu negde povie u oblacima matanja i elja.
Da najvie o ivotu znaju (odnekud) starci i deca. Da je ovek dobar ne onoliko koliko u
zlehudom torbaku ponese hleba, nego koliko mu u raspevani glas stane srca. Da suza blai, da
krik odlaka, da smeh lei. Da je ovek zver kad mora, melem kad ume, junak kad sme. Da je
smrt zao komija uvek, i samo ponekad dobar sused u ivotu. Da je svaki ovek tajna za sebe,
pria za sebe, neponovljiva iskra ivota. Da je tako uvek, svuda, pa i u njegovoj gorovitoj i
vuarnoj zemlji Bosni.

VIDEO JE:
Zabaen planinski, podgrmeki kraj, bogato odeven snegovima i liem, eljan vetrovima i
kiom, buen ranim kosim suncem, uspavljivan bajkama i glau. I oveka u njemu: jedan svet
tvrd od zlopatnje i mek od ljudske sete i ovetva. Starce prialice i skitnice, bundije i
najmenike, nazdraviare kraj rakijskih kazana i veite larmadije na Boga i na sebe. Mrave,
usukane seljake plaene avolom, porezom, enom, finansom, bedom i rakijom, i one grlate

brkajlije to se ne boje nikoga ni ovog ni onoga sveta. Pleate grmalje ogrnute planinom,
kabanicom, snegom, svojom krupnom psovkom i viljaste cure punih pletenica, smeha, arenih
arapa i tunih crnih oiju. Dugonoge deaine hitre i nesmirene, prijatelje voa i ivotinja,
svirale i pesme, grlate graje i tunih detinjih osama.
Video je, zatim, kako istorija udara topom, avionom, sekirom i noem na vrata ovoga sveta.
Kako se sve rui i sve poinje iz poetka. Kako je stao da se pee novi hleb na dvostrukoj vatri
rata i revolucije. Valjalo je toliko toga savladati oko sebe i u sebi. Izmeniti sve: zloin pretvoriti u
nadu, strah u smelost, preseeno grlo i zakrvavljene oi u bratstvo, odrasti ako si deak u
jednom trenu, zabaciti staru kremenjau ako si starac o mladisko rame, roglje pretvoriti u
mitraljez, uku u tvravu, svetog Nikolu u Lenjina, Grme u prkos, opanak u cokulu, srce u tane.
Tui zloin uiniti svojom snagom, pa zapevati iz punog grla:
"Paveliu, al' mi lijepo stoji
uniforma domobrana tvojih!
Paveliu, al' mi lijepo pae
i karabin tvojega ustae!"
Video je opi kako je krenula Krajina i krenuo i on sa njom "planinama i gorama nae zemlje
ponosne", da bude sa njom i da je sagleda do kraja. Da od stotinu mladia naini jednog
Nikoletinu Bursaa u koga e da stane cela Krajina i dobar komad Revolucije. I onda kada je sve
to protutnjalo zemljom i vodama nastavio je opi izdaleka da jo uvek krajikom oka prati kako
ponovo niu ognjita i deca i tamo u roenoj Krajini i u "tuem" ravnom Banatu i na
nesviknutom i negostoljubivom asfaltu prestonice. Nastavio je da i dalje oslukuje svoje ljude,
one iste sa kojima je nekad zajedno sluao fantastini koncert za sedam vojski i jedno seljako
srce.

UO JE:
Najpre re, onu pravu, izgovorenu kad treba i glasom kojim valja. Davnu re koja traje i
pretrajava, re izreke i pesme, re iskustva, vekova, re naroda. I novu re koja se tek zainje i
kojom neto otpoinje, re trenutka, re pojedinca, re karaktera.
Onda reenicu, onu koju je pre njega uo Koi, i onu koju je bosonogi deak sluao iz krezubih
usta starih priala, ustanika iz bosansko-hercegovake bune, austrijskih soldata i srpskih
dobrovoljaca i hodalica iz drugih kirijanja, epsku reenicu romanijskih hajduka i primorskih
ustanika, lirsku reenicu devojake pesme i dramski monolog starinske kletve, prkosnu i otru
reenicu podsmevke, brzi rafal reenice, doviknute preko mitraljeza, meku i labavu reenicu
rakijanja, dugu i laganu reenicu dokonih nonih matarija. Kitnjastu burnu reenicu delije
Martina, istonjaki mudru i mirnu reenicu Nasradin-hode i meanu gospodsko-seljaku

reenicu Pepa Bandia. Jedne veeri, duboko u planini Klekovai, ue prvi put i reenicu
"krupne i nosate delije s mitraljezom o ramenu":
"Niz kolonu doe hitna komanda:
Mitraljesci naprijed!
Aha, dok mene zovu naprijed, bogme su dole gae na reeto, valja negdje probijati obru!
graknu delija s mitraljezom i urno zakorai prema elu kolone.
Prema tom nepoznatom ratniku poeo sam jednog dana da radim lik Nikoletine Bursaa,
partizanske junaine."
Oslukujui ivot i rei ivota opi je stvorio svoj sopstveni jezik. Jezik sve, mek, vedar,
nean, senovit kao uma i katkad tuan kao iznenadna seta. Njegovi su ljudi govorili svaki
svojim jezikom iz ivota i umenja, a pisac ih je okruavao svojom reenicom lirike i topline. I
onda, spajajui nespojivo, sve to prozraio i okrilatio smehom.

SHVATIO JE:
oveka valja poaliti, razumeti ueem, pomilovati ga lepom reju i dobrim seanjem, ali mu se
valja i podsmehnuti. I pustiti ga da se i on podsmehne drugima i samome sebi. Smeh otvori vrata
predvorja svakog oveka, pusti da blesnu beli zubi zdravlja, osvetli udne kosine karaktera,
natera opainu da stukne, oholost da postane smerna.
Humor, taj tako redak dar, mnogo rei nego to se obino misli, oruje je opako i naopako. U
krivim rukama moe da bude grub i zloban, ruilaki iskidan, zao. Da ranu povredi, da lepotu
zastidi, da prevari i preveri. Tek u pravim rukama, onim najreim kao to su u ehova ili Branka
opia, on ima neto arobno, spasonosno, lekovito i tuno u isti mah. Mi od Matavulja do danas
nismo imali takvog liriara humora kao to je opi. Humor je bio i ostao jedan od glavnih
stubova svega to je stvorio Branko opi.

STVORIO JE:
Svoje delo i u njemu svoj svet. Nisu to vie bili samo presni podaci ivota, ni jednostavna
sentimentalna ili komina anegdota. Osvetljen jednim znaajnim i vedrim darom ivot je zaigrao
opievu igru prepoznatljivu u svakom retku. Igra se ta igra na onoj osvetljenoj strani ivota,
igra je celo jedno ljudstvo jarkih karaktera kroz burne prepreke ivota i smrti, igra je detinjasto i
ozbiljno, lukavo i zaneseno, drevno i trenutno, uz frulu folklora, bubnjeve rata i polifoniju

savremenosti. Koliko likova, koliko snova, koliko sudbina, i svaka govori ono svoje, a svi
zajedno sa opiem ipak kao da kau: "Drukane, jednom se ivi i mre. Treba samo umeti jedno
i drugo."
Da, jedan je Branko opi u naoj knjienosti. Nije mu uvek bilo dato sve to mu pripada. U
naoj savremenoj literaturi, koja mnogo itanih pisaca nema mnogo (Andri, opi, osi), on je
u svakom trenutku imao otvoren sluh i srce italaca. Plaao je to dobrom i ne malom cenom.
Nije samo italac voleo i poputao opiu, i opi je uvek voleo i ponekad poputao itaocu.
Popularnost je teko objanjiva mo, ali i sila koja ponekad guta onoga ko je ima. Naa knjievna
kritika, u kratkovidosti dnevnih moda, nije ovo dobro razumela i traila i nalazila opia esto u
trenucima stvaralake oseke, umesto da ga trai tamo gde je najjai. U govom raspisanom i
nejednakom delu ima svakako ponekad povrinskih kopova feljtona i kratkih utisaka, ali se za to
valja upustiti u dubinske hodnike njegovog mnogospratnog dela, tamo gde lee njvegove
plemenite rude. I u naoj javnosti, mislim onoj politikoj, brzoj da osudi, a sporoj da presudu
povue, esto se zameralo opiu da je i ono to je on po prirodi jednog dela svoje stvaralake
linosti morao da bude satiriar. Tako su se deavali paradoksi da je hod pisca ije je ime i
delo neizbrisivo povezano sa Revolucijom bivao kratkovido kvalifikovan kao raskorak. I da
zavrimo sa nesporazumima: jedan liriar najfinijeg kova, jedan humorista retkog bleska i rasni
satiriar po vokaciji, zakonom nae i svoje istorije, bavio se neki put i onim to mu "nije posao"
epikom. Pa ipak! Zar Sterija nije pisao tragedije, zar Sremac nije pisao rodoljubive
pripovetke, zar Nui nije pisao Hadi-Loju? Po nekom udnom paradoksu nae najvee
satiriare (ne znam za takav sluaj ni u jednoj drugoj knjievnosti) uvek je neto neodoljivo
vuklo ka nacionalnoj patetici.
I opia je vuklo i jo uvek vue mnogo to-ta. Radoznao i nesmiren, otvoren ivotu i gotovo
neshvatljivo neambiciozan, on pie ono to mu doe pod misao i pod ruku. Bie stvar decenija
koje dolaze da u njegovom prostranom delu odlue pliake i brzake od pravih virova i dubokog
gaza njegove rei. Ovo delo je tu, raskriljeno pred nama, spremno da se nastavi i dopie. Ve po
onome to je do sada stvorio opi se nalazi u prvom odredu nae savremene knjievnosti kao
veliki slikar naravi i vremena, neprevazieni tipolog naeg seljatva, neizbrisivi pesnik
Revolucije, vanredni liriar ljudske due i vedri smeja i zasmeja nae zemlje.

***
I evo naeg pesnika ponovo u bati detinjstva. Bata je ta dvostruke boje sleza, one rane, plave,
vedre i jutarnje i one crvene, zrele, podnevne i krvave. A detinjstvo vie nije odmah tu pod
rukom, kad se osvrne da ga ugleda za prvim zavijutkom ivota, udaljilo se za mnogi pukomet
priseanja, u prisoje bajki i prolosti. Sada se to ve zreo ovek, pod prosedom kosom, sa mnogo
ivota i smrti iza sebe dao na trag za bosnogim deakom. I gle uda: i sa ove daljine pogled nije
nita izgubio na otrini, seanje se ne magli, no zgunjava, trenutak davne topline i ljubavi ne

hladni i ne pepeli, no greje preko decenija i novih pepelita, slezova bata cveta neprestance.
(Moderna fizika zna za pravilo: jasnoa telekomunikacionih veza raste sa udaljenou.) Tragajui
za svojim deakom opi je, neodoljivom logikom detinjstva, naiao na njegovog i svog deda. I
tako je stari Rade opi, oduvek pomalo prisutan u pripovetkama Branka opia, najzad zauzeo
mesto koje mu odavno pripada neprikosnoveno mesto starca koji je ljubavlju zgrejao,
istotom ozario i pravdom uputio jedno detinjstvo.
Jednom ranije, u pokuaju tipologije mnogoljudnog opievog dela, kao da su se sami od sebe
izdvojili u celovite cikluse glavni nosioci, glavni bojovnici opievog pripovedanja. Bili su to:
udni i mudri Nasradin hoda, grmeki Don Kihot i delija Martin, grlati gorolomnik Nikoletina
Bursa, smrknuti i preduzimljivi stric Nido i iz seljakog korena istrgnut i na asfalt baen Pepo
Bandi. Sad im se, evo, pridruuje i starina Rade opi, ded kom je unuk grejao staraka lea, i
ded koji je unuka zauzvrat nauio da ivot gleda najvrednijim i najteim pogledom pogledom
estitosti i smernosti.
Branko opi mnogo zna o starcima, esto i rado o njima pie, sa puno ljubavi i razumevanja. I,
ini se, sa ne ba premnogo potovanja. Sve te seoske namiljalice i skitnice, stara lopua Sava,
glasni liki buntovnik Dane Drmogaa, samardija Petrak, bradonja ivopisac, seoski pesnik
uro, kalajdija Muli obojili su opievo detinjstvo i srpsku seosku pripovetku svojim smehom
i priama uz rakijski kazan i seljake slave, razvedrili nisko planinsko nebo svojim vidicima
skitaa koji su videli i sveta i ljudi i avola, omaijali deje zenice najprivlanijom bojom mate,
bojom avanture. U svojim iznenadnim nailascima, kad ih je i kako ivot bacao na planinu,
donosili su udnu re i udne adete, retka umenja i krupne lai, pomerene poglede i uzbudljive
rane od ivota i potucanja. Gledao ih je deak zaneseno i opisao ih je pisac zanosno, ali je svakad
u uglu oka zaiskrio i kosi osmejak ereta koji sve zapaa i pamti: i njihove slabosti karaktera
nesolidnih ljudi, i njihovu staraku glagoljivost i staraku prgavost, sklonost ka laima i
samoodbrani, napabirenu vanost i pijanaku velikoreivost. Kod svakog tog opievog
starekanje, iza sveg tog dekora jarkih rei, slikovitih sudbina i podviga, nazire se tuna i
komina pria izmiljenih ivota. Kod svih, sem kod deda Rada opia.
On je neto drugo, i od druge, vie vanosti. On je pre svega ovek domain. Ne samo u
ekonomskom smislu, stric Nido je to vie i briljivije od njega. Ded Rade je pre svega domain
u duhovnom smislu rei. On je bogonosac, ali on je i ovekonosac. On ima vedre oi estitosti i
ljudskosti i sve to pogleda ozari pravdom i potenjem. Odreen da traje i da produi, da sauva i
preda u nasledstvo, on zna da dobra seljaka kua nije samo zemlja u ataru i stoka u oboru. Za
njega je dobra kua ona u kojoj je dobar tvor i govor eljadi, nepovredivost mlina-potoara koji
sveti hleb daje, doekljivost gosta i namernika, neprikosnovenost isluenog oslepelog konja,
vernost pobratimstvu i zavetanju, neporonost date i primljene rei, ispunjenost dana trudbenika
i laki san pravednika, odgovornost pred Bogom i pred ljudima za sve ivo pod njegovim krovom.
To se obino jednom reju zove patrijarhalna estitost. Ali to nije to, ili bar nije samo to. Stari
Rade je brat i prijatelj neba i vode, travke koja propupi i bubice koja promili, zveri i drveta. I

ispovednik svojih udnih skitalakih gostiju, i propovednik i duhovni otac svojih najmenika,
zakonodavac morala, otvorena knjiga ivota za prva sricanja svoga unuka. Pomalo svetac i
pomnogo ovek. Svetac u presnim opancima, sa domom i zaviajem, sa kuom i eljadi, ovek
od pravog razumevanja za sve to nije opaina, sa velikim pratanjem za sve to nije
nepopravljivo, sa vedrinom krupne i prave naivnosti i tihom tugom velikog starakog iskustva.
Ovaj primitivan seljak planinac zna za vrhunski kvalitet kulture: iroku duhovnu etiku ljudskoga
bia. Star i nepomerljiv, odiveo je svoj vek na planini i otiao iz ivota osmehnuvi mu se
poslednji put osmehom razumevanja. Tek danas, posle Jutara plavoga sljeza, prvog ciklusa u
novim pripovetkama Branka opia, postaje shvatljivo koliko je mnogo pripovetka Branka
opia nauila od njegovog deda.
I dok se tako ceo prvi ciklus u novoj zbirci pripovedaka Branka opia likom deda Rada
zgusnuo u celinu, drugi deo, Dani crvenog sljeza, nemirniji je, raznorodniji, manje jedinstven. Ili
je to moda zbog toga to jo nije do kraja dopisan? Uvek se pomalo ini da opi, koji mnogo
pie, bira svoje likove i motive po trenutnim i sluajnim inspiracijama, bez tvrdog plana namere i
konstrukcije, a kad proe vreme i ispiu se zbirke, njegove prie se, nekako same, organizuju u
vrste celine neke dublje logike i cilja. Kad e, i da li e koja, od mnogobrojnih linosti "crvenog
sljeza" postati jednoga dana prosleen i dograen lik jo nije jasno, ali je ve sada jasno i vidljivo
da je opi u svoje nove ratne i posleratne pripovetke uneo neke nove naglaene osobine.
Jo uvek je to pisac onog udnog ratnika: seljaka gortaka u partizanskoj brigadi. Ratnika koga
opi poznaje i nama ini prepoznatljivim pre svega time to pod spoljnom prividnom grubou
otkriva iznenada i na pravom mestu prevoj njegove osetljivosti, dobrote i ovetva. Krupne linije
tragike i patetike rata opi povlai tako da ih uini prisnijim i razumljivijim. Nisu to prie o
malom oveku u ratu, nego prie o tome kako je taj mali ovek u ratu veliki. Jo uvek ga opi
trai i nalazi u trenuktu kad svetu ili sebi okrene i pokae snagu svoje slabosti, mudrost svojih
zabluda, bolnu osetljivost svoje grubosti. Jo uvek opi voli da tog svog oveka zatekne u
nemoguoj, iskoenoj, smenoj situaciji i da mu se nasmeje bez podsmeha, smehom koji vida a
ne ranjava. Istera ga opi na istinu iz skrovita njegove patrijarhalnosti i folklora i baci na
vetrometinu rata i revolucije, pomea u njemu svet koji je bio i svet koji nastaje, vrtoglavo zbuni
njegovu tvrdu seljaku glavu novim pojmovima i novim reima, pa mu onda pomogne da sve to
povee u jedan novi spoj koji vie nije ni ono to je bilo ni ono to e biti, ve neto tree,
krajiko i opievo u isti mah. Tako je stvaralaka, obmanjivaka mo pisca postigla da nam se
danas ini da iz celoga rata i Revolucije ponajbolje znamo ko je i kakav je bio krajiki seljak u
ratu.
Ali javljaju se ve i neki novi tonovi u opievoj prozi. Tonovi tamniji, oporiji, mukliji,
razboljeniji. Prebiram i traim po opievom ranijem delu i nalazim: bilo je tih tamnina, sukoba
svesti i savesti, u Prolomu, u Gluhom barutu naroito, u nekim opievim priama o oveku
posle rata, i na drugi nain, ali iz istog izvora, i u njegovim satirikim pripovetkama. U Danima
crvenog sljeza, koji veim delom uvaju raniju opievu vedrinu, ti tonovi su, intenzitetom i

kontrastom, nekako naroito vidni. Kao da se neodoljivi optimizam ranijeg opia polako
pretae u jednu zrelu tugu, zamiljenost od vremena, od ivota i od neostvarenosti. To tamno
krilo skepse dotaklo je mnogu priu "crvenog sljeza", da potpuno natkrili poslednju priu ove
zbirke. Zatonik, i tvrdi, zatvoreni, tragini lik biveg mitraljesca Stevana Batia, ija je metafora
ivota moda najgora re koju je naa savremena literatura izrekla svom vremenu u lice. Nije
mi ni u moi ni u poslu da predviam i proriem, ali mi se ini da e dalji putevi opieve
pripovetke sve vie neminovno teiti da spoje vijugavu, veselu i prisojnu stranu vedrine i
senoviti tamni puteljak brige, osame i zamiljenosti. Pisac se, uostalom, uvek jednom vraa svom
prvom izvoritu, a nisu li prve prie Branka opia, one iz "Politike" i nagrade Milana Rakia,
bile upravo takve? U celom opievom "ludiranju pripovedanja" ima sistema.
Meu mnogobrojnim moima kojima opi obavlja svoj mukotrpni i tvrdokorni posao pisca,
svakako da nije na poslednjem mestu i veliki i samo retkima dani dar stvaranja italake publike.
Uspevao je to jednom davno Dositej, pa posle narodnom pesmom Vuk, pa Janko Veselinovi, pa
Nui, i danas ponajsnanije i najuspenije pesnik Grmea.
Borislav Mihajlovi Mihiz