www.skripta.

info

Herman Hese Stepski vuk

Ovo je knjiga zabeleaka oveka koga smo zvali Stepski Vuk, kako se i on sam esto nazivao.
Ostavimo na stranu da li njegov rukopis iziskuje uvodni predgovor; u svakom sluaju oseam
potrebu da stranicama Stepskog Vuka dodam poneki list na kome u pokuati da zabeleim svoje
uspomene na njega. Ne znam mnogo o njemu, pogotovo su mi njegova prolost i poreklo ostali
nepoznati. Ali sam o njegovoj linosti zadrao snaan i, uprkos svemu, simpatican utisak.
Stepski Vuk je bio ovek pedesetih godina, koji je jednog dana, pre nekoliko godina, navratio do
moje tetke traeci nametenu sobu. Iznajmio je mansardu i malu spavau sobu pored nje. Doao
je posle nekoliko dana sa dva kufera i velikim sandukom knjiga, i stanovao je kod nas devet ili
deset meseci. iveo je veoma mirno i povueno, i da nae sobe za spavanje nisu bile do njegove,
to je dovodilo do estih, sluajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne
bismo upoznali. Taj ovek nije bio drutven, naprotiv, bio je najnedrutveniji ovek koga sam ikada
sreo; bio je odista, kako je katkada sebe nazivao, stepski vuk, neko strano, divlje, a i plaljivo
bie, iz sveta sasvim razlicitog od moga. U kakvu se duboku usamljenost uiveo na osnovu svojih
sklonosti i svoje sudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam,
dodue, tek iz njegovih zabeleaka, koje je ovde ostavio. Ali sam ga u toku kratkih susreta i
razgovora donekle upoznao i naao da se slika koju sam o njemu stekao po njegovim zabelekama
u osnovi poklapa sa onom, bledom i nepotpunijom, koju sam dobio prilikom naeg linog
upoznavanja. Sluajno sam bio prisutan kad je Stepski Vuk prvi put stupio u nau kuui postao
podstanar moje tetke. Doao je za vreme ruka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao jo pola
asa slobodnog vremena do odlaska u kancelariju. Ostao mi je u nezaboravnom seanju neobican i
preivrecan utisak koji je ostavio na mene prilikom prvog susreta. Uao je na staklena vrata,
zazvonivi prethodno, tetka ga je u polumracnom tremu upitala ta eli. A on, Stepski vuk, podigao
je svoju iljatu glavu kratko podiane kose i nervoznim nosom stao da njui oko sebe, a zatim je,
pre nego to bi uopte odgovorio ili rekao svoje ime, kazao: Oh, ovde divno mirie. Pri tom se
smeio, i moja dobra tetka se smeila, ali ja sam ove pozdravne rei smatrao smenim i oseao
neko neraspoloenje prema njemu.
E pa, ree on dolazim radi sobe koju izdajete.
Tek kad smo se sve troje peli uz stepenice prema potkrovlju mogao sam, izblie, da posmatram
tog oveka. Nije bio naroito visok, ali je u njegovom hodu i dranju glave bilo neeg kao u visokih
ljudi; imao je na sebi moderan, udoban zimski kaput i bio je u svemu pristojno, ali ne i briljivo
odeven, bio je glatko izbrijan i imao sasvim kratko podianu kosu, tu i tamo prosedu. U poetku
mi se nimalo nije svideo njegov hod bilo je u njemu neeg udnog i neodlucnog neskladnog s
njegovim otrim, energinim profilom kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tek
kasnije sam primetio i saznao da je bolestan i da ga hodanje staje izvesnog napora. S nekim
udnim osmehom, koji mi je tada takoe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor,
kao i starinske visoke ormare na stepenitu izgledalo je da mu se sve to svidelo, a ipak kao da mu
je istovremeno bilo i smeno, Uopte, ovaj ovek je davao utisak kao da dolazi k nama iz nekog
stranog sveta, moda iz prekomorskih zemalja, i kao da mu se kod nas, dodue, sve dopadalo, ali

mu je bilo i pomalo smeno. Bio je, ne mogu drukcije da kaem, utiv, ak i ljubazan, bez ikakvog
prigovora smesta je izrazio zadovoljstvo zbog kue, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za
doruak, pa ipak je atmosfera oko njega bila strana i, kako se meni inilo, zla i neprijateljska.
Iznajmio je sobu, uz to i malu spavau sobu upoznao se sa nainom loenja, donoenja vode, sa
poslugom i kunim radom, sasluao je sve to paljivo i ljubazno, sloio se sa svim, smesta je
ponudio placanje jednog dela kirije unapred, pa ipak se inilo kao da u stvari ne ucestvuje u svemu
tome, kao da u tom poslu samom sebi izgleda smean i neozbiljan, kao da mu je neobino i novo
da uzima sobu pod kiriju, da sa Ijudima govori Nemaki, dok je, u stvari, u dui zauzet neim
sasvim drugim. Takav je, otprilike, bio moj utisak, koji nipoto ne bi bio povoljan da ga nisu
ispravile razne sitne pojedinosti. Pre svega, od samog poetka dopalo mi se njegovo lice svidelo mi
se i pored onog izraza nastranosti, bilo je to moda neobicno, a i tuno lice, ali ujedno i paljivo,
veoma zamiljeno, radom oblikovano i produhovljeno. Moje raspoloenje prema njemu postalo je
pomirljivije zahvaljujui njego voj uctivosti i ljubaznosti, iako ga je to, oigledno, stajalo izvesnog
napora; jer je u njemu bilo ni traga nadmenosti, nego, naprotiv, neeg dirljivog, moleivog. Ali
objanjenje za ovo naao sam tek kasnije, to me je donekle privuklo njemu.
Jo pre nego to se zavrio obilazak dveju prostorija i ostali pregovori, isteklo mi je vreme
podnevnog odmora i morao sam da podem na posao. Pozdravio sam se i ostavio ga sa tetkom.
Kada sam se uvece vratio, ispricala mi je da je stranac iznajmio sobu i da e se useliti ovih dana.
Zamolio je jedino da se njegov dolazak ne prijavljuje policiji, jer, kao boleljiv ovek, ne podnosi
formalnosti. cekanje po policijskim prostorijama i tako dalje. I sada se tano seam kako sam
ustuknuo i upozorio svoju tetku da ne prihvata ovaj uslov. Uinilo mi se da je ova strepnja od
policije isuvie u vezi s nepristupacnocu i nastranou koje je taj ovek nosio u sebi, i to mi je
izgledalo sumnjivo. Rekao sam svojoj tetki da nipoto ne treba da popusti ionako malo
cudnovatom zahtevu potpuno nepoznatog oveka, jer bi to, pod izvesnim uslovima, moglo imati
veoma nemilih posledica za nju. Ali se tada ispostavilo da je tetka ve pristala da mu ispuni elju i
da ju je onaj stranac ve potpuno oarao i osvojio; jer ona ni kada nije primala podstanara sa kojim
nije mogla da stupi u neki oveanski, rodaki, ili, bolje rei, materinski odnos, to su njeni raniji
stanari uvek obilno iskoricavali. Prvih nedelja nije se dogodilo nita sem to sam stavljao mnoge
zamerke novom stanaru, dok ga je moja tetka uvek usrdno uzimala u zatitu.
Kako mi se to proputanje policijske prijave nije svidelo, hteo sam bar da saznam ta tetka zna o
strancu, o njegovom poreklu i namerama. A ona je ve znala poneto, iako je posle mog odlaska u
podne ostao jo samo kratko vreme. Rekao joj je da misli da se zadri nekoliko meseci u naem
gradu, da se koristi bibliotekama i da razgleda stare spomenike grada. U stvari, tetki nije bilo
zgodno to joj uzima sobu samo za tako kratko vreme, ali on ju je ve bio pridobio i pored svog
pomalo neobinog ponaanja.
Ukratko, sobe su bile izdate, a moji prigovori doli su kasno.
Zato li je rekao da ovde divno mirie? upitao sam.
Tada moja tetka, koja katkada odlino nasluuje, ree: Sasvim tano znam zato. Ovde kod nas
mirie na istou i red, na prijatan i pristojan ivot, i to mu se dopalo.
Izgleda kao da se odvikao od toga i kao da mu je to ne dostajalo.
Dobro, pomislih ja, neka bude tako. Ali, rekoh ako nije navikao na uredan i pristojan ivot, kako
e toizgledati? ta ce da radi ako je aljkav pa sve zaprlja i ako nou dolazi kui pijan?
To emo jo da vidimo, ree ona smejui se, i ja je vie nisam zapitkivao.

I odista su moja strahovanja bila neosnovana. Iako stanar nikako nije vodio sreden i razuman
ivot, nije nas uznemiravao niti otetio, te ga se jo i danas rado seamo.
Ali u dubini due taj ovek nas je oboje, i tetku i mene, ipak veoma mnogo uznemiravao i smetao
nam, i, istinu da kaem, ja jo u sebi nisam racistio s njim. Nou katkada sanjam o njemu i oseam
katko me samo postojanje takvog bia uznemirava i smeta mi, iako sam ga gotovo zavoleo.
Dva dana kasnije doneo je koija stvari stranca, koji se zvao Hari Haler. Veoma lep koni kufer
ostavio je do bar utisak na mene, a veliki pljosnati brodski kufer ukazivao je na ranija, daleka
putovanja, jer je bio oblepljen poutelim ceduljama sa nazivima hotela i transportnih drutava
raznih zemalja, medu njima i prekomorskih.
Zatim se pojavio i on, i tada nastupi vreme u kome sam se postepeno upoznao s ovim udnim
ovekom. Iz poetka ja sam niim nisam doprineo tome. Iako me je Haler zainteresovao od prvog
trenutka kad sam ga ugledao, prvih nedelja nisam uinio nijedan korak da se susretnem s njim ili
zaponem razgovor. Istina, uprkos tome, to moram priznati, posmatrao, sam iz prikrajka tog
oveka od samog poetka, katkada sam u njegovom odsustvu ulazio u njegovu sobu i uopte sam
ga, iz puke radoznalosti, pomalo uhodio.
O spoljanjosti Stepskog Vuka ve sam dao neke podatke. Od prvog vienja ostavljao je
bezuslovno utisak uglednog, nesvakidanjeg i neobino obdarenog oveka njegovo lice je bilo
puno duha, a izvanredno nena i pokretljiva igra njegovih crta govorila je o zanimljivom, veoma
ivom, neverovatno istananom i senzibilnom duevnom ivotu. U razgovoru bi, iako ne uvek,
prekoraio granice konvencionalnosti i iz one svoje nastranosti govorio licnim, sopstvenim
izrazima, i tada bi mu se ljudi,kao to smo mi, bezuslovno morali podrediti. Razmiljao je vie od
svih ostalih i u pitanjima duha posedovao onu skoro hladnu realnost, onu sigurnu promiljenost i
znanje kojima raspolau samo odista umni ljudi, lieni svakog astoljublja, koji nikada ne ele da
blistaju, da se nameu drugima i da ostaju u pravu.
Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde seam se jedne njegove izreke, koja ak i nije bila
izreka, ve se sastojala samo od jednog pogleda. Neki uveni istoriar, filozof i kulturni kritiar,
ovek evropskog glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog
Vuka, koji isprva nije bio raspoloen za to da odemo na predavanje. Otili smo zajedno i sedeli
jedan pored drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpoeo svoj govor,
razoarao je mnoge sluaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo
utogljenim i sujetnim dranjem. Kada je odmah napoetku govora uputio nekoliko laskavih rei
sluaocima, zahvaljujuci im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, pogled koji je
izraavao kritiku ovih rei i itave govornikove linosti; oh, nezaboravan i straan pogled, o cijem
se znaenju mogla napisati itava knjiga! Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirui
slavnog oveka svojom snanom, premda blagom ironijom najmanje se radilo o tome. Taj pogled
je bio pre tuan nego ironian, bio je ak duboko i beznadeno tuan; njegova sutina bilo je tiho,
u neku ruku, ustaljeno oajanje, koje je donekle ve postalo navika i forma. Svojom oajnickom
jasnoom taj pogled nije samo osvetlio linost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao
konaan sud o situaciji tog trenutka, oekivanju i raspoloenju publike, pomalo naduvenom
naslovu objavljenog govora ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz itavo nae doba, itavo
ustumarano poslovanje, aktatvo, sujetu, citavu povrnu igru jedne uobraene plitke umnosti ah,
na alost, taj pogled je prodirao jo dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznaenosti
naeg vremena, naeg duhovnog ivota i nae kulture. Prodro je do u srce itavog oveanstva,
izrekavi u trenutku, reito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je moda stekao saznanje o

dostojanstvu i smislu oveijeg ivota uopte. Taj pogled je govorio: Vidi kakvi tromi majmuni!
Vidi kakav je ovek! I sva slava, sva mudrost, sva postignua duha, sva stremljenja ka uzvienosti,
veliini i tajnosti svega ovenoga raspadoe se i postadoe majmunisanje!
Zaao sam u sve ovo prerano, u stvari protiv svoga plana i volje, te sam u osnovi ve rekao ono
najbitnije o Hariju, dok mi je prvobitno bila namera da njegovu sliku otkrivam postepeno, onako
kako je teklo moje upoznavanje s njim.
Kada sam ve ovako preduhitrio samoga sebe, nije potrebno da i dalje govorim o Halerovoj
zagonetnoj nastranosti i da dajem pojedinacne izvetaje o tome kako malo pomalo naslutio i
upoznao osnovu i znaaj te nastranosti, te izvanredne i uasne usamljenosti. Bolje je iko, jer bih
eleo da, po mogunosti, ja sam ostanem to vie u pozadini. Ne elim da iznosim svoje ispovesti,
ili da priam novele, ili da se bavim psihologijom, ve samo da, kao ocevidac, doprinesem
stvaranju slike tog neobinog oveka, koji je za sobom ostavio ovaj rukopis Stepskog Vuka.
Ve na prvi pogled, kada je uao na tetkina staklena vrata isturivi glavu kao ptica, hvalei prijatan
miris kue, pao mi je u oi neobian izgled tog oveka, i moje prvo, naivno reagovanje bila je
odvratnost. Osetio sam (da moja tetka koja, za razliku od mene, uopte nije intelektualne prirode,
osetila je priblino to isto) da je taj ovek, na neki nacin, bolesnog duha, naravi ili karaktera i
branio sam se protiv toga instinktom zdravog. Ovaj moj odbrambeni stav zamenila je tokom
vremena naklonost, koja je poivala na velikom saaljenju prema ovom tekom i neizleivom
paeniku, iju sam usamljenost i unutranje umiranje posmatrao. U tom periodu sve jasnije mi je
postajalo da ta bolest, ta patnja, nije posledica nekih nedostataka njegove prirode, ve, naprotiv,
velikog bogatstva njegovih sposobnosti i snage, koje se u njemu nisu usklaivale. Doao sam do
saznanja da je Haler bio genije patnje, da je, u smislu mnogih Nieovih izreka, izgradio u sebi
genijalnu, neogranienu, uasnu sposobnost da pati. Istovremeno sam uoio da osnova njegovog
pesimizma nije bila preziranje sveta, ve samoprezir, jer koliko god se nepotedno i porazno
mogao izraavati o institucijama ili linostima, nikada nije iskljuivao sebe, uvek je bio prvi protiv
koga bi upravljao svoje strele, uvek je u prvom redu sebe mrzeo i poricao...
Ovde moram da ubacim jedno psiholoko objanjenje.
Iako znam veoma malo o ivotu Stepskog Vuka, ipak imam sve razloge za pretpostavku da je dobio
vaspitanje od nenih, ali strogih i veoma pobonih roditelja i ucitelja, vaspitanje koje pociva na
osnovi: slomiti volju.
Nisu uspeli da unite linost i slome volju kod ovog uenika, za to je bio isuvie jak i vrst, odvie
ponosan i bogat duhom. Umesto unitenja njegove linosti uspeli suda ga naue da mrzi samog
sebe. Protiv sebe samog protiv tog nevinog i plemenitog bia, sada se itavog ivota obarala sva
genijalnost njegove fantazije, sva snaga njegove mislilake moi. Jer u tome je, uprkos svemu, bio
ubeeni hricanin i muenik, i svu otrinu, svu kritiku, svu pakost, svu mrnju za koju je bio
sposoban upravljao je pre svega i prvenstveno protiv sebe, to se ticalo ostalih, okolnog sveta,
uporno je, herojski i najozbiljnije pokuavao da ih voli, da im udovolji, da im ne nanosi bol, jer su
mu ljubav prema blinjem utuvili u glavu isto kao i mrnju prema samome sebi. I tako je ceo
njegov ivot bio primer da bez ljubavi prema samom sebi nije moguna ni ljubav prema blinjem,
da mrnja prema samom sebi, u krajnjoj liniji, dovodi do iste jezive usamljenosti i oajanja kao i
preterani egoizam.
Ali vreme je da potisnem svoje misli i da govorim o stvarnosti. Prvo to sam saznao o gospodinu
Haleru, zahvaljujuci delimino svome uhoenju a delimino opaskama svoje tetke, odnosilo se na
nain njegovog ivota.

Ubrzo se videlo da je to ovek koji se posvetio razmiljanju i knjigama, ne bavei se nikakvim

praktinim pozivom. Uvek je vrlo dugo ostajao u krevetu, esto je ustajao tek pred podne, pa bi u
domaoj haljini prelazio onih nekoliko koraka od svoje spavae do dnevne sobe. Ova soba, velika i
prijatna mansarda sa dva prozora, dobila je ve posle nekoliko dana sasvim drugaiji izgled nego
kad su u njoj stanovali drugi stanari. U njoj je bilo sve vie stvari i vremenom je postala pretrpana.
Po zidovima je veao slike, crtee, katkad i slike iz asopisa, koje je esto menjao. Tu su visili: jedan
junjacki pejza, fotografije iz nekog nemakog provincijskog gradia, oigledno, Halerovog
zaviaja, medu njima areni, blistavi akvareli, za koje sam kasnije saznao da ih je sam naslikao.
Zatim fotografija neke lepe, mlade ene ili devojke. Neko vreme visio je na zidu sijamski Buda,
njega je zamenila reprodukcija Noi od Mikelanela, zatim slika Mahatme Gandija, Knjige ne samo
da su ispunjavale veliki ormar za knjige ve ih je bilo svuda po stolovima, na lepom starinskom
pisaem stolu, na divanu, po stolicama i po podu: knjige sa umetnutim zalogama od hartije, koje
su se stalno menjale. Broj knjiga je sve vie rastao; ne samo to je iz biblioteka donosio itave
svenjeve ve je veoma esto dobijao i pakete potom. ovek koji je stanovao u ovakvoj sobi
mogao je da bude naunik. Tome je odgovarao i dim cigara koji je sve obavijao, opuci i pepeljare,
razbacane svuda. Meutim, veliki deo knjiga nije bio naune sadrine, veina njih bila su dela
pesnika svih vremena i svih naroda. Neko vreme stajalo je na divanu, na kome bi esto preleao po
itave dane, svih est knjiga jednog dela naslovom Sofijino putovanje od Memela do samog kraja
osamnaestog veka. Jedno celokupno izdanje Geteovih dela i jedno ana Pola izgledali su mnogo
upotrebljavani, isto tako i Novalis, ali i Lesing, Jakobi i, Lihtenberg. U neke knjige Dostojevskog bile
su umetnute mnoge ispisane hartijice. Na jednom od vecih stolova, meu knjigama i spisima,
esto je stajala kita cvea, tu se nalazila i kutija sa bojama za slikanje akvarela, koja je, meutim,
uvek bila sva pranjava, pored nje pepeljare i, da spomenem i to, razne boce sa piima. Jedna
slamom opletena boca bila je skoro uvek puna crnog italijanskog vina, koje je kupovao u nekoj
maloj radnji u blizini; katkada se tu mogla videti i boca burgunca, kao i malage, video sam i kako se
pozamana boca trenjevace za kratko vreme skoro sasvim ispraznila, da bi zatim nestala u
jednom od uglova sobe, gde je po njoj popala praina a ostatak trenjevace nije popijen. Neu da
pravdam to svoje uhodenje i otvoreno priznajem da su u meni izazivali oseanje odvratnosti i
podozrenja svi ovi znaci jednog, dodue, duhovnim interesovanjima ispunjenog, ali ujedno i
proerdanog i raspunog ivota. Ne samo da sam ovek koji ivi graanskim i urednim ivotom,
ovek naviknut na rad i taan raspored svoga vremena, ve sam bio opinjeni nepuac, i one boce
u Halerovoj sobi svidele su mi se jo manje od ostalog ivopisnog nereda.
U spavanju i radu, kao i u jelu i picu, stranac je iveo veoma neredovno i udljivo. Izvesnih dana
uopte nije izlazio niti uzimao bilo ta osim svoje jutarnje kafe; katkad je tetka, kao jedini ostatak
nekog obroka, nalazila koru od banane, ali se drugih dana hranio u restoranima, as dobrim i
elegantnim, as u malim krmama predgrada.
Njegovo zdravlje, izgleda, nije bilo najbolje; sem koenja u nogama, zbog ega se esto vrlo teko
peo uz stepenice, kao da su ga muile i druge smetnje, i jednom je uzgred napomenuo da ve
godinama nije imao dobro varenje niti je spavao kako treba. Pripisivao sam to u prvom redu piu.
Kasnije, prateci ga katkada do jedne od njegovih gostionica, gledao sam kako brzo i udljivo ispija
vino, ali istinski pijanog ga nisam video ni ja niti iko drugi.
Nikad neu zaboraviti na prvi susret nasamo. Poznavali smo se samo toliko koliko se, eto, znaju
stanari u jednoj velikoj kui. Tada sam jedno vece, vraajuci se s posla, na svoje najvee
iznenaenje, zatekao gospodina Halera kako sedi na odmoritu stepenica izmedu prvog i drugog

sprata. Sedeo je na najviem stepeniku, i pomerio se u stranu da me propusti. Upitao sam ga da se

moda ne osea ravo i ponudio mu da ga otpratim sve do mansarde.
Haler me pogleda i ja primetih da sam ga trgnuo iz neke vrste sna. Lagano se nasmeio, onim
svojim lepim, ojaenim osmehom od koga mi je tako esto bilo teko na srcu, a zatim me pozva da
stanem pored njega. Zahvalih se i rekoh da nisam navikao da sedim na stepenicama pred
stanovima drugih ljudi.
Ah da, ree on i osmehnu se jae u pravu ste. Ali priekajte jo jedan trenutak, hou da vam
pokaem zato sam morao da ostanem ovde sedei.
Pri tom mi pokaza prema prvom spratu, u kome je stanovala neka udovica. Na malom
parketiranom prostoru izmeu stepenica, prozora i staklenih vrata stajao je uza zid visok ormar od
mahagonija, na njemu starinsko kalajno posude, a na podu, ispred ormara, na dva mala, oniska
stalka, stajale su u velikim saksijama dve biljke, azalea i araukarija. Biljke su delovale veoma
ugodno, negovane su uvek vrlo briljivo, to je i na mene ve ranije uinilo prijatan utisak.
Vidite, produi Haler ovaj mali trem sa araukarijom mirie tako divno esto ne mogu da prodem
ne zaustavivi se za asak. Kod vae gospode tetke takoe mirie prijatno i vladaju najvei red i
istoa ali ovo mesto sa araukarijom tako je blistavo isto, tako besprekorno ljupko, toliko je
paljivo izbrisana praina, sve je tako izglaano i oprano, da upravo zrai. Ovuda uvek moram da
udiem punim grudima zar ne oseate i vi kako mirie? Miris voska za pod i slab dah mirisa
terpentina, zajedno s mirisom mahagonija, opranim licem biljki i svim ovim, sainjavaju miris koji
je kao neki superlativ gradanske istoe, urednosti i tanosti, izvravanja dunosti i postojanosti u
malom. Ne znam ko ovde stanuje, ali iza ovih staklenih vrata mora da je raj od istoe i od opajane
gradantine, raj u kome vladaju red i bojaljivodirljiva odanost sitnim navikama i dunostima.
Poto sam utao, on produi: Nemojte, molim vas, misliti da govorim u ironiji! Daleko bilo od
mene, dragi gospodine, da se neto podsmevam ovoj graantini i redu. Dodue, ja sam ivim u
jednom drugom svetu, ne u ovom, i moda ne bih ni mogao da izdrim, ma i jedan dan, u stanu sa
ovakvim araukarijama. Ali, iako sam star i pomalo odrpan stepski vuk, ipak sam i ja sin jedne
majke, i moja je mati bila iz graanskog stalea, i ona je gajila cvee i starala se o sobama i
stepenitu, o nametaju i zavesama, trudeci se da u svoj stan i u svoj ivot unese to je moguno
vie ljupkosti, istoe i reda. Na to me podsea slab dah mirisa terpentina, na to araukarija, i
katkada sedim tu i posmatram ovaj tihi mali vrt reda, radujui se to toga jo ima.
Hteo je da se pridigne, ali kako mu je to bilo teko, nije me odbio kada sam mu u tom malo
pomogao. utao sam i dalje, ali sam, kao moja tetka ranije, podlegao i sam nekoj ari koja je
katkad izbijala iz ovog neobinog oveka.
Lagano se popesmo uz stepenice, a pred njegovim vratima, dreci ve kljueve u ruci, on mi jo
jednom, veoma i ljubazno, pogleda pravo u lice i ree: Dolazite li iz trgovine? Pa, u to se uopte ne
razumem, znate, ivim nekako po strani, na ivici. Ali mislim da i vas interesuju knjige i sline stvari,
vaa tetka mi jednom ree da ste zavrili gimnaziju i da ste dobro uili grki. E pa, jutros sam
naiao na jednu reenicu kod Novalisa, mogu li da vam je pokaem? I vama e pruiti uivanje.
Poveo me je u svoju sobu, u kojoj se irio jak miris duvana, izvukao iz neke gomile knjigu i stao da
lista i prevre po njoj:
I ovo je dobro, veoma dobro, ree, ujte prvo ovu reenicu: Trebalo bi nositi svaki bol nas
podsea na na visoki divni! engleski? na preice. Ali nije to izreka na koju sam mislio, ekajte, evo
je. Dakle: Veina ljudi nee da pliva pre nego to naui. Zar to nije ala? Dopala mi se, a ta roeni

su za tle, a ne za vodu. I razume se da misle; stvoreni su da ive da misle! Da, onaj koji misli
podsea nas da mislimo, a ipak je zamenio tle vodom.
Mada me je osvojio i zainteresovao, pa sam ostao malo kod njega, i otada se cee dogaalo da
zaponemo razgovor kada bismo se sreli na stepenicama ili na ulici. Pritom sam, u poetku, kao i
pred araukarijom, imao oseanje da mi se pomalo podsmeva. Ali nije bilo tako. On me je, kao i
araukariju, duboko potovao; bio je tako svesno ubeen u svoju usamljenost, svoje plivanje po
vodi, u injenicu da je icupan iz korena, da je odista, i bez ikakvog podsmeha, katkada mogao da
se oduevi prizorom neke svakidanje, graanske delatnosti, na primer, tanou s kojom sam
odlazio u kancelariju, ili izrekom neke sluavke ili tramvajskog konduktera. Isprva mi se to inilo
vrlo smeno i preterano, smatrao sam da je posredi neka gospodska ud besposliara, tako neka
detinjasta sentimentalnost. Ali sam malopomalo morao uvideti da se on iz svog bezvazdunog
prostora, iz svoje nastranosti i ponaanja stepskog vuka, upravo divio i voleo na mali graanski
svet, kao neto vrsto i sigurno, kao neto to je od njega daleko i nedostino, kao dom i
spokojstvo, do kojih za njega nije bilo puta. Pred naom istaicom, nekom estitom enom, svaki
put je skidao eir s najveim potovanjem, a kada bi moja tetka kadkad, porazgovarala s njim, ili
ga upozorila na kakvu popravku njegovog rublja ili dugme koje mu je visilo o koncu na kaputu,
sasluao bi je s nekom udnom panjom i pridavanjem vanosti, kao da se neiskazano i
beznadeno trudi da kroz kakvu sitnu pukotinu prodre u taj mali, tihi svet i da se tu odomai,
makar samo za jedan as.
Ve pri prvom razgovoru, kod araukacije, nazvao je sebe stepskim vukom, i to mi je bilo
udnovato i malo mi je smetalo. Kakvi su to izrazi! Ali sam nauio da ovaj naziv ne prihvatam samo
iz navike, ve sam tog oveka ubrzo u sebi, u svojim mislima, nazivao uvek samo stepskim vukom,
a i danas jo ne bih mogao da naem pogodniji izraz za takvu vrstu ljudi. Stepski vuk koji je zalutao
ovamo k nama, u gradove i ivot u oporima. Nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazati njegovu
bojaljivu usamljenost, njegovu divljinu, nemir, cenju za domom i njegovu bezaviajnost.
Jednom sam imao priliku da ga posmatram itavo jedno vee na nekom simfonijskom koncertu,
gde sam ga, na svoje iznenaenje, opazio kako sedi blizu mene ne primeujui me. Prvo je sviran
Hendl plemenita i lepa muzika, ali Stepski Vuk je sedeo uvukavi se sav u sebe, bez ikakvog dodira
bilo s muzikom bilo sa svojom okolinom. Sedeo je kao da ne pripada ovoj sredini usamljen, tu,
hladnog, ali zabrinutog lica, oborena pogleda. Tada doe drugo delo, jedna mala simfonija
Fridemana Baha i bio sam veoma iznenaen videi kako se moj osobenjak, posle nekoliko taktova,
nasmeio i predao muzici. Sav je utonuo u sebe i, valjda deset minuta, izgledao zanet sreom i
izgubljen u lepim snovima, tako da sam vie panje poklanjao njemu negoli muzici. Kada je
simfonija bila zavrena, on se prenuo, ispravio se na svom seditu i kao da je eleo da poe, ali je
zatim ipak ostao i sasluao i poslednji komad, varijacije Regera, muziku koja se mnogima inila
odvie duga i zamorna. A Stepski Vuk, koji je u poetu jo paljivo i dobronamerno sluao, opet se
izgubio, zavukao je ruke u depove i utonuo u sebe, ali ovog puta ne sreno i sanjalaki, ve tuno,
a najzad i ljutito; njegovo lice je postalo odsutno, sivo i ugaeno, izgledao je star, bolestan i
nezadovoljan.
Posle koncerta video sam ga ponovo na ulici i poao sam za njim; uvukavi se u svoj kaput,
koraao je bezvoljno i umorno u pravcu nae etvrti. Zastao je pred jednom malom staromodnom
krmom, neodluno pogledao na sat, a zatim ipak uao. Pokoravajuci se nekoj svojoj trenutnoj
udi, poao sam za njim. Sedeo je za malograanskim kafanskim stolom, krmarica i kelnerica ga
pozdravie kao poznatog gosta, a ja mu se javih i sedoh pored njega. Sedeli smo tu itav as, i dok

sam ja popio samo dve cae mineralne vode, on je porucio prvo pola, a zatim jo etvrt litra crnog
vina. Rekoh mu da sam bio na koncertu, ali on ne prihvati razgovor o tome. Proitao je etiketu na
mojoj boci s vodom i upitao me da li bih eleo vina. Kada je uo da ga nikada ne pijem, napravio je
bespomono lice i rekao: Da, tu ste u pravu. I ja sam godinama iveo trezveno, ali sada se ba
nalazim pod znakom Vodolije, a to je taman i vlaan znak.
A kada sam mu aljivo odgovorio na tu primedbu, nagovestivi koliko mi se ini neverovatno da
ba on veruje u astrologiju, on mi se opet obrati onim utivim tonom koji me je esto vreao i
ree: Sasvim tano, na alost, ne mogu da verujem ni u tu nauku.
Oprostih se i pooh, a on je te noi doao kui vrlo kasno, ali je koraao kao uvek i, po svom
obiaju, nije odmah legao (to sam u susednoj sobi tano uo), ve je pored upaljenog osvetljenja
proveo jo, otprilike, jedan as u svojoj dnevnoj sobi. Jo jedno vee mi je ostalo u seanju. Bio
sam sam kod kue, tetka je bila otila nekuda, kad neko zazvoni na ulaznim vratima. Kada sam ih
otvorio, stajala je tamo mlada, veoma lepa dama, koja me upita za gospodina Halera, i tada je
poznadoh: bila je to ena sa fotografije u njegovoj sobi. Pokazao sam joj njegova vrata i povukao
se, a ona je neko vreme ostala gore, ali sam ih ubrzo posle toga uo kako zajedno silaze niz
stepenice i odlaze ivo i veoma raspoloeno, u nekom aljivom razgovoru. Bio sam veoma
iznenaen to pustinjak ima draganu, i to tako lepu i elegantnu, i sva moja nagaanja o njemu i
njegovom ivotu postala su opet nepouzdana. Ali nije proao ni jedan sat a on se opet vrati kui, s
tekim i tunim koracima, muno se penjui uz stepenice, a zatim se satima unjao gore-dole po
svojoj dnevnoj sobi, ba kao to vuk hoda po kavezu; cele noi, skoro do zore, gorela je svetlost u
njegovoj sobi.
Nita ne znam o njegovom odnosu sa tom enom i hou samo ovo da dodam: jo jednom ga
videh zajedno s njom u jednoj ulici grada. Ili su podruku i on je izgledao srean, i opet sam se
udio koliko je ljupkosti, pa ak i neeg mladalakog moglo ponekad biti na njegovom zabrinutom,
usamljenikom licu, i shvatih tu enu, a i saoseanje to ga je moja tetka imala prema tom oveku.
Ali i toga dana doao je uvee kui tuan i jadan. Sreo sam ga na ulaznim vratima pod kaputom je,
kao to se vrlo esto dogadalo, nosio bocu italijanskog vina, uz koju je sedeo do ponoi gore u
svojoj peini. Bilo mi ga je ao.
Koliko je bio izgubljen i nemoan ivot koji je vodio dosta je bilo prie. Nepotrebni su dalji opisi i
obavetenja da bi se pokazalo da je Stepski Vuk vodio ivot samoubice. I pored toga, ne verujem
da je sebi oduzeo ivot onda kada je neoekivano i bez zbogom, ali poto je platio sva zaostala
dugovanja, jednoga dana napustio na grad i nestao. Nikada vie nita nismo uli o njemu i danas
jo uvamo neka pisma koja su stigla za njega. Za sobom nije ostavio nita sem svog rukopisa, koji
je napisao prilikom boravka ovde i koji mi je posvetio sa nekoliko redova, s napomenom da mogu
da radim s njime ta hou.
Nisam imao mogunosti da proverim istinitost doivljaja o kojima Haler pria. Ne sumnjam da su
oni veim delom izmiljeni, ali to nije namerno izmiljanje, ve pokuaj da se duboko proivljena
unutranja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih dogaaja. Pomalo fantastini dogaaji u Halerovom
spisu potiu, verovatno, iz posled njih dana njegovog boravka ovde, i uveren sam da su oni
delimino zasnovani na stvarnim i objektivnim doivljajima. U ono vreme izmenili su se ponaanje
i izgled naeg gosta; due se zadravao van kue, katkad i po citave noi, a njegove knjige su
stajale nedirnute. Prilikom naih retkih susreta inilo mi se da je upadljivo ivahnuo i podmladio
se, katkada upravo postao zadovoljan. Dodue, odmah posle toga dolo bi do nove, teke
depresije, ostajao bi danima u krevetu ne traei da jede, i u to vreme je dolo i do neobino

estoke, ak i surove svae s njegovom ponovo iskrslom draganom, svae koja je uzbunila celu
kuu, zbog koje se Haler sutradan izvinio mojoj tetki.
Ne, ubeen sam da nije sebi oduzeo ivot. On i dalje ivi i svojim umornim nogama ide gore-dole
stepenicama tuih kua, pilji negde ukoenim pogledom u oribane parkete i briljivo negovane
araukarije, danju sedi po bibliotekama, a nou po krmama, ili lei na svom iznajmljenom divanu
sluajuci iza prozora ivot ljudi, svestan da je iz njega iskljuen, ali se ne ubija, jer mu neki ostatak
vere kazuje da tu patnju, tu opaku patnju u svom srcu mora da iskusi do kraja i da mora da umre
ba od te patnje. esto mislim na njega. Taj ovek mi nije olakao ivot, u njemu nije bilo
sposobnosti da podupire i potpomae ono to je snano i radosno u meni, oh, naprotiv!
Ali ja nisam kao on, ne ivim njegovim nainom ivota, ve svojim, sitnim i malograanskim, ali
obezbeenim i ispunjenim dunostima. I zato moemo da ga se seamo spokojno i prijateljski i ja i
moja tetka, koja bi mogla iI vie od mene da kae o njemu, ali to ostaje skriveno u njenom srcu,
punom dobrote.
to se tie zabeleaka Halerovih, tih udnih, delimino bolesnih, delimino lepih i misaonih
fantazija, moram da kaem da bih te listove, da su mi sluajno doli do ruku i da mi njihov autor
nije bio poznat, svakako bacio sa silnim negodovanjem. Meutim, moje poznanstvo sa Halerom
omoguilo mi je da ih donekle shvatim, pa ak i odobrim. Dvoumio bih se da ih saoptim drugima
kada bih u njima video samo patoloke fantazije jednog oveka, nekakvog jadnog duevnog
bolesnika. Ali ja u tim listovima vidim vie, vidim jedan dokument dananjeg doba, jer Halerova
duevna bolest to mi je danas jasno nije nastranost pojedinca, ve bolest samog vremena,
neuroza one generacije kojoj pripada Haler, bolest koja ni u kom sluaju ne spopada samo slabe,
malovredne individue, ve ba one najsnanije, najumnije i najdarovitije.
Ove zabeleke bez obzira u kolikoj se meri zasnivaju na istinski proivljenom, pokuaj su da se
teka bolest vremena savlada ne izbegavanjem i ulepavanjem, ve prikazivanjem same bolesti.
One doslovce znae put kroz pakao, put as pun strepnje, as smeo, put kroz haos pomraenog
duevnog sveta, prevaljen sa voljom da se proe kroz pakao, da se oseti haos i da se zlo prepati do
kraja.
Jedna Halerova re posluila mi je kao klju za razumevanje svega toga. Jednom mi je rekao,
posle razgovora o takozvanoj svireposti srednjeg veka: U stvari, to i nije svirepost. ovek srednjeg
veka gnuao bi se jo vie itavog naina naeg dananjeg ivota, kao svirepog, uasnog i
varvarskog! Svako doba, svaka kultura, svaki obiaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i
grubosti, svoje lepote i svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla
podnosi strpljivo. oveiji ivot postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve
kulture i religije preseaju jedna drugu.
ovek antike koji bi morao da ivi u srednjem veku davno bi se uguio, isto kao to bi se i neki
divljak morao uguiti usred nae civilizacije. Postoje vremena kada itava jedna generacija
dospeva izmeu dve epohe, izmeu dva naina ivota, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral,
svaku sigurnost i ednost. Razume se, ne oseca to svako podjednako snano. Priroda kao Nieova
morala je da prepati sav jad dananjice za vie od jedne generacije, unapred ono to je on morao
da ispata, u samoi i bez razumevanja ostalih, sada moraju da pretrpe hiljade.
Tih rei sam se esto morao seati itajuci zabeleke.
Haler pripada onim Ijudima koji su upali izmedu dve epohe, koji su izgubili svaku sigurnost i
ednost, onima ija je sudbina da s dvostrukom jainom, i kao linu patnju i pakao, doive svu
problematinost ljudskog ivota.

U tome se sastoji, kako mi se ini, smisao koju njegove zabeleke mogu da imaju za nas, i zato
sam odluio da ih objavim. Uostalom, ne elim da ih uzimam u zatitu niti da ih osuujem, neka to
svaki italac uini po svojoj savesti!
Samo za ludake
Proao je dan kao to, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim
primitivnim i plaljivim nainom ivotne umenosti. Radio sam nekoliko asova, preturao po
starim knjigama, dva asa sam imao bolove, kao to ih imaju stariji ljudi, uzeo praak i radovao se
to sam ih zavarao, leao u vruoj vodi i uvlaio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio
potu, pregledao sva izlina pisma i tampane stvari, izvodio svoje vebe disanja, ali sam umne
vebe izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan as u etnji i primetio na nebu
divne are nenih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i citanje starih knjiga,
kao i leanje u toploj vodi, ali sve ukupno nije to ba bio oaravajuci, blistav dan sree i radosti,
nego eto, jedan od onih dana kakvi bi za mene, ve due vremena, trebalo da budu normalni i
uobiajni. Umereno prijatni, nekako podnoljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg,
nezadovoljnog gospodina, dani bez naroitih bolova, bez naroitih briga, bez stvarne tuge, bez
oajanja; dani u kojima se ak i pitanje: nije li ve vreme da se poe za primerom Adalberta tifteral
i da se prilikom brijanja izazove nesrean sluaj, postavlja bez uzbudenja i bez oseanja straha,
ve realno i spokojno.
Ko je doiveo drukije dane, one rave, s napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se
ugnezdile iza onih duplji i svaku delatnost oiju i uiju, kao nekom maijom, satanski preobratile
iz radosti u muenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutranje praznine i
oajanja, u koje nam se, usred razorene zemlje, isceene od akcionarskih drutava, oveanstvo i
takozvana kultura, u svom lanom i prostaki upljem, vaarskom sjaju, na svakom koraku cereka
kao neko sredstvo za povraanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnoljivosti dovedeno u svom
sopstvenom, bolesnom Ja ko je, dakle, doiveo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim
normalnim, nepotpunim kao to je ovaj dananji; taj zahvalno sedi kraj tople pei i itajuci jutarnje
novine sa zahvalnou konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena
nijedna nova diktatura, da u politici i ekonomiji nije otkrivena nikakva krajnja podlost; taj
blagodarno podeava strune svoje zarale lire za jedan prilino radostan, skoro zadovoljan san
zahvalnosti, kojim dosauje svom tihom, blagom, sa malo broma oamuenom, nesavrenom
polubogu zadovoljstva, i u mlakom i zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove
blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako nepotpuni polubog koji alosno klima, tako i
prosedi poluovek koji prigueno peva psalm lie jedan na drugog kao blizanci.
Lepo je to biti zadovoljan, ne oseati bol, lepi su ovi snoljivi, pritvorni dani u koje se ne usuuju
da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo apuce i sve se na prstima unja. Ali sa mnom, na
alost, nije tako, ja teko podnosim oseanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno,
tako da, sav oajan, moram da beim u druge temperature, po mogustvu pomou naslade, a po
potrebi i pomou bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udiuci mlaku, bljutavu
smeu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj dui oseam razmetljiv i kukavan jad, tako
da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i vie volim da u meni gori
pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja udnja za

snanim oseanjima, za doivljajima, gori srdba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normiranom i
sterilizovanom ivotu i besomuni prohtev da neto razbijem u paramparad, kao na primer neku
veliku trgovaku kuu, ili katedralu, ili samoga sebe; da poinim neku smelu glupost, da nekim
potovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnike ake snabdem prieljkivanom voznom
kartom za Hamburg, da zavedem neku devojicu ili da nekolicini predstavnika graanskog poretka,
u svetu, zavrnem iju. Jer od svega sam ipak najvie mrzeo, najvie se gnuao i proklinjao to stanje
zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam graanina, to obilno i uspeno
odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosenog.
Ovako raspoloen zavrio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snoljivi, svakodnevni dan. Reio sam
bio da ga ne zavrim na nain, za boleljivog oveka, normalan i povoljan, doputajuci da me
privue krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam
nezadovoljan i oseajuci laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti mrzovoljno obuo
cipele i navukao kaput, i po mraku i magli poao u grad da bih u gostionici Kod elinog lema
popio ono to ljudi koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju aicom vina.
Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuine, niz te skroz
graanske, izbrisane i iste stepenice veoma estite kue za tri porodice, pod ijim se krovom
nalazi moje pustinjako obitavalite. Ne znam kako je to moguno, ali ja, beskuni i usamljeni
stepski vuk koji mrzi malograanski svet, stanujem uvek u pravim graanskim kuama, to je neka
stara sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kuama, ve
upravo u ovakvim, veoma estitim, veoma dosadnim i besprekorno odravanim gnezdima
malograantine, u kojima pomalo mirie na terpentin i sapun i u kojima se ovek trza ako jae
zalupi ulazna vrata ili ue sa prljavim cipelama. Nema sumnje da volim tu atmosferu jo od
detinjstva i da me moja potajna enja za nekom vrstom doma beznadeno uvek vodi istim starim,
glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost izmeu onog ivota, mog usamljenog,
nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog ivota i prave porodine i graanske sredine.
Volim da na stepenicama udiem miris spokojstva, reda, istoe, pristojnosti i pitomosti, u kome, i
pored moje mrnje prema graantini, za mene ima neeg dirljivog, ali volim da zatim prekoraim
prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde meu gomilama knjiga lee opuci cigara i boce s vinom,
gde je sve neuredno, tuinsko i zaputeno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli osenenii i proeti
jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, enjom za davanjem nekog novog smisla
ovejem ivotu, koji je postao besmislen.
I tada sam proao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kue stepenice vode pored
malog trema jednog stana koji je bez sumnje jo besprekorniji, istiji i ietkaniji od ostalih; jer
ovaj mali trem upravo blista od neviene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se
ovek plai da stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika
saksija: u jednoj raste azalea, u drugoj prilino stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavrenije,
minijaturno drvo, jer i poslednja iglica poslednje grane zrai sveom istoom.
Katkada, kada znam da me niko ne posmatra, sednem na stepenik iznad araukarije,
upotrebljavajui ovo mesto kao hram, malo se odmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod
sebe u taj mali vrt reda, iji me dirljiv izgled i usamljena komika nekako potresaju do dna due. Iza
ovog trema, tako rei u svetoj senci araukarije, nasluujem stan pun blistavog mahagonija i ivot
proet pristojnou i zdravljem, sa ranim ustajanjem, ispunjavanjem dunosti, umereno veselim
porodinim praznicima, nedeljnom posetom crkvi i ranim odlascima na poinak.
Praveci se ivahan, kaskao sam preko vlanih plonika ulica. Suzno i kao velom obavijene, sjajile

su se svetiljke kroz hladnovlani mutljag, upijajui teke odbleske sa mokrog tla. Setio sam se
svojih zaboravljenih mladikih godina koliko sam voleo ovakve mrane, mutne veeri u poznu
jesen ili zimu, kako sam, opijen, udno uvlaio u sebe raspoloenje usamljenosti i melanholije kada
sam do ponoi, uvijen u svoj kaput, trao po kii i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog
lica, ve i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uivanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao
pri svetlosti svee u svom sobiku sedei na ivici kreveta! To je prolo, taj pehar je ispijen i vie se
nije punio. Da li je trebalo aliti za tim? Nije. Ne treba aliti ni za im to je prolo. aliti treba za
Sada i Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevi mi
ni darove, ni uzbuenja. Ali, bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je asova koji su
donosili uzbuenja, donosili darove, ruili zidove i vraali mene, zalutalog, opet natrag u ivo srce
sveta. Tuan, pa ipak uzbuen do dna svoga bia, pokuao sam da se se tim poslednjeg svog
doivljaja ove vrste. Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi
se opet, izmedu dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim duvakim instrumentima,
iznenada otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam nebom i video Boga na delu, osetio sam blaene
bolove i vie se niemu na svetu nisam opirao, niega se na svetu nisam plaio, sve sam primao sa
odobravanjem, svemu sam poklanjao svoje srce.
Sve ovo trajalo je kratko vreme, moda cetvrt asa, ali mi se te noi vratilo u snu i otada bi, tokom
svih onih praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam ga jasno video, kao zlatan
boanski trag koji se provlai kroz moj ivot, skoro je uvek bilo duboko zatrpano ispod ubreta i
praine, da bi zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, naizgled kao da se nikada vie ne moe
izgubiti, pa ipak se ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom nou da sam, leeci budan, odjednom
poeo da govorim stihove, stihove isuvie lepe, isuvie neobine, koje nisam smeo ni pomisliti da
zapiem i kojih se ujutro vie nisam seao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teko jezgro oraha u
staroj krhkoj ljuci. Drugi put se to dogodilo pri itanju dela nekog pesnika, pri razmiljanju o
jednoj Dekartovoj ili Paskalovoj misli; ponekad kada sam se nalazio kod svoje dragane, to
oseanje bi zasijalo i vodilo me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teko je naii na trag
boji usred ivota kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito graanskog
vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude.
Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta iji ciljevi nisu moji, ije mi radosti
nita ne znae!
Ne mogu da izdrim dugo ni u pozoritu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da proitam novine,
retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi trae u
prepunim eleznicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po
barovima i varijeteima elegantnih, raskonih gradova. ta trae po svetskim izlobama, po
korzoima, na predavanjima za one koji su eljni obrazovanja, na velikim sportskim igralitima, ja
sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupane i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da
razumem i da uesivujem u njima. A ono to se u meni dogaa u retkim asovima radosti, to je za
mene slast, doivljaj, ekstaza i uzvienost, to svet voli i trai moda jedino u pesnikim delima, a u
ivotu smatra ludou. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne
zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima u pravu, onda sam ja kriv, onda
sam lud, onda sam odista, kako sam sebe esto nazivao, stepski vuk, ivotinja koja je zalutala u tu
i nerazumljiv svet, koja vie ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.
Trao sam dalje vlanom ulicom sa ovim svojim uobiajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i

najstarijih etvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni
zid, koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrian, izmeu male crkve i neke stare
bolnice; danju sam esto odmarao oi na njegovoj hrapavoj povrini, jer je bilo malo tako tihih,
blagih, nemih povrina u centru grada, gde se inae na polovini svakog kvadratnog metra nalazi
poneka trgovina ili dree imena advokata, berbera, lekara, pronalazaa i vetaka za leenje uljeva
na nogama. Sada sam opet video stari zid kako se uzdie tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke
promene na njemu, video sam mali, lepi portal sa iljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer
odista vie nisam znao da li se taj portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen. Bez sumnje je
izgledao star, prastar; verovatno su ova mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, jo pre
nekoliko vekova svodila u neko dremljivo manastirsko dvorite, a inila su to i danas, iako manastir
nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto puta video, ne obrativi panju na nju; moda je bila
svee obojena, pa mi je zato pala u oi. Ipak sam zastao i vrlo paljivo pogledao preko, ne prelazei
ulicu, koja je bila veoma raskvaena i blatnjava; ostao sam na ploniku i samo pogledom odlutao
preko puta, gde je sve ve bilo obavijeno tamom i gde je, kako mi se uinilo, oko vrata bio opleten
venac, ili neto drugo to se arenelo. I sada, kada sam bolje zagledao, zapazio sam iznad portala
svetlu firmu na kojoj je, kako mi se inilo, stajao neki natpis. Napregnuo sam vid i najzad sam, i
pored blata i bara, preao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao slabo osvetljenu mrlju na starom,
sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna arena slova koja su nestajala, ponovo se
pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih, sada su i ovaj stari, dobroudni zid zloupotrebili za nekakvu
svetlosnu reklamu! U meuvremenu razabrao sam nekoliko rei koje su se letimino pojavljivale;
teko je bilo proitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i
to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. ovek koji je hteo da napravi posao pomou njih
nije bio umean, ve je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grenik. Zato je taj ovek
putao slova ba na ovom zidu, u najmranijoj ulicici starog dela grada, u ovo doba dana, po ovako
kiovitom vremenu, kada nikoga nije bilo na ulici, i zato su ona bila tako titrava, lelujava, tako
udljiva i neitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko rei koje su
glasile:
Magino Pozorite
ULAZ NIJE ZA SVAKOGA
Pokuao sam da otvorim vrata, ali teka starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom. Za
vrila se igra slova, prekinula se odjednom, tuna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se
nekoliko koraka unazad, zagazivi duboko u blato, ali slova vie nisu nailazila, igra se ugasila, a ja
sam jo dugo stajao u blatu i ekao uzalud.
Onda, kada sam ve posustao i vratio se na plonik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice,
preko asfalta koji se presijavao.
Proitao sam:
SAMO ZA LUDAKE!
Noge su mi bile vlane, bilo mi je hladno, ali sam pored toga jo prilino dugo stajao tu u
iekivanju. Nita vie. Dok sam tako stajao i razmiljao kako su arena slova, nena i varljiva kao
utvare, preletala preko tamnoga asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od

mojih predanjih misli: poreenje sa blistavozlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i
nepronalaljiv.
Bilo mi je hladno, pa sam poao dalje, sanjarei o tom tragu, pun enje za ulaznim vratima koja
vode u zaarano pozorite samo za ludake. U meuvremenu dospeo sam u okolinu pijace, gde nije
bilo oskudice u veernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka
tabla: Damenkapela Varijete Bioskop Igranka, ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za svakoga,
za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Pa ipak sam se
malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko slova,
zaigrala su i u mojoj dui, dotiui skrivene ice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao
vidljiv.
Potraio sam malu starinsku krmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset
i pet godina, nita nije izmenilo: krmarica je bila ista, a i mnogi meu dananjim gostima sedeli su
jo onda ovde, na istom mestu, sa istim aama pred sobom. Uao sam u skromnu gostionicu, bilo
mi je utoite. Dodue, bilo je to utoite slino onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni
ovde naao dom i zajednicu, ve samo mirno mesto posmatraa ispred pozornice na kojoj su tu i
ljudi igrali tue komade, ali je i to mnogo znailo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike,
samo nekoliko mirnih graana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni
emajliranog lima, ni plianog mesinga!) i pred svakim od njih stajao je veernji napitak, neko
dobro, lako vino. Moda su ovi stalni gosti, koje sam sve poznavao iz vienja, bili prave ifte i
moda su kod kue, u svojim iftinskim stanovima, imali nekakve ogavne kune oltare pred
glupavim idolima zadovoljstva, a moda su bili usamljeni momci, izbaeni iz svog koloseka kao i ja,
tihi pijanci, zamiljeni nad propalim idealima, stepski vuci, takoe bednici; ali to mi nije bilo
poznato. Ponekog od njih vukla je ovamo cenja za domom ili neko razoaranje i potreba za
nadoknadom; oenjeni je ovde traio atmosferu svog momakog doba, stari inovnik odjek svojih
studentskih godina, a svi su bili prilino utljivi, svi su bili pijanci i svi su, kao i ja, vie voleli da sede
sa bocom od pola litra lzakog vina pred sobom negoli pred nekom damenkapelom. Tu sam bacio
lenger, tu se moglo izdrati sat-dva. Tek to sam popio gutljaj elzakog vina, setio sam se da danas,
izuzev doruka, jo nita nisam okusio.
Pravo je udo ta sve ovek moe da proguta! itao sam novine nekih desetak minuta,
doputajui da kroz moje oi prodre u mene duh nekog neodgovornog oveka koji nadugako i
nairoko vae tue reci kvaei ih svojom pljuvakom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio.
Gutao sam to tokom itanja itavog jednog stupca. A onda sam poderao dobar komad digerice
iseene iz tela ubijenog teleta. Pravo udo! Najbolje od svega bilo je elzako vino. Ne volim opora,
jaka vina, bar ne za svaki dan, vina koja se razmeu jakim dejstvom, a uvena su po nekom
specijalnom ukusu. Najvie volim sasvim ista, laka, skromna seljaka vina, bez naroitog imena,
kojih moe mnogo da se popije i iji ukus tako prijatno svesrdno podsea na selo, na zemlju, na
nebo i lugove. aa elzakog vina i komad hleba svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam ve
bio pojeo porciju digerice, to je bilo neobino uivanje za mene koji retko jedem meso i preda
mnom je stajala ve druga aa. Bilo je takoe pravo udo to su negde po zelenim dolinama
zdravi i estiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili vino da bi tu i tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina
razoaranih graana i stepskih vukova tiho cevili malo hrabrosti i raspoloenja iz svojih pehara.
Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloenje! Naknadno se
u meni razlegao smeh olakanja povodom ae od rei u onom novinskom lanku, i odjednom sam
se setio zaboravljene melodije onog piana na duvakim instrumentima. Ona se pela u meni, poput

sapunskog mehurica koji se preliva, zablistala arenilom, odraavajuci u minijaturi ceo svet, da bi
se zatim blago rasprsnula. Ako je bilo moguno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u
mojoj dui i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama,
zar sam onda mogao da budem sasvim izgubljen? lako sam bio zalutala ivotinja koja nije shvatala
svet to je okruuje, ipak je u mom ludom ivotu postojao smisao; neto je u meni davalo
odgovore, primal pozive iz dalekih, velianstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade
slika Aneoske ete dotat s malog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koracaju Hamlet i
Ofelija, s vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu;
vazduhoplovac anoco stoji u balonu koji gori i duva u rog; Atila melcle dri nov eir u ruci, budur
para nebo svojim skulpturama koje su sline planinama. Pa ak ako bi te prilike ivele i u hiljadama
drugih srca, postoje jo desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova cija se postojbina nalazi
u meni, kao to i oi kojima gledaju i ui kojima sluaju ive jedino i samo u meni. Ko je jo davao
odgovore starom bolnikom zidu izbledele, otrte, prljave sivozelene boje, u ijim su se pukotinama
i razvalinama nasluivale hiljade fresaka, ko ga je jo osetio, ko ga je voleo, koga je dirnuo ar
njegovih nenoumiruih boja? One starinske kaluerske knjige, sa minijaturama koje se blago
presijavaju, i knjige Nemakih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve
one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa tampane stvari i rukopisi starih
muziara, tvrdi, pouteli notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima, ko je jo uo njihove
duhovite, vragolaste i enjive glasove, ko je jo puna srca pronosio njihov duh i njihove ari kroz
jedno drugo, njima tue doba? Ko se jo seao malog, ilavog empresa visoko na bregu iznad
kue koga je stena, survavi se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje iveo i u nudi isterao nov,
krljav vrh koji je odavao priznanje vrednosti prvom spratu i njenoj blistavoj araukariji? Ko je nou
u lutajuim maglama nad Rajnom itao pisma od oblaka? Bio je to Stepski Vuk. A ko je nad
ruevinama svog ivota traio truli smisao, patio zbog neeg na izgled besmislenog, preivljavao na
izgled lude stvari, a tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, jo nadao otkrovljenju i bojoj
blizini?
Drao sam svoj pehar vrsto u ruci, krcmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi vie
trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se seao venosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet
jedan as da diem, da ivim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da
strahujem i da se stidim.
Kada sam iziao na utianu ulicu, retka, sitna kia, koju je erupao hladan vetar, umela je oko
ulinih svetiljki, presijavajuci se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku arobnu
mo ispunjavanja elja, otvorila bi se preda mnom mala, lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi
neko liko dobrih muziara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom
sadanjem raspoloenju, pa bih tu sveu, plemenitu muziku posrkao kao to bogovi sru nektar. O,
da sam u tom asu imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmilja pri svetlosti svee, a
pored sebe ima violinu! Kako bih se dounjao do njega u nonoj tiini, kako bih se neujno popeo
vijugavim stepenitem da ga iznenadim, pa bismo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko
nadzemaljskih nonih asova! Nekada, u minulim godinama, esto sam okuao tu sreu, ali je
vremenom i to izbledelo i nestalo; izmeu onoga onda i ovoga sada leale su uvele godine.
Preko volje sam krenuo kui, podignuvi okovratnik od kaputa i zabadajuci vrh tapa u vlanu
kaldrmu. Ma koliko sporo iao, ipak je isuvie brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u
svom malom, nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prolo bilo
vremena kada sam ovakve zimske, kiovite noi mogao da provodim lutajui napolju. No bilo kako

mi drago, nisam hteo da mi se dobro veernje raspoloenje pokvari ni zbog kie, ni zbog
kostobolje, ni zbog araukarije, pa iako nisam mogao da ujem kamerni orkestar niti da naem
usamljenog prijatelja s violinom, u meni je jo odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao,
ritmiki udiui vazduh i samo nagovetavajui je, da odsviram samom sebi. Koraao sam dalje
zanet mislima. Ne, moglo se i bez kamerne muzike i bez prijatelja, a bilo je smeno izjadati se
nemonom udnjom za toplinom. Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je prieljkivao i stekao
tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, OH, DA ali je i spokojna, udesno spokojna i
prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreu zvezde.
Iz jedne dvorane za igru pored koje sam proao zapljusnu me vrelo i grubo, kao isparenje ivog
mesa, estoka dez muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se
gnuao, za mene imala tajnu dra. Dez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta vie nego
dananju akademsku muziku; dez, sa svojim radosnim, sirovim divljatvom, odiui naivnom,
estitom ulnou, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona.
Stajao sam jedan trenutak njuei, udisao sam krvavu i dreeu muziku, njuio sam pakosno i
pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je tuna, odvie
zaeerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, udljiva i snana, pa ipak su
obe polovine naivno i pomirljivo ile ukorak, slivajuci se u celinu. Bila je to muzika iz doba
propadanja. U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slina muzika. U poreenju sa
pravom muzikom, Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomije ali tako izgleda sva naa
umetnost, itav na mentalitet, sva naa nazovi kultura im se uporedi sa pravom kulturom. Ova
muzika je imala preimustvo u velikoj iskrenosti, imala je neeg, ljubavi dostojnog, crnakog u
sebi, bila je bez ikakvih lai i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloenjem. Imala je u sebi neto
od crnca i neto od Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako deaki
sve i detinjast. Da li e i Evropa biti takva? Da li je ve na putu da postane takva? Da li smo mi,
stari poznavaoci i potovaoci nekadanje Evrope, nekadanje prave muzike, nekadanjeg pravog
pesnitva, samo sitna, glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotiara koji e sutra biti
zaboravljeni i ismejani? Da li je ono to smo mi nazivali kulturom, duhom, duom, ono to smo
nazivali lepim i svetim bilo samo utvara, ve odavno mrtva, koju samo jo nekolicina nas budala
smatra pravom i ivom? Da li je moguno da nikada nije ni bila prava i iva? Da li je ono za ta smo
se mi, budale, borili, moda oduvek bilo samo fantom? Stara gradska etvrt primi me pod svoje
okrilje.
Gasla i nestvarna uzdizala se mala siva crkva. Odjednom mi opet pade na pamet veeranji
doivljaj sa zagonetnim vratima iljatog luka i zagonetnom ploom iznad njih, sa svetlosnim
slovima koja su tako podsmeljivo titrala. Kako je ono glasio natpis? Ulaz nije za svakoga. I Samo
za ludake.
Ispitivaki pogledah preko puta u stari zid, s potajnom eljom da opet otponu arolije, da mene,
ludaka, opet pozove natpis i da se mala vrata otvore preda mnom. Moda se tamo nalazilo ono to
sam traio, moda se tamo svirala moja muzika?
Tamni, kameni zid gledao me je ravnoduno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san.
Nigde vrata, nigde iljatog luka, ve samo tamni, tihi zid bez otvora. Smeei se poao sam dalje,
klimnuvi prijateljski glavom u pravcu starih zidina. Spavaj spokojno, zide, ja te neu probuditi.
Doi e vreme kada e te sruiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si jo tu, jo si lep, i
tih, i meni drag.

Izbacen iz nekog crnog ulinog tesnaca, neposredno preda mnom, trgnu me ovek, usamljen,
pozni povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio
motku sa plakatom, a na trbuhu, kaiem privezano, otvoreno sandue, kakvo torbari nose po
vaarima.
Umorno je koraao ispred mene neokreui se, inae bih mu se javio i poklonio mu cigaru. Pri
svetlosti najblie uline svetiljke pokuao sam da proitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali
se on toliko klatio tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio oveka i
zamolio ga da mi pokae plakat. On je zastao, dreci motku pravo, i tada sam uspeo da proitam
titrava, iskrivljena slova:
ANARHISTIKO ZABAVNO VEE!
magino POZORITE!
ULAZ NIJE ZA SVAKOGA ..
Vas sam traio, uzviknuh radosno. ta je sa vaom zabavnom veeri? Gde se odrava? Kada?
On odmah potra.
Nije za svakoga, ree ravnoduno, sanjivim glasom i otra. Bilo mu je svega dosta, hteo je da ide
kui.
Stanite, viknuh i potrcah za njim, ta to imate u svom sanduetu? Otkupiu vam neto.
Ne zastajui, ovek mehaniki izvue iz sandueta neku knjiicu i prui mi je. Ja je brzo uzeh i
strpah u dep. Dok sam otkopavao kaput s namerom da izvadim novac, ovek skrenu, ue na
neku kapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teki koraci odjekivali su prvo u dvoritu, preko
kamenih ploa, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga nita vie nisam uo. Odjednom i
mene savlada umor, imao sam oseanje da je ve veoma kasno i da e biti dobro da poem kui.
Krenuh bre i uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgrada, u svoj kraj izmedu etalita na
bedemu, gde u malim, istim najamnim kuama, iza travnjaka i brljana stanuju inovnici i sitni
rentijeri. Proavi pored brljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, naoh kljuaonicu i
dugme za osvetljenje, prounjah se pored staklenih vrata, politiranih ormara i biljki u saksijama i
otvorih vrata svoje sobe, svog nazovi doma, gde su me oekivali naslonjaa i pe, mastionica i
kutija sa bojama, Novalis i Dostojevski, kao to druge, normalne ljude oekuje mati ili ena, deca,
sluavka, psi i make.
Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi doe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to
tanka, ravo i na loem papiru odtampana vaarska knjiica, kao one sveske ovek roen u
januaru ili Kako u se za osam dana podmladiti za dvadeset godina?
Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjai i stavih naoare proitah sa iznenaenjem i oseanjem
neeg sudbonskog, to se odjednom javilo u meni, naslov ove vaarske sveske: Rasprava o
Stepskom vuku. Nije za svakoga.
Sadrina spisa, koji sam proitao bez predaha, sa najveom panjom, bila je sledea:
RASPRAVA O STEPSKOM VUKU
SAMO ZA LUDAKE
Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Iao je na dve noge, nosio odelo i bio ovek,
ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Nauio je mnogo od onoga to bistri ljudi mogu da naue i
bio je prilino razuman ovek. Ali evo ta nije nauio: da bude zadovoljan sobom i svojim ivotom.
To nije bio u stanju da naui, jer je po prirodi bio nezadovoljan ovek. Verovatno je to proisticalo
otuda to je u dnu svoje due oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopte nije ovek, ve
vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je moda jo pre svog roenja nekom
arolijom pretvoren od vuka u oveka, ili je roen kao ovek, ali sa duom stepskog vuka, kojom je
opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraenje i bolest. Na
primer, bilo bi, najzad, moguno da je taj ovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan,
da su njegovi vaspitai pokuali da ubiju zver u njemu, pa su mu ba na taj nain stvorili
uobraenje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i
ovenosti. O tome bi se moglo govoriti nadugako, a i zanimljivo, mogle bi se o tome ak pisati i
knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk
uao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraenje njegove due. ta su drugi
o tome mislili, a i ta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve vanosti, jer od toga
vuk nije iziao iz njega.
Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, coveju i vuju, takva mu je bila sudbina, i moe biti da
ovako neto nije nita naroito ni retko. Nailazilo se ve na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo
ta psee, lisije, riblje ili zmijsko, ne oseajuci zbog toga naroitih tekoa. Kod tih ljudi, eto,
ovek i lisica ili ovek i riba ivotarili su jedno pored drugog ne nanosei jedno drugom bol, ak i
pomaui jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli
uspeh lisica i majmun negoli sam ovek. To te svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukije, u
njemu ovek i vuk nisu ili uporedo, jo manje su pomagali jedan drugom, ve su bili u stalnom
smrtnom neprijateljstvu, i jedan je iveo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u
jednoj krvi i jednoj dui mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak ivot. Eto, svako ima svoj
udes, i niiji nije lak.
Na Stepski Vuk je, dodue iveo oseajui se as kao vuk as kao ovek, kako je to sluaj kod svih
polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao ovek, posmatrajui, ocenjujui i osuujui, a u
vreme kada je bio ovek, to isto je inio vuk. Na primer, ako je Hariju kao oveku dolazila neka
lepa misao, neko prefinjeno, plemenito oseanje, ili ako bi izvrio kakvo, takozvano, plemenito
delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako
smeno i ravo pristaje ovakvo plemenito pozorite stepskoj ivotinji, vuku, koji u svojoj dui
sasvim tano zna ta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloe krvi ili
da juri za nekom vuicom. Sa gledita vuka svaka oveja delatnost postajala je strahovito komina
i neprilina, glupa i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari oseao i ponaao kao vuk, kada bi
iskezio zube na druge, kada bi oseao mrnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i
njihovom lanom i izopaenom ponaanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo
prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, ravog
i divljeg vujeg stvora.
Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudei po njima, Hari nije imao ba ugodan i srean ivot.
Ali time nije reeno da je bio naroito nesrean (iako se njemu samom tako inilo, kao to svaki
ovek svoje patnje smatra najveim). To ne bi trebalo rei ni o jednom oveku. I onaj ko ne nosi
vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srean. I najnesreniji ivot ima svojih untanih asova i,
pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetie sree. Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obino je
bio veoma nesrean, to se ne moe porei, a mogao je da unesrei i druge, naime, ako ih je voleo,
a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao
prefinjenog, mudrog i neobinog oveka, pa bi bili zgranuti i razoarani kada bi odjednom morali
da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doi, jer je Hari, kao svako bie, eleo da bude voljen
kao celina i ba zbog toga nije mogao da krije i da laima uklanja vuka ispred oiju onih do ije mu

je ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli ba vuka, ba ono slobodno,
divlje, neukrotivo, opasno i snatno, i ovi su, opet, doivljavali veliko razoaranje i jad kada bi
odjednom divlji, zli vuk ipak postao ovek, koji u sebi nosi enju za dobrotom i nenou, koji
hoce da slua Mocarta, da ita pesme i da ima ljudske ideale. Ba su ovi Ijudi obino bili naroito
razoarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa
kojima je dolazio u dodir.
Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da moe sebi predstaviti njegov bedni,
rastrzani ivot, taj je ipak u zabludi, jer jo ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Harija (kao to
nema pravila bez izuzetka i kao to je jedan grenik pod izvesnim okolnostima miliji bogu od
devedeset i devet pravednika) ipak bilo i izuzetaka i srenih sluajeva, da je katkada nepomueno
i nesmetano oseao u sebi i vuka i oveka, kako diu, misle i oseaju i njemu, da su katkada, u
veoma retkim asovima, njih dvojica sklapali mir i iveli u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao
dok je drugi bio budan, ve su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da je i u ivotu ovog
oveka, kao i svuda u svetu, sve uobiajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo
jedini cilj da tu i tamo doivi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim, udom, da nastupi
mesto blagosti. Da li su kratki, retki asovi sree izgladili i ublaili zao udes Stepskog Vuka, tako da
su najzad srea i patnja bili jedno drugom ravni; ili je ak moda kratka, ali snana srea onih
brojnih asova upila u sebe svu patnju, zbog ega je dobila veu vrednost, to je opet jedno od
pitanja o kome dokoni ljudi mogu da mozgaju ako ele. esto je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo
za vreme njegovih dokonih i beskorisnih dana.
Uz to treba rei jo neto. Postoji prilian broj ljudi slinih vrsti kojoj je pripadao Hari, naroito ih
ima mnogo meu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve due, dva bia, u njima ima boanskog i
satanskog, ima majine i oeve krvi, sposobnosti da budu sreni i da pate, a sve to ivi jedno kraj
drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i ovek u Hariju. I ti ljudi, iji
je ivot veoma nespokojan, doivljuju povremeno, u svojim retkim srenim asovima, neto tako
snano i neiskazano. I ponekad, pena trenutne sree povremeno prsne tako visoko i bletavo nad
morem patnji da ta kratka, zasenjujua srea zraei dodiruje i oarava i druge. Tako nastaju, kao
dragocena pena sree nad morem patnji, sva ona umetnika dela u kojima se jedan jedini ovek
koji pati, za jedan jedini as, tako visoko uzdie nad sopstvenom sudbinom da njegova srea sija
kao zvezda, i svima onima koji je vide ini se kao neto veno i kao njihov san o srei. Svi ovi ljudi,
ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopte nemaju ivota, odnosno, njihov ivot ne
znai postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili mislioci onako
kao to su drugi sudije, lekari, obuari ili uitelji, ve je to veno paeniko kretanje i vrtlog,
nesreno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako ovek nije spreman da vidi smisao ba u ovim
retkim doivljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrae nad haosom ovakvog ivota. Meu
ljudima ove vrste nikla je opasna i strana misao da je moda ceo oveji ivot samo jedna opaka
zabluda, estoki neuspeo izrod pramajke, divlji i jeziv promaen pokuaj prirode. Ali je meu njima
nikla i ona druga misao, da ovek moda nije samo prilino razumna ivotinja, ve i dete bogova,
kome je odreeno da bude besmrtno.
Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeleja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke,
svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledeci: on je bio ovek veeri. Jutro je
za njega bilo nemilo doba dana, koga se plaio i koje mu nikad nije donosilo nita dobro. Nijednog
jutra u svom ivotu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim asovima nije uinio neto
dobro, nije se neem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da prui neku radost. Tek u

toku popodneva polako bi se zagrejao i ivahnuo, a tek predvee bi, za vreme svojih svetlih dana,
postajao plodan, io, katkada iv i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je
u vezi s tim. Nikada nije bilo oveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnou. U
mladosti, kada je jo bio siromaan i kada mu je bilo teko da zarauje svoj hleb, vie je voleo da
gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunicu
nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban ivot, nije se prodavao enama ili
vlastodrcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono to je u oima celog sveta predstavljalo
preimustvo i sreu, samo da bi sauvao svoju slobodu. Za njega nije bilo nieg mrskijeg i
stranijeg od pomisli da obavlja neku slubu, da se pridrava nekog dnevnog i godinjeg reda i da
mora da slua druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstranije to bi u snu
mogao da doivi bio je zatvoren ivot u nekoj kasarni. Umeo je da se izvue iz svih ovih okolnosti,
esto po cenu velikih rtava. U tome je leala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i
nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio vrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su,
opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Proao je onako kako prolaze mnogi: ono
to je po unutarnjem nagonu svog bia najupornije traio i za im je stremio palo mu je u deo, ali u
veoj meri no to to ljudskom stvoru prilici. U poetku mu je to bio san i srea, zatim gorki udes.
Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada sluei, a onaj koji trai nasladu
propada od slasti.
I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno
nezavisan, niko nije mogao da mu nareuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i
samostalno odluivao je ta da ini i preduzima. Jer svaki ovek neminovno postie ono to je po
svom pravom nagonu prinuen da trai. Ali usred steene slobode Hari odjednom primeti da je
njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki straan nain ostavlja na miru, da
ga se ljudi vie nimalo ne tiu, pa ak da se i on samog sebe nimalo ne tie, da se u sve reem i
reem vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano gui. Jer sada mu samoa i nezavisnost vie
nisu bili cilj i elja, ve udes, presuda koja mu je izreena, arobna elja koja je izgovorena i vie ne
moe da se pokrene, sada mu vie nita nije pomagalo ako je, pun enje i dobre volje, pruao
ruke i bio spreman da se povee i stopi sa zajednicom; sada ga ostavie samog. Pri tome,
meutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan. Naprotiv, imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio
drag. Ali je uvek nalazio na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna
pisma, ali mu se niko nije pribliio, nigde nije dolo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da
uestvuje u njegovom ivotu. esto ga je sada okruivao vazduh usamljenih, neka mukla
atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, oseao je nemo da stvori prisnije odnose, i
nikakav trud ni enja tu nisu pomogli. To je bila jedna od najvanijih osobenosti njegovog ivota.
Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogreno nazivati
samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Meu ovima ih ak ima mnogo koji su, tako
reci, pukim sluajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistva nije sastavni deo njihovog
bia. Meu Ijudima bez individualnosti, bez snane konstatucije, bez velikog udesa, meu obinim
Ijudima iz opora, ima mnogo njih koji zavre samoubistvom, a po svom obeleju i kovu ne
pripadaju tipu samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biu samoubie, moda vei deo
njih, nikada stvarno ne diu ruku na sebe. Samoubica, a Hari je bio jedan od njih, ne mora nuno
da ivi u naroito prisnom odnosu sa smru to moe da se ini a da ovek ipak nije samoubica. Ali
je samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne, osea kao naroito ugroenu
klicu prirode, da mu se uvek ini kao da je izuzetno izloen opasnosti, kao da stoji na najiljatijem

vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka siuna unutranja slabost da se
surva u ponor. Ova vrsta ljudi obeleena je po liniji svoje sudbine time to je za njih samoubistvo
najverovatniji nain smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je
uoljiv jo u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom itavog njihovog ivota, nije neka izuzetno slaba
ivotna snaga, naprotiv, same samoubicine prirode. Ali kao to postoje prirode koje prilikom i
najmanje bolesti naginju granici, tako ove prirode, koje mi nazivamo samoubicama i koje esto
veoma osetljive i oseajne, naginju tome da pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi
samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi dala smelosti i snage odgovornosti da se bavi
ovekom umesto iskljuivo mehanizmima ivotnih pojava, kada bismo imali neto slino
antropologiji, neto kao psihologiju, ove injenice bile bi svakome poznate.
Ovo to smo ovde govorili o samoubicama odnosi se naravno, samo na povrinu stvari, to je
psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajuci je metafiziki, ta stvar izgleda drukija i
mnogo jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bia pogoena
oseanjem krivice zbog svoje individualnosti, kao due kojima vie nije ivotni cilj da sebe usavre i
oblikuju, ve da se raspadnu i vrate majci, bogu, da se vrate u svemir.
Meu ovim prirodama mnoge su potpuno nesposobne da ikada izvre stvarno samoubistvo, jer su
duboko spoznale koliki je ono greh. Za nas su one pak samoubice, jer ive u smrti, a ne u
spasonosnom ivotu, jer su spremne da se odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate poetku.
Kao to svaka snaga moe da postane i slabost, pod izvesnim okolnostima do toga mora da doe,
ako i obratno, izraziti samoubica esto moe da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac,
pa to obino i ini. Meu ove sluajeve dolazi i sluaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu
slinih, od zamisli da mu je svakog asa otvoren put u smrt, stvorio je ne samo mladalakomelanholinu igru fantazije ve je iz te zamisli crpao utehu i oslonac.
Dodue, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u ivotu smesta su
izazivali u njemu elju da se iz svega toga izvue pomou smrti, ali se postepeno ba iz te sklonosti
izrodila filozofija u prilog ivotu. Srodivi se prisno sa zamisli da mu je onaj izlaz u sluaju nude
uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu
je bilo naroito ravo, mogao je katkada sa radou, pa ak i sa zluradou, da oseti: Radoznao
sam da vidim koliko ovek u stvari moe da izdri! Kada dospem do granice podnoljivog, dovoljno
je da otvorim vrata i ve sam umakao. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu
neobicnu snagu.
S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskuenja da izvre
samoubistvo. Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje due, dobro zna da je samoubistvo,
dodue, izlaz, ali da je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za sluaj nude, da je u sutini
plemenitije i lepe ostaviti da oveka pobedi i obori sam ivot nego sopstvena ruka. Svest o tome,
neista savest, koja ima isti izvor kao, na primer, neista savest kod takozvanih samobludnika,
podstiu veinu samoubica na trajnu borbu protiv iskuenja. Oni se bore kao to se kleptoman
bori protiv svog poroka. Ova borba je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je
mnogobrojnim, uvek drukijim orujem. Najzad je, oko etrdeset i sedme svoje godine, doao na
srenu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je esto pruala zadovoljstvo, da svoj pedeseti
roendan odredi kao dan kada e dopustiti sebi da izvri samoubistvo. Sporazumeo se sam sa
sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li e, za sluaj nude, prema svom trenutnom
raspoloenju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi ta mu drago, neka se razboli,
osiromai, neka doivi patnju i gorinu za sve je odreen rok, to sve moe da potraje najvie jo

nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lake podnosio
sve nedae koje bi ga ranije jae i due muile, pa ak i do dna due potresale. Ako se iz bilo kog
razloga oseao naroito ravo, ako bi pored pustoi, usamljeosti i podivljalosti njegovog ivota
naile i izvan dne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kae: ekajte, jo samo dve godine, pa
u zagospodariti vama! I tada bi se s Ijubavlju predao zamisli kako e na dan njegovog pedesetog
roendana ujuto stii pisma i estitke, dok e se on, siguran u svoj no za brijanje, oprostiti svih
patnji, zatvarajui vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja, bolovi u stomaku mogli da
gledaju kuda e sad.
***
Preostaje nam jo da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naroito njegov neobini odnos prema
graantini, objasnimo na taj nacin to emo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako
se to samo po sebi namee, uzeemo kao polaznu taku ba taj njegov odnos prema svemu
graanskom!
Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van graanskog sveta, poto nije
znao i za porodini ivot ni za drutveno astoljublje.
Smatrao je sebe iskljuivom jedinkom, as osobe, jakim i nastranim pustinjakom, a as
natprosenom, u neku ruku, izvanredno obdarenom individuom, uzvienom nad sitnim normama
svakodnevog ivota. Svesno je prezirao buruja i ponosio se to on to nije. U izvesnom pogledu
iveo je sasvim graanski, imao je novaca u banci i pomagao je siromane roake, odevao se,
dodue, nemarno, ali pristojno i, neupadljivo, teio je da sa policijom, poreznicima i slinim silama
ivi u dobrim odnosima. Sem toga neka snana, potajna cenja stalno ga je privlaila
malograanskom svetu, tihim, pristojnim porodinim kuama sa urednim baticama, blistavo isto
odravanim stepenitima i itavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savrene pristojnosti. Svialo mu
se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se osea kao ovek izvan graanskog sveta,
osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i iveo po periferiji ivota, gde
graantina vie ne postoji, niti se oseao kod kue u atmosferi nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod
zloinaca i obespravljenih, ve je uvek ostao sa stanom u provinciji graanstva, jer je imao izvestan
odnos prema njegovim obiajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos otpora i pobune.
Sem toga odrastao je i vaspitavan malograanski, i otuda je zadrao mnotvo pojmova i ablona.
Teoretski nije imao nita protiv javnih ena, ali bi on lino bio nesposoban da ozbiljno shvati jednu
od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Politikog zloinca, revolucionara ili duhovnog
zavodnika, koje su drave i drutvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi znao
kako da se ponese prema lopovu, obijau ili ubici iz pohote, osim da ih na prilino graanski nain
saaljeva.
Tako je jednom polovinom svoga bia priznavao i potvrivao ono to je drugom polovinom
pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj graanskoj kui, po ustaljenim pravilima i obiajima,
Ostao je jednim delom svoje due uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se ve odavno
individualizovao preko graanski mogue mere, oslobodivi se sadrine graanskog ideala i
verovanja.
Ovo graansko, kao stalno postojee stanje svega ovenoga, nije bilo nita drugo nego pokuaj
izmirenja, tenja za ujednaenom sredinom izmeu bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti
ovejih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i

razvratnika, pa ce nam poreenje uskoro biti razumljivo. oveku se prua mogunost da se

potpuno preda duhovnom ivotu, da pokua da se priblii idealu sveca. I obrnuto, prua mu se
mogunost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih ula i da sva svoja
stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do
muenika due, do samopredaje bogu. Drugi vodi do razvratnika, do muenika nagona, do
samopredaje trulei. Graanin pokuava da ivi u prijatno tempiranoj sredini izmeu ova dva puta.
On se nikada nee predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada nece postati muenik, nikada
pristati da bude uniten, naprotiv, njegov ideal nije da se preda, ve da odrava sopstveno Ja,
njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve to je
bezuslovno njemu je nesnosno, on hoe da slui bogu, ali i zanosu, hoe da ima vrline, ali i da mu
je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokuava da se naseli u sredini izmeu krajnosti, u
umerenoj i povoljnoj zoni bez estokih bura i oluja, u emu i uspeva, ali na raun onog ivotnog i
oseajnog intenziteta koji prua ivot usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.
Intenzivno se moe iveti samo na raun sopstvenog Ja, a graanin nita vie ne ceni nego svoje Ja
(koje je, dodue, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postie samoodranje i sigurnost na
raun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom, stie mirnu savest, umesto
naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu.
Zbog toga je graanin, po svom biu, stvorenje sa slabim ivotnim pogonom, plaljivo, te je lako
upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moi postavio veinu,
namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.
Jasno je da se ovo slabo i plaljivo bie ne moe odrati ma u kolikom broju postojalo, da ono sa
svojim osobinama moe odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca meu vucima koji
slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snanih priroda graanin, dodue,
smesta biva pritenjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, ak i vlada
svetom. Kako je to moguno? Ni veliki broj opora u kojima ivi, ni njegove vrline, ni njegov
common sense, ni itava organizacija ne bi bili dovoljno snani da ga spasu od propasti. Onoga iji
je ivotni intenzitet ve od samog poetka toliko oslabljen ne moe da odrava u ivotu nikakva
medicina sveta. Pa ipak graantina ivi, snana je i napreduje. Zato?
Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buroazije nipoto ne poiva na
svojstvima svojih normalnih lanova, ve na veoma mnogobrojnim autsajderima, koje obuhvata
usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Meu graantinom uvek ivi i veliki broj snanih i
divljih priroda. Na stepski vuk Hari tipian je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko
granice koju moe da dostigne graanin. On kome su poznate slasti meditacije, kao i mrane
radosti mrnje i samomrnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni
zatoenik gradantine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih graana
nataloili iroki slojevi ljudi, mnoge hiljade ivota i inteligencija, od kojih je svaki, dodue, ve
osloboen gradantine i pozvan za ivot u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim
oseanjima vezan za gradantinu i do izvesne mere zaraen njenim malaksalim ivotnim
intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj slui. Jer kod
graantine osnovno naelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!
Ako u ovom smislu ispitamo duu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao ovek kome je
zbog visokog stepena njegove individualnosti odreeno da ne bude graanin jer se svaka visoko
razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom unitenju. Vidimo da
je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti

nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teko materinsko
sazvede graantine. Ovakav je njegov poloaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost.
Veina intelektualaca i najveci deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnaniji meu njima
uspevaju da probiju atmosferu graanske zemlje i da stignu u kosmiki svet, ostali se mire sa
sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru gradantinu, a ipak joj pripadaju, jaaju je i veliaju, jer
na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da ive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne
predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u ijem se paklu njihovi talenti ispeku i
postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na nain dostojan
divljenja. To su oni tragikom obeleeni, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali
vezani, ijem talentu graantina esto odaje veliko priznanje, otvoreno je tree carstvo, jedan
imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja
neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraena tragika, kao i sila potrebna za prodor u
zvezdani svemir, njima koji oseaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da ive u njemu,
njima se prua pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snaan i
elastian. Humor uvek ostaje na neki nain gradanski, iako je pravi tip graanina nesposoban da
ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamreni, mnogostruki ideal svih stepskih
vukova: tu je moguno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku,
tu ne samo to se savijaju polovi jedan prema drugom nego se u ovakav stav odobravanja
ukljuuje i graanin. Onome koji je sumanuto opsednut bogom moguno je da zauzme stav
odobravanja i prema zloinu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima
bezuslovnosti nemoguno je da odobravaju jo i onu neutralnu, mlaku sredinu: graantinu.
Jedino humor, taj divni izum onih kojima je prepreen put ka onom najviem za ta su pozvani, taj
izum onih skoro traginih, najdarovitijih nesrenika, jedino humor (moda najudnije i
najgenijalnije dostignue oveanstva) izvrava i ono nemogue, naime, spaja i sjedinjuje sve
oblasti ljudskog bia u zracima svojih prizmi. iveti u svetu kao da to i nije svet, potovati zakon a
stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odrei se kao da to nije odricanje sve ove
omiljene i esto formulisane zahteve visoke ivotne mudrosti moe da ostvaruje jedino humor.
Pa ako bi u zaguljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti,
ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj arobni napitak, bio bi spasen. Za to mu jo mnogo tota
nedostaje, ali mogunosti i nada postoje. Ko ga voli, ko saosea s njim, neka mu poeli ovaj spas.
On bi, dodue, zauvek ostao u graantini, ali bi njegove patnje bile snoljive i plodne. Njegov
odnos prema graanskom svetu, kako u ljubavi tako i u mrnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a
njegova vezanost za ovaj svet prestala bi da ga mui bez prestanka kao neka sramota.
Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski
Vuk jednom suoi sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj dui i da
postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u
svoj svojoj nepromenljivosti, i ubudue bi mu bilo sasvim nemoguno da iz pakla svojih nagona
uvek ponovo prebegne u sentimentalno-filozofske utehe a odatle opet u slepu opijenost svog
vucjeg bia. ovek i vuk bili bi prinueni da upoznaju jedan drugoga bez maski oseanja koje
izobliavaju, pa bi morali nagi da se pogledaju u oi. Tada bi se ili sudarili i razili se zauvek, tako da
vie ne bi bilo Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred raanjem svetlosti humora, sklopili brak iz
razuma.
Moda e Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogunosti. Moda e jednoga dana nauiti

kako da upozna sebe, bilo na taj nain to e dobiti u ruke nae ogledalce, bilo to e susresti
besmrtnike, ili to e u naem maginom pozoritu nai ono to jetpotrebno za osloboenje
njegove zaputene due. ekaju ga hiljade takvih mogunosti, koje njegova sudbina neodoljivo
privlai; svi ljudi koji stoje po strani od graanstva ive u atmosferi ovih maginih mogunosti.
Dovoljna je najneznatnija sitnica pa da sine munja.
Meutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred oima ovu crticu
svoje unutranje biografije. On nasluuje svoj poloaj u zgradi sveta, nasluuje i poznaje
besmrtnike, nasluuje mogunost da sretne samog sebe i plai je se, on zna za postojanje onog
ogledala u koje bi neophodno morao da pogleda, a smrtno se plai da baci taj pogled.
***
Na kraju nae studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom naelnom
obmanom. Sva objanjenja, celokupna psihologija, svi pokuaji razumevanja iziskuju pomona
sredstva, teorije, mitologije, lai; poteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po
mogustvu, raskrsti sa ovim laima. Ako kaem gore ili dole, time ve tvrdim neto to iziskuje
objanjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji.Svemir ne zna za gore i dole.
Prema tome stepski vuk je, ukratko reeno, samo fikcija. Ako se Hari osea kao neka vrsta
oveka-vuka i smatra da se sastoji od dva neprijteljska i suprotna bia, onda to predstavlja samo
neki mit uproavanja. Hari uopte nije ovek-vuk, i ako smo prividno i ne ispitujui prihvatili tu la
koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokuali da ga posmatramo i da ga protumaimo kao
dvostruko bie, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da emo ga lake razumeti, koristili
obmanom, koju emo sada ispraviti.
Podela na oveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokuava da razjasni svoj udes, veoma je
grubo uproavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrenog objanjenja
suprotnosti koje ovaj ovek nalazi u sebi i koje mu se ine kao izvor njegovih tekih patnji. Hari u
sebi nalazi oveka, to jest itav svet misli, oseanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a
pored toga jo i vuka, to jest mrani svet nagona, divljatva, svireposti i nesublimisane, sirove
prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bia na dve sfere, koje su jedna prema
drugoj neprijateljski raspoloene, kakokad je doivljavao da se vuk i ovek za izvesno vreme, za
koji sreni trenutak, sloe. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog ivota pokuao da
ustanovi koliko ima oveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom oseanju, brzo bi
doao u nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan ovek, ni
najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo bie moglo objasniti
pomou dva ili tri glavna elementa, a objanjenje tako vanredno diferenciranog oveka kao to je
Hari naivnom podelom na vuka i oveka pogotovo je potpuno beznadean i detinjast poduhvat.
Hari se ne sastoji od dva bia, ve od stotine, od hiljade bia. Njegov se ivot ne klati izmeu dva
pola, kao to su nagon i duh, ili izmeu sveca i razvratnika, ve izmeu hiljadu i bezbroj suprotnih
polova (kao, uostalom, ivot svakog oveka).
to tako obrazovan i mudar ovek kao Hari moe sebe da smatra stepskim vukom, to veruje da
bogatu i sloenu tvorevinu svog ivota moe da obuhvati jednom tako prostom, grubom i
primitivnom formulom, ne treba da nas iznenadi. ovek nema veliku sposobnost miljenja, pa i
najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uproavajuih i
lanih formula u prvom redu sebe samog! Jer svi Ijudi, kako izgleda, imaju uroenu i nasilno

izazvanu potrebu da svoje Ja zamiljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je
ovo zabluda, ona ipak i dalje ivi. Sudija koji sedi nasuprot zloincu gledajui mu u oi, i koji za
trenutak uje kako ubica govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i
mogunosti ubie nalazi i u svojoj dui, ipak se ve idueg trenutka ponovo pretvara u jedinku,
postaje sudija, ponovo se vraa u ljusku svog uobraenog Ja, izvrava svoju dunost i osuuje
ubicu na smrt.
A kada naroito obdarene ljudske due nenog sastava ponu da nasluuju svoju mnogostrukost,
kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini svoje linosti, pa sebe osete sloenim iz vie delova,
kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih veina zatvori,
pozivajuci na nauku u pomo, a ova opet konstatuje izofreniju i spreava da oveanstvo iz usta
ovih nesrenika uje uzvik istine. Ali zato gubiti reci, zato izgovarati neto to je svakome ko misli
samo po sebi razumljivo, ali to nije obiaj da se iskae. Ako ve jedan ovek pristupa proirenju
uobraene celine svoga Ja u dvostruko bie, onda je bezmalo genije, ili, u svakom sluaju, redak i
zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, ve mnogostruk svet, zvezdano
nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleenog i od raznih
mogunosti. to se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i to o svome Ja govori
kao da je to jednostavna, vrsto oblikovana, jasno obeleena pojava kod svih ljudi (pa i najveih)
uobiajena obmana verovatno je neka potreba, neki zahtev ivota, kao to su disanje i uzimanje
hrane.
Obmana pociva na jednostavnom prenoenju. Telesno svaki ovek sainjava celinu, duhovno
nikada. I u pesnitvu, ak i najistananijem, uvek slino u pitanju prividno cele, prividno
jedinstvene linosti. Od dosadanjeg pesnitva strunjaci i poznavaoci najvie cene dramu, i s
pravom, jer ona prua (ili bi mogla da prui) najvee mogunosti za prikazivanje sopstvenog Ja u
svoj svojoj mnogostrukosti = kad tome ne bi protivreio prividan izgled, po kome nam se svaka
pojedinana linost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu,
odvodei nas u zabludu ba ovom svojom jedinstvenou. Naivna estetika najvie ceni takozvanu
karakternu dramu, u kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno
nasluuju pojedinci da je to moda jeftina i povrna estetika, da smo u tabludi, da greimo ako na
nae velike dramatiare primenjujemo velianstvene, ali ne prirodne, ve samo nametnute
pojmove lepote kakva se ceni jo iz antikog doba, dramatiare koji su, polazei uvek od vidljivog
tela, u stvari i stvorili fikciju o sopstvenom Ja, o jedinstvenoj linosti. U pesnitvu stare Indije ovaj
pojam je sasvim nepoznat, junaci indijskih epova nisu junaci, ve klupad linosti i niz inkarnacija.
U naem modernom svetu, meutim, postoje pesnika dela u kojima autor, verovatno ne sasvim
svesno, pokuava da nam iza vela komedije linosti i karaktera prikae mnogostrukost due. Onaj
ko hoe da to vidi, mora se odluiti da linosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bia, ve
kao delove, kao strane, kao razliite aspekte jednog vieg jedinstva (makar i due samog pesnika).
Ko Fausta bude posmatrao na ovaj nain, za toga e se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih
stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj vioj celini, a ne u pojedinim likovima, nazree neto
od prave prirode due. Kada Faust izgovora izreku, uvenu meu uiteljima, koju filistri izgovaraju
sa jezom a koja glasi: Dve due se, ah, kriju u mojim grudima! Tada zaboravlja na Mefista i
mnotvo drugih dua koje se takoe nalaze u njegovim grudima. I na Stepski Vuk veruje da u sebi
nosi dve due (vuka i oveka) i ve mu je od toga prilino tesno u grudima. Grudi i telo uvek
predstavljaju celinu, ali dua u njima nema dve ili pet, ve bezbroj. ovek je lukovica sastavljena
od stotinu ljuski tkanina od mnogih niti. To su tano znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su

tanu tehniku budistikog jogija, naime raskrinkavanje zablude o linosti. Vesela je i mnogostruka
igra oveanstva: Hindusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabluju, a Zapad je uloio isto
toliko truda da je podupre i osnai.
Ako s tog gledita posmatramo Stepskog Vuka, postae nam jasno zato je toliko patio zbog
svoga smenog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve due mnogo za jedne grudi i da ih
moraju rastrgnuti. Naprotiv, dve due su malo i Hari vri strano nasilje nad svojom jadnom duom
kada pokuava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan ovek, ipak
postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva ovekom, a drugi
vukom i smatra da je time doao do kraja i da se iscrpeo. U oveka trpa sve to je u njemu umno,
uzvieno i kultivisano, a u vuka sve to je nagonsko, divlje i haotino. Ali u ivotu stvari ne teku
tako jednostavno i grubo kao u naem bednom, idiotskom jeziku, i Hari dvostruko lae sebe ako
primenjuje divljaku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u oveka itave pokrajine svoje
due koje jo ni izdaleka nisu oveje, a izvesna svojstva svoga bia rauna kao vuja iako su ona
daleko prevazila vuka.
Kao svi ljudi uopte, i Hari veruje da vrlo dobro zna ta je ovek, pa ipak pojma nema o njemu,
iako to prilino esto nasluuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teko mogu
kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih to vie prihvata! ovek nije vrsto i trajno
uoblienje (to je bio ideal antike i pored suprotnih nasluivanja njihovih mudraca), on je pre
pokuaj i prelaz, dakle, nita drugo nego uzani i opasni most izmeu prirode I duha. Prema duhu,
prema bogu, goni ga unutranja predodreenost prema prirodi, prema majci, vue ga topla
enja: izmeu ove dve sile plaljivo se leluja njegov ivot. Ono to ljudi podrazumevaju pod
pojmom ovek uvek je samo prolazna, graanska nagoda. Ova konvencija otklanja i zabranjuje
izvesne grube zahteve nagona: deli svesti, morala, ubijanje ivotinjskog u sebi i neto malo duha
ne samo to je dozvoljeno ve se i trai. Prema ovoj konvenciji ovek je, kao svaki graanski ideal,
samo kompromis, plaljiv i naivno-lukav pokuaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom
praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini izmeu njih. Zato graanin
doputa i podnosi ono to naziva tanou, ali ujedno izruuje tanost dravi i bez prestanka
izaziva razdor izmeu njih. Zato graanin danas spaljuje na lomai jeretika i vea kao zloinca
onoga kome e prekosutra postaviti spomenik.
Da ovek nije neto ve stvoreno, ve da je zahtev duha, daleka, sa enjom a i strepnjom
oekivana mogunost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u uasnim mukama i
ekstazama, ba oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilite a sutra spomenik ta slutnja
ivi i u Stepskom Vuku. Ali ono to on, nasuprot vuku, naziva u sebi ovekom obino nije nita
drugo nego ba onaj osrednji ovek graanske konvencije. Put ka pravom oveku, ka besmrtnom,
Hari tano nasluuje, katkada usteui se, i polazi njime, ali to plaa tekim patnjama i bolnom
usamljenou. No da potvruje onaj najvii zahtev i da stremi za njim, zahtev duha da postane
istinski ovek, da poe jednim, uasnim putem ka besmrtnosti toga se plai iz dubine due. On
tano osea da to vodi jo veim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, moda i do
gubilita pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepati sve
ove patnje i da umre na jedan od ovih naina. Iako je svestan vie nego graanin zato se postaje
ovek, ipak zatvara oi i nee da zna da su oajnicka vezanost za sopstveno Ja i oajnicki strah od
umiranja najsigurniji putevi u venu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da
svoje Ja za venost preda meni postaje besmrtan. lako oboava svoje ljubimce meu besmrtnima,
recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra oima graanina, i spreman je da

savrenstvo Mocartovo objanjava, kao kakav ucitelj u koli, samo njegovim izuzetnim talentom, a
ne veliinom njegove samopredaje i spremnou da pati, njegovom ravnodunou prema
idealima graantine i podnoenjem one krajnje usamljenosti koja oko paenika , oko bia koje
postaje ovek, itavu graansku atmosferu proreuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne
onom usamljenou u vrtu Getsimanskom.
Pa ipak je na Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronaao je da u jedinstvenom telu
nema jedinstvene due, da se jedinstvenost, u najboljem sluaju, poima na dugom putu
hodocaa, kao ideal ove harmonije. On bi eleo ili da savlada vuka u sebi i da postane potpun
ovek, ili da se odrekne oveka i da bar kao vuk ivi jedinstvenim i nerastrzanim ivotom.
Verovatno da nikada nije posmatrao pravog vuka, jer moda bi tada video da ni ivotinje nemaju
jedinstvenu duu, da i one u svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i
vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! ovek uvek poe bolnom i
beznadenom stranputicom. Hari nikada vie ne moe da postane sasvim vuk, a kada bi to i
postao, video bi da vuk takoe nije neto jednostavno i iskonsko, ve mnogostruko i sloeno. I vuk
ima dve, pa i vie dua u svojim vujim grudima, i onaj koji eli da postane vuk pada u istu greku
zaboravnosti kao ovek sa onom pesmom: Oh, blaen je onaj ko je jo dete! Simpatini, ali
sentimentalni ovek koji peva pesmu o blaenom detetu takoe bi eleo da se vrati prirodi,
ednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipoto nisu blaena, da su sposobna
da oseaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.
Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na poetku svega ne nalaze se
nevinost i bezazlenost; sve to je stvoreno, i ono na izgled najjednostavnije, ve je greno, ve je
mnogostruko, ve je baeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada vie ne moe da pliva
uzvodno. Put u nevinost, u nestvoreno, put ka bogu ne vodi natrag, ve napred, ne ka vuku ili
detetu, ve sve dublje u greh, sve dalje na putu da se postane ovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski
Vuce, nee ti u stvari pomoi, morace da poe duim, tegobnijim i munijim putem da postane
ovek, morae da svoju dvostrukost umnogostrui, a svoju sloenost ucini jo mnogo
sloenijom. Umesto da suava svoj svet, da uproava svoju duu, sve vei e deo sveta, pa
najzad i itav svet, primiti u svoju bolno proirenu duu, da bi moda jednom, na kraju, naao
spokojstvo. Ovim putem je poao Buda i svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko
je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako roenje znai rastanak sa svemirom, znaci ograniavanje,
odvajanje od boga, znaci bolno ponovno postajanje. Vratiti se u svemir, ponititi patniko
postojanje, postati bog, znai: proiriti svoju duu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.
Ovde nije re o oveku kakvog ga zna kola, nacionalna ekonomija i statistika, nije re o ljudima
koji u milionima trkaraju ulicama i koji ne predstavljaju nita drugo nego pesak na morskom alu
ili rasprene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju vie nikakvu ulogu, oni su samo
materijal i nita vie. Ne, mi ovde govorimo o oveku u viem smislu, o dugom putu na kome se
postaje ovek, o kraljevskom oveku, o besmrtniku. Genije nije tako redak kao to se obino misli,
i, razume se, ni tako est kao to to tvrdi istorija knjievnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine.
Stepski vuk Hari, kako nam se ini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane ovek,
esto to se pri svakoj tekoi saaljivo izgovare nazivao glupim stepskim vukom.
injenica da se ljudi koji imaju takvih mogunosti pomau stepskim duama, dua nije kao i
injenica da esto oseaju onu kukaviku ljubav prema graantini jeste neto to veoma
iznerauje, a i rastuuje. ovek koji je sposoban da shvati Budu, ovek koji nasleduje nebesa i
ponore ovecanstva ne bi trebalo da ivi u svetu u kome vladaju common sense, demokratija i

graansko obrazovanje. On u njemu ivi samo iz kukaviluka, i ako ga u njegove dimenzije

sputavaju, ako mu je graanska soba odvie tesna, svu krivicu za to baca na vuka i nee da shvati
da je sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom i osea to kao ravo, opasno i
kao neku vrstu straila za graane, meutim on, koji veruje da je umetnik, da ima prefinjena ula,
nije u stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu ivi i mnogo ta drugo, sve vuk to ujeda, da
se tu nalaze jo i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je itav ovaj svet, itav
rajski vrt ljupkih i stranih, velikih i malih, snanih i nenih oblika zarobljen i pritisnut priloen vuku
kao to je pravi ovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi ovekom, graaninom.
Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drvea, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voa i raznih
trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaniku razliku osim da se jedno moe
jesti, a drugo da je korov, onda nee znati ta da radi sa tri etvrtine svoga vrta, pa je icupati
najarobnije cvee, isei najplemenitije drvee, ili e ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa
i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje due. to ne ulazi u rubriku ovek ili rubriku vuk, to i ne
vidi. A ta sve ne ubraja u oveka! Sve kukaviko, majmunsko, sve glupo i sitniarsko, ako nije ba
vuija osobina, ubraja u oveka, kao to sve snano i plemenito pripisuje vuku, i to samo zato to
jo nije uspeo da zagospodari njime.
Opratamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se ve nalazi meu
besmrtnima, kako bi iznenaeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put; i kako bi se
ovakvom stepskom vuku nasmeio bodro, prekorno, saaljivoi podsmeljivo!.
Kada sam ovo proitao do kraja, palo mi je na pamet da sam jednom nou, pre nekoliko nedelja,
zapisao malo neobinu pesmu, koja takoe govori o stepskom vuku. Potraio sam je meu
gomilama hartije na mom pretrpanom pisaem stolu, naao i poeo da je itam:
Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom urim,
sa breze gavran tu i tamo prne,
al nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Nicega lepeg no kad je skolim
i pokaem joj eljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nean but,
svetlu joj krv bih pio, pio,
pa zavijajui produio put..
Bar da je negde kakav mali
zec, da me slatkim mesom zgreje!
Ah, zar uteklo od mene sve je
to ivot moe malo da razgali?
Odavno mi je umrla enka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz no kao senka,
jurim i sanjam, poluslep,

kako srne i zeeve vijam,

i sluam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim duu da je avolu dam .
(Stihove prepevao Branimir ivojinovi.)
Sada sam, eto, u rukama imao dve slike o sebi: jedna je bila autoportret u rogobatnim stihovima,
tuan i pun strepnje kao i ja sam, druga, naslikana neto hladnije i na izgled s velikom
objektivnou, od nekoga sa strane, ko je posmatrao spolja i s visine, napisana od nekog ko je znao
vie, a opet ima nje od mene. I ove dve slike zajedno, moje setno, unezvereno lice i mudra studija
iz nepoznate ruke, obe mi zadadoe bol, obe su bile u pravu, obe su mi otvoreno prikazivale moju
neutenu egzistenciju, obe su jasno pokazivale koliko je nepodnoljivo i neodrivo moje stanje.
Stepski Vuk je morao da umre, da sopstvenom rukom okona svoje omrznu to bitisanje ili,
rastopljen na samrtnoj vatri obnovljenog samoposmatranja, da se izmeni, da dere svoju masku i
postane novo Ja. Oh, ovaj postupak nije za mene bio ni nov ni nepoznat, znao sam ga i doivljavao
vie puta, uvek u vreme najveeg oajanja. Svaki put kad se to deavalo, to me je potreslo do dna
due, moje tadanje Ja razbijalo se u paramparad, svaki put bi ga mrane snage prodrmale i
unitile i svaki put bi se izgubio po jedan negovani, naroito voljeni deo moga ivota, izneverivi
me. Jednom prilikom sam izgubio svoj graanski glas i imetak, te sam se morao navici da se
odriem potovanja onih koji su dotle skidali eir preda mnom. Drugom prilikom je preko noi
razoren moj porodini ivot, moja duevno obolela ena oterala me je iz kue i udobnog ivota,
ljubav i poverenje pretvorili su se odjednom u mrnju i borbu na ivot i smrt. Saaljivo i s
prezrenjem gledali su susedi za mnom. Tada je poela moja usamljenost. I opet posle nekoliko
godina, posle tekih i gorkih godina, poto sam u najstrooj samoi i tegobnom vladanju sobom
izgradio sebi nov asketski duhovni ivot i ideal, i postigao izvesno spokojstvo i visinu ivota,
predajui se apstraktnim vebama misli i strogo regulisanim meditacijama, sruila se i ova nova
ivotna forma, izgubivi odjednom svoj plemeniti i uzvieni cilj. astoljubivom, ali bez plena,
poznate sve etape njegovih lovakih pohoda, kao to su starom igrau na berzi poznate sve etape
pekulacije, dobijanja, nesigurnosti, promenljivosti i bankrota. Da li sam odista morao ponovo da
preivim sve to? Svu muku, sav smueni jad, uvianje niskosti i bezvrediosti sopstvenog Ja, svu
onu uasnu bojazan da u odlei i strah od smrti? Zar nije bilo mudrije i jediostavnije spreiti
ponavljanje tolikih patnji i izgubiti se? Svakako da je to bilo jednostavnije i mudrije. Pa bez obzira
da li je onako kao to pie o samoubicama u knjiici o stepskom vuku ili drukije, niko mi nije
mogao uskratiti zadovoljstvo da pomou plina, noa za brijanje ili revolvera utedim sebi
obnavljanje jednog procesa ije sam gorke patnje odista ve esto i duboko iskusio. Ne, doista da
boli, nije bilo sile na svetu koja je mogla zatraiti od mene da se ponovo susretnem sa svojom
grozom od smrti i ponovo preivim preobraenje i reinkarnaciju, iji cilj i zavretak nisu spokojstvo
i mir, ve zauvek samounitenje, uvek novo oblikovanje svoga Ja! Neka je samoubistvo i glupo,
kukaviko i otrcano, neka je ono i neslavni i sramni izlaz za sluaj nude svaki, pa i najprezreniji
izlaz iz ovog mlina patnji je dobro doao, jer ovde vie nema mesta izraavanju plemenitosti i
heroizma, ovde sam jednostavno primoran da biram izmeu trenutnog bola i neizrecive estoke,
beskrajne patnje. U svom tegobnom i ludom ivotu bio sam dovoljno esto plemeniti Don Kihot;
pretpostavljajuci ast prijatnosti i igrajui pre herojizam nego razumnost. Ali dosta o tome!

Jutro se ve pomaljalo iza okana, olovno, prokleto jutro zimskog dana, kada sam najzad legao u po
telju, ponevi sobom svoju odluku. Ali pri samom kraju, na samom rubu svesti pre sna, za trenutak
blesnu preda mnom onaj udni odeljak u knjiici o stepskom vuku u kome se govori o besmrtnima,
a na njega se odjednom nadoveza seanje da sam se ponekad, eto, jo nedavno, oseao toliko
blizak bes mrtnima, da sam u jednom taktu starinske muzike iskusio svu njihovu hladnu, jasnu
mudrost, koja se tako neumoljivo smeila. Iskrslo je to preda mnom, zablistalo i ugasilo se, a san
se spustio na moje celo, teak kao planina.
Probudivi se oko podne, ubrzo sam u sebi ponovo osetio precienu situaciju; knjiica je leala
na nonom ormariu, zajedno sa mojom pesmom, a odluka, roena iz pometnje mog najnovijeg
ivota, posmatrala me je ljubazno i uzdrljivo, poto se preko noi zaoblila i uvrstila. Nepotrebno
je bilo uriti, odluka da poem u smrt nije bila udo jednog trenutka, ve zreo, izdrljiv plod, koji je
sporo rastao i oteao, tiho se ljujajui na vetru sudbine, iji e ga idui udar oboriti.
U svojoj putnoj apoteci imao sam odlino sredstvo za umirenje bolova, neki naroito jak
opijumski preparat koji sam retko uzimao i esto ga se mesecima odricao. Ovo teko opojno
sredstvo uzimao sam samo kada bi me telesni bolovi neizdrljivo muili. Na alost, ono nije bilo
pogodno za izvrenje samoubistva, to sam pre nekoliko godina iskuao. Tada sam, u vreme kada
sam opet bio obuzet oajanjem, progutao prilinu koliinu, dovoljnu da ubije estoricu ljudi, ali me
ona ipak nije ubila. Zaspao sam, dodue, i nekoliko asova leao u potpunoj obamrlosti, ali su me
zatim, na moje najvee razoaranje, gotovo razbudili estoki grevi u stomaku. Povratio sam sav
otrov jo u polusvesti i ponovo zaspao, da bih se konano probudio sutradan u podne, strahovito
otrenjen, izgorela i prazna mozga i ne seajui se skoro niega. Osim to sam jedno vreme patio
od nesanice i neugodnih bolova u stomaku, nisam vie oseao nikakvo dejstvo otrova.
Ovo sredstvo, dakle, nije moglo doi u obzir, zato sam sada svojoj odluci dao sledei oblik: im
budem dospeo dotle da se moram posluiti ovim opijumskim preparatom, neka mi bude
dozvoljeno da umesto tog kratkog spasa posrem trajni, smrt, i to sigurnu, pouzdanu smrt,
metkom ili noem za brijanje. Time je moj poloaj postao jasan: ekanje do pedesetog rodenana,
prema aljivom reeptu knjiice o stepskom vuku, uinilo mi se odvie dug rok, jer je do toga
trebalo da prou jo dve godine. No, bilo to posle godinu, mesec dana ili sutra vrata su mi bila
otvorena.
Ne bih mogao tvrditi da je odluka znatno izmenila moj ivot. Zahvaljujui njoj, postao sam malo
ravnoduniji prema tegobama, malo bezbriniji pri upotrebi opijuma i vina malo radoznaliji da
vidim dokle dopiru granice podnoljivog, i to je bilo sve.
Jae su delovali na mene ostali doivljaji one veeri.
Itatkada sam jo uzimao da itam raspravu o stepskom vuku, as predano i sa zahvalnou, kao da
poznajem nevidljivog arobnjaka koji mudro upravlja mojom sudbinom, as sa podsmehom i
prezrenjem prema hladnoi rasprave, koja kao da uopte nije shvatala specifino raspoloenje i
napetost mog ivota. Ono to je bilo napisano o stepskim vucima i samoubicama bilo je moda
sasvim dobro i pametno, vailo je za izvesnu vrstu i tip ljudi, bila je i duhovita apstrakcija.
Meutim, moja linost, moja stvarna dua, moja sopstvena, jedinstvena sudbina, ini mi se, ipak
nisu mogli da se uhvate u tako grubu mreu.
Ali vie od svega ostalog zanimala me je ona halucinacija ili vizija na crkvenom zidu, objavljenih
titravih svetlosnih slova koja su toliko obeavala, a koja su se podudarala sa nagovetajima
rasprave.

Mnogo mi je tu obecano, glasovi onog tueg sveta silno su podstakli moju radoznalost, te sam
esto satima duboko razmiljao o tome. I sve jasnije su se javljale u meni opomene onog natpisa:
Nije za sva sam posmatrao kako svetenici i ostali leinari, na netenici nekog pogrebnog zavoda,
koji su se prirodno starali da sve bude veoma sveano i tuno, obavljaju svoj posao. U svom
pretvaranju, zbunjeni i lani, toliko su se naprezali da su postali smeni; gledao sam kako se na
njima lepra crna, zvanina uniforma i kako se trude da kod oaloenog skupa izazovu potrebno
raspoloenje, da ovaj prikloni koleno pred velianstvom smrti. Ali svaki trud je bio uzaludan, niko
nije plakao, svi su, izgleda, bili ravnoduni prema mrtvacu. Zato se niko nije dao namamiti u
pobono raspoloenje, i kada je svetenik oslovljavao skup sa draga hrianska sabrao, piljila su
sva ta zvanina lica trgovaca, pekara i njihovih ena sa grevitom ozbiljnou preda se, zbunjena,
pritvorna i bez ikakve druge elje osim da se ova neprijatna priredba to pre zavri. Najzad se i
zavrila, i dvojica hrianske sabrae koji su se nalazili u prvim redovima stisnue govorniku ruku,
obrisae na najblioj ivici travnjaka sa svojih cipela vlanu ilovau, u koju su poloili svog mrtvaca, i
lica im smesta opet postadoe obina i ljudska, a jedno od njih mi se odjednom uini poznato bio
je to, tako mi je izgledalo, ovek koji je onda nosio plakat i koji mi je tutnuo u ruku onu knjiicu.
Istog trenutka kada sam poverovao da sam ga poznao on se okrenu, sagnu se i stade neto da
barata oko svojih crnih pantalona, koje pipavo podvrnu vie cipela, a zatim brzo potra, stisnuvi
kiobran pod miku. Pourih za njim, stigoh ga i klimnuh mu glavom, ali on me, izgleda, nije
poznao.
Zar danas nema veernje zabave? upitah i pokuah da mu namignem kao to to ine oni koji su
upueni u zajedniku tajnu. Ali bilo je prolo ve mnogo vremena otkako se nisam bavio ovakvim
mimikim vebama, poto sam, s obzirom na svoj nain ivota; skoro zaboravio i da govorim; i sam
osetih da se samo glupo kreveljim.
Veernja zabava? promrmlja ovek i pogleda me nekako cudno, kao stranca. Idite kod Crnog
orla, ovee, ako oseate takvu potrebu.
Stvarno, vie nisam bio siguran da li je to zaista on. Poao sam dalje razoaran, nisam znao kuda
da idem, za mene vie nije bilo ni cilja, ni stremljenja, ni dunosti: ivot je imao strahovito gorak
ukus, oseao sam da gaenje koje ve odavno raste u meni dostie svoj vrhunac, oseao sam da
me ivot odbija i odbacuje. Razjaren, poleteo sam sivim gradom, uinilo mi se da sve zaudara na
vlanu zemlju i sahranu. Ne, kraj moga groba nee smeti da stoji nijedan od ovih leinara sa
svojom odedom i sentimentalno hrianskim amorenjem! Oh, ma kuda pogledao, ma kuda
uputio svoje misli, nigde nije bilo radosti, nigde odjeka za mene, nigde se nije osealo nita
privlano, sve je zaudaralo na trulu istroenost, na trulo poluzadovoljstvo, sve je bilo staro, uvelo,
sivo, mlitavo i iscrpeno. Boe moj, kako je to bilo moguno? Kako sam mogao dospeti dotle, ja
krilati mladi, pesnik, prijatelj muza, svetski putnik, vatreni idealista? Kako me je to snalo tako
lagano i potajno, kako je dolo do ove ukoenosti, ove mrnje prema sebi samom i ostalima, do
zaguenosti svih oseanja, do ove duboke, opake mrzovolje, do ogavnog pakla praznine i oajanja?
Prolazei pored biblioteke sreo sam mladog profesora sa kojim sam ranije povremeno
razgovarao i koga sam prilikom svog poslednjeg boravka u ovom gradu katkada ak poseivao i
kod kue, da bih razgovarao s njim o orijentalnoj mitologiji, grani nauke kojom sam se tada mnogo
bavio. Naunik mi je iao u susret, ukruen i kratkovid, i poznao me je tek kada sam skoro proao
pored njega. Poleteo je glavake prema meni, pozdravljajui me veoma srdano, a ja sam mu za
to, u onako kukavnom stanju, bio bezmalo zahvalan. On s obradovao, ivahnuo i podsetio me na
pojedinosti naih nekadanjih razgovora, ubeujui me da ima mnogo da zahvali mome podstreku

i da je esto mislio na mene; otada je retko imao prilike za tako uzbudljiva i iscrpna razlaganja sa
kolegama. Upitao me je otkada se nalazim u gradu (slagao sam ga: tek od pre nekoliko dana) i
zato nisam navratio k njemu. Pogledao sam utivom oveku u ueno, estito lice, nalazei da je
ova scena u stvari smena, ali sam ipak, kao izgladnelo pseto, uivao u mrvici topline, gutljaju
ljubavi i zalogaju priznanja. Stepski vuk Hari kezio se, dirnut, u isuenom drelu sakupljala mu se
pljuvaka, sentimentalnost mu je i protiv volje savijala lea.
Da, revnosno sam se trudio da se izvlaim laima, rekao sam da se nalazim ovde samo u prolazu,
studija radi, i da se ne oseam najbolje, inae bih ga, razume se, svakako posetio. A kada me je
srdano pozvao da to vee provedem kod njega, prihvatio sam zahvalno i zamolio ga da pozdravi
svoju enu; za to vreme su me od silnog govora i osmehivanja zaboleli obrazi, odviknuti od takvih
napora. I dok sam ja, Hari Haler, stajao na ulici, iznenaen na prepad i polaskan, utiv i revnostan,
smeei se ljubaznom oveku u kratkovido lice, dotle je drugi Hari stajao pored mene i takoe se
kezio, kezio i mislio kakav sam ja to udan, aknut i neiskren bratac, kada sam jo pre dva minuta
besno iskrljetio zube na ceo ovaj prokleti svet, a sada, na prvi poziv, na prvi bezazlen pozdrav
jedne estite dobriine urno, dirnuto i preterano revnosno prihvatam sve, valjajui se u ovo malo
dobronamernosti, potovanja i ljubaznosti kao kakvo prase. Tako su oba Harija, obojica veoma
nesimpatine prilike, stajali pred utivim profesorom ismevajui jedan drugoga, posmatrajui se
uzajmno, pljujui jedan na drugog i, kao i obino u takvim prilikama, ponovo jedan drugom
postavie pitanje: da li je to jednostavno ljudska glupost ili slabost, opta ljudska sudbina, ili su
ovaj sentimentalni egoizam, ova beskarakternost, neistota i dvojnost oseanja samo osobenost
stepskih vukova? Ako je ta podlost bila opteljudska, onda se moje prezrenje sveta moglo sruiti
na nau ivotnu radost i volju za ivotom, koja je tako bolesna i koja e uskoro biti tamo zakopana.
Na kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart i Hajdn, Dante i Gete samo
izbledela imena na zaralim limenim ploama, oko kojih, zbunjeni i neiskreni, stoje oaloceni, koji
bi dali mnogo da jo mogu da veruju u limene ploe, to su im nekada bile svete, koji bi mnogo dali
da mogu da progovore makar jednu jedinu estitu, ozbiljnu re tuge i oajanja nad ovim propalim
svetom, i kojima nije ostalo nita drugo nego da, kezei se zbunjeno, stoje oko jednog groba.
Razjaren, ogrebao sam se pobradi kao i obino na istom mestu, neko vreme sam se zadrao
dezinfikujuci ranu, ali sam onda ipak morao da jo jednom promenim ve stavljeni isti okovratnik;
a nikako mi nije bilo jasno zato sve to inim, jer nisam imao ni najmanje volje da se odazovem
onom pozivu. Ali jedan deo Harija opet se pretvarao, nazivo profesora simpatinim momkom,
eznuo za ljudskim mirisom, brbljanjem i drutvom, seao se profesorove lepukaste ene, nalazio
da je jedno vee kod prijatnih domaina ipak neto to oveka moe veoma da osvei, i ova misao
ohrabrila me je da na bradu nalepim engleski flaster, pomogla mi je da se odenem, da veem
pristojnu manu i blago me spreila da, pokoravajui se svojoj stvarnoj elji, ostanem kod kue.
Istovremeno sam pomislio: Onako kako se ja sada oblaim i izlazim da posetim profesora i
izmenjam s njim niz manje-vie lanih utivih rei, iako to ustvari ne elim, tako ivi i radi veina
ljudi iz dana u dan, iz asa u as, silom, ne elei to u stvari. Oni se poseuju, vode razgovore, sede
odreen broj asova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehaniki, bez volje, a sve bi to mogle da
obave i maine, ili da se uopte izostavi. A ba ta mehaninost, iji tok ne prestaje, ba ona ih
spreava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni ivot, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu
problematinost to se odvratno kezi, mala uramljena slika, koja je stajala na okruglom stoiu
poduprta komadiem kartona. Prikazivala je pesnika Getea, karakternog, genijalno oeljanog
starca lepo izvajana lica, na kome nisu nedostajale ni uvene vatrene oi ni usamljenost i tragika,

lica premazanog stavom dvorskog oveka, na koje je umetnik obratio naroitu panju. On je uspeo
da ovom demonskom starcu, ne umanjujuci mu dubinu, da izvesnu profesorsku ili glumaku crtu
savlaivanja i estitosti i da ga, sve u svemu, prikae kao odista lepog starog gospodina, koji je
svakoj graanskoj kui mogao da poslui za ukras. Ova slika verovatno nije bila gluplja od ostalih
ove vrste, od svih onih spasitelja, apostola, heroja, junaka duha i dravnika, stvorenih rukama
vrednih umetnika zanatlija, moda je samo izvesnom svojom virtuoznom vetinom delovala na
mene tako razdraljivo. Bilo kako bilo, u svakom sluaju, poto sam ionako bio nervozan i prepun
jeda, bola mi je oi sujetna slika starog Getea, tako punog samodopadanja, kao fatalni neskladni
ton, pokazujui mi da ovo nije mesto za mene. Ovde su se dobro oseali lepo stilizovani stari
majstori i nacionalne veliine, a nipoto stepski vuk.
Da je sada uao domain, moda bi mi polo za rukom da se pod nekakvim prihvatljivim
izgovorom povuem. Ali je ula njegova ena, i ja sam se predao svojoj sudbini, iako sam
nasluivao da ce doi do nekakve nesree. Pozdravismo se, i prvom neskladnom tonu sledili su
drugi. ena mi je estitala na dobrom izgledu, meutim, ja sam bio potpuno svestan da sam u toku
ovih godina, od naeg poslednjeg susreta ostario. Ve mi je i njen stisak ruke izazvao bol u prstima,
kobno me podseajui na kostobolju. Da, a onda me je upitala kako je mojoj dragoj eni, i ja sam
joj morao rei da me je ena napustila i da je na brak razveden. Odahnuli smo kad je uao
profesor. I on se srdano pozdravio sa mnom, a neprirodna i komina situacija ubrzo je ismejavao
Kajzera i objavio svoje gledite prema kome njegova otadbina nije bila nita manje kriva u
izazivanju rata nego ostale neprijateljske zemlje.
Kakav li je to tip! Da, ali ovde je toj vucibatini dobro odgovoreno, redakcija je taj tetni element
odluno udesila i izloila optem ruglu. Kada je video da me ova tema ne zanima, preli smo na
drugu, meutim, ni jedno ni drugo ni izdaleka nisu pomiljali da bi to udovite moglo da sedi pred
njima, pa ipak je bilo tako, to udovite bio sam lino ja. Ali emu dizati buku i uznemiravati ljude!
U sebi sam se smejao, ali sam izgubio i poslednju nadu da u to vee doiveti neto prijatno. Taj
trenutak mi je jasno ostao u seanju. Naime, za vreme dok je professor govorio o izdajniku Haleru,
u meni se zgusnulo opako oseanje depresije i oajanja, koje se nagomilavalo jo od sahrane i sve
vie pojaavalo, pretvarajui se u odvratan pritisak, u neku telesnu tegobu (u donjem delu tela),
neko predoseanje puno strepnje, koje me je guilo. Oseao sam da me neto vreba, iz pozadine
se unjala neka opasnost. Tog asa, sreom, javie da je veera gotova. Preli smo u trpezariju i
trudei se da stalno govorim ili pitam neto bezazleno, jeo sam vie nego to sam navikao, i svakog
trenutka oseao sam se sve jadnije. Boe moj, mislio sam bez prestanka, zato se toliko
napreemo? Jasno sam oseao da se ni moji domaini ne oseaju prijatno i da im ivahnost zadaje
muka, bilo zato to sam ja unosio takvo mrtvilo, bilo to je i inae vladalo neko neraspoloenje u
kui. Postavljali su mi sve takva pitanja na koja je iskren odgovor bio nemogu, pa sam uskoro
ogrezao u laima, borei se sa gaenjem pri svakoj rei. Poeo sam najzad, da bih skrenuo tok
razgovora, da priam o sahrani koju sam danas posmatrao. Ali nisam uspeo da pogodim ton i moji
pokuaji da budem humoristian izazvali su neraspoloenje, tako da smo se sve vie razilazili. Za to
vreme je stepski vuk u meni kezio zube smejui se, a kad su poslueni slatkii, sve trajnije smo ve
bili veoma utljivi.
Vratili smo se u prvu sohu da popijemo kafu i rakiju, u nadi da e nam to moda malo pomoi. Ali
tada mi opet pade u oi veliki pesnik, iako je bio sklonjen u stranu na nizak ormar. Nisam mogao
da se odlepim od njega i, mada sam u sebi uo glas koji me je opominjao. Ponovo sam uzeo sliku u
ruke i poeo da se raspravljam. Upravo me je opsedalo oseanje da je ova situacija nepodnoljiva i

da sada moram uspeti da nekako zagrejem svoje domaine, da ih ponesem i uskladim sa svojim
raspoloenjem ili da izazovem eksploziju.
Nadajmo se, rekoh, da Gete uistini nije ovako izgledao! Ova sujetna i plemenita poza, ovo
dostojanstvo koje namiguje na potovane prisutne, a ispod povrine mukosti itav jedan svet
najljupkije sentimentalnosti! ovek svakako moe mnogo da mu zamera, ja se takoe esto Ijutim
na ovog starca koji se pravi tako vaan, ali prikazivati ga ovako, ne, to je isuvie!
Domaica je nalila kafu s izrazom teke patnje na licu, a zatim urno izila iz sobe, dok mi je njen
mu, upola zbunjeno, upola prekorno, saoptio da ova Geteova slika pripada njegovoij eni i da je
ona naroito voli. Pa ak i da ste objektivno u pravu, to ja, uostalom, poriem, niste smeli da se
izrazite tako drastino.
Imate pravo priznao sam ja. Na alost, to je neka navika, neka mana kod mene da se uvek
odluujem za najdrastiniji izraz, to je, uostalom, i Gete inio u svojim najboljim asovima. Ovaj
sladunjavi, malograanski, salonski Gete, naravno, nikada ne bi upotrebio neki drastian, pravi i
nepotanskim, moralnim i, naunim svetom potpuna pobeda stepskog vuka. Bilo je to i opratanje
begunca i pobeenog, priznanje bankrota pred samim sobom i rastanak bez utehe, bez ikakve
nadmoi i bez humora. Opratao sam se sa svojim nekadanjim svetom i domovinom, sa
graanskim ivotom, moralom i uenocu, kao to se ovek koji boluje od ira u stomaku oprata
sa svinjskim pecenjem. Savestan trao sam ispod ulinih svetiljki, besan i samrtniki tuan. Kakav
je ovo neutean, muan i opak dan, od jutra do mraka, od groblja pa sve do ene kod profesora! A
emu? Zato? Da li ima smisla natovariti sebi jo vie ovakvih dana, pokusati jo vie ovakvih
orbi?Ne! I zato u noas koncati ovu komediju. Idi kui, Hari, i preseci sebi grkljan! Dosta si ekao.
Trcao sam ulicama tamo-amo, dok me je sopstvena beda davila. Razume se, bilo je glupo od
mene to sam onim estitim ljudima ispljuvao njihov salonski ukras, bilo je glupo i nevaspitano, ali,
eto, nisam mogao drukije, nisam vie mogao da podnesem taj pitomi, lani i uglaeni ivot. A
poto, kako mi se inilo, vie nisam mogao da podnesem ni samou, poto sam i sopstveno
drutvo beskrajno mrzeo i gadio ga se, poto sam u bezvazdunom prostoru svoga pakla, davei
se, udarao oko sebe, kakav mi je jo izlaz preostajao? Nije ga bilo. Oh, oe, majko, oh, daleki, sveti
plamenovi moje mladosti, oh, vi hiljade radosti, vi radovi i ciljevi mog ivota! Nita mi nije ostalo
od svega toga, ak ni kajanje, ve samo gaenje i bol. inilo mi se da me sama injenica da moram
da ivim nikada nije toliko pekla kao toga asa. Za trenutak sam se odmorio u nekoj bednoj krmi
u predgrau, pio vode i konjaka, zatim sam otrao dalje, kao da mi je avo za petama, gore-dole
niz strme, krivudave ulice starog dela grada, preko aleja i trga ispred stanice. Otputovati! pomislio sam, uao i staninu zgradu i piljio u redove vonje, poem u jednu gostionicu iza ijih je
prozora odjekivala muzika za igru, i to u nekom zabaenom, meni malo poznatom predgradu.
Iznad ulaznih vrata proitao sam starinski natpis: Kod crnog orla.
Unutra je bilo veselje u punom jeku, buna ljudska vreva, dim, isparenje vina i vika, a u dvorani iza
ove se igralo, tamo je besnela muzika za igru. Ostao sam u prednjoj prostoriji, gde su sedeli sve
sami jednostavni, prilino sirotinjski odeveni ljudi, dok su se pozadi u dvorani za igru mogle videti i
neke elegantne prilike. Pritisnut gomilom, popeo sam se na drugi kraj prostorije, pored bifea, za
jednim stolom za kojim je na klupi uza zid sedela lepukasta, mladi devojka u tankoj, duboko
iseenoj balskoj hajini, sa uvelim cvetom u kosi. Videi da joj se pribliavam devojka me je
pogledala paljivo i ljubazno i pomerila se malo u stranu da mi napravi mesta.
Smem li? - upitao sam i seo pored nje.
Razume se da sme, ree ona, kako si ti?

Hvala, rekoh joj nemoguno mi je da idem kui, ne mogu pa ne mogu, hou da ostanem ovde,
Kod vas, ako dozvolite. Ne, ne mogu da idem kui.
Ona klimnu glavom kao da me je shvatila, i dok je to inila, posmatrao sam uvojak koji joj je sa
ela padao preko uveta i video da je onaj uveli cvet kanelija. Sa drugog kraja tretala je muzika, za
bifeom su kelnerice urno dovikivale svoje porudbine.
Ostani ovde, ree ona glasom koji mi je godio.
A zato ne moe da ide kui?
Ne mogu. Kod kue me eka neto... Ne mogu, odvie je strano.
Ostavi ga onda neka eka, a ti ostani ovde. Hajde, izbrii prvo svoje naoare, ovako nita ne
vidi. Tako, daj mi tvoju maramicu. ta emo da pijemo? Burgundac?
Izbrisala mi je naoare i tek tada sam jasno video njeno bledo, vrsto lice, arko crveno namazanih
Usta, svetlih sivih oiju, glatkog, hladnog cela i kratko odseenog uvojka preko uveta. Zauzela se
zati si izbrisao svoje naoare, jeo i pio. Sada cemo otii da ietkamo malo tvoje pantalone i cipele.
A onda ce odigrati sa mnom imi.
Eto vidite uzviknuo sam ustro ipak sam bio u pravu! Nita mi nije alije nego da ne izvrim neko
vae nareenje. Ali ovo ne mogu. Ne umem da igram imi, pa ni valcer ni polku, i kako se jo te
stvari zovu, nikada u ivotu nisam uio da igram. Vidite li sada da nije sve tako prosto kako vi
mislite?
Lepa devojka se nasmeila svojim arko crvenim usnama i zatresla svojom vrstom, deaki
oceljanom glavom. Dok sam je gledao, uinilo mi se da lii na Rozu Krajsler, prvu devojku u koju
sam se kao deak zaljubio, ali je ona bila crnpurasta i tamne kose. Ne, nisam znao na koga me
podsea ova nepoznata devojka, znao sam samo da je to morao biti neko iz sasvim rane mladosti,
iz doba deatva.
Polako, viknu ona polako! Ti, dakle, ne ume da igra? Uopte ne ume? ak ni vanstep? A
meutim tvrdi da si se bogzna kako brinuo o svom ivotu? Slagao si malo, mome, a to u tvojim
godinama ne bi trebalo da ini. Kako si mogao da kae da si se brinuo o svom ivotu, kad nee
ak ni da igra?
Ali kada ne umem! Nikada nisam uio.
Ona se smejala.
A uio si da ita i da pie, je li, pa i da rauna, a verovatno i latinski i francuski i slino? Kladila
bih se da si sedeo u koli deset ili dvanaest godina, da si moda posle jo i studirao, moda ak
ima i doktorsku titulu i zna kineski ili panski. Ili ne? E vidi. Ali nisi mogao da nae malo
vremena i novaca za asove igranja! Eto!
Krivi su moji roditelji, pravdao sam se ja oni su me dali da uim latinski i grki i sve ostalo. Ali mi
nisu dali da uzimam asove igranja, to kod nas nije bilo u modi, moji roditelji takoe nikada nisu
igrali.
Pogledala me je hladno i s velikim prezrenjem, i deak i trebalo je da ima nekoga ko bi se malo
starao o tebi. O igranju vie nita neu da kaem. Ali kako si to oceljan! Zar nema enu ili
draganu?
Nemam vie enu, razvedeni smo. Imam, dodue, draganu, ali ona ne boravi ovde i vrlo je retko
viam, ne slaemo se ba najbolje.
Ona tiho zviznu kroz stisnute zube.
Izgleda da si ti neki komplikovan gospodin kada nijedna ne ostaje pored tebe. Ali reci mi sada:

ta se to naroiito desilo veeras, kad si tako izbezumljenu tumarao unakolo? Da nije bilo neke
guve? Prokockao si novac?
Bilo je teko objasniti joj.
Vidite, poeh ja, bila je tu u stvari sitnica. Bio sam pozvan kod jednog profesora, ja sam nisam
profesor, a u stvari nije trebalo da idem, odvikao sam se da sedim kod Ijudi i brbljam, oduio sam
se okanem toga. Uao sam u kuu predoseajuci ve tada neto ravo, im sam okaio svoj eir,
pomislio sam da e mi moda uskoro zatrebati. I, eto, kod tog profesora na stolu stajala je neka
slika, neka glupa slika koja me je Ijutila...
Kakva slika Zato te je ona ljutila ? prekinu me ona.
Slika koja je predstavljala Getea znate, pesnika Getea. Ali na slici nije bio onakav kakav je uistinu
izgledao, ovdje se naime uopte ne zna, jer je umro pre sto godina. Neki moderni slikar nacrtao je
Getea onako kako ga je on zamiljao i ta me je slika mrtila i bila mi je strahovito odvratna; ne
znam da li to moete da razumete?
Odlino mogu da razumem, budi bez brige.
Jo on je, kao skoro svi profesori, veliki patriota i za vreme rata je i on svojski pomogao da se
narod lae, naravno, iz najiskrenijeg ubeenja. A ja sam protivnik rata. Ali svejedno. Dakle. da.
Najzad, nisam morao ni da pogledam tu sliku...ak, tri kui i hoe da se obesi. Dobro sam
razumela tvoju priu, Hari. Smena je to pria. Ona me zasmejava. Stoj, nemoj da pije tako brzo!
Burgundac se pije polako, inae, isuvie zagreva. Ali tebi se sve mora reci mali deae.
Njen pogled je bio strog i pun opomena, kao u ezdesetogodinje guvernante.
Oh, molio sam je zadovoljan, recite mi samo..
ta da ti kaem?
Sve to hoete.
Dobro, reci u ti neto, ve itav as slua kako ti govorim ti, a ti meni jo uvek govori vi.
Uvek latinski i grki, uvek to komplikovanije! Ako ti jedna devojka kae ti, a nije ti neprijatna,
onda i ti njoj treba da kae ti. Tako, eto, sada si jo neto nauio. A zatim: ve pola asa znam da
se zove Hari. Znam zato to sam te pitala. Meutim, ti ne eli da zna kako se ja zovem.
Hou, rado bih to saznao.
Prekasno, mili! Kada se jednom budemo ponovo videli, moi ce da me pita. Danas ti vie neu
rei. Tako da sada hou da igram.
Spremala se da ustane, i moje raspoloenje se pomrai, uplaih se da e otii i ostaviti me samog,
a onda bi sve opet bilo kao i pre. Kao to se odjednom vraa zubobolja koja je ve bila prestala i
pee kao vatra, tako se za tren oka vratie strah i uas. Oh, boe, zar sam mogao zaboraviti ta me
eka? Zar se neto izmenilo?
Stanite, uzviknuh preklinjui, ne idite, ne idi od mene! Razume se, moe da igra koliko hoe,
ali se nemoj zadrati dugo i opet se vrati, opet mi se vrati.
Ustala je smejui se. Zamiljao sam da je via kada stoji, bila je vitka, ali ne i visoka. Opet me je
podseala na nekoga na koga? Nisam mogao da dokuim.
Hoe li se vratiti?
situaciju. Osim toga uznemiravala me je jedna korpija koja se kratko vreme pre toga pojavila i
pokuala da se penje uz moju nogu. Branio sam se, dodue, protiv malog crnog gmizavca stresajui
se, ali nisam znao gde se sada skriva i nisam smeo nigde da se dodirnem.
A zatim, nisam bio sasvim siguran da li me moda nisam omakom umesto kod Getea prijavili kod
Matisona, koga sam, meutim, u snu pobrkao sa Birgeromb, jer sam njemu pripisao pesme pisane

Moli. Uostalom, prieljkivao sam susret s Moli, zamiljao sam je divnu, blagu, muzikalnu i u skladu
sa veernjim raspoloenjem. Samo da nisam sedeo ovde po nalogu one proklete redakcije! Moje
neraspoloenje raslo je sve vie i polako se prenelo i na Getea, koji je odjednom probudio u meni
sumnju i izazvao prebacivanje. Dakle, to je mogao da ispadne lep prijem! Meutim, korpija, iako
opasna i moda u mojoj neposrednoj blizini, valjda ipak nije bila tako zla; mogla je, tako mi se
inilo, da znai i neto prijatno, izgledalo mi je verovatno da je u nekoj vezi sa Moli, da je neka
vrsta njenog glasnika ili heraldine ivotinje iz njenog grba, lepa, opasna heraldina ivotinja iz
grba enstvenosti i greha. Da li se ta ivotinja moda zvala Vulpijus? Ali utom je dan od slugu naglo
otvori vrata, ja se digoh i uoh unutra.
Tu je stajao stari Gete, malen i veoma utogljen, i, dabome, imao je veliki orden u obliku zvezde
na svojim grudima klasika. Kao da je jo uvek bio na vlasti i primao u audijenciju, kao da je jo uvek
nadgledao svet iz svog vajmarskog muzeja, jer im me je ugledao, kratko je klimnuo glavom kao
kakav stari gavran i rekao sveano: Dakle, vi mladi ljudi niste ba saglasni s nama i naim
nastojanjima?
nih napora. Odbili ste i suzbijali poklonike dubine i glasove oajnicke istine, kako u sebi, tako i u
Klajstu i Betovenu. Decenijama ste se pravili kao da su nagomilavanje znanja i zbirki, pisanje i
skupljanje pisama, ukratko, kao da je itava vaa vajmarska egzistencija pod starost odista put da
se ovekovei trenutak, koji ipak moete samo da mumificirate, da je ona put kojim biste mogli da
oduhovite prirodu, a nju moete samo da stilizujete i da od nje napravite masku. To je neiskrenost
koju vam prebacujemo.
Stari tajni savetnik zamiljeno me pogleda u oi, njegova usta su se i dalje smekala.
Zatim me upita, na moje iznenaenje: Svakako vam je veoma odvratna arobna frula od Mocarta
i pre nego to sam mogao da se usprotivim, on produi: arobna frula prikazuje ivot kao divnu
pesmu, ona slavi naa oseanja, koja su ipak prolazna, kao neto veno i boansko, ona ne
povlauje ni gospodinu fon Klajstu ni gospodinu Betovenu, ve propoveda optimizam i veru.
Znam, znam! uzviknuh razaren. Bog zna kako vam je pala na pamet ba arobna frula, koja mi je
najdraa od svega na svetu! Ali Mocart nije iveo osamdeset i dve godine i nije u svom linom
ivotu postavljao takve zahteve za trajnou, radom i krutim dostojanstvom kao vi! On sebi nije
pridavao toliku vanost! Pevao je svoje boanske melodije, bio je. siromaan i umro je rano, ubog i
neshvaen...
Nisam imao daha. Trebalo je sada u deset rei reci hiljadu stvari, elo mi se orosilo znojem.
Meutim Gete ree veoma ljubazno: Neka mi se i ne oprosti to sam doiveo osamdeset i dve
godine; ali moje zadovoljstvo zbog toga bilo je manje nego to vi mislite. Vi ste u pravu: uvek me je
ispunjavala snana elja za trajnou, uvek sam se bojao smrti i borio se protiv nje. Verujem da su
borba protiv smrti nijedna ozbiljna re, veselo i gipko je poigravao tamo-amo, a jagorevina iz
njegovog ordena je as iskakala kao kakva raketa, as se smanjivala i nestajala. Dok je on
zadivljavao svojim koracima u igri i figurama, morao sam pomisliti na to kako ovaj ovek bar nije
propustio da naui da igra. Igrao je iz vanredno. Onda mi opet pade na pamet korpija, bolje reci,
Moli, pa doviknuh Geteu: Recite mi, zar Moli nije tu?
Gete se glasno nasmeja. On ode do svoga stola i otkljua jednu fioku, izvue odatle dragocenu
konu ili somotsku krinjicu, otvori je i prinese mi je oima. Na tamnom somotu leala je
besprekorna i blistava majuna enska noga, divna noica, malo savijena u kolenu, stopalo sa
iljatim, ljupkim prstiima, isprueno nadole.

Pruio sam ruku da uzmem noicu, u koju sam se upravo zaljubio, ali im sam hteo da je
dodirnem sa dva prsta, uinilo mi se da se igraka skoro neprimetno trgla, i odjednom se u meni
probudi sumnja da bi to moda mogla da bude korpija. Izgledalo je da Gete to shvata, da je ba to
i hteo i da mu je bio cilj da izazove kod mene ovu duboku zbunjenost i borbu izmedu poude i
straha. Prineo mi je divnu malu korpiju uz samo lice, video je da je elim i da je se istovremeno i
grozim, to mu je, izgleda, priinjavalo veliko zadovoljstvo. Dok me je draio ovom ljupkom i
opasnom stvaricom, postao je veoma star, prastar, imao je hiljadu godina, kosa mu je bila sneno
bela, a njegovo uvelo, starako lice smejalo se tiho i bezglasno: smejao se u sebi estokim,
starakim smehom.
Kada sam se probudio, zaboravio sam na san, tek kasnije mi je opet pao na pamet. Verovatno
sam spavao skoro itav as, usred muzike i vreve, za kafanskim stolom; nikada ne bih pomislio da
je to mogue
Pozdravila se sa mnom i tek tada mi je pala u oi njena ruka, ruka koja je bila u skladu s njenim
glasom, lepa i puna, pametna i dobra. Ona se nasmeja podrugljivo kada sam je poljubio u ruku.
U poslednjem trenutku, medutim, osvrnu se jo jednom i ree: Hou jo neto da ti kaem u vezi
sa Geteom. Vidi, onako kako je tebi bilo sa Geteom, da nisi mogao da podnese njegovu sliku,
tako je meni katkada sa svecima.
Sa svecima? Zar si tako pobona?
Ne, nisam pobona, na alost, ali sam nekada bila i jednom u opet biti, ovek nema vremena da
bude poboan.
Nema vremena? Zar je za to potrebno vreme?
Dabome. Za pobonost je potrebno vreme, pa ak neto vie: nezavisnost od vremena! Ne moe
da bude istinski poboan i da istovremeno ivi u stvarnosti i shvata ozbiljno i vreme, i novac, i
boga pa i sve ostalo.
Razumem. A ono sa svecima?
Eto, ima nekoliko svetaca koje naroito volim: Stefan, Petar i drugi. Katkada vidim njihove slike,
a i slike Spasitelja i Majke boje, tako neke lane, izvitoperene, zaglupljujue slike, koje su mi isto
tako odvratne kao tebi ona Geteova. Kad tako ugledam nekog sladunjavog, glupavog Spasitelja ili
svetog Petra i vidim kako drugi nalaze da su te slike lepe i da donose okrepljenje, uini mi se to kao
neka uvreda nanesena pravom Spasitelju i pomislim: Oh, zato je iveo i patio tako strano, kada
je ljudima dovoljna jedna takva glupa slika o njemu! Pa ipak, znam da je i moja slika Spasitelja ili
Petra samo ljudska slika, koja nije dostojna pravog Spasitelja ili pravog Petra, i da bi se Spasitelju
moja unutranja slika o njemu uinila isto tako glupa i nepotpuna kao to se meni ine one
sladunjave reprodukcije.
Ne kaem ti ovo da bih ti dala za pravo u tvom neraspoloenju i besu protiv Geteove slike, ne, ti
nisi u pravu. Kaem ti to samo da bih ti pokazala da pim malim dekom. I ona, divna prijateljica,
priala mi je o svecima i pokazala mi da ni u svojoj najneobinijoj nastranosti nisam sam i
neshvaen, da nisam bolesni izuzetak, ve da imam bracu i sestre
i da sam shvacen. Da li u je ponovo videti? Da, sigurno, ona je pouzdana. Re je re.
I ve sam ponovo spavao, spavao sam cetiri, pet
asova. Prolo je bilo deset asova kada sam se probudio, u izguvanom odelu, slomljen, umoran,
sa uspomenom na neto strano to se zbilo sino, ali ivahan, pun nade i prijatnih misli. Pri
povratku u svoj stan nimalo vie nisam oseao strah koji me je obuzimao sino pri polasku kui.

Na stepenicama, iznad araukarije, sreo sam se sa tetkom, mojom stanodavkom koju sam retko
viao, ali ija mi se prijatna narav sviala. Susret mi nije bio ugodan, jer sam izgledao prilino
zaputen, neispavan, neoeljan i neobrijan. Pozdravio sam je i hteo da prodem pored nje. Ona je
uvek potovala moju elju da budem sasvim neopaen, ali se danas, izgleda, izmeu mene i
okolnog sveta odista pocepao veo, pala neka pregrada, jer se i ona nasmejala i zastala.
Vi ste se malo skitali, gospodine Haleru, noas uopte niste bili u svom krevetu. Sigurno ste
veoma umorni!
Da, odgovorio sam i morao sam se takoe nasmejati, noas je bilo prilino ivo, i kako nisam
hteo da naruim nain ivota u vaoj kui, to sam spavao u nekom hotelu. Mir i estitost vae kue
ulivaju mi veliko potovanje, katkada mi se ini da sam strano telo u njoj.
Ne rugajte se, gospodine Haleru!
Oh, rugam se jedino samom sebi.
Ba to ne bi trebalo da inite. Ne treba da se oseate u mojoj kui kao strano telo. Treba da ivite
kako vam se svia i da inite to hoete. Imala sam ve mnoge veoma, veoma estite stanare,
prave bisere estitosti, ali nijedan nije bio mirniji, nijedan moda jo uvek postoji zabeleeno. I sve
e to, kao i dananji prvi radioaparati, posluiti ljudima samo da bi beali od sebe i svojih ciljeva i
pomagati im da se okrue to guom mreom razonoda i nekorisnih zanimanja. O svim ovim,
meni dobro poznatim stvarima, meutim, nisam govorio s naglaskom gorine i podsmeha prema
vremenu i tehnici, ve aljivo, kao u igri, i tetka se smekala, pa smo itav as sedeli zajedno, pili
aj i bili zadovoljni.
Za utorak uvece pozvao sam lepu, neobinu devojku iz Crnog orla, i dosta me je truda stalo da
nekako provedem vreme dotle. Najzad je doao utorak, i upravo sam se uplaio kada mi je postalo
jasno koliku vanost pridajem odnosu prema nepoznatoj devojci. Mislio sam samo na nju,
oekivao sam sve od nje, bio sam spreman da joj rtvujem sve i da joj sve poloim pred noge, iako
uopte nisam bio zaljubljen u nju. Dovoljno je bilo da zamislim da e zaboraviti ili prekriti na
dogovor, pa da jasno vidim ta bi to znailo za mene. Svet bi mi tada bio prazan, jedan dan kao i
drugi, siv i bez ikakve vrednosti, oko mene bi opet vladala jeziva tiina i obamrlost, a iz tog nemog
pakla ne bi bilo drugog izlaza osim noa za brijanje. Meutim, u toku ovih nekoliko dana no za
brijanje nije mi postao miliji i nimalo nije izgubio od svoje strahote. U tome je ba i bilo ono runo:
duboko, do dna due, plaio sam se reza preko svog grkljana, opirao se umiranju sa divljakom,
ilavom, propinjuom snagom, kao da sam najzdraviji ovek i kao da je moj ivot bio raj. Postao
sam svestan svoga stanja sa potpunom i bezobzirnom jasnoom, postao sam svestan da mi je zbog
neizdrljive napetosti izmeu nemogunosti da ivim i nemogunosti da umrem tako vana mala,
nepoznata igraica iz Crnog orla. Ona je bila prozori, majuni svetli otvor u tami moje piIje
ispunjene strahom. Ona je bila spas i put u slobodu. Ona je morala da me nauci da ivim ili da me
naui da umrem, ona je svojom vrstom i lepom ru
mnom ovaj odnos, meni je bilo svejedno; ona je bila tu, udo se dogodilo, i jo jednom sam naao
ljudsko bie i novo interesovanje u ivotu! Vano je bilo samo da se to produi, da se predam toj
privlanosti i sledim tu zvezdu.
Nezaboravan trenutak kada sam je ponovo ugledao! Sedeo sam za malim stolom starog prijatnog
restorana, poruenim, bez ikakve potrebe, unapred,preko telefona, i pregledao jelovnik, a preda
mnom u vodenoj ai stajale su dve orhideje koje sam kupio za svoju prijateljicu. Morao sam da
ekam prilino dugo, ali sam bio siguran u njen dolazak i vie nisam bio uzbuen. A zatim je ona
dola, zastala pred garderobom i pozdravila me samo paljivim, pomalo ispitivakim pogledom

svojih svetlosivih oiju. Pun podozrenja pazio sam kako se kelner ponaa prema njoj. Ne, hvala
bogu, nije bilo nikakve intimnosti u njegovom ponaanju, drao se na odstojanju i bio besprekorno
utiv. Pa ipak su se poznavali, jer ga je ona zvala po imenu, Emil.
Kada sam joj dao orhideje, obradovala se i nasmejala. To je lepo od tebe, Hari. Hteo si da mi
neto pokloni, zar ne, a nisi znao tano ta da izabere, nisi znao tano koliko uopte ima prava
da mi pravi poklone, da neu moda biti uvreena, pa si mi kupio orhideje; one su samo cvee, ali
ipak veoma skupe. Dakle, hvala ti. Uostalom, hou odmah da ti kaem: neu poklone od tebe. Ja
ivim od mukaraca, ali neu da ivim od tebe. Nego, kako si se izmenio! Ne mogu da te poznam.
Onomad si izgledao kao da su te tog trenutka skinuli s konopca, a sada si ve bezmalo ovek.
Uostalom, jesi li izvrio moje nareenje?
Koje nareenje?
Zar si tako zaboravan? Mislim, da li sada ve ume da igra fokstrot! Rekao si mi da nita vie ne
eli nego da dobija nareenja od mene i da ti nita nije milije nego da ih izvrava. Sea li se?
O da, i neka tako ostane! Rekao sam to ozbiljno.
znaaj, jer za tebe predstavljam neku vrstu ogledala, jer sam ti u neemu slina, odgovaram ti i
razumem te? U stvari, trebalo bi da svi ljudi budu me dusobno takva ogledala i da jedni drugima
odgovaraju i govore, ali retki su udaci kao to si ti, njih je lako opiniti, tako da u oima drugih
ljudi vie nita ne vide, niti mogu da itaju, pa ih se vie nita i ne tie.
No ako takav udak odjednom opet naide na neko ga ko ga istinski vidi, sa kim osea neku bliskost
i slinost, onda je to, dabome, radost za njega.
Ti sve zna, Hermina uzviknuh iznenaen.
Upravo je tako kao to kae. Pa ipak se ti toliko razlikuje od mene! Ti si moja suta suprotnost; ti
ima sve ono to meni nedostaje.
To ti se tako ini ree ona odseno, i to je dobro.
I na njeno lice, koje je odista bilo kao arobno ogledalo, spustio se teak oblak ozbiljnosti;
odjednom je itavo to lice izraavalo samo zbilju i beskrajnu traginost, koje kao da su izbijale iz
praznih oiju neke maske. Lagano, protiv volje, izgovarajui re po re, ona ree:
Ti zaboravlja ta si mi rekao! Rekao si da treba da ti nareujem i da e s radou izvravati sva
moja nareenja. Ne zaboravi to! Treba da zna, mali Hari, kao god to ti ima oseanje da ti moje
lice odgovara, da neto iz mene zrai tebi u susret i izaziva tvoje poverenje tako isto i ja oseam
prema tebi. Kada sam te onomad kod Crnog orla videla kako ulazi, onako umoran i odsutan i kao
da vie nisi sa ovog sveta, odmah sam osetila: ovaj ovek e me sluati, jer ezne za tim da mu
nareujem! A to u i da inim, zato sam te i oslovila i zato smo postali prijatelji.
Govorila je s takvom tekom ozbiljnou, u tako dubokoj duevnoj depresiji, da nisam mogao
potpuno da pratim smisao njenih rei, pa sam pokuao da je umirim i navedem je na druge misli.
Ona je to odbila trzajem obrva, pogledala me otro i nastavila da govorim! Ti me voli, to oseam, i
zahvalan si meni, ali nisi zaljubljen u mene. Hou da to bude, to sainjava deo mog poziva: ja
ivim od toga da se mukarci zaljubljuju u mene. Ali pazi dobro, ne inim to zato to smatram da si
naroito privlaan. Ja nisam zaljubljena u tebe, Hari, isto kao to nisi ni ti u mene; ali si mi
potreban, kao to sam i ja tebi potrebna. Sada trenutno potrebna sam ti zato to si oajan i to ti
treba udarac koji e te baciti u vodu da bi ponovo oiveo. Potrebna sam ti da bi nauio da igra, da
bi nauio da se smeje, da bi nauio da ivi. A meni si ti potreban, ne danas, ve kasnije, za neto
veoma vano i lepo. Kada se bude zaljubio u mene, izdau ti poslednje nareenje i ti e ga
izvriti, a to e za mene biti dobro.

Izvukla je malo iz cae jednu od mrkoljubicastih orhideja sa zelenim ilicama i za trenutak nagnula
nad nju svoje lice, ukoeno gledajui u cvet.
Nee ti biti lako, ali e ga ipak izvriti. Ispunie moj zahtev i ubie me. Eto. Ne pitaj me vie
nita!
Uutala je, gledajui i dalje u orhideju, lice joj se rasplinulo kao pupoljak kad se rascvetava, tako
da su sa njega postepeno icezli pritisak i napetost, i odjednom se na njenim usnama pojavio
oaravajui osmeh, dok su joj oi jo za trenutak ostale ukoene i prikovane za cvet. A zatim je
zatresla glavom sa malim deakim uvojkom, popila gutljaj vode i odjednom primetila da smo jo
pri obedu, pa je s radosnim apetitom navalila na razna jela.
Jasno sam uo re po re njenog jezivog govora, ak sam pogodio i njeno poslednje naredenje jo
pre nego to ga je izgovorila, pa me vie nisu uplaile rei: Ti e me ubiti. Sve to je rekla zvualo
je ubedljivo i sudbonosno, prihvatao sam sve i nisam se ni od ega branio, pa ipak je sve to, i
pored strane ozbiljnosti s kojom je govorila, za mene bilo lieno istinske stvarnosti i znaaja.
Jedan deo moje due upio je njene rei i verovao u njih, a drugi deo BILA vlje. Ova ena, koja me je
tako savreno prozrela, koja je, izgleda, o ivotu znala vie od svih mudraca, postajala je
detinjasta, podavala se sitnoj ivotnoj igri trenutka s tolikom umetnou, da sam bez pogovora
postao njen uenik. Bio je to ili visok stepen mudrosti ili samo najobinija naivnost, ali onaj ko je
mogao da ivi za svaki trenutak, ko je toliko iveo u sadanjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na
putu i vredsnost svakog najmanjeg razigranog trenutka, tome ivot nije mogao da uini naao. I
ovo veselo dete, s odlinim apetitom, sa svojim igrama sladokusca, trebalo je istovremeno da
bude mrana sanjalica i histerino stvorenje koje eli smrt, ili moda samo paljiva raundija koja
svesno i hladno hoe da izazove kod mene zaljubljenost i uini me svojim robom? To nije bilo
mogue. Ne, ona se jednostavno predavala trenutku, tako da je, primajui svaku veselu zgodu, a
isto tako i svaku prolaznz mranu grozu iz dalekih dubina svoje due, sve to iivljavala u sebi.
Ova Hermina, koju sam danas video drugi put, znala je o meni sve, i uinilo mi se nemogue da
pred njom imam neku tajnu. Moda ona ne bi bila kadra da u celosti shvati moj duhovni ivot;
moda ne bi bila u stanju da me sledi u mojim odnosima prema muzici, Geteu, Novalisu ili Bodleru
ali ni to nije bilo sigurno, verovatno je ak da je i to ne bi stalo velikih napora. Pa i kad ne bi bilo
tako ta je jo preostalo od mog duhovnog ivota? Zar nije bio razbijen u paramparad i zar nije
bio izgubio svaki smisao? Meutim ostale moje najlinije probleme i stvari koje su mi leale na
srcu ona e sve razumeti, u to sam bio uveren. Uskoro u govoriti s njom o stepskom vuku, o
raspravi i svemu ostalom to je dosad postojalo samo za mene, o emu dotada ni s kim nisam
progovorio. Nisam mogao da odolim da ne ponem odmah.
Hermina, rekao sam, meni se onomad dogodilo neto udnovato. Neki nemac dao mi je
ivotinje su obino tune produi ona. A kada se jedan ovek istinski rastui, ne zato to ga boli
zub ili to je izgubio novac, ve zato to za asak oseti kakvo je sve ovo, kakav je ceo ivot, onda
uvek pomalo lii na ivotinju: tuan je, ali i istinitiji i lepi nego inae. Tako je to, a tako si i ti
izgledao, stepski vue, kada sam te prvi put videla.
A ta misli o onoj knjizi, Hermina, u kojoj sam ja opisan?
Eh, ne volim uvek da mislim. Govoriemo o tome drugi put. Moe mi je jednom dati na itanje.
Kako da ne, ako opet jedanput budem imala vremena da Itam, dae mi jednu od onih knjiga koje
si sam napisao.
Traila je kafu i neko vreme je izgledala rasejana i nepaljiva, a zatim se opet ozarila, kao da su
njena razmiljanja stigla do nekog cilja.

Ha! uzviknu radosno, sada znam!

ta to ono o fokstrotu, celo vreme sam na to morala da mislim. Dakle reci: ima li sobu u kojoj
bismo s vremena na vreme mogli da igramo po jedan sat?
Moe da bude mala, to ne smeta, samo ne sme da stanuje ispod tebe neko ko bi posle toga doao
gore i napravio skandal ako mu se tavanica malo ljulja.
Dakle, dobro, vrlo dobro! Onda moe kod kue nauciti da igra.
Da, odgovori bojaljivo, utoliko bolje. Ali mislio sam da je za to potrebna muzika.
Razume se. Dakle pazi, muziku ce sebi kupiti, to staje najvie koliko bi stajao i teaj igranja kod
neke uiteljice. Na uciteljici ce utedeti, ja u te uiti. Onda emo imati muziku kad god hoemo,
a povrh toga ostaje nam i gramofon.
Gramofon?
Prirodno. Kupie takav jedan mali aparat i nekoliko ploa za igru...
Divno, uzviknuh, i ako odista uspe da me nauci da igram, dobie gramofon kao honorar.
Slae li se?
jati dokle god se budu podnosili ovakvi ljudi i ovakve ideje i dokle god se omladina bude
vaspitavala na sentimentalnim idejama o ovenosti, umesto na ratnikoj osveti protiv zakletog
neprijatelja.
Jesi li ti to? upita Hermina i pokaza prstom moje ime. Bogme, stvorio si sebi estoke neprijatelje,
Hari. Da li te to ljuti?
Proitao sam nekoliko redova, bila je to stara pesma, svaka pojedina od ovih kliiranih pogrda bila
mi je ve godinama poznata.
Ne, odgovorih ne ljuti me, odavno sam navikao na to. Nekoliko puta sam izrazio miljenje da
svaki narod, pa ak i svaki pojedini ovek, umesto da se uljuljkuje lanim politikim problemima
krivice, mora da ispita koliko je sam kriv, usled sopstvenih greaka, omaki i ravih navika, u
izazivanju rata i svih ostalih beda u svetu, jer je to jedini put da se po mogunosti izbegne sledei
rat. Oni mi to ne oprataju, jer su sami, razume se, potpuno nevini. Kajzer, generali,
veleindustrijalci, politiari i novinari niko nema sebi nita da prebaci, niko nema nikakve krivice!
ovek bi mogao pomisliti da je sve divno na ovome svetu, iako, eto, pod zemljom lee desetine
miliona ubijenih ljudi. I vidi, Hermina, iako ovakvi pogrdni lanci ne mogu vie da me naljute,
katkada me ipak rastue. Dve treine mojih zemljaka svakog jutra i svake veeri ita ovakve
listove, u ovakvom tonu, svakog dana ih ti listovi obraduju, opominju i hukaju, zbog njih oni
postaju nezadovoljni i zli, a cilj i kraj svega toga je opet rat, budui, naredni rat, koji e verovatno
biti jo cudoviniji od ovoga. Sve je to jasno i prosto, shvatljivo svakom oveku, i svako bi mogao
da doe do ovog zakljuka razmiljajui samo jedan jedini as. Ali niko to nee, niko nee da
izbegne budui rat, niko nece sebi i svojoj deci da utedi sledee milionsko klanje. Razmiljati
jedan as, utonuti za izvesno vreme u sebe i zapitati se koliko je ko lino uzeo sucea u neradu i
pakostima na svetu, koliki je u idealno mislei da to mora i postii. Zar ideali postoje da bi ih
ovek dostigao? Da li mi ljudi ivimo da bismo unitili smrt? Ne, ivimo da bismo je se bojali, da
bismo je potom voleli, i ba zbog nje se ovo malo ivota u nama katkada na jedan as tako divno
zaari. Pravo si dete, Hari. Budi sada posluan i poi. Danas imamo mnogo posla. Danas vie neu
da vodim rauna o ratu i novinama. A ti?
Ni ja, bio sam takoe spreman da to prihvatim.

Poli smo zajedno, bio je to na prvi zajednicki izlazak u grad u radnju sa muzikim instrumentima,
gde smo gledali gramofone, otvarali ih i zatvarali, putali ih da nam sviraju, i kada sam naao jedan
koji nam je odgovarao i po izgledu i po ceni, hteo sam da ga kupim, ali Hermina se nije tako brzo
odluivala. Ona me je zadrala, te sam morao da obiem s njom i drugu radnju i tamo pogledam i
sasluam gramofone svih sistema i veliina, od najskupljeg do najjeftinijeg, pa se tek onda saglasila
da se vratimo u prvu radnju i tamo kupimo aparat koji smo ranije nali.
Vidi, rekoh ja, to smo mogli da uradimo i jednostavnije.
Misli? A moda bismo sutra videli u nekom izlogu isti aparat koji bi bio jeftiniji za dvadeset
franaka. A osim toga, zadovoljstvo je kupovati, a svako zadovoljstvo treba sladiti. Morae ti da
naui jo mnogo tota.
Sa jednim nosaem doneli smo plod nae kupovine u moj stan.
Hermina je paljivo pregledala moju dnevnu sobu, pohvalila je pe i divan, isprobala stolice,
uzimala je knjige u ruke i dugo se zadrala pred fotografijom moje dragane. Gramofon smo
postavili na nizak ormar pored gomile knjiga. A onda je otpoe la nastava. Ona je stavila na
gramofon plou sa fokstrotom i, pokazujui mi prve korake, uzela me za ruke i poela da me vodi.
Ja sam posluno kaskao za njom, sudarao se sa stolicama, sluao njena nareenja ponavljao
korake fokstrota.
Sutradan je u hotelu Balans svirao mali orkestar i sluen je aj i viski. Pokuao sam da podmitim
Herminu, ponudio sam je kolaima, pokuao sam da je pozovem na bocu dobrog vina, ali je ona
ostala neumoljiva.
Ti danas nisi ovde radi svoga zadovoljstva. Ovo je as igranja.
Morao sam dva-tri puta da igram s njom, a u meuvremenu upoznala me je sa saksofonistom,
crnomanjastim, lepim mladiem panskog ili junoamerikog porekla, koji je, kako.je ona rekla,
svirao na svim instrumentima i govorio sve jezike sveta. Izgleda da se ovaj senjor odlino poznavao
s Herminom i da je bio u prijateljstvu s njom. Pred sobom je imao dva saksofona razliite veliine,
u koje je duvao naizmenino, dok su njegove crne, sjajne oi paljivo i veselo ispitivale igrae. Na
svoje iznenaenje, osetio sam prema ovom bezazlenom, lepukastom svirau neto nalik na
ljubomoru; ne ljubavniku ljubomoru, jer izmeu mene i Hermine nije bilo ni govora o ljubavi,
nego neku vrstu duhovne ljubomore na njihovo prijateljstvo, jer mi se inilo da nije sasvim
dostojan interesovanja, upadljivog isticanja, pa ak i uvaavanja koje mu je ukazivala. udna
poznanstva moram da sklapam, pomislio sam neraspoloen.
A zatim su Herminu uzastopno pozivali da igra, i ja sam ostao sam pored aja, sluajui muziku,
vrstu muzike koju dotle nisam mogao da podnesem. Boe moj, pomislio sam u sebi, sada treba da
budem uveden i da se odomaim ovde, u ovome meni tako odvratnom i tuem svetu, u ovom, do
sada tako briljivo ishabanom, svetu lumpadija i zabave eljnih ljudi, u glatkom, uniformisanom
svetu mermernih stoia, deza, kokota i trgovakih putnika!
Tuno sam ispijao svoj aj i piljio u poluelegantno mnotvo. Moj pogled privukoe dve lepe
devojke, obe dobre igraice, koje sam posmatrao sa divljenjem ona se nasmei i ohrabri me, a na
moje zadivljene poglede i laskave rei odgovori izvanredno spretno, ne reima, ve tihim,
oaravajuim pokretima, koji su nas divno zbliili. Desnom rukom vrsto sam je obgrlio oko struka i
sav srecan revnosno pratio pokrete njenih nogu, ruku i ramena, ne nagazivi je nijednom, na svoje
veliko iznenaenje, a kad je muzika prestala da svira, nas dvoje smo ostali zajedno, pljeskajui sve
dok se igra nije ponovila i dok nisam jo jednom paljivo, zaljubljeno i predano ponovio ceo obred.

Kada se igra zavrila, isuvie brzo za mene, lepa somotska devojka se povukla, a pored mene se
odjednom stvorila Hermina, koja nas je posmatrala.
Primecuje li neto? smejala se ona pohvalno.
Jesi li otkrio da enske noge nisu isto to i noge od stola? E pa bravo! Fokstrot sada, hvala bogu,
zna, sutra prelazimo na boston, a za tri nedelje odrava se bal pod maskama u dvoranama
Globusa.
Bio je odmor i mi smo seli, a zatim je priao i lepukasti mladi gospodin Pablo, saksofonista,
klimnuo glavom i seo pored Hermine. Izgledalo je da je s njom u prisnom prijateljstvu, ali meni se,
priznajem, jo pri prvom susretu nikako nije svideo ovaj gospodin. Bio je lep, to se nije moglo
porei, lepog stasa i lica, ali nisam mogao otkriti u njemu nikakvih drugih odlika. Uprostio je i svoje
znanje mnogih jezika, naime, uopte nije govorio, izuzev rei molim i hvala, dabome, svakako, halo
i slinih, koje je, dodue, znao da kae na nekoliko jezika. Ne, on nije govorio, ovaj senjor Pablo, a
izgledalo je da ovaj lepukasti kabalero i ne misli mnogo.
Njegovo je zanimanje bilo da duva u saksofon u dez orkestru, i to zanimanje je, izgleda,
upranjavao sa ljubavlju i strau; za vreme sviranja katkada bi odjednom pljesnuo rukama ili bi
doputao sebi druge izlive oduevljenja, na primer, glasno bi otpevao: oooo, ha, ha, halo! Ali
inae, oigledno, nije bio ni za ta drugo na svetu sem da bude lep, da se i lako kao kakav cvetni
list, a i kod nje ga sam naao i osetio one lepote koje as dolaze u susret as bee, ona je takoe
irila miris ene i ljubavi, i njena je igra neno i toplo pevala ljupku, zamamnu pesmu pola, pa ipak
na sve to nisam mogao da odgovorim slobodno i radosno, nisam mogao da se potpuno zaboravim
i sav se predam; Hermina mi je bila odvie bliska, ona mi je bila drug, sestra, ona je bila moga soja,
liila je na mene i liila je na Hermana, mog prijatelja iz mladosti, zanesenjaka, pesnika i vatrenog
druga mojih umnih vebi i stranputica.
Znam ree ona kasnije kada sam joj govorio o tome dobro znam. Ja u, dodue, ipak postii da
se zaljubi u mene, ali za to ima vremena. Za sada smo drugovi, ljudi koji se nadaju da e postati
prijatelji, jer smo upoznali jedno drugo. Sada emo uiti jedno od drugoga i igraemo se jedno s
drugim. Pokazau ti svoje malo pozorite, nauicu te da igra, da bude malo veseo i budalast, a ti
e mi izloiti svoje misli i neto od svog znanja.
Ah, Hermina, nema tu bogzna ta da se izlae, ti zna vie od mene. Kakvo si ti neobino ljudsko
stvorenje, devojko! U sve se razume i u svemu prednjai. Da li ti ja neto znaim? Da ti nisam
dosadan?
Smrknutih oiju gledala je u pod.
Ne volim da te ujem da tako govori. Pomisli na vee kada si, slomljen i oajan, usred svojih
patnji i usamljenosti, presekao moj put i postao mi drug! ta misli, zato sam tada umela da te
poznam i razumem?
Zato, Hermina? Reci mi!
Zato to sam ista kao i ti. Zato to sam isto tako usamljena kao i ti, zato to isto kao i ti ne mogu
da volim i da shvatim ozbiljno ivot i ljude. Uvek postoji nekolicina ljudi koji od ivota trae ono
najvie i koji teko mogu da se pomire sa glupocu i grubou.
Zar je poznaje?
Da, poznajemo se vrlo dobro. Je li ti mnogo stalo do nje?
Svidela mi se i bio sam radostan to je tako predusretljivo podnosila moje igranje.
Zar je to sve! Trebalo bi da joj se malo udvara, Hari. Ona je veoma lepa i odlino igra, a ve si
zaljubljen u nju. Verujem da ce imati uspeha.

Oh, nije mi to cilj.

Sada si malo slagao. Znam da negde u svetu ima draganu i da je via jednom u pola godine, da
bi se onda svaao s njom. Lepo je od tebe, najzad, to hoe da ostane veran toj svojoj udnoj
prijateljici, ali dopusti mi da tome ne pridam naroit znaaj! Nasluujem da ti Ijubav uopte
shvata veoma ozbiljno. Neka je i tako, voli na svoj idealan nain koliko hoe, to je tvoja stvar,
nije moje da vodim rauna o tome. Ali je moje da povedem rauna da malo bolje naui sitne, lake
ivotne umenosti i igre, na tom polju sam ti uciteljica, i ucicu te bolje nego tvoja idealna dragana,
u to budi uveren! Veo ma ti je potrebno da opet jednom spava s jednom lepom devojkom,
stepski vue.
Hermina, uzviknuh izmueno, ta pogledaj me, ja sam star ovek!
Ti si mali deak. I kao to si bio odvie nemaran da nauci da igra, tako isto si bio odvie
nemaran da naui da voli. Ti, prijatelju, svakako odlino ume da voli idealno i tragicno, u to ne
sumnjam i odajem ti priznanje. Ali sada e nauiti da voli i obino, Ijudski. Poetak je tu, uskoro
ovek moe da te pusti da ode na neki bal. Jo mora da naui boston, s time emo otpoeti
sutra. Doi u u tri sata. Uostalom, kako ti se svidela muzika ovde?
Neobino.
Vidi, i to je napredak, ve si neto nauio. Do sada nisi mogao da podnese dez i muziku za igru,
nije ti bilo dovoljno ozbiljna i duboka, a sada si uvideo da je ne treba ni shvatiti ozbiljno, ali da
moe tu: iako je nisam vidao svakog dana, ona me je ipak stalno posmatrala, vodila, nadzirala i
ocenjivala pa mi je i moje najece buntovnicke misli, kao i nameru da beim, sa osmehom citala s
lica.
Postepeno, kako je napredovalo ruenje onoga to sam ranije nazivao svojom linou, poinjao
sam da shvatam zato sam uprkos svem oajanju morao toliko da se bojim smrti, pa sam
primeivao da je i taj uasni i sramni strah bio samo deo moje stare, graanske, lane egzistencije.
Dosadanji gospodin Haler, daroviti pisac, poznavalac Getea i Mocarta, autor itanja dostojnih
eseja o metafzici i umetnosti, o geniju, tragici i ovenosti, melanholini pustinjak u svojoj eliji
pretrpanoj knjigama, podvrgnut je deo po deo samokritici i u svemu je podbacio. Daroviti i
zanimljivi gospodin Haler propovedao je, dodue, razumnost i ovenost, protestovao je protiv
surovosti rata, ali nije dopustio da ga za vreme rata postave uza zid i streljaju to je u stvari trebalo
da bude posledica njegovog shvatanja, ve se nekako prilagodio, razume se, veoma asno i
plemenito, ali je to ipak bio samo kompromis. Osim toga, bio je protivnik sile i izrabljivanja, ali je u
banci imao nekoliko hartija od vrednosti raznih industrijskih preduzea, ije je kamate uivao bez
ikakve grie savesti. I tako je to bilo u svemu. Hari Haler se, dodue, divno preruio u idealistu i
oveka koji prezire svet, u setnog pustinjaka i kivnog proroka, ali je u osnovi ipak bio buruj;
osudivao je ivot koji je vodila Hermina, ljutio se zbog njega je stario po restoranima, isto tako i
zbog novca koji je tamo proerdao, savest mu nije bila ista, a nikako nije eznuo za unutranjim
osloboenjem i savrenstvom, ve je, naprotiv, estoko eznuo za udobnim vremenima kada su
mu njegove umne vebe jo pruale zadovoljstvo i donosile mu slavu. Tako isto su i oni itaoci
novina koje je on prezirao i ismevao eznuli za idealnim vremenima pre rata, jer je to bilo mnogo
lake nego nauiti neto na sopstvenim patnjama. Pih, doavola, oveku se morao zgaditi ovaj
gospodin Haler! Pa ipak sam se grevito drao, njega ili njegove obrazine, koja je ve bila u
raspadanju, njegovog koketiranja sa duhovnim ivotom, njegovog malograanskog straha od
svega to je nesredeno i sluajno (u ta se ubrajala i smrt). Sa podsmehom i zaviu sam
uporeivao budueg, novog Harija, ovog pomalo plaljivog i smenog diletanta dvorana za igru, sa

onom nekadanjom lano-idealnom slikom Harija, na kojoj sam u meduvremenu otkrio kobne crte
koje su mi onda na profesorovoj slici Getea toliko smetale. A on sam, stari Hari, bio je isto tako
graanski idealizovani Gete, isti takav junak duha, odvie plemenitog pogleda, koji je blistao
uzvienou, duhom i ovenocu, kao da je namazan briljantinom, i koji je, takorei, i sam bio
tronut plemenitou svoje sopstvene due. Do davola, ova ljupka slika bila je prilino izreetana,
idealni gospodin Haler bedno je demontiran! Izgledao je kao velikodostojnik koga su opljakali
drumski razbojnici, pa je ostao u pocepanim gaama, i koji bi mudro uradio kad bi sada nauio
ulogu odrpanca, ali on umesto toga nosi svoje rite kao da na njima jo ima ordenja i plano i dalje
trai izgubljeno dostojanstvo.
esto sam se sretao sa sviraem Pablom i morao sam ponovo da razmotrim svoj sud o njemu, ve
i zato to ga je Hermina toliko volela i uvek traila njegovo drutvo. U mom seanju Pablo je bio
zabeleen kao lepukasta nula, kao mali, pomalo sujetan lepotan, kao vedro dete bez problema,
koje veselo duva u vaarsku trubu i koje je lako naterati na poslunost pomou pohvala i okolade.
Ali Pablo nije pitao za moj sud o njemu, bio mu je isto tako ravnoduan kao i moje muzike teorije.
Sluao me je utivo i ljubazno, smekajuci se bez prestanka, ali mi nikada nije davao pravi odgovor.
No uprkos tome izgledalo je da sam ga zainteresovao, i ogledno se trudio da mi se svidi i pokae se
dobronameran prema meni. Kada sam se jednom, za vreme naih neplodnih razgovora, razljutio i
postao skoro grub, pogledao me je u lice unezvereno i tuno, zatim me je uhvatio za levu ruku,
pomilovao je i ponudio mi iz jedne zlatne kutijice neki praak za mrkanje, jer je smatrao da e mi
to prijati. Pogledom sam upitao Herminu, ona je klimnula glavom u znak odobravanja, i ja sam se
posluio i umrkao praak. Odista sam ubrzo postao sveiji i ivahniji, u onom praku je verovatno
bilo malo kokaina.
Hermina mi je priala da Pablo raspolae mnogim ovakvim sredstvima, do kojih dolazi tajno i
kojima vie puta posluuje prijatelje, jer je u njihovom spravljanju i doziranju pravi majstor. Bila su
to sredstva za umirenje bolova, za spavanje, za izazivanje lepih snova, za izazivanje veselosti i
zaljubljenosti.
Jedanput sam ga sreo na ulici, blizu keja, i on mi se odmah pridruio. Ovog puta uspeo sam da ga
nateram da najzad progovori.
Gospodine Pablo, rekao sam mu, dok se on igrao crnosrebrnim tapicem, vi ste Herminin
prijatelj i to je razlog zbog kojeg se interesujem za vas. Ali vi mi, to vam moram rei, oteavate
konverzaciju. Ja sam nekoliko puta pokuao da razgovaram s vama o muzici, zanimalo me je da
ujem vae miljenje, vae neslaganje i va sud; ali vi ste uvek prezrivo odbijali da mi ma ta
odgovorite.
On se srdano nasmeja i ovog puta mi ne ostade duan odgovora, ve ravnoduno ree: Vidite,
po mom miljenju razgovor o muzici nema nikakve vrednosti. Ja nikada ne govorim o muzici. ta
bih vam i odgovorio na vae veoma mudre i istinite rei? Vi ste toliko u pravu u svemu to ste rekli.
Ali, vidite, ja sam muzicar, a ne naunik, i ne verujem da muzika ima ma kakve veze sa istinitim
izjavama. Za muziku nije vano da li je neko u pravu, da li neko ima ukusa, obrazovanja i svega
ostalog.
Pa dobro. A ta je onda vano?
Svirati je vano, gospodine Haleru, treba svirati to je mogue bolje, vie i intenzivnije! U tome je
stvar, mesje. Ako u glavi imam sva dela Baha i Hajdna i o njima mogu da dam najpametnije ocene,
time jo ni za kog nita nisam uinio. Ali ako uzmem svoj duvaki rog i na njemu odsviram ivahni

imi, bio taj imi dobar ili lo, u njemu e Ijudi ipak uivati, od njega e im se razmrdati noge i
prostrujati krv. A jedino to je vano. Pogledajte jednom lica u dvorani za igru u trenutku kada
muzika posle dueg odmora ponovo zasvira; kako tada oi zablistaju, noge ponu da se trzaju, a
lica da se smeju! To je ono radi ega se svira.
Vrlo dobro, gospodine Pablo. Ali ne postoji samo muzika ula, postoji i muzika duha. Ne postoji
samo ona koja se svira za trenutak ve i besmrtna muzika koja ivi dalje i onda kada se ne svira.
Moe neko, leei sam u svom krevetu, da izazove u svojim mislima neku melodiju iz arobne frule
ili Matejeve pasije, i onda je to muzika iako niko ne vue gudalom, niti duva u flautu.
Svakako, gospodine Haleru. Ali i Jirning i Ilalenctu reprodukuju u sebi svake noi mnogi usamIjeni
i sanjalaki raspoloeni ljudi. I najsiromanija daktilogratkinja u kancelariji ima u glavi svoj vanstep
i po njegovom taktu udara u slova. Oni su u pravu, svi ti usamljeni ljudi, i ja im rado doputam
nihovu nemu muziku, bilo da je u pitanju Jirning, arobna frula ili Valencija! Ali odakle tim ljudima
ta usamljena, nema muzika? Oni je uzimaju od nas muziara; ona prvo mora da bude odsvirana i
sasluana, mora da ue u krv pre nego to ovek kod kue u svojoj sobici moe da misli na nju i
sanja o njoj.
Saglasan sam rekoh hladno. Ali ipak, ne mogu Mocart i najnoviji fokstrot stajati na istom
stepenu. I nije svejedno da li ljudima svirate boansku i venu muziku, ili jeftinu muziku koja ne
traje vie od jednog dana.
Pablo primeti uzbuenje u mom glasu, njegovo lice dobi svoj najljubazniji izraz, on me pomilova
po miici i unese u svoj glas neverovatnu blagost.
Dragi gospodine, vi ste sigurno u pravu sa svojim stepenima. Nemam nita protiv toga da Mocarta,
Hajdna i Ilalenciju stavite na stepen koji elite! Meni je to sasvim svejedno, ne odluujem ja o tim
stepenima, mene za to ne pitaju. Mocarta e moda svirati i posle sto godina, a ialenciju ni posle
dve mislim da to mirne due moemo prepustiti dragom bogu, on je pravedan i u njegovim je
rukama trajanje naeg ivota, pa i svakog valcera i fokstrota, on e sigurno uiniti kako je najbolje.
Ali mi muzicari moramo da inimo nae, da izvravamo svoju dunost i zadatke: moramo da
sviramo ono to Ijudi trenutno trae, i to to je moguno bolje, lepe i ubedljivije.
Uzdahnuo sam i nisam rekao vie nita. Ovom oveku se nije moglo doskoiti.
U izvesnim trenucima su se novo i staro, bol i naslada, strah i radost veoma udno meali. Bio
sam as na nebu, as u paklu, ali veinom na oba mesta istovremeno. Stari i novi Hari iveli su
jedan pored drugoga as u ogorenoj svai, as u miru i spokojstvu. Katkada je izgledalo da je stari
Hari zauvek umro, a onda bi se odjednom opet pojavio, izdavao nareenja, tiranisao i sve znao
bolje, a novi, mali, mladi Hari je utao, doputajui da bude pritenjen uza zid. Nailazili su opet
drukciji asovi, kada je mladi Hari staroga hvatao za guu i svojski stezao, pa bi tada bilo mnogo
stenjanja, mnogo borbe na ivot i smrt i mnogo misli o nou za brijanje.
Ali esto bi me poklopio jedan jedini talas i sree i patnje. Takav je bio trenutak kad sam nekoliko
dana posle svog prvog javnog pokuaja da igram Ijudi od duha, muki branimo protiv toga, umesto
da budemo potinjeni i posluni duhu, logosu, reci svi mi matamo o jednom jeziku bez rei, koji
e izraziti neizrecivo i prikazati ono to se ne moe uobliiti. Umesto da to vernije i predanije svira
na svom instrumentu, Nemac od duha uvek se bunio protiv rei i protiv razuma, a uvek je
koketirao s muzikom. I uvek se Nemaki duh naslaivao udesnim i blaenim muzikim formama,
udesnim i ljupkim oseanjima i raspoloenjima, koja stvarnost nikada nije potisnula, a
prenebregao je svoje stvarne zadatke. Mi, ljudi od duha, nikada se nismo odomaili u stvarnosti,
bila nam je tua i neprijateljska, i zato je i u naoj nemakoj stvarnosti, u naoj istoriji, naoj

politici i javnom mnenju uloga duha bila tako bedna. Da, esto sam razglabao tu misao, a esto
sam oseao i estoku enju da jednom i ja uestvujem u oblikovanju stvarnosti, da jednom i ja
radim ozbiljno i odgovorno, umesto da se bavim uvek samo estetikom i duhovnom primenjenom
umetnou. Ali se uvek sve zavravalo rezignacijom i pomirenjem sa zlim udesom. Gospoda
generali i veleindustrijalci bili su potpuno u pravu: nita od nas duhovnih, mi smo bili drutvo bez
koga se lako moglo, neodgovorno drutvo duhovnih brbljivaca kome je stvarnost bila tua. Pih, do
avola! No za brijanje!
Ispunjen ovakvim mislima i naknadnim zvucima muzike, srca otealog od tuge i pun oajne enje
za ivotom, za stvarnou, za smislom svega ovoga i nepovratno izgubljenim, najzad sam se vratio
kui, popeo uz stepenice, upalio osvetljenje u dnevnoj sobi i uzalud pokuao da malo itam. Setio
sam se dogovora koji me je obavezivao da sutra uvee odem u Cecilbar na viski i igranku i oseao
sam, ne samo prema sebi ve i prema Hermini, srdbu i gorinu. Neka je njena namera i dobra i
srdana, a ona sama neka je udesno stvorenje bolje da me je ona pustila da propadnem, umesto
to me je povukla u ovaj tui svet koji tako udno treperi, svet igre i zbrke, u kome u uvek biti
tuinac i u kome propada i strada ono to je najbolje u meni.
I tako sam tuno ugasio svetiljku, tuno otiao u svoju spavau sobu, tuno poeo da se svlaim,
kada me tre neobian miris. U vazduhu je lebdeo lak miris parfema i, osvrnuvi se, videh lepu
Mariju kako lei u mom krevetu, smeei se pomalo zaplaeno svojim krupnim plavim oima.
Marija! rekoh. A prva mi je misao bila da e mi gazdarica otkazati stan ako sazna za ovo.
Dola sam, ree ona tiho. Ljutite li se na mene?
Ne, ne ljutim se. Znam da vam je Hermina dala klju. Naravno.
Oh, vi ste Ijuti zbog toga. Idem ja.
Ne, lepa Marija, ostanite! Samo, eto, ba veeras sam veoma tuan, danas ne mogu da budem
veseo, ali u sutra moda moi.
Nagnuo sam se nad njom, a ona je svojim velikim, vrstim rukama privukla moju glavu k sebi i
dugo me ljubila. Seo sam zatim na krevet, dreci je za ruku, i zamolio je da govori veoma tiho, jer
niko nije smeo da nas uje, gledao sam nanie u njeno lepo, puno lice, koje je tako strano i udno,
poput velikog cveta, lealo na mom uzglavlju. Lagano je privukla moju ruku do svojih usana, zatim
ju je odvukla pod pokriva i stavila na svoje tople grudi,koje su se lagano nadimale.
Ne mora da bude veseo, ree ona, Hermina mi je rekla da si u nevolji. To je svakom shvatljivo.
Da li ti se jo uvek sviam? Onomad, kad smo igrali, bio si veoma zaljubljen.
Poljubio sam je u oi, usta, vrat i grudi. Jo maloas mislio sam na Herminu sa gorinom i
prekorom. A sada sam na rukama drao njen poklon i bio joj zahvalan. Marijina milovanja nisu
vreala divnu muziku koju sam toga dana sluao, bila su je dostojna, pretvorivi se u njeno
ostvarenje. Lagano sam skidao pokriva sa lepe ene, sve dok, ljubei je, nisam stigao do njenih
stopala. Kada sam se ispruio pored nje, njeno lice, slino cvetu, smeilo mi se sveznalaki i
blagonaklono.
Te noi pored Marije nisam spavao dugo, ali sam zato spavao duboko i spokojno kao dete. U
trenucima kad sam bio budan ispijao sam njenu lepu, vedru mladost, a u tihom askanju saznao
sam mnoge zanimljive stvari o njenom i Hermininom ivotu. Malo sam znao o ovoj vrsti stvorenja i
njihovom ivotu, jedino sam ranije, u pozoritu, povremeno susretao sline egzistencije, ene kao i
mukarce, koje su upola pripadale umetnikom svetu, a upola svetu uivanja. Tek sada sam stekao
izvesnu sliku o tim neobino ednim, a u isti mah neobino pokvarenim ivotima. Ove devojke,
veinom iz siromanih kua, bile su odvie pametne i lepe da bi itav svoj ivot zasnivale na nekoj

slabo plaenoj, bezvoljnoj zaradi, te su ivele as od nekog privremenog rada as od svoje ljupkosti
i ljubaznosti. Katkada bi po nekoliko meseci sedele za pisaom mainom, povremeno su bile
ljubavnice imunih bonvivana, dobijale deparac i poklone, a bilo je vremena kada su, u krznu i
automobilima, ivele u Grand hotelu, dok bi drugi put, opet, stanovale u potkrovnicama. Moguno
je bilo pridobiti ih za brak u sluaju neke veoma povoljne ponude, ali nisu udele za njim. Neke od
njih nisu bile pohotljive u ljubavi i svoju naklonost pokazivale su usteui se, uz cenkanje za najviu
cenu. Druge, meu koje je dolazila i Marija, bile su neobino obdarene za ljubav i eljne Ijubavi,
veina ih je bila iskusna u ljubavi prema oba pola; one su ivele iskljuivo za ljubav, a pored
prijatelja koji su plaali uvek su imale jo i neke druge ljubavne odnose.
Marljive i vredne, pametne, pa ipak besvesne, ivele su ove leptirice svojim detinjastim i
prepredenim ivotom; bile su nezavisne; nije mogao svako da ih kupi, oekivale su sve od sree i
lepog vremena, bile su zaljubljene u ivot, ali su ga cenile mnogo manje od graanina, uvek su bile
spremne da sa prince iz bajke pou u njegov dvorac, dok su u podsvesti uvek bile sigurne u teak i
tuan kraj.
Marija me je one neobine prve noi i narednih dana nauila mnogo emu, ne samo divnim
novim igrama i nasladama ula ve i novom razumevanju, novim shvatanjima i novoj vrsti ljubavi.
Svet koji je iveo po lokalima za igru i zabavu, po bioskopima, barovima i hotelskim tremovima, a
koji je za mene, pustinjaka i estetu, jo uvek predstavljao neto to je imalo niu vrednost, neto
zabranjeno i nedostojno, bio je za Mariju, Herminu i njihove drugarice naprosto svet, koji nije bio
ni zao ni dobar, koji niti su elele niti mrzele, jer je ba u ovom svetu cvetao njihov kratki, cenjom
ispunjeni ivot, u njemu su bile odomaene i iskusne. Volele su neku naroitu vrstu ampanjca ili
neko specijalno jelo u Grilrumu kao to ljudi moga kova vole nekog kompozitora ili pesnika, a na
novi lager ili sentimentalnu i bljutavu pesmu nekog dez pevaa rasipale su isto oduevljenje,
uzbuenje i tronutost kao drugi Marija mi je priala o lepukastom saksofonisti Pablu i o nekom
amerikom songu koji je ovaj katkada pevao, govorei o tome s takvim zanosom, divljenjem i
ljubavlju da me je to dirnulo i mnogo vie potreslo od zanosa nekog visokoobrazovanog oveka
prilikom prefinjenog umetnikog uivanja. Bio sam spreman da se zanosim zajedno s njom ma
kakav bio pomenuti song; Marijine Ijubazne rei i njen enjivi, rascvetali pogled stvarali su iroke
prolome u mojoj estetici. Bilo je nekih lepota, nekih malobrojnih, odabranih lepota, na elu sa
Mocartom, koje su za mene bile uzdignute iznad svake prepirke i sumnje, ali gde se nalazila
granica? Zar nismo svi mi poznavaoci i kritiari u mladosti vatreno oboavali umetnike i umetnika
dela koja nam se danas ine problematina i fatalna? Zar se mnogima od nas to nije dogaalo sa
Listom, Vagnerom, pa ak i Betovenom? Zar Marijina rascvetala, detinjasta tronutost songom iz
Amerike nije bila isto tako ist, lep i iznad svake sumnje uzdignut umetniki doivljaj kao i
potresenost nekog prosvetnog savetnika povodom Tristana ili ekstaza nekog dirigenta povodom
Devete simfonije? I zar se to nije neobino poklapalo s miljenjem gospodina Pabla, dajui mu za
pravo?
Tog Pabla, tog lepotana, Marija je, izgleda, mnogo volela.
On je lep ovek, rekao sam ja, i meni se mnogo svia. Ali reci mi, Marija, kako moe da voli i
mene pored njega, mene dosadnog, starog momka, koji nije lep i ve je skoro sasvim sed i koji ne
ume da duva u saksofon niti da peva engleske ljubavne pesme?
Ne govori tako runo! grdila me je ona. Pa to je sasvim prirodno. I ti mi se svia, ima i u tebi
neeg lepog, milog i naroitog, ne sme da bude drugaiji nego to si. O tim stvarima ne treba
govoriti, niti traiti da se o njima polae raun. Vidi, kada me ljubi u vrat ili uvo, oseam da me

voli, da ti se sviam; ti ljubi na neki naroit nain, pomalo bojaljivo, i to mi kazuje: on te voli, on
ti je zahvalan to si lepukasta. To mi je milo, veoma milo. A opet kod drugog mukarca volim ono
suprotno, ba to to izgleda kao da mu nije stalo do mene i to me ljubi kao da mi ukazuje nekakvu
milost.
Ponovo smo zaspali. I opet sam se probudio, ne isputajui iz zagrljaja svoj lepi, prelepi cvet.
c udan?! lepi cvet je ipak ostao i dalje poklon od Hermine! Neprekidno je ona stajala iza njega,
bio je obavijen njome, kao kakvom maskom! A u meuvremenu odjednom sam se setio Erike,
svoje daleke, zloeste dragane, svoje jadne prijateljice. Ona je bila jedva neto manje lepa od
Marije, iako ne u takvom cvetu i toliko osloboena svakog unutranjeg tereta, a bila je i
siromanija u sitnim, nenadmanim ljubavnim vetinama. Neko vreme mi je jasno i bolno lebdela
pred oima njena voljena slika, duboko utkana u moju sudbinu, a zatim je opet potonula u san i
zaborav daljine, to je kod mene izazvalo neko tiho aljenje.
I tako su u ovoj prvoj, nenoj noci iskrsle predamnom mnoge slike mog ivota, koji je dotada
dugo bio prazan, ubog i bez slika. Eros je kao arolijom otvorio duboke i bogate njihove izvore i,
videi koliko je moj ivot bogat slikama, koliko je dua jadnog Stepskog Vuka puna dalekih, venih
zvezda i sazveda, moje srce je na trenutke prestajalo da kuca od oaranosti tuge. Detinjstvo i
moja majka gledali su me neno i ozareno, kao nedostino plavetnilo dalekih planina, snano je
odjekivao hor mojih prijateljstava, poev od poznatog Hermana, duhovnog brata Hermininog.
Mirisavo i nezemaljski, kao vlano rascvetali vodeni cvetovi, doplovile su mi slike mnogih ena koje
sam voleo, za kojima sam udeo, koje sam opevao, a od kojih sam mali broj pokuao da dostignem
i osvojim. Pojavila se i moja ena, sa kojom sam proiveo tolike godine, koja me je nauila
drugarstvu, sukobima i rezignaciji, prema kojoj je u meni, pored svih razoaranja, ostalo ivo,
duboko poverenje sve do onog dana kada se, razbolevi se i izgubivi duevnu ravnoteu,
odjednom estoko pobunila protiv mene i pobegla a ja sam tada video koliko sam je voleo i koliko
je veliko bilo moje poverenje, kada me je za ceo ivot tako teko pogodila njegova zloupotreba.
Opet su nailazile slike bilo ih je na stotine, sa i bez imena izbijale su, mlade i nove, iz izvora ove
ljubavne noi, i ja sam opet znao ono na ta sam u sebi bio odavno zaboravio, da su one posed i
vrednost mog ivota i da neunitivo postoje i dalje, kao doivljaji koji su se pretvorili u zvezde,
nezaboravni i neizbrisivi, iji je niz bajka mog ivota, a iji je zvezdani sjaj nerazoriva vrednost mog
bitisanja. Moj ivot je bio tegoban, pun lutanja i nesrea, vodio je u odricanje i poricanje, bio je
zagoran ui itavog oveanstva, ali je bio bogat, bogat i gord, bio je to kraljevski ivot ak i u
bedi. Ma koliko jadno bio, proerdan deli puta do potpune propasti, jezgro tog ivota bilo je
plemenito, imalo je svoj lik i soj, nije se ilo za noviima, ve za zvezdama.
To je bilo davno i mnogo ta se od onda zbilo i izmenilo, seam se jo samo neznatnih pojedinosti
iz one noi, pojedinih rei iz naeg razgovora, pojedinih dela i izraza duboke ljubavne nenosti,
zvezdano jasnih trenutaka budenja iz tekog sna ljubavnog zamora. Ali one noi me je, prvi put od
vremena mog propadanja, moj sopstveni ivot gledao neumoljivo, blistavim oima, prvi put sam
ponovo osetio sluaj kao udes, a ruevine mog ivota kao deli boanskog. Moja dua je ponovo
poela da die, moje oi su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno nasluivao da je
dovoljno da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem svoj
harihalerovski ivot stepskog vuka kao celinu, pa da i sam uem u svet slika, i postanem besmrtan.
Zar svaki oveiji ivot ne znai zalet i pokuaj prema tom cilju?
Ujutro, poto sam podelio s njom svoj doruak, morao sam da prokrijumarim Mariju iz kue, to

mi je i polo za rukom. Jo istog dana iznajmio sam za nas dvoje u oblinjem kraju grada sobicu,
koju smo odredili za nae sastanke.
Moja uiteljica igranja, Hermina, dolazila je revnosno i ja sam morao da uim da igram boston.
Ona je bila stroga i neumoljiva i nije proputala nijedan as, jer j bilo reeno da idem s njom na
iduci bal pod maskama. Zamolila me je da joj dam novaca za njen kostim ali je odbila da mi ma ta
kae o njemu.
Jo uvek mi je bilo zabranjeno da je posetim, pa ak i da saznam njenu adresu.
Ovo vreme pre bala pod maskama, otprilike tri nedelje, bilo je veoma lepo. inilo mi se da mi je
Marija prva prava ljubavnica u ivotu. Uvek sam kod ena koje sam voleo traio duh i obrazovanje,
a nikada nisam potpuno shvatio da i najduhovitija i najobrazovanija ena nikada nije davala
odgovor na alost u meni, u svemu se uvek suprotstavljala; iznosio sam enama svoje probleme i
misli, i inilo mi se sasvim nemogue da due od jednog asa volim devojku koja teko da je
proitala koju knjigu i jedva da je znala ta je itanje uopte, a jo manje umela da razlikuje
]:atkovskog od Betovena. Marija nije imala obrazovanje, njoj te stranputice i dopunski svetovi nisu
bili potrebni, svi njeni problemi nicali su neposredno iz njenih ula. Sa ulima kojima je bila
obdarena, sa njenim naroitim stasom, njenim bojama, njenom kosom, glasom, puti, njenim
temperamentom, kojim je mogla da postigne najveu moguu ulnu i ljubavnu sreu, njena
umetnost i zadatak su bili: da za svaku svoju sposobnost, za svaki pregib svojih linija, svaku
najneniju oblinu svog tela nade i kao magijom izazove kod zaljubljenog razumevanje, odgovor i
ivu protivigru koja usreuje. Osetio sam to ve pri onoj prvoj bojaljivoj igri s njom, osetio sam
miris genijalne, visoko kultivisane i draesne ulnosti i bio sam opinjen njome. Svakako nije bila
sluajnost to mi je sveznajua Hermina dovela ovu Mariju. Njen miris, itavo njeno bie bili su u
znaku leta i rua.
Nisam imao sreu da budem jedini ili povlaceni ljubavnik Marijin, bio sam samo jedan od
nekoliko njih. esto nije imala vremena za mene, katkad mi je poklanjala po jedan as posle
podne, ree itavu no. Nije htela da uzima novaca od mene, iza toga se verovatno krila Hermina.
Ali je rado primala poklone, i kad sam joj, na primer, poklonio mali novanik od crvene lakovane
koe, u njemu su smela biti i dvatri zlatnika. Uostalom, grdno me je ismevala zbog te crvene kesice
za novac: bila je divna, ali svakako je dugo stajala u radnji, jer nije bila po sadanjoj modi. O ovim
stvarima, o kojima sam do sada znao i razumevao manje nego o nekom eskimskom nareju,
mnogo sam nauio od Marije.
Nauio sam pre svega da ove male igracke, modne i luksuzne stvarice, poev od pudera i
parfema pa do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvaraca na pojasu do rune
torbice, nisu samo torbice i obine bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih
trgovaca, ve su, sasvim opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvaria iji
je jedini cilj da poslue ljubavi, da prefine oseanja, da oive mrtvu okolinu i da je, kao pomou
neke maije, obdare novim ulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obina torbica, kesica za novac
nije bila kesica, cvet nije bio cvet, lepeza nije bila lepeza, ve je sve to bio plastini materijal
ljubavi, maije i drai, sve je to bilo glasonoa, krijumar, oruje i ratniki pokli.
esto sam razmiljao koga li Marija u stvari voli.
Mislim da je najvie volela mladica Pabla, saksofonistu unezverenih crnih oiju i dugih, bledih,
plemenitih i melanholinih ruku. Bio sam sklon da tog Pabla u ljubavi zamiljam kao pomalo
snenog, razmaenog i pasivnog, ali me je Marija uveravala da ga je, dodue, lagano obuzimao
ljubavni ar, ali da je zatim bio napregnut, vrst, muevan i pun zahteva, kao kakav bokser ili

dentlmen jaha. I tako sam doznao i dokuio mnoge skrivene stvari o ovom i onom, o dez
svirau, o glumcu, o mnogim enama i devojkama, mnogim mukarcima naih krugova, sagledao
sam razne veze i neprijateljstva ispod povrine i lagano se pribliio i uvrstio meu svet u kome sam
dotle bio tue telo bez ikakvih spona. I o Hermini sam saznao mnogo tota. A naroito sam se
esto viao sa gospodinom Pablom, koga je Marija mnogo volela. Katkada je upotrebljavala i neko
od njegovih tajnih sredstava, a i meni bi onda pruila takvo uivanje, i svakom prilikom mi je Pablo
naroito revnosno bivao na usluzi. Jedan put mi je bez ikakvog okolienja rekao: Vi ste toliko
nesreni, to ne valja, ne treba da bude tako. Rekao mi je. Uzmite laku lulu opijuma. Moj sud o
ovom veselom, pametnom, detinjastom, a pri tom nedokuivom oveku stalno se menjao, postali
smo prijatelji i prilino esto sam se sluio nekim njegovim sredstvima. Moju zaljubljenost u Mariju
posmatrao je malo podsmeljivo. Jednom smo priredili gozbu u njegovoj sobi, na mansardi jednog
hotela u predgrau. U sobi je bila samo jedna stolica, i Marija i ja smo morali da sedimo na
krevetu. Dao nam je da pijemo neki neobino prijatan i tajanstven liker, sastavljen od sadrine
triju boica. A zatim, kada sam se veoma raspoloio, predloio nam je blistavih oiju da to
proslavimo ljubavnom orgijom utroje, ja sam to osobno odbio, bilo mi je nemoguno da uradim
neto tako, ali sam za trenutak bacio pogled na Mariju da vidim kako ona to prima, pa iako se
smesta pridruila mom odbijanju, spazio sam u njenim oima nekakve varnice i osetio da ali to
se odustalo od toga. Pabla je moje odbijanje razoaralo, ali ga nije uvredilo. teta, rekao je on,
Hari je odvie moralan. ta se moe! A bilo bi lepo, toliko lepo! Ali znam zamenu za to. Dao nam je
da popuimo nekoliko dimova opijuma i, sedeci nepomini, doiveli smo otvorenih oiju scenu
koju nam je sugerisao, dok je Marija drhtala od naslade. Kada mi se posle toga malo smuilo,
poloio me je Pablo na krevet, dao mi nekoliko kapi nekog leka i, zatvarajuci oi za nekoliko
trenutaka, osetio sam na svakom onom kapku po jedan letimian, jedva osetan poljubac. Pravio
sam se kao da uobraavam da me je poljubila Marija. Ali sam tano znao da me je to on poljubio.
A jedne veeri me je jo vie iznenadio. Pojavio se u mom stanu, ispriao mi da mu je potrebno
dvadeset franaka i molio me da mu ih dam. U naknadu mi je ponudio da ja raspolaem Marijom te
noi umesto njega.
Pablo, rekao sam uplaeno, vi ne znate ta govorite. Kod nas se smatra kao najvea sramota da
ovek svoju ljubavnicu ustupi drugome za novac. Nisam uo va predlog, Pablo.
Pogledao me je saaljivo. Neete, gospodine Hari? Dobro. Uvek sami sebi stvarate tekoe.
Onda nemojte noas da spavate kod Marije, ako vam je to milije, i dajte mi novac ovako, vratiu
vam ga. Neophodno mi je potreban.
Za ta?
Za Agostina; to je onaj mali za drugom violinom. Ve osam dana je bolestan, a niko ga ne gleda.
Nema ni prebijene pare, a sada sam i ja ostao bez novaca.
Iz radoznalosti, a i da bih sebe kaznio, poao sam s njim do Agostina, kome je Pablo odneo mleka
i lekova u njegovu potkrovnicu, veoma bednu potkrovnicu, kome je rastresao krevet, provetrio
sobu i stavio mu propisnu oblogu na glavu, vrelu od groznice, i sve to brzo, neno i struno, kao
kakva dobra sestra nudilja. Iste veeri video sam ga kako do zore svira u Sitibaru.
esto sam sa Herminom dugo razgovarao o Mariji, o njenim rukama, ramenima, kukovima, o
njenom nainu smejanja, ljubljenja i igranja.
Je li ti to ve pokazala? upita me jednom Hermina opisujuci mi naroitu igru jezika pri poljupcu.
Molio sam je da mi je pokae jo jedanput, ali ona odluno odbi. To e doi, kasnije ree, jo nisam
tvoja Ijubavnica.

Upitao sam je otkuda su joj poznate razne vetine Marijinog poljupca i druge skrivene osobine
njenog tela, za koje moe da zna samo mukarac koji je voli.
Oh, uzviknu ona, ta mi smo prijateljice. Zar misli da tajimo bilo ta jedna pred drugom? Ja sam
esto spavala kod nje i igrala se s njom. Da, uhvatio si lepu devojku, koja zna vie od drugih.
Pa ipak verujem, Hermina, da vi neke stvari tajite jedna od druge. Ili si joj moda rekla i sve ono
to ima o meni?
Ne, to je neto drugo, neto to ona ne bi razumela. Marija je udesna, imao si sree, ali izmeu
mene i tebe ima stvari o kojima ona nema pojma. Ja sam joj rekla o tebi mnogo tota, mnogo vie
nego to bi ti to u ono vreme bilo drago; ta morala sam da je zavedem za tebe! Ali razumej,
prijatelju, tako kao to te ja razumem ni Marija, niti ma koja druga te nece razumeti. I zahvaljujuci
njoj naucila sam jo poneto: znam sve o tebi, kao da smo vec esto spavali jedno s drugim.
Kada sam se ponovo naao s Marijom bilo mi je udno i tajanstveno saznanje da je Herminu isto
tako ve drala na svom srcu kao i mene, da je njene udove, kosu i put isto tako Ijubila, milovala i
ispitivala kao i moje. Preda mnom su iskrsli novi, posredni i sloeni odnosi i veze, nove ljubavne i
ivotne mogunosti, zbog ega sam morao da mislim na hiljadu dua u raspravi o stepskom vuku.
***
U onom kratkom periodu vremena izmeu mog poznanstva s Marijom i velikog bala pod
maskama bio sam gotovo srean, ali ipak nikada nisam imao oseanje da je to spas i postignuto
blaenstvo, ve sam veoma dobro znao da je sve to predigra i priprema, a da ono pravo tek ima da
doe.
Prilino sam nauio da igram, tako da mi se sada inilo da mogu da prisustvujem balu, o kome se
svakog dana sve vie govorilo. Hermina je krila neku tajnu i vrsto je ostala pri odluci da mi ne
odaje kako e se preruiti. Svakako u moci da je poznam, tvrdila je ona, a ako ne, ona e mi
pomoi, ali pre toga nita ne smem da saznam. Zato nije bila radoznala da sazna ni kako u se ja
maskirati, a ja sam odluio da se uopte ne maskiram. Kada sam hteo da pozovem Mariju na bal,
objasnila mi je da za tu sveanost ve ima kavaljera, odista, ve je imala i ulaznicu, i ja sam,
razoaran, uvideo da u morati s Marijom da idem na zabavu. Bio je to najotmeniji kostimirani bal
u gradu, koji su umetnici prireivali svake godine potrebna i za kojom ezne
dine u dvoranama Globusa.
da zbog nje patim sa pou
Tih dana retko sam vidao Herminu, ali je uoci
dom. To je nesreca, ili sre
bala bila neko vreme kod mene dola je da uzme Razumem te. U tome smo brat i
ulaznicu koju sam joj nabavio i spokojno je sedela ima protiv sree koju si s
u mojoj sobi, kada se zapodenu neobican razgovor, Zato nisi zadovoljan?
koji je ostavio dubok utisak na mene.
Nemam nita protiv te sree, oh nik
U stvari sada prilino dobro ivi ree ona lim Mariju i zahvalan sam joj.
igranje ti godi. Ko te nije video za poslednje cetiri dan usred kiovitog leta. A
nedelje, ne bi te poznao. moe da bude trajna i da je neplodna. Od nje ovek
Da priznadoh ja = ve godinama nisam iveo postaje zadovoljan, ali zadovoljs
tako dobro. A za sve to imam da zahvalim tebi, Her mene. Ona uspavljuje Stepskog
mina. Nije to sreca zbog koje bi ovek pristao da umre.
Oh, a zar ne tvojoj lepoj Mariji? Zar mora da se umre, Stepski Vue?
Ne. I nju si mi ti poklonila. Ona je cudesna. Mislim da mora! Veoma sam zado

Ona je ljubavnica kakva je tebi bila potrebna, jom srecom i mogu da je podnese
Stepski Vuce. Lepa, mlada, vedrog raspoloenja i me. Ali ako mi ona katkada ostav
iskusna u ljubavi, a sem toga ljubavnica koju ne probudim, da osetim cenju, tada
moe imati svakog dana. Da ne mora da je deli sa stremi za tim da zauvek zadr
drugima, da kod tebe nije uvek samo prolazan gost, novo patim, samo lepe i ne ta
ne bi sve bilo tako dobro. ]:eznem za patnjama radi kojih u biti spreman da
Da, i to sam morao da priznam.
, poem u smrt.
Dakle, ima li sada, u stvari, sve to ti treba? Danas hou neto da ti kae
Ne Hermina, nije tako. Imam neto veoma odavno znam, a i ti to ve zna, ali m
lepo i draesno, imam veliku radost i dragu utehu. sebi priznao. Kazau ti sada o
Gotovo sam srean. o tebi, kao i o naem zajednickom udesu. Ti si,
E pa eto! Zar bi hteo vie?
Hari, bio umetnik i mislilac, ovek pun
Hteo bih. Ne zadovoljavam se injenicom da vere, koji je jo i sad u poteri za
sam srean, nisam stvoren za to, nije mi to predod koji nikada nije zadovoljan l
redno. Predodreeno mi je ba ono suprotno. Ali to te je ivot vie budio i tre Dakle, da bude
nesrean? Pa bio si to u dovolj stajala tvoja nevolja, to si
noj meri onda kada zbog noa za brijanje nisi mo dao u patnje, strepnje i oajan
gao da ide kui. osecao, voleo i cenio kao lepo i sveto, sva tvoja vera
Ne, Hermina, ipak nije tako. Onda sam, prizna u ljude i njihovu visoku predod jem, bio veoma
nesrecan. Ali to je bila glupa, nep da ti pomogne, sve je postalo
lodna nesreca. u paramparcad. Tvoja vera vie nije imala vazduha.
A zato?
A guenje je nemila smrt. Zar nije tako
Jer inace ne bih morao toliko da se bojim smrti, to tvoja sudbina?
koju sam, medutim, prieljkivao! Nesreca koja mi je Odobravao sam klimajuci glav
Nosio si u sebi jednu sliku o ivotu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i rtve a
postepeno si primeivao da svet od tebe ne trai ni dela ni rtve i tome slino, da ivot nije
herojski ep, sa junakim ulogama i ostalim, ve samo graanska bolja soba u kojoj su Ijudi
savreno zadovoljni jelom i piem, kafom i pletenjem arapa, igranjem taroka i muzikom preko
radija. A ko hoe neto drugo i u sebi nosi neto drugo, ono junako i lepo, ko oboava velike
pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prola, prijatelju moj! Bila sam
darovita devojka i preodreena da ivim po nekom uzvienom uzoru, da postavljam velike zahteve
prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke.
Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem ena jednog kralja, ljubavnica jednog
revolucionara, sestra jednog genija ili majka muenika. A ivot mi je, eto, dopustio samo da
budem kurtizana sa dosta ukusa, pa i to mi je bilo prilino oteavano! Tako se to zbivalo sa mnom.
Neko vreme sam bila neuteena i dugo sam traila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da ivot,
najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila,
znai da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A poto sam imala
dobre oi i ui, i poto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma paljivo da posmatram ivot,
svoje poznanike i susede, vie od pedesetoro Ijudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji
snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu; isto kao i tvoji. A ivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da
jedna ena moga kova nema drugi izbor nego da bedno i besmisleno ostari u slubi pored pisae
maine nekog oveka koji zarauje novac, ili da se za takvog jednog oveka uda radi njegovog
novca, ili da najzad postane neka vrsta devojure, isto je tako nepravedno kao i to to ovek kakav

si ti, usamljen, povuen u sebe i oajan, mora da se mai noa za brijanje. Kod mene je beda
moda bila vie materijalna i moralna, kod tebe duhovna, ali je put bio isti. Zar misli da ne mogu
da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje
roguenje protiv deza i svih tih drangulija? Shvatila sam sve to isuviedobro, kao i tvoje gnuanje
prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i tampe,
tvoje oajanje zbog rata, kako prolog tako i budueg, zbog naina na koji se danas misli, ita,
gradi, svira, proslavlja i stie obrazovanje! U pravu si, Stepski Vue, po hiljadu puta u pravu, pa
ipak mora da propadne. Tvoji zahtevi su odvie visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i
nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega ima jednu
suvinu dimenziju. Ko danas hoe da ivi i da uiva u tome, ne sme da bude kao to smo ti i ja. Ko
umesto ciguljanja trai muziku, umesto razonode radost, umesto novca duu, ko umesto
pekulisanja trai istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepukasti svet ne moe biti
domovina...
Oborila je oi i utonula u misli.
Hermina, pozvao sam je neno, sestro, kako ti dobro vidi! Pa ipak si me ti nauila da igram
fokstrot! Ali kako ti to misli da ljudi kao to smo mi, stvorenja sa jednom suvinom dimenzijom,
ne mogu da ive ovde? Zbog ega je to tako? Da li je to tako samo u nae vreme? Ili je uvek bilo?
Ne znam. U prilog svetu hou da pretpostavim da je krivo samo nae vreme, da je to samo neka
bolest i trenutna nesrea. Voe iz petnih ila, i uspeno, rade za budui rat, a mi ostali za to vreme
igramo fokstrot, zaraujemo novac i jedemo okoladne bombone a u takvo vreme svet mora da
izgleda veoma kukavno. Nadajmo se da su druga vremena bila bolja i da e opet postati bolja,
bogatija, dublja i ira. Ali nama time nije pomoeno. A moda je uvek bilo tako...
Uvek kao i danas? Zar je uvek postojao samo svet politiara, crnoberzijanaca, kelnera i
bonvivana, svet u kome nije bilo vazduha za Ijude?
Ne znam. To ne zna niko. A i svejedno je. Ali trenutno mislim na tvog ljubimca, prijatelja, o kome
si mi katkada priao i ija si mi pisma itao, mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo
vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda neto znaio: Mocart ili ljudi koji su
pravili trgovake poslove, Mocart ili plitki, proseni ljudi? A kako je umro i kako je sahranjen? I
zato mislim da je uvek bilo tako i da e uvek biti, a ono to kole nazivaju istorijom sveta i to iz nje
treba nauiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genijima, velikim delima i oseanjima,
samo je obmana koju su izmislili uitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila neim zabavljena, za
vreme propisanih kolskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek e biti, da svet, novac i vlast pripadaju
sitnim i plitkim Ijudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada nita. Nita sem smrti.
Nita drugo?
O da, venost.
Misli na ime, na slavu kod budueg pokolenja?
Ne, Vue, ne na slavu; zar ona predstavlja nekakvu vrednost? Zar veruje da su svi istinki,
plemeniti i potpuni ljudi postali slavni i poznati i pokolenju koje je dolo posle njih?
Ne, razume se da nisu.
Dakle, nije u pitanju slava. Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar uitelja po
kolama. Ne. radi se o slavi, o ne! Radi se o onom to ja nazivam vecnou. Poboni to nazivaju
bojim carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa veim zahtevima, sa enjom, sa jednom dimenzijom vie
ne bismo mogli ni da ivimo da sem vazduha ovog sveta nema i drugog vazduha u kome moe da
se die, da sem vremena ne postoji jo i venost, a to je carstvo prvih ljudi. Tamo dolaze i

Mocartova muzika i pesme tvojih velikih pesnika, tamo dolaze sveci koji su inili uda, umirali
muenickom smru i ljudima pruali svetao primer. Ali u venost isto tako ide i slika svakog
istinskog dela, snaga svakog istinskog oseanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi
sauvao za budue pokolenje. U venosti ne postoji budue pokolenje.
U pravu si rekao sam.
O tome su ipak najvie znali poboni ljudi, produi ona zamiljeno. Zato su stvorili svece i ono
to su nazvali zajednicom svetaca. Sveci su pravi ljudi, mlada braca Spasitelja. itavog svog ivota
nalazimo se na putu ka njima, svakim dobrim delom, svakom hrabrom milju i svakom ljubavlju.
U ranija vremena slikari su prikazivali zajednicu svetaca u zlacanom nebu, a njih ozarene, lepe i
Spokojne, a ta zajednica nije nita drugo nego ono to sam malopre nazvala venocu. To je
carstvo s one strane vremena i varke. Tamo je nae mesto, tamo je naa domovina, tamo nas vue
strepnja naih srca, Stepski Vue, i zato eznemo za smru.
Tamo e ponovo nai svoga Getea, svoga Novalisa i Mocarta, a ja moje svece, Kristofera, Filipa od
Nerija i sve druge. Postoje mnogi sveci koji su isprva bili veliki grenici, greh takoe moe da bude
put ka svetosti, greh kao i porok. Tebi e biti smeno, ali ja esto pomiljam da bi moda i moj
prijatelj Pablo mogao da bude skriveni svetac. Oh; Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i
besmislica da bismo stigli kui! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini nam je voda enja za
domom.
Poslednje rei izgovorila je opet skoro neujno, i sada je u sobi bilo tiho i spokojno; sunce je bilo
na zalasku i od njegovog odsjaja zablistala su zlatna slova na poledinama knjiga moje biblioteke.
Uzeo sam Hermininu glavu meu svoje ruke, poljubio je u elo i prislonio njen obraz uz svoj, kao
da smo brat i sestra,i za trenutak smo ostali tako. Najradije bih tako i ostao i ne bih vie ni izlazio
toga dana. Ali ovu no, poslednju pre velikog bala, obeala mi je bila Marija.
Meutim, iduci da se nadem s Marijom nisam mislio na nju, ve samo na ono to mi je govorila
Hermina.inilo mi se moguno da to nisu sve njene misli ve moje, koje je ona, vidovita, proitala i
udahnula pa mi ih vratila, tako da su sada dobile svoj oblik i stajale preda mnom kao nove. U
onom asu naroito sam joj bio duboko zahvalan to je izgovorila misao o venosti. Ona mi je bila
potrebna, bez nje nisam mogao da ivim ni da umrem. Moja prijateljica i uciteljica igranja danas
mi je ponovo poklonila onaj drugi svet, u kome nije postojalo vreme, svet veite vrednosti i
boanske supstance. Morao sam da mislim na svoj san o Geteu, na sliku starog mudraca koji se
tako natovecanski smejao i zbijao sa mnom svoje besmrtne ale. Tek sada sam shvatio njegov
smeh, smeh besmrtnika. Taj smeh je bio bezvuan, sastojao se od same svetlosti i jasnoe, bio je
ono jedino to ostaje kada istinski ovek proe kroz sve Ijudske patnje, poroke, zablude, strasti i
nesporazume, pa se probije u venost, u svemir. A venost nije bila nita drugo nego oslobaanje
vremena, u neku ruku, njegov povratak ednosti, ponovno pretvaranje vremena u prostor.
Potraio sam Mariju tamo gde smo obino veeravali onih noi koje smo provodili zajedno, ali
ona jo nije bila dola. U tihoj krmici u predgrau sedeo sam za stolom iekujuci je, dok su moje
misli jo bile zauzete razgovorom sa Herminom. Sve misli koje su se rodile u odnosu izmeu mene
i Hermine uinile su mi se toliko bliske, toliko od davnina poznate, crpene iz moje sopstvene
mitologije i sveta slika! Besmrtnici, koji ive u prostoru bez vremena, daleki, pretvoreni u slike, i
kristalna venost, rasuta oko njih kao etar i hladno kao zvezdanoblistava vedrina tog nezemaljskog
sveta otkuda je sve to meni bilo tako blisko? Razmiljajui padoe mi na pamet odlomci iz
Mocartovih Kasaciona i Bahovog dobro temperiranog klavira, pa mi se uinilo da sva ova muzika
blista onom hladnom, zvezdanom vedrinom i da iz nje izbija eterina jasnoa. Da, u tome je bila

stvar, muzika je bila nalik na vreme koje se sledilo u prostoru, a nad njom se u beskonanost
izvijala natovecanska vedrina, veiti, boanski smeh, oh, a sa svim tim moj san o starom Geteu
bio je u tako savrenom skladu! I odjednom sam oko sebe uo onaj nedokuivi smeh, uo sam
kako se besmrtnici smeju. Sedeo sam kao opinjen i kao opinjen izvukao iz depa od prsluka svoju
olovku; traei hartiju naao sam pred sobom cenovnik vina, okrenuo sam ga i na poleini ispisao
pesmu, koju sam tek sutradan ponovo naao u svom depu. Ona je glasila:
Besmrtnici
Propinje se ka nama i kljua
huk ivota iz zemajkih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos to svest zaobrua,
krvav dim sa pirova delata,
gr naslade, srca koja tuku
neutolnom poudom, splet ruku
zelenaa, prosjaka, pirata,
oh, taj uskomean Ijudski roj,
iban strau i bievan strahom,
zaudara na trule i znoj,
blud i grubost spleu mu se s duhom
koji blaen i ostrvljen die,
prodire se, pa se ispljuvava,
smilja novi rat dok pesme pie,
rasplamsali bordel ukraava,
mota, dere, kurva se dok eta
sred dreavog vaarskog veselja,
sred obmana svog deijeg sveta
to se svakom sa puine elja
nov ukae kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Na je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike oveka i ene.
nae grehe, pohote, ubojstva,
vae strepnje i nade u spas,
ravnoduni i puni spokojstvu,
gledamo, kri sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se drui,
proima nas vasionski led,
a oko nas sve unedogled
kolo zvezda bez prestanka krui.
Dok gledamo mirno na va greh,

koprcanje i jud neizrecni,

nepomian na je ivot veni,
hladan, zvezdan na je veni smeh.
Zatim je dola Marija, i posle veere, koju smo proveli u vedrom raspoloenju, otiao sam s njom
u nau sobicu. Te veeri bila je lepa, toplija i prisnija nego ikada i dala mi je da okusim nenosti i
igre koje sam osetio kao njeno potpuno predavanje.
Marija, rekao sam, ti se danas rasipa kao kakva boginja. Nemoj da nas usmrti oboje, ta sutra je
bal pod maskama. Kakvog ce kavaljera imati sutra? Bojim se, cveticu moj mili, da e biti princ iz
bajke, koji e te odvesti tako da nikada vie nee nai put k meni. Ti me danas voli skoro ista
onako kao to se pravi ljubavnici vole na rastanku, poslednji put.
Priljubila je usne uz moje uvo i proaputala:
Ne govori, Hari! Svaki put moe biti poslednji put. Ako te Hermina uzme, vie mi nee doi.
Moda e te uzeti ve sutra.
Nikada nisam bio svesniji karakteristinog oseanja onih dana, onog udnog gorkoslatkog,
dvostrukog raspoloenja, kao one noi uoi bala. Ono to sam oseao bila je srea Marijina: lepota
i predavanje, uivanje, dodir i udisanje stotine prefinjenih, divnih naslada, koje sam upoznao
kasno, kao ovek u godinama, brkanje u blagom, uljuljkujuem talasu uivanja. Pa ipak je to bila
samo ljuska: iznutra je sve bilo puno znaaja, napetosti i sudbine, i dok sam pun Ijubavi i nenosti
bio zabavljen slatkim, dirljivim ljubavnim sitnicama, dok sam naizgled plivao u srei, oseao sam u
dui kako moja sudbina navrat-nanos hrli napred, jurei i propinjui se kao uplaen konj, u susret
provaliji, u susret padu, puna straha, enje i predanosti smrti. Kao to sam se jo pre kratkog
vremena sa strepnjom i strahom branio od prijatnih lakomislenosti isto ulne ljubavi, kao to sam
oseao strah od Marijine nasmejane lepote, spremne da pokloni sebe, tako sam sada oseao strah
od smrti, ali strah za koji sam znao da e se uskoro pretvoriti u predaju i osloboenje.
Dok smo utke i predano tonuli u igre nae ljubavi i pripadali jedno drugom prisnije no ikada,
moja dua se opratala s Marijom, opratala se sa svim onim to je ona za mene znaila. Od nje
sam nauio da se jo jednom, pre svretka, prepustim detinjastoj igri povrine, da traim trenutne
radosti, da budem i dete i ivotinja u nevinosti polova, stanje koje sam u svom ranijem ivotu
poznavao samo kao neki izuzetak, jer ulni i polni ivot su za mene skoro uvek imali naroit ukus
greha, onaj slatki, ali i opori ukus zabranjenog voa, koga se ovek od uma mora uvati. Sada su mi
Hermina i Marija pokazale taj vrt u njegovoj ednosti; sa zahvalnou sam gostovao u njemu ali je
uskoro trebalo da krenem dalje, u tom vrtu je bilo isuvie lepo i toplo.
Bilo mi je odreeno da i dalje teim za krunom ivota, da i dalje ispatam beskrajnu krivicu ivota.
Lak ivot, laka ljubav, laka smrt nisu bili za mene.
Iz nagovetaja devojaka zakljucio sam da su na sutranjem balu, ili posle njega, bila u planu
naroita uivanja i razvrat. Moda je to bio svretak, moda je Marija bila u pravu sa svojim
slutnjama i moda smo danas poslednji put leali jedno pored drugog, ko zna, moda je ve sutra
sudbina kretala novim tokom? Bio sam ispunjen vrelom enjom, a i strahom koji me je guio, pa
sam se grevito hvatao Marije, jo jednom sam vatreno i poudno preao preko svih staza i
cestara njenog vrta, jo jednom sam zagrizao plod rajskog drveta.
***

Nadoknadio sam izgubljeni san ove noci u toku dana. Ujutro sam se odvezao u kupatilo, zatim,
mrtav umoran, kui, zamraio sam svoju spavau sobu, skidajuci odelo naao sam pesmu u depu,
ali sam opet zaboravio na nju, odmah sam legao, zaboravio na Mariju, Herminu i bal pod maskama
i spavao celog dana. Kada sam uvee ustao, tek mi je za vreme brijanja palo na pamet da e za
jedan sat ve otpoeti bal pod maskama i da moram da spremam koulju uz frak. Oblaio sam se
raspoloen i iziao da najpre neto pojedem.
Bio je to prvi bal pod maskama kome je trebalo da prisustvujem. Nekada sam, dodue, s vremena
na vreme poseivao ovakve zabave, katkad su mi bile i prijatne, ali nisam igrao, ve sam bio samo
posmatra i uvek mi se inilo smeno oduevljenje sa kojim su drugi govorili o tome ili se unapred
radovali. Danas je bal i za mene bio dogaaj kome sam se radovao s uzbuenjem a i sa neto
strepnje. Kako nije trebalo da pratim damu, odluio sam da poem onamo kasno, to mi je i
Hermina preporuila.
U poslednje vreme retko sam poseivao elini lem, moje nekadanje utoite u kome su
razoarani muevi provodili svoje veeri pijui vino i izigravajui momke vie nije bio u stilu sa
mojim sadanjim ivotom. Ali veeras me je neto vuklo onamo; u onom bojaljivo radosnom
raspoloenju koje me je trenutno zahvatilo sve stanice i istaknutija prebivalita mog ivota jo
jednom su dobili bolno-lepi odsjaj prolosti, pa tako i mala, zadimljena krma u kojoj sam jo
donedavno bio stalni gost, u kojoj me je jo do pre kratkog vremena zadovoljavalo primitivno
sredstvo za umirenje u obliku boce sa seljakim vinom, pomaui mi da provedem jo jednu no u
svom usamljenom krevetu i da nekako proivim jo jedan dan. Otada sam okuao druga sredstva i
ee drai, ispijao sam slae otrove. S osmehom sam uao u kafanicu, gde me doeka pozdrav
krmarice i klimanje glave utljivih stalnih gostiju. Preporuie mi i donee peeno pilence, u
debelu seljaku au usue mi bistro, svetlo, mlado elzako vino, isti beli drveni stolovi i staro
uto drvo kojim su bili obloeni zidovi prijatno su me gledali. I dok sam jeo i pio, u meni se
pojaavalo oseanje neega to vene, to se oprata, ono slatko prisno oseanje jednog nikad
sasvim reenog, ali sada za reenje sazrelog srastanja sa svim popritima i stvarima mog ranijeg
ivota. Moderan ovek to naziva sentimentalnocu; on je prestao da voli stvari, ak i svoju najveu
svetinju, svoj automobil, eli to pre da zameni nekom boljom markom. Ovaj moderan ovek je
odvaan, vredan, zdrav, hladan i krut, odlican je to soj, koji e se u buduem ratu pokazati
izvanredan. Meni je bilo svejedno, nisam bio moderan ovek, pa ni staromodan; ja sam ispao iz
vremena i struja me je, smrti eljnog, nosila ka smrti. Nita nisam imao protiv sentimentalnosti,
bio sam radostan i zahvalan to sam u svom izgorelom srcu jo mogao da nadem neto nalik na
oseanje. Predao sam se uspomenama na staru krmu, svojoj privrenosti prema starim
glomaznim stolicama, predao sam se mirisu dima i vina, i zraku navike, topline i zaviajnosti, to
je sve ovo predstavljalo za mene. Lepo je opratati se, raspoloenje postaje tako blago. Moje tvrdo
sedite bilo mi je drago, mio mi je bio svei, plodni ukus elzakog vina, mila mi je bila prisnost sa
svim i svaim u ovoj prostoriji, mila su mi bila lica iji sam brat bio dugo vremena.
Obuzela me je ovde graanska sentimentalnost, lako zainjena mirisom starovremenske kafanske
romantike jo iz deakog doba, kada su za mene gostionice, vino i cigare bili neto zabranjeno,
nepoznato i divno. Nikakav se stepski vuk nije dizao da iskezi zube i da na parie raskomada moju
sentimentalnost. Sedeo sam spokojan, u meni se arila prolost i slabo zrailo jedno u
meuvremenu nestalo sazvee.
Uao je ulini prodavac peenog kestenja i ja sam mu otkupio aku kestenova. Dola je starica sa
cveem, kupio sam od nje nekoliko karanfila i poklonio ih krmarici. Tek kada sam hteo da platim i

uzalud se, po navici, poceo pipati po depu od ka puta primetio sam da sam u fraku. Bal pod
maskama! Hermina!
Ali je jo bilo suvie rano i nisam mogao da se reim da ve sada poem u dvorane Globusa. Osim
tog osetio sam kako mi se to esto dogadalo prilikom raznih zabava u poslednje vreme, izvestan
unutranji otpor i smetnju, neku odvratnost prema ulaenju u velike, prepune prostorije, neku
aku bojaljivost prema stranoj atmosferi, prema svetu bonvivana i prema igranju.
vrljajuci tamo-amo proao sam pored jednog bioskopa, video kako blistaju svetlosni snopovi i
areni, dinovski plakati, poao nekoliko koraka daIje ali sam se opet vratio i uao u bioskop. Skoro
do jedanaest sati mogao sam ovde lepo da posedim u mraku. Idui za deakom sa malim
fenjerom, uao sam u zamraenu dvoranu spotiui se o zavese, naao mesto i odjednom se obreo
usred Starog zaveta.
Film je bio jedan od onih koji, navodno, nisu proizvedeni da bi se na njima zaradio novac, ve je, sa
mnogo raskoi i prefnjenosti, stvoren u plemenite i svete svrhe, tako da su na poslepodnevne
predstave ak i nastavnici veronauka dovodili svoje ake.
U njemu je prikazana istorija Mojsija i Jevreja u Egiptu, uz uece velikog mnotva ljudi, konja,
kamila, dvoraca, sa sjajem faraona i patnjama Jevreja u vrelom pustinjskom pesku. Video sam
Mojsija, koji je bio oeljan pomalo po ugledu na Volta Vajtmena, velianstvenog pozorinog
Mojsija, kako, sa dugim tapom, voltanskim koracima, odluno i mrano predvodi Jevreje kroz
pustinju. Video sam kako se na obalama Crvenog mora moli Bogu i video kako se Crveno more
razdvaja i stvara put, usek meu zamrznutim vodenim planinama (na koji nain su bioskopdije
uspele da to ostvare, o tome su aci veronauke, koje su doveli njihovi svetenici na ovaj religiozni
film, mogli dugo da raspravljaju), video sam kako ovim usekom prolaze prorok i zaplaeni narod,
video sam kako za njima iskrsnue bojna kola faraona, video kako se Egipani trgoe i zastadoe na
obali mora, da bi se zatim ipak osmelili i krenuli izmeu vodenih bregova, video sam kako se nad
raskonim faraonom u zlatnom oklopu i svim njegovim kolima i ljudima sklopie vodene planine,
pa sam se setio udesnog dueta za dva basa od Hendla, u kome je divno opevan ovaj dogaaj.
Video sam dalje kako se Mojsije penje na goru Sinaj, mrani junak u mranoj stenovitoj pustinji, i
posmatrao kako mu Jehova pomou bure, oluje i svetlosnih znakova saoptava deset zapovesti,
dok za to vreme njegov nedostojni narod, na podnoju brega, postavlja zlatno tele, predajui se
pomalo estokim uivanjima. Bilo mi je toliko udno i neverovatno to sve ovo gledam i to
posmatram kako se ovde pred zahvalnom publikom, koja tiho vae svoje sendvie ponete od
kue, za plaene ulaznice prikazuju svete prie, pojavljuju se junaci i uda koji su nam nekada u
detinjstvu dali prvu, nejasnu slutnju o nekom drugom svetu, o neem nadljudskom; bila je to
jedna od lepih malih slika iz dinovskog duana za meovitu robu sa rasprodaje kulturnih tekovina
naeg vremena. Boe moj, da bi se spreila ova gadost, trebalo je da tada, sem Egipana i Jevreja,
potonu i svi ostali ljudi, bolje je bilo da su umrli nasilnom i potenom smru nego da, kao mi
danas, umiru ovom jezivom, prividnom polu smru. Dabome!
Moj potajni otpor i bojaljivost, koju nisam hteo da priznam, povodom bala pod maskama nisu se
smanjili posle filma i njegovog uticaja, ve su se, naprotiv, neprijatno pojacali, tako da sam, mislei
na Herminu, morao da prisilim sebe da se najzad odvezem do dvorana Globusa i uem. Bilo je
kasno i bal je ve bio u punom jeku, pa sam, onako trezan i bojaljiv, jo pre nego to sam uspeo
da skinem kaput, upao u gomilu maski, koje su me drugarski gurkale; devojke su me pozivale da
posetim s njima posebne sobe u kojima se pio ampanjac, a klovnovi su me udarali po ramenu i
oslovljavali me sa ti. Nikome se nisam odazvao, ve sam se kroz prepune prostorije s mukom

probio do garderobe, a kada sam dobio svoj broj, stavio sam ga u dep s najveom panjom,
mislei kako e mi moda ve uskoro biti potreban, im mi mete dosadi.
U svim prostorijama velike zgrade bila je sveana vreva, u svim dvoranama se igralo, ak i u
suterenu, svi hodnici i stepenita bili su preplavljeni maskama, igrankom, muzikom, kikotanjem i
jurnjavom.
Stegnuta srca provlaio sam se kroz gomilu, od crnakog orkestra sve do seljake muzike, od velike
blistave glavne dvorane do hodnika i stepenica, kroz barove, bifea i sobe u kojima se toio
ampanjac. Na zidovima su visile dreave, vesele slike najmlaih umetnika. Sve se skupilo ovde,
umetnici, novinari, naunici, poslovni ljudi i, razume se, sav gradski svet koji je ivot provodio u
uivanjima. U jednom od orkestara sedeo je gospodin Pablo i oduevljeno duvao u svoju izvijenu
cev; kada me je poznao, glasno mi je otpevao svoj pozdrav. Noen mnotvom, stizao sam u razne
prostorije, uz stepenice i niz stepenice; jedan hodnik u suterenu udesili su umetnici kao pakao i u
njemu je orkesar avola besomuno udarao u bubnjeve. Najzad sam poeo da vrebam Herminu ili
Mariju, poao sam da ih traim, u nekoliko mahova sam se trudio da dospem u glavnu salu, ali sam
svakom prilikom zalutao ili bi me struja gomile spreila u tome. Oko ponoi jo nikoga nisam bio
naao; iako jo nisam zaigrao, vrtelo mi se u glavi, bilo mi je toplo, pa sam se bacio na najbliu
stolicu, meu same nepoznate osobe, poruio vino i naao da uestvovanje u tako bunim
zabavama nije pogodno za starog oveka kao to sam ja. Pomiren sa sudbinom ispijao sam svoju
au vina, ukoenim pogledom buljio sam u nage ruke I lea ena, video kako promiu groteskne
prilike maski, pustio da me guraju, utke sam odbio nekoliko devojaka koje su htele da mi sednu u
krilo ili da igraju sa mnom. Stari namor, doviknula mi je jedna od njih, i bila je u pravu. Reio sam
da malo popijem da bih stekao vie hrabrosti i raspoloenja, ali mi ni vino nije prijalo i jedva sam
popio drugu au. Malo pomalo osetio sam kako stepski vuk stoji iza mene isplaenog jezika. Nije
ovo bilo za mene, nalazio sam se na pogrenom mestu. Doao sam u najboljoj nameri, ali ovde
nisam mogao da se razveselim, a buno, uskiptelo veselje, raskalani kikot i sve ludorije oko mene
ucinili su mi se glupi i usiljeni.
Tako je dolo do toga da sam se u jedan as po ponoi razoaran i ljut, opet probio do garderobe
da bih obukao kaput i otiao. Bio je to poraz, vraanje stepskom vuku, koji e mi Hermina teko
oprostiti. Ali nisam mogao drukcije. Na tegobnom putu do garderobe jo jednom sam se paljivo
osvrnuo na sve strane ne bih li ugledao jednu od svojih prijateljica. Sada sam stajao ispred
prozoria, utivi ovek iza pregrade ve je ispruio ruku da uzme moj broj, zavukao sam ruku u
dep od prsluka, ali broja vie nije bilo! Do avola, samo mi je jo to trebalo! Dok sam tuno lutao
dvoranama i dok sam sedeo pored bljutavog vina, nekoliko puta sam se maio depa borei se sa
odlukom da odem, i svaki put sam napipao okrugli, pljosnati broj, a sada ga nije bilo. Sve se
zaverilo protiv mene.
Izgubio si broj? upita pored mene piskavim glasom mali, crvenouti avo. Evo, drue, moe da
uzme moj i prui mi ga. Dok sam ja, primivi ga mehaniki, vrteo broj meu prstima, hitri momi
je ve nestao.
A kada sam podigao kartoni do visine oiju da pogledam broj, video sam da je umesto njega
bilo neto navrljano sitnim slovima. Zamolio sam oveka iz garderobe da prieka, otiao do
najblie svetiljke i poeo da itam. Sitnim, neitkim, titravim slovima bilo je nakrabano:
NOCAS, POcEV OD cETIRI asA, magino POZORITE SAMO ZA LUDAKE
CENA ULAZNICE RAZUM NIJE ZA SVAKOGA, HERMINA JE U PAKLU.

Kao to marioneta ija je ica za trenutak ispala majstoru igrau iz ruke, posle kratke ukoenosti i
tuposti, oivi i ponovo poinje da se kree, da uestvuje u igri tako sam ja, pokrenut maginom
icom,gipko, mladalaki i revnosno poleteo u gungulu, od koje sam malopre pobegao umoran,
bezvoljan i star. Nikada se nijednom greniku nije vie urilo da to pre stigne u pakao nego meni.
Do malopre su mi bile tesne lakovane cipele, bio mi je odvratan gusti, parfemom zasieni vazduh,
klonuo sam bio od vruine; sada sam hitro, gipkih nogu, protrao u taktu vanstepa kroz sve
dvorane u susret paklu, osetio sam da je vazduh pun ari, ponela me je i uljuljkivala toplota,
brujanje muzike, vrtlog boja, miris enskih ramena, zanos stotine Ijudi, poneo me je smeh, takt
igre i sjaj uarenih oiju. Jedna panska igraica poletela mi je u zagrljaj: Igraj sa mnom!
Ne mogu, rekao sam, moram da idem u pakao.
Ali rado u poneti jedan poljubac. Crvene usne ispod maske pruile su mi se u susret, i tek u
poljupcu sam poznao Mariju, vrsto sam je stegao, njena puna usta cvetala su kao letnja rua u
punoj rascvetalosti. I ve smo zaigrali, spojenih usana, a u igri smo proli pored Pabla, koji se
zaljubljeno naginjao nad svoju muziku cev, iz koje su se izvijali neni zvuci; njegov lepi, ivotinjski
pogled obuhvatio nas je ozareno i pomalo odsutno. Ali pre nego to smo napravili dvadeset
koraka, muzika je stala i ja sam nerado pustio Mariju iz svojih ruku.
Rado bih igrao jo jednu igru s tobom, rekao sam zanet njenom toplinom podi nekoliko koraka
sa mnom, Marija, zaljubljen sam u tvoje lepe ruke, ostavi mi ih jo za trenutak! Ali, eto, Hermina
me je zvala. Ona je u paklu.
Odmah sam pomislila. Zbogom, Hari, ostae mi u dragoj uspomeni. Ona se opratala. Bio je to
rastanak, jesen, bila je to sudbina, zato je letnja rua mirisala tako rascvetano i opojno.
Potrao sam dalje, kroz duge hodnike u kojima su se neno tiskali parovi, niz stepenice, pravo u
pakao. Tamo su, na zidovima crnim kao gar, gorele dreave zloslutne svetiljke, a orkestar avola
svirao je groznicavo. Na jednoj od visokih barskih stolica sedeo je lep mladi bez maske, u fraku;
on me je odmerio podrugljivim pogledom. Vreva igraa pritisla me je uza zid, u tesnoj prostoriji
igralo je oko dva deset parova. Poudno i bojaljivo sam posmatrao sve ene, veina njih jo je bila
pod maskama, neke su mi se nasmeile, ali nijedna od njih nije bila Hermina. Lepi mladi
podrugljivo je gledao u mene sa svoje visoke barske stolice. U sledecem odmoru izmeu dve igre,
pomislio sam, doi e Hermina i oslovie me. Igra se zavrila, ali niko nije doao.
Cltiao sam preko do bara, koji je bio stisnut u jednom uglu male, niske prostorije. Stao sam
pored mladieve stolice i poruio viski. Dok sam pio, gledao sam profil mladog oveka, koji mi se
uinio tako poznat i drag kao neka slika iz davno minulih dana, dragocena zbog lakog pranjavog
vela prolosti. Oh, a tada mi je sinula misao: pa to je Herman, moj drug iz mladosti!
Hermane! rekao sam bojaljivo.
On se nasmeio. Hari? Jesi li me naao?
Bila je to Hermina, neto malo drugaije oceljana i neprimetno naminkana; iz modernog
visokog okovratnika isticalo se, neobino i bledo, njeno pametno lice; njene ruke, udesno male,
provirivale su iz irokih crnih rukava fraka i belih maneta; njene noice, udesno nene,
provirivale su u crnobelim kratkim mukim arapama iz dugackih crnih pantalona.
Je li to kostim, Hermina, u kome treba da se zaljubim u tebe?
Do sada, klimnu ona glavom zaljubilo se u mene nekoliko dama. Ali sada si ti na redu. Hajde
da prvo popijemo po au ampanjca.
To i uinismo, sedei na svojim visokim barskim stolicama, dok se pored nas i dalje igralo i dok je
gudaki orkestar besomuno svirao. Uskoro sam se strasno zaljubio u Herminu, iako se ona, na

izgled,uopte nije trudila da to postigne. Poto je nosila muko odelo, nisam mogao da igram s
njom, niti sam se mogao odluiti na bilo kakve nenosti ili osvajanje, a ona, dakle i neutralna u
svome mukom kostimu, obuhvatala me je pogledima, upuivala mi rei i pokrete u kojima je bila
sva dra njene enstvenosti. Ne dodirujui je, podlegao sam njenoj ari, ari koja se sastojala u
njenoj ulozi i koja je bila hermafroditska. Ona se zabavljala sa mnom razgovarajui o Hermanu i
detinjstvu, mome i svome, o godinama pre polne zrelosti, u kojima mladalaka mo ljubavi ne
obuhvata samo oba pola ve sve i svakog, kako ulno tako i duhovno, u kojima je sve nadahnuto
ljubavnom ari i udesnom moi preobraaja, to se u kasnije doba povremeno vraa samo kod
izabranih i pesnika. Ona je u potpunosti igrala ulogu mladia, puila je cigarete, askala lako i
duhovito, esto sa malo podsmeha, ali iz svega je zraio Eros, sve se na putu do mojih ula
pretvorilo u divno zavoenje.
Uobraavao sam da dobro i tano poznajem Herminu, a kako mi se potpuno nova otkrila ove
noi! Kako je blago i neprimetno isplela oko mene eljenu mreu, kako mi je razigrano i kao kakva
vodena vila davala da pijem slatki otrov!
Sedeli smo, askali i pili ampanjac. Lutali smo dvoranama kao otkrivai pustolovi, pronalazili
parove i kriom oslukivali njihove ljubavne igre. Ona mi je pokazivala ene, nagovarala me da
igram s njima i savetovala mi kakvim umenostima da zavedem ovu ili onu. Nastupili smo kao
suparnici, neko vreme bismo pratili istu enu, igrali s njom naizmenino i oboje pokuavali da je
osvojimo. Pa ipak je sve ovo bila samo igra maski, igra izmeu nas dvoje koja nas je sve tenje
vezivala i zagrevala. Sve je bilo kao u bajci, sve je imalo jednu dimenziju vie, jedan dublji znaaj,
sve je ovo bila igra i simbol. Videli smo jednu veoma lepu, mladu enu sa nezadovoljnim i
paenickim izrazom; Herman je odigrao s njom i ona je procvetala, zatim su nestali u jednoj od
soba u kojima se toio ampanjac, a kasnije mi je ispriao da tu enu nije osvojio kao mukarac,
ve kao ena, draima Lezbosa. itava ova zvucima zasiena kua, pune dvorane u kojima je
brujala igranka i sav ovaj opijeni narod maski postepeno su se pretvorile za mene u raj snova; cvet
za cvetom osvajao me je svojim mirisom, prstima koji su kuali traio sam plod za plodom; zmije
su me zavodniki gledale iz zelenog bunja, cvet lotosa promicao je kao utvara nad crnom
movarom, arobne ptice sletale su sa granja, a sve me je ipak vodilo samo jednom eljenom cilju,
sve me je ispunjavalo novom enjom za Jedinom. Igrao sam sa nepoznatom devojkom, vrelo i
zavodniki odvukla me je u zanos i pijanstvo, i dok smo lebdeli u nestvarnosti, ona odjednom
prsnu u smeh i ree: Ne moe ovek vie da te pozna. Veeras si bio tako glup i dosadan.
Tada sam poznao onu koja me je pre nekoliko asova nazvala starim namorom. Mislila je da me
je sada osvojila, ali pri sledeoj igri ve sam zaplamsao za drugom. Igrao sam bez prestanka dva
asa, a moda i due, igrao sam svaku igru, i one koje nikada nisam uio. Herman, nasmeeni
mladi, svaki as bi iskrsnuo u mojoj blizini, klimnuo bi mi glavom i nestao u guvi.
Ove balske noi pao mi je u deo doivljaj koji mi je u toku pedeset godina ostao nepoznat, mada
je za njega znala svaka iparica i student: zanos, doivljavanje sveanosti u zajednici, tajna
nestajanja linosti u mnotvu, doivljavanje uniomistike radosti.
esto sam sluao kako se o tome govori, bilo je to poznato svakoj sluavci, i esto sam primeivao
blesak u oima onoga koji je o tome priao, na to sam se ja smekao i nadmono i zavidljivo. Onaj
blesak u opijenim oima zanesenog, osloboenog samoga sebe, onaj osmeh i gotovo sumanuto
gubljenje onoga koji se rasplinuo u zanosu zajednice video sam stotinu puta u ivotu na
plemenitim i prostakim primerima, kako kod pijanih regruta i mornara, tako i kod velikih
umetnika prilikom oduevljenja na sveanim priredbama, a isto tako i kod mladih vojnika koji

polaze u rat; jo nedavno sam se divio ovakvom blesku i osmehu srenog zanosa, voleo ih,
podsmevao im se i zavideo na njima mome prijatelju Pablu, kada bi ovaj, blaen u zanosu sviranja
u orkestru, lebdeo nad svojim saksofonom, ili kada bih posnatrao kako su dirigent, bubnjar i
bendista oarani, kao u ekstazi. Katkada sam pomiljao da je ovakav osmejak, ovakva detinjasta
ozarenost moguna samo i kod sasvim mladih ljudi ili kod naroda koji ne doputaju snanu
individualizaciju i diferenciranje. Ali danas, ove blagoslovene noi, zraio sam i sam ovim
osmehom, ja, stepski vuk Hari, plivao sam i sam u dubokoj, detinjastoj srei kao u kakvoj bajci,
udisao sam i sam slatki san i opojnost zajednice, muzike, ritma, vina i ulne radosti, iako sam
nekada, sluajuci izvetaj o balu od kakvog studenta, primao sve to sa podsmehom i bednom
nadmoi. Ja vie nisam bio ja, moja linost se istopila u svecanom zanosu kao so u vodi. Igrao sam
sa ovom ili onom enom, ali nisam drao u rukama samo nju, nisam drao samo onu ija me je
kosa dodirivala, iji sam miris udisao, ve sve ene u toj istoj dvorani, koje su plivale u istoj igri, uz
istu muziku kao i ja, i ija su ozarena lica promicala pored mene kao veliki fantastini cvetovi sve
su one pripadale meni, svima sam pripadao ja, svi smo jedni u drugima imali udela. A tu su dolazili
i mukarci, nisam im bio tu, kao ni oni meni, njihov osmeh bio je i moj, njihovo osvajanje bilo je i
moje, a moje njihovo.
Te zime osvojio je svet novi fokstrot pod imenom Jirning. Svirali su ga uzastopce i uvek je bio
iznova traen, svi su bili zadojeni i opijeni njime, svi su zajedno pevuili njegovu melodiju. Igrao
sam bez prestanka, sa svakom enom na koju bih naiao, sa veoma mladim devojkama, sa cvetnim
mladim enama, sa zrelim i bolno rascvetalim kao leto: sve su me oaravale, smejao sam se, bio
vedar i srean. A kada me je Pablo video onako ozarenog, mene koga je uvek smatrao ubogim
avolom koga treba aliti, tada su mi njegove presrene oi zablistale u susret; oduevljeno se
digao sa svoje stolice u orkestru, estoko je dunuo u svoj rog, popeo se na stolicu i, stojeci na njoj,
duvao punih obraza, njiuci se pri tom, zajedno s instrumentom, divljaki i blaeno u taktu
Jirninga, dok smo mu ja i moja igraia dobacivali poljupce i glasno pevali s njim. Ah, pomislio sam
u taj mah, neka bude sa mnom ta mu drago, jednom sam ipak i ja bio srean, bio sam vedar i
osloboen svoga Ja, kao da sam brat Pablov, ili dete.
Izgubio sam bio oseanje vremena, ne znam koliko je asova ili trenutaka trajao ovaj sreni
zanos. Isto tako nisam primetio da se zabava, to je bivala benja, zbija na sve ui prostor. Vei deo
sveta bio je ve otiao, u hodnicima je zavladala tiina i mnoge svetiljke su bile ugaene, u gornjim
dvoranama orkestri su jedan za drugim prestajali da sviraju i odlazili; samo u glavnoj dvorani i u
paklu besnela je, raspaljujui se sve vie, arena opojnost. Poto sa Herminom, mladiem, nisam
smeo da igram, to smo se za vreme odmora izmedu dve igre uvek letimino sastajali i pozdravljali,
dok mi najzad nije sasvim nestala ispred oiju, kao i iz misli. Vie nisu postojale misli. Plivao sam
rasplinut u opijenoj gunguli igraa, dok su do mene dopirali mirisi, zvuci, uzdasi i rei, dok su me
pozdravljale tude oi, raspaljivala tua lica, usne, obrazi, ruke, grudi i kolena, dok me je muzika
kao kakav talas bacala tamo-amo po taktu.
Uto odjednom spazih, trgnuvi se za trenutak, meu poslednjim gostima koji su jo zaostali
ispunivi jednu od manjih dvorana, jedinu u kojoj je jo tretala muzika spazih odjednom crnu
Pjeretu belo namazanog lica, lepu, sveu devojku koja je jedina jo imala masku, arobnu pojavu
koju cele noi dotle nisam video. Dok se na svima ostalima, po njihovim crvenim, zaarenim licima,
izguvanim kostimima i uvelim okovratnicima, videlo da je vreme ve poodmaklo, dotle je crna
Pjereta, svea i nova sa svojim belim licem iza maske, imala besprekoran kostim i netaknut
okovratnik, iste bele ipkane manete i sveu frizuru. Neto me je vuklo k njoj i poveo sam je da

igramo; njen miriljavi okovratzik golicao me je po bradi, njena kosa dodirivala je moj obraz, njeno
mlado telo se gipkije prilagodavalo mojim pokretima nego bilo koja druga igraica te noi, as
odmiui se as privlaei me i mamei razigrano da ga uvek ponovo dodirujem.
I odjednom, kada sam se za vreme igre nagnuo traei njena usta, ta usta su se osmehnula
nadmono i tako prisno, i ja sam poznao vrstu bradu, poznao sam, sav srean, i ramena, laktove i
ruke. Bila je to Hermina, a ne vie Herman, presvukla se, malo namirisala i napuderisala. Nae
usne se sastavie vrelo, celo njeno telo, sve do kolena, priljubi se za trenutak poudno i podatno
uza me, a zatim ona odvoji svoje usne i poe da igra uzdrljivo i kao beei od mene. Kada je
muzika prestala da svira, ostali smo zagrljeni, a raspaljeni parovi oko nas pljeskali su, lupali
nogama, vikali i terali umorni orkestar da ponovi Jirning. A tada smo svi odjednom osetili jutro,
ugledali bledu svetlost iza zavesa, osetili skori kraj uivanja, naslutili umor koji je nailazio, pa smo
se slepo, zacenjujui se od smeha i oajniki jo jednom bacili u igru, u mlaz svetlosti, koraali smo
kao sumanuti, par stisnut uz par, jo jednom smo blaeno osetili kako nas preklapa veliki talas. U
ovoj igri nestalo je Herminine nadmoi, njenog podsmeha i hladnoe, znala je da to vie nije
potrebno da bih se zaljubio u nju. Pripadao sam joj. A ona mi se podala u igri, u pogledu, u
poljupcu i osmehu. Sve ene ove grozniave noi, sve one sa kojima sam ig rao, sve one koje sam
uzbudio i koje su mene uzbudile, sve koje sam pokuavao da osvojim i koje su mene osvojile, sve
koje su se udno priljubljivale uz mene i sve koje sam gledao sa ljubavnom enjom istopile su se i
pretvorile u jednu jedinu koja je cvetala u mojim rukama.
Dugo je trajala ova svadbena igra. Dvatri puta je muzika malaksavala, duvai su sputali svoje
instrumente, klavirista se odmicao od klavira, prvi violinista odreno mahao glavom, i svakom
prilikom bi ih ponovo raspalio molecivi zanos poslednjih igraa, te su svirali jo, svirali sve bre,
svirali sve sumanutije. A onda, mi smo jo stajali zagrljeni, diui teko posle poslednje pohlepne
igre sa treskom se zatvorio poklopac klavira, nae ruke su se umorno spustile, kao i ruke duvaa i
violinista, dok je flautista, trepui umornim kapcima, stavljao svoju flautu u kutiju; poela su se
otvarati razna vrata, dvoranom je prostrujao hladan vazduh, pojavile su se sluge u kaputima, a
kelner za barom je ugasio osvetljenje. Avetinjski i jezivo su se svi razbeali; podrhtavajui od zime
uvijali su se igrai, jo malopre tako zagrejani, u svoje kapute i podizali okovratnike. Hermina je
stajala bleda, osmehujui se. Lagano je podigla ruke i njima zagladila svoju kosu, njeno pazuho je
zasjalo na svetlosti, a od njega se pruala tanana, beskrajno nena senka sve do pokrivenih grudi, i
ta mala, osenena linija kao da je u sebe skupila svu njenu dra, sve igre i mogunost njenog lepog
tela, kao kakav osmeh.
Stajali smo i gledali se, poslednji u dvorani, poslednji u celoj kui. uli smo kako se negde ispod
nas zalupie neka vrata, kako se razbi neko staklo, uli smo kako se u daljini gubi neiji kikot,
pomean sa neprijatnom, uurbanom hukom automobilskih motora. Negde u neodreenoj daljini
i visini uo sam kako odzvanja smeh, neobino jasan, pa ipak jeziv i tu, smeh, kao satkan od
kristala i leda, vedar i svetao, pa ipak hladan i neumoljiv. Odakle je odzvanjao ovaj meni tako
poznati smeh? Nikako nisam mogao da saznam.
Nas dvoje smo stajali i gledali se. Za trenutak sam se probudio i otreznio, oseao sam kako me s
lea savlauje straan umor, oseao sam svoje znojavo odelo, odvratno vlano i mlako, video kako
mi ruke, crvene i nabreklih vena, proviruju iz izguvanih i znojavih maneta. Ali to je odmah prolo,
jedan Herminin pogled ugasio je sve. Pred njenim pogledom, iz koga kao da me je gledala moja
sopstvena dua; potonula je stvarnost, ak i stvarnost moje ulne poude za njom. Oarani, gledali
smo jednou drugo, oarano me je posmatrala moja jadna siuna dua.

Jesi li spreman? upita me Hermina i njen osmeh se ugasi kao to odlete i senka iznad njenih
grudi. Daleko i visoko zamirao je onaj tui smeh u nepoznatim prostorijama.
Klimnuh glavom u znak odobravanja. Oh da, bio sam spreman.
Uto se na vratima pojavi Pablo, svira, gledajui u nas blistavim, radosnim oima, koje su u stvari
bile kao oi u ivotinje, ali ivotinjske oi su uvek ozbiljne, a njegove su se uvek smeile i po tome
su bile oveije oi. Mahnuo nam je sa svom svojom srdanom prisnou. Obukao je domai kaput
od arene svile, iznad ije su se ivice ocrtavali, neobino sparueni i pepeljasti, znojavi okovratnik
na njegovoj koulji i premoreno bledo lice, ali su blistave crne oi sve to izbrisale. One su takoe
izbrisale stvarnost, a mogle su i da opine. On nam dade znak i mi poosmo za njim, a na vratima
mi tiho ree: Brate Hari, pozivam vas na malu zabavu. Ulaz samo za ludake, a cena je razum. Jeste
li spremni? Ja ponovo klimnuh glavom.
Mio mladi! Neno i brino nas je uhvatio pod ruku, Herminu s desne, a mene s leve strane, i
poveo nas uz neke stepenice u malu sobu, koja je bila osvetljena odozgo plaviastom svetlou i
skoro sasvim prazna; nita u njoj nije bilo sem malog okruglog stola i tri stolice, na koje smo seli.
Gde smo se nalazili? Da li sam spavao? Da li sam bio kod kue? Jesam li sedeo i vozio se u
automobilu? Ne, sedeo sam u plaviasto osvetljenoj, okrugloj prostoriji, u razreenom vazduhu, u
sloju veoma razreene stvarnosti. Zato je Hermina bila tako bleda? Zato je Pablo toliko govorio?
Zar nisam ja bio taj koji ga je terao da govori, koji je govorio iz njega? Zar me nije i iz njegovih crnih
oiju gledala samo moja sopstvena dua, izgubljena i plaljiva ptica, a tako isto i iz Hermininih sivih
oiju?
Pablo nas je posmatrao sa svojom dragom, malo ceremonijalnom prisnou i govorio mnogo i
dugo.
On, koga nikada nisam uo da govori povezano, koga nije interesovala nikakva rasprava ni formula
ija, za koga nisam verovao da je sposoban da uopte misli, sada je govorio svojim prijatnim i
toplim glasom teno i besprekorno.
Prijatelji, pozvao sam vas na jednu zabavu koju Hari odavno prieljkuje, o kojoj ve odavno sanja.
Malo je kasno i verovatno smo svi pomalo umorni. Zato emo se prvo ovde malo odmoriti i
okrepiti.
Iz jednog udubljenja u zidu izvadio je tri caice A jednu malu, smenu bocu, uzeo je kutiju od
egzotinog arenog drveta, napunio je sve tri ae, izvadio iz kutije tri tanke, duge ute cigarete,
izvukao iz svog svilenog kaputa upaljac i ponudio nas vatrom.
Sada smo sve troje, zavalivi se na stolici, lagano puili svoje cigarete, iji je dim bio gust kao
tamjan, a sitnim gutljajima ispijali smo oporo-slatku tenost udesno nepoznatog i stranog ukusa,
od koje smo odista postajali krepki i sreni ba kao da smo ispunjeni nekim gasom i da gubimo
svoju teinu.
Sedeli smo tako, puili pomalo i, lagano pijuckajui iz svojih aa, osetili smo kako postajemo laki i
veseli. Pri tom je Pablo prigueno govorio svojim toplim glasom:
Radujem se, dragi Hari, to veceras mogu da vas malo ugostim. Vama je esto bio dosadan
sopstveni ivot, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako?
Vi udite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uete u jednu drugu stvarnost koja
bi vam vie odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Uinite to, dragi prijatelju, ja vas na to
pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji traite svet vae
sopstvene due. Samo u vama samim ivi ona druga stvarnost za kojom udite. Ne mogu da vam
dam nita to ve ne bi postojalo u vama, ne mogu da vam prikaem drugu galeriju slika osim one

koja se ve nalazi u naoj dui. Nita ne mogu da vam dam osim prilike, podstreka i kljua. Pomoi
u vam da vam va sopstveni svet postane vidljiv, i to je sve.
On se opet mai depa svog arenog kaputa i izvadi okruglo depno ogledalo.
Vidite, ovako ste dosada sebe videli!
Podigao je ogledalce do visine mojih oiju meni tada pade na pamet deja pesmica: Ogledalce,
ogledalce u ruci... i ja ugledah, pomalo rasplinutu i maglovitu, jezivu, pokretljivu sliku koja je ivela
i previrala: Harija Halera, a iznutra u tom Hariju stepskog vuka, plaljivog, lepog vuka, koji je
gledao izgubljeno i zastraeno, oima as zlim as tuno usplamtelim, vuju priliku koja je bez
prestanka strujala po Hariju kao to po nekoj reci struji pritoka druge boje, koja je nadirala kao to
se reke bore prodirui jedna drugu, obe pune neispunjene enje da prevladaju. Poluoblikovani,
rasplinuti vuk tuno me je gledao svojim lepim, bojaljivim oima.
Ovako ste videli samog sebe ponovi Pablo blago, spustivi opet ogledalo u dep. Sa zahvalnou
sam zatvorio oi i srknuo malo od onog napitka.
Sada smo se odmorili ree Pablo okrepili i malo proaskali. Ako se vas dvoje vie ne oseate
umorni, poveu vas do svoje panorame, i pokazati vam svoje malo pozorite. Jeste li saglasni?
Digli smo se, Pablo je, smeei se, iao pred nama, podigao je neku zavesu i mi smo se odjednom
nali u hodniku jednog pozorita u obliku potkovice, tano u sredini, hodniku koji je u luku vodio
pored mnogobrojnih, neverovatno mnogobrojnih uzanih vrata od loa.
Ovo je nae pozorite objanjavao je Pablo, veselo pozorite, pa se nadam da ete se mnogo
emu smejati. Pri tom se glasno nasmejao, u skali od svega nekoliko tonova, ali oni su me estoko
proimali, jer je to opet bio onaj vedri, tui smeh koji sam ranije uo da dopire odozgo.
Moje malo pozorite ima onoliko loa koliko vi elite, deset, ili stotinu, ili hiljadu, a iza svakih
vrata koja vode u njih oekuje vas ono to trenutno traite. Lep je to kabinet slika, dragi prijatelju,
ali vam nita ne bi vredelo da proete njime ovakvi kakvi ste. Smetalo bi vam i zasenilo bi vas ono
to ste navikli da nazivate svojom linou. Bez sumnje ste ve odavno pogodili da savlaivanje
vremena, osloboenje od stvarnosti, i kakva god imena jo iznalazili za svoju enju, ne znae nita
drugo nego elju da se otarasite vae takozvane linosti. Ona je zatvor u kome sedite. I kada biste
vi, ovakvi kakvi ste, stupili u pozorite, gledali biste sve oima Harija i kroz stare naoare stepskog
vuka. Zato vas pozivam da se otarasite tih naoara i da tu vau veoma cenjenu linost ostavite
ovde u garderobi, gde e vam, po elji, u svako doba stajati na raspolaganju.
Prijatna zabava kojoj ste prisustvovali, rasprava o stepskom vuku, a najzad i ono lako sredstvo za
uzbuivanje koje smo maloas uzeli svakako su vas dovoljno pripremili. Vama, Hari, poto budete
svukli svoju cenjenu linost, stajae na raspolaganju leva strana pozorita, a Hermini desna, u
samom pozoritu moi ete da se sretnete po elji.
Molim te, Hermina, idi za sada iza zavese, eleo bih da prvo uvedem Harija.
Hermina ode desno, proavi pored dinovskog ogledala koje je pokrivalo zadnji zid od zemlje pa
do svoda.
Tako, Hari, a sada hajdete i budite dobro raspoloeni. Cilj itave ove priredbe je da vas to vie
raspoloi i da vas naui da se smejete a vi cete mi, nadam se, to olakati. Oseate li se dobro?
Sada ete bez straha i sa istinskom radou ui u na prividni svet, i to ovako: izvriete jedno
malo, prividno samoubistvo, kao to je to obiaj.
Opet je izvukao depno ogledalce i stavio mi gapred lice. Opet me je odande gledao lik
zamrenog, maglovitog Harija, kroz koji je, borei se, strujao vuji lik, slika meni dobro poznata i
odista nimalo simpatina zbog ega njeno unitenje nije moglo da mi zadaje brige.

Izbrisaemo sada, dragi prijatelju, ovaj lik u ogledalu, jer je izlian; nita drugo nije ni potrebno.
Dovoljno je da ovu sliku, ukoliko to vae raspoloenje dozvoljava, posmatrate sa iskrenim
smehom. Ovde se nalazite u koli humora, treba da nauite da se smejete. A poetak svakog vieg
humora je da ovek vie ne shvata ozbiljno svoju sopstvenu linost.
Dobro sam pogledao u ogledalce, ogledalce u ruci, u kome se trzao Harivuk. Za trenutak je
duboko, tiho, ali i bolno, zadrhtalo u meni neto nalik na seanje, na enju za domom i kajanje.
Zatim je ova nelagodnost ustupila mesto novom oseanju, slinom onome koje se javlja u oveku
kada mu iz kokainom umrtvljenih desni izvade bolestan zub, oseanje olakanja; ovek odahne, a
ujedno se udi to sve to nije nimalo bolelo. A ovom oseanju pridruie se vedro raspoloenje i
elja da se smejem, kojoj nisam mogao da odolim, pa prsnuh u neobuzdan smeh.
Mutni lik u ogledalu se tre, a zatim se ugasi; mala okrugla povrina ogledala izgledala je
odjednom kao izgorela, postala je siva, hrapava i neprozirna. Pablo, smejui se, odbaci pare
stakla, koje se otkotrlja po podu beskrajnog hodnika i izgubi se.
Odlino si se smejao, Hari, nauie jo da se smeje kao besmrtnici. Sada si najzad ubio
stepskog vuka; noevima za brijanje to nije moguno. Pazi da ostane mrtav! Odmah e moi da
napusti glupu stvarnost. Sledeom prilikom popiemo neto da se pobratimo, dragi moj, nikada
mi se nisi toliko svideo kao danas. A ako ti posle jo bude stalo do toga, moemo koliko hoe da
filozofiramo i da raspravljamo o muzici, o Mocartu, o Gluku, Platonu i Geteu. Shvatie sada zato
to ranije nije bilo mogue. Nadam se da ce uspeti i da e se za danas otarasiti stepskog vuka.
Jer, prirodno, tvoje samoubistvo nije konano; mi se ovde nalazimo u maginom pozoritu, ovde
su samo slike, a ne stvarnost. Izaberi sebi lepe i vedre slike i pokai da odista vie nisi zaljubljen u
svoju problematinu linost! Ali ako bi ipak poeleo da se vrati, dovoljno je da pogleda u
ogledalo koje u ti sada pokazati. No tebi je poznata stara, mudra izreka: bolje jedno ogledalce u
ruci, nego dva na zidu. Haha! (Opet se smejao onim lepim i uasnim smehom). Tako, a sada treba
da obavimo samo jo jednu malu, veselu ceremoniju. Odbacio si naoare svoje linosti, a sada
doi i baci jedanput pogled u pravo ogledalo! Bie to uspela ala!
Smejui se i milujui me sitnim, smenim pokretima, okrenuo me je i ja sam se naao pred
ogromnim zidnim ogledalom. U njemu sam video sebe.
U magnovenju sam ugledao meni poznatog Harija, ali neobino raspoloenog, vedra, nasmejana
lica. No tek to sam ga poznao, raspao se, a iz njega se izdvojio drugi lik, pa trei, deseti, dvadeseti,
i itavo ogromno ogledalo bilo je puno Harija ili delova Harija, bezbroj Harija, koje sam sve video i
poznao samo u magnovenju. Neki od ovih mnogobrojnih Harija bili su mojih godina, neki stariji,
neki prastari, neki opet sasvim mladi, mladii, deaci, aci, mangupii i deca. Bilo je
pedesetogodinjih i dvadesetogodinjih Harija, koji su trkarali i skakutali tamoamo, bilo je
tridesetogodinjih i petogodinjih, ozbiljnih i veselih, dostojanstvenih i smenih, dobro odevenih i
pocepanih, a i sasvim nagih, elavih i sa dugim uvojcima, i svi su bili ja i svakoga od njih sam spazio
za trenutak i poznao, a onda su nestali, rastrali se na sve strane, levo i desno, u dubinu ogledala i
van ogledala. Jedan od njih, mlad, elegantan momak, bacio se nasmejan Pablu na grudi, zagrlio ga
i otrao s njim. A jedan, koji mi se naroito svideo, lep mladi od esnaest ili sedamnaest godina,
pun ara, potrao je hodnikom kao munja i stao udno da ita natpise na svim vratima; ja sam
potrao za njim, a pred jednim vratima on je zastao i ja sam proitao natpis:
UBACI JEDNU MARKU! SVE SU DEVOJKE TVOJE!
Dragi deak odskoio je uvis, ubacio se glavake u otvor za bacanje novca na vratima i nestao.

Nestao je i Pablo, a, izgleda, i ogledalo i sa njim bezbroj Harijevih likova. Oseao sam se sada
preputen sebi i pozoritu i radoznalo sam poao od vrata do vrata: na svima sam proitao poneki
natpis, mamac i obeanje.
Privukao me je natpis
NAPRED VESELI LOV! VELIKI LOV NA AUTOMOBILE
Otvorio sam uzana vrata i uao.
U tom asu upao saIu meu buan i uzbuen svet. Ulicama su jurili automobili, delimino
oklopljeni automobili, koji su gonili peake, gazili ih i mrvili, gnjeili ih uza zidove kua i unitavali.
Smesta sam shvatio: bila je to borba izmedu ljudi i maina, ve odavno pripremljena, odavno
oekivana, koje se svet odavno plaio i koja je najzad nastupila. Svuda su leali mrtvi i na komade
razneseni ljudi, svuda je bilo i oborenih, iskrivljenih i upola izgorelih automobila, a nad ovim
uasnim darmarom kruili su avioni na koje se pucalo sa mnogih krovova i prozora, kako iz puaka
tako i iz mitraljeza. Besomuni, sjajni, hukaki plakati dinovskim slovima su pozivali narod sa svih
zidova da najzad stane na stranu ljudi, a protiv maina, i da najzad premlati i pobije debele, lepo
odevene i namirisane bogatae, koji pomou maina piju krv ostalima, zajedno sa njihovim velikim
automobilima to opako ree, kalju i avolski frku, da najzad zapale fabrike i da donekle razrede
stanovnitvo oskrnavljene zemlje, da bi opet mogla da nie trava, da bi od pranjave cementne
zemlje opet postalo neto nalik na umu, polje, livadu, potok i movaru. Drugi plakati, opet, divno
naslikani, vanredno stilizovani, u nenijim, manje detinjastim bojama, upozoravali su, nasuprot
tome, sve posednike i razumne ljude na opasnosti od haosa i anarhije, prikazivali su odista dirljivo
sav blagoslov reda, rada, poseda, kulture i pravde, hvalili su maine kao najvii i poslednji ljudski
izum, pomou kojih e ljudi postati bogovi. Zamiljen i zadivljen itao sam i crvene i zelene
plakate, njihova vatrena reitost i nadmona logika neverovatno su delovali na mene, bili su u
pravu i ja sam, duboko ubeen, stajao as pred jednim as pred drugim, pa ipak mi je znatno
smetalo prilino jako pukaranje oko mene. No ono glavno bilo je jasno: bio je to rat, estok, rasan
i veoma simpatian rat u kome se nije radilo o Kajzeru, republici, dravnim granicama, o
zastavama, bojama i slinim, vie dekorativnim i teatralnim stvarima, u osnovi o tricama, ve u
kome je svako kome je vazduh postao odvie redak i kome ivot vie nije prijao kako treba, snano
izraavao svoje neraspoloenje i trudio se da utre put optem unitenju ovog upljeg, civilizovanog
sveta. Video sam kako se svima, vedro i iskreno, smeje iz oiju elja da upropauju i ubijaju, a i u
meni samom se ti crveni, divlji cvetovi visoko i gojazno rascvetae, smejui se nita manje.
Radostan, prikljuio sam se borbi.
Ali najlepe od svega je bilo to to je pored mene odjednom iskrsnuo moj kolski drug Gustav, o
kome ve decenijama nisam nita znao, nekada najneobuzdaniji, najsnaniji i ivota najvie eljan
od svih prijatelja mog ranog detinjstva. Srce mi se nasmeilo kada sam video kako mi opet
namiguje svojim svetloplavim oima. On mi mahnu, i ja radosno pooh za njim.
Boe moj, Gustave, uzviknuh sav srean, najzad da se vidim i s tobom! ta je postalo od tebe?
Ljutito se nasmejao, sasvim kao nekada u deatvu. Stoko glupava, zar odmah mora da pita i da
brblja? Postao sam profesor teologije, eto, sada zna, ali, sreom, nema vie teologije, mladiu,
sada je rat. Hajde, pogodi!
Ubio je iz puke vozaa jednog od manjih automobila koji nam je ba brekui dolazio u susret,
hitro kao majmun skoio je u kola, zaustavio ih i saekao da se i ja popnem, a zatim smo se
satanskom brzinom, kroz kiu metaka i pored mnogih oborenih kola, povezli u grad i dalje u
predgrae.

Jesi li na strani fabrikanata? upitao sam svoga prijatelja.

Eh, ta, to je pitanje ukusa, razmisliemo o tome u polju. Ali ne, ekaj, pre sam za to da se
pridruimo drugoj strani, iako je to u osnovi, razume se, sasvim svejedno. Ja sam teolog i moj
pretea Luter pomagao je u svoje vreme kneevima i bogataima protiv seljaka, to emo sada da
ispravimo. Izdrdala su kola, nadajmo se da e izdrati jo nekoliko kilometara!
Brzi kao vetar, dok je oko nas pratalo, vozili smo se zelenim, mirnim predelom milje i milje
daleko, prvo velikom ravnicom, a zatim smo, penjui se lagano, dospeli usred ogromne planine. Tu
smo se zaustavili na nekom glatkom, bletavom drumu koji je, izmeu strmih stena i niske zatitne
ograde, u smelim krivinama vodio visoko gore iznad plavog, svetlucavog jezera.
Lep kraj rekoh.
Veoma lep. Moemo ovo da nazovemo osovinskim drumom, jer se, navodno, ovde lome razne
osovine, Hariu moj. Pazi!
Kraj puta je rasla visoka pinija, a na samoj piniji ugledali smo neku vrstu kolibe napravljenu od
dasaka, kao osmatranicu ili lovaku zasedu. Gustav se glasno nasmeja, namigujui mi lukavo
svojim plavim oima, pa obojica urno izitosmo iz kola i stadosmo da se penjemo uz drvo, a zatim
se, duboko odahnuvi, sakrismo u osmatranicu, koja nam se veoma dopala. U njoj smo nali
puke, pitolje i sanduke s municijom. Tek to smo se malo rashladili i smestili u lovakoj zasedi,
zapita sa krivine, promuklo i vlastoljubivo, sirena luksuznih kola, koja su, uz buku motora,
najveom brzinom vozila planinskim drumom. Mi smo ve drali puke u rukama. Bilo je neobino
zanimljivo.
Ciljaj u ofera! naredi Gustav brzo, i ba utom teka kola projurie ispod nas. Ja sam ve bio
nanianio, i okinuh obara, pravo u vozaevu plavu kapu. ovek klonu, kola odjurie dalje, udarie
o stenje, odskoie, grunue onako teka i razjarena u niski zid, preturie se i survae preko ograde
u dubinu sa kratkim, tihim treskom.
Udesili smo ih! likovao je Gustav. Sledea uzimam ja na nian.
Ve su nailazila druga kola, u njima su, na jastucima, bili uureni njih troje ili etvoro, sa enine
glave kruto i vodoravno vio se za njom veo, svetlo plavi veo, bilo mi ga je u stvari ao, ko zna,
moda se pod njim smeilo najlepe ensko lice. Boe moj, kada smo ve izigravali razbojnike, bilo
je moda bolje i lepe da, sledei primere velikih uzora, ne proteemo nau valjanu elju za
ubijanjem i na lepukaste dame. Ali uto je Gustav ve opalio. ofer se trgnuo i klonuo, kola su
odskoila na strmoj steni, survala se i pala na drum, tokovima okrenutih nebu. ekali smo, ali se
nita nije micalo, ljudi su, nemi, kao uhvaeni u zamku, leali ispod kola. Ona su jo uvek zvrjala i
zveketala, tokovi su se smeno okretali u vazduhu, ali odjednom se razlee uasan prasak i iz njih
suknu plamen.
Fordova kola, ree Gustav. Moramo da siemo i oslobodimo drum.
Spustili smo se i posmatrali gomilu koja je gorela. Izgorela je veoma brzo, a mi smo u
meuvremenu napravili poluge od mladog drvea, malo podigli kola i odbacili ih u stranu, preko
ivice druma, u ambis, tako da su jo dugo krkljala u bunju. Prilikom okretanja kola ispala su dva
mrtvaca, delimino izgorelih odela. Jedan od njih imao je jo prilino ouvan kaput i mi smo ga
pretraili ne bismo li saznali ko je to bio. Nali smo lisnicu u kojoj su se nalazile posetnice. Izvadio
sam jednu i proitao sledee: Tat twam asi.
Veoma aljivo, ree Gustav. Ali u stvari je savreno svejedno kako se zovu ljudi koje ovde
ubijamo. Oni su ubogi avoli kao i mi, a ime nije vano. Ovaj svet mora da propadne, a i mi s njim.
Najbezbolniji postupak bi bio potopiti ga celog za deset minuta u vodu. Ali hajde, na posao!

Pobacali smo mrtve za kolima. Ve se ula sirena novog automobila koji je nailazio. Na njega smo
pucali odmah tu sa druma. Kruio je jo jednim delom puta kao da se do besvesti opio, a zatim
dahui ostao da lei, oni koji su sedeli u njemu ostali su i dalje mirno u kolima, a jedna lepukasta,
mlada devojka izila je iz njih nepovreena, iako bleda i drhui celim telom. Mi smo je ljubazno
pozdravili i ponudili joj svoje usluge. Ona je bila odvie uplaena, nije mogla da govori i neko
vreme je ukoeno gledala u nas, kao da je sila s uma.
E, pa hajde da vidimo ta je sa starim gospodinom, ree Gustav i okrenu se putniku koji je jo
uvek bio presamien preko sedita iza mrtvog ofera. Bio je to gospodin kratke sede kose, njegove
pametne svetlosive oi bile su otvorene, ali je izgledalo da je ozbiljno povreen, jer mu je iz usta
curila krv, a vrat je drao nekako jezivo krivo i ukoeno.
Dozvolite, stari gospodine, moje je ime Gustav. Mi smo sebi dopustili da iz puke ubijemo vaeg
ofera. Smemo li da upitamo s kim imamo ast?
Starac je hladno i tuno gledao svojim sitnim sivim oima.
Ja sam vii dravni tuilac Lering, ree lagano. Niste ubili samo mog jadnog ofera nego i mene,
oseam da u uskoro umreti. Zato ste pucali na nas?
Zato to ste vozili suvie brzo.
Mi smo terali normalnom brzinom.
Ono to je juce bilo normalno, danas vie nije, gospodine vii dravni tuioce. Mi danas
smatramo da je svaka brzina kojom auto moe da vozi, isuvie velika. Mi sada unitavamo sve
automobile, a i ostale maine.
I vae puke?
I one e doi na red, ukoliko jo budemo imali vremena. Verovatno emo sutra ili prekosutra svi
biti uniteni. Vama je poznato da je na kontinent bio strahovito prenaseljen. E, sad e biti
dovoljno vazduha.
Zar pucate na svakoga bez izuzetka?
Dabome. Za neke je svakako teta. Na primer, bilo bi mi ao ove mlade, lepe dame; ona je
verovatno vaa kerka?
Nije, ona je moja stenografkinja.
Utoliko bolje. A sada molim vas izaite iz kola, ili pustite da vas mi izvuemo iz njih, jer emo kola
unititi.
Vie volim da i ja budem uniten zajedno s njima.
Kako god elite. Dopustite mi jo jedno pitanje.
Vi ste dravni tuilac. Meni je uvek bilo neshvatljivo kako ovek moe da bude dravni tuilac.
ivite od toga to optuujete i osuujete na kazne druge ljude, veinom uboge avole. Zar ne?
Tako je. Vrio sam svoju dunost. To mi je bila sluba. Isto kao to je sluba delata da ubija one
koje sam ja osudio. Vi sami preuzeli ste istu dunost, i vi ubijate.
Tano. Ali mi ne ubijamo po dunosti, ve radi zabave, bolje rei, iz oajanja i neraspoloenja
prema svetu. Zato nam ubijanje priinjava izvesno zadovoljstvo. Da li je i vama ubijanje katkad
priinjavalo zadovoljstvo?
Dosaujete mi. Budite tako dobri pa izvrite va posao do kraja. Ako vam je nepoznat pojam
dunosti. On uuta i skupi usne, kao da hoe da pljune. Ali izae samo malo krvi, koja mu se zalepi
za bradu.
ekajte! ree Gustav utivo. Pojam dunosti, istina, nije mi poznat, sada vie nije. Ranije sam
slubeno imao dosta posla s tim, bio sam profesor teologije. Osim toga, bio sam i vojnik i

uestvovao sam u ratu. Ono to se meni uinilo kao dunost nije se nimalo slagalo sa onim to su
mi autoriteti i pretpostavljeni, preporuivali, ja sam uvek eleo da inim suprotno nareenju. Ali
iako vie ne znam za pojam dunosti, znam za krivicu, moda je to isto. Poto me je majka rodila,
kriv sam, osuen da ivim, dunost mi je da pripadam jednoj dravi, da postanem vojnik, da
ubijam, da plaam porez za naoruanje. A trenutno me je ivotna krivica dovela do toga da, kao
nekada u ratu, opet moram da ubijam. Ali ovoga puta ne ubijam s odvratnou, pomirio sam se sa
krivicom, nita nemam protiv toga da ovaj glupi, zatucani svet ode u paramparad, rado u u tome
pomoi, pa i sam u rado propasti.
Dravni tuilac se veoma napregao da bi svojim od krvi ulepljenim usnama mogao da se nasmei.
U tome nije uspeo ba sjajno, ali se nazirala dobra volja.
Dobro je, ree on. Mi smo, dakle, kolege. Molim vas vrite vau dunost, gospodine kolega.
U meuvremenu je lepukasta devojka sela na ivicu druma i onesvestila se.
Istog trenutka u se opet sirena kola koja su jurila najveom brzinom. Povukosmo devojku malo u
stranu, priljubismo se uz stene i pustismo da se kola koja su nailazila zaglave u olupini prethodnih.
Automobil estoko zakoci i prope se uvis, ali stade neoteen. Brzo uzesmo puke u ruke i ponovo
nanianismo.
Izlazite! komandova Gustav. Ruke uvis!
Trojica mukaraca izitoe iz kola dreci ruke posluno podignute uvis.
Da nije jedan od vas lekar? upita Gustav.
Oni odgovorie da nije.
Onda budite dobri da ovog gospodina paljivo izvuete sa njegovog sedita, on je teko
povreen. A zatim ga povezite svojim kolima do najblieg grada. Napred, drte ga!
Staroga gospodina uskoro poloie u druga kola, Gustav komandova i oni krenue.
U meuvremenu je naa stenografkinja opet dola svesti i posmatrala je dogaaje. Svidelo mi se
to smo stekli ovaj lepukasti plen.
Gospodice, ree Gustav, izgubili ste vaeg poslodavca. Nadam se da vam stari gospodin inae
nije bio blizak. Ja vas angaujem i budite nam dobar drug! Tako, a sada treba malo da pourimo.
Uskoro e ovde biti veoma neprijatno. Umete li da se pentrate, gospodice? Da? E hajde, uzeemo
vas u sredinu pa emo vam pomoi.
to smo bre mogli popeli smo se sve troje u nau kolibu na drvetu. Gospoici je gore pozlilo, ali
je dobila jedan konjak i ubrzo se toliko oporavila da je mogla da primeti velianstveni izgled na
jezero i planinu, i saopti nam da se zove Dora.
Odmah posle toga dole ponovo stigoe jedna kola, koja, vozei oprezno i ne zaustavljajui se,
zaobidoe srueni automobil a zatim odmah ubrzae vonju.
Zabuanti! smejao se Gustav, ubijajui vozaa jednim metkom. Kola stadoe da krivudaju,
skrenue prema ogradi, prevrnue se i ostadoe da vise ukoso nad ponorom.
Doro, upitah umete li da baratate pukom?
Nije umela, ali je nauila od nas kako se puka puni. Isprva je bila nespretna i raskrvavila je sebi
prst, pa je poela da slini i da trai od nas engleski flaster. Gustav je izjavio da je rat i da ona treba
da se pokae hrabra i valjana devojka. Posle toga je ve bilo bolje.
Ali ta e biti s nama? upitala je malo kasnije.
Ne znam rekao je Gustav. Moj prijatelj Hari voli lepukaste ene, on e vam biti prijatelj.
Ali oni e doi sa policijom i vojnicima, pa ce nas ucmekati.
Policija i tome slino vie ne postoji. Moemo da biramo, Doro. Ili emo mirno ostati ovde gore i

pucati na sva kola koja hoe da prou ovuda, ili emo i sami uzeti jedna kola, odvesti se i pustiti da
drugi pucaju na nas. Svejedno je na ijoj smo strani. Ja sam za to da ostanemo ovde.
Dole su se opet nalazila jedna kola, zvuk njihove sirene jasno je dopirao do nas gore. Ubrzo su
bila udeena i ostala su da lee tokovima okrenutim uvis. udno, rekoh, da pucanje moe da
priinjava toliko zadovoljstvo! A ranije sam jo bio protivnik rata!
Gustav se smekao. Da, ali, eto, ima odvie ljudi na svetu. Ranije se to nije toliko zapaalo. Ali
sada, kada pojedincima nije dovoljno da se nadiu vazduha, nego svaki hoe da ima i svoj
automobil, sada se, dabome, primeuje. Razume se, to to mi sada ovde radimo nije razumno,
detinjarija je, kao to je i rat bio ogromna detinjarija. Kasnije e oveanstvo morati da naui da
svoje mnoenje zauzda razumnim sredstvima. Za sada prilino nerazumno reagujemo na nesnosne
prilike, ali u sutini ipak inimo ono to valja.
Da, to to radimo verovatno je ludo, ali je, i pored toga, verovatno dobro i nuno. Ne valja kada
oveanstvo prenapree mozak i pomou razuma pokuava da ureuje stvari koje uopte nisu
pristupane razumu. Onda se raaju ideali kao to su ideali Amerikanaca ili boljevika, koji su, i
jedni i drugi, neobino razumni, ali koji ipak vre nasilje i pljaku nad ivotom, jer ga tako naivno
uprocuju.
Slika oveka, nekada visok ideal, pocinje da se pretvara u klie. Moda emo je mi ludaci
oplemeniti.
Gustav, smejui se, odgovori: Mladiu, govori, zaudo, pametno, zadovoljstvo je i velika dobit
sluati ovaj izvor mudrosti. A moda si ak pomalo i u pravu. Ali budi tako dobar i napuni ponovo
svoju puku, odvie si mi sanjalaki raspoloen. Svakog asa moe da naide nekoliko srndaa, a
njih ne moemo ubiti filozofijom, treba da imamo metaka u cevi.
Naide jedan auto i smesta se srui, drum je bio zakren. Jedan od preivelih, gojazan, ri ovek,
besomuno je mlatarao pored olupine, buljio oima uz i niz drum, ugledao nae skrovite, urlajui
poleteo prema nama i nekoliko puta iz revolvera opalio u naem pravcu.
Idite, ili u da pucam! doviknu mu Gustav.
ovek ga uze na nian i okinu jo jednom. Onda ga mi ubismo sa dva metka.
Dodoe jo dvoja kola, koja unitismo. Zatim drum ostade pust i prazan, verovatno se bio rairio
glas da je opasan. Imali smo vremena da posmatramo lep izgled. S one strane jezera leao je u
dubini gradi, odande se uzdizao dim i uskoro smo videli kako se vatra iri od krova do krova. uli
smo pukaranje. Dora je malo otplakala, a ja sam je milovao po vlanim obrazima.
Moramo li svi da umremo? upitala je. Nijedan od nas joj nije odgovorio. U meuvremenu je dole
naiao jedan deak, video upropaene automobile, stao da njuka oko njih, zatim je uvukao glavu
u jedan i odande izvukao areni suncobran, damsku konu torbicu i bocu s vinom, pa je spokojno
seo na ogradu, povukao iz boce, jeo neto to je izvukao izdepa, umotano u staniol, ispio bocu do
dna, a zatim veselo poao dalje, stisnuvi suncobran pod pazuhom. Iao je spokojno svojim putem,
a ja rekoh Gustavu: Da li bi mogao da puca na ovog simpatinog momka i da mu napravi rupu u
glavi? Bogme, ja ne bih mogao.
To se i ne trai, promrmlja moj prijatelj. Ali i on je osetio nekakvu nelagodnost oko srca. Tek to
smo ugledali oveka koji se jo ponaao bezazleno, spokojno i detinjasto kaji je jo iveo u stanju
ednosti, sve ovo nae, hvale dostojno i nuno, delanje, uinilo nam se glupo i odvratno. Pih, do
avola, tolika krv! Stideli smo se. Ali su, navodno, to isto oseali i neki generali u ratu.
Nemojte da ostanemo due ovde preklinjala je Dora, hajde da siemo, sigurno emo u kolima
nai neto za jelo. Zar vi niste gladni, boljevici?

Dole, u gradu koji je goreo, poela su da zvone zvona, uzbueno i sa stravom. Spremali smo se za
silazak. Kada sam pomogao Dori da se popne preko ograde, poljubio sam je u koleno. Ona se
glasno nasmejala. Ali tada je ograda popustila i mi smo se oboje survali u bezdan...
Opet sam se naao u okruglom hodniku, uzbuen lovakom pustolovinom. Svuda, na bezbroj
vrata, mamili su natpisi:
MUTABOR,
PREOBRAaJ U BILO KOJU IVOTINJU ILI BILJKU
KAMASUTRA, UENJE INDIJSKIH LJUBAVNIH VETINA
KURS ZA POETNIKE: cETRDESET DVE RAZNE METODE LJUBAVNIH VEBI
SAMOUBISTVO PUNO UIVANJA! UMree OD SMEHA
HocETE LI DA SE PRODUHOVITE?
MUDROST ISTOKA
OH, DA IMAM HILJADU JEZIKA!
SAMO ZA GOSPODU
PROPAST ZAPADA
UMERENE CENE, DOSADA NENADMAENO
SINTEZA UMETNOSTI
PRETVARANJE VREMENA U PROSTOR POMOCU MUZIKE
SUZA KOJA SE SMEJE
KABINET ZA HUMOR
PUSTINJAcKE IGRE
POTPUNA ZAMENA ZA SVAKU DRUTVENOST
Beskrajan je bio niz natpisa. Jedan od njih je gla UPUTSTVO ZA IZGRAdIVANJE linosti
USPEH ZAJAMEN
Ovo mi se uinilo dostojno panje i uao sam na ta vrata.
Doekala me je polumracna, tiha prostorija, u njoj je na istonjacki nain, sedeo na zemlji jedan
ovek, a pred njim je bilo neto nalik na veliku ahovsku tablu. U prvom trenutku mi se uinilo da
je to prijatelj Pablo, jer je ovek na sebi imao slian kaput od arene svile, a imao je i iste tamne,
sjajne oi.
Jeste li vi Pablo? upitao sam.
Ja sam niko, izjavio je on Ijubazno. Mi ovde nemamo imena i nismo linosti. Ja sam ahovski
igra. Hocete li da vas uim izgradnji linosti?
Da, molim.
Onda budite ljubazni pa mi stavite na raspolaganje nekoliko tuceta vaih figura.
Mojih figura?
Figura u koje se, kako ste videli, raspala vaa takozvana linost. Bez figura ne mogu da igram.
Pruio mi je ogledalo i opet sam u njemu video kako se jedinstvo moje linosti raspada na mnogo
Ja, izgledalo je kao da je njihov broj jo vie porastao. Ali figure su sada bile veoma sitne, otprilike
kao ahovske figure zgodne za igranje; a igrac je tihim, sigurnim pokretima prstiju uzeo od njih nek
liko tuceta i postavio ih na zemlju pored ahovske table. Pri tom je govorio jednolino, kao ovek
koji ponavlja esto odravani govor ili lekciju:
Poznato vam je pogreno shvatanje koje donosi nesreu, a po kome je ovek nepromenljiva
jedinka.

Takoe vam je poznato da se ovek sastoji od mnogo dua i mnogih Jada. Rascepkati prividno
jedinstvo linosti na mnogo likova, smatra se ludocu, nauka ovu pojavu naziva izofrenijom.
Nauka je utoliko u pravu to se, naravno, nikakva mnogobrojnost ne moe savladati bez vostva,
bez izvesnog reda i grupisanja. A nije u pravu utoliko to veruje da je moguc samo jedan jedini,
doivotni red, koji povezuje mnogobrojna podruja Ova zabluda nauke ima mnoge neprijatne
posledice, njena je jedina vrednost to uprocuje rad ucitelja i vaspitaca u dravnoj slubi,
utedujuci im trud da misle i da vre opite. Usled ove zablude mnogi Ijudi vae kao normalni, ak
uivaju i veliki drutveni ugled, a oni su, meutim, neizleivo ludi, obratno; mnogi geniji se
smatraju ludacima. Zato mi popunjavamo praznine koje je nauka ostavila u poznavanju due
pojmom koji nazivamo umetnost izgradnje. Onome ko je doiveo raspadanje svoga Ja pokazujemo
da u svako doba moe da ga sastavi po proizvoljnom redu i da time moe da postigne beskonanu
mnogostrukost ivotne igre. Kao to pesnik od nekoliko likova stvara dramu, tako i mi od figura
naeg Ja, rastavljenog na delove, izgraujemo uvek nove grupe, sa novim igrama i uzbuenjima, sa
veno novim situacijama. Gledajte!
Svojim tihim, pametnim prstima dohvatio je moje likove, sve starce, mladie; decu, ene, sve
vedre i tune, snane i nene, hitre i nezgrapne figure, brzo ih je poreao na tablu za igru, na kojoj
su se uskoro okupile grupe i porodice, u igri, borbi, prijateljstvu i protivnitvu, stvarajui jedan svet
u malom. Pred mojim ocaranim pogledom pustio je da se ovaj mali, pa ipak tako smiljeno ureeni
svet neko vreme kree, igra i bori, da sklapa sporazume i bije bitke, da se meu sobom osvaja, da
se eni i mnoi, odista je to bila uzbudljiva i napeta drama.
Zatim je jednim vedrim pokretom preao preko table obarajui blago sve figure, a onda ih je
skupio na gomilu, pa je zamiljeno, kao umetnik probira, od istih figura sastavio sasvim novu igru,
sa drukijim grupisanjem, drugim odnosima i prepletanjem.
Druga igra bila je slicna prvoj: bio je to isti svet, isti materijal od koga je napravljena, ali su ton i
tempo bili izmenjeni, motivi drukije naglaeni i situacije drukije postavljene.
I tako je mudri graditelj od likova, od kojih je svaki bio deo mene, sastavljao jednu igru za
drugom; one su izdaleka sve bile sline jedna drugoj, sve su oigledno pripadale istom svetu, bile
istog porekla, pa ipak je svaka od njih bila sasvim nova.
Ovo je ivotna umetnost, govorio je on pouno. Ubudue moete da oblikujete i oivljavate po
svojoj elji igru vaeg ivota, od vas zavisi hocete li je zapletati i obogaivati. Kao to je ludost u
viem smislu poetak svake mudrosti, tako je izofrenija poetak svake umetnosti i mate. ak su i
naunici to donekle shvatili, to se, na primer, moe proitati u Kneevom arobnom rogu, divnoj
knjiici, gde je tegoban, vredan rad jednog naunika oplemenjen genijalnom saradnjom izvesnog
broja ludaka i umetnika zatvorenih po duevnim bolnicama.
Evo, uzmite vae figurice, ova igra jo e vam pruiti mnogo zadovoljstva. Vi ete figuru koja je
danas izrasla u nesnosno strailo, kvarei vam igru, sutra degradirati na poloaj sporedne figure.
Od sirote, drage figurice koja je neko vreme, kako je izgledalo, bila osuena na razne nedace i zlu
kob vi cete u iduoj igri napraviti kneginju. elim vam prijatan provod, gospodine.
Duboko i sa zahvalnocu poklonio sam se predovim darovitim ahovskim igracem i, strpavi
figurice u dep, izvukao se kroz uzana vrata natrag u hodnik.
Pomislio sam, u stvari, da u tamo odmah sesti na pod i satima, itavu venost, igrati se
figuricama, ali tek to sam se ponovo naao u svetlom, okruglom hodniku pozorita, struje, jae od
mene, odvukle su me opet dalje. Pred mojim oima zablistao je dreavi plakat:
uda DRESURE STEPSKIH VUKOVA

Ovaj natpis uzburkao je u meni mnoga oseanja: razne strepnje i patnje iz mog biveg ivota, iz
naputene stvarnosti, muno su mi stezale srce. Otvorio sam vrata drhtavom rukom i uao u
vaarsku atru u kojoj je bila postavljena gvozdena ograda, koja me je odvajala od siromane
pozornice. A na pozornici sam video ukrotitelja ivotinja, nekog gospodina pomalo lakrdijakog
izgleda, koji se pravio veoma vaan, ali koji je i pored velikih brina, nabreklih miica na rukama i
kicokog cirkuskog odela bio na odvratan nain veoma slian meni.
Ovaj snani ovek vodio je na uzici kao psa bednog li prizora! velikog, lepog, ali strahovito
mravog vuka, ropski plaljivog pogleda. Bilo je i odvratno i uzbudljivo, gnusno, pa ipak potajno
slatko, posmatrati ovog brutalnog ukrotitelja i plemenitu ivotinju biranim zubima odelo sa sebe.
Prema nareenjima, sa uzdahom olakanja setio sam se da sam video ranije, odmah po ulasku u
pozorite, i za kojim je onaj lepi mladi onako poleteo. Glasio je:
SVE DEVOJKE SU TVOJE
i meni se inilo da se u stvari nita prijatnije nije moglo poeleti od toga.
Uao sam radostan to sam mogao da pobegnem od prokletog vujeg sveta.
udnovato kao u bajci, a istovremeno i s tako dubokom prisnou da sam se najeio zapahnuo
me je miris moje mladosti, atmosfera mog deakog i mladikog doba, i kroz moje srce zastrujala
je krv iz onog vremena. Ono to sam maloas radio i mislio, to sam jo maloas bio ostalo je iza
mene i opet sam bio mlad. Jo pre jednog asa, pre nekoliko trenutaka verovao sam da odlino
znam ta je ljubav, udnja i enja starog oveka. Sada sam opet bio mlad, i ono to sam oseao u
sebi, onaj vreli ivi plamen, onu enju koja me je silno vukla, onu strast koja je rastapala kao
martovski vetar, bilo je mlado, novo i istinsko. Oh, kako su se ponovo razbuktale zaboravljene
vatre, kako su bili tamni i puni tonovi nekadanjice, kako mi je cvetalo u krvi i kako je kliktalo i
pevalo u mojoj dui! Bio sam deak od petnaest ili esnaest godina, glava mi je bila puna latinskog,
grkog i lepih stihova, moje misli bile su ispunjene stremljenjem i ambicijama, moja mata bila je
puna umetnikih snova, ali ee i stranije od svih tih plamenova gorela je i drhtala u meni
ljubavna vatra, glad pola, razjedajuca slutnja ulne naslade.
Stajao sam na jednom od stenovitih breuljaka svog rodnog grada, mirisao je na jugovinu i prve
ljubiice, odozgo se videlo kako se u gradiu blista reka i prozori moje oinske kuce, a sve je ovo
izgledalo, zvualo i mirisalo tako zanosno, prepuno, mirisalo na neto novo i stvaralaki opojno,
sve je zrailo zasienou bojama i sve se na prolenom povetarcu lelujalo tako nestvarno i
ozareno, kao to sam nekada video svet u najpunijim, pesnikim asovima moje prve mladosti.
Stajao sam na breuljku, vetar se poigravao mojom kosom, a ja sam drhtavom rukom, sanjalaki
zanet ljubavnom enjom, otkinuo mlad, jo nerazvijen list sa tek ozelenelog buna, gledao sam ga
i mirisao (a ve po mirisu seao sam se ivo svega to je tada bilo), a zatim sam, igrajui se, stavio
zeleni listi meu usne, koje jo nisu bile poljubile nijednu devojku, i poeo da ga grickam. Osetivi
opori, miriljavo gorki ukus, odjednom sam tano znao ta doivljavam, sve je opet bilo tu. Ponovo
sam preivljavao jedan as iz poslednje godine mog deatva, jedno nedeljno popodne u rano
prolee, onaj dan kada sam prilikom svoje usamljene etnje sreo Rozu Krajzler, kojoj sam se tako
bojaljivo javio i u koju sam se ludo zaljubio.
Tada sam lepu devojku, koja je, sama i obuzeta snovima, dolazila uzbrdo ne primeujui me jo,
gledao sa iekivanjem punim strepnje, gledao sam njenu kosu, koja je bila upletena u dve debele
vitice, ali ijih je nekoliko pramenova poigravalo i lepralo na vetru oko oba obraza. Prvi put u
ivotu video sam koliko je ta devojka lepa, koliko je lepa i zanosna ona igra u njenoj nenoj kosi,
koliko je lep i koliko u meni budi enju pad tanke plave haljine oko njenog mladog tela; i kao to

me je gorko miriljavi ukus razgrizenog lisnog pupoljka ispunio bojaljivo slatkom nasladom i
strepnjom prolea, tako me je, gledajui ovu devojku, proela samrtnika slutnja ljubavi, naslutio
sam enu, potreseno sam predosetio ogromne mogunosti i obeanja, neznane slasti, nepojmljive
zaplete, strepnje i patnje, unutranje osloboenje i duboko oseanje krivice: Oh, kako me je gorki
proleni ukus palio po jeziku! Oh, kako je razigrani vetar strujao rasputenom kosom pored njenih
rumenih obraza! Uto mi se pribliila, podigla oi i poznala me, ja sam za trenutak malo pocrveneo i
pogledao u stranu. Zatim sam joj se javio skinuvi daki eir, a Roza, koja se ubrzo pribrala,
otpozdravila mi je smeei se ve pomalo kao dama, uzdignute glave, pa je lagano, sigurna u sebe
i nadmona, produila put, obavijena hiljadama ljubavnih elja, zahteva i zakletvi odanosti koje
sam slao za njom.
Tako je bilo nekada, jedne nedelje pre trideset i pet godina, i sve to je onda bilo sada se vratilo:
breuljak i grad, martovski vetar i miris napupelog lia, Roza i njena smea kosa, nabujala enja i
slatka strepnja od koje sam se guio. Sve je bilo kao onda i meni se inilo da vie nikada u ivotu
nisam tako voleo kao tada Rozu. Ali ovog puta bilo mi je dato da je doekam drukije nego onda.
Video sam kako je porumenela kad me je poznala, video sam kako se trudi da to prikrije i odmah
sam znao da me voli, da ovaj susret za nju znai isto to i za mene.
I umesto da kao onda skinem eir i sveano ga drim u ruci dok ona ne proe, uinio sam ovog
puta, uprkos strahu i mori, ono to je moja krv traila od mene i uzviknuo sam: Rozo! Hvala bogu
to si dola, lepa, lepa devojko. Toliko te volim. Moda to nije bilo najduhovitije to se tog
trenutka moglo izgovoriti, ali duh ovde nije bio potreban, pa je i to bilo sasvim dovoljno. Roza nije
napravila lice kao u dame i nije otila dalje. Roza je zastala, pogledala me i pocrvenela jo vie
nego malopre, a zatim je rekla: Zdravo, Hari, da li me odista voli? A njene smee oi zablistale
su, i ja sam osetio: da su ceo moj proli ivot i ljubav bili pogreni, zamreni i puni glupih nezgoda
od onog trenutka one nedelje kada sam pustio da Roza ode od mene. Ali sada je greka bila
ispravljena, sve je bilo drugaije i dobro.
Rukovali smo se i s rukom u ruci poli lagano da lje, neiskazano sreni, veoma zbunjeni i neznajui
ta da kaemo i ta da radimo, pa smo usled silne zbunjenosti potrali bre, i trali sve dok nismo
iz gubili dah, tako da smo morali da stanemo, drei se i dalje za ruke. Ni jedno ni drugo jo nije
bilo izalo iz detinjstva i nismo znali ta da uinimo jedno s drugim; te nedelje nije dolo ni do
prvog poljupca, ali smo bili neizmerno sreni. Stajali smo, dahtali, seli na travu; ja sam je milovao
po ruci, a drugom rukom sam joj plaljivo preao preko kose, a zatim smo oboje ustali i pokuali da
izmerimo ko je vii; u stvari sam ja bio vii za jedan prst, ali to nisam rekao, ve sam ustanovio da
smo potpuno iste visine i da nas je dragi Bog odredio jedno za drugo, zbog ega emo se kasnije i
uzeti. Tada Roza ree da osea miris ljubiica, i mi klekosmo na mladu prolenu travu; traili smo i
nali nekoliko ljubiica sa dugakim drkama i poklonili smo jedno drugom svoje ljubiice, a kada
je zahladnelo i svetlost ve poela da pada ukoso preko stena, Roza ree da mora kui, pa smo se
veoma rastuili, jer nisam smeo da je pratim, ali smo sada imali zajedniku tajnu i to je bilo
najdivnije to smo imali. Ostao sam gore na steni udiui miris Rozinih ljubiica, legao sam na
zemlju iznad jedne od padina, lica okrenuta prema dolini, gledajui u pravcu grada i vrebajui kada
e se njena draga, sitna prilika pojaviti duboko ispod mene prolazei pored bunara, preko mosta.
Znao sam kada je stigla kui svog oca, gde se kretala po sobama, a ja sam leao tamo gore, daleko
od nje, ali meu nama je postojala veza koja je tekla kao kakva reka, u nama je lebdela jedna
tajna.
Tokom itavog prolea viali smo se ponovo tu i tamo, na stenama, pored batenskih ograda, a

kada je jorgovan poeo da cveta, prvi put smo se bojaljivo poljubili. Ono to smo mi deca mogli
da damo bilo je malo, na poljubac je jo bio bez ara i prave sadrine, jedva sam se usuivao da
milujem rasputene uvojke oko njenih uiju, ali sve je bilo nae, za ta god smo u ljubavi i radosti
bili sposobni, i sa svakim bojaljivim dodirom, svakom nezrelom ljubavnom reju, svakim
icekivanjem punim strepnje uili smo se novoj srei, peli se na lestvicama ljubavi za jedan
stepenik vie.
Tako sam, pocev od Roze i ljubiica, jo jednom proiveo itav svoj ljubavni ivot pod srenijim
zvezdama, izgubio sam Rozu i pojavila se Irmgard, sunce je zasjalo jo vrelije, zvezde jo zanosnije,
ali ni Roza ni Irmgard nisu postale moje, morao sam da se penjem stepenik po stepenik, da mnogo
doivim, mnogo nauim, morao sam da izgubim Irmgard, pa i Anu. Svaku devojku koju sam voleo
nekada u mladosti voleo sam sada ponovo, ali sam u svakoj mogao da probudim ljubav, svakoj
neto da dam i od svake da budem darivan. elje, snovi, mogunostima koji su nekada iveli samo
u mojoj mati postali su sada stvarnost, i tu stvarnost sam doivIjavao. Oh, svi vi lepi cvetovi, Ido i
Loro, sve vi koje sam nekad voleo tokom jednog leta, jednog meseca ili dana!
Shvatio sam da sam sada ja onaj lepukasti, vatreni mladi koga sam malopre video kako
uurbano trci prema vratima ljubavi, da to ja sada iivljavam onaj deo svog bia od koga dosad
nisam proiveo ni deseti, ni hiljaditi deli, da me sada ne sputavaju ostale figure moga Ja, da mi ne
smeta mislilac, da me ne mui stepski vuk, da me ne potiskuje pesnik, fantasta i moralista. Ne,
nisam bio nita drugo nego ovek koji voli, nisam udisao drugu sreu ni drugu patnju osim ljubavi;
ve me je Irmgard nauila da igram, Ida da ljubim, a divna Ema bila je prva koja mi je jedne jesenje
veceri, pod, treperavim granama bresta, dopustila da joj poljubim smee grudi i da ispijem pehar
naslade.
Mnogo sam doivljavao u Pablovom malom pozoritu, a ni hiljaditi deo se ne moe iskazati
reima.
Sve devojke koje sam ikada voleo bile su sada moje, svaka od njih dala mi je ono to je samo ona
jedina mogla da mi prui, svakoj sam dao to je ona jedina mogla da primi od mene. Okuao sam
mnoge ljubavi, mnoge sree, mnoge ulne naslade, mnoge zaplete, a i mnoge patnje, sve
proputene ljubavi mog ivota arobno su cvetale u mom vrtu u ovom asu sna, edni, neni
cvetovi, ivi plameni cvetovi, tamni cvetovi koji brzo venu, ustreptala slast, toplo sanjarenje, arka
seta; umiranje puno straha i ozareno ponovno raanje. Nailazio sam na ene koje su se mogle
osvajati samo na juri, i opet na druge koje su mi pruale sreu tek posle laganog i paljivog
osvajanja; iskrsavao je ponovo svaki sumrani kutak mog ivota u kome me je nekada; makar
samo za trenutak, dozivao glas pola, uzbuivao pogled neke ene, mamila belina devojake puti, i
sve to sam propustio nadoknadio sam. Svaka je bila moja, svaka na svoj nain. Tu je bila ena
neobinih tamno smeih oiju i kose svetle kao lan, pored koje sam nekad stajao etvrt asa u
hodniku brzog voza i koja mi se kasnije ee pojavljivala u snovima, ona nije progovorila nijedne
rei, ali me je nauila nesluenim, stranim i ubistvenim ljubavnim vetinama. A glatka, tiha
Kineskinja iz marseljske luke, staklastog osmeha, zalizane, kao gar crne kose i vlanih oiju, i ona je
znala neuvene stvari. Svaka je imala svoju tajnu, svaka je mirisala na svoj kontinent, svaka je
ljubila, smejala se i bila stidljiva na svoj naroit nain, svaka je na svoj nain bila bestidna. Dolazile
su i odlazile, struja ih je dovodila k meni, mene bacala k njima, a zatim me je odnosila dalje, bilo je
to razigrano, detinjasto plivanje u reci polova, puno ari, opasnosti i iznenaenja. Bio sam
zapanjen koliko je bogat bio moj ivot, moj na izgled tako bedan, lien ljubavi, ivot stepskog vuka,
koliko je bio bogat u zaljubljivanju, u mogunostima i zavodljivosti. Skoro sam ih sve propustio i

izbegao, sapletao sam se preko njih i brzo ih zaboravljao, ali ovde su bile sauvane sve bez
izuzetka, na stotine njih. Sada sam ih video, predavao im se, otvarao im vrata, tonuo u ruiasti
sumrak njihovog podzemlja. Vraala su se i ona zavoenja koja mi je nekada nudio Pablo, a i
druga, ranija, koja u svoje vreme nisam ni shvatio, fantastine igre utroje i uetvoro koje su me sa
osmehom povele u svoje kolo. Odigravale su se mnoge igre koje se reima ne mogu iskazati.
Ponovo sam izronio iz beskrajne reke krai poroka i zapleta, tih, nem, naoruan i zasien
saznanjem, mudar, duboko iskusan, zreo za Herminu.
Kao poslednja figura moje mitologije sa hiljadu likova, kao poslednje ime u beskrajnom nizu iskrsla
je Hermina, a istovremeno mi se vratila i svest, prekinuvi ljubavnu bajku, jer nisam eleo da se
sretnem s njom u sumraku arobnog ogledala, njoj nije pripadala samo ona jedna figura moje
ahovske igre, njoj je pripadao ceo ivot. Oh, pregrupisau svoje figure tako da se sve odnosi na
nju i dovede do ostvarenja.
Reka me je izbacila na kopno, opet sam stajao u nemom hodniku pozorita sa loama. ta sad?
Maio sam se figurica u svom depu, ali je ta namera namah izbledela. Neiscrpno me je okruavao
svet vrata, natpisa i maginih ogledala. Lien sopstvene volje, proitao sam sledeci natpis i najeio
se: Kako se ubija Iz ljubavi
Naglo sinu i zablista u meni trenutno seanje na jednu sliku: Hermina za stolom u restoranu,
pored vina i jela, odjednom utonula u razgovor dubok kao ponor, sa strahovitom ozbiljnocu u
pogledu, kako mi govori da e postici da se zaljubim u nju da bi bila ubijena mojom rukom. Teak
talas straha i mraka preplavi mi srce, odjednom je sve stajalo preda mnom, odjednom sam u dui
ponovo osetio jad i sudbinu. oajavajuci, zavukao sam ruku u dep da izvucem figurice, da
izvedem caroliju i preuredim svoju ahovsku tablu. Figurica vie nije bilo. Umesto figura izvukao
sam iz depa no. Smrtno uplaen trcao sam hodnikom, prolazio pored vrata, i odjednom sam se
naao pred ogromnim ogledalom i pogledao u njega. U ogledalu je stajao, visok kao ja, ogroman,
divan stepski vuk, stajao je mirno, plaljivo trepcuci svojim nemirnim oima. Trepcuci je gledao u
mene, malo se nasmejao, tako da mu se za trenutak rastvorila eljust i pojavio se crveni jezik.
Gde je bio Pablo? Gde je bila Hermina? Gde je bio onaj pametni mladi koji je tako zgodno
brbljao o izigravanju linosti?
Pogledao sam jo jedanput u ogledalo. Bio sam lud. Iza visokog stakla nije stajao nikakav stepski
vuk, niti je valjao jezikom po svojoj eljusti. U ogledalu sam stajao ja, stajao je Hari, siva lica, lien
svih igara, umoran od svih poroka, odvratno bled, ali ipak ovek, ipak neko s kim se moglo
govoriti.
Hari, zapitah ja, ta radi ovde?
Nita odgovori onaj u ogledalu cekam. Oekujem smrt.
A gde je smrt? upitah ja.
Dolazi ree onaj drugi. I ja cuh kako iz praznih prostorija u unutranjosti pozorita bruji muzika,
divna i strana muzika, ona muzika iz Don uana koja prati pojavu kamenog gosta. Jezivo su brujali
ledeni zvuci avetinjskom kuom , dolazeci s onog sveta, od besmrtnika.
Mocart! pomislih, prizivajuci time najvoljenije i najuzvienije slike svog unutranjeg ivota..
Tada se iza mene razlee smeh, jasan i ledeno hladan, roen iz boanskog humora, u svetu koji se
nalazi s one strane svih patnji, smeh koji ljudi ne mogu uti. uvi taj smeh okrenuo sam se, sleen
i blaen, i evo, Mocart se pojavi, proe pored mene smejui se, lagano se priblii jednim vratima
loe, otvori ih i ue a ja uoh za njim, pun udnje za bogom moje mladosti, doivotnim ciljem

moje Ijubavi i potovanja. Muzika je brujala i dalje. Mocart je stajao kraj ivice loe, od pozorita se
nije videlo nita, beskrajni prostor ispunjavala je tama.
Kao to vidite ree Mocart moe se i bez saksofona, iako nipoto ne bih eleo da uvredim ovaj
famozni instrument.
Gde smo mi? upitah ja.
U poslednjem inu Don uana, Leporelo je ve na kolenima. Odlina scena, a i muzika nije loa,
naravno. lako ima jo mnogo ega ljudskog u sebi, ipak se ve osea u njoj drugi svet, smeh, zar
ne?
Ovo je poslednja velika muzika koja je napisana rekoh svecano kao neki uitelj u koli. Dabome,
doli su jo ubert, Hugo Volf a ne smem zaboraviti ni jadnog, divnog opena. Vi se mrtite,
maestro oh da, imamo i Betovena, i on je udesan. Ali sve to, ma koliko lepo bilo, ve nosi u sebi
neto razlomljeno, neto to se samo u sebi rastvara; nikad vie ovek nije stvorio tako savreno
celovito delo kao to je to Don uan.
Nemojte da se napreete smejao mi se Mocart strahovito podrugljivo. Vi ste valjda i sami
muziar? Ja sam, meutim, prestao da se bavim tim zanatom, povukao sam se u miran ivot.
Jedino jo ale radi katkada posmatram guvu.
Podigao je ruke kao da diriguje, a odnekud iza ivice loe pomoli se mesec ili neka bleda zvezda;
gledao sam u neizmerne dubine prostora, po kome su lebdele magle i oblaci, nazirale se planine i
morske obale, dok se pod nama, beskonacno kao svemir, pruala ravnica slicna pustinji. Na toj
ravnici videli smo dostojanstvenog starog gospodina duge brade, koji je setna lica predvodio
ogromnu povorku od nekoliko desetina hiljada ljudi odevenih u crno. Izgledao je tuan i
beznadean, a Mocart ree:
Vidite, to je Brams. On stremi za oslobodenjem, ali to e jo dugo da potraje.
Saznao sam da su hiljade ljudi u crnom sviraci onih glasova i nota koji su prema boanskom sudu
izlini u njegovim partiturama.
Suvie glomazno instrumentirano, odvie materijala potroeno uludo klimao je Mocart glavom.
A odmah posle toga videli smo, na celu istog to likog mnotva, Riharda Vagnera kako koraca i
osetili smo koliko ga one teke hiljade guraju i iscrpljuju; videli smo kako se; umoran, jedva vue
muenikim koracima.
U mojoj mladosti primetih tuno ova dva muziara vaila su kao najvee suprotnosti.
Mocart se nasmeja.
Da, to je uvek tako. Posmatrajuci iz izvesne daljine, ovakve suprotnosti postaju sve slinije jedna
drugoj. Uostalom, glomazno instrumentiranje nije bila lina greka Bramsa niti Vagnera, to je bila
za bluda njihovog vremena.
Kako, zar zato moraju da ispataju tako teko? uzviknuh pun prekora.
Razume se. To je zvanini put. Tek kad budu iskupili krivicu svoga vremena, pokazae se da li je
ostalo jo toliko njihovog linog da bi vredelo obraunati se s njima.
Ali njih dvojica nisu krivi za to!
Svakako da nisu. Oni nisu krivi ni to je Adam poderao jabuku, pa ipak moraju da ispataju.
To je uasno.
Dabome, ivot je uvek uasan. Mi za to nismo krivi niti odgovorni. ovek se rodi i ve je kriv. Vi
mora da ste imali udnu versku nastavu, kada to nemate.
Oseao sam se veoma jadno. Video sam sebe, smrtno umornog hodoasnika, kako promiem
pustinjom na onom svetu natovaren svim izlinim knjigama koje sam napisao, svim lancima i

podlisccima, praen mnotvom slagaa koji su morli da rade na njima i mnotvom italaca koji su
sve to morali da progutaju. Boe moj! A Adam i jabuka i onaj greh praotaca takoe su bili tu. Sve
je to trebalo ispatati, i tek bi posle beskrajnog istilita nastalo pitanje da li iza svega toga postoji i
neto lino, neto sopstveno, ili su celokupno moje delanje i njegove posledice bili samo prazna
pena na moru i besmislena igra u reci zbivanja!
Mocart poce glasno da se smeje kada ugleda moje izdueno lice. Od smeha se prevrnu u
vazduhu, mlatarajuci nogama. Pri tome je vikao na mene: ta je, malia, moj hvalia, jetra te iga,
oko ti miga, kolje te briga? Jel misli na itae, na derae, na jadne gutae, i na tvoje slagae i
njihove pomagae, na proklete hajkae i sabljootrae? Pa to je da hohoce i grohoce, od smeha
da puca i tuca, nemoj da se jedi, al to je da se uredi! O, ti srce verno, smerno i cemerno, to
pati neizmerno, zato tugu neprebolnu svoju u tamparsku toci boju? Hajde, mali, lepo to batali,
na ti svecu pa je zapali, tek tako u ali. Dosta se komendijailo, u oi prailo i pod repailo, grlo
deralo i kera teralo, pa sad nemoj da si skanjeralo. davo repati e te cepati, votiti i klepati, jer
sve tvoje drljanje i vrljanje, mrljanje i srljanje samo je jedna krada i brljanje.
E, pa ovo je bilo isuvie, od srdbe nisam stigao da i dalje budem setan, Zgrabio sam Mocarta za
pletenicu, on je poleteo, a pletenica se istezala sve vie i vie, kao rep zvezde repatice, na cijem
sam kraju visio ja, uzvitlan oko sveta. Do aavola, ala je bilo hladno na ovom svetu! Besmrtni su
podnosili ovaj razreeni, ledeni vazduh. Ali ovek je postajao veseo u tom vazduhu, to sam jo
osetio u onom kratkom trenutku pre nego to sam izgubio svest. Proimala me je gorkootra
vedrina, sjajna kao celik i ledena, i elja da se smejem isto tako jasno, neobuzdano i nezemaljski
kao to je to inio Mocart. Ali tada sam, izgubio i dah i svest.
Zbunjen i slomljen, ponovo sam doao sebi; sa izglaanog poda odbijala se bela svetlost hodnika.
Nisam bio kod besmrtnika, jo ne. Jo uvek sam bio s ove strane zagonetki, patnji, stepskih vukova
i munih zapleta. Nije valjalo to mesto, nije to bilo podnoljivo boravite. Sa tim se moralo svriti.
U velikom zidnom ogledalu prema meni stajao je Hari.Nije izgledao dobro, nije izgledao mnogo
drugaije nego one noi posle posete profesoru i balu kod Crnog orla.Ali to je bilo odavno, pre
mnogo godina, pre mnogo vekova. Hari je postao stariji, nauio je da igra, posetio je magino
pozorite, uo je Mocarta kako se smeje, vie se nije plaio ni igara, ni ena, ni noeva, ak i
osrednje obdaren ovek sazri ako projuri kroz nekoliko vekova. Dugo sam posmatrao Harija u
ogledalu: jo mi je bio dobro poznat, jo uvek je pomalo liio na petnaestogodinjeg Harija koji je
jedne martovske nedelje posle podne sreo Rozu na steni i skinuo pred njom svoj aki eir.Pa
ipak je otada ostareo za nekoliko stotina godinica,bavio se muzikom i flozofijom i zasitio se njima,
ljemao je u elinom lemu elzasko vino i diskutovao sa estitim naunicima o Krini, voleo je
Eriku i Mariju, postao Herminin prijatelj, pucao je na automobile i spavao sa glatkom Kineskinjom,
sreo se sa Geteom i Mocartom,i mnoge je rupe usekao u mreu vremena i prividne stvarnosti, u
kojoj je, meutim, ipak bio samo zarobljenik. Opet je, dodue, izgubio svoje lepe ahovske figure,
ali je ima dobar no u depu. Napred, Hari, stari, umorni mome!
Pih,do avola, ala je gorak ukus imao ivot! Pljunuo sam na Harija u ogledalu, udario nogom i
razbio ga na paramparad. Poao sam lagano hodnikom koji je odzvanjao, paljivo sam posmatrao
vrata koja su obeavala tolike lepe stvari, ali ni na jednim vie nije bilo natpisa. Lagano sam proao
pored svih stotinu vrata maginog pozorita. Jesam li ja danas bio na balu pod maskama? Otada je
prolo sto godina. Uskoro vie nee postojati godine.Trebalo je uraditi jo neto, Hermina je
ekala, bie to neobina svadba. Plivao sam u nekom mutnom talasu, neto mutno me vuklo,
mene roba, stepskog vuka.Pih, do avola!

Zastao sam na poslednjim vratima. Ovamo me je dovukao mutni talas. Oh, Rozo, oh, daleka
mladosti, oh, Gete i Mocarte!
Otvorio sam ih. Iza vrata ugledao sam jednostavnu i lepu sliku. Na podu, na tepisima, naiao sam
na dvoje nagih, lepu Herminu i lepog Pabla, kako duboko spavaju jedno pored drugog, veoma
iscrpeni od ljubavne igre, koja izgleda tako nenasita, a ipak brzo zasiti. Lepa, veoma lepa stvorenja,
divne slike, udesna tela! Pod Hermininom levom dojkom videla se svea, okrugla belega, oko koje
je tamno podila krv; bio je to ljubavni ujed Pablovih lepih, blistavih zuba. Udario sam noem
posred belege, zarivi otricu do kraja. Preko Herminine bele koe potekla je krv. Da je sve bilo
malo drugaije, da je sve teklo malo drugaije, izbrisao bih svojim poljupcima tu krv. Ovako, nisam
to uinio; samo sam posmatrao kako krv curi i video kako su joj se za asak otvorile oi, koje su
izraavale bol i iznenaenje.
Zato je iznenaena? pomislio sam. A zatim mi je palo na pamet da treba da joj zaklopim oi. Ali
su se one same opet zatvorile. Izvreno je. Ona se okrenula malko u stranu, i video sam kako joj od
pazuha do dojke poigrava tanana, nena senka koja je htela da me podseti na neto. Zaboravljeno!
A zatim je ostala da lei mirno.
Dugo sam je gledao. Najzad sam zadrhtao, kao pri buenju, i hteo da poem. Tada sam primetio
da se Pablo protee, video sam kako otvara oi i protee udove, video kako se nagnuo nad
mrtvom devojkom i nasmeio se. Nikada ovaj momak nee postati ozbiljan, pomislio sam, sve ga
zasmejava. Pablo je paljivo savio jedan kraj tepiha i pokrio Herminu sve do grudi, tako da se rana
vie nije videla, a zatim je neujno iziao iz loe. Kuda je otiao? Zar me svi naputaju? Ostao sam
sam sa upola pokrivenom mrtvom devojkom, koju sam voleo i kojoj sam zavideo. Nad njenim
bledim elom vio se deaki uvojak, usta, poluotvorena i crvena, zraila su na potpuno bledom
licu, njena kosa mirisala je neno, a kroz nju se naziralo majuno, lepo oblikovano uvo.
Sada je njena elja bila ispunjena. Jo pre nego to je postala sasvim moja, ubio sam svoju
ljubavnicu. Uinio sam ono to nije moglo ni da se zamisli, a sada sam klecao i piljio, i nisam znao
ta znaci izvrenje ovog dela, nisam znao da li je ono dobro i pravedno, ili ba suprotno tome. ta
bi na to rekao mudri ahovski igrac, ta bi rekao Pablo? Nisam znao i nisam mogao ni da
zamislim. Njena crveno namazana usta arila su se sve vie na ugaenom licu. Takav je bio itav
moj ivot, ono malo sree i ljubavi bile su iste kao ova ukoena usta: malo crvenila na mrtvakom
licu.
A iz mrtvog lica, mrtvih belih ramena i mrtvih belih ruku lagano se prikradala neka jeza, zimska
pusto i usamljenost, neka hladnoa koja je lagano, veoma lagano rasla i od koje su poele da mi
se koe ruke i usne. Da li se ugasilo sunce? Da li sam ubio srce svega ivog? Je li to prodirala
samrtna hladnoa svemira?
Najeivi se, ukoceno sam gledao u skamenjeno celo, ukoeni uvojak i bledohladni odsjaj une
koljke. Hladnoa koja je izbijala iz njih bila je samrtna, pa ipak je bila lepa, ona je zvuala i
udesno se lelujala, bila je suta muzika!Zar nisam ve ranije osetio ovu jezu, koja je istovremeno
bila nalik na sreu? Zar nisam ve jednom uo ovu muziku? Jesam, kod Mocarta, besmrtnika.
Kroz glavu mi prostrujae stihovi koje sam neka da, u ranija vremena, negde naao: Na je stan
pak usred obasjane beskrajnosti eterske ledene, ne znamo za sate niti dane, za razlike oveka i
ene...
Nepomican naje ivot vecni, hladan, zvezdan na je vecni smeh...
Tada se otvorie vrata loe i tek na drugi pogled sam poznao Mocarta, bez pletenice, bez
pantalona do ispod kolena i bez cipela sa kopcom, ve moderno odevenog. Seo je tik uz mene,

zamalo ga nisam dodirnuo i zadrao da se ne uprlja krvlju koja je iz Hermininih grudi potekla na
pod. On je seo i zaneo se baratanjem oko nekoliko malih aparata i instrumenata koji su se tu
nalazili; inilo se da mu je to veooma vano, nametao je neto po njima i zaglavIjivao, a ja sam
iznenadeno gledao u njegove vete, hitre prste, koje sam toliko eleo da jedanput vidim kako
sviraju na klaviru. Posmatrao sam ga zamiljeno, bolje reci, sanjalacki i zanesen izgledom njegovih
lepih, pametnih ruku, zagrejan oseanjem njegove blizine, a pomalo i zaplaen. Uopte nisam
obracao panju ta on to u stvari radi, ta to zavrce i petlja.
Bio je to radioaparat, koji je namestio i ukljucio, a potom i glasnogovornik, i rekao: iz Minhena se
uje Concerto grosso u Fduru od Hendla. Odista, na moje neopisivo iznenadenje i uasava njen
davolski limeni levak stade ubrzo da bljuje onu mjeavinu bronhijalnog lajma i ivakane gume,
koju sopstvenici gramofona i pretplatnici radija po nekom sporazumu nazivaju muzikom a iza tog
rnutnog balavljenja i kretanja, kao iza debelog sloja prljavtine, odista se mogla nazreti dragocena
slika, plemenita struktura boanske muzike, kraljevsko
delo, hladni prostrani dah i zasiceni, iroki zvuk gudala..
Oh, boe moj, uzviknuh uasnut ta radite, Mocarte? Da li vi sebi i meni ozbiljno prireujete
ovu svinjariju? Da pustite na nas ovaj odvratni aparat, trijumf vaeg vremena, njegovo poslednje
pobednicko oruje u unitavajuem ratu protiv umetnosti! Zar to mora da bude, Mocarte?
Oh, koliko se strani ovek smejao, hladno i avetinjski, neujno, pa ipak razarajui sve svojim
smehom! Posmatrao je moje patnje sa istinskim zadovoljstvom, okretao je prokleta dugmeta i
nametao limeni levak. Smejui se i dalje je putao u prostor izopaenu, bezdunu, otrovanu
muziku, smejui se odgovorio mi je:
Molim vas, bez patosa, gospodine susede! Uostalom, jeste li obratili panju na Ritardando?
Sjajna zamisao, zar ne? Hajde, nestrpljivi ovee, pustite da u vas prodre misao ovog Ritardanda
ujete li basove, koraaju kao bogovi i pustite da ova zamisao starog Hendla prodre u vae srce i
da ga umiri! Sluajte, oveuljce, bez patosa i podsmeha, iza uistinu beznadeno idiotskog vela
ovog smenog aparata sveano promie daleki lik ove boanske muzike! Pazite, moete pritom
neto da nauite. Obratite panju kako ova sumanuta zvuna cev na izgled ini neto najgluplje,
najnepotrebnije i najzabranjenije na svetu, i kako negde odsviranu muziku, bez ikakvog izbora,
glupo i grubo, a uz to jo i jadno izoblieno, ubacuje u tu proctor, a kako ipak nije u stanju da
uniti iskonski duh ove muzike, ve samo dokazuje na njoj svoju sopstvenu smetenu tehniku i
proizvodnju bez ikakvog duha! Sluajte dobro, coveculjce, to vam je potrebno! Dakle, otvorite ui!
Tako. A sada ne ujete samo radijom oskrnavljenog Hendla, koji je ak i u ovoj odvratnoj izraajnoj
formi boanstven, ve ujete i vidite, uvaeni, i odlino poreenje sa celokupnim ivotom. Kada
sluate radio, ujete i vidite iskonsku borbu izmedu ideje i ostvarenja, izmedu venosti i vremena,
izmedu boanskog i ljudskog. Dragi moj, ba kao to radio za vreme od deset minuta bez ikakvog
izbora ubacuje najdivniju muziku sveta u najnemogunije prostorije, u graanske salone i
potkrovnice, meu pretplatnike koji brbljaju, deru, zevaju i spavaju, kao to radio otima ulnu
lepotu muzike, kvari je, grebe i balavi, pa ipak ne moe potpuno da uniti njen duh tako isto i ivot
rasipa oko sebe takozvanu stvarnost, razbacuje se svojom divnom igrom slika. Kao to radio posle
Hendla daje neko predavanje o tehnici prikrivanja bilansa u srednjim industrijskim preduzeima,
od arobnih orkestarskih zvukova pravi neukusnu muziku kau, kao to svuda gura svoju tehniku,
svoju uurbanu radinost, svoje siromatvo i sujetu izmedu ideje i stvarnosti, izmeu orkestra i uva,
takav je ceo ivot, mali moj, a mi moramo da ga ostavimo takvog i da se, ako nismo ba magarci,
smejemo tome. Nije stvar ljudi vae vrste da kritikuju radio ili ivot. Bilo bi bolje da prvo nauite da

sasluate stvari! Nauite da shvatate ozbiljno ono to je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se
svemu drugom! A da li ste vi uradili neto bolje, plemenitije, razboritije i ukusnije? O ne, mesje
Hari, niste. Od svog ivota napravili ste odvratnu istoriju bolesti, od svoje darovitosti nesreu. A
ovde, kao to vidim, niste umeli nita drugo da uinite sa jednom divnom mladom devojkom nego
da joj zabodete no u grudi i unitite je!
Smatrate li da je to pravo?
Pravo? Oh, nije! uzviknuo sam sav oajan.
Boe moj, sve je to tako pogreno, davolski glupo i opako! Ja sam stoka, Mocarte, glupa, zla stoka,
bolesna i pokvarena, po hiljadu puta ste u pravu. Ali to se ove devojke tie, ona je to sama elela,
ja sam samo ispunio njenu sopstvenu elju.
Mocart se necujno smejao, ali je ipak bio toliko dobar da zatvori radio.
Moja odbrana je i meni samom, koji sam jo malopre iskreno verovao u nju, odjednom izgledala
veoma budalasta. Setio sam se namah kako mi je Hermina nekada govorila o vremenu i venosti,
bio sam odmah gotov da njene misli smatram odrazom svojih sopstvenih misli. Ali sam Hermininu
linu ideju i elju da je ubijem, sasvim prirodno, prihvatio kao da ja nemam ni najmanjeg uticaja na
to. Zato sam onda prihvatio ovu stranu i udnovatu misao i poverovao u nju,. i ne samo to nego
je unapred pogodio? Moda ipak zato to je bila moja sopstvena? I zato sam Herminu ubio ba u
trenutku kada sam je naao nagu u zagrljaju drugoga? Mocartov neujni smeh zvuao je
sveznajue i bio je pun poruge.
Hari, ree on vi ste aljivina. Da li ova lepa devojka odista nije elela od vas nita drugo sem
udarca noem? Priajte vi to drugome! Ali, bar ste je valjano udarili, jadno dete je mrtvo. Krajnje je
vreme da postanete svesni posledica svoje galantnosti prema ovoj dami. Ili biste hteli da se
izmigoljite iz njih?
Ne viknuh ja zar nikako ne shvatate? Zar ja da se izmigoljim iz posledica! Ta ne elim nita drugo
nego da ispatam, ispatam, ispatam, da stavim glavu pod sekiru i da pustim da me kazne i ubiju.
Mocart me je gledao sa nesnosnim podsmehom.
Kako ste vi uvek patetini! Ali jo cete se nauiti humoru, Hari. Humor je uvek Galenhumor,
odnosno humor ispod veala, a po potrebi nauiete ga na vealima. Jeste li spremni na to? Da?
Dobro, onda idite dravnom tuiocu, pa se izloite itavom aparatu sudskih ljudi, kojima nedostaje
svaki humor, sve dok vam, u rani jutarnji as, u dvoritu zatvora, hladnokrvno ne odrube glavu.
Jeste li, dakle,spremni na to?
Odjednom preda mnom blesnu natpis:
HARIJEVO POGUBLJENJE
a ja klimnuh glavom u znak odobravanja.
Ogolelo dvorite, izmeu etiri zida, mali prozori sa reetkama, uredno pripremljena giljotina,
desetak gospode u odedama i redengotima, a u sredini ja, podrhtavajui na sivom jutarnjem
vazduhu, stegnuta srca punog kukavnog straha, ali spreman i saglasan. Pristupio sam po
nareenju, po nareenju sam kleknuo. Dravni tuilac je skinuo svoju kapu, nakaljao se, a i sva
ostala gospoda su se nakaljala.
Dravni tuilac je u rukama drao svecano razvijen list hartije i poeo je da ita iz njega:
Gospodo, pred vama stoji Hari Haler, optuen i kriv za namernu zloupotrebu naeg maginog
pozorita. Haler ne samo to je uvredio svetu umetnost time to je nau lepu galeriju slika
zamenio takozvanom stvarnou i to je ubio odraz devojakog lika u ogledalu odrazom noa u
ogledalu, ve je osim toga pokazao nameru da se bez ikakvog humora poslui naim pozoritem

kao oruem za izvrenje samoubistva. Zbog svega ovoga osuujemo Halera na kaznu veitog
ivota i na oduzimanje dozvole ulaska u nae pozorite u trajanju od dvanaest asova. Optuenom
se tako isto ne moe oprostiti kazna da jedanput bude ismejan. Gospodo, ponite: jedan dva tri!
Na tri su svi prisutni jednoglasno udarili u smeh, smeh u horu, uasan, za ljude skoro nepodnoljiv
smeh sa onoga sveta.
Kada sam opet doao k sebi. Mocart je sedeo pored mene kao malopre; kucnuo me je po ramenu
i rekao: uli ste presudu. Moraete, dakle, da se naviknete da i dalje sluate radiomuziku ivota.
Bie to dobro za vas. Vi imate neobino malo dara, dragi, glupi mome, ali postepeno ste valjda
ipak shvatili ta se trai od vas. Treba da prihvatite humor ivota, Galgenhumor ovog ivota. Ali,
razume se, vi ste spremni na sve na svetu samo ne na ono to se trai od vas! Spremni ste da
noem ubijete devojku, spremni ste da budete sveano pogubljeni, sigurno biste bili spremni da
tokom sto godina muite i biujete sebe. Zar nije tako?
Oh da, spreman sam, od srca sam spreman uzviknuh u svom jadu.
Razume se! Spremni ste na svaki glup in bez ikakvog humora, vi irokogrudi gospodine, na sve
to je patetino i bez ale! E, ali ja nisam za to, za celo vae romantino pokajanje ne dajem ni pet
para. Hocete da budete pogubljeni, hoete da vam se odrubi glava, strani ratnie! Za taj glupavi
ideal izvrili biste jo deset ubistava. Hoete da umrete, kukavico, a ne da ivite! Do avola, ali vi
ba treba da ivite! Bilo bi pravedno da vas osude na najteu kaznu.
Oh, a kakva bi ona bila?
Mogli bismo, na primer, ponovo da oivimo devojku i da vas oenimo njome.
Ne, na to nisam spreman. Iz toga bi se izrodila nesrea.
Kao da nije ve dovoljna nesrea ovo to ste uradili! Ali sada treba da uinite kraj patetici i
ubijanju. Urazumite se najzad! Treba da ivite, treba da nauite da se smejete. Treba da nauite da
sluate prokletu radio muziku ivota, treba da cenite duh koji njome provejava, treba da se
smejete itavom rusvaju u njoj. To je sve, vie se od vas i ne trai.
Tiho, kroz stisnute zube, upitao sam:
A ako bih odbio? A ako bih vam, gospodine Mocarte, odrekao pravo da raspolaete Stepskim
Vukom i da se meate u njegovu sudbinu?
Onda ree Mocart pomirljivo onda bih vam predloio da popuite jo jednu od mojih lepih
cigareta.
I rekavi ovo, izvuce kao maijoniar cigaretu iz depa od prsluka, a kad mi je ponudi, odjednom
to vie nije bio Mocart, ve me je toplo gledao svojim tamnim egzotinim oima moj prijatelj
Pablo, koji je istovremeno kao brat blizanac liio na oveka koji me je pouavao ahovskoj igri
figuricama.
Pablo! uzviknuh trgnuvi se. Pablo, gde smo mi?
Pablo mi prui cigaretu i vatru uz nju.
Mi smo smeio se on u mome maginom pozoritu, i ako eli da nauci da igra tango, ili da
postane general, ili da se zabavlja sa Aleksandrom Velikim, sve ti to iduom prilikom stoji na
raspolaganju. Ali moram da ti kaem, Hari, da si me pomalo razoarao. Zaboravio si se, prekrio si
pravila moga malog pozorita i napravio svinjariju, poeo si da bode noevima, pa si okaljao na
lepi svet slika mrljama stvarnosti. To nije bilo lepo od tebe. Nadam se bar da si to uinio iz
ljubomore. Kada si zatekao Herminu i mene. Ovom figurom, naalost, nisi umeo da rukuje
verovao sam da si bolje nauio igru. Uostalom, to se moe ispraviti.

Uzeo je Herminu, koja se u njegovim rukama nanjila na veliinu figurice za igru i spustio je u ti
dep od prsluka iz koga je malopre izvukao cigaretu. Slatki, teki dim mirisao je prijatno, osecao
sam sasvim prazan i spreman da spavam godinu dana.
Oh, sve sam shvatio, shvatio Pabla, shvatio Mocarta, uo sam negde iza sebe njegov uasni smeh,
znao sam da se u mom depu nalaze svih stotinu hiljada figura ivotne igre, nasluivao sam,
potresen, njihov smisao, bio sam voljan da jo jednom otponem igru, da jo jednom iskusim sve
njene patnje. Da se jo jednom zgrozim nad njenom besmislicom. Da jo jednom i jo mnogo puta
proem kroz pakao mog unutranjeg bia.
Jednom u nauiti da bolje igram figuricama, jednom u ipak nauiti da se smejem. ekao me je
Pablo. ekao me je Mocart

www.skripta.info