1

Individualne razlike u stresnom odgovoru - uvod u matematiki model

Danka Savi, Goran Kneevi i Goran Opai
Apstrakt
Ljudi se razlikuju po tome ta doivljavaju kao stresno i do kog stepena. Mi definiemo
veliinu - stresni prag (sigma) - koja povezuje hipotalamo-hipofizno-adrenalnu ili stresnu
osovinu sa memorijskim sistemom u mehanizmu povratne sprege. Tekui stresni prag diktira
intenzitet stimulusa koji ukljuuje stresni odgovor. S druge strane, svaki "skok" stresne ose
pomae dugoronom zapamivanju stresnog dogaaja putem promena koncentracija nekih
njenih produkata konsekventno menjajui vrednost praga za budue stresore. Posle dejstva
jakog spoljnog stresora, nova stresna memorija deluje kao unutranji izvor stresa. Mi
pretpostavljamo da njegov intenzitet opada brzinom kojom se obrauje stresna informacija.
Ovaj proces je okarakterisan vremenskim parametrom tau. I sigma i tau su individualni:
zavise od osobina linosti, genetskih i steenih. Predlae se mehanizam stresnog odgovora u
vidu povratne sprege izmeu pomenuta dva sistema. Sve veliine koje uestvuju u njemu su
precizno definisane i ine osnovu budueg matematikog modela stresa.
Kljune rei: stres, matematiki model, individualne razlike
ta je matematiki model i emu slui
Pre uvoda u problematiku stresa, elimo da istraivaima u oblasti stresa, koji nisu
bliski sa matematikim jezikom i metodama, pribliimo takav pristup i obrazloimo njegovu
opravdanost.
Svaka nauka poinje posmatranjem i opisivanjem pojava. Kad se skupi dovoljno
empirijskih i eksperimentalnih podataka, namee se sledei korak: postaviti hipotezu o tome
kako su delovi povezani u celinu, odnosno, predloiti mehanizam koji uzrokuje uoene
fenomene. Hipotetini mehanizam se dalje proverava eksperimentalno, tako da se popravlja i
dopunjava u poreenju sa realnim sistemima. Matematiki model nije nita drugo nego
predlog mehanizma zapisan matematikim jezikom. Takva formulacija je precizna i
jednoznana, to joj daje viestruku prednost u odnosu na verbalnu. Prvo, izbegavaju se
nesporazumi nastali usled razlika u subjektivnim tumaenjima. Drugo, matematiki zapis
omoguuje kvantitativnu proveru hipoteze. Tree, moda i najvanije, je mogunost
predvianja. Hans Meinhardt (1982), u uvodu svoje knjige o biolokoj morfogenezi, podsea
na primer Njutnove teorije koja precizno opisuje orbite unutranjih planeta. Odstupanja
naena u orbitama spoljnih planeta navela su na pretpostavku o postojanju drugih planeta koje
su naknadno i pronaene. Jasno je da ovakva predikcija ne bi bila mogua ne-matematikom
formulacijom, kao ni samim posmatranjem. Dakle, matematiki modeli svojom
prediktivnou daju putokaze za dalja eksperimentalna i empirijska istraivanja, te je sprega
ove dve vrste metoda najefektivniji put ka naunim saznanjima.
Razumevanje kompleksnih sistema - od fizikih, hemijskih, biolokih, meteorolokih,
pa sve do ekonomskih i sociolokih - mnogo je napredovalo korienjem matematikih
modela. Kompleksni sistemi su oni ije je ponaanje rezultat usklaene aktivnosti mnogo
elemenata (atoma, molekula, elija, jedinki, itd.) i koje se povinuje nelinearnim
zakonitostima. U matematikom modelovanju kompleksnih sistema veliku ulogu igraju
kompjuteri - kompjuterske simulacije dopunjuju analitike matematike metode. Upravo zbog
nelinearne dinamike, teko je intuitivno predvideti ponaanje ovakvih sistema pri promeni
uslova. Menjanje samo brojnih vrednosti parametara u jednoj jedinoj nelinearnoj jednaini
moe dati kvalitativno razliite ishode. Dobar model povezuje vie naizgled nezavisnih
fenomena u zajedniki mehanizam. Primenjeno na oblast medicine, odnosno psihijatrije, ovo

znai da valjan matematiki model predlae mogui jedinstven neuronsko-biohemijski

mehanizam koji lei u osnovi razliitih (grupa) simptoma. Medicinsko iskustvo i biohemijske
analize mogu dovesti u vezu razliite bolesti sa suprotnim poremeajima u koncentraciji
jednog jedinjenja, ali matematiki model trai odgovor na pitanje KAKO se to deava.
Osnovni principi konstruisanja matematikog modela su slaganje sa postojeim
eksperimentalnim podacima i uvoenje minimalnog broja hipotetinih promenljivih,
potrebnih za opisivanje date pojave. U istom smislu, ako ne znamo tanu funkciju zavisnosti
jedne promenljive od druge, nego imamo skup merenih taaka, aproksimiramo ga
najjednostavnijom funkcijom koja odgovara merenim takama. Ako nam je poznata jedino
gruba korelacija izmeu dve osobine (raste ili opada), poinjemo od pravolinijske zavisnosti.
Uslonjavanje modela opravdano je jedino ako je potrebno da bi se objasnilo vieno
ponaanje ili ako imamo dobar razlog da verujemo da se sistem ponaa po nekoj odreenoj
zakonitosti (npr. po analogiji sa neim slinim).
Model sme biti nepotpun, ali se, naravno, ne sme kositi sa vaeim poznatim zakonima i
prihvaenim injenicama. Jo jedan znaajan doprinos matematikog modela je to izdvaja
bitne veliine koje ine sutinu procesa koji se izuava. Ovo je naroito vano za biohemijske
sisteme, u kojima po pravilu uestvuje veliki broj jedinjenja. Kao ilustraciju, naveemo
Hodgkin-Huxley-jev model iz oblasti neurofiziologije, za koji su ovi autori dobili Nobelovu
nagradu 1963. godine, a koji je verovatno poznat psihijatrima. Model se odnosi na jonske
kanale u membrani nadraljive nervne elije. Da bi objasnili provoenje jonskih struja i
akcionog potencijala, Hodgkin i Huxley su postulirali postojanje odreenih estica (proteina)
u kanalima membrane, koje moraju da se nau u povoljnom poloaju (od mogua dva) da bi
se kanal otvorio. Njihov model odlino simulira oblik akcionog potencijala. Za svaki kanal
uveli su po etiri estice - minimum koji je bio potreban da bi se dobio takav oblik funkcije.
Ceo model se odnosi samo na natrijumovu i kalijumovu struju (i kanale). Mada je danas
poznato da u tim procesima uestvuju i drugi joni, ove dve jonske vrste (razliitih potencijala)
su dovoljne da bi se objasnila sutina fenomena. Taj model objanjava i ceo niz osobina
nervnog vlakna (refraktornost, akomodaciju, itd.)
Uvod
Postojanje tesnih veza izmeu somatskih i mentalnih procesa odavno je poznato. Mnoga
istraivanja, kao i eksperimenti na ivotinjama, otkrila su te veze i u stanju stresa. Meutim,
mehanizmi koji lee u osnovi interakcija tela i psihe u stresnom odgovoru jo uvek su
nepoznati.
U ovom radu, ukratko su izloena postojea znanja o funkcionisanju stresnog i
memorijskog sistema sa aspekta njihove uloge u stresnom odgovoru (sa referencama na
literaturu u kojoj se mogu nai detalji). Predlae se mehanizam povratne sprege izmeu ova
dva sistema i uvode operativne, precizno definisane veliine, koje e biti osnova budueg
matematikog modela. Navode se i vremenski sled i trajanja (redovi veliina) pojedinanih
koraka u stresnom odgovoru. Na kraju se diskutuju ogranienja eventualnog matematikog
modela i jo neka relevantna pitanja vezana za istraivanje stresne reakcije.
O stresorima i stresu
Klasina definicija stresa potie od Selye-a. Prema njemu, stres obuhvata skup
nespecifinih reakcija organizma, iji je cilj ouvanje homeostaze u promenjenim spoljnim
uslovima, tj. prilagoavanje organizma novim uslovima. Stimulusi koji izazivaju stres
nazivaju se stresori, a sloene situacije koje dovode do stresa karakteriu se kao stresne.
Dienstbier (1989) naglaava razliku izmeu tipova stresora (pa prema tome i stresova),
kao onih koji su izazov i onih koji su pretnja/povreda/gubitak. Ova klasifikacija je vana zato
to pretpostavlja da se ukljuuju razliiti mehanizmi i razliiti sistemi. Kao to je dobro

poznato, dva neuroendokrina sistema su glavna za stresne odgovore: simpatikokateholaminski, tj. simpatiki nervni sistem-medula nadbubrene ljezde i sistem
hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrene ljezde, skraeno HPA osa (od engleskog
hypothalamo-pituitary-adrenal). Dienstbier vezuje izazov prevashodno za prvi sistem, a
pretnju/povredu/gubitak za drugi. Naa upotreba termina stres i stresan podrazumeva
ukljuivanje HPA osovine.
Ljudi razliito reaguju u stresnim situacijama. Ono to je stresno za jednog oveka, ne
mora biti stresno i za nekog drugog, ili bar ne u istoj meri. Da bismo izrazili ove razlike,
uvodimo parametar (sigma) - prag za psiholoke stresore - koji se moe definisati kao
minimalan spoljni stimulus sposoban da izazove pojaanje aktivnosti HPA ose. Ili, statistiki
definisano: za bilo koju datu situaciju, stresni prag je obrnuta mera verovatnoe doivljavanja
te situacije kao stresne. Ovo znai da, ako postoji veliki broj situacija kroz koje prolaze dve
osobe sa razliitim pragovima, osetljivija osoba e doiveti vie situacija kao stresne nego
otpornija osoba, obrnuto proporcionalno svojim vrednostima . Vano je istai da ova
definicija dozvoljava da svaka pojedinana situacija bude stresna za otpornijeg (vee ), a
nestresna za vulnerabilnijeg (manje ). Drugim reima, svako moe imati uslovljene stresore
koji su specifini za njega, ak i ako je u optem sluaju ta osoba jaka. Ali, odnos broja
stresnih doivljaja prema ukupnom broju razliitih situacija je svakako vei kod
vulnerabilnijeg. Moemo se dalje zapitati: ta je uzrok individualnim razlikama u
prepoznavanju situacija kao stresnih?
U optem sluaju, postoje dve grupe inilaca koji odreuju stresni prag: genetska i
iskustvena. Ovi inioci meusobno utiu jedni na druge i tako menjaju osetljivost na stres sa
akumuliranjem ivotnog iskustva. Jezgro vulnerabilnosti ini uoptena predispozicija ka
"doivljavanju negativnih afekata kao to su strah, tuga, zbunjenost, ljutnja, krivica i gaenje"
(Costa & McCrae, 1992). Ova osobina - poznata kao neuroticizam - je jedna od pet osnovnih
dimenzija linosti prema "Big Five" (pet velikih) modelu strukture i funkcionisanja linosti
(Costa & McCrae, 1992). Ova fundamentalna dimenzija ovekovog ponaanja se redovno
javlja pod istim ili slinim nazivom u svim glavnim, solidno operacionalizovanim teorijama
linosti. Janet je naziva vulnerabilnost (van der Kolk, 1989), Eysenck - neuroticizam
(Eysenck & Eysenck, 1969), Momirovi - generalna konativna disfunkcija (Momirovi, Wolf
& Damonja, 1992), Cloninger - izbegavanje povrede (Cloninger, 1987), Guilford je
obeleava kao negativni pol emocionalne stabilnosti (Guilford, 1959), Cattell kao anksioznost
(Cattell, 1970), Tellegen kao negativnu emocionalnost (Tellegen et al, 1988), itd.
Uprkos injenici da je porast osetljivosti opta reakcija koja se javlja odmah po
traumatskom dogaaju, dugorone posledice takvog dogaaja mogu biti razliite: neke
pojedince ojaa ovakvo iskustvo, a neki postanu osetljiviji. McFarlane i Yehuda (1996) kau:
"Iskustvo takvih dogaaja moe promeniti osetljivost pojedinca na sledee traumatske
dogaaje... Isto tako, takva iskustva mogu postati moni izvori motivacije za neke osobe, to
ukazuje na to da trauma moe imati pozitivne efekte na one koji preive boji sud..."
Akumuliranje ivotnog iskustva znai uenje. Kad je osoba izloena stresoru, ona
reaguje na odreen nain. Latentni period (od nekoliko sati do nekoliko dana) izmeu
dogaaja i pojave senzitizacije (Kalianin & Lei-Toevski, 1994) je period u kojem ljudi
ocenjuju sopstveno ponaanje (Shalev, 1996). Samoprocena je verovatno glavna determinanta
"znaka" krajnjeg efekta stresa: ako je ponaanje u stresnoj situaciji ocenjeno kao uspeno,
pozitivan ishod (povean prag) je verovatniji i obrnuto. I same vetine prevladavanja
(kopinga) jako zavise od osobina linosti, prvenstveno od neuroticizma.
Eksperimenti Seligmana i saradnika (Seligman & Maier, 1967; Miller & Seligman,
1975; Abramson & Seligman, 1978), iroko poznati u psihologiji, istiu ulogu uenja. Oni
pokazuju da nauena bespomonost moe biti validan model depresije (jedan od najjaih
indikatora neuroticizma). Glavni bihejvioralni simptomi nauene bespomonosti su izostanak

odgovora i problem u asociranju pojaanja sa reakcijom. Oni su rezultat nauenog da su

nagrada i odgovor meusobno nezavisni. Ako je osoba nauila iz prethodnog iskustva da ne
postoji veza izmeu nagrade i odgovora, tj. da su stresne situacije van njene kontrole, to
poveava verovatnou da e ta osoba iz sledee stresne situacije izai jo osetljivija. Obrnuto,
ako je iz prethodnog iskustva naueno kako povezati nagradu sa odgovorom, tj. kako stei
aktivnu kontrolu nad sredinom, onda je vea verovatnoa da e takva osoba biti ojaana
stresnim dogaajem (obiman pregled jaanja i njegovih veza sa crtama linosti je dat u
Dienstbier-u (1989)). Dakle, i jaanje i nauena bespomonost su posledice uenja iz stresnih
situacija. Iako neuroticizam kao bazina osobina linosti prevashodno zavisi od genetike,
uenje kroz ivotna iskustva ga modifikuje.
Koliko je vremena potrebno da se prebrodi stanje stresa?
Za odgovor na to pitanje uvodimo vremenski parametar (tau), koji se odnosi na brzinu
obraivanja "emotivnih" informacija (onih koje izazivaju emotivno pobuenje). Ovaj
parametar karakterie vreme potrebno za razdvajanje faktografske informacije od afektivne
komponente i za njeno integrisanje u strukturisani memorijski sistem neokorteksa (sa
prvobitnog mesta uvanja u hipokampusu). Moemo rei da je stresna informacija usvojena
kad seanje na taj dogaaj vie ne izaziva emotivnu reakciju. Znai, na kraju ovog procesa
ostaju dva dugorona zapisa u memoriji: jedan o injenicama vezanim za dogaaj, a drugi o
emotivnoj reakciji. Uvodimo pretpostavku da je vremenska zavisnost procesa obrade
"emotivnih" informacija eksponencijalna sa karakteristinim periodom (tau), tako da je
obrnuto proporcionalno brzini. Namee se pitanje: da li je mogue prepoznati u ponaanju
ljudi i kako se ono moe meriti?
Naa pretpostavka je da je direktno vezano za drugu bazinu osobinu linosti u
modelu "Big Five" otvorenost. Otvorenost je iroka i opta dimenzija, koju karakteriu
iva mata, umetnika senzibilnost, dubina oseanja, bihejvioralna fleksibilnost,
intelektualna radoznalost i nekonvencionalni stavovi (McCrae, 1996). Pretpostavljamo da
neurofizioloki mehanizam koji lei u osnovi individualnih razlika u otvorenosti igra kljunu
ulogu u obraivanju traumatskih informacija. Vii nivo otvorenosti znai da je osoba
kognitivno fleksibilnija, pa joj, prema tome, treba manje vremena (manje ) da asimiluje novu
informaciju koja je izazvala emotivno pobuenje. Nizak nivo otvorenosti karakterie rigidan
kognitivan sistem, kojem mi pripisujemo veliko (spora obrada). Direktna predikcija ove
hipotetine relacije je da osobe koje pate od post-traumatskog stresnog poremeaja (PTSP)
imaju niske ocene na merama otvorenosti.
HPA osa
HPA osa regularno radi u stacionarnom homeostatskom reimu sa karakteristinim
dnevnim ritmom. U prisustvu stresora, ona pojaava svoj rad.
Stresori mogu biti razliiti - fizioloki ili psiholoki, a razlikuju se i unutar ovih
kategorija. Kojim putem e se aktivirati HPA osa, zavisi od vrste stresora. Kad stresna
situacija nije "jednostavan" fizioloki poremeaj, ukljuuje se i kognitivna obrada. Takvi
stresori se nazivaju procesivni, a postaju stresni samo poreenjem sa prethodnim iskustvom
(Herman & Cullinan, 1997; van der Kolk, 1996b). Poreenje se najverovatnije vri u amigdali
(Herman & Cullinan, 1997; Bremner, Krystal, Southwick & Charney, 1995; van der Kolk,
1996a), a limbiki sistem zatim alje "alarmni" signal HPA osi. Limbiki stresni putevi
obuhvataju amigdalu, prefrontalnu koru i hipokampus. Detaljni pregledi puteva aktivacije i
inhibicije HPA ose su dati u Herman & Cullinan (1997), Chrousos & Gold (1992), Axelrod &
Terry (1984). U osnovi, paraventrikularna jedra (PVN) u hipotalamusu generiu hormon
kortikoliberin (CRH) koji indukuje sekreciju adrenokortikotropnog hormona (ACTH) u
hipofizi, koji dalje stimulie adrenalnu koru na produkciju glukokortikoida. Ovi zauzvrat

smanjuju sopstveno stvaranje, kao i stvaranje CRH i ACTH. U mehanizmu stresnog odgovora
ima jo mnogo uesnika (Paunovi i Babinski, 1995; Kalianin & Lei-Toevski, 1994;
Herman & Cullinan, 1997; Chrousos & Gold, 1992; Dinan, 1996; Folk & Long, 1988; van der
Kolk, 1996a; Axelrod, 1984; Feldman & Weidenfeld, 1996; Barden, Reul, & Holsboer, 1995;
Jacobs, 1994), ali ova tri hormona ine njegovu okosnicu. Aktivnost HPA ose se intenzivira
pod dejstvom stresnog stimulusa. Mi smatramo da promene koncentracije jednog ili vie
proizvoda HPA ose, izazvane stresom, pomau u procesu zapamivanja stresnog dogaaja.
Ova memorija zatim modifikuje prag na budue stresore.
Memorijski sistemi
Mehanizmi zapamivanja i uenja kod oveka i ivotinja su predmet interesovanja
mnogih istraivaa iz razliitih oblasti: psihologije, psihijatrije, neurologije, vetake
inteligencije, itd. Predstava o putevima informacija je daleko od potpune, ali neke injenice su
utvrene. Parcijalne informacije se prvo skupljaju u senzornim korama. Hipokampalna
formacija (hipokampus proper, dentatni girus, subikularni korteks i entorinalni korteks) i
susedni peririnalni i parahipokampalni korteksi, koje Squire i Zola-Morgan (1991) nazivaju
memorijski sistem medijalnog temporalnog renja, su delovi sistema koji povezuje delove
informacija u memoriju o celom dogaaju (Zola-Morgan & Squire, 1990; Squire & ZolaMorgan, 1991; McClelland, McNaughton & O'Reilly, 1995; Bremner et al., 1995), pri tom
koristei svoje mnogobrojne reciprone veze sa neokorteksom. Murray & Mishkin (1985)
istiu ulogu amigdale u krosmodalnom asociranju. Goldman-Rakic (1996) opisuje
prefrontalni korteks kao mesto integrisanja vremenskih i prostornih informacija, naglaavajui
njegovo uee u poreenju stimulusa sa deklarativnim memorijama i u organizovanju
odgovora zasnovanih na ovom poreenju.
Prva faza uenja je brza (sekunde-minuti) u poreenju sa sledeom fazom (sedmicemeseci) koja se zove konsolidacija (Bremner et al., 1995). Za vreme ove druge faze, memorije
se postepeno prebacuju iz svog prvobitnog mesta u hipokampusu na nove lokacije u
neokorteksu radi dugoronog uvanja. Kad se konsolidacija zavri, memorije postaju
nezavisne od hipokampalnog sistema, to se vidi iz brojnih sluajeva retrogradne
hipokampalne amnezije (Squire & Zola-Morgan, 1991; Zola-Morgan & Squire, 1990; Squire
& Knowlton, 1995; Kim & Fanselow, 1992). Na neuronskom nivou, mehanizam koji je
odgovoran i za poetno uenje i za konsolidaciju zove se dugorona potencijacija.
Kljuna razlika izmeu brzog i sporog uenja je u asocijacijama meu elementima
memorija. Tokom brzog uenja, asocijacije su proizvoljne, dok tokom sporog uenja dobijaju
znaenje. U neokorteksu su pojmovi soritrani po kategorijama i zato je dugorono
"pakovanje" sporo i postepeno: za nov pojam (dogaaj) treba nai odgovarajue mesto.
McClelland i saradnici. (1995) zovu ovakvo uenje "isprepleteno" (interleaved), jer se
odreeni pojam ui kroz niz prezentacija, meu koje se umeu primeri iz odgovarajuih
domena u memoriji neokorteksa i trai se najvea slinost sa ranije nauenim konceptima. Na
taj nain nova informacija ulazi u kategoriju gde pripada po smislu i znanje steeno ovim
putem gradi vrst "strukturisan sistem znanja".
Jo uvek se ne zna do koje mere se obrada informacija koje izazivaju emotivno
pobuenje, razlikuje od opisane gore. Za sad je jasno da proces emotivnog memorisanja
ukljuuje amigdaloidni kompleks (van der Kolk, 1996a; Roozendaal et al., 1996; Bremner et
al., 1995; Cahill et al, 1995; Squire & Zola-Morgan, 1991; Damasio, 1994; Damasio, 1996) i
adrenergike sisteme (Roozendaal et al, 1996; Cahill et al., 1995; Cahill et al, 1994).
Amigdala je glavna veza izmeu emocija i memorija. S jedne strane, ona obeleava pristiglu
informaciju emotivnim znaajem i, ako je potrebno, alarmira HPA osu. S druge strane,
skladitenje emotivnih memorija je nemogue bez nje. Zbog toga izgleda logino da amigdala
ima jednu od glavnih uloga u formiranju stresnog praga. Ali, aparat za konstituisanje stresnog

praga mora biti sloeniji - on treba da obuhvata i deklarativni (injenice i dogaaji) i

nedeklarativni (uslovljavanje reakcije straha i drugi emotivni odgovori) memorijski sistem,
zato to kategorije objekata i situacija treba da se poveu sa emotivnim reakcijama.
Emocije "katalizuju" procese zapamivanja preko delovanja amigdale. to je vee
emotivno pobuenje, dublje je urezivanje u memoriju. Ali, suvie veliko uzbuenje inhibira
normalno funkcionisanje hipokampusa u integrisanju i klasifikovanju informacija (van der
Kolk, 1996b; van der Kolk & McFarlane, 1996). U takvom sluaju, rezultat je traumatska
memorija koja je izolovana (disocirana) od ostalih ivotnih iskustava i postoji u fragmentima
na primitivnijem, perceptualnom nivou (van der Kolk, 1996b; Bremner et al., 1995), kao to
je Janet uoio jo u devetnaestom veku (van der Kolk & van der Hart, 1989). Traumatske
memorije ne podleu voljnoj kontroli (jer nisu mogle da budu transformisane u deklarativan
oblik) i obino se aktiviraju u stanjima velikog uzbuenja. Postojanje traumatskih memorija
nas navodi na zakljuak da se esto pominjana "obrnuta U kriva" odnosi na hipokampalnu
obradu memorija, tj. na memorisanje u deklarativnom obliku, dok je ukupno memorisanje (u
bilo kom obliku) iskljuivo rastua funkcija emotivnog pobuenja. tavie, to je vee
emocionalno pobuenje, memorijski trag se vremenom manje deformie.
Kad se govori o emotivnim memorijama, mora se pomenuti Damasiova hipoteza
somatskih markera (Damasio, 1994; Damasio, 1996). Po Damasiu, u mozgu postoje dva
"monitora": jedan prati zbivanja spolja, a drugi unutar tela. Kadgod neki dogaaj izazove
pobuenje emocija, paralelno se aktiviraju dva neuronska kola (tj. dva traga u memoriji):
jedno koje predstavlja faktografski memorijski trag, a drugo promenu stanja tela. Ovaj drugi
trag Damasio naziva somatski marker i on obeleava dogaaj kao vaan. Veze izmeu ova
dva neuronska kola koja ine par zapisuju se u prefrontalni korteks koji, zajedno sa
amigdalom i somatosenzornim korteksima, obrazuje mreu za somatske markere. Ta mrea
uestvuje u odgovorima na sloene stimuluse.
Dovodei u vezu na model sa Damasiovim, formiranje stresnog praga verovatno jako
zavisi od somatskih markera. Moemo da zamislimo stresni prag kao direktnu funkciju
odnosa "loih" prema "dobrim" (ili prema ukupnoj sumi) markerima. to je vei ovaj
razlomak, vie je u prolosti bilo dogaaja sa loim ishodom i verovatnije je da takva osoba
anticipira "loe", to dovodi do nieg praga (i obrnuto). Pored toga, jedna od glavnih
somatskih promena tokom stresa je pojaanje aktivnosti HPA ose, odnosno, poveanje
koncentracije stresnih hormona, ime na model moe da "ue" u hipotezu somatskih
markera.
Mehanizam stresne reakcije
a) Bazalni reim i ekscitacija HPA ose
Pored HPA ose, u stresnom odgovoru vane uloge igraju i kateholamini, serotonin, dopamin,
GABA, itd., ali za objanjenje principa funkcionisanja stresnog odgovora, dovoljno je uzeti u
obzir promene koncentracija glavnih hormona HPA ose: CRH, ACTH i kortizola (kao
najzastupljenijeg predstavnika glukokortikoida kod oveka).
Ve je reeno da kaskada hormona ide ovako:
CRH ACTH kortizol
a zatim kortizol suprimira luenje sva tri (ukljuujui samog sebe). Suprimiranje se vri preko
glukokortikoidnih receptora. Najvanije inhibitorne reakcije kortizola su one sa receptorima u
hipotalamusu, hipokampusu i prefrontalnoj kori (Seckl et al., 1990; Herman & Cullinan,
1997; Meaney et al., 1996; Sapolsky, 1996), usmerene na inhibiciju luenja CRH. Ovakvi
procesi se opisuju klasinim jednainama hemijske kinetike. Svaka hemijska reakcija ima

STRESOR

NEOKORTEKS

MEMORIJSKI
SISTEM

HIPOKAMPUS

+
AMIGDALA

+
HIPOTALAMUS

+
HIPOFIZA

HPA
SISTEM

+
ADRENALNI KORTEKS

Slika 1. ematski prikaz mehanizma: HPA osa, delovi memorijskog sistema i neke od
njihovih veza. Znak "+" oznaava stimulaciju, a "-" inhibiciju.
karakteristinu konstantu brzine. Konstanta brzine zavisi od aktivacione energije za tu
reakciju. Aktivaciona energija je minimalna energija koju treba uloiti da bi se reakcija
zapoela. Po Arenijusovom zakonu, zavisnost konstante brzine od aktivacione energije je
opadajua eksponencijalna kriva. Ako se podsetimo da smo gore definisali stresni prag kao
minimalan intenzitet stimulusa sposoban da izazove pojaanje aktivnosti HPA ose, onda je

jasno da stresni prag moemo identifikovati sa energijom aktivacije za poetak rada HPA ose,
odnosno za prvu reakciju u nizu, a to je proizvodnja CRH. Kao to je poznato, i u normalnom
reimu rada HPA ose postoje individualne razlike koje mi pripisujemo razlikama u stresnom
pragu. Drugim reima, postuliramo da je i bazalni nivo stresnih hormona odraz uoptene
psiholoke osetljivosti. Homeostaza se odrava na pranoj vrednosti, tako da je HPA osa
spremna da se prekljui u "alarmni" nivo pri pojavi stresora. Ova spremnost na reagovanje
stavlja stresni sistem u kategoriju adaptivnih kompleksnih sistema, koji su u poslednje vreme
u fokusu teoretiara, te se razvijaju nove metode za njihovo ispitivanje.
Kad se pojavi spoljni stresor (Se), luenje HPA ose se pojaava za onoliko za koliko
intenzitet stresora prelazi vrednost praga: Se-. Spoljni stresor se u ovom smislu moe
posmatrati kao energija koja se dovodi sistemu, a isti spoljni stresor e razliito delovati na
razliite pojedince.
Na alost, ne postoji instrument za neposredno i objektivno merenje intenziteta spoljnih
stresora, samo skale za procenu (standardna skala je DSM-III-R). Skale se formiraju na
statistikoj osnovi: trai se prosek linih procena u populaciji. Evaluacije jaine stresora se
prave posredno, preko jaine emocionalnih reakcija izazvanih stresorima. Dakle, Se je
intenzitet stresora na arbitrarnoj skali, kalibrisanoj prema prosenim intenzitetima
emocionalnih odgovora u populaciji. Prag je minimalan intenzitet stresora koji izaziva
emocionalni odgovor u pojedincu. Prema tome, "jedinice mere" Se i su iste. Oigledno, Se
moe biti manje od kod jedne osobe, ali onda za nju takav stimulus i nije stresor. Znai,
uslov za ukljuivanje stresnog odgovora pojedinca je da je Se vee od njegovog .
b) Regulacija primarnog odgovora
Pored alarmiranja organizma na stresnu situaciju i usmeravanja njegovih snaga na borbu
protiv stresora, glukokortikoidi (kortizol) imaju jo jednu vanu funkciju: da reguliu
intenzitet rada same HPA ose (jer njen dugotrajan pojaan rad moe sam dovesti do novih
poremeaja). Neki autori ak smatraju da je to primarna uloga glukokortikoida (Piazza & Le
Moal, 1997). Kao to je reeno, regulacija se postie inhibitornim dejstvom na sva tri
hormona preko kortikoidnih receptora1 (Yehuda et al., 1996; Roozendaal et al., 1996;
Sapolsky, 1996; Meaney et al., 1996; Seckl et al., 1990). Jo jedan individualno varirajui
faktor je broj, pa ak i afinitet kortikoidnih receptora. Osim toga, i u jednom organizmu
receptori imaju svoju dinamiku, tj. mogu se menjati. to je vie receptora, to e oni biti u
stanju da veu veu koncentraciju kortizola, te e regulacija biti bolja. To znai da osobe sa
veim brojem (i afinitetom) glukokortikoidnih receptora imaju "elastiniju" HPA osu,
odnosno, da su u stanju da "amortizuju" vei intenzitet stresora, a da im se ne poremeti stresni
sistem. Eksperimenti na pacovima, a i humana istraivanja, pokazuju da sutinsku ulogu u
stvaranju receptora ima rana postnatalna nega (Meaney & al, 1996). Regulacija HPA ose
moe biti naruena u uslovima hroninog stresa.
c) Senzitizacija
Stresni prag, pored genetske uslovljenosti, zavisi i od prethodnih iskustava, naroito
stresnih. Svako stresno iskustvo je obeleeno promenom koncentracije hormona, koji pomau
da se to iskustvo zapamti, a ta memorija dalje uestvuje u modifikovanju . Zavisnost je
obrnuto proporcionalna: to vei stres, vee luenje kortizola, jae urezivanje negativnog
iskustva u memoriju, manji prag za sledee stresore (ne nuno iste vrste). Ovom relacijom se
1

Postoje dve vrste kortikoidnih receptora: mineralokortikoidni i glukokortikoidni. Ovi prvi imaju vei afinitet
(za itav red veliine) prema kortizolu nego drugi, tako da se oni prvi vezuju. Zbog toga oni prvenstveno
reguliu bazalni nivo kortizola, dok glukokortikoidni receptori reguliu nivo ovog hormona u stresu (Roozendaal
et al., 1996).

zatvara petlja povratne sprege: memorijski sistem utie na rad HPA ose (zadajui nivo
ekscitacije), a njen proizvod na ovaj nain povratno utie na memorijski sistem.
Ovaj proces je ono to je poznato kao uoptena senzitizacija stresnim dogaajem.
Veina ljudi ispoljava nespecifinu hiperpobuenost u periodu odmah posle traumatskog
dogaaja (Kalianin & Lei-Toevski, 1994; Bremner et al., 1995; van der Kolk &
McFarlane, 1996; Shalev, 1996; Solomon et al., 1996; van der Kolk, 1996; van der Kolk,
1996a). Solomon i saradnici (1996) istiu da je "konstelacija akutne stresne reakcije skoro
univerzalna", sa nediferenciranim strahom kao glavnom odlikom.
Vezu izmeu kortizola i vulnerabilnosti potvruju i kliniki podaci o hiperkortizolemiji
naenoj kod velike veine onih koji pate od depresije i PTSP 2, (Yehuda & Sapolsky, 1997;
Yehuda et al., 1996; Goenjian et al., 1996; Seckl et al., 1990; Sapolsky, 1996; Barden et al.,
1995), pri emu je poznato da su osobe iz obe kategorije vulnerabilnije od proseka (Halbreich
et al., 1989; van der Kolk & McFarlane, 1996; van der Kolk et al., 1996; Brett, 1996; van der
Kolk et al., 1996; Orr, 1994). Najt i saradnici (Knight et al., 1979) su nali, u istraivanju na
hospitalizovanoj deci, da je efektivan koping vezan za nii nivo kortizola. U ispitivanju
vrenom na padobrancima, Ursin, Bade i Levin (Ursin et al., 1978) su uoili korespondenciju
izmeu stresnog odgovora sa visokim nivoom kortizola i defanzivnosti.
d) Oporavak
Pored razlika u , pojedinci se razlikuju i u vremenu potrebnom da se prihvati stresna
informacija. to je stres vei, due je potrebno da se on asimiluje. Mi pretpostavljamo da je
ovek u stanju stresa dok god traje proces usvajanja informacije. Kad je spoljni stresor
eliminisan, seanje na taj dogaaj se ponaa kao unutranji izvor stresa. Stresna informacija se
postepeno obrauje i prebacuje sa mesta prvog zapisivanja u strukturisan memorijski sistem
(konsoliduje se). Tokom tog procesa, koji se meri sedmicama, "emocionalna komponenta"
informacije se odvaja od "faktografske komponente" i stanje stresa se polako ublaava.
Jednostavnim jezikom reeno, kad doivi stresan dogaaj, ovek ga se esto seti i ponovo se
uzbudi, pa ga se sve ree sea, i svako priseanje je praeno sve manjim uzbuenjem. Na
kraju mu u memoriji ostaju zapisi i dogaaja i uzbuenja koje ga je pratilo, ali ga vie ne
doivljava. Ovaj proces je faza oporavka.
U prvom koraku pravljenja modela, dovoljno je posmatrati oporavak kao rezultat tenje
sistema da se vrati u svoje prvobitno ravnoteno stanje posle delovanja spoljne sile (stresora).
Po analogiji sa mnogim prirodnim procesima, postuliraemo da se relaksacija u ravnoteu, tj.
opadanje intenziteta stresa (kao i porast praga) odvija po eksponencijalnom zakonu: exp(-t/),
gde je tau individualna mera vremena potrebnog za prihvatanje stresnog iskustva i ono zavisi
od osobina linosti, najvie od otvorenosti. Prema Loehlin-u (1992), od svih pet velikih
osobina, otvorenost pokazuje najveu genetsku zavisnost, tako da pretpostavljamo da su
genetski faktori odluujui i u tau.
Za razliku od "skoro univerzalne" faze senzitizacije, u kojoj se prag naglo sniava,
dugorone posledice preivljenog stresa mogu biti razliite (McFarlane, 1996). Neki ljudi
bivaju ojaani takvim iskustvom, dok drugi ostaju vulnerabilniji. Mi smatramo da krajnji
ishod stresa zavisi od uspenosti kopinga, koji zavisi od prethodnih stresnih iskustava. Ako sa
N+ oznaimo broj stresnih iskustava u prolosti koje je osoba ocenila kao uspeno prebroene,
a sa N- broj neuspenih, onda e njihov odnos N+/N- odrediti zavrnu promenu praga. Ako je
taj odnos vei od jedinice (vie uspeno nego neuspeno reenih stresnih situacija u prolosti),
osoba e biti ojaana stresom, a ako je manji, bie vulnerabilnija. Odnos N+/N- smo nazvali
koping faktor. Kao to je reeno u Uvodu, mehanizmi kopinga najvie zavise od neuroticizma.
2

Razlika u nivoima kortizola u plazmi i urinu kod ove dve kategorije bolesnika (povien u depresiji, a snien u
PTSP) potie od razliitih poremeaja mehanizama regulacije, ali je hipersekrecija karakteristina za obe
(Goenjian et al., 1996; Yehuda et al., 1996).

10

Bez spoljne intervencije, velika je verovatnoa da e visoko neurotina (osetljiva) osoba

upasti u pogubnu petlju: visoki neuroticizam dovodi do loeg kopinga, koji dalje vodi do
negativne samoprocene, ija je posledica dalji porast neuroticizma. Krajnji rezultat moe biti
depresija.
Redosled i trajanje faza stresne reakcije
Stresna reakcija se odvija na tri vremenske skale, pa se grubo moe podeliti u tri faze
prema vremenu ukljuivanja i trajanja:
1) trenutni odgovor HPA ose: luenje stresnih hormona i autoregulacija glukokortikoidima
ukljuuje se odmah po pojavljivanju spoljnog stresora i meri minutima;
2) poveanje psiholoke i fizioloke osetljivosti (snienje ) - u roku od nekoliko sati do
nekoliko dana po uklanjanju spoljnog stresora;
3) smanjenje intenziteta unutranjeg stresora i oporavak stresnog praga - sedmice-meseci
(najvee individualne razlike).
Prva faza je oigledno brz proces, odvija se na nivou HPA ose, a signal za ukljuenje
dolazi iz memorijskog sistema kad je u pitanju psiholoki stresor. Druga faza obuhvata uticaj
proizvoda HPA ose na memorisanje, a psiholoka senzitizacija se deava u memorijskom
sistemu. Rezultat druge faze je privremeno snienje praga. Trea faza je spora, locirana u
memorijskom sistemu, a odraava se na HPA osu postepenim ponovnim poveanjem praga.
Da li e nova vrednost biti manja ili vea od prethodne zavisi od koping faktora.
Diskusija
Dat je verbalni opis mehanizma stresne reakcije koji e biti osnova za matematiki
model. Nedavno je napravljeno par matematikih modela o funkcionisanju HPA ose
(Gonzalez-Heydrich, 1994; Otero & Sieburg, 1996, 1998), ali nijedan od njih se ne odnosi na
njenu povratnu spregu sa memorijskim sistemom. Ova ideja se pominje u literaturi o stresu i
razliiti autori je razliito formuliu. Jedinu jasnu i eksplicitnu formulaciju ovog koncepta,
onako kako ga mi vidimo, daju Roozendaal, Cahill, & McGaugh (1996): "Dogaaji koji su
dovoljno uzbuujui da izazovu emocionalne reakcije i bihejvioralne odgovore u isto vreme
su, naravno, vredni zapamivanja. A seanja na iskustva mogu da izazovu odgovarajue
reakcije pri sledeem izlaganju istom ili slinom iskustvu. Teza ovog poglavlja je da iste one
hormonske komponente stresnog odgovora, koje pripremaju ivotinju da trenutno odgovori na
emocionalno-uzbuujue iskustvo, takoe uestvuju u regulisanju uvanja seanja na taj
dogaaj." (str. 39)
Zbog velike sloenosti problema ije reavanje se tek nainje, odgovore emo traiti
postepeno. Poeemo od modela koji se odnosi na pojedinane relativno kratke traumatske
dogaaje, a koji je zasnovan na gornjem stavu. ta se tano deava u akutnoj fazi stresa nije
dovoljno poznato, jer su lini izvetaji jedini dostupan izvor podataka. Takoe, za sad se ne
zna dovoljno ni o efektima ponavljanih i dugotrajnih stresova koji mogu biti kumulativni i
mogu da otete mehanizme odgovora (McFarlane & de Girolamo, 1996).
Moemo rei da je prag dodirna taka dva sistema kojom se direktno povezuju
fizioloki i psiholoki procesi: s jedne strane, je rezultat sloenog procesa uenja iz stresnih
situacija, koji ukljuuje uticaj poveanih koncentracija stresnih hormona, a s druge strane,
odreuje nivo aktivnosti HPA ose.
Meu istraivaima stresa, u toku je diskusija o razlikama izmeu netraumatskog i
traumatskog stresa (Shalev, 1996). U poslednje vreme, razlike se trae u subjektivnim
iniocima (individualne varijacije u reakcijama), nasuprot objektivnim (tip i intenzitet
stresora), to je u skladu sa naim modelom - osoba doivljava jainu stresora samo onoliko
za koliko je to iznad njenog praga. Kao to je pomenuto, jedna od glavnih razlika izmeu
stresa i traumatskog stresa je u obradi stresne informacije. U sluaju traume, nema integracije

11

senzornih elemenata u linu priu ("narativ"), to dovodi do disocijacije traumatskih

memorija (van der Kolk & McFarlane, 1996; van der Kolk, 1996b). Izgleda da suvie
intenzivne emocije (hiperpobuenost amigdale) inhibiraju neke funkcije hipokampalnog
memorijskog sistema (van der Kolk, 1996b). Moemo pretpostaviti da postoji jo jedan
individualan prag (t) - minimalan intenzitet stresora koji prevazilazi kapacitet prevladavanja
stresa datog pojedinca. Ovo uvodi jo jedno ogranienje u model - vaenje u opsegu S e: <
Se< t, ako t postoji.
Formiranje stresnog praga je proces koji se odvija u memorijskom sistemu (mada pod
uticajem stresnog sistema). Treba naglasiti da promene praga mogu biti bre - u fazi
senzitizacije i sporije - u fazi oporavka. Dakle, senzitizacija je brzo uenje, vezano za
hipokampalni sistem, a oporavak - sporo, to ukljuuje neokorteks. Logino je pretpostaviti
da informacije koje su ugraene u prag potiu iz oba ova mesta. Ali, ako postoji "svea"
stresna informacija, ona verovatno ima prednost u odnosu na stare informacije i ulazi sa
veom teinom u stresni prag.
Zakljuak
Ovaj rad povezuje psiholoke i bioloke aspekte stresne reakcije.
On integrie irok spektar rezultata iz razliitih istraivakih oblasti psihologije,
psihijatrije, fiziologije, itd., u konzistentan mehanizam povratne sprege izmeu HPA ose i
memorijskog sistema u stresnoj reakciji.
Kao glavne nosioce individualnih razlika, izdvojili smo dve promenljive - i , koje
predstavljaju dve osnovne crte linosti neuroticizam i otvorenost, i koje povezuju
memorijski sistem i stresnu osu.
Cilj naeg istraivanja je da se mehanizam stresne reakcije prevede na matematiki
jezik, koji omoguuje egzaktne formulacije, podlone kvantitativnoj proveri i daljim
teorijskim ispitivanjima. Ovaj rad je prvi korak, iji je smisao da se precizno definiu pojmovi
vezani za stres i njhove meusobne relacije tako da budu operativni, da bi zatim bili prevedeni
u matematike promenljive i funkcije.
Izloena hipoteza ima dve vane implikacije:
1. da postoji direktna korelacija izmeu psiholoke vulnerabilnosti i bazalnog nivoa kortizola
u normalnoj (nestresiranoj) populaciji (preko veliine ) i
2. da osobe koje imaju produenu akutnu stresnu reakciju (veliko ) i koje pate od
intruzivnih memorija (u ovu kategoriju spadaju oboleli od PTSP), imaju nizak nivo
otvorenosti.
U planu su nam testiranja za proveru ovih implikacija, kao i ispitivanje uloge
kortikoidnih receptora kao tree vane determinante individualnih razlika u stresnoj reakciji .
elimo da se zahvalimo Dr Vladimiru Joviu za to to je sa nama podelio svoje profesionalno
iskustvo sa traumatizovanim pacijentima i pomogao nam da steknemo jasniju predstavu
stresne reakcije.