Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Dr. Zorana inia 2, Novi Sad 21000

Seminarski (Filozofije)
Aristotelova podela vrlina

Mentor:

Student:

Ana Miljevi

Marko ijai

Novi Sad, Avgust 2016

Sadraj
2

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

Uvod...4
ivot Aristotelov............5
Aristotelova etika..................7
Aristotelova najvia vrlina............................................................................................8
Aristotelovo shvatanje vrline i podela vrlina.....9
Zakljuak..11
Literatura..12

1. Uvod

Ukoliko se za presokratovce moe rei da su se preteno bavili prirodom stvari, za sofiste da

su se bavili retorikom, za Sokrata da se bavio moralom, te da je polje Platonove filozofije
ukljuivalo sve ove take Aristotelova filozofija dotie svako od ovih podruja i ta vie
prevazilazi ih, kako u irini tako i po dubini.
Aristotel, otac i veliki uitelj moderne evropske civilizacije tokom istorije nije nazivan tako
bez razloga. Ovaj najznaajniji filozof Grke, nastavio je Platonovim tragom epistemistikog
samoudubljivanja u celinu mislivog i proirio postojee horizonte spekulativne misli.
Bavei se pitanjem ljudske sree Aristotel je doao do zakljuka da sama srea ne moe biti
vrlina ali da ova potonja mora biti prisutna gde god da se nalazi istinska srea. Za nauku koja
bi se bavila ovim pitanjima odredio je etiku.
Aristotelovi etiki spisi pripadaju periodu rukovoenja Likejske kole u Atini i deo su
Aristotelovog pedagokog korpusa koji ine dela napisana u svrhu njegovih predavanja u
Likeju.
U njegove etike spise ubrajaju se sledee knjige: Eudemova etika , Velika etika i
Nikomahova etika. U odreenoj meri, u ovu literarnu grupaciju moe se svrstati i njegova
Politika.
Vano je napomenuti da vrlina kao uslov sree nije nova ideja i Aristotel je nju preuzeo od
Platona, a zatim je dalje razradio. U ovom tekstu pokuau da neupuenom itaocu predoim
nain na koji je on izveo ovaj eudaimonistiki deo svoje filozofije, te pribliim veliinu
Aristotelovog genija.

2. ivot Aristotelov

Aristotel, po imenu najbolji kraj (aristos, gr. najbolji ; telos, gr. svrha, kraj), rodio se
poetkom IV-og veka u Stagiri. Bio je sin Nikomaha, lekara makedonskog kralja Aminte II.
Nakon smrti svojih roditelja, vaspitao ga je Proksenus (njegov roak) kojem je Aristotel bio
zahvalan tokom itavog svog ivota i u znak zahvalnosti je on kasnije vaspitao njegovog sina
Nikanora kojeg je usinio i odredio za svog naslednika.
Veoma rano, ve sa 17 godina odlazi u Atinu radi naunog obrazovanja i postaje lan
Platonove Akademije. Na Platonovoj Akademiji razvija on razvija prijateljstvo sa Hermijom,
docnijim upravljaem Atarneja kojem e posvetiti himnu nakon njegovog pogubljenja. Kao
Platonov uenik, na Akademiji provodi preko 20 godina, sve do Platonove smrti. Ubrzo
nakon nje, Aristotel sa Ksenokratom naputa Atinu.
Pretpostavlja se da je to zato to je Speusip, Platonov neak, preuzeo vostvo Akademije i
Aristotel nije eleo da mu bude podreen. Razlozi zbog kojih Aristotel nije postao
predvodnik Platonove Akademije su kompleksni i iroko razgranati. Neki od razloga koje
istoriari filozofije navode su da je to moda zato to je bio metek, te nije imao pravo uea
u javnom ivotu, ili da je to moda tako to je Speusip bolje usvojio Platonovu filozofiju i
shvatanja od Aristotela, koji je ve u poznim godinama svog boravka na Akademiji poeo da
je preispituje. Drugi pak smatraju da je to zbog toga to je u Grkoj u to vreme vladao institut
nepotizma.
Bilo kako bilo, Aristotel nakon odlaska osniva ogranak Akademije u Asosu, u Troadi. Tamo,
Aristotel po prvi put ozbiljnije razvija sopstvena nezavisna gledita i okree se empirijskim
istraivanjima spram uobiajenog preanjeg spekulativnog umovanja.
Iako je razvio svoju filozofiju, drugaiju od Platonove, on nije bio Platonov suparnik ve
ga je veliao, uprkos filozofskom neslaganju sa njegovim centralnim uenjem o formama ili
idejama, izjavljujui da je Platon ovek kojeg ravi ljudi ne smeju ni hvaliti i koji je jedini,
ili bar prvi od smrtnika, jasno dokazao i svojim ivotom i postupcima i govorima da dobar
ovek postaje u isti mah i blaen.
Jedno vreme boravio je u Atarneju, jo jednom druei se sa Hermijom, iju je neaku i
usvojenu erku Pitiju u tom periodu oenio, a nakon toga je na kratko posetio i Mitilenu.
343. p.n.e. kljuna je za Aristotelov ivot. Aristotel odlazi na dvor Filipa Makedonskog da
poduava mladog Aleksandra kojem je tada bilo 13 godina. On je dobio pismo od Filipa koje
je glasilo Ja imam jednog sina ali ja nisam toliko zahvalan bogovima to su mi ga podarili
koliko to su naredili da se rodi za vreme tvog ivota. . Aristotel je srdano prihvatio ovaj
poziv i odgovornost da prui kalup za mladog vladara.
Nakon nekoliko godina poduavanja, 336. godine p.n.e. Aleksandar preuzima presto, a
Aristotel se vraa u obnovljenu Stagiru.

Aleksandar je Aristotelu iz Azije slao nove biljke i ivotinje, kao i ljude koji su vini
poznavanju tamonje prirode i na taj nain je izuzetno doprineo Aristotelovim emprijskim
istraivanjima. Aleksandrov osvajaki uspeh je i svojevrsan testament Aristotelovom uenju i
moi filozofskog i spekulativnog miljenja.
Makedonski je uspeo ono to niko pre njega nikada nije on je pokorio varvare i to ne samo
teritorijski, ve i duhom. On je grku naunost doneo u Aziju i ona je ostala tamo i posle
raspada makedonskog carstva.
Ipak, veza izmeu Aleksandra i Aristotela vremenom je slabila jer Aristotel nije odobravao
tenju Makedonskog da tretira Grke i Varvare ravnopravno, a prilikom jednog putovanja
Aleksandar je optuio za izdaju i pogubio Aristotelovog neaka Kalistena.
335. godine p.n.e. Aristotel se vraa u Atinu i u njoj osniva vlastitu kolu, u severoistonom
delu grada, u Likeju, u blizini vebalita posveenog Apolonu Likejskom. kola je bila
poznata po imenu Peripatos, a uenici su bili znani i kao Peripatetiari. Razlog? Znaajan deo
svojih predavanja su drali u etalitu i esto su njime etali gore-dole. Likej je bio
posveen muzama i imao je karakter naune zajednice.
323. godine p.n.e. umire Aleksandar Makedonski, a Aristotel ubrzo nakon toga biva optuen
za Asabeju ili bezbonitvo iz politikih razloga. Aristotel je iz tog razloga izbegao iz Atine u
Halkidiku da ivi na jednom imanju svoje pokojne majke, govorei da odlazi Kako se
Atinjani ne bi po drugi put ogreili o filozofiju.
Aristotel je umro 322. godine p.n.e. od nepoznate bolesti.

3. Aristotelova Etika
6

Osnovna etika premisa od koje Aristotel polazi jeste to da je da je valjano delanje ono koje
pospeuje postizanje ovekovog dobra ili ljudske svrhe te da je ravo delanje ono delanje
koje je tome suprotstavljeno. Razvijajui ovu hipotezu Aristotel u svojim spisima ispituje
koje je to dobro, jer ima vie vrsta dobara. Koje je najvie dobro koje objedinjuje sva
pojedinana dobra? I koje je to znanje koje ovom dobrom odgovara? Aristotel zakljuuje da
je isto dobro dobro i za dravu i za pojedinca mada je dobro vee i plemenitije ako se nalazi u
dravi.
Stoga je etika, grana politike ili drutvene nauke. Aristotel isprva razmatra individualnu
etiku, a zatim u svom spisu Politika politiku etiku. Predmet etike je ljudsko delanje, a njen
problem to to ne moe biti egzaktna. U sferi etikog mi ne moemo poi od optih naela pa
odatle doi do zakljuaka ve razliite moralne premise i zakljuke moramo uporeivati i
suprotstavljati jedne drugima kako bismo doli do onog opteg. Takorei, metod etike je
indukcija, a ne dedukcija, koju u ovom sluaju Aristotel koristi samo kao sistem provere
znanja o onom moralnom do kojeg dolazimo fronetikom obradom ivotnog iskustva.
Aristotel poinje svoju etiku refleksiju time to ispituje koji je cilj ivota. Aristotelovo
shvatanje o srei kao cilju ljudskog ivota ubraja ga u eudaimonistike filozofe, tj. one
filozofe koji smatraju da je srea najvee dobro.
Srea opet ima svoj filozofski problem iji se koren nalazi u injenici da je ona relativna.
Razliite ljude usreuju razliite stvari. Takoe, srea zavisi od okolnosti. Bolesnom oveku
je srea zdravlje, siromanom bogatstvo itd.
Jedan od grkih zaostavtina jo iz Homerovskog perioda jeste shvatanje o asti (gr. time)
kao idealu ljudskog delanja. Osim u sluajevima samoljublja, nije li istina da poastima
teimo da bismo se uverili u nau vrlinu? Ako poasti vode do sree, a u korenu tenje ka
poastima lei elja da dobijemo spoljanju potvrdu nae vrline, pitanje je moe li se onda
zakljuiti da je moralna vrlina cilj ivota?
Aristotel smatra da vrlina ne moe biti cilj ivota jer ona moe lako da ide sa nedelanjem i
nematinom, a srea koja je cilj ivota, mora da bude delatnost i mora da iskljui oskudicu.
Iz tog razloga, etiku kao nauku o ljudskom postizanju ljudske sree i samoj srei (koja je
posledica nekog ljudskog delanja) Aristotel svrstava u praktiku nauku.

4. Najvia vrlina
7

Dalje, potrebno je ispitati da ako je tano to da srea predstavlja delanje, o kakvoj vrsti
delanja govorimo? Aristotel navodi da delanje koje vodi do sree mora biti delanje svojstveno
oveku, delanje koje ne nalazimo kod ivotinja. Ono moe biti ni rast ni razmnoavanje niti
uvstvovanje jer na taj nain delaju i nia bia.
to je svojstveno oveku to je um (nous, gr.). Srea stoga mora biti neko umno delanje
odnosno delanje u skladu sa umom. Jedno od kljunih Aristotelovih odreenja oveka u
Politici jeste da je ovek bie sposobno da razluuje izmeu dobrog i loeg, pravednog i
nepravednog. Dakle, ovek je moralno bie, a njegova moralnost je proizvod logosa, tj. onog
dela uma koji je sposoban da razmatra stvari i donosi zakljuke (logoi, gr.)
Srea stoga, kao delovanje u skladu sa umom, mogla bi se definisati delovanje vrline, jer pod
vrlinom Aristotel ne podrazumeva samo moralne vrline ve i intelektualne.
Pratei dalje logicitet postavljenih premisa, lako je zakljuiti da je najvea srea prema
najveoj vrlini, a to bi bila vrlina najboljeg u nama. Aristotel smatra da je to sposobnost
teorijskog izuavanja (kontemplacija, odnosno intelektualno i filozofsko delanje) i da ona
predstavlja savrenu sreu.
Argumenti kojima Aristotel obrazlae svoje stanovite su sledei:

1.
2.
3.
4.

Um je najvea ovekova sposobnost, a teorijska kontemplacija najvia aktivnost uma.

Taj oblik aktivnosti moemo da odrimo due od bilo koje telesne aktivnosti.
Bavljenje filozofijom donosi najudesnija uivanja, ista i postojana.
Filozofi su samodovoljni. to je ovek mudriji, to mu je manje potrebno i ivi vie
posmatraki.
5. Filozofija se voli zbog nje same. Ona nije nikakvo sredstvo za neki spoljanji cilj.
6. Srea podrazumeva dokolicu, a filozofija je dokoliarska aktivnost.

ovekova potpuna srea se nalazi u delovanju koje je umno i koje se tie najplemenitijih
stvari pod uslovom da to delovanje zahvati celinu ovekovog ivota. Takav ivot ispoljava
neto boansko u oveku i putem njega se prevazilazi ono smrtno i ljudsko u nama.
I iako je to mali element unutar nas, ono je ono pravo Ja u nama, jer je suvereno i bolje od
svih drugih stvari.

5. Aristotelovo shvatanje vrline i njegova podela vrlina

8

Aristotel vrlinu definie kao sposobnost izbora, koja se nalazi u sredini u odnosu na nas,
koja je omeena razumom i to tako kako bi odredio razborit ovek1. Ona je dakle
dispozicija da se bira u saglasnosti sa razumom, prema pravilu preko kojeg bi birao istinski
lucidan ovek obdaren sposobnou za moralno pronicanje. 2
Aristotel je visoko vrednovao posedovanje praktine mudrosti i smatrao je istu bitnom
osobinom istinski moralne osobe i pripisivao je veu vrednost moralnim sudovima
prosvetljene svesti nego bilo kakvim teoretskim ili apriornim zakljucima.
Vrlina kao sredina, sredina je samo ontoloki - tvrdi Hartman, aksioloki posmatrano ona je
krajnost, najvia mera. Jasno je da je Aristotelovo shvatanje vrline kao sredine izmeu
prekomernosti i nedostatka, kao mere, duboko ukorenjeno u tradicionalno helenskom idealu
lepote kao mere, te grkoj kalokagatiji ili izjednaavanju dobrog sa lepim.
Dokaz ovoga nalazimo u jednom Aristotelovom opisu duevne veliine. Takav ovek je po
njemu ovek laganog koraka, dubokog glasa i staloenog govora. Sloiemo se sa tim da je
ovo isti hir estetskog ukusa, estetsko mnenje i predstava koju on nije izveo do kraja i doveo
je do nivoa pojma.
Aristotel je, kao to smo naveli u prethodnom poglavlju, razlikovao dve vrste vrlina
intelektualnu i moralnu, a od te dve vrednovao je intelektualnu vie.
Aristotel deli intelektualnu vrlinu spram dve umne sposobnosti.
a. Sposobnost saznavanja (kojom uoavamo ono to je nuno i to ne podlee
nikakvoj sluajnosti)
b. Sposobnost rasuivanja (odnosno sposobnost donoenja sudova) koja se bavi
onim to nije izvesno.
Intelektualne vrline saznajne sposobnosti su: Episteme (znanstvena sposobnost dokazivanja) i
Nous (intuitivni um). Sintezom nousa i episteme dobijamo Sophia (mudrost).
Mudrost je glava znanja jer je znanje o onom najuzvienijem. Uzvienost tog znanja potie
od njegovog predmeta pa Aristotel iz tog razloga mudrost izjednaava sa naukom bivajui da
je ona umovanje o onom najznaajnijem.
Intelektualne vrline rasuivakog dela due su Techne ili umee (stvaralaka sposobnost
prema istinskom razumu. ) i Phronesis ili praktina mudrost/razboritost (istinska sposobnost
delanja sa rasuivanjem o onome to je oveku dobro i ravo) .

1 Aristotel. (1982) Nikomahova etika, Liber, Zagreb, str. 32.

2 Koplston, F. (2015). Istorija filozofije Grka i Rim, Dereta, Beograd. str. 372
9

Aristotel prepoznaje vie oblika razboritosti:

1. Ako se bavi dobrom pojedinca, onda je to praktina mudrost u uem smislu,
razboritost.
2. Ukoliko se bavi voenjem domainstva onda se ona naziva ekonomijom.
3. Ukoliko se bavi dravom naziva se politikom naukom u irem smislu.
a. Politika se deli na ustavotvornu ili zakonodavnu sposobnost, politiku u uem
smislu, zatim rukovodstvenu ili upravljaku sposobnost.
b. Upravljaka sposobnost se opet deli na savetodavnu i pravosudnu delatnost.

Sredstvo phronesisa je praktini silogizam. (Ako elimo A, treba da uradimo B), a osnov
poznavanja dobrog zakljuka je prvenstveno iroko iskustvo oveka, a sekundarno njegovo
poznavanje opte premise.
Aristotel se ne slae sa Sokratom da su sve vrline oblici razboritosti ali se slae sa tim da bez
razboritosti nema ni vrlina. Razboritost je u Aristotelovoj filozofiji shvaena kao uslov vrline.
Mogue je odvojeno posedovati i neke prirodne vrline (npr. neko moe po prirodi svojim
karakterom zraiti dostojanstvom) ali da bi postojala prava moralna vrlina, kao dispozicija
razuma, neophodna je razboritost.
Treba obratiti panju i na to da ona nije isto to i dovitljivost, jer podrazumeva mudrost koja
nalae ispravno delanje. Dovitljivost ili domiljatost je sposobnost uma koja se moe
iskoristiti i za niske ciljeve, liene mudrosti bilo kakve vrste.
Razboritost ne moe da postoji bez domiljatosti, ona je dovitljivost iskoriena za ispravne
ciljeve.

6. Zakljuak

10

Najvie dobro, najvia srea, najvia vrlina... Aristos u imenu ovog filozofa izgleda da je
odigralo odreenu sudbinsku ulogu bilo provocirajui ist sluaj Tyche da se malo poigra sa
njim, bilo kauzalno-deterministiku Fortunu oslikanu i terminom Fatum.
Aristotel, najvii kraj, bio je zaista najvii od svih filozofa helenskog i helenistikog
perioda i uistinu je predstavljao kraj jednog razdoblja. Sve kasnije nastale helenske i
helenistike filozofije bile su manjeg obima i kvaliteta. Bilo je potrebno da proe mnogo
vekova nakon njegove smrti pre nego to su se mogli pojaviti mislioci iole slinog opsega
prudencijalnog promiljanja kao to je to bio Aristotel.
U ovom kratkom radu pokuao sam da u najosnovnijim crtama, bez poreenja, pokaem kako
Aristotelovo shvatanje vrline nadmauje Platonovo i na koji nain njegova filozofija
prevazilazi sve prethodne filozofije koje su postojale.
U vie dijaloga je Platon pokuao da odredi ta to vrlina jeste ali nije doao do
odgovarajueg reenja, a njegovo izjednaavanje arete sa episteme prevazieno je ve sa
samim sofistima koji su prethodili Sokratovoj misli kako logiki, tako i vremenski i svojim
postojanjem dokazivali na koji nain znanje se moe izopaiti i iskoristiti u loe svrhe.
Aristotelova formulacija vrline, kao sredine izmeu dve krajnosti, jedna je od najlepih misli
antike filozofije, a njegova podela vrlina i danas, dva milenijuma kasnije, ima praktinu i
teorijsku vrednost kao sasvim validan model razumevanja ljudske moralnosti.

Literatura
11

Vindelband, V. (2011). Istorija filozofije, Marso, Beograd.

Koplston, F. (2015). Istorija filozofije Grka i Rim, Dereta, Beograd.
Rasel, B. (1998). Istorija zapadne filozofije, Narodna knjiga Alfa, Beograd.
Perovi, M. (2004). Praktika filozofija, Filozofski fakultet, Odsek za filozofiju, Novi

Sad.
Aristotel. (1980) Nikomahova Etika, BIGZ, Beograd.
Aristotel. (2003) Politika, BIGZ, Beograd.
Hegel, D.V.F. (1975 ) Istorija filozofije, BIGZ, Beograd.

12