PRINCIPI IMUNOPROFILAKSE

INFEKTIVNIH BOLESTI

Doc. dr Milo Markovi

Katedra za imunologiju
Medicinski fakultet u Beogradu

UVOD
Pod profilaksom infektivnih bolesti podrazumevaju se postupci preduzeti pre ili
neposredno po izlaganju oveka infektivnom agensu ili njegovom produktu (npr. toksinu) sa
ciljem da se sprei uspostavljanje infekcije i razvoj bolesti. Imunoprofilaksa predstavlja
najznaajniji vid profilakse infektivnih bolesti i bazira se na principu imunizacije ljudi. Cilj
imunizacije je da imunizovana osoba stekne imunitet, tj. stanje otpornosti na infekciju nekim
patogenom koje traje odreeno, krae ili due vreme (idealno doivotno). Imunizacija moe da
bude prirodna i vetaka. Prirodna imunizacija se deava spontano bez ciljane ljudske aktivnosti i
moe da bude aktivna, kao to je imunost koja ostaje kod pojedinca posle preleane infekcije, ili
pasivna, posredovana antitelima koje prolaze placentu (IgG) ili se sekretuju u mleko
(prevashodno IgA) kojom majka titi svoje dete u toku trudnoe i prvih meseci ivota od svih
bolesti koje je preleala ili protiv kojih je vakcinisana. Sa druge strane, vetaka imunizacija
nastaje kao rezultat odreenih medicinskih postupaka iji je cilj da se razvije imunost pojedinca
na neku infektivnu bolest. I ova imunost moe da se indukuje aktivno, izlaganjem pojedinca
odreenom patogenu ili njegovoj komponenti, odnosno produktu (obino izmenjenom), ili
pasivno, davanjem antitela specifinih za taj patogen, njegovu komponentu ili produkt.
PASIVNA IMUNIZACIJA
Pasivna imunizacija podrazumeva primenu antitela specifinih za odreeni antigen. S
obzirom da tretirana osoba dobija ve formirana antitela, ovakav tretman ima brzo (skoro
trenutno) dejstvo, ali je imunitet koji ostaje privremen (uslovljen je poluivotom samih
imunoglobulina) i traje nekoliko nedelja, do maksimalno nekoliko meseci. Pasivna imunizacija
moe da se koristi profilaktiki, na primer, da sprei razvoj bolesti u sluaju poznatog izlaganja
odreenom infektivnom agensu (posle uboda iglom kontaminiranom krvlju sa virusom hepatitisa
B ili posle ujeda besne ivotinje) ili za zatitu osoba sa oslabljenom funkcijom imunskog sistema
(prevremeno roena deca ili osobe sa deficijencijom humoralne imunosti). Takoe se ona koristi
i terapijski sa ciljem da pobolja kliniku sliku bolesti, naroito onih posredovanih toksinima
(difterija i botulizam) ili u sluaju izlaganja oveka otrovu neke ivotinje (npr. prilikom ujeda
zmije) i esto predstavlja terapijsku metodu koja spaava ivot.
Za pasivnu imunizaciju najee se koriste humani imunoglobulini dobijeni spajanjem i
koncentrisanjem plazme veeg broja ljudi, ali se ponekad koriste i ivotinjski serumi. Postoje
dve grupe preparata humanih imunoglobulina. Jedni se dobijaju iz plazme seropozitivnih ljudi sa
visokim titrom specifinih antitela za odreeni patogen ili antigen (obino vakcinisanih osoba ili
osoba koje su nedavno preleale odreenu infekciju) i nazivaju se specifini imunoglobulini
visokog titra (a ponekad i hiperimuni globulini). Ovakvi preparati postoje za hepatitis B, tetanus,
besnilo, respiratorni sincicijalni virus (RSV), varicelu i druge izazivae odnosno bolesti. Druga
grupa preparata (tzv. humani imunoglobulini ili humani serumski globulini, nekada nazivani i
gamaglobulini) dobijaju se od nasumino izabranih davalaca krvi i sastoje se prevashodno od
IgG antitela razliitih specifinosti koja su obuhvaena u normalnom repertoaru antitela odraslih
osoba. Oni se koriste u profilaksi infektivnih bolesti kod osoba sa deficijencijom humoralne
imunosti, kao i kod onih bolesti za koje ne postoje ili nisu uvek dostupni specifini
imunoglobulini, npr. malih boginja, hepatitisa A, rubele (u prvom trimestru trudnoe) itd.
2

ivotinjski serumi se dobijaju imunizacijom ivotinja (obino konja) odreenim antigenom,

najee toksinom (takvi serumi se zovu antiserumi ili antitoksini). Njihova primena je rizinija,
poto moe da dovede do formiranja imunskih kompleksa u cirkulaciji i serumske bolesti. Ipak,
za terapiju nekih bolesti izazvanih unoenjem toksina (npr. botulizma ili prilikom ujeda zmije
otrovnice) i dalje se koriste konjski antiserumi, s obzirom da dobijanje humanih preparata nije
mogue ili nije praktino. Pored koncentrisanih imunoglobulina i seruma, za profilaksu
infektivnih bolesti mogu da se koriste i monoklonska antitela (na primer za prevenciju infekcija
RSV-om kod prevremeno roene dece), mada se monoklonska antitela danas ee koriste u
terapiji autoimunskih i drugih zapaljenskih bolesti posredovanih imunskim mehanizmima.
VAKCINACIJA
Vakcinacija predstavlja vid vetake imunizacije ljudi sa ciljem da se kod njih aktivno
indukuje protektivni imunski odgovor na odreeni patogen i sprei razvoj bolesti u sluaju
kasnijeg izlaganja oveka tom patogenu. Termin vakcina vodi poreklo od latinske rei vacca
(krava), s obzirom da je prva zabeleena uspena vakcinacija (protiv variole, tj. velikih boginja)
sprovedena virusom kravljih boginja, tzv. virusom vakcinije (Edward Jenner, 1796). Od tada je
do danas razvijen vei broj vakcina i program vakcinacije na svetskom nivou doveo je do
iskorenjavanja (eradikacije) velikih boginja i drastinog smanjenja incidence mnogih drugih
infektivnih bolesti (naroito u razvijenim zemljama), to predstavlja jedno od najveih
dostignua u imunologiji i medicini uopte. Vakcinacija se bazira na principu izlaganja pojedinca
patogenu ili nekom njegovom delu ili produktu (npr. toksinu), obino izmenjenom tako da moe
da izazove imunski odgovor kod vakcinisane osobe, ali ne i bolest. Cilj ovakvog postupka je da
se indukuje steeni imunski odgovor na odreeni patogen (ili njegov produkt) i da se stvori
imunoloka memorija na njih kroz indukciju dugoiveih plazma elija i memorijskih T- i Blimfocita. Poto je za razvoj imunoloke memorije neophodno vreme, vakcine nisu efikasne
odmah po davanju (za razliku od imunoglobulina koji imaju trenutno dejstvo), ali je imunitet koji
indukuju dugotrajan (obino traje godinama, nekad i doivotno). Veina savremenih vakcina
ostvaruje svoju zatitu prevashodno kroz indukciju T-zavisnog humoralnog odgovora, tj.
visokoafinitetnih neutraliuih antitela koja deluju protektivno tako to inhibiraju vezivanje
patogena za elije domaina i pokreu neke od odbrambenih efektorskih mehanizama, kao to je
na primer aktivacija komplementa. Sa druge strane, veina vakcina ne indukuje snaan odgovor
CD8+ citotoksinih T-limfocita, verovatno zbog toga to se egzogeni proteini koji u elije
dospevaju spolja ne prezentuju efikasno u sklopu MHC molekula I klase. Ipak, neke vakcine
(prevashodno ive virusne vakcine) mogu pored humoralnog da indukuju i citotoksian odgovor,
dok neke druge vakcine (npr. polisaharidne vakcine protiv pneumokoka i meningokoka) deluju
tako to indukuju T-nezavisni humoralni odgovor na kapsularne polisaharidne antigene. Vakcine
se, po pravilu, daju preventivno, pre izlaganja oveka infektivnom agensu prirodnim putem
(vakcinacija se najee obavlja u najranijem ivotnom dobu), ali kod bolesti koje imaju dugu
inkubaciju mogue je i njihovo davanje nakon ekspozicije (npr. u sluaju vakcine protiv besnila
posle ujeda). Takoe postekspoziciono davanje vakcine moe da bude efikasno ako se primeni
zajedno sa specifinim imunoglobulinima (npr. nakon uboda na iglu kontaminiranu krvlju sa
virusom hepatitisa B). to se tie naina davanja, najvei broj vakcina se daje u vidu injekcija,
ali postoje i vakcine koje se daju preko mukoze digestivnog (npr. oralne vakcine protiv
3

poliomijelitisa i rotavirusa) ili respiratornog trakta (npr. nazalna vakcina protiv influence).
Prednost oralnih i nazalnih vakcina je u tome to imitiraju prirodan put infekcije i dovode do
produkcije mukoznih IgA koji mogu da neutraliu patogene ve na ulaznim vratima u organizam.
Svaka vakcina, da bi bila kvalitetna i mogla masovno da se upotrebljava, treba da ispuni
odreene uslove. Pre svega, ona treba da bude efikasna (da kod velike veine vakcinisanih osoba
indukuje protektivan imunski odgovor) i bezbedna (ne sme da dovede do oboljevanja ili tekih
neeljenih dejstava). Dobra vakcina bi trebalo da pored humoralne indukuje i celularnu imunost,
tj. da aktivira citotoksine T-limfocite, to je naroito vano za intracelularne patogene. Takoe,
vano je da vakcina indukuje dugotrajan imunitet, ime se izbegava ili smanjuje na najmanju
moguu meru potreba za njenom ponovnom primenom. Konano, vakcina treba da ispuni i neke
praktine zahteve: da je stabilna (da moe lake da se transportuje i due da traje), da se lako
primenjuje (prednost oralnog i nazalnog davanja u odnosu na injekcije), da nije skupa i sl.
Generalno gledano, bezbednije vakcine (npr. inaktivisane i subjedinine) obino indukuju slabiji
imunski odgovor. Taj nedostatak se u odreenoj meri prevazilazi na dva naina: s jedne strane,
veina vakcina se daje u veem broju doza tokom dueg vremenskog perioda (revakcinacije), a s
druge strane mnogim vakcinama se dodaju adjuvansi sa ciljem da se povea njihova
imunogenost. Smatra se da adjuvansi deluju tako to stimuliu uroenu imunost kroz nakupljanje
antigen-prezentujuih elija, poveavanje ekspresije kostimulatora na njima i produkciju
citokina, ime se stimulie i steeni imunski odgovor na antigene prisutne u vakcini. Neeljeni
efekat adjuvansa je u tome to mogu da dovedu do inflamatornog odgovora na mestu inokulacije
vakcine.
Na osnovu sastava i naina na koji se kod vakcinisane osobe indukuje imunitet, sve
vakcine mogu da se podele u nekoliko grupa odnosno tipova, od kojih su najvanije i najvie se
koriste: ive, mrtve, subjedinine, konjugovane i kombinovane vakcine.
ive vakcine (engl. live vaccines) su pripremljene od vijabilnih sojeva mikroorganizama
sa ogranienim kapacitetom da indukuju infekciju i bolest kod ljudi. Takvi sojevi ili normalno
inficiraju druge ivotinjske vrste (npr. krave u sluaju vakcine protiv velikih boginja) ili se
dobijaju procesom smanjenja njihove virulencije, tj. atenuacije (tzv. atenuisani sojevi) pa se ove
vakcine esto zovu i atenuisane vakcine. Atenuacija se najee sprovodi tako to se patogen
due vreme kultivie in vitro u odsustvu imunskih mehanizama domaina i pod uslovima
razliitim od onih koji vladaju u ljudskom organizmu (npr. na nioj temperaturi ili u elijama
ivotinjskih vrsta koje patogen normalno ne inficira) pri emu on akumulira mutacije i adaptira
se na takve uslove, a izgubi sposobnost da indukuje bolest kod oveka kao njegovog prirodnog
domaina. Moderan nain atenuacije se zasniva na genetskoj manipulaciji patogena sa ciljem da
se kod njih izazovu mutacije gena za bitne faktore virulencije. Atenuisanim vakcinama pripada
veina vakcina protiv virusnih oboljenja (npr. protiv zauki, malih boginja, rubele, ovjih boginja
ili poliomijelitisa-oralna Sejbinova vakcina) i pojedine vakcine protiv bakterijskih infekcija
(prevashosodno onih izazvanih intracelularnim bakterijama) kao to je na primer BCG (Be-See) vakcina protiv tuberkuloze. Poseban tip ivih vakcina su vakcine dobijene genetskom
rekombinacijom (tzv. resortiranjem) homologih segmenata genoma izmeu srodnih virisa.
Primer je vakcina za rotavirus dobijena genetskim resortiranjem humanog i bovinog (kravljeg)
rotavirusa. ive vakcine indukuju sveobuhvatan imunski odgovor i to su jedine vakcine u
upotrebi koje pored antitela mogu da indukuju i celularni odgovor koji ukljuuje i citotoksine Telije. Takoe, imunitet koje ostavljaju je dugotrajan, te se najee daju u jednoj ili dve doze.
Veina ovih vakcina (sa izuzetkom BCG vakcine) se daju deci tek u drugoj godini ivota (sa
4

revakcinacijom obino u 4-6. godini), s obzirom na imunoloku nezrelost odojeta i prisustvo

majinih antitela koja mogu da smanje imunogenost vakcine i inhibiraju imunski odgovor
domaina. Pored nesumnjivih prednosti, ive vakcine imaju i odreena ogranienja: one su
relativno nestabilne, posebno na viim temepraturama, ime je njihov transport i uvanje
komplikovano (naroito u tropskim krajevima), a postoji i opasnost da izazovu bolest kod ljudi
sa neadekvatnom funkcijom imunskog sistema, te se stoga generalno ne daju
imunokompromitovanim osobama ili trudnicama (kod njih se koriste inaktivisane i subjedinine
vakcine, koje su bezbednije, mada i manje efikasne).
Mrtve vakcine (engl. killed vaccines) se nazivaju jo i inaktivisane vakcine i one sadre
cele mikroorganizme koji su ubijeni (inaktivisani) hemijskim putem (npr. formaldehidom) ili
visokom temperaturom, pri emu su ouvane njihove antigenske osobine i imunogenost. Ove
vakcine se obino koriste za one bolesti iji izazivai ne mogu uspeno da se atenuiu.
Inaktivisane vakcine su stabilne i bezbedne (izuzev kod ljudi koji su alergini na pojedine
komponente vakcine, npr. jaja), mada je danas tendencija da se ove vakcine, zbog retkih
ozbiljnijih neeljenih dejstava, zamenjuju subjedininim vakcinama (kada one postoje). Sa druge
strane, inaktivisane vakcine su manje imunogene od ivih vakcina i indukuju prevashodno
produkciju antitela, pa se zbog toga uvek daju u veem broju doza (este revakcinacije) zajedno
sa adjuvansima. Primeri ovih vakcina su bakterijske vakcine protiv velikog kalja (pertusisa) i
tifusa ili virusne protiv poliomijelitisa (inaktivisana Salkova vakcina), influence itd.
Subjedinine vakcine se sastoje od pojedinih strukturnih komponenti (antigena)
mikroorganizama ili njihovih produkata (npr. toksina) koje kod vakcinisanih osoba mogu da
izazovu protektivan imunski odgovor, pre svega tako to indukuju produkciju neutraliuih
antitela. S obzirom da se sastoje od pojedinanih antigena, ove vakcine se jo zovu i antigenske i
ponekad se svrstavaju u mrtve vakcine. Antigeni koji se nalaze u vakcinama dobijaju se iz
patogena, izolacijom i preiavanjem njihovih produkta, ili to je sve ei sluaj, sintetikim
putem pomou tehnike rekombinantne DNK (genetskim inenjeringom), kao rekombinantni
proteini koje produkuju elije kvasnica. Po pravilu se radi o povrinskim antigenima (tipino
proteinima) koji su vani za adherenciju virusa ili bakterije za elije domaina ili antigenima
polisaharidne kapsule kod inkapsuliranih bakterija. Primeri ovakvih vakcina su subjedinina
vakcina protiv influence (koja sadri hemaglutinin i neuraminidazu) i polisaharidne vakcine
protiv pneumokoka i meningokoka. U subjedinine vakcine spadaju i vakcine protiv bolesti koje
su posredovane toksinima, kao to su tetanus i difterija. Ove vakcine ne sadre bakterije
izazivae, ve samo toksoide, tj. inaktivisane bakterijske toksine koji su izmenjeni hemijskim
putem tako da su izgubili toksinost, ali su zadrali svoje antigenske osobine i imunogenost.
Slina vakcina, tzv. acelularna vakcina protiv pertusisa sadri i toksoid (izmenjeni pertusis
toksin) i najmanje jedan povrinski antigen izazivaa velikog kalja. Poseban tip subjedininih
vakcina su vakcine protiv virusa hepatitisa B (HBV) i humanih papiloma virusa (HPV). U oba
sluaja se radi o rekombinantnim virusnim proteinima (HbsAg za HBV i L1 protein za HPV),
koji imaju tendenciju da se sponatno povezuju i formiraju estice nalik na viruse (engl. virus-like
particles VLP) koje nisu infektivne, ali imaju veu imunogenost od pojedinanih proteina.
Subjedinine vakcine su stabilne i jo bezbednije od inaktivisanih (naroito one koje sadre
rekombinantne proteine), ali zbog njihove slabe imunogenosti (koja je obino manja od
odgovarajuih inaktivisanih vakcina), moraju da se daju u viestrukim dozama zajedno sa
adjuvansima (pomenute HBV i HPV vakcine mogu da se daju i bez adjuvansa, s obzirom na
njihovu poveanu imunogenost).
5

Konjugovane vakcine su poseban tip savremenih subjedininih vakcina koje su

razvijene tokom poslednjih 15-tak godina i predstavljaju direktan rezultat napretka imunologije i
razumevanja mehanizama kojim pomoniki T-limfociti stimuliu B-limfocite da produkuju
visokoafinitetna antitela u okviru T-zavisnog humoralnog odgovora. Radi se o vakcinama za
inkapsulirane bakterije i to pneumokok, meningokok i Hemofilus influence (Haemophilus
infuenzae) tip B. Vaan faktor virulencije ovih bakterija je kapsula koja se sastoji od polisaharida
i koja ima antifagocitna svojstva. Glavni mehanizam odbrane protiv inkapsuliranih bakterija
predstavlja T-nezavisan humoralni odgovor. Naalost, mala deca do dve godine starosti i osobe
bez slezine (splenektomisane osobe) ne mogu da uspostave adekvatan humoralni odgovor na
polisaharide i druge T-nezavisne antigene i imaju mnogo vei rizik da razviju teke infekcije
izazvane ovim bakterijama, ukljuujui i meningitis i sepsu koje imaju visoku smrtnost ili
ostavljaju teke posledice. Zbog toga postojee subjedinine, polisaharidne vakcine protiv ovih
bakterija kod njih nisu dovoljno efikasne. Taj problem je prevazien razvojem konjugovanih
vakcina u kojima je polisaharid kapsule ovih bakterija (kao T-nezavisan antigen) vezan
(konjugovan) za neki protein koji predstavlja T-zavisni antigen. Kao protein se najee koristi
difterini toksoid, s obzirom na injenicu da mala deca odlino odgovaraju na taj antigen, a
postoji i viedecenijsko iskustvo o njegovoj bezbednosti. Princip dejstva ovih vakcina je baziran
na tome da je konjugacijom omogueno da T-limfociti pomognu i onim B-limfocitima koji su
specifini za polisaharide kapsule, a ne samo za difterini toksin (slino humoralnom odgovoru
na kompleks hapten-nosa). Kao rezultat toga dolazi do indukcije imunoloke memorije i
produkcije visokoafinitetnih antitela (IgG) specifinih za polisaharide kapsule koja mogu da
spree teke infekcije izazvane inkapsuliranim bakterijama. Konjugovane vakcine imaju iste
osobine kao i subjedinine, bezbedne su i daju se deci tokom prve godine ivota (3 do 4 doze) i
splenektomisanim osobama, a najvee ogranienje im je relativno visoka cena.
Kombinovane vakcine su vakcine koje sadre antigene razliitih serotipova jednog istog
patogena ili vei broj antigena poreklom od razliitih patogena. Primer za prvo su ve pomenute
vakcine protiv pneumokoka, bilo polisaharidna koja sadri polisaharidne antigene 23 najea
serotipa u populaciji, ili konjugovana koja sadri antigene 7 serotipova koji su najei uzronici
tekih invazivnih infekcija kod dece. Primer za drugo su DTP vakcina (esto se izgovara Di-TePer) protiv tetanusa, difterije i pertusisa ili kombinovana iva vakcina MMR protiv malih
boginja (morbila), zauki (mumpsa) i rubele. Kombinovane vakcine se jo nazivaju i
polivalentne vakcine (po analogiji sa vakcinama koje sadre samo jedan antigen i nekad se
nazivaju monovalentnim). Ove vakcine zadravaju sve dobre osobine pojedinanih vakcina i
pokazano je da se njima indukuje protektivan imunski odgovor na svaku komponentu u vakcini
(bilo da je atenuisani soj ili antigen) u priblino istoj meri kao i kad se daju pojedinane vakcine.
Zbog toga su one veoma praktine (manje davanja, manje optereenje deteta, manji broj
dolazaka kod lekara, manja ukupna cena itd.) i tendencija je da se vakcine koje se daju
pedijatrijskoj populaciji sve vie zamenjuju kombinovanim vakcinama protiv veeg broja
patogena (nove vakcine sadre i po pet ili vie razliitih patogena).
Iz svega navedenog jasno je da vakcine predstavljaju najbolji i najefikasniji nain borbe
protiv infektivnih bolesti. Program masovne vakcinacije ne samo da titi vakcinisane osobe od
odreene infekcije i bolesti, ve i smanjuje broj osetljivih osoba na tu bolest, spreavajui time
irenje infektivnog agensa unutar populacije. Drugim reima, vakcinisanjem veine ljudi u nekoj
populaciji tite se i nevakcinisane osobe i taj fenomen se naziva kolektivni imunitet (engl. herd
immunity). Ipak, i pored nesumnjive koristi od vakcina, njihov razvoj i primena skopana je sa
6

mnogim potekoama i ogranienjima te uprkos intenzivnim istraivanjima do danas nisu

napravljene efikasne vakcine za mnoge bolesti, ukljuujui AIDS ili malariju i druge parazitske
infekcije (za sada ne postoji ni jedna odobrena vakcina protiv parazita). U nekim sluajevima
nije ni realno oekivati da se napravi efikasna vakcina, s obzirom da ne ispunjavaju svi infektivni
agensi uslove da budu dobri kandidati za razvoj vakcine, niti je pravljenje vakcine protiv njih
uvek ekonomski opravdano. Tako na primer, poeljno je da infektivni agens bude antigenski
stabilan i da postoji u jednom ili malom broju serotipova, da antitela deluju protektivno i
spreavaju njegovo sistemsko irenje, da nema onkogeni potencijal, da inficira iskljuivo ljude i
da kod njih izaziva teu bolest. Sa druge strane, mnogi patogeni izazivaju hronine infekcije i
uspostavljaju latenciju u organizmu (npr. herpes simpleks virus HSV), antigenski su varijabilni
(npr. HIV), postoje u mnogo serotipova (npr. rinovirusi) ili inficiraju, pored ljudi, i ivotinje
(izazivai mnogih zoonoza), to sve veoma oteava pravljenje efikasne vakcine protiv bolesti
koje izazivaju i spreava njihovu eradikaciju. Bez obzira na potekoe, istraivanja na razvoju
novih vakcina (ukljuujui i primenu novih adjuvanasa) se nastavljaju nesmanjenim tempom.
Vakcine koje moda najvie obeavaju su hibridne vakcine sa korenjem virusnih vektora i
DNK vakcine. U prvom sluaju, re je imunizaciji ljudi sa hibridnim virusima koji su dobijeni
ubacivanjem gena za imunodominantne peptide antigena razliitih patogena u virusne vektore,
odnosno viruse koji mogu da inficiraju, ali ne i izazovu bolest kod oveka (npr. virus vakcinije).
Na taj nain omoguena je prezentacija antigena patogena u sklopu MHC molekula I klase od
strane inficiranih elija i aktivacija CD8+ T-limfocita kod vakcinisane osobe. DNK vakcine su
bazirane na principu imunizacije ljudi bakterijskim plazmidom koji sadri DNK za antigene
patogena. Slino prethodnim vakcinama, antigen-prezentujue elije domaina mogu da
ingestiraju te plazmide i produkuju i prezentuju antigene patogena u kompleksu sa MHC
molekulima I klase. Stoga oba ova tipa vakcina mogu da kod imunizovane osobe, pored
humoralne, indukuju i celularnu imunost (ukljuujui i citotoksine T-limfocite) koja je presudna
u odbrani od infekcija izazvanih intracelularnim patogenima. Takoe, one pruaju mogunost
pravljenja polivalentnih vakcina, to ih ini potencijalno veoma praktinim. Sa druge strane,
njihova ogranienja su u tome to mehanizam njihovog dejstva i mogui neeljeni efekti jo uvek
nisu dovoljno ispitani (naroito u sluaju DNK vakcina), kao i to davanje virusnih vektora
indukuje i imunski odgovor vakcinisane osobe na vektor, ime je onemogueno njegovo
ponovno korienje. I pored svojih nedostataka, ove vakcine imaju veliki potencijal i mnoge
eksperimentalne vakcine bazirane na ovim principima se trenutno nalaze u fazi klinikih
ispitivanja.