Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju

Diplomski rad
Nieov koncept nihilizma

Student:

Mentor:

Nikola Vujadinovi

prof. dr Dragan Prole

Novi Sad,
2016.

Apstrakt: Ovaj rad pokree svest o rastuoj krizi savremenog sveta koja postavlja tematiku
ljudskosti kao sredinji problem filozofskog miljenja. On se razvija razradom teze o oveku i
svetu kao jedinstvenom procesu. Time se pokazuje kako je sutina tog procesa nihilizam.
Utoliko ue tematsko polje ovog rada predstavlja Nieov koncept nihilizma kao ono uenje
koje postavlja okvire savremenog samorazumevanja oveka.

Kljune rei: nihilizam, ovek, svet, ivot, moral, istina, emancipacija, natovek

Sadraj

1. Uvod .................................................................................................................................................................... 4
2. Pitati o oveku znai pitati o njegovom svetu ..................................................................................................... 5
2.1. ivot ............................................................................................................................................................. 6
2.2. Svet .............................................................................................................................................................. 7
3. Genealogija morala kao studija o genezi ovekovog sveta ................................................................................. 8
3.1. O resantimanu .............................................................................................................................................. 9
3.2. O krivici i savesti, tj. imputabilnosti i moralnoj odgovornosti ................................................................... 11
3.3. O asketskom idealu .................................................................................................................................... 11
3.4. Nema univerzalnog morala ........................................................................................................................ 13
4. Smrt boga kao centralni dogaaj savremenog sveta .......................................................................................... 14
4.1. Ontologija istinskog sveta .......................................................................................................................... 17
5. Nihilizam kao sutina savremene ovek-svet veze ........................................................................................... 19
5.1. Vertikalna kritika vrednosti ........................................................................................................................ 20
5.2. Horizontalna kritika vrednosti .................................................................................................................... 21
6. Emancipacija bez slobode? ............................................................................................................................... 23
7. Natovek kao emancipatorski projekat ............................................................................................................. 25
7.1. Veito vraanje........................................................................................................................................... 25
7.2. Privid .......................................................................................................................................................... 27
8. Zakljuak........................................................................................................................................................... 29
Literatura ............................................................................................................................................................... 31

1. Uvod
Iako je ovek oduvek bio tema filozofskog miljenja, antropologija kao posebna
filozofska disciplina u striktnom smislu nastaje tek u prvoj polovini 20. veka. Meu raznim
istorijsko-filozofskim i uopte povesnim razlozima za ovo kasno stasavanje istie se onaj
najoigledniji: potreba jednog vremena za odgovorom na pitanje ljudskosti. Nju pokree
rastua svest o krizi savremenog sveta. Nae izlaganje takoe polazi od ove konstatacije.
Tradicionalni odgovori na pitanje ljudskosti pokuavaju da uklope oveka ili u jedan
optiji koncept, kao to je: prirodni svet, logos, physis, delatni svet, sloboda itd., ili u jedan
iri povesni kontekst, kao to je: sudnji dan, revolucija proleterijata itd. Iako potujemo
celokupnu filozofsku tradiciju, pa sa njom i svako od ovih uenja, meu njima se moramo
opredeliti za ono koje smatramo najadekvatnijom optikom za savremenost. Nae izlaganje
pokuae da opravda izbor Nieove filozofije kao te optike. Preciznije: ue tematsko polje
ovog rada predstavlja Nieov koncept nihilizma kao ono uenje koje postavlja okvire
savremenog samorazumevanja oveka. Ono je takoe osnova svakog potonjeg filozofskog
uenja o nihilizmu, te je zato nezaobilazno i predstavlja mesto od koga bi trebalo krenuti.
Tako se na zadatak ispostavlja kao ocrtavanje ovih okvira.
Osnovna teza ovog rada je da Nieovo uenje o nihilizmu izraava sutinu savremene
ovek-svet veze. Ova teza pretpostavlja nau radnu hipotezu, da pitati o oveku znai pitati o
njegovom svetu, jer svet je ono drugo oveka. Utoliko se ova hipoteza ispostavlja kao jo
jedna teza koju treba dokazati, pa, shodno tome, nae izlaganje mora poeti sa njom (2). Tek
onda moemo pristupiti sledeem: genealogiji morala kao studiji o genezi ovekovog sveta
(3); smrti boga kao centralnom i najvanijem dogaaju savremenog sveta (4); nihilizmu kao
logici dekadencije koja proima na svet (negativni nihilizam) (5), ali ujedno predstavlja i
mogunost njegove emancipacije (pozitivni nihilizam): jednog radikalno drugaijeg naina
ovekovog egzistiranja (6); natoveku kao konkretnom emancipatorskom projektu, koji u
potpunosti oslobaa do sada tek delimino ostvarene ljudske potencije (7). Poslednje
poglavlje sumira rezultate naeg izvoenja i obrauje pitanja koja su iskrsla (8).

2. Pitati o oveku znai pitati o njegovom svetu

ta samo moe biti naa nauka? Da niko ne daje oveku svoje osobine, ni bog, ni drutvo,
ni njegovi roditelji i dedovi, ni on sam...1

Negiranje ideja o oveku kao biu koje je bog stvorio po svojoj slici, kao drutvenom
biu, kao ethos-u koji je odreen ethos-om, predstavlja stav radikalnog odbijanja
tradicionalnih pristupa tematici ljudskosti.
Ti tradicionalni pristupi primarno su racionalistiki. Od Platona i Aristotela, pa sve do
nemakog klasinog idealizma, odrala se ideja o oveku kao biu koje od ostalih bia
razlikuje to to misli, te je u tom smislu miljenje sutinska odredba oveka. Miljenje je onaj
boanski element u oveku, na osnovu njega mogua je ljudska zajednica, obiaji i tradicija
utemeljeni su njime. Meutim, pored toga to je ovek bie koje misli, duhovno bie, on je
takoe i prirodno bie. Ali razvijanje ideje oveka kao prirodnog bia za racionalistiku
tradiciju tek je sekundarni filozofski zadatak.
U okviru Kantove filozofije ovekom kao biem miljenja, ali i slobode, bavi se
filozofska, odnosno pragmatika antropologija, a ovekom kao prirodnim biem prirodna
antropologija, tj. prirodna nauka - fiziologija.2 I za Hegela je primarni filozofski zadatak
ovek kao misaono, odnosno duhovno, a ne prirodno bie, ali on eli da prevlada dualistiki
karakter Kantove filozofije. Ako ovek nije prosto misaono, ve duhovno bie, onda je on
povesno bie, a to znai da nam ne trebaju dve razliite discipline koje e razmatrati drugaije
aspekte ovekovog postojanja, ve vie disciplina koje e svaki razvojni momenat oveka
posebno obraivati, pritom pokazujui kako jedan momenat prelazi u drugi. U tome se sastoji
grandioznost Hegelove filozofije te krune nemakog idealizma. Naime, ovek kao
prirodno bie jeste potencija koja se kroz razvoj tek moe aktualizovati u duh, odnosno
oveka u pravom smislu rei. Duh je, kao istina prirode, postao.3 Utoliko antropologija
1

Nie, F., Sumrak idola, Grafos, Beograd, 1980., str. 47., preveo: Borivoje Jevti [kurziv: N. V.]

Opirnije u: Kant, I., Antropologija u pragmatinom pogledu, Naklada Breza, Zagreb, 2003., preveo: eljko

Pavi
3

Hegel, G. V. F., Enciklopedija filozofijskih znanosti, Veselin Maslea, Sarajevo, 1987., str. 334., preveo: Viktor

D. Sonnenfeld
5

oveka kao subjektivni duh najpre razmatra kao prirodu, kao prirodnu duu 4! Dakle,
ljudsko po sebi nije nita ljudsko duhovno - ve prirodno.

2.1. ivot
Sa ovog mesta poinje Nieova antropologija koja jo jednom propituje ovu istu
mogunost prirode: da li je ona osnova za sticanje ljudskosti i slobode ili kroz nju prosijajvaju
izvesne nunosti koje ne mogu biti ukinute kroz razvoj, i koje, na kraju krajeva, moda i ne
trebaju biti ukinute, ve naprotiv - priznate i dozvoljene?
Kada govorimo o nunosti pod time ne podrazumevamo stanovite novovekovnog
naturalistikog determinizma koji se suprotstavlja indeterminizmu. Ne radi se o tome da je
ovekovo delanje nuno determinisano nekim prirodnim strukturama njegovog bia. Njima su
odreeni samo fizioloki procesi ivog bia koje je ovek. Oni su nuni i kao takvi mogu
predstavljati predmet prirodne nauke, odnosno prirodne antropologije. To je i Kantovo
stanovite. Ali time se ne zavrava razmatranje oveka kao bia prirode, odnosno, bia ive
prirode, jer ivot za Niea znai mnogo vie nego za prirodne naunike. Njegovom
filozofijom pojam ivota, s jedne strane, postaje centralni pojam onoga to se tradicionalno
smatralo poljem teorijske filozofije, a s druge strane, postaje relevantan i u polju praktike i
pojetike filozofije. Tako su naturalizovane sve discipline racionalistike tradicije filozofije,
ali ne na nain da je filozofijom ovladao pozitivistiki prirodno-nauni pojam prirode.
ivot ima dve sutinska odreenja: odranje i unapreenje. Nie ih objedinjuje svojim
pojmom korisnosti. Tu, meutim, nije u pitanju nekakav naivni egoizam ili utilitarizam, to da
je princip ovekovog delanja da on ini onako kako je iskljuivo u njegovom interesu, pritom
se ne obazirui na druge, ili onako kako ima najvie materijalne koristi. Odranje i mogue
unapreenje ivota na osnovu korisnosti za njega nije nikakva praktika delatnost, ve
prethodi svakoj praktikoj delatnosti i tek postulira ovekov delatni svet. Naime, ovekovo
neprestano izgraivanje vlastitog sveta - koji nije iskljuivo praktiki prevashodno
podrazumeva pripisivanje odreenog smisla i vrednosti svetu koji ih sam po sebi nema. Time
se konstantno gradi i razgrauje sadrinsko i vrednosno ispunjenje onoga to mi u filozofiji
prepoznajemo kao temeljne praktike, ali i teorijske i pojetike pojmove. Oni se ne mogu
4

Ibid., str. 336. i dalje.

6

fundirati nikakvom racionalnom argumentacijom, ne moe se eksplicirati nekakva istina iza

njih. S jedne strane, njihovo vrednovanje kao i sadrinsko ispunjenje uvek je u funkciji
odranja i unapreenja izvorne ivotnosti u oveku, korisnosti za ivot, te je u tom smislu
njime odreeno (ali ne i determinisano stav novovekovne racionalistike filozofije). S druge
strane, ivot se uvek zatie u odreenom okruenju, u odreenim uslovima, u odreenom
svetu koji je sam postulirao, a prema kome se sada iznova mora postaviti. Zato Nie govori o
tome da ovek ni sam sebi ne treba da daje osobine.

2.2. Svet
U oba sluaja - kako u nemakom idealizmu, tako i u Nieovoj filozofiji koja sledi
nakon njegovog kraha - ljudskost je neto to se konstantno mora sticati. Kako god da
shvatimo ovu procesualnost, svet ostaje nuni produkt ostvarivanja ljudskosti. Dakle, po
ovom pitanju je nebitno da li razmiljamo u tradicionalnom ili nieanskom registru, da li se
ljudskost stie povesnim seberazvijanjem na osnovu slobode kao naina ovekovog bitka ili
se ona stie jednom aksiolokom hermeneutikom u funkciji ivota. Svet ostaje nuni produkt
ostvarivanja ljudskosti, jer ovek ne moe graditi sebe, a da istovremeno ne gradi i svoj svet:
oni su dve strane istog procesa. Zato nam je svet toliko vaan u antropologiji, jer on je
relativno trajna manifestacija procesa ostvarivanja, tj. sticanja ljudskosti. Preko njega moemo
doi do ljudskosti koja je stalno u postajanju. U njega treba da se zagledamo, a ne u sebe, jer
za razliku od nas samih, on stoji pred nama. Kretati se u registru Nieove filozofije, nasuprot
nemakom klasinom idealizmu, ovde znai posmatrati svet kroz optiku korisnosti za ivot.
Kako bismo doli do odgovora na pitanje ljudskosti treba da se obratimo njenom korelatu:
svetu kao prisutnom rezultatu ovekovog tumaenja i vrednovanja.
ovek se, s jedne strane, raa u svetu i oblikovan je njime, ali je, s druge strane, ovek
isto tako bie koje htelo-nehtelo, svesno-nesvesno, s namerom ili bez nje oblikuje svet, ne
samo praktiki, ve takoe pojetiki i teorijski. Ako imamo ovo na umu onda svako kritiko
pristupanje temi ovek moe poi od sveta: savremenog naina ivota, kulture, morala,
institucija, svega onoga to Hegel naziva objektivnim duhom... Jednom reju, moemo poi
od onoga u emu se zatiemo. Na tom mestu biti radikalan podrazumeva zauzimanje jedne
metapozicije: tumaenje ovog tumaenja, odnosno odgovor na pitanje: Zato smo ba taj, a
ne neki drugi smisao i vrednost pridali naem svetu?. Nie radi upravo to: on je veliki
7

psiholog kako esto govori sam za sebe5 - veliki poznavalac ljudske due, na taj nain to je
veliki kulturolog, veliki filozof kulture, odnosno, ljudskog sveta. Njegova kritika kulture, pre
svega jednog konkretnog oblika moralne kulture - evropskog hrianskog morala - vodi
odgovoru na pitanje ta je ovek?.

3. Genealogija morala kao studija o genezi ovekovog sveta

Ako pitati o oveku znai pitati o svetu, onda nam ne preostaje nita drugo do da
pitamo Kakav je to na svet? Zato je ba takav a ne drugaiji?.
Nieov sud glasi kako je na svet ograen evropskom kulturom - naglaeno
hrianski. Njegove najvie vrednosti meu kojima se istie moral - svoje poreklo imaju u
hrianstvu. ta to za nas znai otkriva nam metodski postupak genealogije. Ona je kritiki
metod koji otkriva skrivene uslove nastanka predmeta istraivanja. To podrazumeva
zauzimanje odreene distance spram ovog predmeta, poto se njegovo, kako bi Nie rekao
sramno poreklo, ne oituje neposredno iz njega. Dakle, ovaj svet koji se dugo i polako
gradio ovo u emu smo se zatekli i ime smo odreeni osvestiemo tako to emo ga
ogoliti, te ukazati na njegovo izvorite. U sluaju morala to podrazumeva sldee:
...moralni sud ne treba nikada shvatiti od rei do rei: u njemu se, kao takvom, uvek sadri
obrnuti smisao. Ali je neprocenjiv kao semiotika: on otkriva, bar za uena oveka, najvrednije
realitetete kultura i unutranjih stvari koje nisu dovoljno znale da razumeju same sebe.
Moral je samo govor pomou znakova, prosto simptomatologija: treba ve da se zna o emu
se radi da bi se od njega moglo izvui koristi.6

Da iz mojih spisa govori jedan psiholog, koji nema sebi ravnih, to je moda prvo, to e primetiti dobar

italac... (Nie, F., Sumrak idola, str. 49.)

6

Ibid., str. 35. [kurziv N. V.]

8

3.1. O resantimanu
O emu se, dakle, radi kada je u pitanju evropski hrianski moral? Prema Nieu,
radi se o resantimanu.
Humanistike ideje prosvetiteljstva u praksi su se pokazale kao neuspene i neistinite.
Prosveenost ne vodi oveka emancipaciji: vrlina nije znanje, jer znanje je samo nuan, ali ne
i dovoljan uslov vrline. To je stav sa kojim se filozofija morala suoiti nakon to je
prosvetiteljstvo doivelo svoj fijasko. Mrnja se proporcionalno ne smanjuje sa poveanjem
znanja, ve naprotiv raste. Meutim, znanje samo po sebi nema nikakav vrednosni
predznak. Konstatacija progresivnog rasta mrnje, s jedne strane, kao i odsustva njegove
nunosti, s druge strane, navodi nas na zakljuak kako hrianski pogled na svet, opti koren
svima nama7 zaista ima korumpirano poreklo.
Koren mrnje prema drugim ljudima koja dostie svoje krajnje granice u
novonastalim prosveenim uslovima - Nie vidi u nesposobnosti oveka da izae na kraj sa
spreenim ispoljavanjem vlastite ivotnosti, odnosno volje za mo. Volja za mo, tj. ivot,
kojoj je uskraeno sticanje moi, odnosno jaanje ivota, trai svoje zadovoljenje na
alternativan nain. Taj alternativan nain primarno se trai u okviru morala. Zato ba morala?
- Zato to Nie prepoznaje moral kao ono to je pretpostavka i osnova svih ostalih oblika
delanja, drutvenosti uopte, odnosno razvijenog oveanstva. Moral je elementarni nain na
koji se neki ivot oblikuje i ispoljava. On je odreujui i za njegovo ophoenje prema drugom
ivotu, pa se shodno tome mora krenuti od njega. Dva osnovna tipa morala su aristokratski i
podaniki.
Aristokratski moral predstavlja ivot koji se uobliio na takav nain da svemu govori
da. To znai da dok priznaje realne razliitosti meu drugim ivotima tj. meu drugim
ljudima - svoju posebnost pokuava da afirmie tako to e se za nju izboriti, zasluiti je. To
je zdrava volja za mo na delu. Za razliku od aristokratskog morala, podaniki moral svemu
drugaijem od sebe unapred govori ne. On tei tome da ono razliito pretvori u isto, tj. isto
ono to je i on. Na taj nain on negira postojanje razlika meu razliitim ivotima. To je
bolesna volja za mo na delu.
7

Nie, F., Volja za mo, Dereta, Beograd, 1991., str. 189., preveo: Duan Stojanovi [kurziv: N. V.]
9

Dok se aristokratski moral gradi autonomno, proizlazei iz zdravog ivota koji raste,
to e rei jaa, napreduje (volja za mo koja raste), podaniki moral gradi se spram njega kao
njegova opozicija. S jedne strane, u izgradnji svoga praktikog sveta elite prvo grade pojam
dobra, to je lan od koga se poinje. Ravo je samo ono to je suprotno dobrom. S druge
strane, robovi prvo grade pojam zla koji je identian sa pojmom dobra elita.8 Do preokretanja
poraenih u pobednike dolazi tako to se aristokratski pojam dobra tumai - ne kao neto
ravo ve kao neto zlo! To tumaenje glasi: Sve ono to ste vi aristokrate do sada
spontano inili u stvari je najvea pervertiranost ljudske prirode - zlo. Ono to mi inimo je
dobro, a ne ravo kako vi to vrednjete. Mi nismo slabi, mi smo dobri. To preokretanje Nie
vidi kao najveu prevaru u istoriji oveanstva, kao ono to je odredilo nesretni tok
dananjeg sveta. Hrianstvo je subjekt ove promene, jer, s jedne strane ima svoje korene u
judaizmu, a s druge strane, obeleava evropsku kulturu. Naime, hrianstvo je jevrejska sekta.
Jevrejski moral hrianski je moral. Jevrejski moral jeste moral potlaenih, moral gubitnika,
moral podanika, moral onih koji su uvek iveli u neijoj senci; to e rei moral koji svoj izvor
ima u resantimanu! Licemerje hrianskog morala sastoji se u tome to se predstavlja u
humanizatorskom ruhu, dok je zapravo pobuna protiv vlasti otmenih vrednosti9. Ta pobuna
rezultira time da se pobednicima snagom veine gubitnika objasni kako su oni ustvari
gubitnici. Dananje drutvo je drutvo gubitnika. Mi smo pokolenja ovih prevaranata. Ipak,
njihova prevarna pobeda je nesrena. Zato?
Zato to su njeno pogonsko gorivo osvetoljubivost i mrnja resantiman koji se na
kraju mora okrenuti protiv sebe. Zato? Zato to uniformni karakter ropskog morala na kraju
u potpunosti izjednaava opoziciju spram koje se prvobitno gradio. Vie nema instance spram
koje se on odreivao. Zato se resantiman sada izliva tamo gde jedino ima prostora. Tako se iz
odgovora na pitanje o nastanku morala dobija odgovor na pitanje aktuelnog stanja ljudskosti:
savremeni ovek i njegov svet svoj izvor imaju u patosu resantimana. U tom kontekstu trebaju
se sagledati savremeni ljudski fenomeni.

Nie, F., S one strane dobra i zla; Genealogija morala, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1994., str. 237. i

dalje., preveo: Gligorije Ernjakovi

9

Nie, F., Ecce Homo, Grafos, Beograd, 1980., str. 91., preveo: Vladimir orovi
10

3.2. O krivici i savesti, tj. imputabilnosti i moralnoj odgovornosti

Ali kako je nekome mogue naprosto objasniti da je zao, a ne dobar? Kako je ovaj
preokret mogu? - Nije dovoljna samo drugaija kontekstualizacija morala. Potrebno je da se
u taj kontekst veruje i da se kao posledica te vere on osea neposredno na svojoj koi kao
istina.
Dalja razrada postavke o resantimanu kao izvoru hrianskog morala tee u pravcu
razvijanja njegovih konkretnih likova krivice i neiste savesti. Genealoka kritika kree
se u pravcu postavljanja pitanja funkcije ovih likova. Njihovom instrumentalizacijom odvija
se preokretanje jakih u slabe. Prvobitna aristokratija je svoju poziciju zasluila tako to se
afirmisala kao nje dostojna. Pa kako e onda u tom kontekstu slabi ikada postati jaki? Samo
tako ako se vlast dobrovoljno preda. Taj in predavanja vlasti podrazumeva postojanje savesti
i krivice. Njihova sutina je u tome to omoguavaju suenje, to e rei vrednovanje:
proglaavanje nekoga dobrim ili zlim. Tako se savest ispostavlja kao oseanje moralne
odgovornosti pred samim sobom, pred svojim unutranjim sudijom, koje moe podrazumevati
i krivicu kao oseanje koje proizlazi iz svesti o odgovornosti pred drugim ljudima
(kvalifikacija za objekt suenja, odnosno, sprovoenja moi nad drugim). Tako se
prekorevanje sebe u vidu oseanja krivice i grie savesti ispostavlja kao posledica
nemogunosti korenja drugog zbog sputavanja vlastite volje za mo. Ono to je volja za mo
prema drugome kao surovost, prema sebi je u nemogunosti njenog kanalisanja prema
drugome (zbog kontekstualizacije sebe kao grenog, krivog, zlog itd.) resantiman kao
oseanje krivice i grie savesti.10

3.3. O asketskom idealu

Trea rasprava izvodi krajnje konsekvence uzimanja pravca evropske kulture iz
resantimana. ta je od evropskog oveka napravljeno, ta je to to danas stoji pred nama kao
ovek, s obzirom na izvor njegovog morala? Koja je to ideja oveka vodila u svom
dvohiljadugodinjem oblikovanju? ta je ono najbolje za koje znamo (personifikacija nae
ideje dobra, dobrog oveka), voeni prezrenou prema naem telu, prema naoj prirodi?

10

Nie, F., S one strane dobra i zla; Genealogija morala, str. 268. i dalje.
11

To je ono to Nie prepoznaje kao asketski ideal. Ideal mora postojati kao ono prema
emu se kreemo, kao ono to nam govori kuda treba da se kreemo. Oni koji u manjoj ili
veoj meri otelovljuju tu ideju meu nama, naravno, uivaju najvie poasti. Nekada su to bili
asketski svetenici, bramani, gurui. Danas su to naunici, filozofi, svi oni koji se postavljaju
na poziciju autoriteta koji zna istinu. Istina je, dakle, spona izmeu savremenog naunika i
hrianskog svetenika. Meutim, dok je za hrianstvo istina neto transcendentno,
onostranost, carstvo boije na nebu, pozitivna nauka trai istinu ovde: istinito je ono to je
proverljivo, to je verifikabilno, operativno, merljivo. Tako isti nagon za istinom koji je u
sveteniku dolazi sebi glave u svom razvijenom obliku kod naunika, jer se raskida sa idejom
istne kao transcendencije. Naunik je poslednja forma u kojoj preivljava asketski ideal.
Stupanjem pozitivizma na evropsku kulturnu scenu mo asketskog ideala vie se ne
crpi iz njegove istinitosti toga to je on istina ili svoje poreklo ima u njoj, u istinskom svetu.
On sada ivi na raun stare slave koja je i te kako velika i sa kojom se tek moramo
obraunati. Do sada nije bilo drugog ideala, te je ovek radije spreman da se uhvati za ovaj
stari ideal, makar u njega i ne verovao. Drugim reima, sa aspekta korisnosti za ivot bolja je i
bolesna volja za mo, ona koja tei vlastitom unitenju, nego nikakva volja za mo.11 Bolja je
ak i volja za smrt nego sama smrt, jer volja za mo kojoj se oduzme htenje isto je to i ivot
kome se oduzme ivot smrt. A upravo smrt jeste podruije istinskog ostvarivanja ljudskosti
u hrianstvu. Ona je ono to nas povezuje sa transcendencijom, sa istinskim svetom. Onda
kada je smrt ozdravljenje od ivota, kada je telo grobnica due, kada je filozofija kao ljubav
prema mudrosti zapravo tenja ka umiranju, onda je ivot neto nie u odnosu na smrt.
Razvijanje ovih principijelnih apsurdnosti iz njihovog korena rezultira stvaranjem morala,
religije, nauke i filozofije kakvim ih danas poznajemo.

Ukoliko se ne zaustavimo na konstataciji korumpiranosti sveta kao rezultatu

genealogije, ve tu konstataciju shvatimo kao jedan od odgovora na pitanje ta je ovek?,
onda se time otvara i alternativan prostor - prostor emancipacije:
Razume se samo po sebi da ja - pod pretpostavkom da nisam budala ne poriem da mnoge
postupke koji se zovu nemoralnim treba izbegavati i suzbijati, da, isto tako, mnoge postupke
11

Nie, F., Ecce Homo, str. 92.

12

koji se zovu moralnim treba praktikovati i podsticati - ali mislim da one prve treba izbegavati
a ove potonje podsticati iz drugaijih razloga nego do sada. Mi moramo nauiti da mislimo
drugaije kako bismo najzad, moda vrlo kasno, postigli jo vie: da oseamo drugaije.12

3.4. Nema univerzalnog morala

Morala koji bi vaio za sve ljude nema. Zato? Zato to je moral delo volje za mo
koja se ospoljava. On je nuno odreen interesima ivota, okolnostima u kojima se ivot
zatie i nainom na koji se ospoljava: kao ropski ili aristokratski moral. Ovo tipsko
razlikovanje morala ne znai kako se ljudi dele na vukove i ovce, ve da se vrednosna
tumaenja razlikuju utoliko to jednu istu stvar vrednuju oni koji vladaji ili oni kojima se
vlada.13 Tako se u okviru iste kulture, meu jednim narodom u kome je normalno postojanje
vladajue i podanike klase prepliu dva razliita vrednosna tumaenja u pojedincu, dva
razliita morala koja on otelovljuje.
Nie kritikuje hrianstvo zato to je ropski moral uinilo normom, standardom,
jedinim moralom, koji svaku genijalnost gui u njenom korenu, koji ima tendenciju da
izjednaava ono nejednako, da se nametne kao ono opte i univerzalno, a neeg takvog po
njemu ne moe biti. U ivotnoj perspektivi to znai sledee: ako su osnovne crte ivota
odranje i unapreenje, onda je naa hrianska kultura kulminacija onoga ivota koji je
akcenat stavio iskljuivo na odranje, u potpunosti na raun unapreenja i zaboravljajui na
njega. Suprotan stav isto tako bi bio fatalan. To su pokazala iskustva 20. veka, pre svega
nacizam: ako se akcenat u potpunosti stavi na unapreenje, ako se ne mari za ivot sve dok je
on u funkciji napredovanja ma kakvi da se kriterijumi napredovanja propiu - onda e se
ivot i izgubiti. Ostavimo sada po strani to to e se svaka grupa eleti afirmisati kao ona za
koju svi ostali postoje, kao ona koja reprezentuje istinski napredak.
Odranje je pretpostavka unapreenja, jer bez opstanka nema ta da se unapreuje,
ali unapreenje je ipak po Nieu sutinska odlika ivota. U tome je smisao formule ivota

12

Nie, F., Zora, Dereta, Beograd, 2011., str. 68. 69., preveo: Boidar Zec

13

Kaufmann, W., From Shakespeare to existentialism, Princeton University Press, Princeton, 1980., str. 213.

214.
13

kao volje za mo.14 ivot je volja za mo zato to je njegovo unapreenje ono to je primarno.
Da je primarno njegovo odranje, onda bi se koristio neki od prirodno-naunih termina:
nagon za odranjem, instinkt preivljavanja itd. Na ovom mestu prosijava mo ivota: to to
se ak i naune teorije i termini grade u njegovoj funkciji.
Te moi trebamo biti svesni ako prieljkujemo jedno veliko podne, jedan proces
samoosveenja oveanstva. Ono to nam Nie po tom pitanju sugerie jeste da ivot ne
treba uguiti u njegovom prostom postojanju, ve on treba da bude postajanje. Ba se na
svemu ivom moe najjasnije pokazati da ivot ini sve ne da se odri, nego da postane neto
vie...15 Shodno tome, ovaj ivot iji smo i mi sastavni deo ne smemo negirati, ve mu
moramo dopustiti da se razvija. Meutim, ivot koji se razvija jeste ivot koji se hrani, koji se
kree, koji, dakle, podrazumeva i neto pored sebe, kako ivo, tako i neivo. To je ono to
smo mi nazvali svetom u sluaju oveka. Shodno reenom, proces raskidanja sa
tradicionalnim patologijama i zapoinjanja emancipacije mora poeti od uvida u aktuelno
stanje sveta.

4. Smrt boga kao centralni dogaaj savremenog sveta

Kakvo je dananje stanje sveta? Bog je mrtav i mi smo ga ubili.
Zar niste uli o onom ludom oveku koji je u vedro prepodne upalio fenjer, pojurio
na pijacu i neprekidno vikao: Traim boga! Traim boga! Poto su ba tamo stajali mnogi
od onih koji nisu verovali u boga, izazivao je veliki smeh. Da li je izgubljen? pitao je jedan.
Da li je zalutao kao dete? pitao je drugi. Ili da li se krije? Da li se nas plai? Da li se ukrcao na
lau? iselio se? tako su svi vikali i smejali se. Ludi ovek skoi meu njih i prostreli ih
pogledom. Gde je bog? povie, ja u vam to rei! Mi smo ga ubili, vi i ja! Svi smo njegove
ubice! Ali kako smo mi to uinili? Kako smo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao suner
da izbriemo itav horizont? ta smo uinili kada smo ovu zemlju otkovali od njegovog
sunca. Kuda se ona sada kree? Kuda se mi kreemo? Da li dalje od svih sunca?... Zar nije
veliina toga dela prevelika za nas? Zar mi sami ne moramo postati bogovi da bismo samo

14

Nie, F., Volja za mo, str. 191.

15

Ibid. str. 409.

14

izgledali njih dostojni? Nikada nije bilo veeg dela i ma ko da se posle nas rodi, zbog toga
dela spada u neku viu istoriju nego to je cela istorija do sada bila!.. Dolazim prerano ree on
tada, meni jo nije vreme. Ovaj ogromni dogaaj je jo na putu i putuje jo nije dopro do
ljudskih uiju... Ovo delo je njima uvek jo dalje od najudaljenijih zvezda a ipak su istu
stvar uinili!... Ta ta su jo ove crkve ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici boga?16
Ovaj podui citat nam je neophodan jer saima jednu od osnovnih, ako ne i
najosnovniju ideju Nieove filozofije ideju smrti boga. Nie preuzima novozavetni motiv
smrti boga i razvija ga u novom, savremenom kontekstu. Zato postoji dosta slinosti, ali i
razlika izmeu Hristovog stradanja i prie o ludom oveku. U oba sluaja se odgovornost za
smrt boga pripisuje oveanstvu. Iako su za Niea koncepti odgovornosti i krivice samo
instrumenti volje za mo, rei Mi smo ga ubili, vi i ja! ovde stoje - ne zbog imputacije, ve
zbog isticanja smrti boga kao dogaaja koji se nas sutinski tie, koji se tie oveanstva
uopte (to je sluaj i u Novom zavetu). Taj ludak u vedro prepodne pali fenjer kako bi
osvetlio ono to oni koji nisu ludi, koji su normalni, ne mogu da vide. Ludi ovek
normalne ljude uopte ne prepoznaje kao razliite od sebe, jer oni su sauesnici u tom inu
ubistva boga. Meutim, iako su to uinili - oni ni izdaleka toga nisu svesni. U kontekstu
Hristovog stradanja, krivica, odgovornost i iskupljenje povodom njih, osnove su novog
zavetnog odnosa oveka i boga. S druge strane, za Niea je apsurdno govoriti o ljudskoj
krivici uopte, a kamoli o ljudskoj krivici u okviru jedne dinamike ija je imanentna sutina
izvesno samoukidanje. Evropsko hrianstvo u krajnjoj liniji sebi dolazi glave: hrianski
nagon za istinom nadjaava snagu vere, odnosno ubija boga. I Nieov i hrianski kontekst
prie o smrti boga najavljuje velike promene koje slede.
Meutim, dok se ubistvo Hrista deava s predoumiljajem, jer ima odreenu svrhu u
okviru boanskog provienja (Hrist je morao umreti, jer se time otvorila mogunost sklapanja
novog zavetnog odnosa s bogom), u sluaju ludog oveka do ubistva dolazi spontano, skoro
pa sluajno. Ba zato to se ono oduvek moralo dogoditi (tj. dogaati) niko nije ni razmiljao
o njemu, ve se taj in ubistva jednostavno iveo. Kako smo mogli da ispijemo more? Tako
to smo davno poeli da ga pijemo i na to se toliko navikli da nismo mogli da prestanemo da
ga pijemo. Toga tek sada poinjemo da budemo svesni. Pitanje Kuda se mi kreemo?
presudno je za oveanstvo: nema vie one pozadine smisla koja je do sada sve oubliavala,
16

Nie, F., Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1984., str. 146. 147., preveo: Milan Tabakovi [kurziv: N. V.]
15

svemu davala formu. Ovaj uvid i danas vai, tavie danas jo vie vai, jer, kako Nie kae:
Dolazim prerano ... Ovaj ogromni dogaaj je jo na putu.. Nama danas takoe nedostaje
odgovor na civilizacijsko pitanje koje se sve vie namee: ta smo uinili kada smo ovu
zemlju otkovali od njenog sunca. Kuda se ona sada kree? Kuda se mi kreemo?, kao to i
ljudi sve tee iznalaze naine osmiljavanja vlastite egzistencije.
Da li se kreemo dalje od svih sunca?. Nie bi voleo da je tako, da ne gledamo vie
ni u sunce ni u druge zvezde, ve da svoj pogled spustimo na zemlju, da gledamo ispred sebe
dok koraamo, kako ne bismo upali u bunar kao Tales. Meutim, ono to je ukinulo verovanje
u istinski svet razvijena kultura nagona za istinom, tj. nauka pokuava da se nametne kao
novi autoritet. Ali time bi se stari istinski svet zamenio novim, a mi bismo i dalje otali da
ivimo u ovom lanom, nitavnom svetu.
Ukoliko naa zemlja, tj. na svet zaista treba da bude otkovan od ovog
transcendentnog sunca, onda nije dovoljno suoiti se samo sa injenicom smrti boga, ve i sa
smru svega onoga to je do tada ivelo na njegov raun. Zato je problematino ako ...ipak
stoji nepokolebljivo optika navika traenja vrednosti oveka u njegovom priblienju
idealnom oveku... Sanjati o stanju u kome e ovaj savreni ovek biti u ogromnoj veini:
preko toga nisu ili ni nai socijalisti ni gospoda utilitarijanci... Jednom reju: dolazak
carstva Bojeg stavljen je u budunost, na zemlju, i dan mu je oveanski smisao ali je
ovek ostao u osnovi vrsto pri veri u stari ideal...17 Dakle, smrt boga podrazumeva kraj
istinskog sveta, sveta koji je utemeljavao asketske ideale koji su oveku nametali odreenu,
svrhu smisao i pravac. To vidi i Hajdeger: Onostrani cilj venog blaenstva pretvara se u
ovozemaljsku sreu veine.18 Ali cilj ostaje! Dakle, i dalje odreuje ovekovo postojanje!
Da li mi sami moramo postati bogovi kako bismo bili dostojni tog ina ubistva boga?
Ne. Carstvo zemaljsko ne poiva na carstvu nebeskom, ve samo na sebi, na ivotu. Crkve
su danas kulturni spomenici. Mi obilazimo crkve na naim putovanjima i divimo se nihovoj
arhitekturi, njihovoj istoriji, umetnosti itd. Niko nije doao da trai spas, boga, sebe, oprotaj,
iskupljenje... Crkva je danas turistika atrakcija, a ne kua boija. Utoliko nae vreme
proima jedna protivrenost, jer mi se odnosimo prema crkvama kao prema spomenicima
17

Nie, F., Volja za mo, str. 229.

18

Hajdeger, M., Nieove rei Bog je mrtav, u: umski putevi, Plato, Beograd, 2000., str 171. 172., preveo:

Boidar Zec
16

kulture, kao da je ta kultura odavno prola, izumrla, i mi se sada divimo toj duhovnoj
graevini iji je rok trajanja istekao, a pritom ne shvatamo kako i sami ivimo - ako ne u toj
kulturi - onda sigurno na njenim ruevinama: u tome je sutina nihilizma.

4.1. Ontologija istinskog sveta

Sva tri momenta kritike dosadanjih najviih vrednosti religija, moral i filozofija
imaju zajedniko to to reprezentuju jedan istinski svet: carstvo boije, veno blaenstvo u
njemu koje se moe stei adekvatnim postupanjem na zemlji, istinu koja on jeste i koja je
ovekovom saznanju nedostupna.
Pravi svet, dostiiv za mudrog, pobonog, kreposnog, - on ivi u njemu, on je taj svet.19
Dakle, hrianstvo, moral koji je naglaeno hrianski, kao i evropska filozofija, za
koju se isto tako moe rei da je hrianska, poivaju na istoj ontologiji: razlikovanju
istinskog i lanog sveta. A to je zabluda koje se moramo reiti. Istinski svet nije istina ovog
naeg sveta, ve ljudski konstrukt u funkciji ivota, odnosno volje za mo. Slabi se
proklamuju kao predstavnici onoga transcendentnog na zemlji, onoga najjaeg uopte, oni su
dobri, a ne slabi i kukavice, oni su ono emu svi trebaju teiti, jer oni znaju istinu ovoga sveta,
pa time i istinu onoga to bi ovek trebao da bude.

Filozofija je glavni krivac za ovu ontologiju koja postavlja istinski svet. Istinski svet se
u ideji ontologije nalazi u klici. Onda kada pitamo o ontos on mi gradimo podelu na istinski
i lani svet. Tu je centralna figura Platon, odnosno njegova filozofija. Njenu sutinu, s jedne
strane, predstavlja podela na istinski i lani svet, na svet ideja i svet fenomena. Utoliko je
njome utemeljena ontoloka pretpostavka hrianstva. S druge strane, Platonova filozofija
naglaeno se razvijala upravo u hrianstvu. Naa filozofija je naglaeno grka, ali ne iz
primarnih izvora, kao da naa kultura neposredno komunicira sa starogrkom, ve iz
sekundarnih izvora iz hrianstva koje je grko.
Meutim, sama podela na istinski i lani svet istovremeno ne podrazumeva i njihovu
principijelnu nepomirljivost. Ako je svet ideja ono to je istina naeg sveta, on nam ipak moe
19

Nie, F., Sumrak idola, str. 27. [kurziv: N. V.]

17

posluiti kao orijentir naeg delanja, kao ideal koji se moe manje ili vie uspeno realizovati
na zemlji (u Platonovom pokuaju, dodue, bezuspeno). Hrianska nadgradnja Platonove
ontologije sastoji se u tome to se istinski svet ne moe praktiki realizovati na zemlji. Izmeu
njih postoji radikalni jaz, koji se - kao to smo ve rekli moe prevazii samo van
ovozemaljskog ivota. Smrt je prostor istinske emancipacije, taj stav opet svoje filozofske
razloge ima kod Platona i Sokrata!
Onda kada delegitimiramo ideju istinskog sveta, delegitimirali smo i njen korelat: na
svet kao neto lano i prividno. On sada stoji kao jedan jedini svet naspram koga ne postoji
nita sa ime se on moe odmeravati, prema emu se moe upirati. Time se zavrava sa
ontologijom koja svet deli na idealno i fenomenalno, na stvar po sebi i pojavu. Na taj nain
nas ovaj takozvani istinski svet vie niim ne obavezuje u naoj svakodnevnoj egzistenciji.
Emancipovali smo se od njega. To je tako u teoriji, ali u praksi jedrugaije: mi moramo da
platimo cenu zato to smo 2 milenijuma bili hriani.20 Zato ova konstatacija prvobitno ne
vodi oseanju slobode, ve oajanju i melanholiji: (negativnom) nihilizmu.

20

Ide vreme kad emo imati da platimo to smo dve hiljade godina bili hriani: mi gubimo ravnoteu koja nas

je osposobljavala da ivimo. (Nie, F., Volja za mo, str. 66.)

18

5. Nihilizam kao sutina savremene ovek-svet veze

Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod inspiracijom, optikom ivota: sam ivot nas
prisiljava da postavljamo vrednosti; sam ivot postaje vrednosan po nama, ako postavljamo
vrednosti... Odatle sledi da je i ona protivpriroda morala koja boga shvata kao protivpojam i
osudu ivota, samo jedan sud vrednosti o ivotu o kome ivotu? kojoj vrsti ivota? Ali, ja
sam ve dao odgovor: o ivotu koji propada, koji je oslabio, koji je iznuren, koji je osuen.
Moral, kao to je do sada bio razumevan kao to ga je najzad openhauer formulisao kao
negiranje volje za ivot sam je dcadence instinkt koji od sebe stvara jedan imperativ: on
kae: propani!21

Ovaj citat na lep nain sumira rezultate naeg dosadanjeg izvoenja i otvara nau
sledeu i glavnu temu: nihilizam. Istinski svet utemeljivao je ovekovo znanje i delanje,
njegovu teoriju i praksu. Meutim, dok je nae znanje istinskog sveta izgubilo svoj hrianski
karakter, jer niko vie ne veruje u boga, u njegovo carstvo, koje je carstvo istine, nae delanje
ostalo je naglaeno hriansko, na moral je hrianski. Ova nesinhronizovanost miljenja i
delanja jeste ono to dovodi do nihilizma tj. do toga da vrednosti gube svoju vrednost. Mi
inimo kao da se kreemo ka nekom odreditu, dok istovremeno ne verujemo da to odredite
postoji. To je sutina nihilizma: na ivot u lai kojeg tek polako poinjemo da budemo
svesni. Ta nadilazea svest jeste ono to dovodi do obezvreivanja naih najviih, tj.
transcendentnih (filozofskih, umetnikih, moralnih, religijskih, itd.) vrednosti. To znai da se
na svet rui, da mi ivimo u jednoj ruevini stare kulture koju jo uvek nismo u stanju da
prevaziemo, pa nastavljamo na onaj nain kako jedino znamo (hrianski moral) dok
istovremeno znamo ako upte znamo, ili bar nasluujemo - da je takvo postupanje
besmisleno. Zato je nihilizam sutina savremene ovek-svet veze, jer on izraava taj odnos
oveka prema vlastitom svetu, prema sebi: iveti po kanonu u koji ne verujemo znai
obezvreivati dosadanje najvie vrednosti nihilizam.

Dakle, nihilizam izraava dinamiku aktuelnog stanja sveta, koji smo prepoznali kao
svet u kome su ljudi ubili boga, a preko toga za nas izraava i aktuelno stanje ljudskosti. To
21

Nie, F., Sumrak idola, str. 33.

19

stanje ljudskosti je takvo da ljudi jednostavno vie ne veruju u boga, evropljani vie ne veruju
u Hrista. Lud ovek je lud u odnosu na njih, na one koji mu se smeju, a to su oni koji su se
zadesili na trgu, na pijaci; to je javno mesto, tamo se svi ponekad zadese: iz svih klasa, svakog
porekla, svakog ekonomskog statusa. Dakle, ako verovati u boga znai biti lud, onda biti
normalan, uobiajen, prosean - znai biti ateista.
Rei Bog je mrtav znae: natulni svet je bez delotvorne snage. On ne daruje ivot. Doao
je kraj metafizici, to jest, za Niea, zapadnoj filozofiji shvaenoj kao platonizam. Sopstvenu
filozofiju Nie shvata kao kretanje protiv metafizike za njega to znai protiv platonizma.22
Nihilizam izraava jaz koji nastaje izmeu vere koja je utemeljena na platonikoj
ontologiji, ondosno njenog odsustva, i morala koji je verniki, metafiziki: jaz izmeu
totalnog odsustva vere u boga, s jedne strane, i hrianskim moralom oblikovane ljudskosti, s
druge strane. To protivreje izmeu neverovanja i sazdanosti kao da se veruje jeste problem
nihilizma koji vremenom raste. Savremenom oveku nedostaje jedna opta struktura koja e
sve stavljati u kontekst. Vera u boga bila je ta struktura, bila je sutina koju smo postavili u
svet, ali ona sada vie nema delotvornu snagu. Tako se ovek u savremenom svetu nalazi u
nekakvom stanju poluraspadanja, jer ono to on jeste vie nema svoju (transcendentnu)
osnovu.

5.1. Vertikalna kritika vrednosti

Obzirom na postojanje ovog jaza javlja se potreba prevrednovanja vrednosti, odnosno
novog tumaenja i kritike dosadanjih najviih vrednosti. To podrazumeva kako kritiku
transcendentnih osnova sveta, tako i kritiku sveta uoblienog na njima. Religija, moral, nauka
i filozofija, kao dosadanje najvie vrednosti - sa moralom na elu - jesu ovozemaljski
predstavnici Boga, Dobra i Istine, odnosno onoga to transcendira nae svakodnevno
postojanje, delanje i saznanje. Vertikalna kritika na ovom mestu podrazumeva sledee:
napustiti ne samo konkretnu sadrinu onoga to je boansko, dobro i istinito, ve i nain
njihovog proklamovanja, formu vrednovanja.

22

Hajdeger, M., umski putevi, str. 169.

20

Ve je Nie jasno video da se verovanje u Boga ne moe zameniti verovanjem u objektivnu

istinu koja bi ga opovrgla i oslobodila nas svetenikih greaka i lai. Ta istina istinitija od
svetenikog Boga bila bi onda istinski Bog, jo opasniji i neprihvatljiviji od Boga crkvene
tradicije.23
Dakle, ne samo da ne bismo trebali postavljati novu sadrinu u ovu nikada do sada
kritiki propitanu formu transcendencije, kojoj ljudski rod mora da robuje, ne shvatajui da ju
je sam postavio i da je svojim nainom egzistiranja i dalje odrava, ve je u potpunosti
trebamo ukinuti. Trebamo spustiti na svet sa neba na zemlju i vrednosti traiti, odnosno
stvarati, u onome imanentnom. Prevrednovanje ukida ovu vertikalu istinskog i lanog sveta.
Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodrljivosti ivota, u odnosu na
najvie dosada priznate vrednosti; on tako isto obuhvata gledite da nemamo nikakva prava
pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i neto s onu stranu naega sveta...24
Pozitivni i negativni, tj. aktivni i pasivni nihilizam se u ovom sluaju razumevaju kao, s jedne
strane, dovoenje postojeeg jaza do njegovih krajnjih granica i time maksimalizovano
obesmiljavanje sveta i oveka u njemu, a s druge strane, kao registrovanje jaza i pokuaj
njegovog prevazilaenja kroz novo osmiljavanje.

5.2. Horizontalna kritika vrednosti

Horizontalna kritika naih dosadanjih najviih vrednosti podrazumeva kako se ideja
istorije oveanstva kao teleolokog razvojnog procesa mora odbaciti. Nikakva svrha koju
oveanstvo treba da ostvari ne postoji kao realni ili regulativni faktor. Carstvo boije nikada
nee biti carstvo zemaljsko; ostvarenje savrenog moralnog poretka na zemlji je nemogue;
apsolutno znanje kao ideal istine neostvarivo je. Dakle, tri glavna telosa koja podaruju smisao
toku ljudske istorije su nemogua.

Nestanak jedinstvenog istorijskog smera, zamiljenog kao objektivna racionalnost,

posledica je, aspekt, ili ak pravi i sutinski smisao smrti Boga. I to je, naime, ono to Nie
23

Vatimo, ., NIhilizam i emancipacija, Adresa, Novi Sad, 2008., str. 53., prevela: Marija Mati

24

Nie, F., Volja za mo, str. 55.

21

naziva nihilizmom, svest o tome da budunost nema znaenje, cilj, ma kakvu loginu
artikulaciju. Smrt Boga nije filozofska teorija, niti otkrie objektivne strukture sveta kao
da smo saznali da Bog ne postoji. To je globalni istorijski dogaaj, iji smo mi, po Nieu,
svedoci i protagonisti; mi danas jo vie nego on, koji se smatra samo prorokom tog
dogaaja.25
Dakle, istorija kao jedinstveni proces, odnosno povest, nije mogua. Svaka filozofija
povesti ili opta istorija sveta, nemogua je. Takvi projekti prethodno bi morali da opravdaju
jednu univerzalnu svrhu koja bi se odnosila na sve ljude u svim vremenima na svet. Mo
hrianstva, ali i ostalih monoteistikih religija, poiva i na tome to se proklamuje kao ta
opta objektivna istorija. Hrianstvu je imanentan jedan istorijski karakter. Pre grenog pada,
na zemlji, na nebu to su etape oveanstva uopte, a ne samo odabranog naroda. Nieovom
filozofijom dolazimo do toga da nijednu metanaraciju vie ne priznajemo kao istinu, jer
prepoznajemo njeno poreklo u volji za mo.
Osveenje naeg nihilistikog stanja moe, s jedne strane, voditi oajanju zbog
uverenja kako je svaki smisao izgubljen zauvek, ali s druge strane, moe voditi hrabrosti i
odvanosti na kreiranje jednog novog smisla. Obzirom na uvid u ovakvo stanje sveta, namee
se pitanje ta nam je initi?. Usmerenost na nihilizam, tako Hajdeger govori sluaocima
svojih predavanja o Nieu godine 1940, nije nikad prosto istorijsko posmatranje savremene
epohe, ve u sebi nuno odluka o tome ta u budunosti treba da bude sa oveanstvom
na ovoj zemlji.26 Dakle, javlja se potreba za jednim emancipatorskim projektom. Nie
odgovara na tu potrebu svojim uenjem o natoveku. Meutim, pre nego to pristupimo ovom
Nieovom uenju moramo reiti principijelan problem koji moe iskrsnuti u vezi sa
mogunou izlaganja bilo kakvog emancipatorskog projekta u okvirima Nieove filozofije.

25

Ibid., str. 75.

26

Miler-Lauter, V., Nihilizam kao povest i odluka: prilog Hajdegerovoj raspravi sa Nieom, u: Filozofski

godinjak: glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Institut za filozofiju Filozofskog
fakulteta, Beograd, 1988., str. 316., prevela: Eva Kamerer
22

6. Emancipacija bez slobode?

Kakva je stvarna vrednost naih ocena i tablica moralnih zakona? ta je rezultat
njihove prevlasti? Za koga? U odnosu na ta? Odgovor: za ivot. Ali ta je ivot? Ovde je
potreban nov i odreeniji pojam ivota. Moja formula za ovaj pojam glasi: ivot je volja za
mo.27
Nae ocene, tj. naa vrednosna tumaenja (vrednovanja), kao i nae tablice
moralnih zakona, tj. naa ustaljena vrednovanja (vrednosti), nemaju svoj finalni uzrok u
ostvarivanju jednog transcendentnog ideala u onome imanentnom. Tako neto uvek se
pokazivalo kao jedan zadatak popravljanja oveka i sveta koji je unapred osuen na
propast: svet je takav kakav jeste u svom venom bivanju, pulsiranju izmeu bitka i nebitka.
Naa vrednovanja i vrednosti svoju krajnju svrhu imaju u odranju i unapreenju koje se
odvija u okvirima same imanencije, jer je ono odranje i unapreenje ivota. Dakle, njihova
krajnja svrha je u tome da koriste ivotu, odnosno po Nieovoj formuli - volji za mo.
Ako sada s Hajdegerom zakljuimo kako su vrednosti samom-voljom-za-mopostavljeni uslovi nje same28, onda se time otvara sledei problem: ako neto postavlja
vlastiti uslov, uslov koji mu nije propisan od strane neke vie, njemu nadreene instance, pa
se jo tom prilikom radi ni manje ni vie do o samom ivotu, onda stojimo vrlo blizu tome da
taj ivot identifikujemo sa onim to se u filozofiji nemakog idealizma nazivalo subjekt, a
volju za mo sa onim to se nazivalo slobodna volja, kao temeljni uslov ovekovog
postojanja i njegovog sveta (sloboda kao nain ovekovog bitka). Jednom reju, sada stojimo
vrlo blizu tome da ivot - odnosno volju za mo - shvatimo kao slobodnu subjektivnost.
Meutim, nama je poznato da Nie govori o slobodnoj volji kao jednoj zabludi29. O
ovekovom poloaju u svetu, s obzirom na njegovu delatnu slobodu, Nie govori sledee:
Njegov se fatalitet ne moe iupati iz fataliteta svega onoga, to je bilo i to e biti. On nije
posledica sopstvenog nauma, jedne volje...30 Sloboda kao praktika sloboda - nije nain
ovekovog bitka, ona je ljudski konstrukt koji kao takav ne moe izbei optu sudbinu svoje
27

Nie, F., Volja za mo, str. 191., [kurziv: N. V.]

28

Hajdeger, M., umski putevi, str. 180. [kurziv: N. V.]

29

Nie, F., Sumrak idola, str. 46.

30

Ibid., str. 47.

23

uloge u ljudskoj ivotnosti, odnosno to da nije nita drugo do instrument volje za mo. Ljudi
su pomiljeni kao slobodni da bi mogli biti sueni, kanjavani da bi mogli biti
okrivljavani: prema tome, svaka se radnja morala pomisliti kao da je uinjena po volji, a
poreklo svake radnje da je u svesti...31 Delegitimiranjem ideje praktikog uma, kao i
odbacivanjem ideje koja prati celokupnu filozofsku tradiciju od Aristotela do Hegela, ideje o
volji kao poudnom umu ili promiljenoj udnji, kao posredovanju uma i udnje, Nie vri
otklon od filozofije nemakog idealizma i cele tradicije racionalistike filozofije uopte. Volja
nije slobodna volja, ve volja za mo kao univerzalni poriv32; ona je prirodna, bioloka
sutina ivota i nije posredovana umom.

Ako sada konstatacija odsustva slobode volje, smisla postojanja, boga ili bilo kakve
pozadine ivota ujedno ne znai kapitulaciju pred ivotom (pesimizam), onda iz nje
proizlazi jedan poziv na hrabrost i odvanost ljudi. Nihilizam moe biti, ali ne mora, razlog za
pesimizam u tome je razlika izmeu negativnog i pozitivnog nihilizma. To to nam smisao
naih ivota nije unapred zagarantovan jednom metanaracijom ne znai da ga mi sami sebi ne
moemo pokloniti. Ali kako bismo to mogli ako nismo slobodni da uradimo neto takvo?
Ovu neslobodu Nie prepoznaje kao zavisnost od vlastitih ivotnih interesa koji se u
krajnjoj liniji nalaze iza svakog naeg postupka. Osveenje ove izvorne neslobode jeste prvi
korak ka emancipaciji, tj. osloboenju. Emancipacija se ne sastoji u tome da se vlastita
vitalnost odbaci i negira. Ishod takvog postupanja jeste nihilizam. Emancipacija, naprotiv,
podrazumeva prihvatanje vlastite vitalnosti u onome to ona jeste, te omoguavanja njenog
jaanja i napredovanja. Ta svest omoguava prevazilaenje melanholije pesimizma i
negativnog nihilizma, te otvaranje novih prostora u kojima se moe traiti ljudska sloboda.
Dosad se vitalnost samo pokuavala prevazii i popraviti, kao da se od ljudi elelo napraviti
neto drugo do oni sami, i upravo to je dovelo do jo veeg porobljavanja i neslobode, nego
to je uslovljenost od strane volje za mo, tj. ivota. Dakle, svest o tome da iza nae slobodne
volje stoje interesi ivota ukida praktiku slobodu ali takoe otvara prostor jednog ponovnog
osvajanja slobode. Naime, ako se sloboda kao praktika sloboda, kao sloboda delanja,
odbaci, onda je emancipacija mogua jedino kao pojetika, odnosno umetnika sloboda, kao

31

Ibid.

32

Volja za mo, prema Nieu, jeste univerzalni poriv koji se nalazi u svim ljudima. (Kaufmann, W., From

Shakespeare to existentialism, str. 217. [prevod: N. V.])

24

sloboda stvaranja vlastite egzistencije kao vlastitog ivotnog projekta, kao umetnikog dela,
kao ina emancipacije (homo faber nasuprot animal rationale).

7. Natovek kao emancipatorski projekat

Dakle, ta nam je initi? - Nieov odgovor je: Umrli su svi bogovi: neka odsad ivi
natovek33

7.1. Veito vraanje

Melanholija, pesimizam i oaj negativni nihilizam uopte - mora se prevladati
pozitivnim nihilizmom, idealom koji je suprotan asketskom idealu - natovekom. Negativni
nihilizam nuan je kao posledica smrti boga. On se ne pojavljuje zato to volja za ivot opada,
ve zato to su ljudi postali nepoverljivi prema svakom pripisivanju smisla. Naime, ako je
hrianski kontekst odbaen, a pritom se smatrao za jedini jer kako bi bio istinski kada bi
pored njega postojali jo i drugi, onda nastaje kriza koja nas u krajnjoj instanci nagoni da
postavimo sledee pitanje: ako je svet stvar tumaenja i moramo se odrei svih pretenzija za
razumevanjem njegove istine, da li to onda znai da je jedino to nam preostaje ovaj na svet
koji nam se veito vraa kao predmet ponovnog tumaenja?34
Dakle, kako Nie na vie mesta govori ivot nema svoj krajnji cilj, jer da ga ima, on
bi ga dostigao. U tome je smisao onoga to smo mi nazvali horizontalnom kritikom vrednosti.
To znai da se aksioloka hermeneutika ivota nikada ne zavrava, da joj se predmet njenog
tumaenja uvek vraa, da se jednom za svagda ne moe doi do odgovora na pitanje ta je
neto, pa ni ta je ovek. Pored toga, potreba za jednim novim tumaenjem koje sebe nee
proklamovati kao jedino - i dalje ostaje. Ako je oveanstvo suoeno sa tom potrebom, onda
se postavlja sledee pitanje:

33

Nie, F., Tako je govorio Zaratustra: knjiga za svakoga i ni za koga, Bonart, Nova Pazova, 2001., str. 81.,

preveo: Milan urin

34

Nie, F., Volja za mo, str. 81.

25

Koja e se klasa pokazati tu kao najjaa? Najumereniji, oni kojima ne treba nikakva
krajnost u verovanju, oni koji ne samo da doputaju nego i vole dobar deo sluaja i
besmislice, oni koji o ljudima mogu misliti mislei sasvim skromno o njihovoj vrednosti, a da
zbog toga ne postanu mali i slabi: najbogatiji zdravljem, koji su dorasli za najvee nevolje, i
koji se zbog toga ne plae nevolje tako mnogo ljudi, sigurni u svoju mo i koji silu koju je
ovek dostigao predstavljaju sa svesnim ponosom.35
Odsustvo potrebe krajnosti u verovanju ne znai ujedno i odsustvo svakog
vrednovanja i vrednosti to bi bio sluaj negativnog nihilizma. Svaki ideal reprezentuje
odreeni korpus vrednosti, pa tako i natovek. Dakle, nisu sve vrednosti represivne po ivot u
svom uinku, niti je rezultat genealogije naputanje svih vrednosti i vrednovanja uopte, ve
samo naputanje apsolutnih vrednosti i upuivanje na nove koje su ve postojee ili se tek
razvijaju.36 Svaki moral predstavlja recepturu za izvestan tip oveka.37 Razliiti tipovi morala
predstavljaju razliite korpuse vrednosti koji iskazuju jednu mogunost uobliavanja
ljudskosti. Dok je tradicionalna etika polazila od toga da odreeni korpus, odreeni moral,
proglasi za jedini i time univerzalni (ime se ujedno sadrinski ispunjavao njihov tradicionalni
pojam trebanja), Nie u takvim postupcima vidi samo ropsku mo na delu koja govori ne
svemu onome to je od nje drugaije, koja poistoveuje svo bogatstvo razlika jednom
nivelirajuom univerzalnou. A mogunost prevrednovanja sastoji se upravo u svesti o ovom
bogatstvu razliitosti!
Ukoliko smo raskrstili sa istinskim svetom kao onim ciljem koji je nedostian za
ovoga ivota, onda ostajemo s tim da postoji samo jedan jedini svet, samo ovaj ivot sada i
ovde. Pitanje je kako njega iveti, jer on je sve to imamo. Ukoliko se egzistencija ne vodi s
obzirom na fiksirani ideal, na istinu, na istinski svet, onda se ona po Nieu mora kreirati,
stvarati nezavisno od nekakvih svrha, ciljeva, oekivanja. Takvo slobodno stvaralatvo
razreeno od svog odnosa prema nekom rezultatu koji bi trebalo da ostvari jeste umetnost. To
ne znai da se pri naem ivotu trebamo odnositi kao prema nekom umetnikom delu koje
stoji pred nama, ve da na ivot trebamo iveti kao da je on jedno umetniko delo koje

35

Ibid., str. 85.

36

Damjanovi, M., Nieov pozitivni nihilizam, u: Ecce Homo, Grafos, Beograd, 1980., str. 116.

37

Svaki moral jeste recept za izvestan tip oveka. (Kaufmann, W., From Shakespeare to existentialism, str.

217. [prevod: N. V.])

26

stvaramo. Jer ivot nikada ne moe biti nita gotovo, zavreno to je suprotnost ivota smrt
ili u najboljem sluaju neto zaustavljeno kastrirani ivot.

7.2. Privid
Egzistenciju koja je kreirana kao ovakva umetnost ivljenja (ne ars vivendi!) Nie
zasniva pojmom privida38. Time se eli okarakterisati sledee: privid nije neto to se
pojavljuje umesto neega to bi zaista (istinski! u smislu onoga to pripada istinskom svetu)
trebalo da bude prisutno, ve je privid ono to ne reprezentuje nita iza sebe. Jezikom
ontologije reeno: njegovo istinsko bie je ono to se privia ime se ukida ideja ontologije
kao one discipline koja pita o ontos on. To je jedno kreiranje koje se ni na ta ne ugleda,
utoliko je ono slobodno. Tako se naa egzistencija ispostavlja kao jedno umetniko
stvaralatvo koje je u potpunosti razreeno od svog odnosa prema neemu to bi bilo njegov
produkt, u smislu gotovog i zavrenog umetnikog dela. Zato je vano to ne postoji nikakav
univerzalni moral koji je nekakav recept za ivot: to i to je dobro, stvari se rade tako i tako,
ivot se ivi ovako i ovako. Samo negiranjem ideje univerzalnog morala kao ideala koji
pripada istinskom svetu mogue je zasnovati ljudsku egzistenciju kao neto to se u svom
ispoljavanju ne osvre unatrag ve slobodno koraa napred!
Privid je ona ontoloka pozicija koja se ne odreuje spram svog mesta izmeu
polova istinskog i lanog, ve se u potpunosti ispunjuje u kreiranju. Prema tome, ovek se ne
odreuje prema idealu ljudskosti, prema asketskom idealu, ve postoji kao (slobodna)
umetnost koju sprovodi ivot na delu. Tek tada se oslobaaju najvie ovekove ivotne
potencije koje su do sada bile sputavane njegovom boleu. Tako se paradoksalno ovek
moe uzdii u najvie visine samo ako se neprekidno ostvaruje dok vrsto stoji na zemlji, koja
je opet, sa svoje strane, neto to uopte nije vrsto, ve stalno u procesu nastajanja (isto kao i
ovek). Time se otvara sledei problem: kako graditi (ljudskost) ako pre toga ne proglasimo
neto za osnovu? Nije li osnova pretpostavka bez koje ne moemo nigde? Ili je mogue neko
egzistiranje na nain konstantne otvorenosti? - Ne samo da je mogue, nego je nuno i jedino.
Tako ivot, s jedne strane, konstantno mora biti vrednovan ako ne elimo da zapadnemo u
oaj negativnog nihilizma, a s druge strane, mora se biti svestan da vrednosti koje su
uspostavljene kao rezultat tog vrednovanja nisu univerzalne vrednosti. A to je upravo ono to
38

Nie, F., Ljudsko, suvie ljudsko, Dereta, Beograd, 2005., str. 24. i dalje, preveo: Boidar Zec
27

je vrednost vrednosti, kako Nie kae to to je njihovo poreklo u jednom istinskom svetu
koji nadilazi sve posebnosti.
Pa kako postaviti novi ideal natoveka kada smo svesni da ideli nemaju univerzalno
vaenje? Pa ba tako: natovek nije postulat novog istinskog sveta, sada jo istinitijeg nego
ikada u istoriji oveanstva. On je onaj ovek koji slobodno koraa napred i ije se nad
sastoji u toj slobodi kreiranja, a ne ontolokom statusu. To je ono to on ima za razliku od
dosadanjeg oveka: nezavisnost od istinskog sveta. Naime, svako kreiranje ljudskosti ugleda
se na nekakav ideal, to podrazumeva prethodno proglaavanje neega idealom, proglaavanje
neega za vrednost. Natovek kao ideal ne pati od toga da bude priznat od strane svih da se
legitimie on je samo predlog koji svoju sadrinu odreuje spram asketskog ideala, kao
njegova suprotnost i ozdravljenje od njega. Univerzalnih merila nema i ne moe biti u ovome
svetu ija je ontoloka sutina postajanje. Tako se najprikladniji stav s obzirom na ovu sutinu
sveta da on nema sutine, jer nema je ni ovek pokazuje kao slobodna otvorenost u
kreiranju vlastite egzistencije: upravo to je natovek.
S jedne strane, savremeni ovek nije karika izmeu ivotinje i natoveka u
evolutivnom procesu. S druge strane, on treba da se prevazie, ali ne tako to e se ostajati pri
milenijumima starim idealima koji vise nad njegovim zemaljskim postojanjem, ve tako to
e se ovekov ideal postaviti pred njega. Time se ne propisuje jedna nova svrha koju
oveanstvo treba da ostvari kako bi po prvi put postojalo na autentian nain. To je svrha
koja je predlog. Ona je direktno odreena aktuelnim stanjem sveta, te kao takva predstavlja
samo adekvatnu meru lek za ozdravljenje - a ne ono to bi ovek trebao da bude za vjek i
vjekova: sutinu oveka. Ko zna ta nas nakon takve emancipacije moe ekati! Koje emo
sebi zadatke postaviti i zato!

28

8. Zakljuak
ovek je volja za mo. Volja za mo jeste ivot. ivot vrednuje i tumai: postavlja
vlastite uslove - pre svega jedan moral. Time on gradi svet iz koga nanovo nastupa sa svojim
tumaenjima i vrednovanjima. Tako su ovek i svet dve strane jednog istog procesa. Taj
ovek-svet proces je trajan. On se ne moe dovriti jednim definitivnim ustanovljenjem ta je
ovek, odnosno svet. To to su njegove etape duge hiljadama godina ne znai da su one trajne.
I one su, kao i sve, prolazne. I na svet je prolazan, tavie, on je rapidno poeo da propada.
Oni konstrukti koji su ga utemeljavali sada polako poinju da bivaju raskriveni u svome
karakteru interesne konstrukcije ivota. Oni sami sebi dolaze glave, zato to ih njihovo
principijelno sprovoenje vodi samoukidanju. Reakcija povodom svesti o ovoj rastuoj krizi
najpre je oajanje, gubitak poverenja u onu hermeneutiku ivota koja oveku podaruje njegov
svet. Tada se ostaje u starom svetu koji se raspada, a pritom se ne gradi novi svet, jer oajanje
paralie. To jo vie ubrzava i ovako ve naglo propadanje sveta. Meutim, onda kada se
uvidi kako svet nema vrednost i znaenje koji bi mu pripadali po sebi, otvara se mogunost
tumaenja i vrednovanja koje bi bilo voeno uvidom o ivotu kao slobodnom graditelju
vlastitih uslova, vlastitog sveta. Od tog trenutka svaki ideal, svaka istina, svaka vrednost,
reju, svaki uslov propisan od strane ivota, svestan je toga da ima samo relativno, a ne
apsolutno vaenje. On izraava samo ono to ivotu sada i ovde treba i nita vie. Konano,
ova svest vrhuni u stavu o oveku kao ivotu koji je u tolikoj meri svestan besmislenosti
univerzalnosti da je jedini nain njegovog autentinog postojanja njegovo slobodno
ispoljavanje prema sebi, svetu i drugom ivotu. A to je volja za mo.
Nie prepoznaje dva generalna naina propisivanja uslova vlastitog napredovanja od
strane volje za mo: aristokratski i podaniki. Ova podela moe biti problematina ako se
previaju izvesni aspekti Nieove filozofije. Njena sutina nije u tome da se ljudi dele na dve
grupe, ve da isti ljudi uslove svojeg postojanja propisuju kako u funkciji napredovanja, tako i
u funkciji odranja. Shodno tome, neka osoba iji je moral aristokratski moe zauzimati
najnie mesto u odreenoj drutvenoj hijerarhiji, moe pripadati klasi podanika. S druge
strane, ono to je po Nieu problem jeste obrnuti sluaj, to to je vlast u rukama onih koji su
po svojoj prirodi robovi, onih iji je moral naglaeno ropski, naglaeno u funkciji odranja. To
je generalno sluaj u Evropi: evropski moral jeste hrianski podaniki moral. Tako se u
velikoj veini podanika kao vladaoci ispostavljaju oni najsposobniji meu njima, a ne oni koji
29

su vladaoci po prirodi, to e rei aristokratskog moralnog dranja. Takvi pojedinci odmah

bivaju ugueni velikom veinom njihovih sunarodnika. Razreiti ovaj politiki problem, koji u
savremeno doba dobija karakter spektakla danas je filozofski problem par excellence.
Druga stvar koja se problematizuje jeste Nieova kritika razuma racionalnim
sredstvima. Odakle bi se inae kritika pa i kritika razuma sprovodila? Kritika je uvek
ako pretenduje na to da bude opravdana racionalna, argumentovana i dosledna. Ovaj
poslednji element nedostaje pomenutoj problematizaciji. Naime, Nie nije kritikovao razum,
ve racionalizam, to e rei generalni nain na koji se miljenje u okviru nae evropske
kulture uobliilo. Ako sada znamo da je ovek bie bez sutine, onda ono to se vekovima
smatralo njegovom sutinom ratio mora biti propitano genealokim postupkom. Glavni
stav racionalizma glasi: istina sveta oveku je dostupna posredstvom miljenja. Ali svet nema
istinu, a miljenje se artikulie kao instrument volje za mo koji tek ima da proklamuje istinu!
Ako ovu misao mislimo u njenim krajnjim konsekvencama, onda opet otvaramo jedan
problem ije bi razvijanje doprinelo tematici naeg rada: do koje mere je miljenje kao
instrument ivota promenljivo? Drugim reima, da li moemo zamisliti jednu alternativnu
istoriju oveanstva u kojoj se miljenje do te mere razvijalo na potpuno drugaiji nain da su
njegove elementarne kategorije u potpunosti drugaije od kategorija naeg miljenja?
Naa subjektivna nunost da verujemo u logiku samo izraava da mi, dugo pre nego to nam
je logika ula u svest, nismo nita drugo radili nego unosili njene postulate u zbivanje: sada je
nalazimo u zbivanju mi vie ne moemo drugaije i rado bi da verujemo da ova nuda
krije u sebi neto od istine. Mi smo ti koji smo stvorili stvar, istu stvar, subjekt, atribut,
akciju, objekt, supstanciju, oblik, poto smo otili do krajnje granice sa izjednaavanjem i
uproavanjem stvari. Svet nam se ini logian, jer smo ga mi najpre logicizirali.39

39

Nie, F., Volja za mo, str. 327.

30

Literatura

Primarna:
- Freifeld, A., Bergmann, P., Rosenthal, B. G., East Europe reads Nietzsche, Columbia
University Press, New York, 1988.
- Kaufmann, W., From Shakespeare to existentialism, Princeton University Press, Princeton,
1980.
- Miler-Lauter, V., Nihilizam kao povest i odluka: prilog Hajdegerovoj raspravi sa Nieom,
u: Filozofski godinjak: glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu,
Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1988., prevela: Eva Kamerer
- Nie, F., Ecce Homo, Grafos, Beograd, 1980., preveo: Vladimir orovi
- Nie, F., Ljudsko, suvie ljudsko, Dereta, Beograd, 2005., preveo: Boidar Zec
- Nie, F., S one strane dobra i zla; Genealogija morala, Srpska knjievna zadruga, Beograd,
1994., preveo: Gligorije Ernjakovi
- Nie, F., Sumrak idola, Grafos, Beograd, 1980., preveo: Borivoje Jevti
- Nie, F., Tako je govorio Zaratustra: knjiga za svakoga i ni za koga, Bonart, Nova Pazova,
2001., preveo: Milan urin
- Nie, F., Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1984., preveo: Milan Tabakovi
- Nie, F., Volja za mo, Dereta, Beograd, 1991., preveo: Duan Stojanovi
- Nie, F., Zora, Dereta, Beograd, 2011., preveo: Boidar Zec
- Posavec, Z., Nihilizam modernih znanosti: studije o porijeklu i posljedicama vladavine
tehnikih znanosti u suvremenom dobu, SIC, Beograd, 1982.
- Vatimo, ., Nihilizam i emancipacija, Adresa, Novi Sad, 2008., prevela: Marija Mati

Sekundarna:
- Hajdeger, M., umski putevi, Plato, Beograd, 2000., preveo: Boidar Zec
- Hegel, G. V. F., Enciklopedija filozofijskih znanosti, Veselin Maslea, Sarajevo, 1987.,
preveo: Viktor D. Sonnenfeld
- Kant, I., Antropologija u pragmatinom pogledu, Naklada Breza, Zagreb, 2003., preveo:
eljko Pavi
31

- Perovi, M. A., Filozofija morala, Cenzura, Novi Sad, 2013.

- Sartr, ., Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maslea, Sarajevo, 1964., preveo: Vanja
Sutli

32