1.

Etrurska umetnost

Na teritoriji danasnje Toskane razvijala se Etrurska umetnost. Njihovo poreklo je nepoznato. Prema
Herodotu su iz Male Azije, prema Dionisiju su prastanovnici Apeninskog poluostrva. Jezik je danas
nepoznat jer jos nije u potpunosti protumacen. Sacuvani su mnogi pisani spomenici, belezeni uvek grckim
pismom, mogu se citati, ali ne i razumeti. Rimski pisci svedoce da je u svoje vreme postojala bogata
etrurska knjizevnost. Umetnost je pod uticajem grckog stvaralastva i delimicno Vilanove kulture
(spaljivanje pokojnika, tamne glinene urne, bronzano paradno oruzje kao prilog u grobovima ratnika).
Etrurska civilizacija cveta u vreme arhajskog perioda u Grckoj. Uprskos snaznom grckom uticaju, u
ostvarenjima se jasno ogleda etrurski identitet. Vremenski je mozemo ograniciti na period od VII do III
veka p. n. e. tj. od trenutka kada su prevazidjene geometrijska iskustva najstarijih Vilanovljana i kada su u
Etruriji poceli da se sire uticaji orijentalne ornamentike do trenutka kada je Etrurija potpala pod vlast Rima.
Cesto su koristili nepecnu opeku, drvo i kamen vulkanskog porekla. Etrurska arhitektura nije ni postojala
kao izraz umetnicke obrade.
Jedini etrurski pisani dokumetni koji su stigli do nas jesu kratki nadgrobni natpisi i nekoliko malo duzih
tekstova koji se odnose na verski ritual, mada nam rimski pisci govore da je u svoje vreme postojala bogata
etrurska knjizevnost. Etrurci nikada nisu stvorili jedinstvenu naciju; bili su samo labav savez individualnih
gradova-drzava. Do kraja III veka svi su bili izgubili nezavisnost, mada su mnogi i dalje bili bogati ako
cemo suditi po bogatstvu njihovih gobnica u periodu politickog opadanja.
2.

Etrurske grobnice

Sto se tice monumentalnosti i trajnosti, jedini izuzetak je sepulkralna arhitektura. Etrursko poimanje
zagrobnog zivota da covek nastavlja da zivi na mestu na kome je sahranjen uticalo je i na shvatanje da je
grob pravi i odgovarajuc dom mrtvih, pa treba da bude napravljen po uzoru na dom zivih. Grobnica brzo
napusta oblik tolosa (kruzna osnova, natkrivena laznom kupolom) i okrece se prema kompleksu vise
prostorija pod zemljom ili isklesanim u steni - centralna prostojia do koje se stize dugim hodnikom. Oko
nje ili pozadi se nalaze druge prostorije, grobne komore. U pitanju su gradjevine cija je osnovna odlika
preovladavanje horizontalne linije. Ocuvane su monumentalne podzemne kamene grobnice natkrivene
svodom ili kupolom, obicno u obliku kosnica i pokrivene humkama koje u enterijeru podrazavaju izgled
etrurskih domova. Hramovi su podizani od drveta i oblagani obojenim plocama od pecene gline, samo su
temelji zidani od kamena. Kuce su gradjene od trosnog materijala i od njih su se, u najboljem slucaju,
ocuvali samo temelji.
Grobnice su pruzale privid pravog zivota, predstavljale su sliku domova i bile bogato opremljene. Uz
pokojnike su ostavljani grobni prilozi. Zidovi grobnica bili su oslikani. Najveci broj oslikanih grobnica
sacuvao se u Tarkviniji. Teme odisu vedrinom i optimizmom, tek se od IV veka pojavljuju teme koje
upucuju na strah. Pozadina je obicno svetla, a prizori radjeni bogatom paletom. Figure i lica su
predstavljani u profilu, oko anfas, kao u egipatskom slikarstvu, ali su daleko slobodnijih stavova.
Etrurci svoje preminule sahranjivali su u sarkofazima, a kasnije se pojavljuje i obicaj spaljivanja pokojnika
ciji su pepeo pohranjivali u urne. Sarkofazi i urne radjeni su od terakote ili mekog kamena. Pokojnici su
predstavljeni u polulezecem polozaju na poklopcu sarkofaga koji je cesto imao oblik lezaja ili pak bio
uobicajenog oblika i ukrasen reljefima. Urne cesto imaju oblik umanjenog sarkofaga. Pokojnici imaju
arhajski osmeh, a od V veka pojavljuju se tuga i zabrinutost na licima, kao i reljefi sa temama koje upucuju
na strah od smrti, demona smrti i neizvesnosti.
Tokom V v.p.n.e.etrursko shvatanje zagrobnog zivota postalo je kompleksnije i manje sklono veselju.
Pojavljuje se islesani lik demona smrti. Zamisljeno, setno raspolozenje takvih figura mozda u izvesnoj meri
potice od uticaja grcke klasicne umetnosti, kojim je prozet stil ove grupe. U isto vreme, medjutim, ogleda
se u njoj i jedna nova atmosfera neizvesnosti i tuge: covekova sudbina je u rukama neumoljivih
natprirodnih snaga; smrt je veliki rastanak a ne produzenje, makar i na drugom planu, zivota na zemlji. U
kasnijim grobnicama demoni smrti dobijaju sve vise zastrasujuci izgled; na sceni se pojavljuju i drugi jos
strasniji demoni koji se cesto bore sa dobronamernim dusima oko posedovanja pokojnikove duse.

3.

Etrurski hramovi

Ertrurci su bili spretni graditelji. Podizali su mostove, akvadukte, puteve. Kombinovali su arhitetktonske
elemente, koristili lukove i poluoblicaste svodove i spajali ih sa elementima grckih redova. Gradovi su
imali vodovod i kanalizaciju. Prilikom osnivanja odredjenog grada postovali su ritualne knjige da bi
odredili kako ce ga graditi i gde ce biti podignuti zrtvenici i hramovi. Najcesci materijali su tuf, terakota i
drco.
Hram, kao i u Grckoj, predstavljao je boraviste bogova, a uvek je podizan u svetom gaju. Sacuvali su se
samo kameni temelji (same zgrade bile su drvene i oblagane obojenim plocama od pecene gline). U
osnovnoj zamisli etrurski hram slican je jednostavnijem grckom hramu. Karakteristike etrurskog hrama:
visoka baza ili podijum koji nije siri od cele, stepenice samo sa juzne strane, dubok trem sa dva reda po
cetiri stuba, cela podeljena na tri odeljka - bozanska trojica, prethodnici rimskih Jupitera, Junone i Minerve.
Plasticna dekoracija sastojala se od ploca od terakote koje su pokrivale arhitrav, sleme na krov.
Glavne odlike etrurskog hrama bile su: osnova gotovo kvadratnog oblika ciji je jednu polovinu zauzimala
cela (jedinstvena ili podeljena na 3 dela, sa sredisnjom prostorijom pored koje su se nalazila 2 dela, sa
sredisnjom prostorijom pored koje su se nalazila 2 krila ili natkriveni hodnik). Drugu polovinu zauzimao je
trem ili predvorje sa stubovima koji su bili prilicno udaljeni jedan od drugog i obicno smesteni u
produzecima bocnih zidova cele. Citava zgrada je bila pokrivena dvostresnim krovom od crepa, veoma
prostranim, niskim i teskim, koji je dosta strcao preko bocnih zidova i procelja, gde se zavrsavao
trouglastim otvorenim zabatom. Sa unutrasnje strane, naspram hodnika postojao je mali strmi krov.
Ornamenti na krovu su bili geometrijski i obojeni. Dekoracija se sastojala od naslikanih scena ili
geometrijskih i biljnih motiva, ukomponovanih tako da obrazuju neprekidne frizove.
Izbegavali su da koriste kamenom u arhitekturi hramova i uglavnom su koristili drvenu gradju. Osnovna
zamisao njihovih hramova slicna je u glavnim potezima jednostavnijem grckom hramu, ali ima nekoliko
karakteristika po kojima se razlikuje, a neke od njih ce ovekoveciti Rimljani. Citava konstrukcija cele, i ima
stepenice samo sa juzne strane; one vode ka dubokom tremu, koji ima dva reda od po cetiri stuba i ka celi
iza njega. U njemu nije bilo mesta za kamenu skulpturu, plasticna dekoracija obicno se sastojala od ploca
od terakote koje su pokrivale arhitrav.
4.

Etrurska skulptura (sarkofazi, urne, terakota, bronza)

Monumentalne skulpture su izuzetno retke.

Najznacajnije skulpture u bronzi su: vucica (totemska zivotinja) - snaga tela, svirep izraz, snazno izrazena
obelezja zveri
himera iz Areca - promisljeno oblikovan izgled cudovista sa tri glave
cije se poreklo vezuje za Likiju u Maloj Aziji, zemlju susednu koja je prema predanju, zavicaj Etruraca.
Ogledala - smatrano da imaju magijska svojstva. Na poledjini cesto predstavljani mitoloski prizori ili scene
vezane za proricanja. Etrurci su verovali da se volja bogova izrazava raznim znacima u prirodi, sto su
kasniji prihvatili i Rimljani. Svestenici koji su znali da ih tumce imali su ogroman ugled. Etrurci su narocito
verovali u proricanje pomocu jetre zrtvovanih zivotinja.
Etrurci su bili izuzetni portretisti. Shvatanje po kojem postoji magijska identicnost izmedju coveka i
njegovog predstavljenog lika koje se zasniva na spoljasnjoj slicnosti. Pod uticajem helenisticke umetnosti,
tek oko 300, razvijaju samosvojan portretski izraz (ranije naivno predstavljani likovi pokojnika postavljani
na poklopce urni i ne treba iskljuciti mogucnost da se vestina najpre razvila za potrebe zagrobnih obicaja).
Portreti su radjeni u terakoti i bronzi.
Najstarija je tamna seoska grncarija koja predstavlja neposredni nastavak tradicije Vilanova kulture. Od VII
veka uocava se obogacenje oblika i nacina ukrasavanja. Tipicno etrursku keramiku cine fino uradjeni crno
polirani proizvodi koj se nazivaju bukero. Na blistavoj crnoj povrsini izvedeni su minuciozni plitki reljefi.
U grobnici su se cesto nalazili oblici: uzad, koplje, noz, mac, kaciga... Retki su izrazi u kamenu, ali u
radovima u glini su postizane i originalnost i odredjena svezina izraza.
Reljefi su bili veoma plitki, paznja je usmerena na sadrzaj i njegovo znacenje igrom linija. Sacuvano je
nekoliko spomenika monumentalne plastike u bronzi. Himera - dva dokaza da je rec o etrurskom delu: usi
iza grive i njihovo stilizovano grcenje - ne pojavljuje se u grckoj umetnosti.
Briga koju su Etrurci posvecivali likovima preminulih mogla bi nas navesti da ocekujemo ranu pojavu
interesovanja za individualni portret. Medjutim, lica nadgrobnih figura su potpuno bezlicna i tek kasnije

pod uticajem grckog portreta, pocinje da se javlja slicnost i u etrurskoj skulpturi. Najlepsi medju portretima
nisu nadgrobni likovi koji pokazuju pre teznju da budu sirovi i povrsni, vec glave bronzanih statua.
5.

Nastanak rimskih portreta

Cak i ako ne uzmemo u obzir uvoz i kopiranje naveliko grckih originala, glas koji je pratio RImljane da su
podrazavaoci kao da se rodio zbog velikog broja dela koja su ocigledno adaptacije i varijante grckih uzora
svih perioda. Iako je potraznja za skulpturom u Rimu bila ogromna, dobar njen deo treba pipisati strasti za
sakupljanje starina - bilo iz naucnih sklonosti ili iz pomodarstva - i sklonosti za raskosnom unutrasnjom
dekoracijom. Tako postoje citave kategorije skulptura proizvedenih pod rimskim pokroviteljstvom koje
zasluzuju da se nazovu odjecima grckihostvarenja, lisenih njihovog ranijeg znacenja i svedenih na status
veoma prefinjenih dela zanatske radinosti. S druge strane, nema nikakve sumnje da su izvesni rodovi
skulpture igrali ozbiljnu i vaznu ulogu u starom Rimu.. Oni predstavljaju zivu vajarsku tradiciju, koja je
stajala u opreci sa antikvarsko-dekorativnom strujom. Pocetak verovatno treba traziti u grckom obicaju ad
se statue pobednika na atletskim takmicenjima ili drugihvaznih licnosti postavljaju u posveceni prosto koji
okruzuje svetiliste. Na zalost, jos uvek nije otkriven nijedan rimski portret koji bi se pouzdano mogao
staviti u vreme pre I v.p.n.e. Mada vuce korene od kasnogrckog portreta, rimski portret poseduje jednu
gotov nepromenljivu karakteristiku sto moze da se posmatraa osnovnim elementom kojim se latinski
portret razlikuje od grckog: rimski skulptori se zainmaju za prikazivanje verno lica i dela biste sledeci
etrursko - italsku tradiciju. Ova upornost da se predstavi covekova priroda zivo je izrazena u kultu predaka
regulisanom odgovarajucim zakonima, prema kojima patricijske porodice imaju pravo da drze u kuci
vostane maske izradjene prema licima svojih pokojnika. Rodjen u aristokratskoj porodici,portret ce
ocigledno sacuvati svoje klasno obelezje. Grcki uticaj ogleda se u pocasnom portretu, koji je nastao da se
izrazi javno priznanje necije vrednosti, ali i tu se oseca smisao za realnost.
6.

Rani rimski portreti predaka i osnovne karakteristike patricijskih portreta

Jos od najstarijih republikanskih vremena, zasluzni politicki i vojne vodje bile su odlikovane tako sto bi
njihove statue bile postavljane na javnim mestima. Ovaj obicaj se zadrzao sve do kraja carstva hiljadu
godina kasnije. Helenisticka glava ostavlja na nas utisak svojim utancanim poimanjem psihologije modela,
rimska nam na prvi pogleda izgleda samokao podroban izvestaj o topografiji lica - pa izgleda da karakter
modela izbija na povrsinu samo slucajno. Ali to ipak nije tacno. Pri pogrebu, ove glave predaka su nosene u
povorci. Koreni ove vrste obozavanja se mogu naciu kultu predaka u primitivnim drustvima. Ove slike su
bile samo zabelezeni podaci a ne umetnicka dela, i zbog nepostojanosti voska verovatno nisu tugo trajala.
Potraznja za mermernim portretima je porasla tek u I veku p.n.e. Mozda su patrijici, osetivsi da je njihov
tradicionalni vodeci polozaj u opasnosti, pozeleli da se malo vise razmecu pred javnoscu svojim precima,
smatrajuci da je to nacin da naglase starinu svoje loze.
7.

Nastanak rimskih carskih portreta- primer Avgusta iz Primaporte

Kad se priblizimo vladavini Avgusta, nalazimo na jednu novu struju u rimskoj portretnoj umetnosti, koja
dostize vrhunac u kipovima samog Avgusta. Shvatanje o bozanskom vladaru koje je dospelo u grcki svet u
IV veku. Ideja da se caru da nadljudski rast kako bi se na taj nacin povecao njegov autoritet ubrzo je postala
zvanicna politika. Carska umetnost nije bila ogranicena samo na portrete. Imperatori su isto tako
ovekovecavali svoje najznamenitije podvige u narativnim reljefia na monumentalnim oltarima, slavolucima
i stubovima.
U doba Avgusta namece se klasicisticki ton koji je tezio idealizovanju visoko drustvenog polozaja.
Medjutim, u isto vreme doprinos drustvenih vrednosti i licnog iskustva modela veoma je vazan, i upravo
ovo rezultira rimskim duhom.
Statua Avgusta iz Primaporte jasno ilustruje odnos arhitekture i skulpture. Ona je prvobitno bila postavljena
neposredno posle careve smrti postavljena na bestenskoj terasi vile koju je njegova zena posedovala.
Njegova skulptorska zamisao zasnovana je na grckom delu iz klasicnog doba - Kopljaniku (Doriforu)
vajara Polikleta, koja je kod Rimljana bila veoma omiljena (o cemu svedoce brojne rimske kopije). Carski
kip, medjutim, nije kao Kopljanik stajao slobodno u prostoru, vec ispred potpornog zida jedne terase - tako
je vladao prostorom koji mu je dodeljen. Eros koji jase delfina je bitni deo kompozicije jer obelezava

licnost kao potomka boginje Venere. Po tome zakljucujeemo da se grcki uzor u rimskoj obradi pretvara u
nesto sasvim novo, te uprkos oslanjanju na grcki original, postaje osobeno i istinski rimski.
Sve sto u celini vazi za kip Avgusta iz Primeporte izrazeno je jos tananije u vanredno produhovljenom
resenju glave. To je lik coveka u kome je rimsski duh nasao izraz da deluje daleko van granica njegovog
zivota. Lik jedne osobe postaje lik carstva.
8.

Osnovne razlike izmeu portreta patricija i careva u Rimu

Rimljani su stvorili pravu umetnost stvaranja portreta. Za razliku od Grka, koji su predstavljali klasican
idealizovani sustinski prikaz odredjene osobe ili helenisticki individualni odraz licnosti ispunjen psihickim
dozivljajima, Rimljani su bili okrenuti verizmu. Pisani izvori iz najranijih vremena republike svedoce da su
vec tada zasluzene politicke i vojne licnosti bile odlikovane tako sto bi njihove statue bile postavljane na
javnim mestima, ali nije ocuvan nijedan portret stariji od I veka p.n.e. Realizam je bio plod obicaja da se sa
lica preminulog uzme otisak i po njemu izradi portret u vosku koji se cuvao u narocitom udubljenju u zidu
pokraj porodicnog oltara, a prilikom pogreba vajane glave predaka preminulog nosene su u povorci i ti
obicaji cuvali su se sve do doba carstva. Izgleda da je obicaj da se portreti predaka rade u trajnijem
materijalu nastao pocetkom I veka p.n.e. Na portretima patricija prikazuju se crte lica do svake pojedinosti i
bez ikakvog laskanja, nema psihologije licnosti, vec se izrazavaju osobine koje bi trebalo da krase rimske
patricije - ozbiljnost, volja, autoritet.
Tamo gde je u rimskoj umetnosti doslo do istinski stvaralackog oblikovanja statue, kod statua-portreta zapazamo da dejstvuje isti odnos prema prostoru koji je karakteristican za arhitektura.
Za rimski portret je bitna namera usredsredjenost na izraz licnosti sto ne razlikuje mnogo rimski portret od
grckog. Pogled ociju kao da je obuhvatao ceo prostor pred njim. Linija obrva sa jakom senkom pod
isturenim celom odgovara horizontalnim crtama usta i cvrstom bradom.
Glava cara, razume se, nije sto i privatni portret; iz nje mora da zraci posebna moc jer lik carev treba da ga
zastupa kao da je licno prisutan. Osim toga, takav kip treba da prikazuje ljudsko bice koje svojom smrcu
prelazi medju bogove rimske drzave. Upravo po tome sto na taj nacin postaje neka vrsta idealizovanog
portreta, u kome se ne naziru prave godine zivota cara, postaje ocigledno da Rimljanin ima drugaciji pogled
na svet u poredjenu sa helenima. Napadan odnos prema svetu, stepen stvanosti i aktivnosti u okruzenju.
Rimski privatan portret predstavlja pravog Rimljanina - veran prirodi, nema idealizacije. Veliki broj
rimskih portreta potice od maske ciji se otisak uzimao sa lica pokojnika.
Portreti cara - uzvisenost cara koji smrcu prelazi medju bogove. Uticaj helenistickih portreta u osecaju
nemira i napregnutosti. Portret ertrurski coveka - terakota - zivotniili zavetni portret za izlecenje. Na
portretima obicnih smrtnika nema idealizacije koja postoji na carskim portretima.
9.

Ara Pacis- osnovne karakteristike arhitekture i skulpture

Ako je samostalnost rimskog vajarstva i slikarstva i bila dovodjena u pitanje, rimska arhitektura je
stvaralacki podvig takvog opsega da ce ucutkati sve slicne sumnje. Stavise, njen razvoj je od samog
pocetka odazavao specificno rimski nacin privatnog i javnog zivota, tako da su svi elementi pozajmljeni od
Etruraca i Grka ubrzo dobili nesumnjivo rimsko obelezje.
Kako je vodeci motiv njegove vladavine bio mir, Avgust je voleo da bude prikazan na spomenicima kao
vladar mira, a ne kao pobedonosni vojni heroj.
Ara Pacis (Zrtvenik mira) - predstavlja pocetnu tacku od koje se reljef razvijao. Tu su asimilovani italski
zrtvenik, izdignut, sa ogradom i tipicno rimski eklekticizam, s prirodnim elementima uzetim kao ukras,
ukocenim od hladnog akademizma koji je tada bi u modi. Lokalnog porekla su personifikacija Zemlje i
boginje Rome, takodje i predstave koje se odnose na osnivanje Rima i koje imaju vergilijanskog duha. Na
zidovima ograde predstavljen je dolazak carske porodice i visokih dostojanstvenika na zrtvenu ceremoniju.
Veza sa stvarnoscu ispoljava se kroz simbol: licnosti su odenute u togu, ali su nabori daleko od stvarnosti.
Funkcija perspektive je da ustanovi hijerarhijsku razliku, stavljajuci napred vazne licnosti.
10.

Pompejansko slikarstvo (etiri osnovna stila)

Rimljani su u slikarstvu takodje radili pod uticajem Etruraca i narocito Grka. Iz pisanih izvora poznato je i
da su se u trijumfalnim povorkama nosile i slike koje su prikazivale ratne scene. Rimsko slikarstvo kasnijih

razdovlja moze se razmatrati na osnovu sacuvanih zidnih slika, osobito u Pompejima i Herkulanumu, a i u
Rimu i Boskorealeu (u blizini Napulja). U sadrzaju ovo slikarstvo ukazuje na grcke uzore, ali je u
estetskom pogledu taj uticaj nesto manji. Ipak, ima i predstava koje nesumnjivo predstavljaju kopije grckih
dela.
Osnovna razmatranja rimskih slika zasnovana su na freskama ocuvanim u Pompeji koja je 79. godine
prekrivena lavom i pepelom tokom erupcije Vezuva. Zapazaju se cetiri osnovne razvojne faze koje se
nazivaju stilovima:
1. Inkrustacije - imitacije mermernih oplata (200-70. p.n.e)
2. Perspektivni arhitektonski stil - iluzionizam (sredina I v. p. n. e) - arhitektonske panorame,
osecaj slobodnog i otvorenog prostora, nedovoljno poznavanje prostorne dubine
3. Doba Oktavijana Avgusta (27. p. n. e-14. n. e) - plosnji tretman - pejzazi, odsustvo jasnog
osecaja dubine, gubljenje iluzionizma
4. Doba Flavijevaca - barokni iluzionizam (izmedju 62. i 79) - uticaj iluzionizma i pozorisne
scenografije, helenisticki uzori, preuzimanje gotovih obrazaca, personifikacija.
U Pompeji ovi stilovi primenjivali su se dobrim delom paralelno, tako da njihova kategorizacija ima vise
tipolosku nego hronolosku vrednost.
I - grcki element uocljiviji vise nego igde, slika se ogranicavala na predstavljanje mermernih ploca i drugih
slicnih ukrasa kojih je bilo po svim helenskim kucama u citavoj sredozemnoj oblasti (strukturalni)
II (arhitektonski) javlja se u drugoj polovini I v.p.n.e. koji se zasnivao na efektu perspektive i bio
iluzionisticki, sa arhitektonskim elementima u perspektivi, gde se umecu reprodukcije cuvenih slika - Kuca
tajni
III (stil kraljevskih zidova) javlja se krajem Avgustove i pocetkom Tiberijeve vladavine. Slika stvara utisak
da je potporni zid otvoren za slozene perspektive fantasticnih zgrada, na koje su obesena platna sa veoma
zivim potezima slikanih figura. Radi se o tome da prostor omeksava cvrstinu zida.
IV (fantastican) javio se nesto pre unistenja grada ispod Vezuva. Preuzima metode II stila koje usavrsava
uvodeci jace boje i ocigledno podrazavajuci pozorisne scene.
11.

Rimski reljef- teme i stilski razvoj (slavoluci i stubovi)

Uvek u tesnoj vezi sa odredjenim istorijskim dogadjajima, rimski reljef se u doba Flavija okrece potpuno
iluzionistickim predstavljanjima, podvrgavajuci na taj nacin skulpturu zahtevima slikarstva. U novoj
formulaciji istorijskog reljefa uvodjene neobradjene pozadine doprinosi utisku dubine i kretanju povorke.
Reljefi na centralnom svodu Titovog slavoluka slave carevo osvajanje Jerusalima i prikazuju prenosenje
ratnog plena u Rim. U odosu na strog avgustovski klasicizam uocljivo je odsustvo stila. Grcka idealizacija
ovde je vec daleko.
Na istocnoj i zapadnoj strani alegorijske i legendarne scene - prikazani Mars koji posmatra Romula i Rema
sa vucicom i Eneja koji prinosi bogovima prvu zrtvu po dolasku na Apeninskom poluostrvu. Na severnoj i
juznoj strani povorke clanova carske kuce i predstavnika senata. Istocna strana okrenuta ka Via Flaminia,
zapadna prema trgu i svetom gaju. Svestenik se, kroz sveti gaj, sa zapada peo prema zrtveniku da bi,
okrenut istoku u pravcu izlaska Sunca, prineo zrtvu, dok su okupljeni stojali dole, na zapadu, na Marsovom
polju.
Rimski reljef pokazuje vise brige za dubinu prostora nego njegov prethodnik iz klasicne Grcke.
12.

Rimski reljef- teme i nain ukraavanja slavoluka u skladu sa njihovom funkcijom

Izuzimajuci prvi spomen-stub iz perioda Trajanove vladavine (113.godina), reljef je potigao punu
autonomiju. Trajanov stub je apsolutna novina u kojoj se tradicionalne uloge zamenile mesta i arhitektura
postala ili osnova za belezenje uspomena na careve vojne pohode protiv Dacana, ili postolje za statuu
samog cara itd. Novina je i spiralni hod reljefa, cime se postize kontinuitet pripovedanja. Do tada nepoznati
elementi, zauzimaju vrhunsko mesto na dugom putu ne samo reljefa, vec i rimske skulpture. Trajanov stub pauza u prici samo izmedju I i II rata.
Kod Rimljana luk poprima toliku vaznost da postaje san za sebe spomeni: slavoluk (trijumfalna kapija).
Mozda je ideja da se slavoluci podizu potekla iz tradicije da se priredjuju slavlja posle pobednickih ratova i
da se vojskovodja i njegova vojska propustaju kroz simbolicnu kapiju. Najjednostavniji oblik slavoluka ima

jedan prolaz (svod), obicno sa 2 procelja i jednim prolazom. Trijumfalni luk se mogao naci i uz gradske
zidine ili prema akvaduktima. Ovim jednostavnim lucnim konstrukcijama cesto se dodaju ukrasni elementi:
stubovi u korinstkom stilu, arhitravi i atici. Atik je sluzio kao oslonac za trofeje i kvadrige (cetvoropreg).
Resenja za slavoluke se razlikuju od namene i polozaja u prostoru. U prvo reme, uklesan reljef predstavlja
ukras; a u doba carstva, kad je ukrasavanje imalo propagandni cilj, reljef se radi na lukovima svih kljucnih
latinskih gradova.
Titov slavoluk, deveta decenija I veka, na vrhu su bila trijumfalna kola sa kipom Tita kao novog boga koja
su vukla cetiri slona - uzor za kasnije slavoluke.
Trajanov stub na Trajanovom forumu. Podignut u cast carevih pobeda nad Dacanima (na vrhu se nalazio
pozlaceni orao, pa statua cara, a danas kip sv. Petra). Postolje u obliku kocke sa odajom za urnu sa pepelom
cara i sa stepenistem koje je vodilo do kapitela. Prvobitno je bio okruzen dvospratnim gradjevinama. Plitki
reljef, prvobitno obojen, koji tece u 23 spiralna zavoja i bez cezure opisuje dogadjaje i jedino prikaz
Viktorije odvaja price o prvom i drugom pohodu na Dakiju.
Stub Marka Aurelija zapucet u isto vreme kada i nesacuvani trijumfalni luk u cast pobede nad Sarmatima
(iranskog porekla) i Markomanima (germanskog porekla). Na vrhu je bila skulptura cara, nakon careve
smrti sluzio je kao nadgrobni spomenik. Nema slikovitih pojedinosti vec dominira novo stremljenje ka
prikazivanju sustinskog. Uproscen nacrt, ponavljanje gotovo istih pokreta, jako istaknut volumen i duboko
urezane senke neposredno uticu na gledaoca.
Rim, slavoluk Septimija Severa, istocna strana
Scene iznose izvestaj sa bojista od neuspelih napada Parcana na rimsku tvrdjavu Nisibis na pocetku rata do
konacnog rimskog zauzimanja Ktesifona. Pripovedanje tece s leva na desno. Na postoljima osam stubova
rimski legionari sprovode lancima okovane parcanske zarobljenike, a na ispustima greda bilo je jos osam
kipova zarobljenika. U uglovima srednjeg prolaza su Viktorije sa trofejima. Iznad bocnih prolaza su
predstave bozanstava reka i izvora i iznad njih uske trake sa zarobljenim Parcanima koji odaju postovanje
boginji Romi.
13.

Osnovne karakteristike rimske arhitekture (materijal i konstrukcija)

Umetnost mozaika dostigla je vrhunac u doba carstva.

U rimskim hramovima cela vise nije otvorena kao u grckim.
Rimljani su konstruisali lukove i svodove i stvorili svojevrsni arhitektonski sistem koji je postao osnova
celokupnog graditeljskog nasledja. Kombinujuci razlicite elemente, stvarali su arkade sa dvostrukim
lukovima, nizove polustubova, krstaste svodove.
Drugi vazan element bio je gradjevinski materijal. Rimljani su zidali betonom (mesavinom maltera i
sljunka sa tucanikom) koji je bio jak, elastican, relativno postojan, laksi od kamena i zato pogodan za
eksperimentisanje, a i relativno jeftin. Gradjevine zidane betonom obicno su bile prevucene gipsanim
malterom ili oplacene opekom ili blokovima kamena ili mermera.
Rimski hram
Hram je uvek bio uklopljen u prostor koji se nalazi ispred njega i vladao nad njim. On, kao i raniji etrurski
hramovi, uvek ima visoko postolje i stepeniste na jugu koje vodi u trem, siroku celu koja nije uokvirena
stubovima posto zauzima celu sirinu hrama. U celama hrama znacajnih za drzavu pored statue bozanstva
bili su izlozeni trofeji doneti sa razlicitih osvajanja. Prilikom osnivanja hrama postojao je posebni obred.
Na mestu gde bi trebalo podici hram najpre bi bila sagradjena koliba. U zoru dana odredjenog za
postavljanje temelja svestenik bi zauzeo svoje mesto, pratio let ptica i stapom, dok bi izgovarao odredjene
formule, obelezio mesto gde ce se u hramu nalaziti lik bozanstva.
Rimljanima su bile potrebne prostrane unutrasnjosti hramova, jer ih nisu koristili samo za smestaj kipa
bozanstva, vec i za izlozbu trofeja koje je donosila kuc njihova osvajacka vojska.
Luci, svodovi i upotreba betona dozvolili su Rimljanima, prvi put u istoriji arhitekture, da stvore velike
unutrasnje prostore. Ovi su bili korisceni narocito u velikim kupatilima, koja su postala znacajna sredista
drustvenog zivota u carskom Rimu. Iskustvo koje je ovde bilo steceno moglo se potom preneti na druge,
tradicionalnije tipove zgrada, katkada s revolucionarnim rezultatima.
14.

Koloseum
6

Tokom vladavine Tita zavrsen je veliki poduhvat koji je zapoceo Vespazijan - izgradnja ogromnog
amfiteatra za gladijatorske igre u sredistu Rima - Koloseuma koji je mogao da primi preko 50.000
gledalaca. Sagradjen od betona i oplacen kamenom. Zasvedeni hodnici i stepenista. Spoljasnost odrazava
unutrasnju podelu prostora. Koloseumova fasada: dorski, jonski i korintski red. Ravnoteza horizontalnih i
vertikalnih elemenata (polustubova i glavnih venaca sa nizovima lukova).
Jedna od najvecih individualnih gradjevina na celom svetu; dok je bio citav mogao je da primi preko
50.000 gledalaca. Jezgro od betona sa kilometrima dugih zasvodjenih hodnika i stepenista jeste remek-delo
gradjevinske vestine kojim je regulisan neometan prilaz areni i izlazak iz nje. Tu je primenjen vec poznati
poluoblicasti svod i jeda slozeniji oblik, krstasti svod koji je dobijen presekom dvaju poluoblicastih
svodova pod pravim uglom. Spoljasnost, dostojanstvena i monumentalna, odrazava unutrasnju podelu
gradjevine, ali je zaodeva i naglasava tesanim kamenom. Prekrasna ravnoteza vlada izmedju horizontalnih i
vertikalnih elemenata u sistemu polustubova i glavnih venaca, sa beskrajnim nizom lukova. Medjutim,
postepeno smanjenje proporcija u likovima skoro se i ne primecuje; u rimskoj adaptaciji redovi su svi slicni
medju sobom. U konstruktivnom pogledu oni su postali bestelesni, ali njihova estetska funkcija i dalje je
bez premca, jer je zahvaljujuci njima ova dzinovska fasada dobila ljudske relacije.

15.

Panteon

Panteon je tipican primer rimskog smisla za frontalnost. Njegovo predvorje ima 8 granitnih stubova sto
cine neku vrstu fasade, uvodeci hram u okolni prostor. Gledana spolja, fasada dominira trgom. Nastao je
rekonstruisanjem jednog hrama iz vremena Hadrijana. Sferican svod i slozena struktura nosaca lukova koji
obuhvataju kupolu masivnim stubovima postize se vitalnost. Sklad. Posvecen svim bogovima planeta. Ima
7 nisa jer su Rimljani znali za 7 planeta, stubovi se nalaze u paru ispred svake nise osim glavne. Ti stubovi
nisu konstrukcijski neophodni. Ranije postojalo stepeniste koje je vodilo do hrama. Postavljanje stubova se
stice utisak da se iza njih nalazi jos prostora. Kupola predstavlja nebeski svod, nekada je bila pozlacena.
Visina i sirina su iste, a kupola pocinje na polovini visine. Nekada ga je okruzivao atrijum i nalazio se
ispred trijumfalni luk.
Umetnik nije racunao na spoljasnji utisak, vec je sav naglasak stavio na veliki zasvodjeni prostor koji se s
iznenadnom dramaticnoscu pred nama otvara cim stupimo unutra. Bio je posvecen svim bogovima, tj.
sedmorici bogova planeta. Zlatna kupola simbolicno predstavlja nebeski svod. Ipak j eova svecana i
velelepna gradjevina ponikla iz veoma skromne tradicije.
16.

Rimska stambena arhitektura (domusi i insule)

Domus - tipican primer otmene kuce. Grana se oko atrijuma sa vodovodnom cisternom za sakupljanje
kisnice. Iz kuce, na prvobitni atrijum nadovezuje se peristil, dvoriste okruzeno portikom, ogranicavajuci
mogucnost razvoja u horizontalnom prostoru. To je zgrada za jednu porodicu, zasnovana na staroj
italijanskoj tradiciji. NJena glavna karakteristika je atrujum. Cetvrtasta ili pravougaona sredisna prostorija
osvetljena otvorom na krovu, oko koje su rasporedjene ostale prostorije. Tablinum - tradicionalno mesto za
cuvanje portreta porodicnih predaka, a iza njega je vt okruzen kolonadom, peristil.
Osim sto predstavlja funkcionalni elemenat, balkon na insuli je i od dekorativnog znacaja za celu fasadu
kao i prozorski okni. Ponekad balkon dosta strci na ulici, a njegov trem pogodan je zaklon posetiocima
prodavnica i krcmi u prizemlju.
Iz helenskog sveta potice jedna izmena u planu tradicionalnog domusa: to je peristi - unutrasnje dvoriste sa
stubovima i tremom, ukraseno statuama, koje omogucavaju da se prostor razgranato razvije.
Insule su zgrade sa mnogo stanova, na vise spratova, najcesce gradjenih od najlosijih materijala.
Pored carskih palata, sacuvao se niz gradjevina namenjenih za stanovanje, kako imucnih gradjana, tako i
gradske sirotinje. Postoje dva osnovna tipa gradjevina namenjenih za stanovanje - domus i insula.
Domus je zgrada namenjena za jednu porudicu zasnovana na staroj etrurskoj i italskoj tradiciji seoske kuce
sa atrijumom u sredini oko kojeg su rasporedjene druge prostorije.
Insula je stambena zgrada, velika gradjevina od opeke i betona i u visim delovima od pletera oko malog
sredisnjeg dvorista sa radnjama i krcmama u prizemlju i stanovima na spratovima, a vec u Avgustovo

vreme donet je zakon da zgrade mogu imati najvise pet spratova. Insula nagovestava mnoge karakteristike
moderne stambene zgrade; to je gradjevina od opeke i betona oko malog sredisnog dvorista, u kojoj se s
ulice nalaze krcme i radnje u prizemlju, a stanovi za mnogobrojne porodice iznad njih. Neke insule imaju i
po pet spratova.
*Domus Aurea na Palatinu, Zlatna kuca
Neron je na Palatinu izgradio veliku carsku vilu koja je zbog raskosne opreme dobila ime Zlatna kuca i
delimicno bila razrusena posle pobune vojske i carevog samoubistva. Nacrt su izradili arhitekti Celer i
Sever. Ocuvana je samo istocna trecina palate. Domus Aurea je, u osnovi, bila samo dzinovska varijanta
rimske vile. U sredini je bio stambeni deo uvucen ka prostranom petostranom dvoristu. Centralna
oktogonalna prostorija u istocnom krilu. III stil slika.
17.

Rimske bazilike (bazilika u Leptis Magni, Konstantinova bazilika u Rimu)

Bazilike su duge dvorane koje su sluzile za potrebe javnog zivota i posebno suda, uvek podeljene
kolonadama na srednji i nize bocne brodove koji su omogucavali postojanje prozorskog zida, sa apsidama
ili nisama na krajevima srednjeg broda i sa drvenim tavanicama. Najpre su stvorene u helenistickoj Grckoj.
Pod RImljanima postale su odlika svakog veceg grada, u kojima je njihova glavna funkcija bila da pruze
dostojanstveni okvir za sud koji je delio pravdu u ime cara.
Leptis Magna - pocetak III veka, osnova. Podigao Septimije Sever i nalazi se u severnoj Africi. Dug srednji
brod zavrsava se polukruznom nisom na oba kraja, njegovi zidovi pocivaju na kolonadama, koje
omogucuju pristup u bocne brodove. Bocni brodovi su uglavnom bili nizi od glavnog broga da bi omogucili
otvaranje prozora u lateralnom, gornjem delu zida glavnog broda. Imala je drvenu tavanicu umesto zidanih
svodova, jer je tako bilo zgodnije i u skladu sa tradicijom, a ne zbog tehnicke neophodnosti.
Konstantinova bazilika na Rimskom forum jedina je poznata zasvedena rimska bazilika - srednji brod ima
tri krstasta svoda koji su bili oslonjeni na osam korinstkih stubova. Prvobitno apsida je bila na zapadu,
tokom pregradnji dozidana apsida na severu. Njen oblik je izveden od velike dvorane javnih kupatila. To je
verovatno bio najveci enetrijer pod krovom u celom Rimu. Krstasti svod mogao je da podnese velike
prozore. Ona je bila pokusaj da se stvori nov, zasvodjen tip, ali zamisao izgleda da nije naisla na veliki
odziv u javnosti; ona nije imala direktnih naslednika.
18.

Rimski portreti careva posle dinastije Julijevaca (od Vespazijana do vojnikih careva)

Tako, za vreme careva iz porodice Flavija (Vespazijana, Tita, Domicijana), uvek se naglasava "fotografska"
crta verizma - insistiranje na detaljima. Odlucujuc preokret javio se oko 100 - 110. godine, za vreme
Trajana (jednog od prvih careva vojnickog porekla). U njegovom isklesanom liku stapa se verizam
privatnog portreta sa idealizovanom zamisli javnog portreta. Dva pravca koja su do tada postojala nestaju
da bi ustupili mesto plasticnom postupku u kojima realnost karaktera biva naglasena, izrazavajuci snagu
koja vise nema niceg bozanskog ili transcendentalnog i model se slavi upravo zbog svoje ovozemaljske
licnosti. Za Rimljane, dakle, puna plastika ima vrednost tek kad ima i prakticnu funkciju da odredjuje
odredjenu osobu. Tako su nastale takozvane statue-portreti gde je glavna paznja poklonjena glavi statue,
njenom pogledu, ispoljavanju njene licnosti.
Za vladavine cara Trajana posto su prevazidjeni idealizovane koncepcije iz doba carstva, grcka tradicija i
realisticki portret privatne namene, dolazi do sjedinjavanja 2 elementa: privatnog i javnog, u jedinstvenu
celinu.
Potom, realisticnost portreta vojnika-imperatora je otkrivena upotpunosti, s psiholoskom obnazenosti.
Urezane linije duzice i izbusene zenice su izumi kojih nije bilo na ranijim portretima, sluze da odrede
pravac pogleda.
Nesto kasnije, nagovestava jedan drukciji pogled III veka. Plotinova misao da je telo nezgrapna slika prave,
duhovne licnosti. Fizicka slicnost nema vrednosti, portret kao predstava duhovne licnosti. Ovakvo glediste
predskazuje kraj portretne umetnosti onakve kakavu smo dotle poznavali. U okviru ovakvog shvatanja
moramo ocenjivati glavu KonstantinaVelikog, prvog imperatora hriscanina.

19.

Umetnost Rimskog carstva u doba vojnikih careva (III vek)

Razloge zasto je istorijski reljef u III veku potpuno potisnut ipak ne treba traziti samo u politickim
prilikama, jer je jos u drugoj polovini prethodnog veka monumentalno prikazivanje politickih ili vojnih
dogadjaja po nalogu cara ili Senata pocelo da gubi svoj znacaj. Umesto drzavnog reljefa, pojavljuju se dela
vecinom podstaknuta privatnim potrebama.
U III veku pojavljuju se sarkofazi ukraseni reljefima. Nije poznato zasto se pocetkom II veka odustalo od
starog obicaja spaljivanja mrtvih (u Pompeji je medju stotinama urni prnadjen samo jedan sarkofag, a
najveci filhelen Hadrijan bio je veran starim rimskim sepulkralnim obicajima). Ocigledno je da izmenu u
nacinu sahranjivanja nisu uslovile nove zamisli o zagrobnom zivotu. Najstariji ocuvani carski sarkofag je
sarkofag cara Junija Balba i Mecije Faustine. Odeca i kosa i brada likova bili su pozlaceni. Na sredini su
bili prikazani pokojnici u pratnji povorki - uz caricu zena i uz cara muskarca, decak prikazan frontalno je
Gordijan III.
U oblasti portreta dolazi do novih mogucnosti izraza. Politicki potresi doneli su veliku promenu u domen
carskog portreta koji je doziveo preobrazaj od idealnog prema individualnom. Likovi careva vise nisu
idealizovani i nadahnuti klasicnim grckim uzorima vec zrace gotovo opipljivim ovozemaljskim realizmom
i verizmom. Pored toga, u Egiptu se pojavljuju i slikan i portreti preminulih, radjen i u tehnici enkaustike na
drvenoj ploci, zvani Fajumski portreti po mestu Fajumu u Donjem Egiptu, a nastali su na osnovu starog
obicaja da se predstava lika preminulog postavi preko njegovog mumificiranog tela.
Portret cara Maksimina Tracanina - prvi varvarin koga su vojnici uzdigli na presto - poniranje u licnost koje
pokazuje jasne znake neobuzdanosti i neotesanosti, neobrijano lice. Stari vajani egipatski likovi preminulih,
zamenjeni su slikanim. Ovo je novi obicaj, iako koriscenje slikanih portreta bilo je obicaj u republikanskom
Rimu u kultu predaka jednako kao i u portretnih poprsja, po Pliniju.
Tokom III veka carstvom, osobito njegovim jugoistocnim delom, rasirile su se razlicite istocnjacke religije
egipatskog, persijskog, semitskog porekla, narocito one koje su tokom helenistickog doba u sebi stopile
istocne i grcke elemente i propovedale otkrovenje istine, pobedu dobra nad zlim, spasenje, dolazak mesije i
razlicite rituale posvecenja. Takva nova verovanja podstakla su prozimanje istocnih i grckih i rimskih
elemenata u umetnosti. Mnogi od kultova bili su tajni ili polutajni i njihove estetske potrebe zadovoljavale
su lokalne zanatlije koje su se ugledale na uzore koje su mogle da upoznaju u svojoj maticnoj sredini.
Najznacajniji primeri takve umetnosti srecu se u gradu Dura Europos u gornjem toku Eufrata, rimskoj
pogranicnoj vojnoj postaji koja je ubrzo prerasla u zivo trgovacko srediste i zivela kratko, od osnivanja do
persijskog osvajanja. U rusevinama grada pronadjene su zidne slike u jevrejskoj sinagogi, persijskom
Mitrinom hramu i hriscanskoj krstionici koje su radili razliciti slikari raznovrsnih mogucnsoti i obicaja koji
su, svaki na svoj nacin, spojili grcke i istocne elemente. Novozavetne teme su prenete u jednostavne scene
lisene perspektive i svedene na osnovne elemente da bi bile razumljive vernima.
20.

Umetnost poznog Rimskog carstva u doba tetrarhije i Konstantina

Rim vise nije bio glavni grad carstva posto je svaki savladar imao svoju prestonicu - Milano, Trijer,
Nikodimiju i Solun. Vrlo malo podataka.
Solun, Galerijev slavoluk, reljefi:
Rat proftiv Persijanaca u kojima je Galerije imao odlucujuce ucesce. Gornji red - car putuje iz jednog u
drugi grad dok ga svecano docekuju vojnici, a sa strane stoje Viktorije. Drugi red - bitka konjanika sa
carem u sredini. Treci red - Dioklecijan i Galerije sede na prestolu okruzeni bogovima, oficirima i zenskim
figurama personifikacijama pokorenih naroda i muskim figurama personifikacijama pokorenih naroda i
muskim figurama personifikacijama reka Eufrata i Tigra. Donji red - Viktorije u nisama u obliku skoljke.