Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Sokrat
U antropolokom periodu (V vek p.n.e.) helenska filozofija poinje da se bavi problemima
oveka, ljudske prirode, ivota u drutvu, morala. Sokrat je, kau, prvi objavio kako ga ne
zanima nikakvo drvee i kamenje (svet prirode), ve samo ovek i njegov svet.
Sokratovo delo
Sokrat nije nita pisao, zato to, kako je govorio, ako knjigu neto pita, ona ti ne moe
odgovoriti, sa njom se ne moe raspravljati. O njegovom uenju saznajemo iz dela njegovih
sledbenika i potovalaca, meu kojima je najznaajniji Platon u ijim dijalozima se Sokrat
pojavljuje kao glavni uesnik u razgovoru i iz dela Aristotela koji je komentarisao uenja svih
svojih prethodnika.
Sokratova metoda
Sokrat je itav ivot proveo na ulicama i trgovima Atine, razgovarajui sa ljudima, mladima i
starima, bogatima i siromanima, raspravljajui o najrazliitijim pitanjima. On je tvorac jedne
nove metode koja nam je donekle ve poznata kao dijalektika, Sokratova dijalektika metoda sastojala se u razgovoru, diskusiji, polemici kojom su reavani razliiti problemi.
Formalno gledano, Sokratova metoda imala je dva dela.
1. Ironija. Ovaj deo sastojao se u postavljanju pitanja kojima je Sokrat eleo da svoje
sagovornike dovede do priznanja sopstvenog neznanja, do onog poznatog njegovog
tvrenja Znam da nita ne znam. Ove njegove rei su oznaavale jednu vrstu
dolaenja do samosvesti, do svesti o sopstvenom neznanju, to je prvi uslov da
ovek poeli da neto sazna. Sam Sokrat je govorio da je mudriji od drugih ljudi samo
po tome to je svestan svog neznanja.
2. Majeutika (vetina poraanja, babika vetina) je postavljanje pitanja sagovorniku u
cilju da se izrodi istina koja je, po Sokratu, duboko zakopana u ljudskom duhu. Sokrat
je tvrdio da ni sam nije znao ta je istina o problemu o kome se raspravlja, pa je ovaj
razgovor u istoj meri i njemu pomagao da otkrije istinu.
Sadrinski posmatrano, Sokratova metoda je bila definisanje pojmova, odnosno dolaenje do sutine onoga o emu se raspravlja. Sokrat je teio definisanju moralnih kategorija i
pri tome se sluio indukcijom odnosno analizirao je pojedinane ljudske postupke da bi
doao do jednog opteg stava za sve ljude (suprotno sofistikom etikom relativizmu) o tome
ta je dobro, pravednost, hrabrost, ljubav, umerenost, znanje, dua, istina...
Sokratova etika
Sokrat je tvrdio Vrlina je znanje, to znai da moralan ovek mora prvo da poznaje dobro,
da ga definie, pa tek onda u skladu s tim da se ponaa. Moralni in je dat uvek kao
jedinstvo teorijskog znanja i praktinog delovanja u skladu sa tim znanjem. To znanje ne
dobija se spolja ve uranjanjem u sebe samog, spoznavanjem samog sebe, samosaznanjem. Kao racionalno bie ovek ne moe da radi protivno svom znanju. Ovakvo shvatanje
uloge razuma u moralnom ivotu oveka naziva se etini intelektualizam.
Po Sokratovom miljenju svi ljudi su dobri odnosno tee dobru, jer samo tako mogu da budu
sreni. Verovanje da su ljudi po prirodi dobri naziva se etiki optimizam. To to ljudi ne ine
uvek dobro je posledica njihovog neznanja. Znai, ljudi ine zlo iskljuivo iz neznanja. Prema
tome, trebalo bi ih nauiti, zbog ega Sokrat neumorno primenjuje svoju metodu.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Optunica
U Sokratovoj 70. godini trojica atinskih graana, Anit, Melit i Likon, podigla su optunicu protiv njega koja je glasila: Sokrat je kriv to ne veruje u bogove u koje veruje drava, ve uvodi
neka nova demonska bia; kriv je i zato to kvari omladinu. Sokrat je imao obiaj da, kada ga
ljudi pitaju za savet ili mu iznesu neko predlog, odgovori da mora da pita svoj daimonijum
(demon). Sokratov dajmonijum nije nikakvo novo boanstvo kao to su ga optuivali, ve
nita drugo dounutranji glas, glas savesti.
Sokrat je bio protivnik demokratije i njegov kritiki stav prema demokratiji mogao je biti
razlog kvarenja omladine. Verovao je da je uestvovanje u vlasti suvie teak i ozbiljan
posao da bi ga mogao obavljati itav narod. Za uee u vlasti potrebno je mnogo mudrosti
i mnogo savesti koje, po Sokratovom miljenju, ima mali broj ljudi. Moglo bi se rei da on
nije bio za neku aristokratiju po poreklu ili bogatstvu, ve za tzv. aristokratiju duha, vladavinu najmudrijih i najsavesnijih.
Decenijama je Sokrat dovodio u pitanje pretpostavke koje su njegovi sugraani imali o svom
ivotu, pravdi i nepravdi, dobru i zlu, osporavao i napadao tradiciju i politiku Atine i time
stvorio sebi brojne neprijatelje. Bio je hrabar, principijelan i dosledan. U svom radu oslanjao
se iskljuivo na svoju savest i svoj um. Nije se trudio da pridobije niije simpatije. Ipak, oko
njega se sakupljao veliki broj mladih ljudi kojima se dopadalo to Sokrat pokazuje mnogim
ljudima koji su vaili za autoritete da nisu onako mudri kao to smatraju.
Presuda
Sokrat je proglaen krivim i osuen je na smrt trovanjem kukutom. Na smrtnu presudu
reagovao je mirno i dostojanstveno. Platon je u svom delu Apologija (Odbrana Sokratova)
opisao suenje i dogaaje posle presude do njenog izvrenja. Sokrat je, po Platonovim reima, bio u tamnici koja je sve vreme bila otkljuana, gde su ga poseivali sinovi, prijatelji i
uenici. Prijatelji su ga nagovarali da pobegne iz tamnice i napusti Atinu, to je Sokrat odbio
tvrdei da bi time samog sebe izdao i itav svoj ivot. Objanjavao je da mu je potpuno jasno
to ga mnogi Atinjani ne vole. To je zato to ih je itavog ivota uveravao u njihovo neznanje,
kritikovao ih i opominjao da je briga za duu mnogo vaniji zadatak svakog oveka od brige
za imanje, slavu i mo. On ne eli da napusti tamnicu, jer bi time prekrio zakone svoje
drave, a moralan ovek to ne sme da ini, ak ni onda kad ti isti zakoni gree prema njemu.
Zakljuak
Sokrat je u pravom smislu rei iveo svoju filozofiju, ne odriui se svojih shvatanja ni pod
pretnjom smrtne kazne. Govorio je kako najvie treba da se bavimo svojom duom i kako
osnovna tenja treba da nam bude da postanemo dobri ljudi. On sam je bio olienje
mudrosti, skromnosti, umerenosti i hrabrosti.
Jo neke Sokratove misli:
Ja znam samo jedno, a to je da nita ne znam.
Vrlina se ne raa iz blaga, ve se iz vrline raa blago.
Ljudi nisu namerno zli, nego iz neznanja. Treba znati to je dobro da bi se inilo dobro.
Na zlo ne treba odgovarati zlom; jedna nepravda se ne moe ukloniti injenjem druge.
Bolje je nepravdu trpeti nego nepravdu initi.
Neistraen ivot nije vredan ivljenja.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Sokrat i sofisti
Sokratov duh delovao je i razvijao se u isto vreme i na istom tlu kao sofistika. Sofisti (sofist mudrac)
predstavljaju grupu putujuih filozofa koji su se javili u V veku u vreme borbi izmeu demokratije i aristokratije.
Sofisti su bili borci za demokratiju. Oni ne predstavljaju nikakvu kolu. Naprotiv, njihova shvatanja su esto veoma
razliita. Meutim, postoje izvesne zajednike osobine zbog kojih ih svrstavamo u jednu grupu.
1. Za sofiste moemo rei da su bili prvi narodni prosvetitelji. Oni su putovali po svim grkim polisima i
kolonijama i drali predavanja sa eljom da narod (demos) prosvete da bi mogao da uzme uea u
politikoj borbi i vlasti. Istina, sofisti su prvi naplaivali svoja predavanja zbog ega su od svojih
najpoznatijih savremenika ismevani i kritikovani.
2. Iz potrebe politike borbe sofisti su prvi zastupali shvatanje koje se u filozofiji naziva relativizam. Po
ovom shvatanju o svakoj stvari mogue je izrei vie razliitih, ak suprotnih, stavova u zavisnosti sa kog
stanovita se ona posmatra. Protagora, najslavniji sofist, je govorio da se uvek moe pokazati da je
neto, npr. neki zakon dobar za neke ljude i lo za druge. Ovaj svoj relativizam sofisti su najvie
primenjivali na drutvene norme, zakone, moralna naela i obiaje.
Zbog ovog relativizma sofisti su mnogo kritikovani, proglaavani neznalicama i neozbiljnim ljudima.
Njihov relativizam, meutim, nije bio posledica neozbiljnosti, ve iskustava koja su sticali putujui po
grkim polisima i kolonijama. Oni su primetili da razliita drutva razliito gledaju na iste oblike ljudskog
ponaanja, pa prema tome, nikakvi zakoni i moralna shvatanja ne mogu biti veno vaei. Naprotiv, po
sofistima sve drutvene norme (pravne, moralne, obiajne) podlone su promenama, treba ih menjati
onda kada se menjaju i uslovi u drutvu.
Sokrat i sofisti imali su neke dodirne take. Zajedniko im je bilo naputanje dotadanje tradicije filozofiranja o
prirodi i okretanje ka ka praktinom ivotu (etika i politika), kao i prihvatanje pedagoke uloge tj. zadatka da
vaspitavaju i obrazuju ljude. Sofisti su, kao i Sokrat, smatrali da vrlina nije uroena, ve se stie uenjem i
vebom, dakle obrazovanjem i vaspitanjem, ali su sofisti znanje shvatali kao gomilu faktografije kojima su punili
glave svojih uenika, a iji cilj nije bio usavravanje oveka, ve zadobijanje vlasti.
Od iste polazne take Sokrat i sofisti doli su do krajnje suprotnih stanovita. Razlike meu njima bile su
sutinske.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Platon
Platon (427 347. p.n.e.) je Sokratov uenik i njegov najvei i najznaajniji sledbenik. Moe se rei da je Platon najvie doprineo stvaranju legende o Sokratu. U
svojim delima, koja je pisao u formi dijaloga iji je glavni lik Sokrat, velia Sokratov
intelekt i umnost, a posebno uzvienost njegove linosti sa moralnog aspekta.
Platon je u Atini osnovao filozofsku kolu koja se zvala Akademija i postojala je vie
od devet vekova.
Dela je pisao u formi dijaloga, a glavni lik tih dijaloga bio je Sokrat. Najznaajnija
dela: Drava ili O pravednosti, Odbrana Sokratova, Gozba
Najpoznatiji deo Platonove filozofije je svakako njegovo uenje o idejama. Najkrae
reeno, Platon je zakljuio da svet materijalnih stvari (koje su prolazne i promenljive)
ne moe biti predmet filozofskog istraivanja, jer filozofija pretenduje na saznanje ve ne nepromenljive sutine sveta. Zato Platon tvrdi da je materijalni svet samo nesavrena kopija jednog savrenog sveta ideja. Ideje su idealni likovi, idealni obrasci
4

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

stvari. One omoguuju postojanje stvari koje su samo senke ili kopije savrenih ideja.
One su vene i nepromenljive. Najvie ideje su ideje dobra, istine i lepote.
Platonovo etiko uenje ima dva nivoa:
1. Etiko uenje u uem smislu uenje o najviem dobru. koje je u osnovi
eudajmonistiko. Dua se, po Platonu sastoji iz tri dela:
a. umni deo, koji je besmrtan i koji treba da ipravlja ovekom kao celinom
(to je onaj deo due po kome se ovek razlikuje od ivotinje)
b. srani ili voljni deo i
c. poudni ili nagonski deo.
Slino Sokratu, i za Platona etiki ideal je postii vrlinu, a ona se zasniva na
znanju. Najvanije vrline, po Platonu su. razboritost, hrabrost i umerenost, a
krunu svih vrlina ini pravednost. Vrlinu mogu postii oni pojedinci koji umeju
da obuzdaju sebe, svoje strasti i nagone, negujui harmoniju i red.
Platon nije ignorisao hedonistike tenje kao Sokrat, ve ih je vrednovao kao
inilac ovekove sree, uz uslov da se koriste sa merom. Uostalom, ivot bez
zadovoljstava ne moe se ni eleti ni podnositi. Istinsko ljudsko dobro Platon
odreuje kao meavinu umnosti i zadovoljstva, racionalnog i ulnog.
2. Etiko-politiko uenje uenje o idealnoj dravi Ideja dobra se ne
ostvaruje samo u pojedincu nego istovremeno u zajednici, odnosno u dravi.
Idealna drava se zasniva na podeli rada. Ona treba da ima tri stalea,
shodno postojanju tri dela due u oveku, razumskog, voljnog i nagonskog
Prvi drutveni stale u kome dominira razum ili um predstavljaju
upravljai ili vladari. Oni upravljaju dravom i vrlina njihove due treba
da bude mudrost ili razboritost.
Drugi stale su ljudi kod kojih dominira volja, koji se odlikuju
hrabrou. To su vojnici ili uvari drave i njenog poretka.
Trei stale, najbrojniji, ine proizvoai, oni koji u dravi ostvaruju
materijalna dobra: zanatlije, seljaci, radnici, trgovci. Kod njih dominira
pouda ili nagoni. Zato vrlina njihove due treba da bude umerenost i
poslunost.
Ovim staleima se ne pripada po roenju nego po talentu tj. po sposobnosti. Pravednost se u ovako zamiljenoj dravi ostvaruje tako to svako radi
posao za koji je od prirode predodreen ondosno za koji ima najvie
sposobnosti, znanja i talenta i ne mea se u poslove drugih. Proizvoai
rade i uivaju plodove rada kroz imovinu koju stiu. Dravu tite vojnici, a vode
je upravljai, koji su posveeni brizi o optem dobru. Zato i nemaju svoju
imovinu ve ive umereno na raun drave uvajui zakone, branei dravu i
bavei se naukom i filozofijom.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Aristotel
Aristotel je jedan od najveih grkih filozofa i naunika. Uio je filozofiju u Platonovoj
Akademiji gde je proveo 20 godina, najpre kao uenik, a kasnije kao predava. Neko
vreme je boravio na dvoru makedonskog kralja Filipa kao uitelj Aleksandru. Po
povratku u Atinu osnovao je svoju kolu koja se zvala Likej. Umire 322. god. p.n.e.,
godinu dana posle Aleksandra Makedonskog. Smrt Aristotela predstavlja kraj jedne
(helenske) epohe i poetak druge (helenistike) u filozofiji

Doprinos nauci i filozofiji

Aristotel je smatrao da su nauka i filozofija rezultat rada itavih generacija ljudi zbog
ega sva dostignua i saznanja treba briljivo prikupljati i uvati i na njih se nado vezivati. U tu svrhu izvrio je sistematizaciju i klasifikaciju svih dotadanjih znanja i
svoja dela zapoinjao tako to bi najpre izloio dotadanja saznanja u toj oblasti.
Aristotel je osniva naunog saznanja. Zahvaljujui njemu mnoge nauke su dobile
svoj predmet istraivanja i nastavile da se razvijaju. On je sistematizovao i filozofske
znanja. Kritiki je oblikovao prethodnu filozofiju, izbacio iz nje mitsko-poetske
sadraje i zasnovao je kao nauku. Smatra se osnivaem logike, etike i estetike.
Dela
Aristotel je jedan od najuniverzalnijih filosofa ikad. Bio je jedan od najplodnijih pisaca
starog veka. Njegovi najznaajniji spisi su Metafizika, Organon, Poetika, Politika,
Nikomahova etika, Fizika, Retorika...
Odnos prema Platonu
Iako je bio Platonovov uenik, Aristotel nije sledio njegovu filozofiju Kritikujui svog uitelja i
tragajui za istinom, on je iao svojim putem. On kritikuje Platonovu teoriju ideja. Prijatelj mi
je Platon ali mi je jo vei prijatelj istina, to su Aristotelove rei kojima izraava svoj kritiki
stav prema Platonovom idealizmu. Njegov pogled na svet moe se nazvati realizam. Za
razliku od Platona, Aristotel je ograniio znaenje ideja na pojmove. Osnovna Platonova
zabluda je, smatra Aristotel, to je u saznanju odvojio opte (ideje), od pojedinanih ulnih
predmeta i uzdigao ih u poseban svet, svet ideja. Za Aristotela pojmovi ne postoje
nezavisno od pojedinanih stvari, ve kao njihov sastavni i nerazdvojni deo.

Politika
ovek je, po Aristotelu, drutveno bie. Svoju sutinu ovek samo u zajednici moe
da izrazi. Onaj kome zajednica ne treba, ko je dovoljan samom sebi je ili gori ili bolji
od drugih (ili je zver ili bog). ovek mora da ivi u zajednici i svoje vrline dostie tek
tada. ovek treba da tei vlastitoj srei, ali je jo vei zadatak da pokua da i
zajednicu uini srenom. Svrha drave je srea njenih graana .

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Etika
Svoja etika shvatanja Aristotel je predstavio u delu Nikomahova etika. Dua ne
postoji nezavisno od tela, nego kao njen odreujui princip. Telo ne moe da postoji
bez due, kao ni dua bez tela. Nama besmrtnosti due kao kod Platona. Dua
oveka ima dva dela: nerazumski (voljni) i razumski deo
Na osnovu toga Aristotel razvrstava i vrline na
1. vrline volje ili etike vrline
2. vrline razuma ili dianoetike vrline
Etiku vrlinu definie kao sredinu izmeu dve krajnosti u ponaanju koje
predstavljaju mane. Npr. hrabrost je vrlina jer je sredina izmeu kukaviluka i lude
smelosti, dareljivost izmeu tvrdiluka i rasipnitva, ponos izmeu poniznosti i
oholosti, umerenost izmeu neosetljivosti i razuzdanosti... Aristotel smatra da je
vrlina samo ono ponaanje koje predstavlja pravu meru ili zlatnu sredinu izmeu
dve krajnosti koje su mane, od kojih je jedna nedostatak, a druga preterivanje.
Dianoetike vrline su one koje proizilaze iz znanja. Konaan ishod znanja je
mudrost. Najvia srea koju postiu oni koji tee ka mudrosti je autarkija. Autarkija je
oblik samodovoljnosti koju postiu mudraci, jer sve mogu da objasne i ne zavise od
bilo kakvih spoljanjih stvari (ulnog zadovoljstva, politikog ugleda, materijalnog
bogatstva i sl). To je najvia srea koju moe da postigne ovek, jer je zadovoljstvo,
ako je proizalo iz znanja, najvie zadovoljstvo koje postoji.
Aristotelova etika je eudajmonistika. Najvee dobro ono kojem teimo zbog
njega samog, a ne zbog neke druge svrhe je srea shvaena kao blaenstvo... i
svaki ovek po prirodi tei tom dobru. Najvii moralni cilj je postizanje sree.
Shvatanje sree zavisi od naina ivota pojedinca. Jedni, neobrazovani, smatraju da
je srea u ulnim zadovoljstvima, drugi u politikoj moi, bolesni da je srea u
zdravlju, siromani u bogatstvu. Tragajui za shvatanjem sree kao najvieg dobra
Aristotel dolazi do saznanja da je srea vrlina due koja se ostvaruje uvek u vezi sa
pojedincem i njegovim mogunostima i ciljevima koje postavlja. Ipak, specifino
ljudska srea sastojala bi se u ostvarenju ovekove umne (racionalne) prirode.
Ljudska srea se sastoji u ispravnoj upotrebi razuma u toku itavog ivota.
Aristotel je prvi mislilac koji istie slobodnu volju kao uslov morala. Slobodnim
vebanjem volje ovek stie navike koje mogu da budu dobre ili rave. Vrlina nije
uroena. Negovanje vrlina podrazumeva mnogo znanja i vebe, naroito u vezi s tim
kako obuzdavati nagonski deo due.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Kinika kola
Osniva: Antisten, Sokratov uenik i prijatelj iz Atine. Najpoznatiji predstavnik Diogen
(iz bureta).
Kinici su propovedali jednostavan, prirodan, skroman ivot, svoenje ljudskih potreba
na minimum, nezavisnost od sveta, jer ovek samo tako moe postati slobodan.
Najsigurnije sredstvo za postizanje sree (blaenstva) je nemanje potreba (bespotrebnost). Sreu i duevni mir ovek moe postii jedino ako nema potrebu ni za im,
ako svoje potrebe svede na minimum. elje raaju stalno nove elje i ine nas zavisnim od njihovog ispunjenja. to je ovek mudriji to ima manje potreba. Drutvene norme sputavaju ovekovu slobodu, kao i imovina. Mudar ovek je dovoljan sam sebi.
Ovakvi stavovi ne mogu posluiti kao ivotni uzor, jer osiromauju ivot i ne vode ka
razvoju. Oni su nastali kao reakcija na nehumanost i izvetaenost vladajue kulture,
kao protest protiv izopaenosti civilizacije i potroakog drutva, Taj stav je i danas
aktuelan, jer savremeno drutvo takoe neguje potronju i robovanje materijalnim
dobrima.

Hedonizam
Osniva hedonizma je Epikur, pa se on naziva i Epikurova kola, a njeni sledbenici
epikurejci. Radi se o vedroj i optimistinoj koli koja traje od II v. p.n.e. do II v.
U iskustvu se jasno pokazuje da ljudi po prirodi tee da postignu zadovoljstvo i da
izbegnu bol, iz ega se moe zakljuiti da je zadovoljstvo dobro, a bol zlo. Hedo nizam koji zagovara Epikur nije ulni, vulgarni hedonizam, ve jedan produhovljeni
hedonizam koji prvenstveno tei zadovoljstvima duha kao to su lepota, prijateljstvo,
razboritost, saznanje, filozofija, umetnost
Ideal Epikurovog hedonizma je ataraksija (nepomuenost duha) koju odreuje kao
stanje u kome je telo bez bolova a dua bez uznemirenja (bez briga). Takav ivot se
postie saznanjem sveta i razboritim ivotom. Mudar ovek treba da je u stanju da
razlikuje zadovoljstva i da vie ceni ona trajnija koja proizilaze iz umerenog
ivota. Saznanje nam pomae da prevladamo strah od smrti i bogova. Strahovi se
zasnivaju na neznanju i predrasudama.
Epikur je verovao u atomistiku fiziku, po kojoj se sve sastoji od atoma, pa i dua.
Posle smrti ona vie ne osea, jer se njeni atomi rasipaju u okolni prostor. Dok jesmo
smrti nema, a kad ona nastupi onda nas vie nema, zato se ne treba plaiti smrti,
kae Epikur. On je uveravao uenike da se bogovi, ako i postoje, ne meaju u stvari
ovoga sveta, pa je stoga i strah od (kazne) bogova sasvim neopravdan.
8

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Stoicizam
Stoicizam je veoma uticajan pravac u Rimskoj imperiji, a osnovao ga je grki filozof
Zenon u III veku p.n.e. Najznaajniji predstavnici rimskog stoicizma bili su: jedan rob
po imenu Epiktet, knjievnici i dravnici Ciceron i Seneka i jedan car, Marko Aurelije.
ovek moe ostvariti duevni mir (spokojstvo i sreu) samo ako je ravnoduan
prema svemu to se tie njegovog tela i deavanja u spoljanjem svetu, ako postigne
adiaforu (ravnodunost). Dunost jednog stoika je da se sa najveom ravnodunou odnosi prema svim onim stvarima koje sudbina donosi i odnosi, bile one prijatne
(bogatstvo, slava, poloaj) ili neprijatne (sve vrste psihikih i fizikih patnji). ovek
treba da brine samo o onom to zavisi od njega samog. Nae telo esto nije u naoj
vlasti (kao u sluaju robova), ali na duh je neto to niko ne moe zarobiti, ime
uvek sami raspolaemo.
Podruje ovekove slobode je podruje saznavanja i prihvatanja nunosti, kao i
briga o vlastitoj vrlini. Srea se postie tako to se posveujemo onome to zavisi
iskljuivo od nas, a to je ivot u vrlini. Epiktet je to ovako izrazio Ne zavisi od tebe
hoe li biti bogat, ali zavisi od tebe hoe li biti srean.
Kada se kae da je neko neto stoiki podneo, onda mislimo da je on to podneo
dostojanstveno, da je i u najteim uslovima sauvao svoj mir, svoju unutranju
slobodu. Stoika etika poziva ljude da prihvate sve ono to im se deava. To je etika
fatalizma, pomirenja, trpljenja i pasivnosti, ali ujedno i etika snane linosti koja vlada
sobom, ne podlee strastima i afektima i ne tei prolaznim dobrima. To je etika jake
volje koju moe prihvatiti i ostvariti samo ovek koji je potpuno slobodan od strasti i
afekata i koga nita ne moe pokolebati u ostvarenju vrline.
Odnos stoika prema svetu ini ih bliskim hrianima koji se takoe okreu unutranjem duhovnom ivotu, ali sa drugaijim duhovnim sadrajima. I stoicizam i hrianstvo ue ljude da prihvate i trpe nevolju koja im se dogaa, a ne da se bore
protiv nje. Stoika filozofija smatra se jednim od filozofskih izvora hrianstva, jer
je svojom etikom ravnodunosti prema zemaljskim dobrima i zadovoljstvima srodna
sa hrianskom etikom asketizma i odricanja.
Najznaajnije vrline za stoike su ovekoljublje, dobroinstvo i spremnost da se drugome pomogne. Zalagali su se za jednakost svih ljudi, za dobrotu prema robovima. U
tom smislu moe se rei da su stoici, kao i epikurejci, zaetnici kosmopolitizma i
humanizma. Idejom oveka kao graanina sveta stoici i epikurejci su prevladali
podelu graana na Helene i varvare koja je vekovima bila prisutna kod Helena.
Senekin stav: ovek je oveku neto sveto postao je slogan sveg potonjeg
humanizma. Za razliku od Aristotela za koga je ropstvo prirodna pojava, stoici i
epikurejci odbacuju podelu na robove i slobodne ljude istiui da su svi ljudi jednaki.

Istorija etike antika (od Sokrata do hrianske etike)

Hrianska etika
Hrianska etika predstavlja oblik teonomne etike iji je izvor u biblijskim tekstovima.
Razlikujemo etiku Starog i Novog zaveta. Starozavetna etika poiva na Dekalogu (10
bojih zapovesti). Izvori novozavetne etike su propovedi Isusa Hrista, zapisane u
Jevaneljima, a pre svega Hristova Beseda na Gori.
U Starom zavetu osnovno moralno naelo iz koga su izvedena sva ostala glasi Oko
za oko zub za zub, dok je osnovni princip Novog zaveta na kojem poiva hrianska
etika Ko tebe kamenom ti njega hlebom. Ovaj moralni zahtev predstavlja veoma
teak zadatak za hriane. Hrianstvo proklamuje princip da se zlo ne moe
smanjiti ako se zlim vraa. Tako se samo moe uveati. Hrianska etika je etika
pratanja. Pratanje i jednakost meu ljudima (proirenje pojma blinji na sve ljude)
su osnovne odlike hrianske etike.
Hriani propovedaju duboku jednostavnu istinu Sve dakle to hoete da ine
vama ljudi, inite i vi njima. To je Isusova formulacija zlatnog pravila.
Moralna osnova hrianstva je ljubav. Ta ljubav, agape, jeste spontana ljubav kakvu
je bog pokazao prema grenim ljudskim biima, koju oni treba da uzvrate jedni
drugima, bolesnima, onima koji su u nevolji, koji su usamljeni. U Novom zavetu hriani se poduavaju kako da ih vodi ljubav boja, da ive rtvujui se za druge. Kao
princip koji povezuje ljude ljubav ponitava svaki oblik nejednakosti.
ovek u hrianstvu ima zadatak da postane slian bogu. On je stvoren kao slobodan i njegov najvii cilj je sluenje bogu. Kao zemaljsko bie ovek je grean. Taj
greh podstie od Adama, prvog oveka. Adam je zbog greha koji je poinio, jer nije
potovao boju zapovest, izbaen iz raja kao svog prvobitnog mesta boravka.
Konani cilj je iskupljenje od greha i moralno proienje i postajanje slinim bogu,
da bi se ovek pripremio za ivot veni. ovekova priroda nije data ve zadata. On
je slobodan, ima zadatak da se pokajanjem i trpljenjem, odricanjem od ulnih zadovoljstava i ovozemaljskih dobara, oslobodi greha. Najvie dobro, vrednost prema
kojoj je hrianski moral usmeren glasi Budite savreni kao otac va nebeski. To je
ideal kome ovek tei, ali nikada nije u stanju da ga dosegne. Moral hrianstva je
neprekidna tenja ka tom zadatom savrenstvu.
Hrianska etika je u svojoj dugoj istoriji prolazila kroz razne periode. Savremeno
doba proivljava svojevrsnu krizu morala i hrianski sistem vrednosti doveden je u
pitanje. Najvea vrednost postaje korist bogatog i uticajnog dela oveanstva. Ali i
pored toga hrianski moral nije prestao da vai.

10