Istorija filozofije, 12.12.

O etvorostrukom korenu naela dovoljnog razloga. Tu knjigu openhauer tretira

kao osnovu svog sistema i u Svet kao volja i predstava ponavlja njene osnovne
stavove: svakodnevni svet je predstava posmatraa, unutranju stranu ini volja o
kojoj nita ne moemo saznati polazei od predstava ve jedino introspekcijom. On
iznosi materijalistiku tezu u kojoj je duh identian mozgu posmatraa. Intelektualni
izvori su Lajbnic naelo dovoljnog razloga, naelo koje treba svet da predstavi kao
razumljiv, svaka pojava ima dovoljno opravdanje dostupno boijem duhu a svaki na
sud bi trebalo da ima dovoljno opravdanje; Kant njegova ideja da su nam subjekat
i objekat dati neodvojivo jedni od drugoga, kada smo svesni neega svesni smo i
sami sebe, kada smo svesni sebe svesni smo kao neega to posmatra neki objekat.
Prema prvom openhauerovom tekstu postoje etiri objekta koji su predmet naeg
objanjenja:

1. Stvari iz makrosveta.
2. Pojmovi i njihove kombinacije, odnosno sudovi.
3. Matematike (aritmetike i geometrijske) konstrukcije.
4. Ljudski motivi.

U vezi sa ovim objektima moemo postaviti etiri vrste pitanja:

1. Zato se menjaju stvari?

2. Da li je neki sud istinit ili laan?
3. Zato neki matematikki objekat ima neko svojstvo koje ima?
4. Zato neki ovek ini neku stvar?

Odgovarajui na ta pitanja mi odgovaramo dajui razloge: svaka promena ima svoj

uzrok, svako matematiko svojstvo proistie iz drugih matematikih svojstva, svaka
radnja ima svoj poseban motiv.

Svaki od ovih objekata objanjavamo na drugaiji nain.

Odnos izmeu razloga i onoga to ti razlozi objanajvaju jeste odnos nunosti, i ti

razlozi jesu dovoljni razlozi za pojavu onoga o emu se pita. Poto imamo etiri vrste
objekata, etiri vrste pitanja, i etiri vrste razloga mi tu vidimo etiri korena ili
etiri oblika jedinstvenog naela, naela dovoljnog razloga. To jedno naelo nosi
itavo nae saznanje, sve to objanjavamo objanjavamo polazei od ovog naela.

Prva vrsta objekata realni objekti ili intiuitivne, potpune, empirijske predstave. Ti
objekti ne postoje bez posmatraeve svesti, re je o intuitivnim predstavama jer su
konkretne i razlikuju se od pojmova, re je o empirijskim predmetima zato to
nastaju opaanjem, re je o potpunim predstavama zato to imaju formalna svojstva
i sadrinska svojstva (sekundarni kvaliteti, mekane, tople, zelene). Realne su one
stvari koje traju kroz vreme, da bi se objasnila promena, potrebno je vreme, da bi se
objasnilo trajanje kroz vreme potreban je prozor. Prazni prostor i vreme nisu
dovoljni, moraju biti ispunjeni materijom da bi bili realni. Materija je istovetna
sposobnosti unutranjeg delovanja. A poto je uzronost kategorija razuma moemo
rei da razum pridodaje materijalnost realnim objektima. Kada mislimo promenu mi
o onome to se menja i to je u vezi sa tim, pripisujemo sposobnost uzronog
delovanja i na taj nain ga proglaavamo za materiju. Da bi jedna stvar bila realna
ona mora zauzimati neki prostor, imati uzrono delovanje na druge stvari. Realni
objekti su empirijske predstave jer ine celinu iskustva. Uzronu povezanost
iskustva openhauer naziva principom nastajanja i kae da je to oblik naela
dovoljnog razloga koji je identian sa uzronou i po kojem svaka posledica ima
svoj uzrok i slini uzroci daju sline posledice. Pri emu uzroci i posledice nisu sami
realni objekti ve promene u objektima, promene njihovih stanja (udarac ekia
zakucavanje eksera u zid). Naelo dovoljnog razloga nastajanja. Za svaku od ove
vrste predmeta objanjenaj i za svaki tip objanjenja pronai e posebno ime. Svako
to ime e oznaavati jedan oblik naela dovoljnog razloga, u ovom sluaju je re o
principu kauzalnog objanjenja. Pomou ovog shvatanja uzronosti openhauer
odbacuje ideju da Bog moe biti neuzrokovani uzrok sveta, jer uzrok moe biti samo
stanje predmeta, ne i sam predmet. Kada pomou principa dovoljnog razloga
hoemo da objasnimo da se stvari menjaju sluimo se kategorijom uzronosti i
princip kojim se rukovodimo jeste princip dovoljnog razloga nastajanja, imaemo
potpuno objanjenje promene kada navedemo potpuni skup uzroka koji su tu
promenu izazvali.

Proces opaanja spoljanjeg sveta. Mi prvo imamo neke senzacije u ulima,

senzacije postoje samo u naem telu zbog ega unutranje ulo moe da im pripie
formu vremenitosti, odnosno da ih odredi u vremenu, onda nae unutranje ulo im
pripisuje postojanje u prostoru izvan nas, i najzad na razum zakljuuje (intuitivno
uvia) da su te senzacije sloene posledice delovanja koje jedinstveni predmeti
izvruju na nas. Problem sa ovim objanjenjem jeste to ako je duh identian
mozgu, onda se moe initi protivrenim da sadraj predstave dobijaju samo od
duha. openhauer grei kada hoe da transcedentalni idealizam povee sa
materijalizmom.

Pojmovi i sudovi. Um modana funkcija. Pojmovi su apstrahovani iz iskustva, oni

nisu realni oni su predstave predstava. Veza izmeu pojmova je sud, a istinitost
suda zavisi od neega to postoji izvan njega. Da bismo tvrdili da je istinit, ti razlozi
moraju biti dovoljni, takvi da se iz njih sud moe dedukovati. Veza izmeu suda i
razloga pripisivanja istinitosti suda oznaena je dovoljnim razlogom saznavanja
svaki sud ima dovoljan razlog svoje istinitosti. Da bismo tvrdili da je sud istinit,
moramo imati skup premisa na osnovu kojih emo tvrditi da zakljuak nuno sledi.
To su logiki razlozi pravila zakljuivanja, empirijski razlozi, trl. razlozi zavise od
samih svojstava prostora i vremena, metalogiki razlozi priroda ljudskog miljenja
(princip neprotivrenosti). Kada hoemo da opravdamo stav da je neki sud istinit
moramo pronai dovoljan skup ovakvih razloga. Pronalaenje ovih razloga ne vodi
nas iza pojava do stvari po sebi.
Matematiki objekti. Prostor i vreme su uslovi empirijskog iskustva i predmet istog
opaanja, moemo razmatrati osobine prostora i vremena nezavisno od predmeta
koji se u njima nalaze. Kao takvi oni su partikularni, nisu apstraktni i isti. Trenuci i
take koji su ureeni u tom smislu da svaki elemetn zavisi od mesta koji zauzima u
odnosu na drugi element i ta veza je ontoloka, jedan deo prostora je takav jer je
takav kakav je drugi deo prostora, meusobna povezanost delova prostora i
vremena zasnovana je pomou naela dovoljnog razloga postojanja zbog toga to
treba da objasnimo kako postoje takvi matematiki principi. Prava geometrija nije
Euklidova, ve je to neposredna i intuitivna, ba kao to je prava aritmetika poiva
na sposobnosti brojenja u vremenu intuitivno zahvatanje vremenskog toga.
Geometrija i aritmetika su ono to se deava kada mi razmatramo prostorne i
brojane odnose, ono to je ponudio Euklid to je samo sistematska artikulacija
onoga to se de facto deava u inu saznanja mi u inu saznanja koristimo sve
operacije. Geometrija i aritmetika ne daju saznanje o stvari po sebi ve samo o
predstavama.

Ljudski motivi individualni subjekti kao volje, koje moemo saznati neposredno u
inovima samosvesti. Samosvest se ne odnosi na subjekt kao subjekt saznanja zato
to se saznanje moe odnositi samo na neki objekt, samosaznanje se mora odnositi
na neto drugo na nas kao neto drugo a to jeste na nas kao voljne subjekte. Kada
bi to bilo tano, pitanje da li bi trl. epistemologija bila mogua. Jer trl. epistemologija
zahteva treu instancu refleksije svest, prvu instancu samosvesti (svestan je
objekta i sebe kao onog koji posmatra), trea instanca (sadraj i procesi koji se
javljaju u svesti i samosvesti). Ako subjekat ne moe biti svestan sebe kao onoga
koji posmatra i saznaje neki objekat tada nije mogua ni metarefleksija o tome kako
je taj subjekat svestan sebe kao objekta.

Ja kao volja i ja kao telo su jedna ista stvar posmatrana iz dva ugla unutranjeg i
spoljanjeg. Ja kao subjekt volje i ja kao subjekt saznanja, takoe, su jedno isto ja.
Identitet ja kao subjekta volje sa telom i saznajnim subjektom jeste najvia taka
univerzuma, ta taka se ne moe objasniti zato to objanjenje obuhvata samo
objekte a ne i subjekte, zato se ona saznaje intuitivno i predstavlja ulno. Na slian
nain on objanjava samodelanje, delanje se objanjava motivima, motivi su uzroci
saznati iznutra. Saznanje motiva je otud izuzetno po tome to jedini sluaj
saznavanja uzroka nije dato samo spolja. Veza izmeu motiva i radnje je identina
vezi izmeu uzroka i posledice ali je sagledana na drugi nain i zato predstavlja
koren etvrtog naela dovoljnog razloga naela dovoljnog razloga delanja.

Ova identifikacije volje i tela mogla bi da ima za posledicu da je volja kao i telo
realna i otud konstruisani objekat. U Svetu kao volji i predstavi openhauer izvlai
zakljuak da nam ovaj dvostruki uvid u nae delanje, mesta naeg tela u prostoru,
da nam on omoguava da naslutimo ono to stoji iza naih predstava i to je volja.
Ako poistovetimo volju i telo, onda moemo da kaemo da je volja samo predstava
unutranjeg ula, openhauer kae da to zapravo treba da nas navede na zakljuak
da je volja ono to stoji iza svih naih predstava. Ovo zakljuivanje je zakljuivanje
po analogiji, kao takvo je pogreivo i vodi nas ka procesu smiljanja novih hipoteza,
pre nego nekoj proveri onoga to ve znamo. I takoe moemo rei da je to
zakljuak po dedukciji, ali je onda to dedukcija na osnovu jednog sluaja, tako da je
to prosto openhauerova hipoteza koja nije dovoljno objanjena.

Primena nunosti na razliite vrste predmeta objanjavanje. opnhauer raspravlja o

nunosti i tretira kao uzrok razloga i posledice, fizika nunost, logika nunost,
matematika nunost i moralna nunost. Moralnu nunost bismo imali kada bismo
postupak pojedinane osobe objasnili navoenjem potpunog spiska motiva koje su
tu osobu naveli da uradi to to je uradila. On tu odbacuje pojam apsolutne nunosti
kao protivrene, apsolutno nuno je nezavisno, a nuno je po sebi neto to zavisi
od uslova.

openhauer nudi dva argumenta u prilog teze da su ove realne stvari samo nae
predstave. Prirodu realnih objekata odreuje naelo dovoljnog razloga. To naelo
saznajemo a priori, a ono to saznajemo a priori to proistie iz prirode naeg duha.
Priroda realnih objekata zavisi od naeg duha. Kant bi zahtevao da se smisao
apriornosti malo precizira.

Ovaj argument izgleda sumnjivo svaka posledica ima uzrok, iz ega sledi da je
materija vena, a fizika nas ui da su serije beskonane, da je materija nastala pre
15 milijardi godina.

Drugi argument polazi od pretpostavke da su objekti senzacije u nama i onda

konstruiemo pretpostavku da objekti takvi kave ih mi zamiljamo postoje kao neto
realno izvan nas.

openhauerovo shvatanje subjekta. Polazi od tradicionalnog shvatanja jastva kao

onoga to predstavlja sutinski deo oveka, kao onoga to treba razviti da bi ovek
dostigao svoje pravo bie, i kao ono to predstavlja korelat volje. Jastvo ne posmatra
kao funkciju razuma, nego funkciju volje, sam um i razum posmatra kao izraz slepe
volje. Na taj nain on tradicionalnu tezu o identitetu duha i tela pretvara u tezu
identiteta volje i tela. Naa samosvest je samosvest koju volja stie kroz nas. Nae
miljenje racionalno o ovom svetu jeste misaoni izraz volje. Kod Kanta volja se
konstruie iz uzajamno delovanje fizikih impulsa i uvida u razloge za delanje, ono
to nastaje kada razmiljamo o tome koje emo principe slediti, sloeno stanje koje
moe da inicira delanje, ona je konstruisana.

openhauer drugaije shvata intelekt. On razlikuje razum i um ali razum tretira kao
intuitivan, prerefleksivan i zajedniki svim ivotinjama. Um tretira kao mo
apstraktnog pojmovnog saznanja koje je svojstveno jedino oveku. Kada je o volji
re, on je tretira kao nekom nereprezentativnom moi koja obuhvata osete bola i
zadovoljstva, strasti dugotrajna stanja nad kojima nemamo kontrolu a imaju
motivaciono dejstvo, u intuitivnu volju bi spadala elja. Kakav je odnos izmeu
saznajnog i voljnog subjekta koji su ontoloki poistoveeni? Saznajni inovi
predstavljaju motiv za voljni in pri emu je ta veza saznata empirijski. Odnos ovog
uzrokovanja motivisanja ne postoje izmeu same volje i samog intelekta koji su na
neki nain identini ve izmeu njihovih pojedinanih inova, pojedinani inovi
saznanja predstavljaju motiv odnosno uzrok za pojedinane voljne radnje. Voljni i
telesni in ne stoji u uzronom odnosu ve predstavljaju jedno isto posmatrano iz
dva ugla. Razlika u doivljaju koji imamo kada posmatramo telo i kada posmatramo
volju ona je neposredna i nije plod refleksije, kao to Kantovo posmatranje stvari po
sebi i pojava implicira.

Identifikacija volje i tela nije zasnovana na neposrednom doivljaju. Na taj nain

subjekat se poistoveuej sa voljom i on se ispoljava kroz pojedinane inove volje
koji se spolja gledano ispoljavaju kao fiziki inovi, taj odnos nije uzroni nego odnos
objektizacije koji je omoguen apriornim formama.

Sama volja kao stvar po sebi ostaje nepoznata samom subjektu koji saznaje samo
njene manifestacije to dovodi u pitanje itav openhauerov metafiziki program.

openhauer kae da svaka individualna ideja ima svoj karakter, koji predstavlja
neko osnovno pravilo ponaanja.

Slepa volja je metafiziki osnov sveta. U racionalnim biima ona stvara duh i intelekt
kako bi pronala smer. Intelekt i duh objektivira inove volje kroz unutranjeg ula
motivima i preko spoljanjeg ula i razuma kada je re o realnim objektima i
sudovima. Intelekt nas oslobaa neposredne dominacije volje kroz umetnika dela,
a kroz askezu pokuava da tu volju skroz potre.

Ovo jedinstveno iskustvo unutranje strane uzronosti koje imamo kada se

zagledamo u sopstvene motive omoguava da zakljuivmo i kakva je ta volja koja u
prirodi proizvodi promene i mi je po toj analogiji saznajemo kao silu i pojam sile bi
bio izveden iz pojma motiva. U ivotinjama volja stie svest, a u oveku i samosvest.

Uprkos toj samosvesti, nema trl. slobode u Kantovom smislu, ona nije dovoljna za
trl. slobodu i ovekovo ja je nuno i zakonoliko. ovekovo ja je plod bioloke
evolucije, ovek bi bio najrazvijenija ivotinja koja ima um koji omoguava da stekne
bolja saznanja o prirodi radi biolokog opstanka, tek u kasnijoj fazi evolucije um
dobija teorijsku funkciju. openhauer kae da duh ini moguim svet kakvim ga
znamo i da je duh poto je identian telu samo deo tog sveta. To nije krug u
zakljuivanju ako telo shvatimo u razliitom smislu, telo i svet zavise od objekata
kao predstave ali ne zavise od njega kao od volje. U procesu saznanja imate razliku
izmeu duha i tela i sveta telesnih objekata i zavisnih ovih drugih od ovih prvih, u
drugom smislu imate identifikaciju svoenje intelekta na telo, ali ta identifikacija
ostaje metafizika i neobrazloena.

openhauer smatra da su zakoni koji rukovode svetom nepovoljni po nas jer nam
donose vie bola nego zadovoljstva. Polazi od ideje kvantitativnog hedonizma, uvek
teimo veoj koliini zadovoljstva. openhauer zastupa stav koji je zastupao i Kant
da u ovom svetu postoji vie bola nego zadovoljstva, i on to doivljava negativno.
Ovaj stav koji proistie iz ove pretpostavke moe se objasniti njegovim detinjstvom,
ustrojstvom njegove linosti itd. Uprkos svem ovom pesimizmu openhauer nudi
osloboenje od volje, od patnje koju volja donosi, i taj put poinje sa estetskim
iskustvom i onda vodi ka asketskim praksam i suzdravanjem od zadovoljenja elja.
Tu ima jedan platonovski momenat volja koja upravlja svetom nema pojedinane
stvari kao ... volja se objektivira u vidu individualnih objekata samo za nas
posmatrae koji senzacijama pripisujemo formu prostora i vremena i uzronosti.
Volja se uposebljuje individuira samo u naoj svesti. Prva objektivacija volja nalazi u
obliku ideja. Te forme su platonovske ideje. Za koje pretpostavlja da na neki nain
emaniraju iz prvobitnog voljnog supstrata. Nema nekog posebnog objanjenja zato
ba ideja na koji nain to ini strukturu sveta, itd. openhauer kae da mogu biti
predmet miljenja, ali na odnos prema njima nije odreen naelom dovoljnog
razloga jer one nisu individualizovane. Njihov karakter ne moemo objasniti
nijednim od ova etiri naina. Zbog toga to nisu individualizovane, ideje u nama ne
izazivaju interesovanje, ne pobuuju elju. I kontempliranje ideja jeste
nezainteresovano i oslobaa nas nae vlastite individualnosti. U kontemplaciji ideje
u njenom teorijskom ili umetnikom vidu kontemplacije koja je nazainteresovana
koja nije praena eljom za konzumacijom nikakvim motivacionim uznemirenjem mi
zaboravljamo na svoju individualnost i posebnost i takoe izdvajamo se iz ove
mree determisanih odnosa koji postoje u svetu, oslobaamo se dominacije volje i
zaboravljamo na sebe.

Ti trenuci kontemplacije su prolazni, za trajnije osloboenje potrebno je jo neto a

to je asketska disciplina. Suzdravanje od zadovoljenja svojih elja radi smanjivanja
samih elja. to vie elite vama se ini da ste individualniji, individua je individua
zato to neto posebno eli. openhauer kae da smo najindividualniji onda kada
smo najudaljeniji od tih elja.