U JEDNOM POKUAJU ATRIBUCIJE APSTRAKTNOG

FOVIZMA, OMA SLIKARU GRADIMIRU PETROVIU

Kako je mogue da jedan udesno kreativan, i iznad

svega, duhovan ivot pone na sasvim banalan nain.
U ambijentu toplike ravnioce, okruene monim
planionama, kako to ima njegovo mesto detinjstva
seoska varoica Blace izmeu Kru{evca i Priokuplja.
Naime ovde }e biti re~i o slikaru Gradimiru Petrovi}u,
bla~aninu, pomalo ni{liji , a {kolom beogra|aninu, |
aku profesora Mila Milunovi}a.

Kada je Petrovi} diplomirao 60-ih godina XX veka

evroposko slikarstvo bilo je negde izme|u apstarkcije,
na samrti i enformela koji se ra|ao. Ali, i ako }e,
mo`emo sa pravom re}i, njegov po~etak karakterisati
"nestanak slike" , apstrakcija, koja je po~ela govoriti
jezikom enformela, bila je ipak to revolucija duha jer se
slika ponovo vratila figuraciji, ~ak je kona~no na{la
svoje pribe`i{te u superrealizmu.

Tako pregnantan, i violentan, istorijsko umetni~ki

milje, kakva je to bila {esta, sedma, pa na nekim
na~in i osma decenija, bile su za slikara Gradu
Petrovi}a velika {ansa da na|e svoje mesto na
stvarala~kom nebu Evrope i jakom beogradskom
miljeu koji je tada bio umetni~ka ko{nica,
medonoisni }up i duhovna polifonija. Ali, kako je
mogu}e da jedan bojad`iski sin krene duhovnim
stopama ranog Braka, poigra se sa Miroom, malo
ne{to uzme od Kandinskog, a kona~no na|e sebe u
Pikasovoj "Gernici", i mo`da onim, nekim tokovima
koje je osetio i Lazar Vozarovi}, slikar jednu deceniju
stariji od Petrovi}a? I sada, kada, Grade me|u nama
vi{e nema imamo mogu}nost da bez ikakvog
uva`avanja `ivog slikara, ka`emo pravu i ~istu istinu o
njemu. A, istina o Gradi je "bajna", mo}an crte`
turbulentna kompozicija, i hromatski kolorit dali su
njegovom slikarstvu odrednicu koju je profesor L.
Trifunovi} sa`eo u sintagmu "apstraktni fovizam". Ali,
poku{ajmo da razlu~imo, defini{emo, raspredemo sve
ono {to je Trifunovi} pod time koncipirao. Kakvo je telo
i du{a slike Grade Petrovi}a? [ta njegova slika `eli da
ka`e, i kakav vid komunoikacije ona ima?

Prvo, ono {to je i osnovno, njegovo slikarstvo je na

smrt bolesno od svog si`ea; svoje osnovne potke koja
nedozvoljava da se iza|e iz tog hermeti~kog sveta,
kakav je bio duhovni milje slikara Gradimira Petrovi}a.
I, ta ~injenica kao da likovnog kriti~ara razoru`ava
oduzimaju}i mu sve mo}i persifla`e, belkanta i
klasi~nog kokodakanja do larpurlatizma. Slikar Grada
Petrovi} bio je smrtno ozbiljan umeetnik koji je si`eom
slici nadokna|ivao duhovne miljee i mizanscen. Na neki
na~in mo`emo re}i da je on li~no bio zarobljenik
sadr`aja svoje slike; kao da je u nju li~no zakora~iio i
da do kraja `ivota nikada ne iza|e, iz okvira svoje slike,
kao neke kristalne kugle, Nostrodamusove kule, broda
holan|anina lutalice ili gre{nog lutaju}eg Jude.
Tematski si`e zarobio je njegovu celokupnu umetni~ku
inspiraciju vode}i ga u sfere ve~ne posve}eniosti do
praga ~istog hermetizma. Ali, nemojmo da pri~amo
sve, i samo ru`no, o hermatizmu. Petrovi}ev
hermetizam bio je sa~injen od najboljeg kroja i
materije: on je plod jedne ~iste du{e, pritajene patnje
i duhovnog bezizlaza svoga vremenma. Dajmo sebi za
pravo, da ka`emo da je Petrovi} predvideo sve
katastrofe koje }e po~eti da se de{avaju od po~etaka
devedesetih pa sve do kraja milenijuima, vremena
istorijskog pakla za srpski narod njegovog duhovnog
satiranja i njegove antropolo{ke nemo}i. Smatramo,
da je Petrovi} kao slikar sve to anticipirao, u dlaku
predvi|aju}i da }e se sve to i dogoditi. Samo, kao
hrabri vra~ poga|a~ on je o tome po~eo da pri~a
pune dve decenije nego {to }e se ti doga|aji zbiti. I, to
je ono {to Petrovi}ev si`e uzdi`e do sfera "apsolutne
istine", a njegovo slikarstvo do granica imaginativnih
mo}i. Sa aspekta re~enog konstatujemo da je
slikarstvo Grade Petrovi}a "jedan vid socijalnog
anga`mana" kada slikar od svoje du{e poku{a da
stvori ne{to {to }e biti, mo`da, anticipacija same zle
kobi jednog naroda, i ~ove~anstva genralno. Taj
apsurd ljudske pohlepe koji je doveo do "otvaranja
Pandorine kutije" i do apsurdnih igara rata kao da je
bilo "kristalno ogledalo Petrovi}evog slikarstva". Zato
su, na njegovim slikama likovi, bestelesne anime koje
lutaju adskim prostorom tra`e}i, ne vi{e spas, nego
samo malo svetla, jer je u antici svetlo bilo oznaka
`ivota, a tama cilj i mesto smrti. Zato Petrovi}evi
junaci kao da lutaju adskim mizanscenima, vuku}i
svoju bestelesnost, zarobljeni u svom hermetizmu bez
{anse da iz njega ikada iza|u. Istinitost Petrovi}eve
vizije tog zlokobnog hermetizma je ono {to mene, kao
kri~ara, uzbu|uje do praga neverice i o~aja. Kako je
on mogao sredstvima umetni~ke imaginacije da opi{e
celokupni hermetizam bola, patnje i ve} praga samog
zla?

Drugo sredstvo, pokreta~ka poluga, Petrovi}evog

slikarstva bio je crte`. Kako je to Grada Petrovi} crtao?
Ili ta~nije kako ga je crte` nosio i {ta je njim `eleo da
ka`e? Rekli smo, prvo, da je njegov crte` sluga
njegovog hermetizma, u prvom, svom, umetni~kom
doma{aju, a tek onda, potom, jedna umetni~ka igra, i
persifla`a. Rekli smo na po~etku ko su bili u~esnici u
formiranju Petrovi}evog slikarstva. Ako moramo da
biramo izme|u vibrantnog Kandinskog i de~a~kog
Miroa mi se kona~no odlu~ujemo za Boga li~no.
Slikara Pikasa, koji je tada {ezdesetih jo{ bio `iv, na
vrhuncu svoje mo}i, koji je Petrovi}u od{krinuo vrata
slikarskog raja. Ta Pikasovko Murovska artikulacija
linije kod Petrovi}a je dobila, sada svojstvo samoga
`ivota, a ne samo vid igre i traganja kakva je to ona
bila kod Kandinskog i Miroa. Upravo, taj Pikasovski
umetni~ki anga`man njegove "Gernike" koji je u
srpskom postkomunizmu bio jo{ `iv, i veoma
inspirativan kao da je podstakao Petrovi}a na sam ~in
stvaranja, zarobiv{i ga do praga zavisnosti, i praga
umetni~kog sladostra{}a. Tako da je Petrovi}eva slika
po~ela da `ivi sa svojim stilizovanim (iscrtanim)
junacima koji su se kao u nekim zale|enim
mizanscenima, hermeti~kim pozornicama, kretali vi{e
kao aveti no kao `ivi ljudi.

I kona~no tre}e, mo}no, oru`je Petrovi}eve persifla`e

bila je boja kojom je on postigao svoje kona~no
shvatanje "fovizma". Jer, njegove prirodne hromatske
sklonosti su mogle, njegovoj slici da daju vid prividne
harmonije koju je on anamerno izbegao jer bi onda
pobegao od svog osnovog cilja "socijalnog
anga`mana"; u neki vid umetni~ke artificijelnosti.
Svesno izbegavaju}i, tu zamku, Petrovi} je iskoristi
boju da svojoj slici njome da kona~ni pe~at i obele`je.
Ti, parcijalni, tanu{ni, pokadkad nebulozni, udari
kolorita, nekad u formi hromatskih pasda`a, avi{e kao
vitra`ni enformelni odse~ci da}e Petrovi}evom si`eu
slike, i crta~koj briljantnosti krv `ivota i snmisao
postojanja. Odjedamput njgova slika po~e}e da se
ubrzava, kompozicija da postaje sve pregnantnija i
violentnija, pokadkad zaustavljena, na nekom kraju
puta, pokadkad prekinuta u poslednjoj svojoj frazi. I to
je ono {to je od Petrovi}evog slikarstva stvorilo
pozori{ni mizanscen, a ne sterilnu likovnu persifla`u.
Boja je crte`u dala telesnost, a crte` si`eu osnovni
smisao svog postojanja.
I {ta kona~no, na kraju, sa`eti - jednostavno o
Petrovi}u kao umetniku, traga~u za zlom koje }e ga
na kraju smr}u i susti}i, slikaru koji je bio neki vid
slikarskog nostradamusa. Umetni~ka anticipacija koja
je odvela Petrovi}a jo{ dublje, i ni`e u sfere, "horora
rata", Pikasove "Gernike", uzdigla ga je kao umetnika
do sfera savr{ene harmonije. I gle apsurda, Gradimir
Petrovi} je svojom anticipacijom hermetizma dostigao
savr{enu harmoniju i bo`ansko saglasje, i ako je on bio
taj koji je samo ukazivao na zlo, koje dolazi, i koga se
treba pribojavati. I to je ono {to je, osnovni zadatak,
likovnog umetnika Gradimimira Petrovi}a i u ~emu, se
ogleda, njegov vid "socijalnog anga`mana".
Umetni~kim sredstvima detektovati nadolaze}e zlo,
artikulisati ga i kona~no ga razotkriti, i skinuti sa
njega, koprenu sakralnosti. Skidanjem koprene, sa zla,
Petrovi} je spasao "na neki na~in" i budu}nost dobra.
U toj antitezi zlo - dobro, toj sprezi i tom apsurdu,
krije se snaga Petrovi}evog bravuroznog dara i mo`e
se re}i, sa pravom, i nada za umetnost i ~ove~anstvo;
za njegovu budu}nost i `ivot u tre}em milenijumu koji
je Petrovi} ve} umetni~ki anticipirao.

U Blacu
Dejan Tubi
15. 05. 2002.