34 1

Cink

David Albahari

Svjetlost poinje tihim mijenjanjem mojih pobuda

Doni tuli, Kao i juer"

Ova knjiga je trebalo ovako da pone:

U ovoj sobi ima previe svetla, kae ovek, saginje se, uzima dete, to je
devojica koja nema vie od etiri ili pet godina, i polazi laganim hodom,
opreznim, premda e ubrzati kada izae iz grada.

To me je privlailo: ta nagla promena brzine: kao da je neko u oveku rekao:

Sada si slobodan, iako se ni do tada nije oseao sputan. Grad je, uostalom,
samo tlocrt, prostor je potpuno u naoj vlasti. Ali svaki posmatra sa strane je
mogao da uoi kako se ovek naprosto od neega otrgao: kao da ga je
nevidljiva nit zatezala oko struka. Povio se, dete je do tada ve zaspalo na
njegovom ramenu, ak je i kolena savio, da smo bili malo blie mogli smo da
vidimo kako stiska zube, a odmah potom se uspravio, koraci su mu se
produili, i tiho je poeo da zvidue dobro znanu pesmu. A gde je on? Na
puteljku
koji vodi pored mora, preko stena, iznad useka, ispod svodova. Tu je njegova
brzina i dalje ista, samo to mu ispod nogu ponekad odskoi kameni ili
grumen zemlje, par poutelih borovih iglica.

Onda sam otputovao.

Sada se moe uiniti da je do toga dolo iznenada, ali putovanju su prethodile

opsene pripreme: odvajao sam knjige, slagao papire, birao odeu i obuu. U
stvari, bojao sam se promene. Mislio sam: ako ponesem to vie stvari, ako
doista uspem da svakog dana podraavam sebe kakav sam ovde, moda se
nita nee desiti.

Pria o svetlu ve je imala nastavak. Otvorio se preda mnom u biblioteci.

Pognuo sam se, nastojei da proitam naslove sa hrbata knjiga na najnioj
polici, ali umesto naslova jasno sam video nastavak prie. I to se desilo pre
nego to sam otputovao. Sledeeg dana dobio sam silovit napad migrene:
leao sam u polumraku sobe, nemoan, izvaljen na bok. Svaki pokret
oznaavao je poetak raspadanja. Onda je, odjednom, sve prestalo. Glava mi je
bila bistra, laka, gotovo prozirna. Ustao sam i priao prozoru, ali negde
duboko u sebi saginjao sam se prema tlu: lepo su se videla krupna zrna
praine, tragovi neijih prstiju, papirna vlakna, izvuen registarski karton.
Tada sam shvatio da o odlasku treba razmiljati kao o povratku.

Ne seam se nikakvog izuzetnog svetla, kae ovek i sputa dlanove na sto. Ne

sea se!, kae devojka. ujete li vi ovo?, pita i zagleda lica koja sede oko
stola, on se ne sea nikakvog svetla! Ne, ponavlja ovek, ne seam se. A ko mi
je onda, pita devojka, pribijao lice uz grudi i govorio: Ne boj se, to je samo
vetar? Nisam ja, kae ovek i ve ustaje, to nisam bio ja. Devojka se zavaljuje
u stolicu: sada su njene ruke na stolu, ali dok su ovekove mirovale, njene
34 2
dotiu predmete: au, rub tanjira, no i viljuku, i tiho zveckanje postaje
jedini pouzdan zvuk.

Ali, kada e stvari poeti da se menjaju? Hotelska soba ima dva prozora: jedan
gleda na ulicu, drugi na krov susedne zgrade. Izmeu njih hodali su mnogi:
tapison je tu ugaen, tamniji nego pored kreveta. Stojim i gledam, prvo na
ulicu, potom prema krovu. Promene su uoljivije tamo gde ih ne oekujem.
Senke na krovu menjaju oblik, postaju gue, stvarnije. Iz fotelje i sa kreveta,
ak i iz kupatila, uvek vidim oba prozora. Nema ugla iz kojeg bi mi pripadao
samo jedan, za koji bih mogao da kaem: Samo on je moj! Vraam se u
kupatilo. Ogledalo, postavljeno celom irinom zida, naglo me pribliava sebi.
Kada raskopam lic i nagnem se nad klozetsku olju, spazim svoj penis u
rukama tuinca.

U redu, kae ovek, u redu, ali se ne okree. I devojka se sasvim smirila: elo
joj je glatko, usne oputene. Ne gleda vie u ljude koji sede za stolom. Dobro,
kae ovek i napokon se okree, ali drao sam te u rukama, ovako, i
jednostavno nisam mogao da se odvojim od vetra. Neko se zakalja. Devojka
podie ruku, to je, valjda, znak da treba utati, ali ko to do sada nije
savladao, nee ni sada.

Tada sam shvatio da pria vie nije moja. Glas koji je iznenada progovorio na
kraju poslednje reenice nije moj, ili pak, ukoliko jeste moj, onda onaj prvi glas
ne pripada meni. Ne snalazim se vie u tim prepadima vlastitog mnotva. Ako
sam se tome nekada radovao, ako sam u tome slutio poziv na igru, sada je to
neto to razgoni spokoj, to me sputa" umesto da me podie". Ima jo
nekoliko naina na koje se moe govoriti o tim stvarima. Jedan je tihi apat
pred otvorenim vratima ili prozorom; drugi je iznad vode; trei je u vreme
kada svetlost i mrak razmenjuju moi. Sva tri ukazuju na postojanje sumnje.

Teko je rei u ta sam poeo da sumnjam. Moda ni u ta odreeno, neto

slino sleganju ramenima i irokom pokretu ruke koji ga prati. I dalje sam u
sebi mogao da vidim svetlost koja je nagnala oveka iz prie da izmeni ceo
svoj ivot, ali kao da sam se od nje udaljio, kao da sam odstupio ili ustuknuo, i
kao da je taj korak unazad poremetio celokupnu fiziku posmatranja, izbacio
svetlost iz ie, tako da me je svetlost koju sam nekada gledao sada kupala.
Bio sam okupan tom svetlou. Mogao sam da je prikupljam rukama, da je
osetim vrhovima prstiju, da je pritisnem kao zrnca soli ili zobne pahuljice. Ne,
ne bih nikada u takvom asu rekao re sumnja" - zar sumnju ne treba da prati
odsustvo svetlosti? - ali neke rei ne treba izgovarati da bi ih ovek doista uo.
Postoji jedna crta koja razdvaja znaenja, i kada se ona pree, stvari menjaju
smisao, zadravajui preanji oblik koji je, doista, budui.

Zato sam uopte odluio da dete iz ovekovog naruja pretvorim u devojicu!

Kako sam se odluio? Da li sam znao ta dobijam tim izborom? Ili: ta gubim? I
da li to sada znam!

U hotelu iznad kanjona reke Kolorado proveo sam est dana sa jednom
Navaho Indijankom. Kanjon se menjao iz asa u as, nikada se nije ponavljao,
oblaci su puzali preko neba i oivljavali kao senke na dnu, i svako ko bi
trepnuo: gubio je ceo jedan ivot. Navaho Indijanka se zvala Alisa. Prvog
poslepodneva, iza zavese, razgovarali smo o silasku meu stene i litice, peke
34 3
ili na mulama, ali pomisao na neprijatnosti, plikove na tabanima ili nauljane
stranjice, vraala nas je u krevet. Za veeru smo jeli hamburgere i salatu.
Boleo me je zub i hranu sam gutao nesavakanu, zalivajui je gutljajima
vodnjikave kafe. Alisa je bila odevena u farmerke i koulju od teksas-platna.
Na prstu je imala tirkizni prsten, oko vrata ogrlicu prepunu tirkiza, mislim da
je ak i njena tabakera bila ukraena tirkizom. Na depu njene koulje, tano
preko leve dojke, tirkiznim koncem bila je izvezena re KAUAJ (HA. Probudio
sam se te noi neto posle dva, i jo pre nego to sam otvorio oi bio sam
uveren da ona, nagnuta nada mnom, izvodi neke indijanske magijske rituale.
Spavala je na leima, poluotkrivena, a nekoliko pramenova bletavo crne kose
svilo joj se preko vrata i ramena. Buenje se pretvorilo u uobiajenu nonu
rutinu: otvarao sam oi uveren da u ugledati bar trag nastojanja da se izmeni
svet i ja u njemu, ali uvek sam ga nalazio onakvog kakvog sam ga ostavio.
Alisa se u dva navrata nije otkrila, ali sve ostalo, ako ne raunamo gubitak i
ponovni povratak svetlosti, bilo je isto: aa s vodom na stoiu, tupo zelenilo
televizijskog ekrana, moja odea: uredno odloena preko naslona fotelje, kesa
s otpacima, otvorena konzerva piva, klju u bravi. Sedmog dana smo otili u
Feniks. Ako smo nekada mogli da govorimo o promeni, sada smo morali da
utimo. Alisa je elela da vidi stoni vaar. Gledao sam iz taksija kako prolazi
kroz ogromnu bivolju glavu, nainjenu od fluorescentnih cevi. Moda je to bila
glava krave? U svakom sluaju, na vrhu rogova je imala treperave zvezde.
Taksisti sam rekao da me ostavi na jednom od bulevara. Pogledao sam
nadesno i video kako desetine semafora, kao talas, menjaju boje; isto sam
video i na levoj strani. Bulevar je, oigledno, bio beskrajan. Nikada me Alisa
nee pronai u tom obilju zabrana.
Ono to je kod sumnje sigurno jeste njena neizvesnost. Kruio sam oko
zamiljenog poetka prie kao podrumski maor oko anka s mlekom; ali dok
je maor, posle valjane provere, prilazio posudi, ja sam i dalje pokuavao da
prodrem u vlastitu proznu konstrukciju i otkrijem izvor sumnjiavosti. Daleko
od kue, u drugom svetu", seao sam se maora koji mi je povremeno pravio
drutvo dok sam cepao drva. Nisam mogao da odredim kojom bojom su
ofarbana moja ulazna vrata, ali sam jasno video zelene maje oi.

Sada su svi na ovekovoj strani, Govore uglas, kao da ih je devojin pokret

rukom nainio njegovim a ne njenim saveznikom. ovek, meutim, u tome ne
uestvuje. I dalje je udaljen od stola, i dalje u rukama dri prazninu koja ima
oblik devojke kada je bila devojica, i dalje mu se ini (iako to nikome nije
rekao) da je sve ovo ve jednom doiveo, moda i vie puta, kao da nisu u
stvarnom ivotu ve na probi pozorinog komada, jednog od onih u kojima se
raspada porodino tkivo a umesto njega svetom bine koraaju usamljeni
pojedinci koji, kao paraziti, ive od teko svarljivih sokova uspomena. oveku
se gadi takva pomisao. On stoji naspram hora glasova kao dirigent koji je
ispustio palicu. Mogao bi da se sagne, da je dohvati, u najgorem sluaju:
morao bi da zavue ruku ispod podijuma, moda bi mu se prsti upleli u
prainu i pauinu, ali on dobro zna da saginjanje krije druge opasnosti,
M N O G O ozbiljnije, itao je o tome, moda je neto i doiveo, i stoga ostaje
pred glasovima, nastojei samo da prikrije onaj oblik praznine koji privija
rukama i koji, na ovoj visini, neodoljivo podsea na dodatnu komoru njegovog
srca.
34 4
Ta pria, rekao sam sebi, treba da bude jednostavna ljubavna pria, niz
reenica u kojem e dva bia prii jedno drugom, provesti neko vreme
zajedno, i potom se rastati. Nita vie.

inilo mi se da provodim dane na aerodromima. Kad god bih otvorio oi,

ugledao bih lice stjuardese ili poetak pokretnih stepenica. Trouglasti sendvii
su poivali u vitrinama, i katkad se izmeu dva pareta hleba pokazivao
paradajz ili uvrnuti list salate ili komadi unke. Kafa u aama od stiropora.
Sa tabli na koje se upisuju odlasci i dolasci aviona dopirao je klepetav um,
kao da neko lista knjigu od metala. ena preko puta je prekrstila noge i lepo
sam video kako joj se koa na butinama guva. Ponekad me iznenadi otrina
mog pogleda. Pripisivao sam to okoliu, izvetaenosti aerodromske
atmosfere, sterilnom dizajnu koji bi trebalo da sugerie brzinu i budunost,
bezbednost i nebeski bezdan. ena je primetila da joj piljim u noge i pokuala
da privue rub suknje blie kolenima. Nije uspela. glas spikera je pominjao
Denver, Dalas, Albukerk, Vaington. Onda je neko rekao: Aljaska", i ena i ja
se pogledasmo pravo u oi.

Setio sam se na ta me je podsealo ovekovo trzanje: na onaj trenutak pre

spavanja kada, uz osjeaj iznenadnog otkidanja, telo kao da juri unazad, iako
dobro znamo da se podiemo u visinu. Tako se, kau, astralno telo odvaja od
zemaljskog, koje tone u san, dok astralno hita svojim vazdunim putanjama.
Ali u onom asu ovek nije nikada bio blii zemlji. Uostalom, ono to pripada
posmatrau ne mora da bude deo posmatranog. Promenu u svom kretanju,
ukoliko ju je uopte osetio, ovek sigurno ne bi pripisao hirovima astralnog
tela ili injenici da se zatekao na granici grada. On i nije znao da izlazi iz
grada. A ako izlazi iz grada, u ta ulazi? Jedino onaj koji nadeva imena, te
tako zna odgovore na sva pitanja, moe sa sigurnou da nas posavetuje.

Prozor je zauzimao gornju polovinu spoljanjeg zida moje sobe, i kada sam te
noi, trgnuvi se iz sna, upalio svetlo i uspravio se, nazreo sam u njemu,
naspram mraka, svoj lik. Probudio me je neiji glas. Neko je, nagnut nad
mojim krevetom, razgovetno govorio, ali kada sam otvorio oi, u sobi nije bilo
nikoga. Ustao sam, obiao prostoriju, zavirio u kuhinju, oslunuo pred
kupatilom. Moda sam se ipak prevario? Zidovi izmeu soba su sasvim tanki,
zvukovi se slobodno kreu ovom zgradom. Ulazna vrata su bila zakljuana,
prozor prekriven icom. Ali ujutru, jo u pidami, nagazio sam bosim stopalom
na mali drveni predmet koji do tada nisam nikada video. Oigledno je pripadao
nekom veem predmetu, nejasnog oblika i namene, predmetu koji nikako nije
mogao da bude moj.
Postavio sam ga na sto, tik uz stvarice koje su me, svojim sadrajem ili
oblikom, uvale od uroka. Pred spavanje sam pomislio da je to sigurno bio moj
otac. Odmah sam tako pomislio: sigurno, i nita me vie nije moglo da
razuveri. Tokom svih onih godina otkada je umro, sanjao sam ga tri puta:
jednom je dremao na kauu u trpezariji, drugi put je uao u moju sobu i ostao
da stoji na vratima, trei put je on bio iv a ja mrtav. etvrti put, ovaj put,
nisam ga sanjao ve sam ga sluao. Doao je da mi neto kae.

Moda je ve tada trebalo da pomislim da otac ima neke veze sa sumnjom, ali
bio sam zaslepljen vlastitom ljubavlju. Svakodnevno sam odlazio u etnje,
lutao pored reke, razgledao afrike maske u lokalnom muzeju. Nijedna misao
nije mi bila dalje od te. A onda se ona vratila, kao odjek preko vode.
34 5

Prvi put sam ga tada video golog. U stvari, viao sam ga golog i ranije, ali to
su uvek bile neke prirodne situacije - presvlaili smo se ili skidali pred
kupanje, a sada je leao na leima, logiran, rairenih nogu, sa cevicom
ubodenom u mlitav penis. Kada se Noje napio i razgolitio, njegovi sinovi em i
Jafet su hodali natrake do njega, lica okrenutih na drugu stranu, da bi ga
prekrili ogrtaem. Trei sin, Ham, koji ga je video a nita nije uinio, proklet je
zauvek. A ta sam ja mogao da uradim? Da hodam unatrag kroz bolniku
sobu? Uzeo sam arav i, licem prema njemu ali oborenog pogleda, pokuao
sam da ga pokrijem, ali on me je uhvatio za ruku i zaustavio. Ponekad se
njegovo sasueno telo punilo neoekivanom snagom. Odustao sam. Prebacio
sam arav preko stolice. Ako je dolo vreme za kletve, neka se dese. A sve
vreme sam eleo da se sagnem i bolje razgledam njegov penis i monice, kao
da sam u tim naborima, pored njegove, mogao da proitam i vlastitu
budunost. Dok je on govorio: Izvadi mi tu cevicu, izvadi je, molim te.

Devojka osea kako je ivot polako naputa, ali to se ne moe nazvati

umiranjem. Ovo se ne moe nazvati umiranjem, kae ona oveku koji,
naslonjen na stenu, vrsto spava. Sve, nekako, postaje jasnije: pukotine na
povrini stene, travke u njima, sitne koljke, papiri od okoladne bombone,
kutija od cigareta, izgorela ibica. Devojka zatvara oi i osea kako joj neto
klizi preko obraza: bubica, pauk, rai ili senka? Kapci joj podrhtavaju, ali ih
ona ne otvara.

Sve je postalo i suvie sloeno. Izmeu prie i mene prepreila se sumnja;

izmeu ivota i mene leao je moj otac. Hronologija je, kao i uvek,
jednostavna: prvo je umro moj otac, potom sam otputovao. U meuvremenu
sam poeleo da napiem ovu, odnosno, ovu" knjigu, i to je ono to remeti
hronologiju, ta vanvremenost elje, ono to me ini nesigurnim iako znam
kada je dola smrt i kada sam ja otiao. Tada je ve trebalo da pomislim da
otac ima bar neke veze sa sumnjom, ali sam putao da me gui vlastita ljubav.
Nisam se dvoumio. Verovao sam da nosim teret koji e vremenom izgubiti na
teini, ili u moda ojaati, ili u se jednostavno prilagoditi da ivim s njim.
Onda je pria poela da se otvara, i odjednom - umesto svetlosti koja se kruni
ili rasipa - u nju je hrupio moj otac. Ustao sam i priao prozoru: uvek prilazim
prozoru kada ne znam kuda da krenem u svojoj prii. Napolju se jesen
poigravala udesnim bojama, puteljkom je iao ovek u kinom mantilu, ptice
su se skupljale iznad ume. U sobi do moje svirao je radio. Neko je ispod vrata
ugurao prispelu potu. Nita od svega toga nije nudilo odgovor. Onaj ko svet
vidi samo kao pitanje, za njega nema spasa. Nisam znao da li sam to izmislio
ili negde proitao, ali to me je pribijalo uz prozor, to me je vraalo tamo gde
nisam ak ni znao da sam bio.

Sve to vidim na njegovom licu: vidim prvi put. To me u isto vreme plai i
privlai: zastraen sam od pomisli da je on sada drugi ovek, da lice samo
pokazuje neto to je dua ve odavno ostavila za sobom, a privlai me upravo
moja mo, mogunost da se iznad tog lica postavim kao neko ko je zdrav, da ga
prigrlim ili odbacim. Ne dopada mi se taj oseaj, ali jai je od mene. Lako je
plakati nad drugima i pritom, sa strane, motriti na sebe: grevito trzanje
ramena, stisnute pesnice, izgriene usne, maramica koja brie prvo jedno pa
drugo oko; onaj ko eli da plae, mora da plae zajedno sa onim koga
34 6
oplakuje. Ljubav je preputanje, nema u njoj ni uzimanja ni davanja. Znam
mnoge stvari koje nikada neu uspeti da primenim u ivotu.

Sve je, nekako, postalo drugaije, misli devojka. Kao da prvi put vidim njegovo
lice ili njegove ruke. Tamo gde sam mu nekad bez razmiljanja prilazila, bez
obzira na vreme, sada moram da zastanem i razmislim. Ponekad samu sebe
moram da poguram reima. Oseam kako me podbadaju, kako mi se zabadaju
u lea, kako me primoravaju da mu pristupim. Nemam ta da uzmem, nemam
ta da mu dam. ta on hoe od mene, ta ja hou od njega?

Trebalo je s nekim popriati o tome. Koliko god ovek sumnjao u rei, dobro je
da ih ponekad propusti kroz usta. Nadimanje i oputanje obraza, lomatanje
jezika u usnoj duplji, prepreke zuba i odbojnost nepca, sve to moe da razgali.
Ne treba se zamajavati znaenjem rei, ali njihov zvuk, njihova izgradnja,
mogu i te kako da pomognu. U restoranu na putu, nedaleko od Albukerka,
naruio sam palainke sa javorovim sirupom. ena koja me je posluivala rekla
je da je to omiljeno jelo njene kerke. Pitao sam koliko joj kerka ima godina.
Umrla je, rekla je ena. Ne seam se da li je to bilo pre nego to mi je donela
palainke ili posle. Javorov sirup je bio uobiajeno otuno sladak, ne znam
zbog ega ga naruujem. Spustio sam viljuku i pokuao brzo da progutam
zalogaj koji mi se zadesio u ustima. Ipak se to desilo nakon to mi je donela
palainke. Rekao sam da mi je ao i da je smrt svake mlade osobe dvostruki
gubitak. Ozbiljno to mislim. ena je klimnula glavom i poela da plae. Nita
se nije promenilo: stajala je pored mog stola i ispisivala raun, samo to su joj
se niz obraze slivale suze. Nije ak ni mrkala. Osetio sam nelagodnost, nisam
mogao da se pretvaram da piljim u palainke i sirup, koji je odjednom poeo
da mi se lepi svuda po prstima i priboru za jelo, ve sam je ponudio da sedne,
to je ona odbila. Nita ne moe da ublai moj bol, rekla je, nita. Naglasila je
nita kao da je ipak neto u pitanju. Restoran je bio na breuljku i kroz njegove
prozore se videla jedina ulica u tom mestu. Tu negde, u blizini, kopali su uran
ili neku slinu besmislicu, i pokuao sam da zamislim ivot u toj ulici. Tu se, u
stvari, ivelo samo zato da se tu ne bi umrlo.

Onda sam uvideo zbog ega neu nikada moi da uspostavim pravi odnos sa
Amerikom: sve sam prepoznavao kao ponavljanje scene iz filmova. Kelnerica je
nalikovala na kelnericu iz nekog filma sa Dekom Nikolsonom, gradi u kojem
sam iveo prethodnih meseci ve sam video u desetinama kadrova, hodao sam,
doista, meu kulisama, prisustvovao sam bezbrojnim reprizama inserata iz
uspelih i zaboravljenih filmova i televizijskih serija, nijedan trenutak nije
zapravo bio moj, stvarno moj. Bio sam kopija kopije; u najboljem sluaju: odraz
u ogledalu; nestvarnost u moru izmatane stvarnosti.

Onaj mali drveni predmet je jednog dana jednostavno nestao. Otiao je kako se
i pojavio, rekao sam sam sebi. Jo dan-dva se njegovo mesto izdvajalo u
okruju praine, a onda je i preko njega popadalo belilo, konii, mrvice, prah.
Tog istog dana ugledao sam (naravno: u sebi) scenu koja je oznaavala
poetak moje nove knjige, jedne od mnogih koje sam pisao u sebi i ne
pokuavajui da ih zabeleim. Tada jo nisam znao da e se ta nenapisana
knjiga ispreiti pred drugom nenapisanom knjigom, onom koju sada (zajedno s
potonjom) ipak ispisujem. U toj drugoj nenapisanoj knjizi, ili bar na samom
njenom poetku, bilo je toliko svetlosti da sam, iako primoran da zatvorim oi,
verovao da me nita nee spreiti da je privedem kraju, njenom prirodnom
34 7
kraju. Nova knjiga trebalo je da govori o mom ocu. Scena koju sam video u
sebi onog jutra prikazivala je samo deli davnog zbivanja - trenutak kada se
otac odvaja od mene i polazi, izmeu redova, prema bini - ali nemuti glas nije
poputao u svom nemutom ubeivanju. Nejednom sam kako se to obino
kae, znao da sam na tragu, ak ne ni na tragu: ve na kraju traga; preostalo
mi je jo samo da rekonstruiem sam trag. Prvo sam zapazio kako su mi prsti
pobeleli od silnog pritiskanja ruba stola, potom sam primetio da je mali drveni
predmet nestao. Uzeo ga je onaj ko ga je doneo, pomislio sam. Tako se
najlake ivi s udima.

itau i pisau do dva. Ustau u osam." Tako sam zamiljao svaki svoj dan:
rad, gvozdena volja, ispisane stranice, tok koji nita nee zaustaviti. Posle sam
samo posmatrao kako se sve raspada.

Otiao sam u kasapnicu. Na zidu, iznad kuka s mesom, visile su slike na kojima
su bile nacrtane svinja, krava i ovca. Tim redom. Konture njihovih tela,
izvuene debelim linijama, presecale su takice i crtice koje su ih delile na
komade I, II i III klase. Kupio sam sir, kupio sam kesicu s orbom od gljiva;
milerama vie nije bilo. Kasapin je prihvatio novac desnom rukom a kusur je
vratio levom, na kojoj mu je nedostajalo pola srednjeg prsta. Video sam taj
zamah satarom, udarac posred suvih rebara, odseen prst, rumen i sve, na
potamnelom panju. Tek kada sam izaao pomislio sam na jogurt, ili kefir, ili
kiselo mleko. Toliko mogunosti, a ja sam stajao na ulici, sam, i strepeo od
suneve svetlosti koja je poinjala, da, odmah iza ugla.

Previe je svetla u ovoj sobi? kae ovek. Ne, nisam ja to rekao.

U stvari, scena koja se u meni otvorila zapoela je scenom koja joj uopte ne
pripada. Video sam sebe kao deaka koji juri za majkom. Majka odmie ulicom
koja vodi prema Novom Beogradu. Deaku je pre toga rekla da ide u posetu i
upitala ga da li eli da poe s njom. Nije eleo; hteo je da ostane u dvoritu.
Onog asa kada je otila deak se sunovratio u usamljenost, samoa se slila na
njega sa svih strana, i pourio je da je stigne. Kada je u seanju stigao do
Novog Beograda, preao je u drugo seanje: bio je nekoliko godina stariji i
ponovo se nalazio u Novom Beogradu, ali tog puta s ocem. Sedeli su u nekoj
dvorani, na neudobnim drvenim stolicama, dosta daleko od bine. Sala je bila
poluprazna. Ali, zato su tu samo otac i on? Svako drugo seanje na izlazak,
bez obzira da li je u pitanju pozorite, izlet, kafana ili etnja, podrazumevalo je
celu porodicu, a u toj provincijskoj sali, smetenoj na rubu grada, nalazila se
samo polovina porodice. Da li sam bio na poetku otkrivanja porodine tajne?
Da li sam otkrio prieljkivani poetak raspada porodine mitologije? Nita od
toga. Doli smo da gledamo ou (premda se ta re sigurno tada nije jo
upotrebljavala) jednog od svatojeda: ljudi koji su, kako su tvrdili, mogli sve da
pojedu. Na osnovu toga sudim da se to moglo odigrati na samom poetku
ezdesetih, iako ni jednog trenutka nisam poeleo da prelistam komplete
novina ili nedeljnika. Taan datum nita ne menja: neto se dogodilo ili se nije
dogodilo, sve ostalo je beznaajno. ovek na bini je prvo pojeo tanjiri iz
servisa za crnu kafu, potom je preao na ae i flae. Staklo mu je prtalo pod
zubima. Ne verujem da je jeo ogledalo. Onda je gutao ilete, potom metalne
opiljke, parie ice, plehani tiganj. Moda je tu bio i neki duvaki instrument.
Drugi jedan svatojed tvrdio je da moe da pojede ceo automobil, zauzvrat je
traio novi; tako je bar pisalo u revijalnoj tampi. Ovaj je bio mnogo skromniji.
34 8
Znam da je bio suvonjav, obuen u konfekcijsko odelo, kao i njegov pomonik.
Ne seam se da li je sedeo, ali pamtim sto na bini, negde su sve te stvari
morale da se nalaze. Pomonik je stajao ispred mikrofona i prepriavao ta se
dogaa: podizao je komad ice i govorio ica!", kao da je strepeo da ne
pomislimo da je to neto drugo. Za vreme njegovih pauza ulo se kako kripi
metal, jei pleh i cvili guma. Svatojed je povremeno otpijao nekoliko gutljaja
vode iz ae, brisao usta, osmehivao se. Koliko je to moglo da traje? Pola sata?
Sat? Da li se program sastojao i od drugih taaka? Moda je taj ovek bio
maioniar, moda je prodiranje predmeta bilo samo uvod u vea uda?
Deak je bio paljiv, zaprepaen, verovatno i zaplaen, ali pamenje bira ono
to se njemu dopada. U jednom trenutku pomonik je upitao da li u sali ima
lekara; sigurno je to bilo na kraju programa. Moj otac i jedan ovek iz prvih
redova podigoe ruke. Pomonik ih pozva da dou na binu i pregledaju
svatojeda, jer ne bi nikako, naglasio je, eleo da pomislimo da je re o
prevari. Kada su se moj otac i drugi ovek popeli na binu, svatojed je
posluno otvorio usta i putao da ga pipaju po trbuhu i grudima. Moj otac mu
je ak zavukao prst u usta i opipao zube. Onda je priao mikrofonu i rekao:
Mogu da kaem, kao lekar, da je ovaj ovek potpuno zdrav i da u njegovim
ustima nismo pronali ni najmanju povredu." Salom je odjeknuo aplauz. Otac
je, kao konferansije, podigao ruku i usmerio je prema svatojedu. A gde je tada
bio njegov pomonik? Scena se tu zavravala, i ma koliko pokuavao da se
prisetim nastavka to mi ne uspeva. 0, znam da smo se vratili kui, peke,
moda Ulicom Radoja Dakia, ali: da li smo razgovarali ili utali? Nagaam da
je tada bila jesen. Moj otac je jo uvek bio mlad (iako sada uviam da je tada
bio na kraju pedesetih), ali sam ve tada poeo da ga sustiem po visini.
Prolazili smo pored jablanova i topola; ja sam se na ulinoj esmi napio vode.
Moda smo proli i kroz podvonjak. Lepota seanja je u njegovoj beskrajnoj
nesavrenosti, nita se tu vie ne moe dodati.

Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako moe da

opisuje neiju kerku kada jedino moe da pie o sinu? Taj glas i ono to je
govorio je bilo toliko apsurdno, da jednostavno nisam mogao da doem sebi.
Sedeo sam ispred prozora, prstiju oslonjenih na rub pisae maine, i
pokuavao da smislim nain na koji u svetlost sa poetka prie da pretvorim
u veu svetlost na kraju (koja se nepaljivom oku moe uiniti kao tama, kao
mrak), a taj glas poinje da govori u ime nekoga ko nije bio ni onaj koji je tada
pisao ni onaj koji sada pie. Ni ja nisam bio taj glas. Ali, vie se nije imalo kud:
lako je posumnjati, teko je prestati da se sumnja. Mogao sam da nastavim da
matam o svetlosti, ali znao sam da je to jedna od pria koje se mogu ispriati
samo ako se o njima ne pria. Prie obino nastaju dodavanjem, ali prie kao
to je ta nastaju oduzimanjem. One govore svojim odsustvom, onim to nikada
nee biti.

A onda je, jednog dana, ovek doista video sve. Video je sebe kako ustaje, uo
kako govori U ovoj sobi ima previe svetla", gledao kako se saginje i uzima
devojicu u naruje. Trenutak kasnije naao se na ulici. Hodao je sporim,
gotovo opreznim koracima. Devojica se pribijala uz njega, irila oi i kosom
mu doticala vrat i bradu. Ni o emu nije mislio; jednostavno je znao da je za
sobom ostavio svetlost, i to mu je bilo dovoljno. Ubrzao je na izlasku iz grada.
Devojica je do tada ve bila zaspala u njegovim rukama. Naslonila mu je
glavu na rame i otvorila usta. Kada bi je pogledao, ugledao bi senku trepavica
na njenim obrazima. Nalazio se na puteljku koji je vodio iznad mora. Ponegde
34 9
je bio poploan, ponegde asfaltiran, a na nekim mestima posut ljunkom.
Tamo gde nije bilo niega, iz utabane zemlje izbijale su ile etinara. Posvuda,
naravno, borove iglice. Povremeno, samo, opuak, komadi papira, kora od
jabuka. Dva-tri puta jasni tragovi: otisci patika i sandala. Samo jednom: bara
preko koje je preskoio, a devojicina glava je blago lupnula o njegovo rame,
gotovo kao otkucaj srca.

Da li da piem o ljubavi? Ne, ovo je pria o usamljenosti.

Dogaalo mi se da u Ajovi danima ne izaem iz sobe. Sedeo sam ispred onog

prozora i piljio u nebo. Ako bih ustao, to je znailo da elim da pogledam
drvee u parku. Odlazio sam, takoe, do ulaznih vrata po potu i novine, u
kupatilo i kuhinju. To je bilo sve, a ni prostor nije bio mnogo vei. Sedeo sam
ispred prozora i gledao kako promiu oblaci, kako dan postaje no.
Jednostavnost je uzbudljiva. Jednom je neko zakucao na vrata. Neko je glasno
sluao stare rokenrol pesme na donjem spratu. Brijao sam se uvee i krv mi je,
kao to sam oekivao, izbijala na bradi i donjem delu vrata. Gledao sam kako
se crvena kap bori protiv zakona fizike i nastoji da odri svoj loptasti oblik.
Lopta je poputala pod pritiskom, polja sila su se raspadala, i kap je postajala
tok, zgnjeena sfera.

Pokuao sam da se priberem. Zar nije sve metafora? Zar ne bih mogao da
piem o neijoj izmiljenoj kerki a da, uistinu, govorim o svom stvarnom ocu?
Otiao sam u univerzitetsku knjiaru i kupio nekoliko velikih listova belog
papira. Nacrtao sam dve tabele, neku vrstu tablice elemenata, to je trebalo
da predstavlja pojednostavljenu sliku ljudske due. Hteo sam sebe da ubedim
da izmeu stvarnog i izmatanog nema nikakve razlike. Nisam uviao da,
dokazujui slinosti, samo uveavam razlike. Lepio sam papire jedne preko
drugih na prozorska okna i precrtavao zasenene povri. Oigledne razlike
sam podvlaio crvenim flomasterom; najoigledniju razliku, naravno, nisam
mogao da reim. Moj otac je, naime, bio mrtav. Da li to znai da i zamiljenu
osobu treba prvo usmrtiti, pa tek onda oiveti? Ako zamislim stvarnu osobu i
pored nje postavim zamiljenu nestvarnu osobu, da li je bie stvarne osobe
punije od bia nestvarne osobe? Ili mata brie sve razlike, kako se obino
kae. Ali ta kada mata prestane? Ako pretpostavimo da izmiljeno iezava,
to nije lako dokazati, ali ipak pretpostavimo tako, stvarno nepobitno ostaje.
Drugim reima, da li je smrt stvarna?

Ne mogu ni da pokuam da rekonstruiem njegov ivot. Svaka biografija je

zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polae pravo na istinu. Jedan svedok
nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikada nee podudariti. Prava biografija
zahteva ceo ivot, ili bar onoliki ivot koliki je subjekt biografije proiveo.
Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu jo
niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovorila na najjednostavnija pitanja. 0
sloenima i da ne govorim. Hajdeger je navodno rekao da se svaki ovek raa
kao mnogi ljudi a umire kao jedan. Koja biografija moe da zabelei taj
prelazak iz mnotva u samou?

Ima mnogo naina da se pamti smrt. Njegovu smrt pamtim ponajvie po

treperavim senkama listova preko kojih sam koraao. Da bih doao do
zemunske bolnice, u koju smo ga smestili po povratku iz Izraela, morao sam
da proem kroz gradski park. U jednoj ruci, u plastinoj kesi, nosio sam mu
34 10
voe ili iniju sa supom. Senke listova su gmizale preko potklobuenog asfalta
i ostavljale dve mogunosti: gaziti ih ili se truditi da se izbegnu. Otac nije nita
hteo da jede. Jabuke su trunule na nonom stoiu, pomorande postajale sve
smeuranije, trenje se pretvarale u gnjecavu smesu. Supa se hladila i
pokrivala masnom skramom. On je leao go, rairenih nogu, sa cevicom
zabodenom u penis. Na usahlom telu trala su mu rebra i karline kosti. Do
tada je njegova golotinja ve postala deo svakodnevne rutine, i nita biblijsko
nije vie postojalo izmeu nas dvojice. Posetioci su dolazili posle tri. Bio je
avgust, svi smo bili slepljeni od znoja, svima je bilo neugodno, svi su se
pretvarali da nita ne primeuju. A ta je moglo da se primeti? Njegovo telo je
ve bilo gotovo sasvim mrtvo, a ako je neto jo ivelo, onda su to bile njegove
oi. Uveane od prevelikog naboja ivota, nalikovale su oima ludaka. Zverale
su okolo sa znanjem koje meni verovatno nee nikada biti dostupno. Da smo
mogli da ga hranimo preko oiju, moda bi nastavio da ivi.

U Tel Avivu, u drugoj bolnici, kada je napokon poeo da govori, uspeo sam da,
izmeu mumlanja i stenjanja, prepoznam re Be". Provodio sam gotovo ceo
dan pored njegovog kreveta, on je povremeno tonuo u san, budio se, govorio
Be", Be", nastojao neto da mi objasni, onda ponovo tonuo u san, polako,
kao da se gasi. Majka se kasnije setila da joj je otac priao kako je u mladosti,
moda sa starijim bratom Moom, iao u Be. ta su tamo radili? Nije znala.
Kada se to desilo? Krajem dvadesetih, premda nije bila sigurna. Tada je
studirao medicinu u Zagrebu, lako je mogao da se odlui da otputuje. ta je
tamo moglo da se desi, ta je to doiveo, sam ili sa svojim bratom? Pokuao
sam da ga pitam, ali tada se ve nalazio u drugoj bolnici, etvrtoj po redu, u
Beogradu, u kojoj e i umreti, i od njega je preostao samo jo jedan deo koji je
eleo da prestane da postoji. Moda su bili u javnoj kui, zajedno sa istom
enom? Moda ga je prvi odlazak u svet uverio u neto to kasnije nije nikome
rekao, ali to je nosio u sebi kao buktinju? Moda je jednostavno osetio spokoj,
ne slutei uase u kojima e taj grad ubrzo zduno uestvovati? U
Univerzitetskoj biblioteci u Ajova Sitiju, meu mnogobrojnim policama sa
knjigama o judaizmu, naiao sam na neke ilustrovane knjige o starom Beu.
Listao sam ih, paljivo, i naprezao se: moda se ne nekoj fotografiji zadesio i
moj otac, sam ili sa svojim bratom? Sa fotografija me je gledalo hiljadu
jevrejskih oiju. Niko od njih nije bio moj otac. Previe je, meutim, bilo likova
u senci, previe totala na kojima su ene bile bele a mukarci crne mrlje.
Meu nejasnim ljudima koji su stajali ispred Pozorine kafane" u Prateru
moda je mogao da bude i on. Ili na pijaci, iza seljanke koja je prodavala
krompir. Ili u tramvaju koji je dolazio iz Ulice Tabor, onaj ovek zavaljen na
seditu, sa eirom pomalo navuenim na oi? Ili ona dvojica, prikrivena
sumrakom na ulazu u veliku prodavnicu S. X. Goldtajna? Sada je bilo kasno,
mogao sam isto tako da listam knjigu fotografija o Lisabonu ili Buenos Ajresu
ili o svim onim mestima na svetu u kojima on nikada nije bio. Na svima e
postojati senke koje e se nuditi kao prava stvarnost.

Sve ovo je i suvie zamreno. Nalikuje uzmicanju, a trebalo bi da se

pribliavamo. Zamalo da kaem: Ovde nema reda", ali zato bi smrt trebalo
povezivati sa redom?

U Americi sam bio usamljen. Kako je rastao broj ljudi oko mene, tako sam sve
vie lebdeo nad samim sobom. Izvlaio sam se kroz rupu na temenu i gledao
kako razgovaram sa potpunim neznancima. ene koje su mi se pribliavale
34 11
blago sam odgurivao od sebe, ne rukama: naravno, ve reima, probranim
reima, obeleenim mojim jakim ali neodredljivim akcentom. Otvorio sam se
samo nekim Indijanicma, jednom Kinezu i jednoj crnkinji; s njom sam
razgovarao o Fokneru. Moja usamljenost je jaala u skladu sa gustinom
naseljenosti. U Njujorku, na primer, pomislio sam da bih mogao da umrem od
tuge. Na dnu kanjona Deej ugazio sam u potok i gledao kako mi voda natapa
rubove farmerki. Posluao sam savet iz studentskog turistikog prirunika i u
Tuba Sitiju, u restoranu Stanica za kamiondije", pojeo porciju najboljeg
takoa na svetu", tradicionalnog jela Navaho Indijanaca i Meksikanaca. Dok
sam jeo, jedan pijani Indijanac je povraao u klozetu. Podsetio me je na mog
oca. I on je isto tako povraao, uz glasne urlike, kao da mu izbljuvak razdire
jednjak, ili kao da mu neto otimaju, kao da eli da sauva neto za ta je
odavno mislio da je samo njegovo. Tako je, uprkos svemu, bio izvrstan. Platio
sam kelnerici, Indijanki, ija je gusta crna kosa bila upletena u debelu kiku.
Na parkingu ispred restorana su stajala dva kamiona, jedan otvoreni kamionet
i moj automobil. Za stub na kojem je visio gumeni oveuljak, koji je
reklamirao gume i pozivao na tako, bio je privezan nov bicikl. Odatle, Tuba Siti
je bio grad koji nije nita obeavao, uprkos znaku na raskrsnici koji je
usmeravao prema tragovima dinosaurusa. Video sam te tragove: troprsti,
iznenaujue mali otisci, izdubljeni u kamenoj povri koja je nekada, po svemu
sudei, bila mulj. Nekoliko naputenih drvenih tezgi je kripalo pod naletima
pustinjskog vetra. Ubrzo sam pod zubima osetio zrnca peska. Na jednoj tezgi
je pisalo Indijanski nakit, indijanski ilimi". Video sam i te ilime u muzeju u
Santa Feu. Pojedine are su bile neverovatno sline arama na ilimima s juga
Srbije. Zato da ne? Ako dva oveka, razdvojena hiljadama kilometara, mogu
da povraaju na isti nain, zato i are na ilimima ne bi bile iste? Moda e
onaj Indijanac umreti kao moj otac, nou, sakriven od znatieljnih oiju. I
moda je ono povraanje u tesnom klozetu oferske kafane bilo samo jo jedna
bolna taka na putu ka oslobaanju od vlastitog mnotva, ka uvianju da je
ovek, nakon svega, sam na svetu. Nakon svega: kako su konane te rei, kako
su nepromenljive! Danima sam posle pronalazio pesak na svojoj koi. Nita
nije pomoglo: ni tuiranje, ni pranje kose, ni izlaganje tela vetru.

Nikad nisam elela da te povredim, kae devojka. Krajikom oka posmatra

njegovo lice. Dugo ga posmatra, ali lice se ne menja.

Mnogi su ga potovali. Da bi te potovali: mora ti da potuje. To sam nauio

od njega. Mora da potuje svoj posao, bez obzira da li je to kiretaa ili
pisanje prie. I to sam nauio od njega. I ta jo? Mir: uvek sam mu zavideo na
miru koji je esto prelazio u spokoj, u blaenstvo Bude. To sam nauio, ali
nikada nisam uspeo da ostvarim. Kao ni red. Po njemu sam mogao da navijam
asovnik", kako to pie u mnogim romanima. Ni to nisam nikada uspeo da
ostvarim. Zbog toga nisam nikada doiveo spokoj, osmehnuo se u blaenstvu.
Zbog toga mi tiina, koju tako esto spominjem kao ideal, nikada nee biti
dostupna. Da, to je jo jedna stvar koju sam od njega uio iako nikada nisam
uspeo njome Da ovladam: uvek govorim o sebi kao da je to neko drugi. Kada bi
on rekao: Ja", ta re se punila do vrha i jasno se videlo njegovo bie. Moje
ja" je kao vetar promenljivog pravca: dolazim i odlazim, ponekad mimo svoje
volje. Njegov nauk je bio jednostavan: samo puno bie omoguava punou
drugog bia; bie-bogalj stvara bogalje od svih drugih bia. Naravno, sve mi je
to postalo jasno tek onda kada vie nisam mogao da ga pitam da li sam u
pravu. Dok je jo bio iv, odbijao je da govori, plutao u svom ludilu; kad je
34 12
umro, progovorio je jezikom koji u doznati kada zanemim. I kao to esto
biva, poeo sam da mu priam dok sam stajao ispred njegovog spomenika. U
vazi na grobu uvek je bilo sveeg cvea. I to sam povezao sa potovanjem. U
jednom asu, dok je jo krkljao na bolnikom krevetu, pomislio sam da je
blagodet smrti u tome to neko napokon prestaje da bude neiji sin: skida se
sa tebe zastor i, bar za neko vreme, hoda kao da svet pripada samo tebi.
Uasan je to oseaj i ne moe se dugo izdrati. Uasan je, naravno, zato to je
lep, i to svaka lepota iscrpljuje. Ali ovek ne treba da tei za lepotom ve za
istinom. Nekada sam, naime, strahovao da nikada neu izai iz senke koju je
oko sebe irio moj otac, a sada udim za tom senkom. Znam da se mnogo toga
moe proitati u toj reenici, ali meni je lake kada mu to kaem, apatom:
naravno, i dok ekam neki znak da me je uo.

Nita vie nije ostalo od prve prie, samo krhotine.

Pa onda predmeti. Uinili smo sve to smo mogli da ih zadrimo to due

moemo. U prvi mah, bolje reeno: nekoliko meseci, nismo ih dirali. Svaki od
njih je stajao na svom mestu: odea meu odeom, toaletni pribor meu
toaletnim priborom, cipele meu cipelama. Branili smo se od oevog odsustva
tako to smo isticali prisustvo njegovih stvari. Jo nismo poeli da ga sanjamo,
da prepoznajemo njegov glas u ulinoj vrevi, njegov pogled meu onemoalim
Jevrejima u sinagogi. I dalje bi ga poneko potraio telefonom, pristizali su
rauni na njegovo ime, reklamne poiljke iz fabrika lekova. Sve smo uredno
slagali, znali smo gde ta stoji. A onda smo poeli da se privikavamo. Pomerali
smo predmete, uklanjali ih, bacali one koji su poeli da propadaju. Otac je
gubio mesto u ormanima, na policama, u ladicama pisaeg stola. Stvarnost
odsustva je pokazala svu nestvarnost prisustva predmeta. Teka je ta borba
koja se vodi izmeu srca i stvari. Srce, naime, trai stalne rtve. Ali, da bi
voleo, ne sme nita da poseduje. Mislei da gubimo, mi smo, u stvari,
dobijali; mislei da se branimo, mi smo se, u stvari, predavali. Srce je ravnica,
nema u njemu uspona i padova, odnosno, ima ih, ali dunost srca jeste da
izjednaava. Tamo gde ima neravnina, tamo nema srca.

Odluujem se za koka-kolu, obuvam espadrile i kreem prema liftu. Bez obzira

koliko je sati (prola je pono) u prizemlju uvek ima studenata koji ue ili piu
zadate sastave. Prolazim pored automata za usitnjavanje novanica, automata
za sendvie, automata za tople napitke, automata sa voem i slatkiima. Niko
me ne gleda. Iz poslednjeg automata vadim konzervu koka-kole i stresam se
od prijatne hladnoe, ne, unapred se stresam od pomisli na uitak koji e mi
zaeerena i gazirana tekuina pruiti kada se vratim u sobu. Primeujem da
je jedna devojka zaspala nad knjigom: obrazom je malo zguvala stranicu,
ruku je ispruila i vrhovima prstiju dotie rub stola. Sve bih dao da joj vidim
lice, ali put me vodi pored njenog potiljka. Lift je, kao i uvek, beuman, brz.
Hodnik je spor. U mojoj sobi su upaljena sva svetla. Otvaram konzervu uz
poznati prasak, prinosim usnama i, dok koka-kola navire u klobucima, drhtim
od uitka. Sve sam uinio da od sebe sakrijem svoju nemo da piem: televizor
je upaljen, radio svira, knjiga Memetovih drama otvorena na sedamnaestoj
stranici, sendvii poreani na tanjiru, vajcarska okolada osloboena stega
staniola. Zato sam toliko uporan? Zato toliko verujem u svetlost?

Na kraju sam morao da priznam da smo zalutali. im smo izbili na prvu

istinu, zaustavio sam kola i ugasio motor. Svetlucanje u daljini je moglo da
34 13
oznaava neku naseobinu, ali i blagi trag zvezda. Pokuali smo da se
orijentiemo prema karti, meutim, dvodimenzionalna mrea puteva nije nita
znaila u mraku, u svetu bez dimenzija. Jedino smo bili sigurni da je svuda oko
nas uma. Podelili smo se: devojka je smatrala da je sigurnije ako nastavimo
da vozimo, jer svi putevi nekud vode, nema tog puta koji nikuda ne vodi.
ovek i ja smo verovali da je bolje da ne kreemo dalje, moda se samo vrtimo
ukrug, tako da emo ranije ili kasnije svejedno ostati bez benzina. Moda
bismo ve pre toga, smatrala je devojka, dospeli do nekog mesta. Pokuala je
da nas uveri tako to je pominjala vukove, medvede, natprirodne pojave,
otrovnice, razbojnike. ovek je samo odmahnuo rukom, izaao iz kola, obiao
ih i poeo da mokri. Nismo to videli, ali ulo se kako se mokraa obruava na
travu i kamenie. Nije ni trebalo da kreemo iz Feniksa tako kasno, rekla je
devojka. Odgovorio sam da je, bar prema mapi, sve delovalo tako jednostavno.
Nita na ovom svetu nije jednostavno, rekla je devojka, kai mi bar jednu
jednostavnu stvar. Zamislio sam se. ovek se vratio u kola, i sada smo ponovo
svi troje sedeli na prednjem seditu. Dakle, rekla je devojka, zna ili ne zna?
Sigurno ne zna, ree ovek, zato bi inae utao? Pusti njega da sam odlui,
rekla je devojka. I tako smo svi sedeli i utali, sve dok nisam podigao ruku i
upalio farove. I tada, iz mraka, pred nas stupi jelen.

Uvek su me uzbuivale ene u uniformama, a Izrael vrvi od njih: vojnici,

saobraajci, medicinsko osoblje, asne sestre, slubenici aviokompanija,
vozai gradskog prevoza. Dok moj otac umire, moj penis besno oivljava dok
gledamo (ja stvarnim a penis nadnaravnim okom) jedre Jevrejke iz Jemena u
tesnim bolniarskim uniformama. Gleda i moj otac, ali nita ne vidi. Njegove
oi su odavno prestale da budu instrumenti vida. To su sada jezera u kojima se
dua kupa i isti pre nego to ode na daleki put. Sramota me je zbog ovrslog
penisa i pokuavam da ga sakrijem od oca tako to desnu nogu prebacujem
preko leve.
Pokretom ruke otac pipa po aravima dok ne pronae moju aku. Ne moe da
govori: jedini glas koji proizvodi je nakakva potmula jeka iz njegovog grla.
Klimam glavom kao da sam razumeo. Posle prve lai, svaka druga je sve laka.
Otac zatvara oi: dua se presvlai. ekam, bez daha, ali on ih ne otvara.
Oslukujem kod njegovog nosa, kod usta, iznad grudi, tamo gde bi trebalo da
prebiva ljudsko srce. Potom tonem u san: s obrazom pripijenim uz njegovo
bedro.

Bilo je, naravno, dana kada se nita nije postavljalo izmeu mene i moje prie.
Kud god bih pogledao, viao sam gotova reenja: zalazak sunca, devojku u
italijanskom restoranu, psa na peakom prelazu, travnatu obalu reke, oveka
ispod drveta. Mislio sam: Samo da sednem i da sve to zapiem, da opiem re
po re, nita naroito, bez komplikovanih reenica, jednostavno, sasvim
jednostavno, nisam ja od onih kojima su potrebni posebni rituali da bi naveli
sebe na rad, i trao sam kui, nikada nisam trao, samo sam urno hodao,
pored zgrada i lica, dok se ne bih zaustavio u svojoj sobi. Soba je bila na
najviem spratu studentskog doma, a prozor je zauzimao gornju polovinu
njenog spoljanjeg zida. Iza mene je bio krevet, ispred mene radni sto, desno
od mene komoda sa televizorom, levo od mene polunaslonjaa i visoka lampa.
Najvie sam voleo svetlost koja je dopirala ispod njenog abaura.

Devojka postaje ena. Osea kako joj telo pupi i rastvara se. I ranije je bila
svesna svojih otvora, ali sada prvi put prepoznaje njihovu dubinu. Vidi njihov
34 14
mrak. Zaljubljuje se, premda sve to znatno due traje: i pupljenje, i
rastvaranje, i mrak. Jedino je ljubav kratka, jednostavna i bez rei, tako da od
svega, mnogo godina kasnije, ona u sebi vidi samo jedno lice koje se naginje
nad nju, ali u tom nainu nagiba nalazi iouzdanje, utehu, spokoj.

Nema drugog naina: o nekim stvarima se govori pomou ponavljanja; jedna

tvrdnja o njima, vie tvrdnji izgovorenih samo jednom, lavina reenica koja
promie mimo nas, sve to nije dovoljno; ponavljanje je ono to saoptava, uvek
isto izricanje, uvek isti udisaji i izdisaji, kao kakav mantiki obrazac, formula
za meditaciju. Drugim reima, zapoeo sam jednu priu, onda se izmeu mene
i nje prepreio moj otac, bolje reeno: njegova smrt, i onda je sve postalo i
suvie zamreno. Priu sam oseao kao neto to mi pripada, oca kao neto to
sam izgubio, smrt kao neto to sam dobio. Tabele koje sam crtao nisu mogle
da mi prue nikakve odgovore. Ako zamislim oca, i ako odmah posle toga
zamislim likove iz jo nenapisane prie, da li te zamisli postoje u istoj ravni?
Da li je, kad se zamilja, stvarno stvarnije od neega to nikada nije postojalo?
Ili je, kada se zamilja, sve podjednako nestvarno? Bezbroj puta sam sebi
postavio ta pitanja. U novaniku sam imao oevu sliku. Prikazivala ga je tano
onako kako sam ga zamiljao. Ali i redovi koje sam napisao su prikazivali
oveka i devojicu tano onako kako sam ih zamiljao. ta je, onda, izazivalo
moju nedoumicu? To to vie nisam mogao da verujem da postoje jedan
stvaran i jedan izmiljen svet. Ili je sve stvarno, ili je sve izmiljeno; ili je sve, u
isto vreme, i stvarno i izmiljeno; to znai da nije vano o emu se pie: vaan
je sam in pisanja, vano je pripovedanje, vana je pria. Sve ostalo su
podudarnosti, namerne ili nenamerne, sluajnosti, simbolizam. Moj otac je
devojica koja postaje devojka da bi otkrila svetlost u sobi, u sebi, na obali
mora. ovek koji je nosi na poetku prie, pomalo povijen ali ipak dovoljno
snaan, to sam ja; ja sam onaj koji se saginje da ugleda senku trepavica na
njegovim obrazima, odsustvo senki, jer su mu kapci, izjedeni konjunktivitisom,
bili gotovo goli; ja sam onaj koji voli sebinom ljubavlju, koji eli samo da
uzima a nita ne daje. Moj otac, meutim, voli na drugi nain: iroko,
sveobuhvatno, postojano; ako se povlai, povlai se samo zato da bi se bolje
pribliio; ako uti, samo pokazuje svoju umenost s reima. Da li je takva i
devojka iz moje prie; ili i simbolizam ima ogranienje? Moj otac, na primer,
spadao je u one ljude koji, kako se to kae, nikada ne podiu glas", a zar
devojka nije ve u nekoliko navrata pokazala svoju preku ud, spremnost da se
sveti, da zlopamti? Tvoja nevolja, rekla mi je ona Navaho Indijanka, jeste u
tome to stvari shvata doslovno. Tano. Iz istog razloga sumnjam u oveka
koji se saginje u prvoj reenici. Iz istog razloga sumnjam u sebe.

U Jerusalim se ne ide, negde sam proitao; u Jerusalim se penje.

Moda je tako bilo u nekadanjoj geografiji; sada su se stvari izravnale: brda

su breuljci, doline tek useci izmeu neravnina. Ali ovek je i dalje povijen u
Jerusalimu, kao da se doista penje. Moda osea teret boanskog? Moda mu
bog, jedan od bogova, sputa prst na rame kako bi ga u bojem gradu podsetio
na njegovu pravu meru? Na krhkost kostiju, na povodljivost due, na rei koje
je nekada izgovarao a sada bi ih najradije zaboravio. Nita se ne zaboravlja.
Oca sam smestio u bolnicu u Tel Avivu, u onu u koju su nas tokom noi odvezla
kola za hitnu pomo, a narednog popodneva, oseajui da gubim tlo ispod
nogu i da propadam u sebe, seo sam u autobus i odvezao se u Jerusalim. Prvo
34 15
sam ga samo posmatrao sa izvesne udaljenosti; onda sam uao kroz jednu od
kapija, kupio evrek od malog Arapina i pojeo ga;
onda sam se setio jedne stare adrese (nita se ne zaboravlja!) i iza zavese od
raznobojnih inuva popuio sam dve lule haia; onda sam hteo da pevam;
onda sam razgovarao s nekim turistima; sve je postalo teko odredljivo, kao
ova reenica i pouzdanost s kojom su obeleena mesta Isusovog pada na putu
za golgotu stvarala je u meni dodatnu sumnju. Uvee sam se vratio u Tel Aviv.
Nisam znao da li mi je lake. Kada sam izaao iz autobusa, telavivska vlaga je
sve isisala iz mene: hai, sumnju, ljubav, boga. Stajao sam okupan znojem, a
sa okolnih tezgi dopirali su zvuci arapske muzike. Nekad se od boanskog
treba udaljiti, nije sve u pribliavanju. Narednog jutra ispriao sam to ocu. On
je i dalje leao na leima, ukoen, izgubljen, poluzatvorenih oiju, nem.
Navukao sam platnenu zavesu oko njegovog kreveta i zatekao se u atoru. Iz
torbice sam izvadio knjigu i poeo da je listam. Bilo je to Stajnsalcovo
objanjenje Talmuda, depno izdanje, namenjeno laicima. Pitao sam oca da li
eli da mu neto proitam. utao je. Na nonom stoiu su stajali bokal s
vodom i aa pokrivena tanjiriem. Ponovo emo se zatei u slinom atoru,
samo manjem, dvadeset i etiri dana kasnije, u repu Sviserovog aviona koji e
nas nositi u Cirih. Istim pokretom, snanim zamahom desne ruke, oslobaau
se sveta, ponavljau magiju samoe. A sve ono to ostaje izvan, to ne postoji.

Moe da ostane u mom stanu", rekla je ena, ako pristane da redovno

zaliva moje biljke". Pristao sam. S njenih prozora San Francisko se prostirao
kao na dlanu: video sam okean, video sam mostove, grad koji se talasao kao da
je kopno tek produetak vode. Prvog jutra, dok sam zalivao cvee, brojao sam
saksije: etrdeset dve. Onda sam izbrojao slike na zidovima: sedamnaest.
Nita mi ti brojevi nisu govorili. Prebrojao sam i pribor za jelo u kuhinji: sedam
kaika, est kaikica, osam viljuaka, ak jedanaest noeva, no za hleb, no za
meso, kutlaa, cediljka, tri varjae. Ni ti brojevi nisu mi nita govorili. Onda
sam izbrojao dane upisane na listovima kalendara: na nekim listovima bilo ih
je trideset, ne nekim trideset jedan, samo u jednom sluaju bilo ih je dvadeset
osam. Bilo je i etiri prozora, premda nisam uraunao jedan mali u kupatilu:
ne bih nikada nazvao prozorom taj otvor koji je gledao na svetlarnik. Inae, u
kupatilu su bila dva sapuna, tri pekira, jedna kutija s prakom, jedna
klozetska olja, dve slavine. Ti brojevi su mi neto govorili, ali ja sam ve
udeo za drugim jezikom, manje apstraktnim, preciznijim. Jezik brojeva je
jezik nepostojanja; u prirodi postoji samo beskonano, ukoliko je beskonano
broj; jer ako jeste, onda je sasvim svejedno koji je: sve je jedan, jedan je sve:
to je tati pokuaj oveka da sebi pripie atribute beskonanog. Da bih
naterao sebe da prestanem da brojim, otiao sam u kinesku etvrt, uao u prvi
restoran i naruio pirina s povrem. U restoranu je bilo dvanaest stolova,
pedeset est stolica, dva paravana ,u duborezu (na svakom: po etiri zmaja),
jedanaest posuda s cveem (s mog stola su je odmah odneli), etiri crvena
fenjera, a onda je stigao pirina i beskonanost mi se nasmeila iz zdelice.
Svaki broj je samo deo nekog broja, rekao mi je pirina. Prelio sam ga sosom
od soje, malo zaljutio, potom zasladio. Mogao sam da pokuam da izbrojim
parie povra u tom okruju rie, ali ve sam uvideo zaludnost takvog
poduhvata. Nikada se neto ne moe doista izbrojati; uvek e pokuaj brojanja
biti iznad brojanja po sebi; uvek e neoznaeno nadmaiti svaki pokuaj
oznaivanja. Vratio sam se u stan i ekao da me ona ena pozove iz Denvera.
Kako je moje cvee?", pitala je. Osvrnuo sam se: nisam mogao da uoim
nikakvu promenu. Doe li sama da ih pita?", odgovorio sam i pruio slualicu
34 16
prema rododendronu, pa prema fikusu, pa prema avokadu. Ne znam o emu
su razgovarali. Promenio sam ruku i usmerio slualicu prema kameliji. Njeni
listovi kao da su malo klonuli, ali moda je u pitanju samo drugi ugao pogleda,
jaina svetla, doba dana. Malo kasnije iz slualice je doprlo brujanje
telefonskog signala koje je javljalo da je razgovor okonan. Vratio sam je na
viljuku, popravio jastue iza mojih lea, promekoljio se i celim telom se
okrenuo prema biljkama. Bio sam spreman da sluam.

Moram da se sredim, govorio sam sebi, ne mogu istovremeno da postojim na

toliko razliitih naina: u stvarnosti, u uspomenama, u seanju, u prekorima, u
svom gradu, u ovom gradu, u Jerusalimu i Tel Avivu, na amerikom
kontinentu, u brojnim vremenskim ravnima izmeu kojih vise aravi rei i
namera. Gutao sam pilule, puio marihuanu, piljio u televizor; sve u nameri da
dovedem svest u jednu taku, da saberem um, da osetim da znam. Uvek sam
mislio da svet treba zatvoriti da bih ga posle mogao otvoriti.

Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako moe da

opisuje kada doista ne zna? Taj glas i ono to je govorio je bilo toliko tano,
da jednostavno nisam mogao da doem sebi. Sedeo sam na ikakom
aerodromu i ekao da objave polazak aviona za Sider Repids, Ajova. Bio sam
sam na svetu. Jedan avion me je doveo, drugi me je odvodio. Glas je bdio nada
mnom kao kontrolor letenja, pojaavao i smanjivao intenzitet svetlosti,
upravljao duu prema izvorima seanja, ponaao se kao apsolutni gospodar.
Pisanje je frustracija, gnev protiv injenice da si samo instrument, telo koje
treba da pridri pero dok zapisuje priu koja pripada nekom drugom. Ali, vie
se nije imalo kud, morao sam da priznam: lako je opisivati, teko je znati,
najtee je suoiti se sa zaludnou vlastitih nastojanja, sa redovima ispisanih
rei koje vie govore svojim odsustvom nego prisustvom, vie svojim zvukom
nego znaenjem, vie prazninom nego punoom, onim to je moglo da bude
nego onim to je doista bilo.

ta si hteo da sakrije od mene? pita devojka. Neto jesi hteo da sakrije, zar
ne? Ili si od neega hteo da me sauva? Hteo si od neega da me sauva, zar
ne?

Nisu to vie ni krhotine ni poderotine, jer krhotine" bi oznaile da je pria

nekada postojala i da se sada razbila, te bi pripovedanje bilo neto nalik
strpljivom lepljenju, dok poderotine" kazuju slino: tkivo prie, nekada
celovito, sada je razderano i kroz prozore se nazire neka druga stvarnost.
Pria, meutim, nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Ona se
nikada ne vidi u celini, kao u reenici Odjednom sam video sve", jer bi in
njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film
preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema,
pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije arav koji visi izmeu pisca i sveta
ili izmeu sveta i stvarnosti; pria nije nezavisno bie u ije kalupe mogu da se
uklope mnogi. Pria sam ja. Ukoliko ne govori o meni, pria ne govori ni o
kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije pria.

Kao i mnogim ljudima koji su preiveli rat, vreme je za njega poinjalo posle
rata. Logor je bio neka vrsta utrobe, materica koja ga je izbacila u svet; u
drugaiji svet, nema sumnje. O tome je jo bio spreman da govori: logor je bio
oficirski, s njima se dosta dobro postupalo, uasi su se deavali negde drugde,
34 17
nekom drugom, zlo je haralo izvan njega. Sve su to njegove rei, jer njegovu
spremnost da govori treba shvatiti krajnje uslovno. To znai, utljiv ovek;
odgovarao je na pitanja, ali nije bio spreman sam da ih postavlja; odnosno,
njegov odgovor je teio duini pitanja, a ukoliko bi pitanje bilo predugako, on
se samo ljubazno smekao i odmahivao glavom. Dakle, sve ono to je bilo pre
rata kao da se nije desilo, ne, kao da se desilo, ali kao u snu. Moda je zbog
toga esto vritao nou, udarao rukama oko sebe, vikao: Mama! Ne daj me,
mama!" U stvarnosti, to je bedan sinonim za budno stanje, bio je spokojan.
Lice mu je uvek bilo rumeno, hod io, ruke i nokti besprekorno isti. Bez tajni,
ako ne raunamo profesionalne tajne, ali to je ve etika lekarskog poziva, to
to je znao ne bi, verujem, ni muenjem izvukli iz njega. O vremenu pre rata
govorio je kao o proitanoj knjizi: ovo su junaci, ovo su njihove sudbine, ovo je
nitavilo koje ih guta i pretvara u mrak, dim, pepeo. U albumima i kutijama:
zaprepaujue malo fotografija iz tog perioda; na oniMa koje su postojale,
nije postojao on. Moda se to moglo objasniti imovinskim stanjem porodice:
zar nisu morali da odvajaju od usta da bi on otiao u Zagreb na studije
medicine? Ratnih fotografija: mnogo, iznenaujue mnogo; takvo obilje nikada
nisam povezivao sa zbiljom rata; barake, grupe Rusa, Poljaka i Jugoslovena,
oigledno poziranje, najee slikane iz donjeg rakursa, moda zbog toga da bi
se ovek u takvom asu nainio veim. Pravo vreme je poinjalo posle rata:
tada je nastao svet. Kada je otkrio da mu gotovo niko nije ostao - srpska vlada
je meu prvima ponosno javila u Berlin da je jevrejsko pitanje" raieno;
preiveli pojedinci vie nisu mogli da se obraunaju u procentima -
jednostavno je poeo iz poetka. Poetak znai da nita ne postoji pre toga:
uspomene su pijavice, nemam drugu re za njih. Beograd, Pe, uprija,
Zemun: time je zatvoren krug. Nareeno mu je da ode na jug, takvo je bilo
vreme kada je svet ponovo nastajao; odlazak je bio munjevit, povratak
mukotrpan. On nita nije govorio. Da nije bio Jevrejin, mogao je da bude
prekrasan hrianin: ko te udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi; ovako je
samo utao i hroptao. Ne, hroptanje sam izmislio: voleo je svoj posao, patio je
s bolesnicima, umirao s umiruima, poraao se u porodilitu; bezbroj puta je
odlazio popodne ili predvee da obie neki teak sluaj", nou su dolazili i
budili ga, podseali na data obeanja; tada bi njegovi kapci, crveni od
konjuktivitisa, postajali grimizni. Od umora se branio zdravom ishranom,
etnjom, itanjem, gledanjem filmova. Dan je bio ritual koji se nije prekidao;
nou je sanjao i ponekad jeao u snu. Oslukivao sam iz svoje sobe kako ti
jecaji nadolaze, dobijaju snagu i gnev, sve dok se majka ne bi probudila i
poela da ga tei. Nikada nam nije rekao ta to sanja. Ujutru je tvrdio da se ne
sea; nou je samo unezvereno gledao i mljackao. Spavao je uglavnom na
leima; hrkao je. Za doruak je voleo da pojede tvrdo kuvano jaje: belance je
uzimao za sebe, umance je davao psu. Odevao se skromno, u siva i tamna
odela, bele koulje, odgovarajue cipele i kravate, premda je, sklon sam da
posumnjam, nekada morao biti kico. Moda u Zagrebu, za vreme studija, ili u
Niu, pre rata. Toliko praznina postoji u njegovom ivotu, u istoriji njegovog
ivota, da ne mogu da se oduprem pomisli da je moda bio neko drugi. A, u
stvari, na taj nain se samo branio od samoe, to je vetina koju nikada neu
nauiti. Ali on nije bio uitelj. Ima takvih ljudi: njihova umee su besprekorna,
njihove vrline uzviene, ali o tome ne umeju da govore; ako ih pitate, ne znaju;
ako ih podstiete, nita time ne dobijate; nemono ire ruke, kao da se ude:
ta je to? Tek kada nestanu, vidite zato su bili tu. To je ta jednostavna vetina
ivljenja koja se, uostalom, ne moe nauiti. Meni, bar, nikada nije polo za
rukom da njome ovladam. Njemu, pak, bila je prirodna kao samo disanje. Sve
34 18
sam to uvideo kada vie s njim nisam mogao da razgovaram; a i da sam mogao
da ga pitam, ta bih ga pitao? Previe verujem u rei, nikada se neu
osloboditi loih navika. Pregledao sam i njegov ratni dnevnik, njegova pisma iz
zarobljenitva: zapanjilo me je obilje protivrenih emocija, oseanje tuge i
spremnost da se ponovo zaljubi, nabrajanje ratnih gubitaka i citiranje Ilia i
Rakia. Uvek je voleo sve vazduh; zimi je spavao u nezagrejanoj sobi; umeo je
da odkrine prozor i da stoji pored njega; etao je satima; nedeljom je odlazio
na pijacu, a ja sam ga saekivao na bliem ili daljem uglu, pogotovo ako bi
najavio da e doneti lubenicu ili dinju. Mrve sa stola nisu smele da se bace:
davali smo ih vrapcima i golubovima; hleb se tedeo i tano se znalo koliko
nam je potrebno. Sve je to posledica zarobljenitva, tvrdila je majka. Ono to
smo jednom nabavili, imali smo zauvek: stvar je morala da propadne da bi
prestala da bude stvar. Stoga je svemu trebalo prilaziti uz potpuno otvaranje,
kao kada ulazi u sinagogu. Pa ipak, povremeno je pokazivao nerazumevanje:
naprosto nije hteo da slua i nije bilo te sile koja je mogla da ga natera na
promenu. Paljivo je gradio svoj svet: nije mogao da priuti sebi luksuz da se
jo jednom srui. To objanjava njegov mir, pedantnost, spokoj, ljubaznost s
ljudima, posveenost poslu, preputanje probranim zadovoljstvima. Jedini od
nas mogao je da pojede sirovi krastavac a da mu ne bude muka. Podjednako
lako je prolazio kroz leto i kroz zimu. Kada je govorio, ponekad bi se, premda
sasvim retko, posluio nekom frazom na nemakom ili ladinu. Putovanju se
radovao, kako se to obino kae, kao dete. Njegove strasti: posao, porodica,
kaubojski filmovi. Znaci umora: pomodrele usne. Tada bi ak zadremao na
stolici, glava bi mu klonula na grudi, a ruka, ispruena preko stola, lagano se
okretala sve dok se aka ne bi otvorila spram neba.

Uvek to inim: priam o nekom drugom, a u stvari, priam o sebi.

ovek u kinom mantilu koji dolazi preko polja; odakle, odakle? Vraa mi se,
zajedno s pitanje, iako ne nudi nikakav odgovor. Moda ima stvari koje postoje
samo u obliku pitanja? Podizao je noge visoko, previsoko ak, jer je trava bila
svee pokoena, jue su se jo tu vrzmali ljudi u utim i crvenim prslucima,
verovatno studenti, ko bi drugi radio taj posao? Kosilice su tandrkale, vlati
trave i grumenii zemlje su leteli u vazduh, oseao se benzin, povremeno bi
neko od ljudi zastao i obrisao znoj sa ela ili brade ili vrata, a onda, narednog
dana, kada se sve primirilo, samo je jo pokoeno zelenilo mirno ekalo u
svojim gomilicama da ga odnesu, naiao je taj ovek. Iao je puteljkom, koji je
sada bio manje uoljiv s obzirom da je trava bila pokoena, i podizao noge
visoko, kao da preko neega preskae ili da se probija kroz zamreno livadsko
bilje. Posmatrao sam ga s prozora, ali sa te daljine i visine nisam mogao da mu
razaznam crte lica; moda i nije podizao noge toliko visoko, moda se to meni
samo uinilo, ali bilo kako bilo, proao je puteljkom i otiao prema mostu, to
je ve moje nagaanje, jer onoga asa kada je uao u umarak i kada sam ga
izgubio iz vida, tog asa je mogao da se odlui za mnotvo pravaca. Jedino sam
siguran da nije krenuo u zabavni park; tada bih ga, naime, ugledao kako se
sputa niz padinu. Sve to moda i nije vano. Sada je to samo slika koja se
nepredvidivo pojavljuje iza zatvorenih kapaka, a s obzirom da nita ne znam o
njoj, mogu da joj pripiem arobnu mogunost da je upravo iz nje sve nastalo:
ova pria, ona pria, i ko zna ta jo.

Uvek to inim: priam o nekom drugom, a u stvari, priam o sebi.

34 19
Nismo imali vremena da obiemo Grejslend, imanje Elvisa Prislija. Stajali smo
nekoliko minuta i zverali kroz ogradu, a onda smo preli preko ulice i ratrkali
se po prodavnicama sa suvenirima. Na svemu je pisalo njegovo ime, sa svega
se smeila njegova fotografija. Iz zvunika su dopirali njegovi hitovi: dve-tri
balade, pa dva-tri prava roka, pa onda neto iz lasvegaskog perioda. Iza
prodavnica nalazili su se njegovi avioni, autobusi, pokretni studio. Tada smo
ve morali da krenemo: trebalo je iz Memfisa da stignemo u neko drugo
mesto, da vidimo ostatke nekog drugog umrlog oveka. Mrtvaci su dokaz da
Amerika postoji; ivi su nestvarni.

Isto to sam pomislio u Oksfordu, u dravi Misisipi. Proveo sam vie od dva sata
u razgledanju kue Vilijema Foknera, obiao tale, zavirio u upu, proetao
dvoritem. Tri puta sam se penjao na sprat, posmatrao njegov radni sto,
skulpturu koju je dobio u Brazilu, sitnice koje su trebale da pokau da je u tom
prostoru neko stvarno iveo, a sve od reda su stajale na pogrenim mestima.
Nije bilo onih pravih predmeta koji potvruju postojanje ivota, a gde njih
nema, tamo se zauvek uselila smrt. Mi smo, na primer, tek nekoliko nedelja
posle oeve smrti uspeli da uklonimo jednu njegovu koulju sa naslona stolice.
Posle je sve ilo mnogo lake, i sada njegova soba izgleda upravo kao
Foknerova: prazna, bezbojna, nepromenljiva. A ta sam oekivao? Soba umrlih
je soba odsustva, nema tog prisustva koje moe da poslui kao zamena.
Umesto velelepnosti tradicionalnog amerikog Juga: skromnost prostora,
uzdranost, drvena graa, kripa poda. ak i kada sam hodao najsitnijim
koracima svaku sobu sam prelazio bre nego to bih udahnuo i izdahnuo
vazduh. Veranda je bila manja nego zastakljena zimska terasa na kojoj sam se
igrao u upriji. U vrtu, meutim, jedno veliko, prekrasno drvo, staro ali vrsto,
zeleno, razgranato. Zapisao sam u bloki: U ovim raljama je sigurno izvor
njegovog dela. Onda sam dodao: Izmeu nitavila i bola izabrau ovo drvo. to
je laan citat. Kao onaj kojim sam pokuao da primirim oca dok smo leteli za
Cirih. Nalazili smo se u repu aviona: on na uskom leaju, ja na seditu pored
njega. Okrueni atorom od plastine zavese, lebdeli smo na arobnom ilimu.
Otac se odupirao snu: oi su mu se zatvarale, ali on je stalno mirkao, krivio
usne, stenjao, mljackao. Pitao sam ga da li eli da slua malo muzike; jezikom
je oblizivao usne, a ja sam to protumaio kao pristanak. Stavio sam mu
slualice na ui i pronaao program sa popularnom klasinom muzikom:
Mocart, ajkovski, Debisi. Otvorio je oi tek posle nekoliko minuta: traio je
da mu skinem slualice. Zaustavio sam mu ruku kojom ih je vukao sa uiju.
Konfucije je rekao, apnuo sam mu, da muzika krepi duh, opija srce i
omoguava valjanu razmenu ivotnih sokova. Otac se zagledao u mene, lepo
se videlo kako sumnja. Znao je da laem, ali je isto tako znao da nema izbora.
Sklopio je oi i nastavio da slua. Pustio sam mu ruku. Tada je on potraio
moju, stisnuo je, i po tome kako je stisak slabio pratio sam kako tone u san.

Mrtvaci su dokaz da Amerika postoji; ivi su nestvarni. Pokuao sam tu misao

da poveem sa svojim ocem. Da li je on morao da umre da bih ja potvrdio svoju
stvarnost? Ali, zar nisam bio spreman da se liim te stvarnosti kada sam ga
video poslednji put, u mrtvanici, odevenog u novo odelo? (Jedino su cipele
bile stare, ali zato one koje je najvie voleo.) Nisam li tada bio spreman da
dam svoj ivot za njegov, kada bi to samo bilo mogue? Ili sam moda bio
spreman na to upravo zato to to nije bilo mogue?
34 20
A moda pridajem i suvie vanosti neemu to bi trebalo da bude deo
svakodnevice; ne rutina, svakako, ali neto to normalno sleduje iz toka
dogaaja", to je neminovnost", na ta se ne moe uticati", kao disanje, kao
buenje, kao lagani hod.

S druge strane: nisam li oseao podjednaku zaludnost pred injenicom njegove

smrti kao i pred upravo zavrenom priom?
A opet: oseao sam se kao buktinja smrti, kao glasnik iz podzemlja ili
vanzemlja, i mislio sam da svako na meni moe da proita vest o umiranju
moga oca.

Glasnik.

Ranije ili kasnije: na ivot se pretvara u uspomene; dananje kretanje je samo

zamisao ponavljanja nekog ranijeg kretanja, prieljkivanje da su stvari
drugaije, kao to su nekad bile". Kao je kljuna re. ivot je pretvaranje.

Sve to nema nikakve veze sa onim o emu ja govorim, rekla je devojka.

Iznenada je porasla i raskrupnjala se: lice joj je ve bez zazora pokazivalo
tragove starosti i sve vie je liilo na ovekovo. A ovek nije odgovarao;
prepoznao je sebe na tom licu i znao da rei vie nisu neophodne. Rei su
take; telo je govor.

Onda sam uradio neto drugo: na velikom zidnom kalendaru, poklonu

Univerziteta u Ajovi, obeleio sam dane koje sam, pet godina pre toga, proveo
sa ocem u Izraelu. Meseci se, naravno, nisu podudarali: tada je bilo leto, sada
je bila jesen, ali su dani u nedelji bili isti - ponedeljak je padao u ponedeljak,
utorak u utorak, i tako redom. Zavetovao sam se da u svakog dana nastojati
da ponovim kljuni gest ili kljunu re iz istoimenog dana doivljenog u Tel
Avivu ili Zemunu, po naem povratku. Stvarno vreme, ono sadanje, ostalo je
nepromenjeno; prolo vreme sam saimao, krojio prema svojoj meri,
prilagoavao, razlagao. Ne znam da li sam dovoljno jasan? Seanja sam
pretvarao u ritual; vadio sam iz njih detalje - trzaj onog kapka, prste ukoene
u vazduhu, ujed, beanje bleska iz pogleda, utanje, uzdah, ranicu na
podlaktici - jer sam verovao da u na taj nain uspeti da stvorim magini jezik
koji e mi omoguiti da vladam svojim uspomenama. Ja sam, naime, eleo da
piem, da ispriam priu, i guio sam se u slikama koje su me obasjavale
svetlou. Postojalo je jo neto: oseanja su staromodna; ovek koji pati za
umrlim ocem ne spada u sadanje vreme, koje nema vremena ni za ta osim za
samo sebe, ni u prolo ili mitsko, u kojem se otac jeo i zaboravljao; on spada u
neko srednje vreme, u kojem su se oseanjima pripisivala raznovrsna svojstva,
kako mo tako nemo, kako vrlina tako mana. eleo sam svega toga da se
oslobodim, pogotovo mitologije: kastriranog oca, ubijenog oca, raereenog
oca, oca kao muke vagine, oca kao majke. Ne znam da li sam dovoljno jasan?
Ne bih eleo da neko pomisli bilo ta drugo osim sledeeg: ovek hoe da pie;
u trenutku kada mu se uini da ve vidi celu priu, ili da e je tokom pisanja
razotkriti uvia da ispred prie stoji proziran ali neprobojan zastor, sainjen
od seanja na njegovog oca; poinje da guli taj zastor, strpljivo, polako, kao
kada je noiem skidao koru sa granica; i kao to mu je tada bio cilj da ostavi
delove kore koji e stvoriti kruan ili spiralan lavirint, te da tapi postane
pismo na nekom drugom jeziku, sasvim novom i neponovljivom, tako sada
grebe po seanjima u nastojanju da ispod zastora razazna makar fragmente
34 21
prie koji e, nada se, ipak uobliiti celu priu; tada shvata da prie vie nema;
ostale su jo samo krhotine, anii u kojima zabelasa trag svetlosti, a nekad
mu se ta svetlost inila tako jakom; zastor od oca toliko je taman, da ponekad
podsea na no; a moda se pria pojavila samo zato da bi mu skrenula panju
na neto drugo, moda je smisao njene svetlosti bio upravo u nestajanju, u
odsustvu svetlosti; negde u to vreme, naime, pomislio je da je doao trenutak
da prestane da pie o sebi, da je vreme da postane drugi ljudi svi
ljudi", da bude Alef, glas bez glasa i glas svih glasova; da izae iz sebe kako bi
u sebe uao; ne shvatajui da izmeu puteva nema razlika; put je jedan, kao i
on sam; biti svi ljudi znai ne biti niko; ali u to vreme je poverovao da svet
moe da postoji samo ako ga on stvori; da je pria, u stvari, ono to e ga
zadrati u tom svetu; tada je ve bilo kasno: pria je nestajala kao odbaeni
komadii kore s drveta koji se, dok se sue okolo po zemlji, uvijaju kao papir
za potpalu u kaljevoj pei, to je jo jedno od seanja, nita vie. Ne znam da li
sam bio dovoljno jasan? Jer, sve se moe objasniti mnogo jednostavnijim
reima: zastor se nije pojavio da bi spreio priu, ve je pria iskrsla da bi
prizivala oca; zastor je oduvek bio tu. Ili jo jednostavnije: udaljavao sam se od
onoga emu je trebalo da se pribliavam. Sudbina se, naime, potvruje u
slinostima, ne u razlikama. Jednostavnije se ne moe govoriti.
Nikada nisam doznao gde se u Ajova Sitiju nalazi groblje.

Uvek sam elela da te volim, kae devojka, a nikad mi nisi dopustio.

Dok je jo bio iv, zavaravala me je spoljanjost: bio je nizak, davno sam ga

prerastao; bio je punaak, premda su mu ruke i noge uvek ostale tanke,
kvrgave i ilave, dok sam ja bio mrav; kosa mu je rasla unazad, sva u sitnim
kovrdama, moja je samo ponekad prelazila u iroke talase; imao je mala
stopala, moja su bila iroka, naduta, s visokim risevima. Nikada nisu postojali,
voleo sam da pomislim, otac i sin izmeu kojih je s toliko sigurnosti mogao da
se postavi znak potpune razlike. Nikada neu biti kao taj ovek, verovao sam.
Taj ovek", tako sam mislio o njemu; rei moj otac" dole su mnogo kasnije,
kada sam poeo da piem prie. Tada sam jo ubeivao sebe da pria nastaje
izmiljanjem ivota", da se iz zrnaca stvarnosti" razvija nestvarna
konstrukcija rei i reenica, pripovedanja. Otuda se u tim priama izmeu
mog oca" i mene" razlivaju oseanja struji privrenost", a istina je bila
sasvim drugaija: utali smo, nismo se doticali. Od njega sam nauio da
govorim samo ako to od mene zatrae i da kaem manje rei nego to se
oekuje. etnje pored reke, trenuci poveravanja, gubljenje u magli, sve sam to
izmislio. Razdaljina izmeu nas se vrtoglavo uveavala. Posle je on poeo da
tone: nemam drugog naina da opiem njegovo umiranje, i kad ga vie nije
bilo, osetio sam kako iz mene izviru slinosti. Poeo sam da ulazim u prazan
prostor, u oblik praznine koji je on ostavio za sobom.

Svaki kaubojski film na televiziji bio je za njega pravi praznik.

Dok sam hodao du potoka na dnu kanjona Deej, zabacio sam glavu i piljio u
nebo i oblake. Bio sam bezbedan ispod litice, nita drugo nije mi trebalo.

Jednolinost dana pokuavali smo da iznenadimo izborom jela. Nikad mu

nismo unapred govorili ta emo doneti: sir ili voe, kompot ili sladoled, pitu
ili tortu. Nekad je jeo, nekad je odbijao da jede. Levom rukom mu je trebalo
pridii glavu, desnom je trebalo primai zalogaj. Njegov pogled je ve tada
34 22
dobio neku udnovatu tupost, kao da su slike koje je video do njega dopirale
izuzetno sporo, ali kada bi nam se pogledi sreli, shvatao sam da u toj sporosti
postoji nekakvo razumevanje, uvid ili znanje koje neu nikada stei.

Jednog jutra doao sam ranije nego obino. Otac je sedeo u krevetu, poduprt
jastucima, a tamnoputa medicinska sestra, Jevrejka iz Jemena, upravo je
poinjala da ga brije. Sapunica mu je lice nainila blagim, a moda se on
doista tako oseao: brijanje je udesan nain rastereivanja. Kada me je
ugledala, medicinska sestra mi je ponudila da ga obrijem; ukoliko to elim,
dodala je. elim. Pruila mi je brija; etka i inijica s penom su ve stajali na
nonom stoiu; pekir je pokrivao oeve grudi. Pozovite me kada zavrite,
rekla je sestra i otila. Nagnuo sam se nad oca i prineo britvu njegovom licu,
ali blagost je ve ilela iz njega, pa je potom vrsto zatvorio oi i rekao:
Nemoj, potom ih opet otvorio i namrtio se, a ja sam samo stajao i gledao.

Ruke, podignute i prekrtene ispod oeve glave dok on spava: vetina spokoja
koju nikada neu moi da savladam.

Gutao sam svet u nadi da e me oseanje sitosti izdii iznad sveta.

Posle ruka uvek je odlazio da prilegne. Ukoliko ne bi legao, zaspao bi za

stolom, otvorenih oiju.

Oseao sam se prijatnije u velikim gradovima, pogotovo u metropolama.

Metropole su nekropole, kako je neko lepo rekao, jer pruaju bezbednost i
sigurnost iezavanja: postaje niko, nema te, nisi tu. U malim gradovima
pripada svakome; temelj si svaijeg postojanja, jer ako tebe nema, nema ni
njih. Zbog toga se nisam zadravao u najmanjim gradovima, u gradiima
namotanim oko skromne gradske venice u sreditu, ak ni onda kada bi me
veliki panoi pozivali na domau orbu ili palainke. Benzin sam kupovao izvan
grada; iz automata sam uzimao sendvi ili kesicu bombona; deak je
ravnomernim pokretima brisao prainu sa stakla; izmeu izloenih depnih
knjiga birao sam najnoviji bestseler i ostavljao ga na zadnje sedite. Tu ih je
bilo ve dvadesetak, zagubljenih
meu mojim kouljama, demperima i pantalonama. Nisam ih ni itao. Bilo mi
je dovoljno to znam da ih imam: davali su mi sigurnost, postojanost u svetu
koji je neprekidno, veom ili manjom brzinom, promicao pored mene.

Postoji samo jedna pria koja moe da se ispria. Sve ostalo su samo pokuaji
da se do nje dopre.

Pokret ovekove ruke, na primer, ili glas, senka trepavica na obrazi-ma, dubok
uzdah u snu, pero noeno vetrom, posrtanje pred kapijom, ealj bez zubaca:
nita od toga nee biti objanjeno.

U jednom asu sam poverovao da se neto ipak moe uiniti: treba pronai
mesto na kojem e mi se pria ponovo otvoriti, kao onomad u biblioteci. Tog
puta sam se sagnuo, a svetlost se uklonila da me propusti u nastavak prie;
bio sam na dnu: sada u se uspeti na vrh. I tada sam ugledao zaravnjena brda
na kojima ive Hopi Indijanci. Odvezao sam se do vrha, do mesta gde sam
morao da ostavim automobil. utljivi vodi poveo me je do kraja brda. Nije to
bio kraj brda, bio je to kraj sveta. Mogao sam da se sunovratim, mogao sam da
34 23
uzletim, nije bilo nikakve razlike. Imao sam oseaj da se raspadam i ponovo
sastavljam, svaki put drugaiji. Okrenuo sam se prema vodiu i ugledao oca.
Nije to dugo trajalo: dovoljno da izae iz jedne kue i ue u drugu; ak mu je
jedan pas onjuio nogavicu. Sada ga vie nema, pomislio sam, sada e pria
ponovo biti moja.

Zato sam se tako grevito borio? Zato sam se branio? Zato sam pokuavao
da nosim priu kao tit?

Zato to mora prvo da izgubi ono to eli da pronae.

Odmah posle oeve sahrane majka mi je dodelila njegovo mesto za stolom: do

tada sam sedeo u dnu, od tog asa u elu. Naravno, o tome nisam mislio kao o
izjednaavanju, o ujedinjavanju; bio je to deo rituala, verovao sam, koji se
odvija mimo mene; drugi ugao iz kojeg, posle mnogo godina, vidim kuhinju
dok sedim za stolom, smatrao sam svojim; nisam slutio da poinjem da gledam
njegovim oima. Onda sam se jednog jutra probudio i pomislio da sam on. Nije
to moglo dugo da traje: trepnuo sam, i ponovo sam bio onaj koji jesam, ali u
tom kratkom trenu sve je bilo drugaije: boje zidova, oblici stvari, mirisi,
tiina. Posle sam uhvatio sebe kako gledam televiziju u istom poloaju kao on.
Sedeo sam za stolom kao on. Prinosio sam kaiku ustima uz isto podrhtavanje.
Prestao sam da trim. Izbegavao sam jako zaeerena i zainjena jela. Nabavio
sam naoare. Dok sam vezivao pertle, nisam savijao kolena, kao ni on, i lice mi
se arilo od naglog naleta krvi. Sitnice, znam, ali sve su se odvijale mimo moje
volje, u meni i izvan mene. Otiao sam na groblje. Njegov spomenik je poinjao
da se naginje, zemlja se slegala, mrtvi nisu mirovali. Bilo je leto, ili kraj
prolea, i senke su bile masne od gustine. Iupao sam nekoliko travki, izvadio
papirnu maramicu i obrisao mermernu povrinu. Bio sam umoran. Mogao sam
da prilegnem na njegov grob, toliko mi se spavalo, ali plaio sam se da u tom
snu ne izmenimo uloge, kao to se ve desilo jednom ranije. Rekao sam mu da
nikada neu moi da budem kao on. Ponovio sam to: prvi put tiho, drugi put
glasnije. Orah je zautao. Daleko, daleko, daleko odatle kripnula su
grobljanska vrata. Osetio sam kako mi neto dotie duu: nisam znao ta je to,
nisam moda znao ni ta je dua, ali prepoznao sam doticanje. Protumaio sam
ga kao njegov odgovor: mogu da budem ono to jesam. Ono to nisam, mislio
sam, ta e mi to?

Da bi bio ono to jesi, mora da bude ono to nisi. Ako time ne ovlada,
ovladae ono tobom.

Ne znam da li sam bio dovoljno jasan? Piem ovo na nekoliko mesta u stanu - u
kuhinji, dnevnoj sobi, za radnim stolom - i na svakom mestu rei se razlikuju.
Ono to mi u kuhinji deluje dovreno, za radnim stolom se raspada; ono to je
u spavaoj sobi blagi sjaj, u trpezariji se gasi. Moda i to ima neke veze sa
ocem? Moda prostor stana zna neto to ja neu nikada doznati?

Moja zavist prema njemu: on zna ta je tragedija, dok je moj ivot ututkan i
bezbedan. Preturio je preko glave" etiri rata, etiri godine u nemakom
zarobljenitvu, gubitak ene i dece, smrt pacijenata, samoubistvo medicinske
sestre, a ja sam se brinuo zbog toga to mi opada kosa i propadaju zubi.
Neposredno pred penzionisanje, za vreme deurstva, pojurio ga je neki gnevni
ovek. Poeo je da bei niz stepenice, sapleo se, pao i slomio aicu u kolenu.
34 24

Skupljao je stari novac; amaterski, strasno.

Njegova pouka: ivot je rutina; da bi opstao, mora to da prihvati; svako

iskakanje je skok bez povratka. Ne jadikuj za onim to je prolo, jer e samo
jadikovati nad samim sobom."

Godine 1952. ili 1953. putovao je za Milano da bi se video sa svojom sestrom.

Doneo mi je voz na navijanje -lokomotivu, tender i tri vagona - koji je iao u
krug. Sestru vie nikada nije video. Vagoni su brzo nestali; ine sam jo posle
mnogo godina pronalazio u ladicama i koferima sa starim stvarima.

esto mi je priao o Hariju Pilu, jahau bez glave", ali njegovi omiljeni junaci
bili su Gari Kuper i Dems Stjuart.

Retko smo se doticali. Poneki poljubac i poneki zagrljaj. Poslednjih godina i

poljupci su se pretvorili u imitaciju: trljali smo, u stvari, obraz o obraz. Da nije
bilo njegovih napada i bolesti, ne bih ga nikada privio uz sebe, ne bih nikada
priznao bliskost s njegovim telom.

Pamtim njegove pokrete, ali ne i njegove rei. Moja seanja su kao film bez
tona, kadrovi koje tek treba nasinhronizovati. Ne seam se njegovog glasa,
iako bih, kada bih ga samo uo, sa sigurnou mogao da kaem: To je! To je
njegov glas!

Ljubav koju oseam prema njemu grize me kao stenica: ne vidim je, nigde je
nema, a sav sam prekriven tragovima ujeda.

Pisanje je ponavljanje, kao to je ve bezbroj puta reeno.

U Njujorku sam klonuo. Stajao sam na ulazu u park na Vaington Skveru i

rekao devojci koja je naila: Nema tih rei koje me mogu njemu pribliiti.
Devojka je odgovorila: ta e ti rei, zato mu se sam ne priblii? Rekao sam
joj da je mrtav. Pa ta, uzvratila je, mrtav - iv, u emu je razlika?

Putovanja se zavravaju pre odlaska; let kui je kao kretanje unazad kroz
vreme; ljudi koji te ekaju su ljudi koji su te ispratili. U Cirihu su nas ostavili u
nekoj zabaenoj prostoriji: otac je dremao na kauu, kau je bio prekriven
muemom. Uzleteli smo prema Beogradu, a iznad Alpa avion je poeo da
propada. U oevim oima, itao se strah". Na aerodromu u Surinu sve je bilo
nepojmljivo brzo: bolniari su stavili oca na nosila, zatim na kolica s
tokovima, jara je izbijala iz asfalta, pasoku i carinsku kontrolu smo proli uz
odmahivanje uniformisanih ruku, otac je tog asa poeo da umire, to sam tek
kasnije doznao, guilo ga je oajanje to se vraa u takvom stanju, oajanje to
je propustio ansu da umre u Svetoj Zemlji, a ja sam pomiljao kako sam u
njegovom depu mogao da provercujem bar sto grama haia, sve je bilo tako
lako, sve je izmicalo stvarnosti, svi smo ve postojali u nekom drugom
vremenu, onom kada mu je bilo bolje, i onom kada njega vie nee biti, u
svakom osim u onom u kojem smo upravo bili. Neko je tada podigao oca i
poneo ga, a iz njegove nogavice je ispala kesa sa mokraom, zaklatila se na
dugoj plastinoj cevi koja je vodila do navlake na oevom penisu. Pod irokim
surinskim nebom mokraa u kesici bila je uta kao suvo zlato".
34 25

Onda sam otputovao.

Sada se moe uiniti da je do toga dolo iznenada, ali prvo je sve trebalo
zaboraviti. Ne postoji drugi nain da se neto upamti. Seanje je sigurno
jedino kada je zaboravljeno; sve ostalo, ak i ovo, pogotovo ovo, samo je
varka: odraz u krivom ogledalu.

Svi oni razgovori koje niste uspeli da obavite", napisao mi je prijatelj posle
oeve smrti. U prvi mah verovao sam da je pogreio: rei su bile beznaajne u
odnosu prema predmetima. Kada se stan napokon ispraznio, kada je svaka
stvar jasno pokazala njegovo odsustvo, kada smo legli i lepo uli kako on ne
die uz nas, kada je svaki pokret podseao na neki njegov pokret - rei su bile
uplje kao konzerve, trone kao malter. Tek posle se pokazalo da su stvari
krhke a da su rei guste kao lepak. Potraio sam pismo mog prijatelja, ali
nisam uspeo da ga naem; snala ga je sudbina svih stvari.
Ja koji nikada nisam verovao u rei grcao sam nad injenicom da nisam
doznao dovoljno rei. Neto sam ipak nauio.

Dok se grio na leaju, bacao pokrivae i cepao pidamu i donji ve, samo sam
u sebi ponavljao: Kako je jadan! Kako je mali!

Dva ili tri dana pre smrti, upiljio se u mene oima koje su ve bile velike kao
tanjiri i rekao: Nemoj da me mrzi.

Bolnica je bila njegov ivot. U njoj je proveo vie vremena nego kod kue. U
njoj je, stoga, morao i da umre.

Potovao je tajnu. Neke stvari koje smo samo on i ja znali nije nikome rekao.
Neke od njih su ga vreale, nanosile mu bol, ali je ipak utao.

Nije pio, nije puio. Flaa piva obarala ga je s nogu".

U Ameriku sam poneo paket papira za pisanje i vratio ga neotvorenog. Pisma

sam pisao na prozirnoj hartiji koju sam tamo nabavio, skice za nenapisanu
priu upisivao sam u bloki koji sam uvek imao pri sebi. Kada sam se vratio,
otiao sam na groblje: nita se nije promenilo. Grobove su kopali na
naspramnoj parceli; ova se u meuvremenu popunila. Negde u Talmudu pie
da mrtvi ne govore ali da uju ta im se govori; onaj ko govori blii im je od
onoga koji uti. Hteo sam da mu ispriam sve u vezi s papirom: kako je dva
puta preleteo preko Atlantika, nevin i beo; kako je svaka moja pomisao na
priu" bledela pred seanjem na ivot"; kako sam papir ostavio u hotelu u
Albukerku, i onda se vratio po njega, gonjen griom savesti; kako sam ga
premetao iz kofera u kofer, da bih ga na kraju doneo u runoj torbi koja mi je
sve vreme leta leala u krilu. Tada sam nagazio na neki omanji predmet,
sakriven gustom travom kakva raste pored grobova. Ieprkao sam ga i video
da je od drveta. Oigledno je pripadao nekom veem predmetu, nejasnog
oblika i namene, i ko zna koliko dugo je ve tu prebivao. Bio je upalj i kada
sam ga prineo oku, svet se u daljini pokazao kao sjajna taka. Nije bilo naina
da dokaem da je to isti onaj svet koji vidim prostim okom, kao to nije bilo
naina da pokaem da je to isti predmet koji je nekoliko dana stajao na mom
radnom stolu u studentskoj sobi u Ajovi. Spustio sam ga, stoga, na rub oevog
34 26
spomenika, tamo gde obino ostavljamo kamenie kao znak seanja i zavet
povratka. Onaj koji ga je doneo i ispustio, znae ta treba da uini s njim.

Odmah posle oeve sahrane, rabin je izvrio simbolino cepanje odee: s leve
strane, noiem, odozgo prema dole, prema srcu, zasekao je belu koulju koju
sam kupio tog jutra. Bila je to moja prva bela koulja; sve one koje sam do
tada imao bile su arene, plave, sive, teget. Tih dana sam pio mnotvo raznih
pilula za smirenje i sve je bilo veliko, mirno i usporeno. Takva je bila i rabinova
ruka dok se pribliavala mom srcu, takav i noi kojim je zarezao koulju,
takava i tkanina koja se u prvi mah odupirala a potom posluno otvorila. Moje
srce je moglo slobodno da izlije svoj bol.

Prvih dana morali smo da objanjavamo na ta smo mislili; posle je bilo

dovoljno da kaemo jednu ili dve rei - narukvica, evir, dugake gae, ptije
gnezdo - i odmah smo znali ega treba da se setimo.

Jednog popodneva se probudio i traio vode, ali pre nego to sam uspeo da mu
prinesem au ponovo je zaspao.
Nikada nisam uo da vie na nekoga. Tri puta sam video kako plae. Desetak
puta su po njega dolazila kola za hitnu pomo. Jednom smo zajedno bili na
fudbalskoj utakmici.

Sve je manje rei koje neto govore o njemu.

Hodau dok se ne umorim. Onda u sesti.

Pisau dok se ne umorim. Onda u ustati.

Nije bilo drugog naina: pria o njemu morala je da bude pria koja nije o
njemu.

Postoji samo jedna mogunost da se stvari objasne: ne treba ih objanjavati.

Njegov smeh je razoruavao".

Handke: Kasnije u o svemu tome tanije da piem." Nije tano. Razumevanje

se dogaa odmah; kasnije" moe samo da zna, to ne znai da si razumeo.

Kada sam napunio trinaest godina, poklonio mi je runi sat.

Jedan oboleli kutnjak uspeo je da mu izvadi tek na prijatelj, zubni lekar. ak

smo u dvoritu mogli da ujemo kako se dere.

San mu je bio dubok, kao da ga aneli uvaju".

Dugo sam mislio da me je one noi u Tel Avivu probudio oev krik. Otvorio
sam oi, a njegovo telo, bledo u mraku, ve je visilo na koncima kojima
upravlja smrt. Dok sam gazio preko prohladnog poda, on je kao brodolomnik
podizao ruku prema meni, a kada sam unuo pored njegovog kreveta, epao
me je za majicu i zderao je s mene istom onom silinom kojom e kasnije kidati
odeu sa sebe. Ali te noi, poslednji put, silina je bila znak udnje za ivotom;
posle toga pojavljivae se kao nagovetaj elje za smru. Te noi posegnuo je
34 27
za ivotom, a ivot je pukao kao naramenica na mojoj majici; posle toga
preostalo mu je samo da tone. I tonuo je, postajao sve dalji, sve nedostupniji,
sve dok se nije sasvim izgubio. est godina kasnije, kasno uvee, izveo sam
psa u dvorite. Pas je ve bio veoma star, i nisam ga vodio ve nosio niz
stepenice, pustivi ga da sam pree poslednje dve i nestane u zapletenoj,
zaputenoj travi. Povremeno sam u gustoj tmini uo ukanje, krckanje
granica, dahtanje, krik preplaene make. Sa simsa prozora u parteru
dopiralo je muklo gugutanje golubova: iako sam gotovo svake noi stajao na
tom mestu, njihovo nepoverenje nije poputalo. Mesec se naas probio izmeu
oblaka, i njegova slabana svetlost je uspostavila tiinu: golubovi su zanemeli,
pas je verovatno stao, biljke se oduprle vetru. Tada se zauo neobian zvuk,
kao da su se dotakla dva metalna vrha ili kao da je neko rekao cink, tiho, tiho,
sasvim tiho, sve dok slovo k ne zapucketa na kraju daha. Pas se istog trena
probio iz trave i gurnuo mi glavu meu noge. Jo uvek nisam nita shvatao.
Trebalo je da sledee veeri pas ugine: tek tada sam uvideo ta me je
probudilo one noi u Tel Avivu. Nije to bio oev krik - otac je utao, a poeo je
da stenje tek kada sam mu se pribliio - nego isti taj zvuk, kao da je neko tiho
izgovorio cink pored mog uha. Setio sam se kako sam iznenada otvorio oi i
zagledao se pravo iznad sebe, ni u ta: nisam znao zato sam budan. Ako sam
neto oseao, bili su to praznina i nemo, kao da preko moga tela prelaze
mravi venosti. Posle toga, a nije to moglo dugo da traje: nekoliko sekundi,
nita vie, pogledao sam prema oevom leaju u suprotnom uglu i prema
njegovom poloaju - jedna ruka mu je visila kao slomljeno kormilo - prepoznao
da neto nije u redu. To seanje je istog asa zamenjeno drugim: video sam
rabinovu ruku s noiem i odsjaj seiva, to me tada nagnalo da zatvorim oi.
Tada sam zatvorio oi, a sada sam uo zvuk: cink. Ako sam ga i onda uo,
nisam ga prepozano; verovatno sam pomislio da se tako oglaava tkanina ili da
je noi tup. Tih dana sam pio mnotvo pilula za smirenje i stvarnost se
dogaala nekom drugom a ne meni. Mete oko smrti posmatrao sam sa
strane: ja sam bio koljka u kojoj je drhtala samoa, ljutura uginulog
mekuca, ahura leptira, nemo sredite jeke, oko oluje i jo bezbroj poreenja.
A sve zato to sam mislio da je smrt tiina, utnja, muk.

Naravno, pisanje je zaludan posao. Nikada nee biti rei koje e zameniti srce;
nikada nee biti potpunih opisa; nikada nee biti slova koja e znati ta trava
osea.

Cink, to je tako meko. .

Ne postoji svet, kae devojka, postoje samo rei.

Moj otac: Ne bira se izmeu ljubavi i mrnje; u svetu se, jednostavno, ivi."

U poslednjoj bolnici, na krevetu do oevog leaja je pravoslavni kaluer. Nije

bio bolestan; ekao je da se ivot okona. Potraio sam ga desetak dana posle
oeve smrti: eleo sam da doznam kako je moj otac umro. Video sam poetak
njegovog umiranja; pretpostavljao sam da je kaluer video kraj. Nadao sam se
da se to desilo kao sa onim hasidskim uiteljom za kojeg su rekli da je, u asu
smrti, samo preao iz jednog ugla sobe u drugi. Tako je blag i sveobuhvatan
bio njegov odlazak.
34 28
Kaluerov krevet je bio prazan, posteljina odneta, dueci podignuti. (Tako je i
majka zatekla oev krevet desetak dana ranije, izjutra, kada je dola da ga
obie. Donela mu je pitu i mlad sir. Kaluer je spavao ili se pretvarao da
spava. Uputila se prema sobi deurnog lekara i pred vratima zaula neiji glas
kako govori da je moj otac umro u dva sata nou. Glas je, u stvari, javljao to
meni. Sluao sam ono to je ona ve videla.) Neznanac na nekadanjem
oevom krevetu je rekao da je kaluer preminuo prethodne veeri. Leaj se
sada vetrio, ali bila je to slaba odbrana od smrti; nikada nee ona napustiti tu
sobu. Pitao sam oveka da li mu je kaluer neto priao o oveku koji je pre
njega leao na istom mestu. Dotakao sam metalni rub kreveta, tamo gde sam
ga doticao kada sam poseivao oca. To je moj krevet, prasnuo je ovek i odbio
dalje da govori. Izaao sam. Put iz bolnice je vodio strmom ulicom, i dok sam
se sputao, nagnut unazad i sasvim izloen nebu, kosa mi se mrsila pod
udarima vetra, koulja se nadimala na leima, patike kripale, pantalone se
zatezale oko butina. Da sam u rukama imao zmaja, ko zna, moda bih se
podigao u vazduh. Na kraju nizbrdice zaustavio me je znak za autobusku
stanicu; bolnica je ostala na vrhu. Tako je to: ivi se sputaju, mrtvi se uzdiu;
nema tog zmaja koji bi mogao da izmeni redosled stvari. Autobus se
pribliavao uz dahtanje konica; ena i dete se stutie prema njemu; neko u
prolazu ree da nema jo mnogo do prave jeseni, kesteni su ve odavno
sazreli i kotrljaju se preko plonika"; a ja tada ugledah kako se mnogobrojne
slepe oi bolnice osvetljavaju unutranjim sjajem.

Uzalud: nema te svetlosti koja moe da obuzda smrt.

Nema ni prie. Postoji samo pria" koja nastoji da je opie; pria" o

prii. Ono to sama pria zna, nikada se nee doznati.

Pisati bez pobuda: utonuti u mrak.,

Bio sam zaslepljen vlastitom ljubavlju." Da. Putao sam da me gui vlastita
ljubav." Ali koga sam doista voleo?

Ti nikoga ne voli, kae devojka. ovek joj je okrenut leima, kao mnogo puta
do sada, i iako mu ne vidi lice, dobro zna da se sada sve kruni s njega; kada na
kraju zakorai prema njoj, lice e mu biti praznina, nita.

Nagli oseaj panike: umesto oevog lica, u tmini vidim beliastu mrlju.
Trenutak kasnije mrak poinje da je nagriza: ovla se otvaraju oeva usta.
Kada se prignem, zaujem samo priguen jecaj, aptaj od jecaja, kao da ve
dopire iz nekog drugog sveta.

Nagli oseaj panike: sve je zaludno, nisam uspeo da mu se pribliim; eprkao

sam po sebi umesto: ta? Kako se pribliiti stvarnom ljudskom biu kada su svi
nai instrumenti nestvarni, zasnovani na ograniavanju i podeli? Nita ne
moe da zabelei prelaz iz mnotva u jedninu, iz ivota u smrt.

Ne znam oveka kome je ime vie pripadalo: Isak, Jichak, on se smeje".

Stalno govorim: Nikada vie.

34 29
Uzalud pokuavam da se prisetim nekog pitanja koje sam mu postavio. Seam
se, meutim, kako smo utali zajedno, najee pred treperavim ekranom
televizora. Prezirao je nove vesterne, one u kojima je kamera podrhtavala a
prizori bili neizotreni. Ako se odmah ne zna ko je dobar a ko zao, govorio je,
onda nema tragedije ve se sve pretvara u zbrku i pometnju.

Svaki put kada sam se pakovao pokuavao sam da ponovim isti raspored: tee
stvari na dnu kofera, lake na vrhu. Moda je trebalo drugaije da postupim,
da teim stvarima, knjigama i poklonima, pritisnem komade odee, ali to
nisam umeo. Stvari su se rasipale i curile iz kofera, a ja sam sve ostavljao,
izlazio iz sobe i odmah se vraao.

Nekad se moe napredovati samo ako se krene unazad. Prvo sam otiao u
biblioteku. U Talmudu pie da se niko ne moe sagnuti dovoljno nisko da bi
video lice Gospodnje, a ja sam ipak nastojao da zavirim ispod police gde sam
svojevremeno ugledao svetlost. Setio sam se kako sam u Ajovi, unuvi da
pokupim pilule koje su mi ispale, zapazio njihov udnovat raspored: svaka je
imala povlaen poloaj u odnosu na sve ostale. Prelistao sam svoj dnevnik: ni
rei o tome. Detaljno sam opisao glavnu ulicu u Ajova Sitiju, prijem u lokalnoj
bolnici, san sa abom, erotske matarije o kelnerici iz poslastiarnice, urke
koje smo pojeli za Dan zahvalnosti, ali ni rei o rasporedu koji je skrivao
najdublje tajne svemira. Dnevnik iz Izraela bio je jo neodreeniji: kao da
nisam tamo bio sa ocem; kao da sam se bojao da piem o njegovom umiranju;
kao da sam doista verovao u rei. U kutiji sa mapama i planovima gradova
pronaao sam turistiku kartu Jerusalima: popucala je na linijama prevoja, a
kvadrat sa sredinjim delom Starog grada je sasvim ispao. Zavirio sam u
kutiju; na dnu: trunke papira, neke u boji, sasueni leptir, gumica za tegle,
ilet. Ljubav ubija", rekao je neko iza mojih lea. Osvrnuo sam se: nigde
nikoga. Ne bi moj otac rekao tako neto, ne. Kao deak, kada sam ostajao sam
u stanu, sedao sam na stolicu blizu prozora: tako sam mogao sva troja vrata da
drim na oku, a ukoliko bi neko pokuao da ue kroz prozor, smatrao sam,
upozorio bi me zvuk razbijenog stakla. U rukama sam, ispod stola, stiskao
oruje: upleteni bi i drvenu loptu za bejzbol. U Vaingtonu, na ulici, uo sam
neto slino, ali tada se nisam osvrnuo. U Safedu nisam nita uo, ali sam se
stalno osvrtao. Nekad me je gonio strah, nekad strepnja, nekad nada; nikad
me nije gonila ljubav. Jednom, dodue, nisam bio siguran, ali to je druga pria.
Sve sam to proitao u dnevnicima. Pregledao sam i registratore sa
korespondencijom. Vraao sam se unazad kao nikad do tada, stisnutih zuba i
namrtenog ela. Nametaj u mojoj sobi je ubrzano menjao mesta: pisai sto je
izaao iza ugla i pribliio se prozoru; kau je ponavljao poloaje kao neko ko
ui da plee; poznanici su iskrsavali na tepihu, potom se gubili u njegovim
arama; otac je jednom zastao na vratima, nasmeio se, onda odmahnuo
rukom. Kada je nestao, neko je rekao: Ljubav ubija."

Pokuao sam da ga vratim, ali vrata su zjapila prazna i zlokobna; nikada se

jedna vrata ne mogu dva puta istovetno da otvore. Negde u zemlji Navaho
Indijanaca skrenuo sam s puta, zaustavio automobil i iskoraio na sparuenu
travu. Visoko na nebu, nepomian, lebdeo je orao. Ista takva taka na nebu
iznad Jerusalima moe da oznaava samo anela. Na obali potoka skinuo sam
patike i arape, i oba stopala zagnjurio u vodu. Trgnuo sam se od hladnoe. U
Talmudu pie da je otac ovekov njegov kralj, ali taj nauk vie niko ne pamti. U
upriji smo, seam se, zajedno seli na ringipil: ciao sam dok je privlaio
34 30
moju stolicu i potom je odbacivao daleko od sebe; ali koliko god se razdvajali,
na kraju smo uvek bili zajedno; svaki pokuaj da se ode u mrak zavravao se
povratkom u svetlost. Kada sam u Premanturi, sa stenovite obale, pogledao
prema etinarima, ugledao sam oca u njihovoj senci. ilim od iglica guio je
korake. Mali, sjajni predmet na nonom stoiu nije nikome pripadao. U blizini
kanjona reke Kolorado morao sam da stanem: sve vazduh presekao mi je
plua, oi su mi se zamaglile od suza, kosa je poela da me grebe iza uiju. U
selu, na nizbrdici, otac je nezgodno nagazio; kada smo mu skinuli cipele,
stopalo se izmigoljilo kao zgnjeen balon. Sve je to daleko od istine, sve su to
samo rei, svako osvrtanje je samo udaljavanje. Na mostu, na primer, koraci
odzvanjaju. Onda neko kae: Ljubav ubija". Osvrnuo sam se: nigde nikoga. Ne
bi moj otac rekao tako neto, da. Male razlike su potvrde velikih slinosti. Sve
godine koje smo proveli zajedno sluile su tome da se razdvojimo; onda je
stigla vest da je pretrpeo srani udar; odleteo sam za Atinu, pa za Tel Aviv;
onda se logirao; dok smo ga vozili kolima za hitnu pomo, posmatrao sam
kako pored nas promiu nepoznati predeli; lekar me je pozvao u prijemnu
ordinaciju, podigao jedno oevo stopalo i metalnim predmetom prevukao
preko tabana: nita se nije pomerilo; ne treba gubiti nadu, ali je ne treba ni
traiti", rekao je lekar; i dalje je drao oevo stopalo; posle je sve ilo brzo:
leenje, odustajanje od leenja, povratak, pripreme za umiranje, sama smrt,
sahrana, rabinova ruka i zarez iznad mog srca; onda sam otputovao; onda" je
potrajalo nekoliko godina, tano onoliko koliko je jednoj rei potrebno da se
ustali u novom znaenju; onda sam se vratio. Ljubav ubija", rekao je neko iza
mojih lea. Stajao sam na aerodromu i gledao kako dan prelazi u no. Niko me
nije ekao. Podigao sam kofere i krenuo. Mrak je milio na sve strane. Kada
vie nisam gazio po asfaltu, poeo sam da koraam po travi. Potom sam bio
siguran da stajem na cvetove. Onda vie nisam mogao da odredim po emu
hodam. Stao sam, spustio kofere, obrisao znoj sa ela.

Devojka se uspravila: Jesi li uo? Ne. Kao da je neto zvecnulo.

Uvek: njegovi crveni kapci.

Poduavao me je u vetini brijanja. Nikada moja sapunica nije bila gusta kao
njegova.

Kada sam prvi put zakasnio, saekao me je pred kuom, odeven samo u
pidamu, ogrnut kaputom.

U selu, na livadi, iznenadni letnji pljusak. Posle toga je danima tragao za

grudvicama blata na pantalonama. Maramice su mu uvek bile uredno sloene.

Jednom sam ga zatekao kako sedi na rubu kreveta. Jednom je zaspao nad
nekom strunom knjigom. Jednom me je oamario pre nego to sam uspeo da
progutam zalogaj, i mrve testa i fila iz mojih usta su prekrile ceo stolnjak.

U Njujorku, na Petoj aveniji ili u Osmoj ulici, povremeno sam se zaustavljao i

doputao svemu ostalom da se i dalje kree oko mene. Mogao sam da vidim
svoj lik u izlogu ili staklenoj fasadi, kao i siluete koje su presecale njegov sjaj.
To je najvie to sam uspeo da se pribliim spokoju. Onda sam ponovo polazio:
posle desetak koraka naglo sam ubrzao, i ta promena brzine inila me je
34 31
beskrajno slobodnim: kao da sam se od neega otrgao. Nosio sam somotski
sako i farmerke; na nogama sam imao patike. U torbi: sendvi i koka-kola.

Naravno, lepota se moe nai i u odsustvu, ali prisustvo je ono to nas ini
sigurnijim; sebinijim, u stvari.

Nije umeo da mrzi; u ljubavi nije pravio razlike.

Imao je povien eer. Kriom se uvlaio u ostavu i prodirao kolae, potom se

kriom izvlaio i pretvarao da ga zanima neto u dvoritu.

Mogu da pokaem to mesto na kojem je stajao.

Stan se ubrzo ispunio ljudima: ene su spremale u kuhinji, mukarci pili u

trpezariji. Nita nije trebalo govoriti: svi su ve sve znali. Tada je neko
zazvonio, a kada sam otvorio, devojka pred vratima upitala me je da li elim da
osiguram ivot. Imala je svetlu kosu i svetle oi; zapazio sam i oblinu kolena.
Odmahnuo sam glavom i zatvorio vrata. Aneli uvek dolaze prekasno.

AUTOROVA BELEKA

Cink je knjiga o prii. Napisana je kao odgovor na petnaest godina dugo

traganje za onim to bi pria doista mogla da bude, i kao sadraj i kao forma.
Napisana je, takoe, kao odgovor na neprekidna sueljavanja stvarnog i
spisateljskog Ja, na taj maskenbal u kojem se zapravo ne zna ko je kome
dvojnik. I napisana je, naravno, kao i sve to piem, u uverenju da pisanje, u
krajnjem ishodu, treba da odraava samo jednu stvar: hroptaj ili trijumf srca u
sukobu sa samim sobom.
Cink je nastao u preplitanju tih odgovora, u pokuajima da se odredi ta je
pripovedanje i ko, ukoliko ono postoji, zaista pripoveda. Strast je u svemu
tome trebalo da ostane po strani, ali je polako, kao to sama knjiga pokazuje,
poela da igra sve veu ulogu u odreivanju odgovora i formulisanju novih
pitanja. Tako je hroptaj srca, srca koje je odbijalo da zameni ljubav
neminovnou smrti, zagluio sve druge zvukove i zasenio kulise pomou kojih
pria pokuava da uspostavi jo jednu stvarnost.
Stvarnost je, naravno, uspostavila svoju verziju stvarnosti, i danas, osam
godina posle prvog objavljivanja, Cink se, kao i sve druge knjige, naao
zarobljen u strogo definisanom istorijskom razdoblju. Naime, pripoveda u
jednom trenutku izraava zavist prema uzbudljivom oevom ivotu,
proivljenom u prelomnim decenijama naeg veka, dok njegov ivot protie u
spokoju i mirovanju. Svemir se jo uvek otvarao za pripovedaa, ali u
stvarnosti, izvan knjige, on se ve zatvarao. Danas bi pripoveda, kada bi samo
mogao da postoji izvan teksta, osetio da je zavist u meuvremenu iezla, jer
sada se i njegov ivot nalazi u jednom od istorijskih vrtloga. Njegov ivot je
zapravo ritualno odigravanje oeve istorije.
U Cinku, pripoveda jo to ne zna. On jo uvek veruje da se nada nalazi u to
dubljem razumevanju, da su oseanja dveri koja vode prema licu sveta.
Upravo prisustvo nade ini da danas o Cinku razmiljam kao o istorijskom
romanu, odnosno, kao o knjizi koja pripada vremenu koje je nepovratno
okonano. Uprkos svim postmodernistikim doskoicama, uprkos obuzetou
formom i smislom pripovedanja, Cink je sada pre svega pria o (prii o) ljubavi
34 32
u vremenu koje, kako sam to u meuvremenu nauio, stoji na izmaku
razdoblja u kojem se verovalo da je mogue iveti bez istorije.
Neko je rekao da je modernizam razbio jedinstvo, i da se postmodernizam igra
tim krhotinama. Ne znam bolju reenicu koja bi objasnila sutinu
pripovedakog postupka u Cinku. Pripoveda se igra krhotinama ivota,
odnosno, fragmentima teksta, ne bi li obnovio mistino porodino jedinstvo i,
samim tim, otvorio prolaz za uspostavljanje jedinstva prie. Pripoveda ne
uspeva ni da obnovi ni da otvori, jer aneli stiu prekasno, mleko je ve
prosuto, krag razbijen, tragovi izbrisani, seanja varljiva kao uanj u mraku.
Jedino jo italac, ako je voljan, ako eli da preuzme ulogu pisca koji zamilja
pisca koji razmilja da pripoveda, moe da obnovi priu, da uini da se svi
njeni tokovi ponovo sjedine na jednom mestu. Taj trenutak sjedinjavanja,
trenutak kada svetlost zapoinje, to je, u stvari, ova knjiga. Rei koje
pokuavaju da budu svetlost i tihi zvuk.

Kalgari, mart 1996. David Albahari