Religijska verovanja

Autor je, za poetak, definisao dva pojma koja nam pomau u razumevanju
problema kojima se bavi poglavlje - konvencionalnu religioznost i religijsko
pripadanje crkvi. Konvencionalna religioznost predstavlja skup religijskih verovanja
koja su prihvaena od strane vernika i imaju svoje mesto i ulogu u vrenju kultnih
ckvenih radnji. Ukoliko pojedinac uestvuje u ovim kultnim aktivnostima, a pritom se
ne poistoveuje sa dogmama koje ta vera propoveda, to je znak da se samo
deklarativno izjanjava kao vernik, najverovatnije sa ciljem da se uklopi u svoje
okruenje. Religijsko pripadnje crkvi, s druge strane, podrazumeva kako
poistoveivanje, tako i uestvovanje; tanije, ono zahteva od pojedinca da uloi svoje
emotivne i saznajne sposobnosti kako bi prihvatio istine svoje vere i mogao aktivno
da uestvuje u kultnim crkvenim radnjama.
Potom se autor osvre na hriansku religiju uopte i njeno trenutno stanje.
Objanjava kako je hrianska crkva, tokom svoje duge istorije nastojala da nametne
sopstvene dogme kao jedinu moguu i apsolutnu istinu. Cilj hrianske crkve je bio da
kod ljudi stvori odreeno vienje sveta, tj. nain razmiljanja kojim e se oni
rukovoditi kroz sopstveni ivot. Istie kako su elementi dogmatskog sistema
hrianstva veoma vrsto povezani - odbaciti samo jednu dogmu je dovoljno da bi se
odbacio i ceo dogmatski sistem. Meutim, upravo to opisuje savemenu religijsku
situaciju, i to ne samo na domaim prostorima, ve i ire, npr. u Evropi. Naime, ljudi
ne veruju u celokupni dogmatski sistem hrianstva, ve neke dogme preferiraju na
utrb drugih, a nekima drastino opada popularnost. Ovakvo opadanje religijskog
verovanja nije primeeno samo kod nereligioznog ili neopredeljenog dela
stanovnitva, ve i kod samih vernika, to je samo po sebi dovoljan dokaz za
postojanje globalnog procesa sekularizacije savremenog sveta.
Odatle se autor koncentrie na domae prostore, odnosno SR Jugoslaviju. Skree
panju na injenicu da, sve do relativno skoro, otkad je veronauka uvedena u osnovne
i srednje kole, crkva, sa svojom naukom i pedagokom delatnou, nije imala svoje
mesto u javnom diskursu. Tanije, crkva decenijama tokom dvadesetog veka nije
imala nain da stanovnitvu prenese makar i najosnovnije informacije o svom uenju.
Kao rezultat takvih okolnosti, javlja se injenica da je istraivanjima sprovedenim
1990-ih godina bila zahvaena populacija ija veina o dogmatskim postavkama
hrianstva zna veoma malo, ili je to uopte ni ne zanima. To neznanje, kako kae
Blagojevi, ostavlja ljudima prostora da tumae verovanja u dogme u skladu sa
sopstvenim afinitetima (da suavaju/proiruju njihov sadraj, meaju ih sa elementima
paganskih verovanja i sl.).
Sledi analiza podataka iz istraivanja nekoliko razliitih autora. Na osnovu tih
podataka, Blagojevi je formirao tabelu proirenosti nekih fundamentalnih verovanja
kod pravoslavnog srpskog stanovnitva (Vera u Boga, vera u Isusa Hrista i vera u
Isusa kao Sina Bojeg), gde su rezultati izraeni u procentima. On istie kako je sama
stavka o verovanju u Boga dovoljan pokazatelj desekularizacije, s obzirom da je to ne
samo temeljna postavka hrianstva, ve i centralni element religijske svesti. Kao
takva, ona je neizostavni, ali ne i dovoljni pokazatelj religioznosti, jer ona ne
podrazumeva nuno verovanje i u neke druge crkvene doktrine. Kao primer navodi da
na pravoslavno dominantnim prostorima sama vera u Boga gotovo po pravilu nije
odgovarala pravoslavnom dogmatskom shvatanju trojedinog Boga. Autor takoe
skree panju na injenicu da ak ni poznavanje dogmatskog jezgra sopstvene religije
uopte ne mora biti u direktnoj vezi sa religioznou.
Analizirajui sopstveno istraivanje iz 1993. godine, autor navodi nekoliko
zapaanja: skoro polovina ispitanika veruje u nekakvu viu silu za koju nisu sigurni
da li je Bog ili nije (uoava se vee razaranje dogmatske ostavke o Bojem postojanju
nego to je to sluaj na drugim konfesionalnim prostorima); objanjenja mnogih
ispitanika koji veruju u Boga (a ne u viu silu) se razlikuju od teolokih objanjenja
hrianstva; najmlai i najstariji ispitanici se najee izjanjavaju kao vernici;
verovati u Boga, a pritom ne priznavati sve to vera ui, jeste upravo nepriznavanje
same osnove religije, tj. postojanja Boga. Poslednji zakljuak Blagojevi obrazlae na
sledei nain: skoro 60% ispitanika su se izjasnili kao vernici, ali od tih 60% vernika,
2/3 ine uvereni, a samo jednu nepotpunu treinu nekonformistiki vernici. Iako ne
postoje noviji podaci, autor smatra da su vernici u novom milenijumu poeli da se
ponaaju doslednije po pitanju religijske samosvesti, religijskog verovanja i religijske
prakse.
Potom sledi uporeivanje istraivnja religijske situacije u SR Jugoslaviji sa
slinim istraivanjima u nekim od zemalja u regionu (Hrvatskoj, BiH i Sloveniji).
Kada se govori o katolicima u Hrvatskoj, primeuje se vea doslednost kod vernika.
Takoe, zabeleeno je da se vera u Boga udvostruila od kraja 1980-ih do kraja
1990-ih, da bi 1999. procenat vernika bio iznad 85%. Iako postoji neverovanje u neka
kljuna doktrinirano definisana pitanja i sekularizacija (koja je, dodue, izgubila svoju
ideoloku i ateistiku crtu), ukoliko se izmeri na ovakav nain, kod katolika u
Hrvatskoj se uoava vii nivo religioznosti nego u SR Jugoslaviji.
Nivo religioznosti je jo vii na prostoima gde se religija smatra samorazumljivom i
uobiajenom pojavom, a to je najee sluaj kod multikonfesionalnih sredina kakva
je BiH - meu katolicima se preko 95% ljudi izjanjavaju kao vernici, a meu
musimanima priblino 90%. Mada, u sluaju BiH, Blagojevi izraava stav da je
oivljavanje religije vie posledica nekih sistemskih faktora, nego to je zaista re o
potrebi stanovnitva za duhovnim sadrajem.
U Sloveniji je vera u Boga veinska, ali i dalje problematina pojava. Od ukupnog
broja ispitanika, vie od 65% ine vernici. Meutim, nakon sprovoenja jednog
upitnika koji prouava doslednost religijskog verovanja, ispostavilo se da od 65%
vernika, ak polovina ispitanika ne zadovoljava kriterijume doslednosti. Takoe,
primeeno je da je u Sloveniji vera u Boga izraenija kod ena nego kod mukaraca,
kao i da je duplo vie zastupljena kod starije, nego kod mlae generacije. Osim toga,
zakljueno je da su elementi sekularizacije u Sloveniji izraeniji nego u SR
Jugoslaviji.
Pored svih razlika, Blagojevi uoava jednu pojavu koja je karakteristina za sve
konfesionalne prostore bive SFRJ - nedoslednost kod verovanja u eshatoloke dogme.
Na nju se prvenstveno misli kada se govori o raspadnju dogmatskog sadraja vere,
uopte. U Srbiji je proirenost u ova verovanja postepeno rasla, te autor pretpostavlja
da su se krajem 1990-ih dodatno proirila, ali da nije dostignut nivo zabeleen u
Hrvatskoj i BiH. Ukoliko bi se uzelo u obzir i samo Blagojevievo istraivaje, onda bi
rezultati za verovanje u eshatoloke dogme ukazivali na nedoslednost verovanja u
dogmatski sadraj hrianstva.
 Autor je takoe ispitivao i odnos izmeu religijskog verovanja i aktuelne
religijske prakse, gde je zakljuio da se ispitanici vie postoveuju sa verovanjima
nego sa praksom. Naglaava da u novom milenijumu ovakva konstatacija ne bi bila
potpuna, jer su se u meuvremenu (od kraja 1990-ih do 2003, kada je rad objavljen)
sve vie irili obredi aktuene religijske prirode. Objanjava da su takvoj promeni
doprineli faktori poput pada socijalizma, opte i javne promocije pravoslavlja, javnog
izjanjavanja visokih postmiloevievskih dravnih funkcionera kao vernika,
uvoenja veronauke, i sl. Pravoslavlje je, na taj nain, revitalizovano ne samo u
religiozno-crkvenoj, ve i u javnoj, dravnoj i politikoj sferi postsocijalistikog
drutva. Takoe je smanjen jaz koji je prethodno postojo izmeu religijskog
izjanjavanja, verovanja u vane dogmatske postavke religije i aktuelnog religijskog
ponaanja stanovnitva.
Blagojevi zavrava rad opisom aktuelnog procesa religijskih promena u smeru
desekularizacije. Sve do poetka 1990-ih, religioznost kod svih konfesija bive SFRJ
je rasla, mada nejednako, i to najmanje kod pravoslavaca. Ta situacija se promenila
usled nekih evidentno nerelegijskih procesa, ka to su raspad socijalizma i teritorijalna
i nacionalna homogenizacija. Kod omladine je zabeleen znaajan rast religioznosti,
naroito kod pravoslavne. Radikalno je smanjen broj ljudi kji se deklariu kao ateisti,
a poveana je spremnost judi da priznaju svoju konfesinalnu pripadnost, kao i da
veruju u Boga. Tradicionalan odnos ljudi prema religiji i crkvi, koji je i u prethodnom
periodu bio neproblematian, se jo vie iri, da bi krajem 1990-ih veina stanovnika
bila tradicionalno povezana sa crkvom. Takoe su revitalizovana i neka od vanih
aktuelnih religijskih ponaanja, poput molitve, liturgije i posta.
Posebnu panju autor posveuje profilu tipinog vernika - nekada je on bio
pripadnik starije generacije, pre enskog nego mukog pola, obino sa sela,
poljoprivrednik ili radnik, pripadnik marginalizovanog drutvenog sloja i nieg
stepena obrazovanja. U novom milenijumu, tipini vernik moe biti kako muka tako
i enska osoba, iz urbane ili ruralne sredine, pripadnik najstarije ili najmlae
generacije, nieg ili vieg obrazovanja. Blagojevi zaokruuje svoj rad zakljukom da
se u promenjenoj slici tipinog vernika ogledaju svi vani elementi analize korenitih
religijskih promena u srpskom postsocijalistikom drutvu.