Etnografija Mediterana

1. Migracije i kultura ishrane, put kafe i cigereta.

2. Svijetske kuhinje ( opisati jednu po izboru- Mediteransku)
3. Barokna moda Mediterana

1. Film Dima Darmua Kafa i cigarete iz 2003. godine otkriva nam jednu neobinu
perspektivu za posmatranje ljudskog ivota u 11 kratkih pria, razliiti likovi vode
razgovore, ispijajui kafu i puei. Motiv kafe i cigareta ovde funkcionie kao simbol
ivotnih opsesija, zavisnosti, strasti, radosti, ali i mogunosti uspostavljanja dijaloga
izmeu razliitih ljudi i potpunih neznanaca. Kafa je zaista u mnogim kulturama, pa i u
srpskoj, sinonim za razgovor i druenje.
Nekada su i kafa i duvan shvatani kao lijek. Porijeklo kafe je jo uvek predmet rasprave.
Postoje miljenja da je dola iz Etiopije, u kojoj je postojalo istoimeno naselje, dok drugi
smatraju da je u Jemenu gajena od davnina. Na Stari kontinent kafa i duvan su dospjeli
istim putevima i izazvali jednaku pomamu kao i na Istoku. Meutim, nekada je kafa bila i
zabranjivana tokom XVI veka vlasti su zavodile mere zabrane konzumiranja kafe.
Tek se tokom XVII veka kafom naveliko trgovalo, i ona se proirila i na Balkan.
Dubrovaki trgovci imali su primat na Balkanu kada je u pitanju trgovina kafom. Trgovali
su kafom iz egipatskih luka. U XVIII veku dovozila se iz Carigrada, Soluna, a
transportovala se karavanima sa Istoka.
O ovome svedoi i jedan sluaj iz 1752. godine, potvrujui injenicu da je kafa bila
skupocen proizvod. Prilikom hapenja trgovca Lazara Tomia, optuenog zbog noenja
zabranjenog srebra od strane dubrovakog emina, a po nalogu podgorikog muselima
Kajmak-pae, saznaje se da su Dubrovani bili zapanjeni kada je trgovac iz bisaga
izvadio 12 oka kafe i time se otkupio [Vinaver 1953: 466 465].
Pavle Rovinski u svom putopisnom djelu iz XIX veka Crna Gora u prolosti i sadanjosti
u poglavlju koje se odnosi na hranu, pie i duvan nabraja alkoholna pia, nain njihove
proizvodnje i konzumiranja, a za kafu kae da svaki Crnogorac pije crnu.
Za nastajanje kafana kao zasebnog mesta za okupljanje i oputanje ljudi zasluna je
upravo kafa. Sve uestalije konzumiranje kafe izmenilo je ne samo javne prostore nego i
unutranji prostor domova. Ispijanje kafe u domovima dovelo je, naime, do upotrebe
specijalnog pribora za njenu konzumaciju: fildani i kahveni ibrici u poetku su bili
rijetkost, a raeni su od metala, ponekad i plemenitog. U dio pribora za kafu spadao je i
zarf (zarf), zaobljen predmet u kome se, umesto dananje tacne, fildan na posluavniku
iznosio pred gosta; najee je bio napravljen od bakra, ali je neretko bio i od srebra ili
zlata.
Svakodnevni ritual ispijanja kafe kod muslimana izdvojio je poseban prostor u
domainstvu kahve-odak. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na
planeti se svakog dana popije oko 1,5 milijardi oljica kafe. Ona moe biti i smrtonosna,
ali samo u dozi od 150 miligrama po jednom kilogramu telesne teine. U ovom trenutku
postoji 900 razliitih ukusa jedne od cenjenih vrsta kafe arabike.

Dobar deo svog puta kafa je prola, ruku pod ruku, sa duvanom, biljkom koja je takoe
svoju karijeru poela kao lek, a dobila zvanino ime Nicotiana tabacum prema anu
Nikou (Jean Nicot), francuskom poslaniku koji je duvan dopremio u Francusku radi
korienja u medicini. irenje duvana odvijalo se u talasima. U paniji, ali i u Francuskoj
i u Engleskoj, puenje i umrkavanje duvana zapoelo je u XVI veku, najpre kod
imunijih mukaraca u naprednim lukim i trgovakim gradovima. U Francusku je duvan
uveo Andre Tava, a reklamirao ga je tvrdei da ga brazilski uroenici uspeno koriste
protiv vika modanih tenosti. Prve zabrane puenja u Evropi uvedene su u prvoj
polovini XVII vijeka. U Nemakoj uvoenje duvana dobija znaajnije impulse tek u
vreme Tridesetogodinjeg rata.
Puenje je, i prema reima Umberta Eka, postalo simbol najvee marginalizacije, a to je
najoiglednije u vagonu za puae.

5. INDIJSKA KUHINJA: Evropskom posmatrau, naviklom da porodini sto bude

postavljen za svu eljad u isto vreme, da se u praznine dane jede neprestano, a da se
poslovni rukovi namerno odugovlae, indijski obroci deluju gotovo fluidno. Indijci
visoko vrednuju vegetarijansku hranu, a u indijskom drutvu, u kojem sve ima svoje
mjesto u hijerarhiji, hrana predstavlja normu na osnovu koje se klasifikuju i sami ljudi;
pripadnici najviih drutvenih kategorija su, shodno tome, vegetarijanci.
U praksi, i ljudi koji jedu meso ine to retko o praznicima i godinjim svetkovinama,
jednom meseno, a oni najbogatiji moda jednom nedeljno. To znai da su i Indijci koji
nisu vegetarijanci savreno navikli na vegetarijansku hranu. Na hindu jeziku, za
svakodnevne obroke postoje razliiti izrazi u zavisnosti od toga da li se govori
knjievnim jezikom, da li se govori s potovanjem i da li je kontekst otmen ili verski.
Obroci se, prema tome, prvo definiu opozicijom po kvantitetu koliko se jede, a potom
opozicijom prema dobu dana kada se jede. Normativno i verbalno prihvaen model
jedenja, koji vai za praznine dane, ainima propisuje dva glavna obroka dnevno:
jutarnji, oko 10 asova, i veernji, oko 17 asova zimi, a oko 18 asova leti. Posle
zalaska sunca zabranjeno je jesti. Svako poslovanje po kuhinji potencijalno je tetno, a
pogotovu je tetno kada se posluje po mraku, jer lampa samo uveava nevolje time to,
kako Indijci kau, rasteruje vidljive i nevidljive insekte.
Za aine je, meutim, isto toliko, ako ne i vie, vano od ega se odreeni obrok sastoji,
u odnosu na vreme u koje se obeduje.
Prvi obrok uvek obuhvata lepinje peene na plotni, bez maslaca, kuvane i zainjene
mahunarke i, osim kod najsiromanijih, pirina, a katkada i povre. Poslednji obrok se
sastoji od prenih lepinja s maslacem i nekoliko vrsta povra, u zavisnosti od toga koliko
je kua bogata. Lepinje, hleb koji ne narasta, razlikuju se za svaki obrok i ne mogu
meusobno zamenjivati mesto.
Uvee se ne jedu ni pirina ni dal, dok je povre neizostavno. Svee voe, karhi i sos
satni uvaju se za jutro, dok se acar, jedini konzervans, koji se pravi od raznog voa
(zelenog manga, limuna, paprike itd.), tako to se ono izgnjei i pomea sa uljem i
zainima, koristi i za jedan i za drugi obrok. U itavoj severnoj Indiji, karhi je vrlo
odreeno jelo koje se spravlja od brana leblebija i milerama. Ova dva sastojka se
razmute, dodaju se mirisi, i kuva se tako da se dobije redak sos u koji se dodaju zeleni
listovi spanaa ili piskavice, sueni valjuii ili preno testo od pasulja. Kultura ishrane
aina je takva da oni ostaju askete, ali to nije sluaj u svim zajednicama ima i onih
Indijaca koji pamte kako su se, kao deca, radovali danima kada se dobro i slasno jelo.
Mnogo puta mogu se uti Indijci i sa severa i sa juga kako kritikuju strance zato to jedu
bez reda i meaju sve to im je na tanjiru. U Indiji se jede iskljuivo desnom rukom, dok
se leva smatra neistom.
Ono to ipak ujedinjuje Indiju u kulinarstvu jeste obilje zaina. To je kuhinja u kojoj i
najskromnije domainstvo koristi 30ak razliitih zaina u svakodnevnoj ishrani i u kojoj
se esto, u jednom obroku ili u samo jednom jelu, kombinuju ljuto-kiseli, ljuto-branjavi,
slatko-ljuti, gorko-ljuti, gorko-kiseli i slano-slatki prilozi.
Poznato je da odea predstavlja jedan od segmenata vladajue kulture, a takoe omoguava da se
stekne uvid u stil ivota datog vremena, sa svim njegovim konstantama, varijabilama, kulturnim
pozajmicama i promenama, dok je moda refleksija razliitih podruja kulture, pa samim tim i
indikator i pokreta irih drutvenih promena, najosetljiviji pokazatelj ukusa epohe, kako
Dorfles (teoretiar mode) kvalifikuje estetsko vrednovanje ili kritiki osvrt na neko istorijsko
razdoblje. (Dorfles 1997: 113)
Zanimanje brojnih stanovnika pomoraca podrazumevalo je dugo izbivanje iz rodnog kraja i
susretanje sa razliitim kulturama, ali su bokeljski pomorci uvek ostajali vrsto vezani za rodni
kraj. Oni su bili modernim jezikom reeno pretee globalizma. Bili su kosmopolite koji su
raznovrsnost kultura, sa kojima su se na svojim putovanjima susretali, ubirali kao buket
raznobojnog cvea, sadili je u bate svojih bokeljskih kua, i kitili njome svoje narodno odelo.
Brojni trgovci i putnici namernici, kao i raznovrsna vojna i administrativna aparatura koja se
vekovima smetala unutar zidina bokeljskih gradskih jezgara, davala je takoe ovome kraju
svojevrstan kulturni peat.
Odea predstavlja osnov neposredne vizuelne komunikacije i svojevrstan je znak odnosa prema
drugima, izraz specifinih oblika i nivoa drutvene hijerarhije. Simbolika dimenzija odee
naglaava se njenim krojem, posebnim odevnim predmetima i signifikantnim detaljima (maska,
kapa, pojas, ogrta, okovratnici, nakit), bojama i mimetikim ili apstraktnim likovnim
elementima. Iz drutvenih funkcija odee postepeno proishode i razliiti stilovi, moda, dizajn,
kao i estetske, simbolike, ideoloke, politike i statusne manifestacije drutvenosti.
U ovom istraivanju osmotrili smo enski odevni kostim radi poreenja modnih delova odee, tj.
graanskog kostima, sa tradicionalnim kostimom stanovnica Boke Kotorske u 18. veku.
U kulturi i umetnosti 17. i 18. veka dominira barok biser nepravilnog oblika. Barokni period
je karakterisala spoljanja, javna manifestacija svih drutvenih pojava od roenja do smrti, to
se odraavalo i na odevne predmete, ime se ovom prilikom bavimo. Duh ovog poslednjeg
velikog evropskog stila dopirao je i do obala Boke, ostavljajui po njima trajno svoj trag.
U monografiji Nonja i barokna odjea u XVIII vijeku, objavljenoj polovinom devedesetih
godina 20. veka, rekonstruisali smo odevanje stanovnika svih drutvenih slojeva i konfesija na
ovom delu Jadrana u 18. veku. (Radojii 1995: 5-60) Ovo istraivanje, odnosno rezulati do
kojih se dolo, omoguili su da se u celini i pojedinostima nasluti stil ivota u datom
vremenu, da se dobije uvid u modna kretanja, da se sagleda u kojoj je meri odea bila odraz slike
kulturnih uticaja koji su stizali i sa Zapada i sa Istoka. Od arhivske grae, koja je pruila
informacije za rekonstrukciju slike odevanja, najznaajniji su popisi prija (miraz dota)
Prilikom definisanja razliitih kulturnih uticaja i aktuelnih modnih kretanja, akcenat je stavljen
na ensku odeu, jer su na njoj nauoljiviji tragovi kulturnih slojeva i adaptivnih procesa.
Odevni predmeti su u monografiji Nonja i barokna odjea u XVIII vijeku razvrstani u dve celine
tradicionalni kostim i graanski kostim.
Pod tradicionalnim kostimom podrazumeva se odea koju je posedovalo domicilno stanovnitvo
pravoslavne veroispovesti, preteno nastanjeno u ruralnim oblastima, kao i ona koju su
posedovali novi doseljenici, koji su krajem 17. veka iz matinih oblasti doneli sa sobom odevne
predmete, imajui u vidu i onu odeu koja je zateena kod preostale hrianske rezidencijalne
populacije u gradu.
Pod graanskim kostimom podrazumeva se odea urbanita, ona koja je predstavljala modnu
odeu Italije i Evrope relevantnog perioda.
Do ove podele dolo se na osnovu ukupno dostupnih podataka o vlasnicima odee, to je
podrazumevalo prethodno poznavanje sastava stanovnitva, njihovog etnikog i teritorijalnog
porekla, ekonomskog i drutvenog statusa.
enski graanski kostim podrazumevao je nain odevanja kakav je bio poznat i u razvijenijim
gradskim sredinama Mediterana u 18. veku, a koji je predstavljao modnu odeu Italije i
odraavao uticaje sa Zapada, iz veih evropskih centara. Modna kretanja iz Evrope ogledala su
se na enskom graanskom kostimu u Boki Kotorskoj u 18. veku, i u tim okvirima treba
posmatrati ovaj kostim. Poto je u 18. veku dolo i do irenja modnih urnala, modnu odeu po
svemu sudei izraivali su i krojai u Boki. (Radojii 19911992: 133-137) Opisali smo
dvadeset gornjih odevnih predmeta koji su preteno bili tekovina mediteranske kulture, mada se
za gipku haljinu francuskog porekla izmeu 1705-1715. godine, koju su zvali volantes, a van
Francuske andrienne, zna da je takoe noena u Boki Kotorskoj poetkom 18. veka.
Koulja, suknja, pregaa, marame i arape odevni su predmeti koji su bili zastupljeni u oba tipa
enskog kostima, a jedina razlika odnosila se na kroj i vrstu materijala.
Po bogatstvu i lepoti materijala, kao i po brojnosti zlatoveza, srebrnih i zlatnih dugmadi, brojnih
svilenih traica, gajtana i ipkanih umetaka, modni graanski kostim u Boki nije zaostajao za
onim koji je noen u evropskim gradovima. On je u sebi objedinjavao osnovna obeleja
dominantne mode baroka. (Radojii 1993: 177- 184)
Glavni nosioci evropskog naina odevanja bile su novodoseljene Italijanke, koje su nastavile da
slede modu iz mest iz kojih su dole. Prvenstveno, to je bila moda odgovarajuih drutvenih
slojeva u Veneciji, koja je sve vie bivala pod uticajem francuske mode, kao i modnih strujanja iz
Engleske, Poljske, Rusije, ali i kostima sa Orijenta. Tokom 18. veka, vladavina francuske mode u
Evropi obeleila je jedan od najblistavijih perioda u razvoju modnog kostima. Suprotstavljena su
joj bila modna kretanja koja su stizala iz Engleske, a koja su teila praktinosti i isticala se
finoom kroja. Tokom ovog perioda, u evropskim modnim sredinama takoe se podraava i
moda iz istonih zemalja Poljske i Rusije, kao i kostim Orijenta.

Poljska moda je najizrazitije iskazana u odevnom predmetu polachi/polachetti a bila je prisutna

od venanja Marije Lesinske sa Lujem XV, tanije od 1725. godine. Uticaj ruske mode bio je
povezan sa francusko-ruskim odnosima, dok je turski kostim ve od kraja 15. veka bio stalna
inspiracija kreatora visoke mode. Za vreme Marije Antoanete preovladavali su jaki tonovi. U
Italiji su noene lake tkanine ivih boja, u skladu sa mediteranskim ukusom, dok je plemstvo u
Firenci i enovi, kao i svet koji je nosio otmenu odeu u Veneciji, imalo kostime u dominantnoj
crnoj boji. (Radojii 2009: 248-249)

Pored visoke mode, noena je i takozvana mala odea, koja je zbog svoje udobnosti, ali i
koketnosti, vladala kroz itav 18. vek. U istom periodu, talas francuske mode proirio se i na
Italiju. Nosioci novih modnih trendova bili su uglavnom iz velikih gradova poput Firence,
Napulja, enove i Venecije. Identini modeli noeni su i u gradovima Boke Kotorske; u dobrom
delu je naslee iz prolosti ostalo dominantno kod srednjeg sloja graanstva. Ono je, uz
karakteristinu regionalnu varijantu u odevanju, doivljavalo i izvesne promene. Iz francuskih
modnih tokova 18. veka preuzete su vladajue ive boje crvena, plava, uta, te njihove
kombinacije. Sredinom veka, ive boje ustupaju mesto neto zagasitijim nijansama.

Tradicionalni enski kostim ovoga kraja u 18. veku sainjavali su osnovni i alternativni odevni
predmeti. Osnovni odevni predmeti bili su: koulja, raa, kotula (suknja), pregaa (kecelja),
pojas, marama i arape, a alternativni: kamiola, koret, dolama, zubun, urdija, kaftan. Veoma
retko, i to iskljuivo pojedinano, u popisima prija kao osnovnom izvoru informacija nali
su se: mintan, anterija, alada, benluk, bran, jeerma, kapama, mrina. Od obue su najee
noeni opanci, papue i paamage, a ponekad i cipele. (Radojii 2006: 139-213) Cotula
suknja i camisiol vrsta prsluka jesu odevni predmet za koje sam, na osnovu ve navedenih
parametara, ustanovila da su u ovaj kostim dospeli kao rezultat ubrzanih akulturacijskih procesa
na relaciji selo grad, subkultura globalna kultura.

Polachetta i milordi su bili kratki luksuzni kaputii, noeni u gradovima na Mediteranu:

Senegalji i Veneciji, a primer su odee koju su bogatije graanke domae populacije prihvatile u
svojoj garderobi. Za gornji odevni predmet, dugaku haljinu sa rukavima mrinu, koji je dobio
naziv po vrsti crnog valjanog sukna, a datira jo iz srednjeg veka, ustanovljeno je da su i on sm i
pomenuta tkanina bili u upotrebi sve do prvih decenija 20. veka. Alada gornji odevni predmet
orijentalnog porekla nije imao iru primenu, a isto se moe rei i za kaftan, benluk i mintan.

Tokom 18. veka u upotrebi su bile 64 vrste tkanina. Pored proizvoda domaih prelja i tkalja, to
je karakterisalo ruralne prostore, podaci ukazuju na to da je postojao uvoz gotove odee i
tekstila, prevashodno iz Italije, zatim iz Holandije, Francuske i sa orijentalnog trita. (Radojii
1993: 177-184)