Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.

org/sr-el/Комета

Kometa je nebesko telo koje se nalazi u putanji oko Sunca. Komete se

sastoje od prašine, smrznutih gasova, kamena i leda.[1] Orbite kometa se
stalno menjaju: originalno su bile u spoljnom Sunčevom sistemu i
sklone su poremećajima prilikom bliskih prolazaka pored velikih
planeta. Neke od njih prilaze blizu Suncu i isparavaju, dok neke bivaju
zauvek izbačene iz Sunčevog sistema. Karakteriše ih iznenadna pojava
na nebu i rep koji višestruko nadmašuje dimenzije samog jezgra komete.

Kometa je malo ledeno telo

Detalj Tapiserije iz Bajea na kojem
kralju Haroldu pokazuju Halejevu
kometu pre bitke kod Hejstingsa
1066. g.
unutar Sunčevog sistema
koje se, kada prođe blizu
Sunca, zagreva i počinje da
izbacuje gasove, prikazujući
vidljivu atmosferu ili komu,
a ponekad i rep. Ovaj
Sjajna kometa Hejl-Bop iz 1997.
fenomen nastaje zbog efekta
godine
solarne radijacije i solarnog
vetra na jezgro komete.
Jezgra komete variraju od nekoliko stotina metara do nekoliko
kilometara u prečniku i sastoje se od leda, prašine i malog kamenja
Koma i rep su mnogo veći i, ako su dovoljno svetli, mogu se videti sa
Zemlje golim okom. Komete su posmatrane i zabeležene još od antičkih
vremena u mnogim kulturama.

Komete obično imaju vrlo ekscentričnu eliptičnu orbitu, i visok spektar

orbitalnih perioda, variraju od nekoliko godina do potencijalno nekoliko miliona godina. Komete sa kratkim
periodom potiču iz Kajperovog pojasa ili njegovog rasutog diska, koji leži iza orbite Neptuna. Za komete sa dugim
periodom se smatra da potiču iz Ortovog oblaka, sferičnog oblaka punog ledenim telima koji se pruža od kraja
Kajperovog pojasa pa do pola puta do sledeće zvezde. Komete sa dugim periodom su usmerene prema Suncu iz
Ortovog oblaka gravitacionim perturbacijama izazvanih prolazećim zvezdama i galaktičkom plimom. Hiperbolične
komete prolaze kroz Sunčev sistem samo jednom, pre nego što bivaju ispaljene u međuzvezdani prostor.

Komete se razlikuju od asteroida po prisustvu produžene atmosfere nevezane gravitacijom oko centralnog jezgra.
Atmosfera ima delove koji se nazivaju koma (centralni deo koji direktno okružuje jezgro) i rep (duguljastog oblika i
sastoji se od prašine ili gasa koji se izbacuje iz kome pritiskom sunčevog svetla ili solarnim vetrovima). Međutim,
izumrle (ugašene) komete, koje su prošle pored sunca više puta, su izgubile skoro sav svoj nestabilni led i prašinu, i
počinju da liče na asteroide. Za asteroide se veruje da imaju različito poreklo od kometa, da su nastali unutar orbite
Jupitera, a ne u spoljnom Sunčevom sistemu. Otkriće kometa iz glavnog pojasa i aktivnih kentaura je zamutilo
razliku između asteroida i kometa.

Od novembra 2014. postoje 5253 poznatih kometa, broj koji lagano raste. No ovo predstavlja samo mali delić
ukupnog potencijalnog broja kometa, jer se procenjuje da je rezervoar kometa u spoljašnjem solarnom sistemu (u
Ortovom oblaku) preko bilion. Otprilike, jedna kometa godišnje je vidljiva golim okom, iako su mnoge slabo vidljive
i nespektakularne. Posebno svetli primeri se nazivaju "Velike komete". Komete su bile posećivane od strane
bespilotnih sondi kao što su Rozeta Evropske svemirske agencije, koja je postala prva sonda koja je spustila

1 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

robotsku letilicu na kometu, i NASA-in Deep Impact, koja je napravila krater na kometi Tempel 1 da bi proučila
njenu sadržinu.

Fizičke odlike
Nukleus
Koma
Repovi
Mlazevi
Orbitalne odlike
Kratki period
Dugi period
Ortov i Hilsov oblak
Egzokomete
Efekti kometa
Veza sa kišom meteora
Komete i uticaj na život
Sudbina kometa
Izbacivanje iz Sunčevog sistema
Potrošene nestabilne materije
Raspad i sudaranje
Nomenklatura
Istorija izučavanja
Rana posmatranja i misao
Orbitalna istraživanja
Izučavanje fizičkih odlika
Misije svemirskih letilica
Velike komete
Okosunčane komete
Neobične komete
Kentauri
Posmatranja
Izgubljene

Galerija
U pop kulturi
Reference
Literatura
Spoljašnje veze

Nukleus

2 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

Spoljni deo nukleusa komete ima veoma nizak koeficijent reflekcije, što
ih čini naj-nereflektivnijim objektima u Sunčevom sistemu. Svemirska
sonda Đoto je otkrila da nukleus Halejeve komete odbija oko 4% svetla
koje pada na nju, A Dip Spejs 1 je otkrila da površina Borelijeve komete
odbija manje od 3% svetla koje padne na nju; u poređenju, asfalt odbija
7% svetla. Tamni površinski materijal jezgra se možda sastoji od
složenog organskog jedinjenja. Solarno zagrevanje otera sva lakša,
nestabilnija jedinjenja, ostavljajući veća koja su obično veoma tamna,
poput katrana ili sirove nafte. Mala reflektivnost površine komete im Nucleus of 103P/Hartley
omogućava da upije neophodnu toplotu za pokretanje procesa
izbacivanja gasova.

Jezgra komete sa prečnicima do 30 kilometara su viđene, ali

određivanje njihove tačne veličine je veoma teško. Jezgro 322P/SOHO
je verovatno samo 100-200 metara u prečniku. Nedostatak manjih
detektovanih kometa uprkos povećanju osetljivosti instrumenata je
navelo neke da zaključe da postoji stvarni manjak kometa manjih od 100
Comet 81P/Wild
metara u prečniku. Za poznate komete se procenjuje da imaju prosečnu
gustinu od 0,6 g/cm3. Zbog svoje male mase, jezgra komete ne postaju
kružna pod uticajem sopstvene gravitacije te imaju nepravilne oblike.

Otprilike za šest procenata asteroida u blizine Zemlje se veruje da su ugašena jezgra komete koja više ne ispuštaju
gasove, uključujući 14827 Hypnos i 3552 Don Quixote.

Rezultati Rozete i File letilica pokazuju da 67P/Čurjumov-Gerasimenko nema magnetno polje, što negoveštava da
magnetizam možda nije igrao ulogu u nastanku planeta. Dalje, ALICE spektograf na Rozeti je utvrdio da elektroni
(unutar 1km iznad jezgra)koji su nastali fotojonizacijom molekula vode solarnom radijacijom, a ne fotonima sa
Sunca kako se ranije smatralo, su odgovorni za degradaciju vode i ugljen-dioksida koji se oslobađaju iz jezgra u
komu. Instrumenti na Fele letilici su otkrili barem šesnaest organskih jedinjenja na površini komete od kojih su
četiri po prvi put otkrivena na kometi.

Koma
Mlazevi prašine i gasa ovako oslobođeni stvaraju oko komete ogromnu i vrlo retku atmosferu koja se naziva "koma",
a sila koja deluje na komu koju stvaraju Sunčev pritisak radijacije i solarni vetrovi izaziva stvaranje ogromnog
"repa" koji ovek pokazuje od Sunca.

Koma je obično sastavljena od vode i prašine, gde voda čini 90% nestabilnih materija koje izlaze iz jezgra kada je
kometa na oko 3 do 4 astronomske jedinice (450.000.000 do 600.000.000 kilometara) od Sunca. Molekul  H2O se
razbija procesom fotodisocijacije i u manjoj količini fotojonizacijom, dok solarni vetar igra malu ulogu u razaranju
vode u poređenju sa fotohemijom. Veće čestice prašine ostaju za kometom, dok svetlosni pritisak potiskuje manje
čestice dalje od Sunca.

Iako je čvrsto jezgro komete obično manje od 60km u prečniku, koma može da bude široka na hiljade ili milione
kilometara u prečniku, i ponekad postaje veća i od Sunca. Na primer, oko mesec dana nakon izliva u oktobru 2007.
godine, kometa 17P/Holmes je imala zatamljenu atmosferu od prašine koja je bila veća od Sunca. Velika kometa iz
1811. je takođe imala komu otprilike prečnika sunca. Čak iako koma može da bude veoma velika, njena veličina se
može smanjiti dok ne pređe orbitu Marsa na oko 1,5 astronomskih jedinica (220.000.000 kilometara) od Sunca. Na
ovoj razdaljini solarni vetrovi postaju dovoljno jaki da oduvaju gas i prašinu sa kome, povećavajući rep. Jonski rep
je viđen kako se pruža 1 astronomsku jedinicu (150 miliona km) ili više.

3 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

I koma i rep su osvetljeni Suncem i mogu postati vidljivi kada kometa prođe kroz unutrašnji solarni sistem, prašina
koja reflektuje Sunčevu svetlost direktno a gasovi sijaju od jonizacije. Većina kometa su previše tamne da bi ih videli
bez teleskopa, ali nekoliko njih svake decenije postaju dovoljno svetle da bi bile vidljive golim okom. Ponekad,
kometa može da pretrpi naglo i veliko gubljenje gasa i prašine, tokom kojeg se veličina kome drastično povećava na
neko vreme. Ovo se desilo 2007. kometi Holms.

1996. godine otkriveno je da komete ispuštaju X-zrake. Ovo je veoma iznenadilo astronome zato što se emisija
X-zraka obično asocira sa telima visoke temperature. X-zraci se stvaraju interakcijom između komete i solarnih
vetrova: kada visoko naelektrisani joni u solarnom vetru prolete kroz atmosferu komete, sudaraju se sa atomima i
molekulima komete, „kradu“ jedan ili više elektrona iz atoma u procesu koji se naziva „razmena naelektrisanja“.
Ovu razmenu elektrona prati prestanak uzbuđenja čestica i prelazak jona u neutralno stanje, što dovodi do
oslobađanja X-zraka i ultra-ljubičastih fotona.

Repovi
U spoljašnjem Sunčevom sistemu, komete ostaju zaleđene i neaktivne i vrlo ih je teško ili nemoguće otkriti sa
Zemlje zbog svoje male veličine. O statističkoj detekciji neaktivnih kometa u Kajperovom pojasu izveštavao je Habl
teleskop ali ove detekcije su dovođene pod znak pitanja. Dok se kometa približava unutrašnjem solarnom sistemu,
solarna radijacija izaziva isparenje nestabilnih materija u kometi i njihovo izlivanje iz nukleusa, odnoseći prašinu sa
sobom.

Mlazovi prašine i gasa stvaraju svoje posebne repove, koji su postavljeni pod blago različitim uglovima. Rep prašine
se ostavlja u orbiti komete na takav način da često stvara zakrivljeni rep koji se naziva tip II ili rep prašine. U isto
vreme, jonski ili tip I rep, sačinjen iz gasova, stalno pokazuje direktno od sunca, jer solarni vetrovi imaju jači uticaj
na gas nego na prašinu, prateći linije magnetnog polja umesto orbitalnu putanju. Ponekad kada Zemlja prođe kroz
orbitalnu ravan komete, i kada vidimo trag komete sa strane, može se videti rep koji pokazuje suprotno od jonskog
repa i repa prašine – antirep.

Posmatranja antirepa su značajno doprinela otkriću solarnog vetra. Jonski rep se formira jonizacijom čestica u
komi od strane Sunčeve ultra-ljubičaste radijacije. Kada su se čestice jonizovale, one dobijaju pozitivno
naelektrisanje što dovodi do nastanka „indukovane magnetosfere“ oko komete. Kometa i njeno indukovano
magnetno polje stvaraju prepreku česticama u solarnom vetru. Zbog toga što je relativna orbitalna brzina komete i
solarnog vetra nadzvučna, stvara se udarni luku uzvodno od komete u pravcu toka solarnog vetra. U ovom udarnom
luku, velike koncentracije jona komete se udružuje i „puni“ solarno magnetno polje plazmom, tako da linije polja
padaju oko komete formirajući rep.

Ako je punjenje jonskog repa nedovoljno, onda se linije magnetnog polja skupljaju do tačke gde se, na nekoj
razdaljini na jonskom repu, stvara magnetna rekonekcija. Ovo dovodi do „otkačenja repa“. Ovo je uočeno više puta,
jednom 20. aprila 2007. godine, kada se jonski rep Enkejeve komete potpuno odvojio dok je kometa prolazila kroz
koronalno izbacivanje mase. Ovaj događaj je uočila STEREO svemirska sonda.

2013. ESA naučnici su izvestili da se jonosfera planete Venere izbacuje u mlazevima poput jonskog repa koji se
može videti na kometama.

Mlazevi
Nejednako zagrevanje može da dovede do proboja novonastalih gasova kroz slabu tačku na površini jezgra komete
poput gejzera. Ovi mlazevi gasa i prašine mogu da izazovu okretanje jezgra, čak i njegovo razdvajanje. 2010. je
otkriveno da suvi led može da izbacuje mlazeve materijala iz jezgra komete. Ovo je poznato zato što se letilica toliko
približila da je mogla da vidi odakle izlaze mlazovi, a potom izmerila spektar infra-crvenog zračenja tako da vidi

4 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

sastav materijala.

Većina kometa su mala tela u Sunčevom sistemu sa izduženim eliptičnim orbitama koje ih dovode blizu Sunca do
dela njihove orbite a onda van, u dalje delove Sunčevog sistema. Komete se često klasifikuju po dužinama
orbitalnog perioda: Što duži period to je izduženija elipsa.

Kratki period
Periodične komete ili komete kratkog perioda su generalno definisane po tome što imaju orbitalni period kraći od
200 godina. Obično orbitiraju manje-više u ekliptičnoj ravni u istom pravcu kao i planete. Njihova orbita ih obično
vodi do oblasti daljih planeta (iza Jupitera) do afela; na primer, afelon Halejeve komete je malo iza orbite Neptuna.
Komete čiji se afel nalazi blizu orbite veće planete su nazvane njena „familija“. Za te familije se smatra da nastaju iz
toga da planete zarobe kometu dugog perioda.

Na kraćem kraju, Enkejeva kometa ima orbitu koja ne doseže orbitu Jupitera i poznata je kao Enke-tip kometa.
Komete kratkog perioda sa orbitalnim periodom manjim od 20 godina i sa malom inklanacijom (do 30 stepeni) se
nazivaju Jupiter-familija kometa (JFC). One poput Halejeve komete, sa periodom izmeđi 20 i 200 godina i sa
inklanacijom od 0 do 90 stepeni se nazivaju Halej-tip kometa (HTC). Do 2015, uočeno je samo 75 HTC-a, u
poređenju sa 511 JFC-a.

Nedavno otkrivene komete glavnog pojasa iz sopstvene klase, orbitiraju po kružnijim orbitama sa pojasom
asteroida.

Zbog toga što ih eliptične orbite često približavaju džinovskim planetama, komete su podvrgnute daljim
gravitacionim perturbacijama. Komete kratkog perioda obično imaju afel koji se poklapa sa osovinom džinovskih
planeta, a JFC je najveća grupa. Jasno je da komete koje dolaze iz Ortovog oblaka su pod jakim uticajem gravitacije
džinovskih planeta, zbog bliskog mimoilaženja. Jupiter je izvor najvećeg broja perturbacija, pošto je duplo masivniji
od svih ostalih planeta zajedno. Ove perturbacije mogu skrenuti komete dugog perioda i pretvoriti ih u komete
kratkog perioda.

Na osnovu orbitalnih odlika, za komete kratkog perioda se smatra da su nastale od kentaura u Kajperovom
pojasu/rasutom disku dok se za komete dugog perioda smatra da potiču iz najudaljenijih delova Ortovog oblaka.
Veruje se da veliki rojevi tela koja podsećaju na komete kruže oko Sunca u ovom udaljenom regionu u otprilike
kružnim orbitama. Ponekad, gravitacioni uticaj spoljnih planeta ili obližnjih zvezda (u slučaju Ortovog oblaka)
mogu da ubace jedan od ovih predmeta u eliptičnu orbitu koja ih vodi prema Suncu, da bi stvorili vidljive komete.
Za razliku od povratka periodičnih kometa, čije su orbite ustanovljene prethodnim posmatranjima, pojava novih
kometa je nepredvidiva ovim mehanizmom.

Dugi period
Komete dugog perioda imaju vrlo ekscentrične orbite i periode koji variraju od 200 godina do nekoliko hiljada
godina. Ekscentričnost je veća od 1 kada je blizu perihela ne mora nužno da će kometa napustiti Sunčev sistem. Na
primer MekNot kometa je imala heliocentričnu ekscentričnost od 1.000019 u blizini perihela u januaru 2007. ali ju
je vezalo Sunce u orbitu od otprilike 92.600 godina zato što ekscentričnost pada ispod 1 kako se kometa udaljuje od
Sunca. Buduća orbita komete sa dugim periodom se predviđa kada se izračuna oskulirajuća orbita nakon
napuštanja planetarnog regiona i računa se prema centru mase Sunčevog sistema. Po definiciji lp, ete dugog
perioda ostaju vezane za Sunce; komete koje bivaju izbačene iz solarnog sistma zbog bliskog prolaska velikih
planeta više se ne smatraju kao komete sa periodom. Orbite kometa dugog perioda ih odvode daleko iz afela

5 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

spoljnih planeta, a ravan njihovih orbita ne leži blizu ekliptične ravni. Komete dugog perioda poput komete Zapad i
C/1999 F1 mogu da imaju rastojanje apside od skoro 70.000 AJ sa orbitalnim periodom procenjenim na 6 miliona
godina.

Ne periodične komete su slične kometama dugog perioda po tome što takođe imaju paraboličnu, ili blago
hiperboličnu putanju kada se nađu blizu perihela u unutrašnjem Sunčevom sistemu. Međutim, gravitacione
perturbacije velikih planeta izazivaju promenu njihovih orbita. Te komete imaju hiperboličnu ili parabolično
oskulatornu orbitu koja im dozvoljava da zauvek izađu iz Sunčevog sistema nakon samo jednog prolaza pored
Sunca. Sunčeva hil sfera ima nestabilnu maksimalnu granicu od 230.000 AJ (3.6 svetlosnih godina). Samo je par
stotina kometa viđeno kako dostižu hiperboličnu orbitu u blizini perihela što nagoveštava da će možda izaći iz
Sunčevog sistema.

Nijedna kometa sa ekscentričnošću znatno većom od 1 nije primećena, tako da ne postoje potvrđena posmatranja
kometa koje su verovatno došle van Sunčevog sistema. Kometa C/1980 E1 ima orbitalni period od oko 7,1 milion
godina pre prolaska perihela 1982. godine, ali je susret sa Jupiterom ubrzao kometu dajući joj najveću poznatu
ekscentričnost hiperbolične komete (1.057). Komete koje se ne očekuju da se vrate u unutrašnji Sunčev sistem
uključuju C/1980 E1, C/2000 U5, C/2001 Q4 (NEAT), C/2009 R1,C/1956 R1, and C/2007 F1 (LONEOS).

Neki nadležni organi koriste termin „periodična kometa“ za svaku kometu sa periodičnom orbitom (to jest, sve
komete kratkog i dugog perioda), dok drugi koriste samo za komete sa kratkim periodom. Slično, iako je bukvalno
značenje „neperiodična kometa“ isto što i „kometa koja se pojavljuje jednom“, neki ga koriste za sve komete koje
nisu periodične (to uključuje i sve komete sa periodom većim od 200 godina)

Rana posmatranja su otkrila nekoliko pravih hiperboličkih (neperiodičnih) putanja, ali ne bez uračunavanja
jupitera. Ako bi kometa prevagnula u međuzvezdani prostor, kretala bi se brzinom istog reda u poređenju sa
brzinama zvezda blizu Sunca (nekoliko desetina kilometara po sekundi). Ako bi takvi objekti ušli u Sunčev sistem,
imali bi pozitivnu specifičnu orbitalnu energiju i moglo bi se videti da imaju pravu hiperboličnu putanju. Grub
proračun pokazuje da možda postoje 4 hiperbolične komete po veku unutar jupiterove orbite, jedna manje više.

Ortov i Hilsov oblak

Za Ortov oblak se smatra da zauzima ogroman prostor negde između 2000 i 5000 AJ (0,03 i 0,08 svetlosnih
godina) do čak 50000 AJ (0,79 svetlosnih godina) od Sunca. Neke procene smeštaju krajnju granicu na negde
između 100.000 i 200.000 AJ (1,58 i 3,16 sg). Region se može podeliti u sferični spoljni Oortov oblak na
20,000-50,000 AJ, i u unutrašnji oblak oblika krofne na 2,000-20,000 AJ. Spoljni oblak je slabo vezan za Sunce, i
daje komete dugog perioda (i možda Halejev tip) do unutar Neptunove orbite. Unutrašnji oblak je takođe poznat
kao Hilsov oblak nazvan po J. G. Hilsu, koji je predložio njegovo postojanje 1981. godine. Modeli predviđaju da
unutrašnji oblak ima na desetine ili stotine puta više jezgara kometa od spoljnog oblaka. U njemu vide moguć izvor
novih kometa koji snabdeva relativno siromašan spoljni oblak, jer njegov broj kometa polako opada. Hilsov oblak
objašnjava nastavak postojanja Oortovog oblaka nakon milijardi godina.

Egzokomete
Takođe su detektovane i egzokomete van Sunčevog sistema i možda su česta pojava u Mlečnom putu. Prvi
detektovan sistem egzokomete je oko Beta Piktorisa, vrlo mlade zvezde A tipa 1987. godine. Ukupno je
identifikovano deset takvih kometa do 2013. godine, korišćenjem apsorpcionog spektra koji izaziva veliki oblak gasa
koji kometa ispušta kada prolazi blizu svoje zvezde.

6 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

Veza sa kišom meteora

Kao posledica izbacivanja gasova, komete ostavljaju za sobom trag čvrstog otpada koji je previše veliki da bi ga
radiacioni pritisak i solarni vetar odgurnuli. Ako putanja komete prelazi Zemljinu orbitu, onda se u toj tački
verovatno nalaze kiše meteora dok Zemlja prolazi kroz trag otpada. Perseid kiša meteora, na primer, nastaje svake
godine između 9. i 13. avgusta, kada Zemlja prođe kroz orbitu komete Svift-Tatl. Halejeva kometa je izvor Orionove
kiše meteora u Oktobru.

Komete i uticaj na život

Mnoge komete i asteroidi su se sudarali sa Zemljom u njenim ranim fazama razvoja. Mnogi naučnici veruju da je
bombardovanje Zemlje kometama pre 4 milijarde godina donelo velike količine vode koja sad popunjava Zemljine
okeane, ili barem njen značajan deo. Druga istraživanja su bacila sumnju na tu teoriju. Detekcija organskih
molekula, uključujući policiklične i aromatične ugljovodonike, u značajnim količinama u kometama je navelo neke
da pretpostave da su komete i meteori možda doneli preteku života – ili možda i sam život – na Zemlju. 2013. je
predložena teorija da su sudari između kamenih i ledenih površina, kao što su komete, imale potencijal da stvore
amino kiseline koje izgrađuju proteine putem šok sinteze. 2015. naučnici su našli značajnu količinu molekularnog
kiseonika koji je izlazio iz komete 67P, pokazatelj da je prisustvo ovog molekula koji nastaje prirodno možda češće
nego što se smatralo, i da možda nije tako jasan pokazatelj za vanzemaljski život kao što se pretpostavljalo.

Sumnja se da su udari kometa tokom dugog vremenskog perioda takođe doneli značajne količine vode na zemljin
Mesec, od čega je moguće da je deo preživeo u vidu mesečevog leda. Komete i meteoriti su možda odgovorni i za
postojanje tektita.

Izbacivanje iz Sunčevog sistema

Ako kometa putuje dovoljno brzo ona može napustiti solarni sistem; takav je slučaj sa hiperboličnim kometama. Do
danas, poznato je da su komete izbačene samo putem interakcije sa drugim objektom u Sunčevom sistemu, poput
Jupitera. Primer je kometa C/1980 E1, koja je pomerena sa svoje predviđene orbite od 7,1 milion godina oko sunca,
do hiperbolične putanje, nakon susreta sa Jupiterom 1980. godine.

Potrošene nestabilne materije

Jupiter familija kometa i komete dugog perioda naizgled prate vrlo različite zakone gašenja. JFC su aktivne tokom
života od oko 10.000 godina ili oko 1000 orbita, dok se komete dugog perioda gase dosta brže. Samo 10% kometa
dugog perioda preživi više od 50 prolazaka do malog perihela, a samo oko 1% njih preživi više od 2000 prolazaka.
Na kraju, većina nestabilnog materijala koji kometa sadrži ispari, i kometa postaje mala, tamna, inertna grudva
stena ili smeća koja potseća na asteroid. Neki asteroidi u eliptičnim orbitama se sada identifikuju kao izumrle
komete. Otprilike šest procenata asteroida blizu Zemlje su verovatno izmrla jezgra kometa koje više ne emituju
gasove.

Raspad i sudaranje
Jezgro nekih kometa može biti krhko, zaključak podržan posmatranjem cepanja kometa. Značajan poremećaj bio je
komete Šumejker-Levi 9, koja je otkrivena 1993. godine Bliski susret u julu 1992. godine ju je slomio u komade, a u
periodu od šest dana u julu 1994. godine, ovi delovi su upali u Jupiterovu atmosferu – to je bio prvi put da su
astronomi zapazili sudar između dva objekta u Sunčevom sistemu. Ostala razdvajanja kometa uključuju 3D / Biela

7 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

1846. i 73P/Švazman-Vačman od 1995. do 2006. godine. Grčki istoričar Efor prijavio je da se kometa raspala još
davne zime 372-373 p. n. e. Sumnja se da se komete cepajuzbog toplotnog stresa, unutrašnjeg pritiska gasa, ili
udarca.

Komete 42P/Neujmin i 53P/Van Biesbroeck su naizgled delovi veće komete. Numerička integracija je pokazala da
su obe komete prolazile blizu Jupitera u januaru 1850. godine, i da su pre toga ta dva objekta bila gotovo identična.

Neke komete su viđene kako se raspadaju tokom prolaska kroz perihel, uključujući i velike komete Zapad i Ikeja-
Seki. Bela kometa je jedan značajan primer, kada se polomila na dva dela tokom prolaska kroz perihel 1846. godine.
Ove dve komete su viđene odvojeno 1852. ali nikada posle toga. Umesto toga, viđene su spektakularne kiše meteora
1872. i 1885. kada je kometa trebalo da bude vidljiva. Manja kiša meteora, Andromedid, se odigrava godišnje u
novembru, i prourokovana je prolaskom Zemlje kroz putanju Bela komete.

Neke komete imaju spektakularniji kraj – ili padom na sunce ili udarom o planetarno ili drugo telo. Sudari između
kometa i planeta ili meseca su bili česti u ranom Sunčevom sistemu: neki od mnogih kratera na mesecu na primer,
su nastali udarom kometa. Skori sudar planete i komete se odigrao u julu 1994. kada se Šumejker-Levi 9 kometa
raspala i sudarila sa Jupiterom.

Brown spots mark impact sites of Comet The break up of 73P/Schwassmann– Disintegration of P/2013
Shoemaker–Levy 9 on Jupiter Wachmann within three days (1995) R3 (2014)[2]

Imana koja su komete dobijale su pratila nekoliko različitih pravila tokom prošlih dva veka. Pre ranog dvadesetog
veka komete su prosto dobijale ime po godini u kojoj su se pojavile, ponekad sa dodatnim pridevima za posebno
svetle komete; otud „Velika kometa iz 1860.“, „Velika kometa iz 1882.“, i „Velika januarska kometa iz 1910.“

Nakon što je Edmund Halej pokazao da su komete iz 1531. 1607. i 1682. isto telo i nakon što je uspešno predvideo
njen povratak 1759 računajući njenu orbitu, kometa je postala poznata kao Halejeva kometa. Takođe su slično
dobile imena i periodične komete Enkijeva kometa i Bela kometa, po astronomima koji su izračunali njihove orbite,
umesto po onima koji su ih otkrili. Kasnije su periodične komete obično dobijale imena po onima koji su ih otkrili,
ali su se komete koje su se pojavile samo jednom i dalje nazivale po godini pojavljivanja.

U ranom dvadesetom veku, običaj davanja imena po onome koji je otkrio je postao čest, i tako je ostalo sve do
danas. Kometa može da dobije ime po onome koji ju je otkrio, ili po instrumentu ili programu koji je pomogao u
nalaženju.

8 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

Rana posmatranja i misao

Od antičkih izvora, kao što su kineske kosti proročanstva, znamo da su ljudi milenijumima primećivali pojavljivanje
kometa. Sve do šesnaestog veka, komete su se smatrale lošim predznakom smrti kraljeva ili plemenitih ljudi, ili
pokazatelji katastrofa, ili čak tumačene kao napad nebeskih bića na stanovnike Zemlje.

Aristotel je verovao je verovao da su komete atmosferska pojava, zbog činjenice da se javljaju van horoskopa i da im
jarkost varira tokom perioda od par dana. Plinije stariji je verovao da su komete povezane sa političkom
nestabilnošću i smrti.

U XVI veku Tiko Brahe je pokazao da komete moraju da postoje van Zemljine atmosfere merenjem paralaksa Velike
komete iz 1557. koristeći posmatranja geografski odvojenih posmatrača. U preciznosti merenja, ovo je govorilo da
kometa mora biti makar četiri puta udaljenija nego što je Mesec od Zemlje.

Orbitalna istraživanja
Isak Njutn je u svom delu Principia Mathematica iz 1687. je priložio da objekat koji se kreće pod uticajem svog
zakona obratnih kvadrata univerzalne gravitacije mora da iscrta orbitu oblika jednog od preseka kupe, i pokazao je
kako dati paraboličnu putanju kometi, koristeći kometu iz 1680. kao primer.

Edvard Halej je 1705. godine primenio Njutnov metod na 23 primera pojavljivanja kometa koji su se odigrali
između 1337. i 1698. godine. Napomenuo je da tri komete, iz 1531. 1607. i 1682. godine, imaju jako slične orbitalne
elemente, i mogao je da objasni male razlike u orbitama uz pomoć gravitacionih perturbacija Jupitera i Saturna.
Uveren u to da su te tri pojave ustvari bile 3 pojave iste komete, on je predvideo njen povratak 1758-9. Halejevo
predviđanje povratka komete kasnije je dotera tim francuskih matematičara; Aleksis Klerot, Žozef Lalond i Nikol-
Rein Lepot, koji su predvideli da će Halejeva kometa preći perihel sa preciznošću od jednog meseca. Kada se
kometa vratila kao što je bilo predviđeno, postala je poznata kao Halejeva kometa (kasnije označena kao 1P/Halej).
Sledeći put će se pojaviti 2061. godine.

Izučavanje fizičkih odlika

Isak Njutn je opisao komete kao kompaktna i izdržljiva čvrsta tela koja se kreću neravnomernom orbitom a njihove
repove kao tanke mlazeve pare koje izbacuje jezgro, koje podstiče Sunce. Njutn je sumnjao da su komete izvor
vazduha koji podržava život na zemlji.

Još od ranog XVIII veka, naučnici su donosili tačne pretpostavke o fizičkom sastavu kometa. 1755. godine, Imanuel
Kant je doneo hipotezu da se komete sastoje iz nestabilne supstance, čije je isparavanje dovelo do njenog sjajnog
prikaza blizu perihela. Nemački matematičar Fridrih Vilhelm Bezel je 1836. godine, nakon posmatranja mlazeva
pare tokom pojave Halejeve komete 1835. godine, predložio teoriju da su mlazevi materijala koji isparava možda
dovoljno jaki da značajno promene orbitu komete, i verovao je da su ne gravitacioni pokreti Enkejeve komete
rezultat ovog fenomena.

1950. godine, Fred Lorenc Vipl je predložio da su komete zapravo ledeni objekti koji nose nešto prašine i kamenja,
umesto kameni objekti sa nešto leda, kako se verovalo. Ovaj model „prljave grudve“ je postao prihvaćen i naizgled
podržan od strane armade svemirskih letilica (uključujući Gioto sondu Evropske Svemirske Agencije i sonde
Sovjetskog Saveza Vega 1 i Vega 2) koje su odletele do Halejeve komete 1986. godine, fotografisale jezgro i
posmatrale mlazeve isparavajućeg materijala.

22. januara 2014. godine, naučnici ESA-e su izvestili o definitivnom otkriću vodene pare na patuljastoj planeti
Cereri, najvećem objektu u pojasu asteroida. Ovo otkriće je postignuto korišćenjem dalekih infracrvenih
sposobnosti Heršelove svemirske opservatorije. Ovo otkriće je neočekivano zato što obično komete „izbacuju

9 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

mlazeve“ a ne asteroidi. Prema jednom naučniku: „Razlika postaje sve više i više zamućena između kometa i
asteroida.“ 11. avgusta 2014, astronomi su objavili studije načinjene pomoću Atacama Large
Millimeter/Submillimeter Array (ALMA) po prvi put, koje su detaljno objašnjavale distribuciju HCN, HNC, H2CO i
prašine u komi kometa C/2012 F6 (Lemon) i C/2012 S1 (ISON).

Misije svemirskih letilica

Velike komete

Okosunčane komete
Okosunčane komete su komete koje prolaze jako blizu Sunca na svom
perihelu, obično na nekoliko miliona kilometara. Iako male komete ovog
tipa mogu potpuno da ispare tokom prilaska Suncu, velike komete mogu
da prežive više prolazaka kroz perihel. Međutim jake sile koje deluju na
njih obično dovode do njihove fragmentacije.

Oko 90% okosunčanih kometa posmatranih uz pomoć SOHO-a Woodcut of the Great Comet of
pripadaju Krauc grupi, i potiču od jedne velike komete koja se raspala 1577

na više malih tokom prolaska kroz unutrašnji Sunčev sistem. Ostatak

sadrži sporadične okosunčane komete, ali su među njima identifikovane druge četiri grupe; Krašt, Krašt 2a,
Marzden i Mejer grupe. Marzden i Krašt grupe su obe povezane sa kometom 96P/Mašolc, koja je takođe izvor dve
struje meteorita, Kvadrantida i Arietida.

Neobične komete
Od hiljada poznatih kometa, neke pokazuju neobične osobine. Enkejeva kometa kruži od van pojasa asteroida do
unutar orbite Merkura, dok kometa 29P/Švazman-Vačman trenutno putuje na skoro kružnoj orbiti između Jupitera
i Saturna. 2060 Čiron, čija je orbita između Saturna i Urana je prvobitno označena kao asteroid, dok nije otkrivena
slaba koma. Slično, kometa Šumejker-Levi 2 je prvobitno označena kao asteroid 1990 UL3.

Kentauri
Kentauri obično pokazuju osobine i asteroida i kometa. Kentauri mogu biti označeni kao komete kao što su 60558
Ešeklus, i 166P/NEAT. 166P/NEAT je otkrivena dok je imala komu, i stoga klasifikovana kao kometa uprkos svojoj
orbiti, a 60558 Ešeklus je otkrivena bez kome ali je kasnije postala aktivna, i klasifikovana je i kao kometa i kao
asteroid (174P/Ešeklus). Jedan od planova za Kasini je bio njeno slanje na kentaur, ali je NASA odlučila da je
umesto toga uništi.

Kometa može biti otkrivena fotografski, korišćenjem teleskopa širokog polja ili vizualno dvogledom. Međutim, čak i
bez pristupa optičkoj opremi, i dalje je moguće da astromnom amater otkrije okosunčanu kometu skidanjem slika
sakupljenih od strane satelitskih opservatorija kao što je SOHO. SOHO-evu 2000-tu kometu je otkrio Poljski
astronom amater Mihalj Kuzijak 26. decembra 2010. a za otkriće Hejl-Bopove komete korišćena je amaterska
oprema.

10 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

Izgubljene
Određen broj kometa otkrivenih u prošlim decenijama su sada izgubljene komete. Ili njihove orbite nisu nikada bile
dovoljno poznate da bi se predvidela njihova sledeća pojava ili su se komete raspale. Kako god, s vremena na vreme
se otkrije „nova“ kometa a preračunavanje njene orbite pokaže da je ustvari jedna od izgubljenih. Primer je kometa
1P/Tempel-Svift-LINEAR, otkrivena 1869. ali izgubljena nakon 1908. zbog Jupiterovih perturbacija. Ponovo je
nađena slučajno od strane LINEAR-a tek 2001. Postoje bar 18 kometa koje spadaju u ovu kategoriju.

Comet C/2006 P1 (McNaught) taken The Great Comet of 1882 is a

from Victoria, Australia 2007 member of the Kreutz group

Great Comet 1861 Comet Hyakutake (X-ray, "Active asteroid" P/2013 P5

ROSAT satellite) (PANSTARRS) with several tails.[3]

Comet Siding Spring to pass near Mars on 19 October 2014 List of discovered comets by the WISE
(Hubble; 11 March 2014) space telescope

11 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

C/2011 W3 (Lovejoy) heads towards the View from the impactor in its last
Sun moments before hitting the
comet in the Deep Impact
mission

Videos

NASA is developing a comet Encke's Comet loses its tail

harpoon for returning samples to
Earth.

Prikaz kometa u pop kulturi je duboko utemeljen u viđenju kometa kao donosioce nesreće i promena svetskih
razmera. Halejeva kometa je izazvala ogroman broj objava raznih vrsta svaki put kada bi se ponovo pojavila.
Posebno je napomenuto da se datumi rođenja i smrti nekih značajnih ljudi poklapa sa pojavljivanjem komete, kao
što je slučaj sa piščem Mark Tvejnom (koji je tačno nagađao da će se ugasiti zajedno sa kometom 1910.) I Judora
Velti čijem je životu Meri Čapin Karpenter posvetila pesmu „Halej je došao Džeksonu“.

U prošlim vremenim, svetle komete su obično izazivale paniku i histeriju sujevernom stanovništvu koje je na to
gledalo kao loš znak. Skorije, tokom prolaska Halejeve komete 1910. godine, Zemlja je prošla kroz rep komete, a
novine su ljudima ulile strah da će cijanogeni u repu komete otrovati milione, dok je pojava komete Hejl-Bop 1997.
izazvala grupno samoubistvo kulta Nebeske kapije.

U naučnoj fantastici, udar komete je opisan kao opasnost prevaziđena tehnologijom i junaštvom (Duboki udar i
Armagedon 1998.), ili kao okidač globalne apokalipse (Luciferov čekić iz 1979.) ili zombija (Noć komete iz 1984). U
romanu Žila Verna „Na kometi“ grupa ljudi biva zaglavljena na kometi koja kruži oko Sunca, dok je velika
ekspedicija posećivala Halejevu kometu u romanu Ser Artura C. Klarka 2061: Odiseja tri.

1. Yeomans, Donald K. (2005). „Comet” (http://www.nasa.gov/worldbook/comet_worldbook.html). World Book

12 од 13 31.12.2017 11:25
Kometa — Vikipedija, slobodna enciklopedija https://sr.wikipedia.org/sr-el/Комета

Online Reference Center. World Book. Pristupljeno 27. 12. 2008.

2. Harrington, J.D.; Villard, Ray (6. 03. 2014). „RELEASE 14-060 NASA's Hubble Telescope Witnesses Asteroid's
Mysterious Disintegration” (http://www.nasa.gov/press/2014/march/nasas-hubble-telescope-witnesses-
asteroids-mysterious-disintegration-1). NASA. Pristupljeno 6. 03. 2014.
3. Active Asteroid P/2013 P5 (http://hubblesite.org/newscenter/archive/releases/2013/52/image/a/)

Newton, Isaac (1687). „Lib. 3, Prop. 41”.
Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica. Royal
Society of London.
Aristotle (350. p. n. e). „Book I, part 7”
(http://classics.mit.edu/Aristotle
/meteorology.1.i.html). Meteorologica. Webster, E.
W. (trans.). Proverite vrednost paramet(a)ra za
datum: |date= (pomoć)
Sagan, Carl; Druyan, Ann (1997). Comet
(https://books.google.com
/books?id=kC5oQgAACAAJ). London: Headline.
ISBN 978-0-7472-7664-7.
Schechner, Sara J. (1997). Comets, Popular
Culture, and the Birth of Modern Cosmology.
Princeton University Press.
ISBN 978-0-691-01150-9.
Brandt, John C.; Chapman, Robert D. (2004).
Introduction to Comets (2nd izd.). Cambridge
University Press. ISBN 978-0-521-80863-7.

Comets (https://dmoztools.net/Science/Astronomy/Solar_System/Small_Bodies/Comets/) na sajtu

DMOZ (engleski)
Comets Page (http://solarsystem.nasa.gov/planets/profile.cfm?Object=Comets) at NASA's Solar System
Exploration (http://solarsystem.nasa.gov/)
International Comet Quarterly (http://www.icq.eps.harvard.edu/)
How to Make a Model of a Comet (http://www.magnet.fsu.edu/education/community/slideshows/comet
/index.html)
Catalogue of the Solar System Small Bodies Orbital Evolution (http://smallbodies.ru/en/)
Information about comets and asteroids (https://sites.google.com/site/nearearthobjectwatch/)

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комета&oldid=12747374“

Ova stranica je poslednji put uređena na datum 21. maj 2017. u 02:25 č.

Tekst je dostupan pod licencom Krijejtiv komons Autorstvo—Deliti pod istim uslovima; mogući su i dodatni uslovi.
Pogledajte uslove korišćenja za više informacija.

13 од 13 31.12.2017 11:25